Претрага садржаја

Свеска: 308 | Крсне славе и хришћански обичаји
... светитељ је уникатан по свом животу, а свима њима је заједничка велика жртва коју су својевољно испољили зарад бога кога су заиста волели свом душом својом и свом мишљу својом 30 l4/2009 свештеник александар миловановић тема броја сваки народ има мноштво верских, културних и фолклорних вредности и особености којима је дубоко прожета његова историја и из којих често извире и сам идентитет тог народа то је све оно што се вековима чува и преноси са генерације на генера- цију као народни обичај, као део нашег бића и веч- ни сведок нас као народа, и то народа божијег већи- на од тих обичаја и обреда је кроз векове мењана и прилагођавана времену и условима живота, али су суштина и смисао остајали исти без обзира на фор- му испољавања и обављања обичаја један од много- бројних и живописних обичаја који и данас живи у српском народу, поготово у централној и јужној србији, јесте обичај поштовања и обилажења запи- са по селима храстово дрво запис је најчешће храстово дрво у које је са западне стране урезан крст, који се сваке године приликом литије обнавља поновним засецањем крст се налази са западне стране да би народ приликом молитве пред записом био окренут истоку скоро свако село у шумадији и поморављу има по више записа, који су најчешће распоређени по ободима села и који се вео- ма поштују и чувају откуда то потиче и какав је црквени смисао записа? по мишљењу етнолога, поштовање и страхопо- штовање храста као дрвета има паганске, дакле, пре- хришћанке корене (храст је код старих словена сма- тран својеврсним божанством) многе словенске породице су имале кипове својих божанстава искле- сане од храстовог дрвета, који су чувани и обожава- ни као заштитници тих домова ово поштовање примањем хришћанства добија нови, хришћански смисао и карактер, па тако добијамо и обичај спаљи- вања бадњака, који, уствари, симболизује одбацива- ње свих лажних идола зарад христа, који је једино ново под сунцем историјску основу за појаву и развој култа записа код нас налазимо у честим ратним и несигурним временима, када је исповедање вере и вршење црквених обреда било спутавано и када су обреди обављани у тајности и страху тада је народно оку- пљање и молитвословље умногоме лакше обављано по шумама и пољима, око записа, који су постали својеврсне светиње са друге стране, многа села и данас немају своје цркве, већ парохијски припадају црквама суседних села, па се и у томе може наћи разлог постојања и опстојања записа – да наш сељак може у своме „дворишту“ молитву и захвалност богу принети поштовање записа поштовање записа и дубока свест о његовој светости и до данас се преноси са колена на колено (као српско обичајно и културно наслеђе) поштовање се састоји у томе да се запис никако не сме посећи, да се на њега не сме пети и да се под њим не сме спавати у многим селима постоје сведочанства и сећања на тешке недаће и несреће које су пратиле оне који би одсекли запис или га на неки други начин оскврнавили записи се обилазе о сеоским славама или заветина- ма, након литургије, у литијима, које се најчешће називају крстоноше (због ношења крстова и цркве- них барјака) правило је да мештани, предвођени свештеником, обиђу све записе, који се изнова закр- kулт„записа“ у српскомнароду сваки обред и обичај, било црквени било народни, има своје оправдање и богословски смисао, своју пуноћу, само ако извире из литургије, ако је на њој утемељен и ако се кроз њу остварује само тада, сваки наш народни обичај и „адет“ има пуноћу и смисао и није пуко бајање и празноверица православни мисионар l 31 свештеник александар миловановић тема броја штавају, а том приликом се произносе молитве за благосиљање поља, њива, усева, винограда, као и бла- годарност богу за дата добра и плодове природе како се записи углавном налазе на ободима села, крстоноше обилазе читаво село од једног до другог записа, литија протиче у певању црквених и духов- них песама и завршава се тамо одакле је и кренула – код храма божијег богословски смисао какав је богословски смисао ових литија и има ли поштовање записа црквено утемељење? сваки обред и обичај, било црквени било народни, има своје оправдање и богословски смисао, своју пуноћу, само ако извире из литургије, ако је на њој утемељен и ако се кроз њу остварује само тада, и једино тако, сваки наш народни обичај и „адет“ има пуноћу и смисао и није пуко бајање и празноверица ако запис и крстоноше отргнемо из литургијског кон- текста, тј ако у ту литију кренемо, а да претходно нисмо учествовали на служби божијој, која је пре- дукус вечнога царства христовог, онда обилазак записа постаје још један од бројних наших „вàљā се“ а зашто се, пак, нешто „ваља“ или „не ваља“, то нико не зна и не може да објасни можемо сулудо поштовати и чувати своје обичаје и записе, али ако не поштујемо цркву и не посећујемо храм божији и света богослужења, опет трчимо у празно и докле год српском народу буде важнија форма од сушти- не, дотле та форма неће доносити никаквог плода – ни духовног ни физичког народне обичаје треба и чувати и преносити их генерацијама иза нас јер смо их и ми тако примили, али морамо одбацивати све оне тековине и прира- слине времена које су српске обичаје удаљиле и отр- гле од центра живота сваког хришћанина – од литур- гије ставимо ли свету евхаристију у центар свог живота, сваки други обред и обичај добиће своју пуноћу и биће истински продужетак и стално благо- дарење – евхаристија богу m kулт„записа“ у српскомнароду 32 l4/2009 милана вучићевић тема броја имендан ј едан православни обичај који се нажалост у срби- ји не практикује, али се у русији, а посебно у грчкој празнује, јесте прослава имендана у складу са бого- службеним календаром грчке православне цркве (и православне цркве уопште), скоро сваки дан у годи- ни посвећен је неком хришћанском светитељу ако неко носи име неког светитеља, онда слави дан мучеништва или упокојења свог светитеља–заштитника сва- ко ко се у грчкој зове нпр марија (μαρία), деспина (δέσποινα), п а н а ј о т и с (παναγιώτης) свој имендан ће прослављати на празник успења пре- свете богоро- дице грчки имендани не обухватају само црквена имена, већ и имена значајна за грчку цивилизацију то су углавном имена митских јунака и чувених грчких философа (одисеј, сократ, софокле) за неколицину која нема име ни по једном светитељу, дан прославе имендана је празник свих све- тих, осам недеља након васкрса већина градова у грчкој такође празнује сво- је светитеље – заштитнике тако солун прославља св великомученика димитрија солунског, а град крф преподобног спиридона чудотворца, који су више пута током историје и након свог упокојења спашавали ове градове од различитих опасности у првој половини 20 века имендани су се у неким сеоским срединама у грчкој прослављали на следећи начин: на крају литургије представник цркве је сва- ком слављенику поклањао цвет, затим би становни- ци села посећивали домове оних који су славили, мушкарци ујутру, а жене после подне, а слављеници би их частили узом и гурабијама свакако, у данашње време прослава имендана изгледа другачије пријатељи позивају слављенике телефоном и честитају им празник, долазе у посету и доносе слаткише, пиће или неки лични поклон посластичарнице, цвећаре, књижаре и продавни- це тих дана имају пуне руке посла како би неко био сигуран да неће пропустити да пријатељу честита имендан, на свом мобилном телефону у првој половини 20 века имендани су се у неким сеоским срединама у грчкој прослављали на следећи начин: на крају литургије представник цркве је сваком слављенику поклањао цвет, затим би становници села посећивали домове оних који су славили, мушкарци ујутру, а жене после подне, а слављеници би их частили узом и гурабијама православни мисионар l 33 милана вучићевић тема броја или рачунару може инсталирати програм који садр- жи црквени календар са именима свих светитеља који се прослављају и који ће га благовремено под- сетити да позове пријатеља и пожели му све најбо- ље такође, у сваком тренутку може консултовати интернет сајт wwweortologiogr који садржи преко 3800 грчких имена имена можете претраживати по алфабетном реду или по месецима, а у оквиру имена појединих светитеља можете погледати икону и прочитати кратко житије m име светитељ/празник датум празновања василије св василије велики 14 јануар марина сввелмуч марина 30 јул марија успење пресвете богородице 28 август лазар лазарева субота / видовдан покретан празник / 28 јун јелена, константин, коста св цар константин и царица јелена 3 јун владимир св муч краљ јован владимир 4 јун петар, петра св апостол петар 12 јул ксенија преп ксенија римљанка / блаж ксенија петроградска 6 фебруар димитрије, митар св велмуч димитрије 8 новембар ђорђе, ђурађ св велмуч георгије 6 мај кристина, христина, манојло божић – рођење христово 7 јануар божидар, божидарка, теодор, теодора св велмуч теодор тирон / св царица теодора 2 март / 24 фебруар татјана св муч татијана 25 јануар вера, нада, надежда, софија св муч вера, нада и љубав и мајка им софија 30 септембар 34 l4/2009 немања андријашевић тема броја прослављање крсне славе верујућег човека пред- ставља веома добру прилику за напредовањем у црквеном животу, као и изучавање своје вере, тј бого- словско образовање и духовно усавршавање то је веома добра прилика да свештеник пружи поуку буду- ћи да су свечари расположени и труде се да све ураде како приличи и доликује ову отвореност и заинтере- сованост за уцрковљењем свештеник никако не сме да занемари и не примети, већ овај осећај црквености, искру добијену на крштењу и миропомазању, треба да разгори за христа и цркву његову, првенствено за свету литургију ако је у последњих неколико деценија једна од глав- них и незаобилазних тема нашег свештенства и мона- штва била подстицање верника да прослављају крсну славу, наслеђену од својих предака, сматрам да би садашње време и околности, као и оно време пред нама, требало што квалитетније и приљежније посве- тити настојању да верници ураде нешто на побољша- њу квалитета приликом прослављања крсне славе најважнији моменат и поука треба да буду усмере- ни на учешће у светој литургији, као и на причешћи- вање са члановима породице, уз незаобилазну „прак- тичну и аскетску припрему“ (свети симеон нови богослов) није најбитније да ли ће неки верујући човек постити мање или више, оволико или онолико дана, на овај или онај начин, већ готово обавезујуће учешће у причешћивању крсна слава произилази из вере треба подсетити да вера не произилази из крсне славе, него крсна слава из вере то пред нас поставља питање шта је примарно, а шта секундарно ово пита- ње не служи за раздвајање поменутога, нити за мерење важности, већ представља моменат који су многа наша истокрвна и истоверна браћа заборавила, а то је изучавање богословља, тј изучавање своје вере није нам тек онако речено: „испитујте и истражујте писма“ свакако да у новонасталој ситуацији, којој смо свакодневно изложени у мас-медијима, где је све друго, сем наше православно и српско, „неупоредиво боље, транспарентније, вредније, истинитије“, није лако разумети своју веру и бавити се њом, али управо ово представља обавезу и дужност сваког оног који се изјашњава да је „велики православац, велики верник, прави хришћанин“ са друге стране, као да постоји извесна гордост у томе да се похвалимо да славимо, а да је квалитет лич- ног црквеног живота, угледање на свог светитеља заштитника мање важно зар не би било душекорисно ако би нам се припрема за причешћивање односила и на то да научимо нешто ново о својој вери? бојим се да смо сви сведоци велике и дубоке непросвећености нашег народа, која треба да се мења и исправља, а како ће се изменити ако богословље оставимо по страни! када говоримо о прослављању крсне славе, треба поменути и неку реч о пракси парохијских свештени- ка у београду је заступљена пракса да свештеници неким парохијанима иду у дом и секу колаче о овоме треба много озбиљније и детаљније дискутовати оно што бих хтео да истакнем у најкраћим цртама своди се на следеће: мора се потпуно и безусловно прекинути са праксом сечења славског колача по домовима за време док се у парохијској цркви врши света литур- гија ово је толико срамно и беспредметно да не завре- ђује посебан коментар таква пракса се на један начин крсне славе и оби чаји сечење славског колача по домовима нај- чешће је снисхођење, будући да би најве- ћи број парохијана могао доћи са својом породицом, и донети славски колач у свој парохијски храм, а по сечењу и освећењу колача и жита, присуствовати светој литургији православни мисионар l 35 немања андријашевић тема броја спроводила раније, али сада нема потребе да се овај обред обавља у то време не осуђујем раније свештенике и њихову некадашњу праксу, али ново време носи и нове потребе и нов приступ светим тајнама, друга- чији начин од претход- ног једно су историјске околности, сигурно тешке и са битним ути- цајем на хришћански живот и време ипак, као што је раније веков- но окупљање у кругу породице и ближњих имало пунину и означавало сабирање и прослављање светитеља и јединог светог, то у овом времену неизбежно мора бити евхаристија и готово обавезујуће учествовање у причешћивању треба размислити и о томе одакле је то подизање колача и певање баш тих тропара! није ли оно било спомен и привремени чувар нечега што је привремено прекинуто, а у неким бољим временима и околности- ма опет треба да заживи? снисхођење сечење славског колача по домовима најчешће је снисхођење будући да би највећи број парохијана могао доћи са својом породицом и донети славски колач у свој парохијски храм и – по сечењу и освећењу колача и жита – присуствовати светој литургији ипак, ако све- штенослужитељ сматра да треба да оде у дом неког верујућег човека или породице (нарочито старог, боле- сног или оправдано спреченог да тај обред обави у хра- му), није на одмет да му стави до знања да тим начином снисходи верујућем и његовој породици под обавезним би требало нагласити, па и објасни- ти, да и она друга страна – парохијани и верујући, нешто учине и допринесу, првенствено на корист цркве а има ли лепшег и узвишенијег начина од уче- ствовања парохијана на сабрању? бојим се да погре- шна пракса цркви ни у чему не доприноси цркви, а свештеник парохијанима оставља могућност да ни на тај дан не посете храм божији, а камоли да буду у односу и заједници са светитељем кога прослављају, а самим тим остају и без заједнице са јединим светим свако освећење водице у дому свога парохијанина, свако читање молитве некога ко дође у храм божији и то затражи, као и сваки разговор и прилика треба да се искористе и буду усредсређени на успостављање једне другачија праксе њено спровођење треба да се одвија на бази разумевања и дијалога са парохијанима ипак, не треба заборавити и умањити оно што је претежније и примарније, да не кажем – узвишеније треба имати наду да ће бројни рукоположени млади свештенослу- житељи препознати потребе овакве праксе и њеног спровођења, као и упућивања верујућих на озбиљније учествовање у светим тајнама m крсне славе и оби чаји 36 l4/2009 свештеник угрин в поповић тема броја печено прасе је на трпезаријском столу опкоље- но! сада, када су га опколили, и сада, када су савршено сигурни да им неће умаћи, неколицина људи (више од петоро, а мање од педесет), иначе активних уче- сника овог вештог маневра, може одахнути и препу- стити се безбрижном ћаскању, које може омогућити још само одређена доза алкохолних испарења, а коју су поменути јунаци трпезаријског стола себи већ приуштили као угодан аперитив мерен литрима, тако да се њиховој чврстој намери да данашњи дан посвете бекству од свакодневних притисака, стреса (који је већ одавно мутирао у неурозу), свих могућих и немогућих неправди (за које су наравно сви други осим њих криви) више ништа не може испречити једном речју, бахус је поново позвао децу своју да сопствену тугу вином залију и, уз милозвучне тонове панове фрулице, који се у међувремену придружио, одагнају сваку помисао о личној одговорности, као и о самом мотиву окупљања * * * a сада се вратимо у л г 1389 погледајмо ту колону витезова која стрпљиво, корак по корак, следи пример великога кнеза и при- лази чаши сваком од њих је на уму последња слика њихових жена на растанку размишљају о томе како им је та туга, када су их испраћале, помешана са одлучношћу, страхом и поносом, указала на једну другачију њихову лепоту благи осмех је испратио помисао једног витеза о његовој жени и томе како је то она данас била чудно лепа поглед му је, затим, застао на витезу испред познавао га је, био је то томислав малко се намрштио када се сетио да се посвађао са њим око једне једине бране сетио се, како се ружно понео према њему и како из поноса није желео да се измири са њим колона је била дугачка, али се њен крај ипак нази- рао и могао се видети патријарх, који је причешћивао оне у првим редовима стресао се од помисли да ће се причестити та, у свађи је – тај глупави понос – промрмља витез себи у браду излазеће сунце обасја нечији штит и одбљесак жуте боје паде на витезов оклоп то га подсети жита – сазрело је да ли ће јован моћи сâм да се носи са кме- товима и жетвом, милош је ипак млад, а на сестри- це се не може ослонити нити би то он и затражио, све и да оне могу е, такав је мој јованна мене мисао о поносу га брзином муње поврати томи- славу и реду, који је био све краћи и краћи; патријарх се све боље и боље видео и, да, оно је био ђорђе, који је приступио спознаја да ђорђе приступа христу учинила га је немирним мисли му се поново фокусираше на томислава – ма, у суштини, он је крив што он од мене не замоли опроштај – и у том тренутку се подсети да га је овај и затражио та чињеница га је још више изири- тирала, поцрвене од беса јуначки понос се није дао тако лако омекшати – реч је реч – закључи витез корачао је даље некако безвољно, на битку није ни помишљао сву његову пажњу заузео је сада томи- слав, што га је још више нервирало глас за и глас против војевали су своју одлучујућу битку сада је већ сасвим јасно могао да чује свештеника: „тело и крв господа и спаса нашег исуса христа даје се теби“ прођоше га жмарци од тих речи зурио је у оклоп човека који је био испред њега корачајући аутоматски – да ли и он размишља о овоме – био је последњи аргумент гласа против и витез се још више удуби у леђа и потиљак човека који је био испред њега није се ни по чему разликовао од осталих – ни по по ставу ни по ходу – значи не – закључи – да би већ у другом моменту погледао себе и увидео да се ни његов ход не разли- кује од хода осталих рука се сама покрену не додир- нувши раме предходника, овај се сâм окрете са неком спомен или фарса православни мисионар l свештеник угрин в поповић тема броја одлучношћу у сузним очима сусрели су им се погледи трен мука и непомичности загрљај зашкрипаше оклопи, том буком заглушивши њихове речи – обриши сузу, димитрије, није за јунака да плаче – рече томислав бришући сопствене димитрије се малко прену – није ни осетио да сузе лију; насмеја се коњи готово да су посустајали под тежином окло- па, очи су им биле црвене, а магла коју су избацивали из носница била је густа целокупна котлина беше начичкана њима и људима на њима и иза њих, док су се на неких пет стотина метара напред назирали бели клобуци такође начичканих људи звук зурли и нека врста запомагања, као песме која их је пратила, допи- рали су до њих мук лагани кас, па све бржи, и бржи, и бржи срце је тукло као да хоће да искочи, шака је стезала копље, топот је био заглушујући неки чудан мирис и грч у грудима, уз ту заглушујућу буку и лупање срца, будили су неки чудан осећај димитрије се сав стегао, штит је приљубио скоро до калпака, док је копље спустио скоро у хоризонтал- ни положај бука се више није могла поднети, њена силина као да је собом произвела тишину – као да су се сада сви зву- кови стопили у једну масу која се прострла целом котлином ту безобличну масу звука пресече прасак па крици, вриска, крв се већ могла осетити у ваздуху копље је наишло на отпор, па на један још јачи и, напокон, пуче димитрије подиже главу – призор је био ужасан дохвати се мача, кроз главу му пролете слика јелене и њеног тужног лепог лика на растанку јак ударац, уз неподношљив прасак, учини да је махинално потегао мач у непознатом правцу, опет је наишао на отпор као и са копљем, а онда нови замах и нови отпор и нови крик осетио је како се испод шлема нешто топло слива низ његово чело уши као да су му биле полузапуше- не поглед је маглио а онда му се учини да је цело- купна котлина као у неком виру поново осети ударац сада је гледао сапи свога коња како нестају у мору сличних, звук више није чуо; опет му пролете јеленина слика а, онда се сети да је након помирења са томисла- вом, растерећен као никад до тад, приступио старцу, некако раздрагано клекнуо и чуо: „тело и крв господа и спаса нашега исуса христа даје се теби димитри- је за живот вечни“ осмехну се – живот вечни, живот вечни, –поновио је још неколико пута те речи, ту, у блату, на неки километар од косова поља и на неких сто километара од јелене, милоша и јована, као и својих кћери, а, опет, на само један корак до царства * * * верујем да она слика са почетка текста више није ни комична ни симпатична а да ли ће ваша крсна слава или неки други обичај бити спомен на овакве и сличне примере ове двехиљадугодишње историје спасења, који ће у вама побудити жељу за подража- вањем, дијалог о могућности тога, те, самим тим и неко племенито осећање којим ћете тај хлеб који приносите и у себе уносите, поштовати – јер је крвљу преплаћен; или ће то бити само фарса, тек један од многих повода за бег од себе у ова или она стања све- сти, а потпомогнута овим или оним начином, као и увек, од вас зависи дакле, спомен или фарса: ви сте на потезу m спомен или фарса 38 l4/2009 татјана радић тема броја – аууу! сутра не ваља да се ради – рече једна жена другој – а, јес’, оно, вала, не ваља умало да заборавим, ал’ подсетише ме комшинице да је сутра бели четвртак – рече друга ћутим и чекам разрешење ситуације стварно никад нисам чула за бели четвртак, а мислила сам да сам велики познавалац народних веровања и обича- ја чекам тако, и чекам, правим се као да знам, а не знам окреће се према мени та прва жена и каже ми: „не ваља сутра да се ради, понајпре немој копати“ мислим се ја, добро, јесам младица, очекује се од мене да радим, али нисам нешто мислила да копам заиста нисам скупим храброст и приупитам: „шта је то бели четвртак? у свом крају никад нисам чула за то“ „ниси?!“ – повикаше у исти глас спустих гла- ву, збуњена, и рекох: „нисам“ „па, то ти је одмах иза тројица“ „ааааа, па то ми реците!“ – кажем им ја, правим се као да сам знала сутрадан сам схватила да одмах иза белог четвртка иде и бели петак не ваља радити на црвено слово ако је у питању сила- зак светог духа на апостоле, онда је црвено слово три дана, одмах затим један дан да може да се ради, па имамо бели четвртак, па бели петак, а тада није добро радити и поставим питање: како је могуће да нам је лакше да се страшимо белим четвртком и белим петком, него да једноставно празнујемо празнике са радо- шћу из малобројних социолошких истраживања на тему религиозности у србији види се да се, у просеку, од 85 до 90% испитаника конфесионално одређује, односно припада некој вероисповести у истражи- вачком пројекту „млади и религија“, рађеном у апри- лу и мају 2002 л г, показало се да је 65% ученика средњих стручних школа религиозно, а међу њима је 37% уверених верника, који прихватају све што њихова вера учи оно што је повод за овај текст лежи у чињеници да, без обзира на то што се испитаници конфесионално одређују као православни, на пример, у скали религи- озности1 60% испитаника себе види као религиозне, 21,3% су неопредељени, а 19% су нерелигиозни шта нам ово даље говори? како можемо знати да је неко традиционални верник, а да је неко други, да тако кажемо, суштински верник? на нашем простору се за религијски живот везују многи стереотипи међу њима су и следећи: да је религиозност заступљенија у женској, него у мушкој популацији, да су старији рели- гиознији од млађих, да они на селу верују више од оних у граду итд показатељи традиционалне везаности за религију и цркву пратимо преко конфесионалне и верске (само) идентификације, учествовања у обредима традицио- налне природе и религијске атмосфере у породичном кругу преко слављења верских празника актуелну везаност за религију и цркву пратимо преко религиј- ског понашања као непосредне дужности верника, а то су посећивање литургије и других богослужења, постојање и учесталости молитве богу, упражњавања поста пред црквене празнике, читање верске штампе и литературе2 социологија крсну славу види као обред право- славног верника а обред је формализован образац понашања који се састоји од низа активности које се редовно понављају јер имају симболичку вредност 1 скала религиозности има понуђене одговоре: 1 уверени сам верник, и прихватам све што моја вера учи; 2 религиозан сам, али не прихватам све што моја вера учи; 3 размишљам о томе, али нисам начисто да ли верујем или не; 4 према религији сам равно- душан; 5 нисам религиозан, али немам ништа против религије; 6 нисам религиозан, и противник сам религије 2 више о овоме прочитати у књизи религиозност и традиција драгане радисављевић-ћипаризовић бели четвртак или религиозност православних у србији православни мисионар l 39 татјана радић тема броја обреди су, према емилу диркему, уз веровања, основни конститутивни елементи религије за соци- олога који за себе каже да је оцрковљен, посматра- ње празновања крсне славе може бити добар показатељ какав је верник који се налази пред истраживачевим очима то је, свакако, још један изазов кажу да наука и религија не иду под руку, али, можемо додати, живот вер- ника није схизофрена делатност, већ суживот у свему што га окружује и све чиме се бави добро је да данашња интер- дисциплинарност научног деловања сва- како оставља простора за претумбава- ње раније изнетих научних ставова у послед- њем истраживању, које се, додуше, није тицало само религије, али је упитник садржао десетак питања која се на њу односе, утврђено је да 84,9% верује у бога, 68,% припада некој цркви или верској заједници, од тога 59,8% спц једном недељно цркву посећује 5,8% испитаника, али само 28,7% верује у живот после смр- ти на основу наведених резултата живот просечног декларативног православног верника данас изгледа веома компликовано, па чак и парадоксално m бели четвртак или религиозност православних у србији социологија крсну славу види као обред православног верника а обред је форма- лизован образац понашања који се састо- ји од низа активности које се редовно понављају јер имају симболичку вредност 40 l4/2009 православни мисионар, 6/1965 сећања седео сам поред прозора у школској клупи наставник српског језика читао нам је „слике из сеоског живота“ од јанка веселиновића моја душа је, заједно са писцем, лебдела по мачванским пашња- цима као лептир по цвету у учионици је владала нема тишина одједном, звекети ланаца и топоти коња тргоше нас из тога заноса кад сам погледао кроз про- зор видео сам ретку слику: колона далматинских сељака са коњима и плуговима спуштала се низа стра- ну ка манастиру куда ови људи? — упитасмо се на крају часа наставник нам објасни: „кроз читаву своју бурну прошлост овај манастир је делио и зло и добро са околним сељанима камениту буковицу често су стизале неродне године и беде у тим тешким данима манастир је притицао народу у помоћ и делио са њим свој последњи залогај у манастирском летопису је, поред осталог, записано и то да је 1928 године у овим крајевима била велика неро- дица и да је народ много гладовао целе 1929 године да би помогао сељане манастир је прехранио педе- сеторо сиромашне деце у кистањима за 60 дана деца су дневно добијала по три пристојна оброка која им је спремао и делио један монах да би се ово могло изве- сти у манастиру је била заведена велика штедња од божића па целе 1929 године у манастирској трпезари- ји није се делило два јела ни братији ни гостима тако се успело помоћи сиротињи са исхраном нарочито за време другог светског рата манастир крка је спасао од глади и очигледне пропасти стотине житеља кистањ- ских ова обитељ је тих година била уточиште многе ратне сирочади и избеглица из разних крајева далма- ције и лике покојни гостопримљиви архимандрит никодим опачић, боље него ико, разумео је бол и пат- њу свога рода па је обрадовао много гладних и убогих и живот им спасао захваљујући његовом бележењу ових случајева, у манастирској архиви ове свете обите- љи се могу прочитати задивљујући примери жртве у лечењу ратних рана и других невоља у далмацији због тога сваки далматинац са страхопоштовањем изговара име светог архангела — покровитеља ове светиње ову свету обитељ они воле и помажу као своју кућу кад год јој долазе, не дођу празних руку поред осталог, сви околни сељани од старине држе завет, да свако домаћинство макар једном годишње ради добровољно са својом запрегом на обради мана- стирске земље, за здравље и благослов своје стоке, и да колико било врате уздарје за многа добра која је њима манастир чинио онда кад је могао ето их, видите, иду да и ове године одрже свој завет — да помогну мана- стиру моба оваква помоћ зове се у србији моба ви који сте из оних наших крајева имали сте прилику да видите ове лепе српске обичаје указивања помоћи нарочито при жетвама" један за другим орачи су стизали на њиву пре почетка рада ови крупни горштаци стали су један до другога и са управитељем богословије — јеро- монахом о николајем, који је уједно и вршилац дужности настојатеља манастира, на њиви су се помо- лили богу да им благослови рад молитва је била топла и искрена немо сам гледао како се жуљевите руке побожно спуштају са опаљеног чела на груди и широка рамена правећи знак крста после молитве зазвекеташе ланци на плуговима и ови запараше земљу расплину се црна ораница мај- ски зраци грлили су дуге бразде, по којима су скакута- ле птице и купиле црвиће млади богослови су вредно и са љубављу служили своје ораче донели су им доручак и ручак на њиву и послуживали водом и вином, а кад би се неко од рад- завет нарочито за време другог светског рата манастир крка је спасао од глади и очигледне пропасти стотине житеља кистањских православни мисионар l 41 православни мисионар, 6/1965 сећања ника хтео одморити они су узимали коње и место њих орали песма, довикивање и утр- кивање разлегали су се кањоном преко реке у брду, у дубокој шуми, чује се песма чобана чини ми се да се и сама лепа зелена и умилна крка утишала слушајући ову лепоту дан је брзо пролазио у њиви песме сунце је хитало западу, али није још зашло за брда а све њиве биле су пооране и засеја- не кукурузом завет добрих људи испуњен је и ове године заједничка вечера после тога позвали смо их на заједничку вечеру у нашој ђачкој трпезарији, која је окићена портретима старешина манастира и великана из овога краја док сам читао молитву пре јела крупне очи сељака мирно су ме посматрале за време вечере јеромо- нах о николај поздравио је топлим речима ове наше драге добротворе и захвалио им се на помоћи, пажњи и љубави према овој светој кући „кад би сви срби овако волели и помагали светиње своје вере и историје, не би било бојазни за напредак наше цркве" — рекао је он поред осталог на растанку су рекли да им само јавимо кадгод опет затреба њихова помоћ запева- ли су и кренули уз брдо по старом овда- шњем обичају испратили смо их уз звоњење звона овај дан остао је дубоко урезан у срцима ученика и све манастирске братије и многе нас је морално охрабрио отада су ови ретко добри парохијани још три пута мобом помогли манастиру око копања кукуруза, косидбе и превоза сена у манастиру крки, јуна 1965 драгиша алимпић, богослов i године завет фото: хаџи марко вујичић манастир крка александар савић хришћанство и савремене технологије однос према другима, према ближњим и, нарочито, према онима који нам то нису, јесте оно што нас дефинише „када би убрзо тре- бало да умреш, а можеш да обавиш само један телефонски разговор, кога би позвао и шта би му рекао? па, шта чекаш онда?“ – ово данас звучи толико нормално да нам је несхватљиво да пре само једног века већина људи не би разумела о чему јер реч јер, просто, иако је телефон већ био у употреби, већина људи није знала шта је то а, ако је знала, није имала прилику да га користи данас је шта би ставио на фејс (facebook) пита- ње које је вероватно већини читалаца овог часо- писа разумљиво, а већини људи је звучало или још увек звучи апсолутно апстрактно нове технологије (које многима више и нису нове, већ је то ствар са којом су неке генерације одрасле – као што је, на пример, мобилни телефон) често нам пред- стављају изазов и постављају нас у незгодан положај да просуђујемо да ли је конкретна технологија кори- сна, добра за човека, на који начин би могла да се употреби да користи човеку и слично брзи одговори, који често умеју да буду непроми- шљени (али, ипак, не по правилу) могу да нанесу више штете него користи сетимо се само непромишљених коментара о штампари- јама, о телефонима, о томе како ће телевизија уништити радио, како ће радио искварити младе (што је касније пренесено на телевизију, а у дана- шње време можемо да чујемо да је тај опијум интернет) критички осврт је неопходан, али тај критички осврт никако не сме бити брз, већ одмерен и поткован искуством и знањем две поларизоване стране шта данас имамо као одговор на феномене facebook-a, tweeter-a, myspace-a, youtube-a? имамо две поларизоване стране – једни куде, други претерано, некритички хвале средина је, како по правилу, негде између оно што стоји као фејс, тјуб, твитери, спејсови православни мисионар l 43 александар савић хришћанство и савремене технологије опасност, то је отуђење – уколико ове технологи- је претпоставимо живом односу са људима, што се често дешава код почетника, који бивају оду- шевљени и занесени могућностима које нуде ови сервиси (ево праве речи – и начина како треба користити исте) остварити контакт није ретко да нови корисник на фејсбуку, пошто отвори налог и пронађе прве пријатеље, сумануто крене да објављује вести из свог живо- та, разне слике, филмове, да коментарише туђе „статусе“, неретко угрожавајући своју и приват- ност других људи, најчешће несвесно почетни жар временом полако утихне, од суманутог обја- вљивања остаје само разочараност и „смарање“, а ниједан позитиван аспект овог сервиса није био искоришћен у потпуности предност ових попу- ларних интернет-сервиса, која је несумњива, јестемогућност да у свакомпогледу (осимфизич- ког додира) остваримо контакт са особама које су далеко од нас, да пронађемо давно изгубљене пријатеље, да великом броју људи на једноставан и брз начин пласирамо информацију поставља се питање како користити ове серви- се, а да при томе не угрозимо ни туђу ни своју слободу чини се да употреба ових сервиса за пласирање сопствених ставова, мишљења и доживљаја на начин на који се то чини у блогу (најближи опис би био електронски дневник који објављујемо на мрежи, који други могу да читају) може да буде згодан начин за њихово коришћење треба увек имати у виду и то да сво- јим радом не угрожавамо туђу приватност ови сервиси нуде и велики мисионарски потенцијал јер је помоћу њих могуће пласирати разне информације, а исто тако је могуће окупи- ти и људе сличног мишљења и организовати групе које би се бавиле одређеним сегментима из сфере црквеног живота (велики број таквих група већ постоји на фејсбуку, а на јутјубу се може пронаћи велики број снимака разних пре- давања која су одржали познати духовници или професори универзитета) увек треба имати на уму да овакав вид органи- зовања не може и не сме да буде замена за ствар- ни контакт и водити рачуна о томе да не дође до девијација какве се већ могу назрети на западу, као што су онлајн-исповести и службе „дођи и окуси да је благ господ!“ јесте могу- ће једино у живом односу, у цркви, а никако у виртуелном свету, па се стога видимо на литургији! m фејс, тјуб, твитери, спејсови 44 l4/2009 бошко станић хришћанска поетика ево нас у 21 веку и још стихијски мислимо, говоримо и радимо а како мислимо, тако и живимо чиње- нице живота упорно нас опомињу да се морамо мења- ти, а ми, опет, у свом балканском маниру покушавамо мењати друге и још више падамо у понор изазивајући тиме негативно у човеку чак и наша традиција, обича- ји, породица и школа уче човека да негативно мисли и таквим размишљањем изазивамо нове невоље „трамвајска политика“ је погубна за човека јер људи мисле само како да себе усреће, а не знају да нико још није нашао срећу за себе ако је није нашао за друге доситеј би рекао: „дижи оног ко је пао, можеш и ти пасти“ а ми, напротив, човека вређамо рачунајући да ћемо тако постати паметнији и значајнији, а не знамо да нас исто чека „закопчавамо погрешно дугмад, а не слу- тимо да смо прво погрешно закопчали“ – што би рекао гете – „све док не дођемо до грла“, односно до рата тада се питамо: „зашто се то нама дешава?“ а одговор је јасан не доводимо ниједну ствар до краја, односно, не враћамо на почетак, већ се враћамо са пола пута и поново правимо исту грешку остајемо у домену поло- вичних решења, што опет подразумева погрешно „закопчавање“, односно продужавање агоније то прво „дугме“ су наше мисли, које усмеравају нашу енергију ако притом једно мислимо, друго говоримо, треће радимо, правимо катастрофалну грешку пошто делимо енергију на три дела, а народ каже да рачваст колац неће дубоко у земљу немогуће је покренути нега- тивну енергију, а не довести у питање квалитет живота јер она – тражи жртву ако се не реализује вербалним сукобима, онда се акумулира и у човеку и у друштву да би у једном тренутку експлодирала: када својој горчини додамо последњу кап зато се и каже да је горе од смрти живети са горчином у себи а тајна среће је једноставна пре мењања краљевства ми се морамо променити, односно, морамо променити мисли „ама мисли добро, па ће добро бити, хајмо бра- те“ – каже у једној прилици фра петар у андрићевом делу и ништа природније од тога да су наше мисли главни кривци за наше несреће јер „енергија следи људ- ску мисао“ сви они који владају треба да су свесни ове чињени- це јер човек не живи само од хлеба, већ и од онога што помисли, каже и уради наглашавам ово помисли јер нас и библија учи да је грешније помислити него уради- ти кључна ствар су наше мисли и ако њих уведемо у ред, имаћемо хармонију у животу свако жели да буде срећан, али је мало оних који могу рећи да су стварно срећни зашто је то тако? сигурно што срећу траже на погрешном месту и на погрешан начин филозофи су још пре нове ере имали кључ за људ- ску срећу, али је тај кључ нама остао недоступан „јер смо се задовољавали пенелопиним дворкиња- ма, а никад нисмо учинили напор да освојимо и саму пенелопу“, тј духовну срећу сократ је говорио да се биће мишљу може не само спознати, него и све док не победи револуција душе, узалуд се троше речи свако жели да буде срећан, али је мало оних који могу рећи да су стварно срећни зашто је то тако? сигурно што срећу траже на погрешном месту и на погрешан начин православни мисионар l 45 бошко станић хришћанска поетика исправити но, кога то данас интересује! платон је тврдио да постоји математичка веза између света идеја и света ствари оно што се деси ван нас увек је прво било у нама и баш у томе што је човек мисао- но и идејама обдарено биће лежи његова највећа снага, али и највећа опасност за њега јер су мисли најупорније када погреше смер аристотел је мишљења да је највеће добро унутрашња имовина која се не може лако изгубити она се постиже усва- јањем духовног богатства, без кога бисмо постали жртве неке друге вредности којој прекомерно тежи- мо – као легендарни мида, који је додиром све пре- творио у злато и умро од глади могли бисмо ређати умне људе нове ере, који су били свесни моћи људске мисли, али опет иста прича нико им не верује у доситејевим делима налазимо и ове мисли: „бла- женство би било на свету да се може да човек о злу ни мисли, ни говори, ни пише“ „с добрим мислима одго- ни од себе зле мисли као псе камењем“ и алфред адлер је знао да човеково понашање про- излази из његовог мишљења нешто слично изговара и отац тадеј витовнички: „мисли, расположење, жеље руководе нашим животом каквим се мислима бавимо, такав нам је живот ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте, онда је у нама мир јер све мирне мисли дају унутрашњи мир, који зрачи из нас ако носимо у себи негативне, паклене мисли, онда је наш унутрашњи мир разорен“ а песници би рекли: „кад срце запишти, мисао је крива“! (милан ракић); „човек нема жешћег душманина од онога те у њему клечи, нити бољег иметка но онога што у души носи – од тога се свијет закућио“ (милика павловић) наше окружење се увек потруди да нас учини незадо- вољним и аутоматски постајемо произвођачи негатив- них мисли, које нас воде у нову несрећу пошто наша енергија следи негативну мисао и рат је производ нега- тивних мисли чак нас и демократија учи да можемо да мислимо шта хоћемо истина – можемо, „али нам није од кори- сти“, опомиње нас библија мисли морамо „зауздавати“ и усмеравати их ка животним циљевима, иначе нам предстоји хаос у мислима, а онда и у навикама а без добрих навика нема успеха у животу нема злих људи, има само злих мисли којима хра- нимо подсвест у њој се формирају наша убеђења, која су понекад тврђа од камена зато и постоји толи- ко људи који о истој ствари различито мисле – као да не живе у истом времену најтеже је човека нагово- рити на нов корак, макар се то односило и на проме- ну од негативног ка позитивном размишљању остаје да цитирамо милоша црњанског: „све док не победи револуција душе, узалуд се троше речи“ а та дуго чекана револуција ће се остварити када се суочимо са истином да „од дрвећа не видимо шуму“, тј да нам појединачне вредности не дозвољавају да сагледамо вредност живота у целини зато је у праву толстој када каже: „сваки други рад без рада на сво- јој души узалудан је“ m све док не победи револуција душе, узалуд се троше речи 46 l4/2009 слободан иза решетака неко је рекао: „и кад је готово, за нас је тек поче- ло“ ишао сам смирено и полако међу гробовима се ништа није чуло тамо далеко туп ударац лопата; гробари су попра- вљали тек напуњену раку осетио сам да је смрт на паузи јер – живот је дуга- чак пут – имаш ли упаљач? – питала је старица – да запа- лим свећу – имам – рекао сам, машио се за џеп и пружио жени упаљач била је просто обучена испод изношене браон јак- не је извиривао црни џемпер видела се тупост у очима – увек слушај друге, чак и глупе и неуке и они имају своју причу – сетио сам се шта ми је рекао тата субота на гробљу је било људи, али су ходали у тишини шапутали су кроз облаке се проломио сунце март – зубато сунце – проговори старица којој сам дао упаљач – ипак је сунце – рекао сам – отац? – питала је климнуо сам главом – судбину нико не може да спречи – огласила се опет опет сам климнуо главом извадила је из плетене торбе малу флашу и пону- дила: –узми да се загрејеш – не, хвала повукла је једном, па још једном – судбина, сине хтео сам нешто и да кажем, али као да сам чуо оца – спокојно прими искуство година немој бити подругљив према људима погледао сам његову слику на тамном мермеру није се смејао, а желео сам да се насмеје осетио сам како ми суза клизи – срећан си, сине, што можеш да плачеш – чула се старица – ја не могу не иде суза као слеђена и она има право да буде овде ништа мање него дрвеће и птице – сунце – опет ми се оте – њих више неће грејати – рекла је старица – мој је волео сунце, баш је волео – сањао сам тату – отело ми се – нешто поклања људима, а сунце је упекло бије му очи онда чујем негде неко дете плаче и, као, јаве ми, нека девојка се породила – чудан сан – баш чудан – потврдих – питао сам се шта значи старица је заћутала проверила је да ли свећа још увек гори – дете, буди у миру са богом, ма како га замишљаш – рекла је покушао сам да докучим вредност њених речи – не знам шта радиш ни чиме се бавиш, али, ма коли- ко ти буран живот био, задржи мир у души – рекла је – јер, и поред све прљавштине, јадиковања и поруше- них снова, ово је ипак диван свет– погледала је небо – зубато, али греје срећко костић, окружни затвор, београд зубато сунце православни мисионар l 47 живот без речи, без добрих дела, без љубави искрене, без христа - није живот то је оно, што сам научила у заједници са вама и кроз вас мој живот је добио смисао научила сам да будем срећна, да се радујем свим оним стварима које нам је, сада сам тек сигурна, бог пружио срећна сам са вама, а без телевизора, без музике, буке, алкохола, цигарете, хероина - свих оних ствари које су ми прошли живот чиниле тако вештачки срећним и стварале привидно задовољство све оне, које су у ствари чиниле живот неподношљивим и које су маскирале смисао живота, чинећи маглу у мојим очима - само да се не бих сусрела са истинском љубави - са христом колико су то само заблуде?! ја и даље волим неке такве ствари, морам признати, али их сада доживљавам другачије и гледам их неким новим очима постављам ствари на своја места и имам нове вредности за сваку од њих у заједници као да ми се сваким даном један нано милиметар очни капак отварао - и ја сам упознала тај један, за мене нови свет али сам упознала и себе и пронашла моје место у том новом свету у свему томе сте ми помогли баш ви и да није вас - ја се не бих смејала, не бих плакала, не бих се љутила, лупала вра- тима понекад, па чак и опсовала и зато вам неизмер- но хвала! речи не постоје за то! хвала за сваки осмех који сте ми упутиле, за сваку сузу или реч подршке које сте ми пружиле joш сам хтела да вам кажем да нигде није тако лепо делити тугу, као овде (у заједни- ци) још се тако нигде нисам радовала једној кафи, бомбони, колачу и нигде нисам пила слађи сок, и јела обичан пиринач на води исто вам тако хвала што сте ми помогли да видим све своје врлине, али и препознам мане да бих једне могла да умножим, а друге да пробам да поништим ето, то је укратко мој протекли целокупни период у заједници и овим путем вас молим за опроштај! хвала вам и опростите ми још једном! пресвета богородице, спа- си нас! мојим сестрама у христу од марине писма из земље живих размишљање штићенице после проведених годину дана у заједници „земља живих“ живети у христу „земља живих“ је пројекат за лечење зависника од опојних дрога који ради са благословом епископа бачког иринеја, а под старатељствомбратстваманастира ковиљ на челу са владиком порфиријем детаљније о пројекту „земља живих“ можете прочитати у прошлом броју мисионара од овог броја отварамо редовну рубрику писма из земље живих, у којој ћемо објављивати сведочанства штићеника ове заједнице манастир ковиљ 48 l4/2009 тања накић представљамо вам почело је када смо пре- стали да у мимоходу напуштамо црквену порту када је то тачно било, више и није толико важно – тра- је „разговори о вери“ су били почетак сваког четвртка, после акатиста разговори за које смо очеки- вали да ће бити верска настава ипак су били разго- вори лакше је када је верска настава – дођеш, слушаш, мислиш о томе, о теми, али можеш лепо да ћутиш нисмо имали ту част отац угрин поповић, у то време ђакон, очекивао је и тражио активно учествовање про- ширило се, са недеље и четвртка, и на суботу агапе трпеза љубави, где смо дели- ли и речи и хлеб са нама је био и ранко воли ранко своје псе, али са њима не може да подели реч, а и реч му је – као и хлеб – била потребна деца из удружења ро – де су била толико фина да су нас пустила у свој свет – свет игре, спорта; њихов друг (отац угрин) игра фудбал као роналдињо! да бисмо им на неки начин узвратили гостопримство, позвали смо их када је покренут креативни талас гостовали су глумци православне омладине са пред- ставом „земља недођија“ владике николаја велими- ровића без активног учешћа другара из удружења ро – де представа ипак није могла да се изведе на домаћем терену споредне, али не мање важне улоге у представи остварили су никола и марко глумили су чуваре публика је умела да цени ове изузетно одигране роле поред ро – да ту је и удружење деце са аутизмом, а ми смо открили да изузетно цене окретне игре заједно смо плесали удружење слепих нам је уприличило предивно вече поезије певали смо на стихове бранка миљко- вића, а угостили смо и једно велико позориште са представом „исидорине изохимене“ госпођа роса је у једним дневним новинама прона- шла чланак о породици којој је била потребна помоћ заједница при хра му преноса моштију светогниколаја мирликијског у вишњици фото: јелена поповић православни мисионар l 49 тања накић представљамо вам позвали смо редакцију и понудили је све је брзо и лако договорено и – реализовано било их је још, али с обзиром на то да је већ све објављено, нећу вас даље замарати пожелели смо да проширимо простор наше дво- риште је постало мало изабрали смо, у то време мало неуобичајно небо, „сајбер небо“ (замена за ври- штање са кровова) избор је пао на facebook делује чудно, можда за нас је било идеално разговори су могли да трају online формирали смо групу и наде- нули јој име „духовна аристократија“ име је означавало наша осећања и тежње ми смо „група за одабир другачије реалности, реалности која је у овом свету али суштински није од овога света јер преображава исти узводећи га ка другачијој реално- сти, реалности која ослобођа али не негира” реакције у први мах и нису биле позитивне, али то смо и очекивали – нарочито због потребе реаговања на прву лопту, што је, на жалост, постао образац понашања, али брзо смо превазишли почетну збуње- ност и неразумевање нови почетак као што смо проговорили на разго- ворима сада смо само имали нову форму за исто требало је сведочити, собом позивати, друге ани- заједница при хра му преноса моштију светогниколаја мирликијског у вишњици 50 l4/2009 мирати да дођу и виде, а једино што нисмо желели је да цитати и мисли других буду наш начин сведочења тога имамо и превише на своме небу делимо своје мисли, идеје, недоумице учимо се схватили смо да је жива реч ипак најбољи начин као што недељом после литургије видимо лицем к лицу, тај дух ширимо даље многи су се прикључили на групи објављујемо и своје радове неки су, што би отац угрин рекао, „изашли из кутије“ до сада имамо стотинак различи- тих ауторских текстова неке од аутора ћете препо- знати, а многи до сада нигде јавно нису објављивали своје радове имамо и галерију фотографија потру- дили смо се да неке од акција које смо организовали прикажемо и на тај начин објављујемо и слике својих окупљања са разговора, дружења искористићу мисао једног од нас да бих вам то лепше приказала ово је миша поделио са нама, а ми делимо са вама: „драга моја групо, оче угрине, браћо и сестре дру- жимо се нешто нешто годину дана овим ’cyber’-путем још увек нисам имао задовољство и физички прису- ствовати вашој (нашој) заједници, али у сваком духов- ном погледу сам са вама, баш као и ви сви са мном! о, да, јесте када испијам кафу са друштвом, на пример, у мени увек проговори – ту и тамо – мудрост оца угрина, јеленина енергичност, тањина љубав и разу- мевање, николин став, све то у једној прекрасној и јединственој мелодији која ме прати у назовимо „вањ- ском“ свету „чувајући ме и пазећи да не залутам и у овој пустињи непрегледној коју зовемо интернет, пуној сивила, видим вас, групо моја, као горући ступ господњи који ме води на пут, истину и живот – из ропства у слободу! одувек сам био свестан да сам дете божије, али овде са вама и преко вас ја сам толи- ко заволео, толико се уживио у ту улогу, за коју сам још свеснији да сам је несебично добио“ последња акција је уручивање помоћи породици вујаковић, а што се тиче cyber-простора, активно смо учествовали у припреми новог форума сајта свети јаков позивамо вас да погледате и фотографије са про- славе четвртог рођендана удружења ро – де видеће- те нове креације наших другара очекујемо и посету удржења деце са аутизмом њих ћемо угостити у зеле- ном салону „cyber“ ткање настављамо изволите се придружи- ти изађите из кутије преко зидића „topica“ како вам драго оно што вам можемо обећати је да смо „online“ немамо проблем са конекцијом реч се чује реч зајед- нице ово је наш начин и, као што рекох, када је то тачно почело, више и није толико важно траје m оно што вам можемо обећа- ти је да смо „online“ немамо проблем са конекцијом реч се чује реч заједнице! православни мисионар l 51 народи око медитеранског басена су још у древним античким вре- менима имали своје свештенике, зване врачи (лекари душевни и телесни), првосвештеници, понтифекси и пон- тифекси максимуси, који су вршили обреде жртвоприношења, поготово поводом важних одлука и дејстава у народа римске империје и међу другим народима до доласка христо- вог и, касније, код незнабожаца, зве- здочатци и врачари су гатали и тума- чили племенске, народне, као и војне походе и њихов исход јеврејском народу су познате вође израиља, бра- ћа мојсије и арон, као духовни пред- водници јахвеови у византији је цар теодосије (379– 395) забранио је „идолска жртвопри- ношења“, али су и он и други владари са свештеницима држали су молитве за победу хришћанских војски над варварима који су, по рушењу запад- ног царства (476) године, кидисали и на источно (1453) у бојним походи- ма, хришћански владари су позивали велике светитеље да својим прису- ством – и то само молитвено, не оруж- јем – држе морал и храброст армијама чак, у немогућности због старости, светитељи су слали своје расе (манти- је), које су цареви облачили у боју и с њима се враћали као победници у словенским народима, па и нашем, српском, у походима у одбрани отаџбине и ослобођењу поро- бљеног отечества, у борбама са непријатељем, духов- на лица су у првом реду дејствовала као молитвени- ци, какви су били св сава, св сергије радоњешки, св арсеније трећи и арсеније четврти чарнојевић, као и други духовници у васкрсу српске државе 1804–1815 свештена лица су била поред неких који су и оружјем ревновали: протојереј мр александар д средојевић црква и држава размишљања о војном свештенству фото: ђакон драган с танасијевић 52 l4/2009 прота матеја, илија смиљанић, милу- тин гучанин, лука лазаревић – било је више оних који су учествовали искљу- чиво молитвено (архимандрити) хаџи ђера и хаџи рувим, као и милентије павловић и герасим ђорђевић (прет- последњи од поменутих је постао први митрополит аутономне српске цркве (1831–1833), а последњи поменути је био епископ шабачки (1831–1839)), као и низ других црквено-национал- них ревнитеља касније су пуковски свешеници, не борци оружјем, већ само молитвом, учествовали у миру, али и у ратним окршајима од 1912 до 1918 л г, потом и доцније познат је случај да су војници у ослободилачким балканским ратови- ма у коњичким ескадронима сведочи- ли да су гледали како су са њима, раме уз раме, јахали – без оружја – један одевен у светлим царским одорама, а други у монашкој раси (ризи): из небе- ског света свети сава и отац му симе- он (немања) мироточиви, који су помагали роду свом у тим походима србија је са савезницима односила сјајне победе у окршајима над петове- ковним завојевачем после другог светског рата угашена је служба војних свештеника, а учени- ци богословија су, годинама, уз све- штенство били жигосани као „пепељугасти“ то је и потписани, као војни болничар, као и многи други, осетио на себи једном приликом, пред крај болничког курса, усме- но је замолио капетана николића да буде прекоман- дован из зрењанина, ближе београду, ради наставка студија старешина га је најпре упитао: „откуд ја тебе знам“? – пошто се потписани претходно пред- ставио одговор војнички био је: „завршио сам бого- словију и желим да наставим студије ако је могућа за мене прекоманда ближе београду“ одговор старе- шине је био тада и, још једном, на кругу: „видеће- мо“ молба је услишена уз све свршене курсисте, потписани је прекомандован „близу београда“, у македонију, у штип вероватно као „пепељугаст“, са осталим теолозима и свештеним лицима, али време је показало – како у прошлости, то и сада- шњости – да су понајчвршћи и жилави родољуби (част и осталим војним лицима) свештена лица, и то монаси и монахиње, који од свег богатства земаљског имају само своје мантије тврдим ово иако нисам никакав познавалац војне стратегије, нити војно-техничке и борбене готовости, већ, унутрашње духовне реформе увођење војних свештеника би потпомогло свеу- купној стабилности и челичности армије, каква је била карађорђева на мишару 1806 л г, где је око 10 хиљада бораца однело победу над двоструко (а по некима и четвороструко) бројнијим непријатељем уз божију помоћ, генерал живојин мишић је, са армијом од око 130000 бораца, однео победу на православни мисионар l 53 колубари л г 1914 над непријатељском опремљени- јом и многољуднијом армијом од око 300000 војника и „србија је још једном васкрсла из гроба косова поља“ у великој већини, сви српски ратници поменутих бојева били су дубоко верујући православни хришћа- ни (и од створитеља све твари награђивани побе- дом, попут малог библијског давида над филистеј- ским џином голијатом) данас би самоповређивања, самоубиства или пре- млаћивања војника било далеко мање (или би се могли избећи) ако би свака касарна (пук) имала (имао) свога војног свештеника он би једном или два-три пута недељно примао војнике са проблемима духовне природе, те би бар половини њих помогао и спасио их сличних трагедија свети владика николај велимировић саветује поу- чавајући: „нека нам школа буде са вером у бога, поли- тика са поштењем, војска са родољубљем, држава са божијим благословом“ школу без вере (веронауке), политику без поштења; војску без родољубља и држа- ву без благослова божијег смо имали – те нам је све четворо и пропало господ христос, преко светих апостола заповеда да добро чинимо да нам не досади, јер ћемо у своје време добро и пожњети (на небу) то нас учи и народна мудрост „добро чини, не кај се; зло чини, надај се“ као што данас и запад (nato) и исток (русија) имају војне свештенике, свакако би и срби требало да их имају у својим армијама, од чега не би било никакве штете ни зла, већ само много користи и добра m 54 l4/2009 владимир марјановић црква и плуралистичко друштво манастир соко је знаменито историјско место – некадашња тврђава у близини љубовије сама тврђава се најдуже задржала у рукама турака, а пре тога је често мењала господаре; тек 1867 л г предата је – заједно са неколико градова – на управу кнезу михаилу обреновићу потом су срби тврђаву пору- шили, тако да је од ње остало само неколико бедема деведесетих година двадесестог века епи- скоп шабачко-ваљевски лаврентије ту подиже манастир посвећен светом николају мирликијском, као и светом николају српском поред манастира налази се дом владике николаја вели- мировића тадашња војска југосла- вије урадила је пут до манастира у оквиру манастирског ком- плекса налазе се и рибњак, воденица и бројни извори са чистом планинском водом фондација конрад аденауер је од 21 до 26 маја 2009 л г организовала семинар „религија и медији“ на семинару су били представници традиционалних цркава и верских заједница, односно портпароли, референти за медије, издавачи верских часописа, новинари, одговорни за електронске медије свих цркава и верских заједница у србији међу уче- сницима су били: сестра емануела жердин и г роберт зајц из католичког медија-центра, г саша ристић из новина јеврејски преглед, гђа отилиа борос гyеви и гђа марта иштван из часописа хирвиво, г хајрудин балић и г сеад шаћировић из новина глас ислама, г немања милино- вић из часописа логос, као и писац ових редова предавач је био карол лупу из баварског радија без мр јелене јабланов максимовић из фондације конрад аденауер као покрета- ча ове идеје то све не би ни било могуће у савременом плу- ралистичком дру- штву медији играју веома важну улогу а у земљама које се ослобађају атеи- стичког наслеђа (каква је и семинар религи ја имедији циљ семинара је био суочавање верских заједница са развојем медија и учествовање истих у савременом демократском друштву православни мисионар l 55 владимир марјановић црква и плуралистичко друштво наша) своје садржаје треба да представе на савре- мен и доступан начин (било да се ради о штампа- ним или писаним медијима) сарадње између цркава и верских заједница и цивилног друштва у том смеру је више него неопходна циљ семинара полозаници семинара су време проводили више него радно циљ семинара је био суоча- вање верских заједница са развојем медија и учествовање истих у савременом демократ- ском друштву оно што је било најбитније јесте упознавање припадника различитих вера и нација на један другачији начин, сусрет разли- читости, као и њихово приближавање тема самог семинара био је начин израде портрета сама тема није имала нарочите везе са религијом основни циљ семинара је био едукативног каракте- ра, а није било занемарено ни дружење међу људи различитих вера, нација и култура, и то баш на месту семинар религи ја и медији 56 l4/2009 које није неутрално, већ припада конкретној верској заједници – тј српској православној цркви дом владике николаја велимировића и јесте био право место за то овај српски светитељ је био космо- полита и човек широких погледа који је познавао и волео људе различитих култура, нација и вера – иако му данас то многи оспоравају међуверски дијалог када се говори о међуверском дијалогу или верској толеранцији, најчешће се мисли на сусрете високих црквених представника, епископа, бискупа, реис-ул- улема, рабина, , а заборавља се на обичне људе – оне људе који чине већину тих верских заједница и који живе једни поред других несрећни догађаји и ратови који су погодили про- сторе бивше југославије довели су до удаљавања упра- во тих, обичних људи – верника јер представници верских заједница чак и за време ратних дешавања нису престајали да одржавају међусобне контакте страх од другог и страх од другачијег најчешће је присутан када је у питању верска проблематика и зато су овакви семинари и више него потребни јер се на њима сусрећу тзв обични људи, а не само високи пред- ставници верских заједница као такви, семинари који имају за циљ међуцрквени, међурелигијски и међукул- турни дијалог су далеко делотворнији од сусрета на високом нивоу, који најчешће немају никаквог додира са огромном већином припадника различитих верских заједница а све то је неопходно да би смо разбили предрасуде о припадницима других конфесија m страх од другог и страх од другачијег најчешће је присутан када је у питању верска проблематика и зато су овакви семинари и више него потребни јер се на њима сусрећу тзв обични људи, а не само високи представници верских заједница православни мисионар l 57 служећи се учењем виктора франкла, у претход- ним наставцима смо, поред осталог, дошли и до следећих закључака: – основна покретачка снага у човековом животу је воља за смислом – смисао није човекова творевина, већ нешто што је само он у стању да открива захваљујући својој свесној, боголикој природи – човекова слобода је увек присутна (али не и једно- значна – она увек постоји с обзиром на човекову јединствену способност да открива разлоге и смисао, али не увек и у односу на услове и узроке који делују у свету, као и у човеку самом) – аутентично људски феномени – као што су вера, нада, љубав – не могу се темељити искључиво на одлу- ци: нико не може решити да верује и само стога веро- вати, односно решити да воли и уистину волети; до таквих се дарова стиже тек када је циљ нешто друго, односно неко други: заједница са вољеном особом, тежња за истином итд – начин остваривања пуноће човековог постојања (тиме и поменутих, као и свих осталих дарова и истинских потреба) утемељен је на јединственој људ- ској способности самопревазилажења (самотрансцен- денције, тј надилажења себе), коју смо одредили као искорак из самога себе, оличен у питању шта то што живот од мене жели (уместо: шта ја желим од живота) или чему би ближњи могли од мене да се надају (уме- сто: шта бих ја могао да очекујем од ближњих), чиме се на пољу савремене психологије и путем њених инстру- мената закључивања изнова потврђује хришћанско учење о човеку као бићу призваном да превазилази сопствену природу (узрастајући од образа ка подобију божијем), о чему је речито писао свети григорије ниски у антропологији размишљајући у том смеру, запитали смо се о улози и природи људске љубави полност (сексуалност) као одраз љубави говорићемо прво о љубави која је неодвојива од људ- ске полности (сексуалности) разлог томе јесте чињени- ца да се управо њој данас посвећује највећа пажња под људском полношћу подразумевамо „физички одраз љубави“ (франкл, нечујни вапај за смислом, поглавље 4) љубав се данас све чешће своди само на физичку димензију, на жудњу за додиром, за сексуалним одно- сом по себи и за себе штавише, такво раздвајање и „прављење идолатрије“ од полног односа (као засебне целине и потребе) често се сугерише као „природно“, „нормално“ „љубав је већ по самој својој природи изразито људ- ски феномен, док полност добија људску димензију тек када постане резултат развојног процеса, тек као про- извод поступног дозревања“ о каквом „развојном процесу“ и „поступном дозре- вању“ говори франкл? да бисмо дошли до одговора, пођимо, ипак, од и даље распрострањеног схватања по коме је „циљ полног односа да се смањи пола напетост, док сексуални парт- нер представља објекат [који томе служи]“ (фројд) франкл сматра да је ова дефиниција прикладна једино неуротичној сексуалности, док здрава, одрасла особа свога партнера може сматрати једино субјектом, ника- ко објектом јер „ако човек стварно воли, онда свог партнера прима само и једино као другу особу, што зна- александар загорац пастирска психологија наслеђе виктора франкла (завршни део) љубав и сексуалност 58 l4/2009 чи да доживљава и његову јединственост као људског бића“ по франкловом мишљењу, управо такво прихва- тање, утемељено на доживљају другог људског бића као јединственог, за природну последицу има моногаман однос јер „вољеног човека више нико не може замени- ти“! шта је, дакле, неопходно за љубав? прихватање парт- нера као особе а шта је предуслов за то? самопревази- лажење, односно отвореност према другом, а не првен- ствена усмереност ка себи и сопственим потребама за такав искорак према другом, за остваривање јединстве- не заједнице љубави, уистину су потребни време и поступност, односно „развојни процес“ и „поступно дозревање“ што се тиче задовољства у сексуалном животу, могли бисмо, потпуно оправдано, закључити исто што смо раније закључили о срећи – оно мора доћи само, за њим се не може трчати, „осећање среће може се постићи тек ако се живи самотрансцендентно, односно само ако човек пред собом има ваљан разлог и вољу да нешто направи или ако се потпуно предаје човеку кога воли“ „то је најочигледније у примеру среће у полном животу што више тежимо да постигнемо такву срећу, то ћемо се више удаљавати од ње човек кога превише заокупља брига око властите потенције има више изгледа да постане импотентан“ последице изостанка љубави но, неко би могао приговорити оваквом становишту: данас се заиста могу срести људи, посебно на телевизији, који ће нас уверавати у супротно – да највеће задовољ- ство доноси управо однос „без обавеза“, што најчешће подразумева и мењање партнера (чисто промене ради) суштинско је питање каквој срећи у полном животу тежимо – тренутној или трајнијој (ако не и трајној) уко- лико срећу поистоветимо са олакшањем које долази након задовољења нагона, онда се и однос „без обавеза“ може сматрати путем до ње али ако под срећом подра- зумевамо нешто више, нешто трајније, биће неопходно да свој полни живот утемељимо на ономе што је специ- фично људско – на љубави заснованој на свести о једин- ствености другог људског бића, бића које волимо запитајмо се још и ово: може ли низ „тренутних задо- вољстава“ да надомести или, чак, премаши једно „трај- није“ може ли недостатк квалитета (тј љубави) у пол- ном животу да се надомести квантитетом? франкл сматра – а и искуство говори – да онај ко то покушава обично постаје заокупљен трагањем за све већим и сна- жнијим надражајима савремено окружење обилује средствима за задовољење и најесктремнијих порива те врсте велики проблем представља и чињеница да су иста лако доступна, легална, као и да се посезање за њима често тумачи као саставни део такозване здраве сексуалности сагледавању овог проблема можда може допринети поређење са алкохолом за алкохол се често говори да је „најопаснија дрога“, али не првенствено због психофизичких последица (постоје наркотици који у том смислу остављају далеко теже последице, и то за краће време), већ пре свега сто- га што је законом дозвољен и, у основи, друштвено прихваћен у томе лежи и срж проблема сексуалности одвојене од љубави – она је постала друштвено прихва- ћен образац понашања, одлика савремене цивилизаци- је, али (по неким мишљењима) и једна од њених најзна- чајнијих тековина таква сексуалност се, штавише, све чешће поистовећује са или погрешно назива управо – љубављу како направити разлику? како препознати где је заиста присутна љубав, као јединствено људски феномен, а где је реч само о тежњи за задовољењем потребе заоденутој у привид љубави? та врста разли- ковања кључна је не само у односу са другим, већ (ви- ше) у односу човека са самим собом – не би ли распо- знао шта уистину осећа „хтети“ и „волети“ можда се део одговора крије и у разликовању „хтети“, од „волети“ да ли је то увек исто? да ли увек волим оно што хоћу, односно хоћу оно што волим? можда се ово питање чини исувише апстрактним, не одвећ битним за свакодневницу и односе који је сачињавају то је управо стога што савремена цивилизација између ово двоје често ставља знак једнакости јер углавном не разликује однос према стварима и појавама од односа према чове- ку „хтети“ у том контексту представља тежњу ка при- свајању, имању, поседовању – било да је реч о предмету или искуству, односно доживљају било какве врсте у љубав је већ по самој својој природи изразито људски феномен, док полност добија људску димензију тек када постане резултат развојног процеса, тек као про- извод поступног дозревања православни мисионар l 59 таквом односу остварење сопствене жеље предста- вља човеков циљ, а све остало се ставља у функцију његовог остварења: постаје средство (средства) са друге стране, ситуација код „волети“ је управо обр- нута – човек користи себе, своје потенцијале (спо- собност разумевања, саосећања, саживљавања, само- заборава, самонадилажења, ) као средство за оства- рење циља – пуноће заједнице са другом особом и ту, наравно, постоје одређене жеље, очекивања, али ништа од тога није циљ по себи; зарад особе коју волимо – ако је уистину волимо – спремни смо чак и на то да их се одрекнемо, да прихватимо ту особу онакву каква јесте – у потпуности, а не само донде докле се уклапа у нашу замисао код „хтети“ човек све време у први план ставља себе код „волети“ он у први план ставља заједништво са другим, дакле, оно у чему учествује само као део, као „један од“, а не као „један једини“ ако погледамо овакво одређење људске љубави, приметићемо да се подудара са хришћанским уколико изузмемо димензију полности, на исти начин можемо одредити и братску љубав, односно љубав према богу, као лични однос (однос лично- сти) управо у томе се крије почетак одговора на друго питање које смо поставили у претходном наставку – ако је смисао динамична категорија, а на човеку је да га открива, постоји ли нешто што би му у томе помогло путокази из свега о чему смо до сада размишљали (почев од првог текста посвећеног наслеђу виктора франкла) могли бисмо закључити следеће: путокази постоје (ка- ко они који показују куда би требало, тако и они који показују куда не би требало ићи), а најбитнији се нала- зе управо у човеку самом оне способности које јесу само и једино људске – као што су воља за смислом, љубав утемељена на самотрансценденцији, одговор- ност према животу и друге које смо помињали – пред- стављају светионик у чије се сијање можемо поуздати понекад ћемо имати тешкоћа да их препознамо, да их призовемо, да од њих добијемо одговор на какав смо навикли али, не смемо заборавити да се „од човека не тражи, како уче неки егзистенцијални философи, да подноси бесмисленост живота, већ радије да призна своју неспособност да схвати безусловну смисаоност живота разумским појмовима“ „логос (смисао) је дубљи од логике“ не подсећају ли нас ове речи, као и франклова „безусловна вера у безусловни смисао“, на хришћанско схватање (почев од псеудодионисија) по којем вера не искључује логику – она није нелогична, већ „над-логична“! можемо ли веру одредити и као „заједничку вољу за заједничким смислом“ (у којој франкл види призив и спас како човека, тако и чове- чанства)? изненађује ли, стога, што је владика данило (крстић) франкла назвао „божијим човеком међу пси- хијатрима“? у досадашњем излагању поменули смо само неке од истина предања, које је виктор франкл изнова потвр- дио приступајући суштинским питањима живота као научник – отвореног ума, без пр

Свеска: 318 | Црква и глобализација
... визији самосвесне и самоиспуњујуће историје, неизбежно улази у орбиту глобализације превод са јелинског: михаела јагер георг вилхелм фридрих хегел (1770-1831) март/април 2011 l православни мисионар l 39 тема броја тако уобличавају светску историју, у једном дијалектички неизбежном рају глобализа- ција, на западу, јесте дубоко сједињена са искривљеном визијом овог раја природно, чак и хегел би имао разлога да се боји овакве глобализације јер, поред његових контрадикција, философ „светског духа“ је схватао да не разумемо о старим грцима „више од онога што мисли један пас“ – дубока разлика између култура чини тешким као и наивним покушај да се утврди њихово кретање ка „самосвести“ а тек њихово заједничко кретање ка њој али, онда, шта је то глобализација? како је могу- ће остварити светски дух, са потпуном све- шћу о свему што се овде и сада остварује? није ли, тобоже, много мудрије да сматра- мо као и жак ле гоф [jacques le goff] да, у реалности, глобализација овакве врсте јесте, више од било чега другог, вестернизација, редуковање читавог остатка света на једну класичну западну визију историјског савр- шавања, повезану данас наравно још чвршће са догмом модернизације? у пракси, све ово значи да, у мери у којој ма који народ наше планете данас жели да учествује у западној модернистичкој визији самосвесне и самоиспуњујуће историје, неизбежно улази у орбиту глобализације наравно, не напросто економске глобали- зације, већ и културне, тако да не само еко- номија, већ и одређена људска заједница мења своје традиционалне циљеве, стичући нове циљеве обавезног унутаристоријског самоостварења све традиционалне и културне форме теже да буду поново одређене, на основу ових нових захтева; тако се чини да потреба за модернизацијом неизбежно пролази кроз глобализацију као „вестернизацију“ управо традиционалних облика живота и мисли природно, религије се, као темељни облици, одмах налазе у орбити једне такве „вестер- низације“, налазе се заробљене, дакле, уну- тар потребе доказивања да могу да „допри- несу“ овом новом типу човека и државе оно што захтева ова глобализована модерни- стичка вестернизација ово се догађа колико са религијама као што су ислам или будизам, толико и са исто- ријски незападним хришћанским вероиспо- вестима, као што је православље све ове религије су принуђене да понуде одговоре и да излече одређене проблеме западних хри- шћанских вероисповести и заједница, ство- рене у њиховом историјском кретању ка „свесветским“ циљевима које данас поста- вља западни свет покушајмо ово боље да објаснимо почевши са примером ислама он је дужан, ако желе да опстану народи који су га прихватили, да се модернизује (усвајајући један битан део технолошких и историјских тежњи запада) модернизацију, која је већ почела, у овом случају ж ле гоф назива „конфликтном“ – у смислу да се она тиче пре свега владајуће класе и у конфликту је са исламском традицијом сила која покреће ову конфликтну модернизацију јесте, као што је рекао фернан бродел [f braudel], национализам или, боље речено, „национал- ни понос“ ових народа, који напослетку води полако али сигурно, упркос снажним отпорима традиције, ка отварању према „вестернизацији“ на духовном нивоу, ула- зак ислама као религије на запад такође није независан од његове вестернизације уз дугу традицију идеализма и неоплатонизма коју је љубазно дочекало у својој души западно хришћанство, кључно место привлачности ислама, за европске и америчке прозелите, је управо нејасно разликовање овоземаљског и духовног елемента, као и његова „материјал- на“ есхатологија библијског порекла, унутар које поштовање материјално-телесног еле- мента рађа, за европљанина уморног од моралистичких и идеалистичких преклапа- ња, наду за поштовањем његове психосомат- ске целости измучене потпуном секулариза- цијом његове световне свакодневнице јасно је да све ово за нас представља губитак у односу на теоретску пуноћу ислама слично се могу схватити и дешавања са будизмом у верзији његовог продирања на запад он је, како запажа паскал брикнер [p bruckner], дословно непрепознатљив – очи- гледно се „вестернизовао“ није акценат на 40 l православни мисионар l 2/2011 његовим догматима, већ долази да се уста- нови управо на празнини коју ствара удаље- ност између теорије и праксе на западу не супротставља се хришћанству, већ опонаша његове темељне и заборављене, из разлога које смо горе навели, карактеристике: учи нас, дакле, ублажавању страсти, пролазно- сти живота, потреби за аскестском једно- ставношћу и умереношћу, мудрости и поштовању према твореви- ни „опонаша“ ова учења, јер она у хришћанској теологији имају други садржај и друга- чији хоризонт, потпуно дру- гачији од онога што налаже онтолошка пролазност света и личности у будизму све ово, као што је познато, све традиционалне будистичке или хиндуистичке земље очекују истовремено са чежњом ка својој вестерни- зацији, а да при том још увек није спроведен дубок дијалог између различитих традиција који би тако нешто учинио мање кон- фликтним или насилним осврнимо се сада и на православље и овде најјаснија тежња наци- оналног или националистичког поноса народâ налаже вестернизацију, док традици- ја одолева два феномена, наравно западног типа, истовремено се појављују с једне стране фундаментализам, као анксиозна и у многоме бесмислена идолизација слова тра- диције, уз паралелну равнодушност или сла- бост дијалога са модерношћу; с друге стра- не, агресиван, конфликтан, просветитељски тип модернизације који у реалности издаје и напушта традицију или је користи уз произ- вољну селективност сукоб ових двеју тежњи јесте дубок и остаје отворен и непредвидив шта бисмо могли рећи о будућности? у свим горе наведеним случајевима оно што је заједничко јесте дубока тежња традицио- налних култура ка западном „довршетку историје“, дијалектички испуњеној исто- ричности, модернизованој рајској могућно- сти колективног самоостварења човека а све ово упркос акумулираним и катастро- фалним контрадикцијама западног капита- лизма чији је главни покретач, како запажа данијел бел [daniel bell], недостатак „гра- нице преступа“, уништење сваке „свете“ или традиционалне (попут нпр проте- стантске етике) величине, посесивношћу и произвољ- ношћу безумног развитка, који се, опет на хегеловски начин, чини као да испада онтолошким елементом западне модерности, дајући новијем западном мишљењу о историји, тежњу екстатич- ке, надвољне и владајуће трансцеденталности међу- тим, истинска историчност јесте трезвен дијалог између конкретних народа или лич- ности, а не модернистички културни синкретизам тра- диције и религије, смештене данас у перспективу саме светске вестернизације, би требало да схвате велику промену историјске перспективе и да делу- ју у интеракцији са њом нису све религије исте, нити све имају исти део истине, као што се често говори у оквиру управо овог синкретизма вестерни- стичка модернизација може бити подстрек за један суштински дијалог који би показао велику дубину духовних захтева које су створиле културе и религије, васпитавајући истовремено њену ужурбаност и још би се створили хоризонти за унутрашњу само- критику религија и, могуће, за будуће исти- цање не једне светске религије, него аутен- тичног самооткривења бога, које се наравно за нас хришћане већ догодило и јесте хри- стос међутим, христолошка тајна делује неописиво и на различите начине на чита- вом простору људске историје николаос лудовикос март/април 2011 l православни мисионар l 41 тема броја п реосвећени владико, можете ли да нам кажете неколико речи о томе шта је то глобализација и како православна црква посматра савре- мене токове глобализације? – као и сваки други живи организам, тако и црква врло динамично осећа како глоба- лизација, као нова друштвена парадигма, обликује наше животе глобализација је непобитна реалност, чија су доминантна обе- лежја: глобални капитализам, глобална влада и глобално грађанско друштво уопштено говорећи, то је тежња и деловање ка поима- њу света као једног, као целине зато глоба- лизацију схватам као нови појам за једну стару, готово архетипску, тежњу и појаву а то је сложено питање односа „јединства“ и „мноштва“ које од самих почетака мучи људ- ски дух мислим да је глобализација – зајед- но са њеним синонимима, као што су монди- јализација, екуменизам, интегризам, космо- политизам и сл – неизбежна тема за разми- шљање о природи људског друштва и начи- нима његовог функционисања у том процесу „сажимања света“ и кристалисања опште свести о свету као једном свакако, питање није само теоријско него се дотиче свих практичних видова живота са разлогом сматрам да је посреди не само политички него метафизички проблем: како плуралитет довести у јединство са једним, избећи прева- гу једног над многим и vice versa главно питање јесте: како да појединачно и локално не буде жртвовано, или посматрано само као пуки шраф у безличном строју васељенског механизма? социолози, политиколози и дру- ги стручњаци нас обавештавају о позитив- ним и негативним импликацијама овог феномена кроз економску, политичку, кул- турну, техничку призму – јер то су аспекти кроз које се глобализација активно одвија интервју са епископом западноамеричким др максимом (васиљевићем) разговор водила милана ивковић у христу је могућ: светбез граница тема броја март/април 2011 l православни мисионар l 41 42 l православни мисионар l 2/2011 zми живимо стварност глобализације свакодневно – на који начин глобализа- ција обликује и дотиче практичне ста- не наших живота? можете ли нам дати пример? – свакако, ми живимо ту стварност ништа мање од осталих грађана света гло- бализација је, не заборавимо, процес који траје и има своју динамику, па често нисмо у прилици да јасно сагледавамо све промене које се тако брзо одвијају, а самим тим нам измичу и њихове последице ми видимо како глобализацију карактерише убрзање времена и како она скраћује дистанцу на планетарним нивоу пред изазовом глобализације хришћани не могу забити главу у песак али, ако погледамо на историју метода суочавања цркве са сличним изазовима видећемо да су ти методи бивали некада позитивни (литургијска пракса) а некада негативни (монаштво као критично-профетски став) када црква, путем тзв „инкултурације“ или укултуровљењa усваја неки културно-циви- лизацијски израз, она га истовремено крштава али крштење је, не заборавимо, смрт како вели епископ атанасије (јевтић), када су срби постајали хришћани, тада им је црква рекла: мора да умре сирови србин да би се родио хришћанин, тј аутентични човек и тек пошто се то десило ми смо добили српско-православну културу, позна- ту још и као светосавље zхоћете рећи да слична аналогија важи и за глобализам? – да, слично томе, када црква данас при- хвата глобализам, онда му каже: ако хоћеш да будеш хришћански, мора да у теби умре све оно обезличујуће, лажно, демонско, заводеће на странпутицу сигурно да сама црква не бива нетакнута тиме, али она мора да састрадава са човечанством а не да га презире отада па надаље, остаје борба против „духа овога света“, на коју нас је спаситељ позвао, као и оно свагда изазовно одмеравање, кроз примање и давање у вре- ме кад се он, једини човекољубац, родио, сетимо се, отпочела је оновремена глобали- зација под кесаром августом, о чему сведо- чи божићна химнографија не сећам се да се христос негде у јеванђељу изјаснио пово- дом тадашњег глобализма дозволите ми да кажем и ово не постоји само један, искључиви, начин суочавања са феноменом „постнационалног интеграли- зма“ како неки зову глобализацију у цркви нема једнопартијског, монолитног, става око таквих питања (како је мислио један доне- давни епископ), али оно што, осим трезве- ности, мора да краси сваког јесте и неосуђи- вање других бојим се да међу савременим трендовима, посебно псеудо-зилотским појавама, влада све друго само не дух хри- шћанског разумевања и неосуђивања zда ли је и у којој мери угрожена лич- ност човека и његов идентитет у про- цесу глобализације? – данашњи млади човек, у постмодерном 21 веку има важан задатак да сачува свој идентитет, јер ово време доноси „напредак“ и експериментисање са новим космополит- ским идентитетом, пред опасношћу од бри- сања националног као нечег „непопулар- ног“ савремена друштва доносе брзе про- мене и њих све више одликује постојање фрагментарних идентитета људи више немају јасну, тј јединствену, слику о томе ко су то је донела глобализација – лакоћа и учесталост којом се људи крећу и путују светом доприноси да они више не морају градити идентитете који се темеље на месту где су рођени, и уместо тога могу изабрати из широке лепезе различитих идентитета могу усвојити начин облачења и говора, вредности и животне стилове које год поже- ле то је последица постмодерне zважи ли овде она хришћанска опаска о злоупотреби богомданих добара? – као што свако добро може бити злоупо- требљено, тако је и са нашим даровима често смо сведоци тога да човек, на сваком пољу деловања, своје богомдане таланте претвара у суптилне или разорне жаоке гре март/април 2011 l православни мисионар l 43 тема броја ха но, не заборавимо да је свет створен ради јединства а не ради деоба то је главни циљ и глобализма – да свет постане једно хришћани пак носе једно дубоко, аутентич- но, предањско-литургијско искуство које нас учи да је једино у христу могућ истини- ти свет и живот без граница! у глобализа- цији је то деловање ка јединству површин- ско адамово призвање и способност да сав свет приведе слободном и љубавном једин- ству са богом, уз очување чудесних разно- ликости у космосу, може да се претвори у супротност: у поробљавајућу глобалну заједницу која потире личне различитости, у глобално село коме су нације само „соци- јалне конструкције“ и пуки „друштвени аранжмани“, што ће рећи, нешто вештачко и привремено срећом, докле год чува боголикост, а то значи слободу, човек може да се одупире тим нивелишућим процесима, било као појединац било као заједница не треба да заборавимо да је благодат божија та која помера границе људских способности, чинећи да немогуће постаје могуће! носио- ци тога става и искуства су првенствено светитељи, подвижници, али и други херо- ји духа, а често и неки „маргинални“ лико- ви вреди прочитати тим поводом „оскара и госпођу у ружичастом оделу“ модерног позоришног писца е шмита црква ће искушење утопизма као визије опште среће превазићи једино свешћу о томе да „савр- шено друштво“ не припада историји него будућем божијем царству, које није дело руку људских него – божијих човек снује, бог одређује, каже народна мудрост цар- ство божије као „нови еон“ се не „ствара“; оно долази као „лопов ноћу“ (лк 12, 39) не заборавимо да су захуктали технолошки развој и раст материјалног стандарда често били и данас јесу симптоми дубоке метафи- зичке кризе и жеђи zна који начин се наша црква и јерар- хија као њени представници и учите- љи народа носе са изазовима глобали- зације? – сећам се дивног савета који ми је сво- јевремено као младом човеку дао блажено- почивши епископ данило крстић: „треба бдети планетарно“ тиме је хтео да ми каже да хришћани не треба да се баве само сво- јим унутрашњим проблемима, било психо- лошким било ускоцрквеним, већ да треба да излазимо из себе у сусрет другоме такође, сигуран сам да је тај угледни срп- ски епископ био свестан да између утопиј- ских глобалиста на либералној левици и неоимперијалних глобалних хегемониста на неоконзервативној десници нема суштинске разлике у црквено-теолошком смислу, глобализам као постмодерни интегризам не мора нужно да представља зло, с обзиром на универзални карактер хришћанства ма колико било прожето локалним, културним контекстом, хришћанство истовремено постоји и као католичанска, трансепохална стварност и искуство то је, сматрам, битан моменат за освешћивање улоге цркве у садашњем тренутку најзначајније и најуоч- љивије промене се дешавају управо у култу- ри примера ради, сетимо се исидоре секу- лић која је као хришћанка одлично осећала да је култура та која мора и треба да има снагу да превазиђе све подељености и суко- бе, јер она дише изнад свих трагичних поде- ла међу народима међутим, она је у своје време (балканских и светских ратова) била несхваћени космополита сличну судбину доживљавају данас и други међу нама савремене процесе глобализације је лако препознати али није лако проценити – а то је задатак црквених вођа – шта је у њима не треба да заборавимо да је благодат божија та која помера границе људских способности 44 l православни мисионар l 2/2011 провиденцијално, а шта није да се разуме- мо, не постоји беневолентна глобална хеге- монија па ипак, понављам, уз невиђену технолошку подршку, глобализам пружа огромне олакшице: огромну покретљивост широм земљиног шара уз гаранцију безбед- ности, приступ информацијама (попут стравичног земљотреса у јапану који је мобилисао цео свет у пружању помоћи), могућност лекарске помоћи и хируршких захвата на раздаљину или рецимо, кад неко са обале пацифика држи предавање преко скајпа својим студентима у београду сви ми заједно, лако прихватамо ове олак- шице које нам доноси глобализација међу- тим, она тражи и одређене уступке, који воде угрожености идентитета, илузији вир- туелних безличних односа, ризиковању приватности као и економском препушта- њу транснационалним елитама zкако је једна од главних карактери- стика процеса глобализације ширење мултикултурализма, да ли можете нешто више да нам кажете о том феномену с обзиром да сте епископ западноамеричке епархије у којој живе људи различитих раса, нациналности, а самим тим и култура? – мултикултуралност не мора да иде руку под руку са глобализмом, и ту се води, рекао бих, велика битка идеологија владајућих елита које контролишу полуге државног апа- рата и кључне медијске, пословно-финансиј- ске и академске институције, још увек није начисто с тиме како спровести унификацију услед мноштва разноликих израза ипак, политички систем сједињених америчких држава показује се подложним продору антитрадиционалног и постмодерног погле- да на свет можда је америка један велики експеримент у смислу да није плод заједнич- ких етничких и језичких корена попут, реци- мо, индоевропске породице народа (као тво- раца и носилаца европске цивилизације) она није историјски, спонтано настајући народ него једна „проширена“ породица коју не повезују толико колективна сећања, веро- вања и симболи, колико једна глобална кул- тура “melting pot-а”, коју бисмо могли назва- ти и „крајем културе“ zу ком смислу „крај“? – крај у том смислу што ова глобална кул- тура, а она је у основи англосаксонско-аме- ричка, игра на карту трију базичних људ- ских инстиката, тј тежњи: самоодржање, доминација и задовољство и ви видите да савремено културно стваралаштво, које има страшну динамику, данас углавном покрива те пориве и њима се обраћа па ипак, влада- вина коју је постигао човек данас јесте вла- давина ума, а не самога човека етички и естетски релативизам постмодерног доба довело је уметност у невиђену кризу за коју протестантизам нема одговор протестант- ска духовност је у опасности да изгуби тран- сцендентност, зато што је, попут ислама, бога свела на индивидуално-природну „потребу“, тј генетско-биохемијску тежњу за религијом срећом, бог измиче свему томе као хришћани треба да верујемо да ће сло- бода коју богочовек у нама поштује и негује бити и остати прилика за отпор било каквим обезличујућим процесима, на микро плану и на глобалном плану а наш господ није деистички бог ex machina, него овапло- ћени логос личног историјског ангажмана: емануил (с нама бог) zа искуство дијаспоре – живећи на северноамеричком просто- ру свестан сам искушења кроз која прола- зи наш човек али, не треба сметнути с ума да је то један избор који свако од нас чини: лишава се отаџбине одлазећи у непо- знату земљу задатак цркве је, парадоксал- но, не толико у томе да негује језик, фол- кор и обичаје (ипак је то узак циљ за њену мисију) колико да своје чланове „у туђему свету“, уводећи их у заједницу литургије и подвига, подстиче на православни етос несебичне љубави према свим људима и васцелој творевини да ли ми то чинимо у довољној мери и на прави начин, бог ће просудити и време показати на жалост, март/април 2011 l православни мисионар l 45 тема броја често наше парохије и манастири у „дија- спори“ више личе на уске етничке клубове који секуларним садржајима и пикницима пружају тренутну разоноду своме „члан- ству“, при чему су храм и литургија друго- степени недавно су, током његове посете америци, нашег патријарха у једном срп- ском манастиру дочекали не у храму него у сали где су наступале фолклорне групе (можете замислити његово чуђење) одго- ворност која лежи на епископима и све- штеницима је огромна нисам сигуран колико се фолклори- стичким приступом уопште може парира- ти постмодерном „нетворку“ стварности која више није условљена не-рационал- ним импулсима као што су осећања, оби- чаји, вера, љубав, нада, страх, разликова- ње између добра и зла, истине и лажи, лепог и ружног ипак, уверен сам да снажном вером у васкрсење хришћанство може да утиче на савремене глобалне процесе, сведочећи православље као аутентичан начин васкр- слог живота у христу, а не као егзотичну религију у мору других религија zсве чешће се говори о томе да је једна од последица глобализације унификаци- ја и обезличавање човека како право- славни хришћани гледају на овај процес с обзиром на учење цркве да је човек створен по образу и подобију божијем? – искрено верујем да обезличавање човека почиње пре сваке глобализације, и настаје губљењем основних премиса здраве личности, а то су: љубав, слобода, ближњи, на првом месту: бог тако да је свако наше губљење личности иницирано сложенијим духовним „проневерама“ и изборима, и ту нема случајности ипак, најважније је да човек има где да се врати, тј где да сусрет- не другога, а тај простор сусрета је црква као литургијско-подвижничка заједница филмови, уметност, музика – зар све не показује необуздану чежњу за заједничаре- њем, и истовремено сведочи о промашаји- ма, о трагичном отуђењу и усамљености глобализација износи пред нас мноштво педагошких проблема икона божија у човеку је слобода чове- кова један човек може да сачува образ друштва црква, као „стадо мало“ (лк 12, 32), такође, постоји као квасац у свету не дајући му да се укисели и као со не дозво- љава да човечност обљутави у том сми- слу, начини сучељавања са изазовима гло- бализације нису нимало „спектакуларни“ они су исти као што су били на почетку хришћанства: трезвеност, пажња, расуђи- вање, разликовање духова, бдење над вла- ститим изборима надасве корисно упут- ство у том правцу даје нам ранохришћан- ски спис посланица диогнету zна који начин, по вама, процес глоба- лизације утиче на литургијску свест савремених хришћана, поготово у дијаспори? – процеси глобализације би могли бити повод и прилика за стицање истинске литургијске свести управо зато што је литургија место у коме се превазилазе све деобе; све осим једне коју установљује крштење и правоверност у заједници крштених чланова цркве могу слободно да сапостоје људи свих идеологија, мода, друштвеног положаја, под условом да своја опредељења ставе у други план пред општим заједништвом хришћанин је литургијом грађанин „овога свијета као и онога“ зато је црква неухватљива за национално-политичке идеологе, било леве било десне, и несводљива ни на један облик националне културе камуфлиране под видом романтизма, сентиментализма, паганизма и сл црква својом саборном природом укључује и једне и друге и тре- ће, и све: грешнике, праведнике, национа- листе, глобалисте, локал-патриоте, пост- модернисте, уколико су крштени пози- вајући све да се покају и схвате да „у хри- сту нема грка ни јеврејина, ни мушког ни женског“, ни црног ни белог, тј прола- зних категорија као што су нација и држава и сл 46 l православни мисионар l 2/2011 у овом смислу, једино нас литургија може припремити за истински сусрет са изазовом глобализма као ново-старог империјалног пројекта zно, да ли је наша литургија данас један „културни“ догађај? – наша литургија мора да буде аутен- тичан чин сабрања и дело народа божи- јег, а не формалност бојим се да уколико по том питању нешто не учинимо да ћемо изгубити и последње упориште за суочавање не само са глобализмом него и са било којим другим изазовом лично верујем да је сучељавање глоба- лизма могуће на следећи начин уколико литургија постане „дело народа“, уместо да служи инстинктивним „религијским“ потребама за психолошком сигурношћу унутар архитектонског простора који задовољава метафизичка трагања, тада ћемо доћи до изворног и истиносног смисла евхаристијског приношења у перспективи васкрсења но да би се постигao иконизам царства, литургиј- ско појање треба да буде ехо рајског сла- вословљења, а не сентиментална еуфо- рија хорова; наша иконографија треба да осликава обједињени пејзаж небеског јерусалима, а не барокно-натуралистич- ку неискупљеност хорохроноса; нова химнографија ваља да се ослободи пот- чињености рационалном, предана новом опиту парусије; храмовно осветљење ваља да буде одсуство вештачких све- тлосних ефеката; читање и појање да се ослободи дидактичког манира и ентузи- јастичких анимирања; проповед ослобо- ђена реторичких екскурса у не-црквену тематику итд литургија ће тако обликовати један етос у нама који ће служити као антидот не само глобализму него и као антипод уском локализму литургија нас уводи у потпуно нову стварност, у истинску земљу чуда, чије разумевање и учестова- ње у њој треба освајати вером, надом, љубављу! zда ли можемо да посматрамо савреме- ни процес глобализације као изазов и шансу за цркву у дијаспори? – дијаспора је пример сусретања и про- жимања, асимилације у једном позитивном смислу речи управо овде је шанса за наше црквено-културно расејање да се у еклиси- јалном смислу тако сабере и организује како би изашло у сусрет свим истинским потре- бама човека, у које спадају обичаји и тради- ција, али пре свега – црквени простор истинске слободе од смрти и греха поједини наши епископи, свештеници и верници морају да схвате да црква није интересна идеологија него надинтересна литургијска заједница, брод спасења тек у цркви човек ће стећи самовласну одреше- ност од свих индивидуалистичких приори- тета и постати зближен са оваплоћеним логосом у заједници духа светога у изливу личносне слободе и делатне љубави с друге стране, а ово је такође важно, црква се у простору оваплоћује на „матери- јалан“, опипљив начин, те стога није чудно што православни народи вером своју наци- оналну културу везују за непролазне вред- ности и управо због тога емотивно поисто- већење са неком земљом и нацијом није „примитивно“ и „ирационално“, како тврде савремени мондијалисти владика николај велимировић, светитељ охридски и жички, пример је једног право- славног глобалистичко-екуменског става у дијаспори о његовом хришћанском ставу према другом и другачијем, његовом него- вању екуменских, међухришћанских односа, посећивања протестантских храмова, бого- служења и проповедању унутар тих бого- служења – и то до краја његовог живота 1956 – можда није популарно говорити у данашње доба ипак, верујем да дух сведо- чења владике николаја није ишчезао и да ће он бити водиља нашој цркви у дијаспори у 21 веку то није дух искључивости него саборни дух који, у духу христолике и крстолике љубави, укључује, воли и спасава и исток и запад, и локално и универзално, и традиционално и (пост)модерно  март/април 2011 l православни мисионар l 47 тема броја м ногима је познато да васкр- шњи пост, у ствари, сачињава- ју два поста први се зове све- та четрдесетница и траје до празника цвети, док је други пост страсне седми- це, наставља се на четрдесет- ницу и траје до васкрса број четрдесет у библији се поми- ње више пута потоп траје четрдесет дана, мојсије пости на синајској гори четрдесет дана пре примања закона и нацрта скиније пророк илија четрдесет дана путује до синаја не би ли се сусрео са богом тих четрдесет дана означава при- времени (земаљски) период усавршавања и испуњења сам господ непосредно након крштења одлази, у духу, у пустињу – да пости пре неког што почне своју проповед јеванђеља управо тај христов пост јесте основ св четрдесетнице којом би ми требало да подражавамо христа, односно његов пост христос је у пустињи постио, како нам каже апостол и еван- ђелист матеј, четрдесет дана ништа не једући (мт 4, 2) након тога му приступа ђаво, кушајући га са три искушења у којима су оци цркве видели три основне страсти које леже у свакоме од нас и које су узрок свим осталим то су: сластољу- бље, славољубље и среброљу- бље свим овим искушењима господ одолева тако што на питања: ако си син божији одговара као човек јер господ јесте уистину човек, и као такав испуњење свог живота види у богу и речима његовим господ на крају говори сатани: иди од мене, сатано, јер је написано: господу богу своме клањај се и њему јединоме служи има ли пост везе са глобализмом? питање које се поставља није само да ли је и у којој мери глобализам рђав, већ у којој мери је свако од нас микроглобалиста? владимир пекић 48 l православни мисионар l 2/2011 (мт 4, 10) дакле, видимо да нам овде господ христос даје начин како да се изборимо са демонским искушењима видимо да је он за нас први који је прошао пут подвига којим би требало и ми да се крећемо христос је наш, како оци говоре, подвигоположник обратићемо пажњу на треће искушење; ђаво христа води на гору врло високу и показује му сва царства овога света и говори му: све ово даћу теби ако паднеш и покло- ниш ми се (мт 4, 9) или, другим речима: ја ћу ти омогућити да своју вољу наметнеш сви- ма, да свима покажеш како си добар и праве- дан и да због тога морају да те слушају има- ћеш могућност да другима наметнеш свој lifestyle, свој систем вредности данас, али и кроз историју, моћници желе да управо сви- ма наметну начин живота од којег они имају највећу корист није ли глобализам један од тих начина? глобализам подразумева намета- ње једног система вредности без обзира колико он некима одговара а некима не; без обзира на то да ли нас он униформише, уки- да нашу посебност и да ли нам то смета у основи тога леже добре идеје, људскост, поштовање различитости, једнакост, равно- правност заиста, нема ничега лошег у томе, напротив међутим, на овакве идеје, на ова- кве врлине, још достојевски одговара: женевске идеје, то је врлина без христа, дра- ги пријатељу, то су данашње идеје оно што свему овоме недостаје јесте христово смире- ње које је он показао када га је ђаво кушао и питање које се овде поставља није само да ли је и у којој мери глобализам рђав, већ у којој мери је свако од нас микроглобалиста? колико свако од нас, који се називамо хри- шћанима, жели да глобализује наметљиво свој микрокосмос? од телесног ка духовном уздржању у ово време поста, управо би требало да о овоме размислимо наиме, у току поста сва- ко од нас се труди да живи врлински, да се више моли но, често у овом ревновању осе- тимо надахнуће да и друге „просветлимо“ тим нашим постом пост би требало да нас води од телесног уздржања ка духовном св јован лествичник каже: чудновата ствар: бестелесни ум прља се и тамни дејством тела а са друге стране, невештаствено биће очишћује се и усавршава дејством бла- та1 аскетска традиција нам говори да онда када стомак мучимо постом врло често се дешава да на површину избију гнев, љутина, оговарање, нетрпељивост према ближњима то су све душевне страсти које испливавају јер их више не скрива комфор који себи пружамо у јелу и пићу за свете оце угађање стомаку јесте основ телесних страсти, али и душевних: када стомак гладује, срце постаје смирено а када се стомаку угађа, мисао постаје охола стешњавај стомак, па ћеш и уста затворити, јер језик добија снагу од велике количине хране из православног аксетског искуства видимо да је потребно да своју борбу са самим собом почнемо тиме што ћемо укро- тити стомак наша индивидуалност, наш живот се највише пројављује кроз покрете тела због тога и наш пут подвига који врхуни у љубави управо почиње одатле када спутамо телесне страсти, наше тело ће бити учитељ ума и основ за борбу са стра- стима које поробљују нашу душу оци нас саветују да у том подвигу, пак, будемо уме- рени свом стомаку би требало да дајемо лако сварљиву храну, како бисмо ситошћу коју нам она пружа угасили жељу за преје- дањем, а брзим варењем се избавили „од разбуктавања пожуде“ ово, такође, зависи и од наше увежбаности у подвигу, па би зато требало наћи меру која ће нас водити 1 под блатом овде св јован мисли на тело постићемо зато да, када нам приступи кушач, можемо да му одговоримо истим оним речима које му је христос упутио март/април 2011 l православни мисионар l 49 тема броја ка богу супротно томе, ако на себе нава- лимо прекомеран терет врло лако ћемо доћи у ситуацију да своју умишљењу пра- ведност делимо свима без питања стави- ћемо себе у центар збивања и мислити да смо мерило свима тиме се враћамо на почетак нисмо ли тако постали глобали- сти? са друге стране, немајући снагу да издржимо, јер нам је воља слаба, пашћемо у очајање и малодушност и, у светлу овога, да ли онда заиста у молитви св јефрема ово тражимо: господе и владико живота мога, дух лењости, чамотиње, властољу- бља и празнословља не дај ми стазом поста да не бисмо пали у славољубље, управо постом у одговарајуће време можемо побе- дити2 због тога нас црква и позива све заједно на пост, да би тај пост био наше заједничко дело ако смо чланови тела хри- стовог, онда све аспекте живота дарованог нам у и кроз христа треба суштински да делимо и у њему учествујемо зато постом не изражавамо само лично прегнуће, већ припадност цркви христовој; поистовећује- мо се са господом који говори сатани: не живи човек о самом хлебу, већ о свакој речи која излази из уста божијих (мт 4, 4) знају- ћи да овим подражавамо господа исуса, наша мисао неће бити горда, неће другима бити судија и неће другима наметати себе св јован лествичник нам каже: не варај се: ти се нећеш ослободити фараона, нити ћеш угледати небеску пасху, ако не будеш јео гор- ко зеље и бесквасни хлеб горко зеље значи: напор и труд поста а бесквасни хлеб: мисао без надмености имајући у виду све ово, можемо кренути стазом поста која нас из безводне пустиње води ка обиљу живота, тј христу постиће- мо зато да, када нам приступи кушач, може- мо да му одговоримо истим оним речима које му је христос упутио пост ће нам тако указати не наметљивост овога света и века, не самодовољност, не егоизам, већ лепоту смирења, трпељивости; на оне духовне вредности које нас оспособљавају да се узнесемо у љубави ка богу и у истој ненаме- тљивој љубави да загрлимо ближње и сва- кога човека зато је пост: одстрањење рђа- вих мисли, очишћење молитве, светилник душе, спас од огрубелости, двери умилења, смирено уздисање, ведра скрушеност, здра- вље тела, виновник бестрашћа, отпуштење грехова, врата и блаженство раја3 идући овим путем, искушење глобализма са свим његовим манама, нарочито његова примена у нашем животу неће успети да заведе нашу душу нећемо се претворити у проповеднике lifestyle-а, у оне чије је учење апсолутно непогрешиво и зато обавезујуће за све напротив, одбивши ово искушење, као и христу, приступиће нам анђели и служиће нам,4 тј биваћемо оно што је свакоме од нас бог наменио стварајући човека – свештеници творевине, они који су прихватили и који су расветлили лепоту лика божијег у човеку аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду 2 лествица, поука xiv, ман хиландар, бгд 1997, стр 97 види и исто, стр 98 3 исто, стр 96 4 види исто, стр 95 50 l православни мисионар l 2/2011 к ада се говори о изазовима гло- бализације, из православне перспективе уочава се један врло озбиљан проблем наиме, лако је, штавише потребно је и корисно, глоба- лизовати светско тржиште роба и капи- тала, информационе, безбедносне, здравствене или било које друге системе – у интересу бољитка и напретка људи и народа; али како, поставља се питање, глобализовати (= обје- динити, ујединити) раз- личите религијске, духовне и културолошке вредности? многи ће на овом месту приметити или пригово- рити да постоји само један универзални закон људскости то значи: поштовати другог човека, уважавати, саосећати, волети другог и помоћи другом без обзира на социјалну дистанцу која реално постоји ако се овоме придода да су исти- на, слобода, правда, мир, солидарност и братство међу људима такође уни- верзалне вредности, чини се онда да се и на плану духовних вредно- сти може постићи планетарно уједињење ипак, није све тако једноставно за пра- вославне хришћане, међутим, највећа вред- ност је само господ исус христос он сво- јом личношћу обухвата све претходно наве- дене универзалне вредности, али их исто- времено и надилази, јер је као богочовек не само персонификација највиших вредности већ и њихов извор, мерило и циљ он је алфа и омега „од њега је и кроз њега и ради њега све“ (рим 11, 36) поврх тога, он је пут у вечни живот он је спаситељ света како онда уместо њега за највеће вредно- сти прогласити слободу, братство и једна- кост или деривате наведених вредности глобализација духовних вредности виктор вицановић све идеологије и тоталитарни системи имали су имплицитну и експлицитну поруку: нема алтернативе за наше циљеве март/април 2011 l православни мисионар l 51 тема броја француске револуције попут права грађана, правне државе, слободног тржишта? проблем уопште није наиван за сада се христос ненаметљиво, али перфидно пре- бацује у други план, у ризницу различитих религијских и/или митолошких учења, да би у први план дошле све оне вредности засноване потребама и циљевима појединца, од прозаично хедонистичких до морално- хуманистичких или квази- религијских иза свега сто- ји тенденција обоготворе- ња човека без бога човек сам себе проглашава за нај- већу вредност доћи ће, међутим, време када потискивање христа неће бити више ненаметљи- во, мада и као такво, на жалост хришћана, даје врло значајне резултате потискивање и одбацивање христа постаће норма, оба- веза и ултимативни захтев а све због „ви- шег циља“: планетарног мира и бољег разу- мевања међу људима и народима глобализација: недоумице и бојазни претходно речено сматрамо највећим изазовом глобализације интегративни про- цеси лако могу да склизну у идеологију историја нас учи да су све идеологије садр- жале у већем или мањем степену тотали- тарну компоненту због тога је христова наука увек била прва на удару различитих идеологија (француска револуција, комуни- зам, фашизам) све идеологије и тотали- тарни системи имали су имплицитну и екс- плицитну поруку: нема алтернативе за наше циљеве (зар нешто слично нисмо више пута чули и данас?) када нешто мора да се уради и када за то не постоји алтерна- тива онда се ради о опсесивно-компулсив- ној тенденцији која је по правилу нагове- штај или симптом одређене патологије христово учење је сасвим другачије по свом устројству господ каже: „дођите и видите“ (јн 1, 39); или: „ако хоћеш савр- шен да будеш“ (мт 19, 21) христос никог не приморава да га следи он не жели да на било који начин повреди сло- боду човека, већ управо на њој заснива свој однос са онима који желе да га следе постоје многа пита- ња, недоумице и боја- зни када је реч о гло- бализацији да ли ће се од хришћана тра- жити да изједначе христа са било којим оснивачем неке рели- гије или верским лиде- ром, а све под видом толеранције и међу- собног разумевања? да ли ће поштовање и остваривање хришћанских вредности уоп- ште бити могуће у свету глобализованих (= измешаних) вредности? да ли је глобализам нова тоталитарна идеологија која се успо- ставља у име некаквих „виших или милени- јумских циљева“? ако ће исход глобализа- ције бити уједињено човечанство, да ли то значи да ће се са свим државама и народи- ма управљати из једног центра? ко ће има- ти контролу над тим центром? за православне хришћане важно је да остану трезвени ваљда је утопија изградње атеистичког комунизма била добра и довољна опомена за лаковерне и наивне да без бога не можемо ништа чинити, а камо- ли сами стварати „царство небеско“ на земљи глобализација садржи хоризонталну димензију, али христова наука обухвата и хоризонталну и вертикалну христова нау- ка није од овог света, али јесте за овај свет она човеку у овом свету даје есхатолошку наду, отвара му вертикалну перспективу заједнице са богом у вечности зар би такву узвишену науку требало потиснути, забора- вити или одбацити због овосветских инте- грацијских процеса глобализације? аутор је психолог у деветој београдској гимназији 52 l православни мисионар l 2/2011 став рускецркве према проблемима глобализације г лобализација представља отвара- ње и ширење граница привреде, комуникација и информација, а карактеришу је висока покретљивост људи, идеја, роба и капитала она је неповратан процес који отвара велике политичке, економске, технолошке и дру- штвене могућности, док са друге стране доводи до неједнаке расподеле богатства, како на међународном нивоу тако и уну- тар самих националних држава као таква, глобализација представља велики изазов свим религијама и црквама, које су већином универзалног карактера у православној цркви овај феномен није ни мало занемарен, већ напротив, пред- ставља предмет бројних разматрања и размишљања за православну цркву се обично каже да нема развијену социјалну теорију као што је то случај са западним хришћанима руска црква, као помесна црква, направи- ла је велики искорак када је социјално уче- ње у питању, јасно дефинишући своје ста- вове према бројним друштвеним питањи- ма документ основи социјалне концепције руске православне цркве одобрен је и обја- вљен на сабору епископа московске патријаршије на јубиларном заседању 2000 године, а садржи бројне одговоре, између осталих и на проблеме и питања глобализације у последњој глави овог документа, под бројем шеснаест, обрађена је тема међународних односа – проблеми глобализације и секуларизације из право- славне, хришћанске перспективе „бог није у сили, него у правди“ једно од основних начела која се наводе када су у питању односи између народа јесте то да је „хришћански идеал понаша- ња народа и владе у области међународних владимир марјановић црква одбија и не прихвата поједине, негативне стране глобализације црква василија блаженог: црвени трг у москви март/април 2011 l православни мисионар l 53 тема броја односа садржан у еванђелском златном правилу: ‘све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима’ (мт 7, 12) држећи се овог начела, и то не само у личној него и у друштвеној форми, право- славни хришћани морају имати на уму да ‘бог није у сили него у правди’“ (основи социјалне концепције руске православне цркве, 2007:192) руска црква се одупире сваком облику политичке и војне домина- ције и позива своје вернике да теже ства- рању такве атмосфере у којој ће служити како интересима свог народа, тако и чита- вом човечанству „односи међу народима и државама морају бити усмерени ка миру, солидарности и сарадњи“ (основи социјал- не концепције руске православне цркве, 2007:193) поред тога, на вишенационалне државе гледа са већом симпатијом него на моноетничке, сматрајући покушаје ствара- ња етничких држава узроком бројних ратова и сукоба глобализацију руска црква сматра неми- новном економска глобализација подра- зумева доминацију мултинационалних компанија у коју се изражава сумња, јер људи који се налазе на врху тих корпора- ција – које не занимају традиција и духов- не вредности – имају огромну и неограни- чену моћ финансијске малверзације пове- зане са тим, као и стављање приоритета профита и капитала над радом и човеком не могу да буду прихватљиви за право- славне „признајући неизбежност и при- родност процеса глобализације, који у много чему доприносе комуникацији међу људима, ширењу информација и ефика- сној привредно предузетничкој делатно- сти, црква истовремено скреће пажњу на унутрашњу противречност ових процеса и на опасности које су са њима повезане“ (основи социјалне концепције руске право- славне цркве, 2007:200) на културном пла- ну руска црква изражава своје противље- ње духовној унификацији и подржава очу- вање аутохтоних националних култура које су прожете хришћанском вером и коју су верници обавезни да чувају и негују „изазов глобализације, у целини посма- трано, захтева од савременог друштва достојан одговор, заснован на бризи за очу- вање мирног и достојанственог живота за све људе, у складу са тежњом ка њиховом духовном усавршавању осим тога, неопход- но је постићи такво уређење света које би се градило на начелима правичности и једна- кости људи пред богом и које би спречило гушење њихове воље од стране национал- них или глобалних центара политичког, еко- номског и информационог утицаја“ (основи социјалне концепције руске православне цркве, 2007:201) избегавање крајности умерен и уравнотежен став према глоба- лизацијским процесима је оно што преовла- ђује у овом документу руска црква се овим документом определила за избегавање крај- ности одушевљавања глобализацијом као идеалног уређења мира и благостања, као и паничног негирања савремених тенденција руска православна црква изнела је свој став јасно, али он важи и обавезујући је само за ту помесну цркву ипак се може направити одређени пресек и закључити да православ- на црква одбија и не прихвата поједине, негативне стране глобализације попут кон- центрације економске, политичке и војне моћи код малог броја људи, или пак унифи- кацију света која би водила брисању нацио- налног идентитета са друге стране, глоба- лизација подсећа православне на васељен- ски карактер цркве православно хришћан- ство стоји изнад глобализације и антиглоба- лизма јер је његова улога пре свега усредсре- ђена на спасење човека у свим временима и историјским епохама  извор: јубиларно заседање архијерејског сабора рускеправославнецркве,основи социјалне концепције руске православне цркве, нови сад, беседа, 2007, 192, 193, 199, 200, 201 напомена: целокупна верзија ауторског текста налази се у теолошком часопису број 10, под називом„православни погледи на глобализацију“ 54 l православни мисионар l 2/2011 ч есто се у протеклој деценији гово- рило о утицају савремених трендо- ва на развој човека и друштва уоп- ште, посебно најмлађих некада су приче биле конструктивне, а често смо имали пра- знословље које нам није понудило конкретна решења сасвим је очекивано да се друштво кроз историју развија и да тежи бољитку зашто онда толико повика на штетан утицај тог и таквог развоја? индустријским напретком, човек себи омо- гућава виши степен комoдитета, испуњавајући своје, све веће, хедонистичке стандарде модернизација је омогућила да добијемо више времена за себе и наше најближе, али се оно ретко користи на тај начин уместо бављења спортом, добијамо пасивне посматраче спорт- ских дешавања; уместо људи који читају и перманентно раде на себи и свом образовању, добијамо армије оних чија се чула затупљују тривијалним емисијама више не користимо технику да би нам олакшала живот, већ смо постали њени робови (аутомобилом се прела- зе и најмање раздаљине, телевизија није сред- ство информисања већ стил живота, мобилни телефон и „социјални сервиси“ на интернету замена за пријатеље) тражење утопијског смисла у овим стварима не може поставити стандарде бољег живота опет, зашто већина не успева да начини јасну разлику између корисног и потребног на једној, и забавног и мање потребног на другој? решење се може наћи у савременом пословању и његовој инстанци – маркетингу психологија маркетинга (д крстић, психоло- шки речник, београд 1988, стр 316) наводи да је маркетинг „грана примењене психологије која се бави понудом и потражњом као психоло- шким феноменом на тржишту термин је нови- јег порекла и обухвата раније психологије рекламе (оглашавања), продаје, облика произво- да (дизајна), структуре личности продавца, ста- вова потрошача, јавног мњења итд“ стога, да би се могли дистанцирати од онога што се на тржишту нуди, потрошачи морају разумети сврху рекламе коју ће видети у медијима појед- ностављено: сврха маркетинга је да прода робу и/или услугу и тиме донесе профит, стварајући притом потрошаче који ће се увек изнова вра- ћати том бренду (робној марки) зашто је битно изазови савременог друштва више не користимо технику да би нам олакшала живот, већ смо постали њени робови девојка разговара мобилним телефоном: рад о стаматиса склириса сања станишић март/април 2011 l православни мисионар l 55 тема броја разумети маркетинг и колико дубоко у том схватању његовог функционсања треба ићи? свакако да потрошач не мора да познаје начин функционисања маркетинга у том обиму и са тим смислом како то чине они чија је то профе- сија, али треба да разумеју основне законе тржишта и да схвате да свака куповина означа- ва одвајање свог зарађеног новца зарад робе или услуге нема емоција, нема пријатељства; продавац не цени купца, већ новац који ће он издвојити и најважније: нема стварања „новог центра града“ тужна је чињеница да млади у оквиру савремених продајних центара (илити шопинг молова) проводе сате свакога дана лако бисмо могли искористити флоскулу „а што се не баве спортом“ или „што не читају“, али чињени- це показују да нам је омладински спорт у лошем стању, док са друге стране, ни млади нису пре- више заинтересовани за њега о читању неком другом приликом продајни центри може ли онда продајни центар бити део нечијег изласка? шта ту има што нема негде другде? низ продајних објеката (који очекују да зараде на посетиоцима), кафићи и забавни садр- жаји као и било који други део града додуше, овде је вентилација вештачка па ако људи ола- ко падају под утицај маркетинга и проводе сате у утопијском свету шљаштећих излога, како да се од њих дистанцирају? треба да цене себе и људе око себе новац, као статусни симбол, посебно нашег поодавно посрнулог друштва, отвара врата лажне идеологије и система вред- ности тачно је да се без њега не може, али треба разлучити и која је то граница до које умемо да њиме контролишемо како бисмо пластично спојили досадашњу причу, најбоље је представити је кроз следеће чињенице: мерцедес је поуздан и квалитетан ауто; брајтлинг су врхунски швајцарски часов- ници; келвин клајн производи удобну гардеро- бу; картије је синоним за престижан накит могли бисмо да наводимо и пића, ресторане, места за одмор другачија перцепција ових информација доводи нас до података да: ауто- мобил служи да се превезу људи и роба од тач- ке а до тачке б; часовник показује тачно време; одећа служи да нас угреје и заштити од споља- шњих утицаја; накит служи да бисмо опонаша- ли заводљиве плесове животињског света а заправо иза свега тога лежи само жеља за већом зарадом произвођача, и непотребна фрустрира- ност купца који себи није у могућности да при- ушти нешто од тог „чаробног света“ такозване „више“ класе сама чињеница да „класе“ данас више не чини знање већ банковни салдо, пока- затељ је реалности савременог света први кон- тра аргумент је банализовање свега наведеног, што је потпуно тачно материјална ствар не заслужује да се другачије перципира како је то св николај жички лепо представио у једном расуђивању у „охридском прологу“, када је неки филозоф видео младића да се горди сво- јим оделом, шапнуо му је: „то исто руно носио је пре тебе ован, па ипак је био само ован!“ интернет интернет се од одличне замисли све више претвара у пошаст xxi века неоспорно је да се маса информација може пронаћи на милио- нима страница доступним на вебу, али је он истовремено и систем мрачних улица у којима вребају различите опасности свакако да нико од нас не жели да се изложи проблему, али када је реч о интернету, те претње су заправо знатно израженије прво, корисник није у могућности да разазна шта је опасно а шта не други проблем је јако низак степен информа- тичке писмености корисника интернета да не помињемо да се приликом куповине рачунара људи одлучују за набавку не онога што може испунити њихове основне потребе, већ се купују рачунарске конфигурације које коштају знатно више да би се могле покренути најно- вије игре парадокс иза којег, поново, стоји маркетинг које опасности то уопште вребају на интернету? од различитих врста малицио- зних кодова (вируси, тројанци итд), преко крађе бројева кредитних картица и идентите- та, до излагања опсценим садржајима све ово, што је најгоре, није проблем којем су изложена само деца, већ и њихови родитељи који запра- во знатно мање разумеју како све функциони 56 l православни мисионар l 2/2011 ше, а притом не желе да се информатички образују уз то, да ствар буде гора, постоје и различите „књиге“ о рачунарима чији садржај потпуно погрешно едукује читаоце! но, нису само ово проблеми интернет дру- штва постоји један, који на први поглед делује безазлено, али у себи крије отуђеност реч је о „социјалним сервисима“, што је помало иро- нично, јер управо они раде на виртуелном повезивању људи који, парадоксално, све мање времена проводе у дружењу са реалним људи- ма мреже попут фејсбука, твитера и различи- тих врста сервиса за размену порука (чет) стварају од својих корисника зависнике који су у стању да проведу сате пред екраном рачуна- ра да ли је то време било конструктивно? доминира, на жалост, негативан одговор један од честих одговора зашто се не друже са прија- тељима већ са њима комуницирају преко интернета (иако су једни од других по некад удаљени свега неколико блокова), је тај што немају новца за излазак дакле, није битно само са ким седиш, већ где седиш и кога ћеш видети, односно, ко ће тебе приметити бек- ством у виртуелни свет, трошкови се смањују, али се прави и отуђеност од других а знамо да православно учење укључује другу особу која нам је потребна да би потврдила нас као лич- ност значи ли то онда да се у то догматско уче- ње урачунава и виртуелно пријатељство?! социјални сервиси, ако се користе, треба да се прихвате управо на начин који заслужу- ју: као брз и јефтин систем комуникације, али не и као замена за дружење куповина рачу- нара и рачунарске опреме треба да оправдава сврху употребе: некада се сложене ствари на рачунару могу урадити и на слабијој конфи- гурацији, па овде није реч о томе да то треба да се купи, већ је поента у томе колико неко зна онај ко зна, он ће умети да то реализује у датим могућностима знање је део нашег идентитета и један од начина за стицање финансија стога је потреб- но бити мудар и ценити свој рад своју мудрост треба поделити са осталима у томе је циљ хри- шћанског учења у свету савремених изазова п ре пар година је објављена занимљива књига италијан- ског политичара и философа марчела пере под називом „зашто се морамо звати хришћани“ наиме, аутор разматра однос либерализма и хри- шћанства налазећи их неодвојиво повезаним узрочно-последичним веза- ма иако сенатор пера себе сматра либералом и агностиком, строга науч- на методологија и неумољива логика су га довеле до закључка да данашњи сву- даприсутни либерализам има своје корене управо у хришћанству и схвата- њу човека као некога кога је бог ство- рио по свом лику, давши му слободу као најдрагоценији дар с друге стране, може се са пуним пра- вом рећи да је тзв либерализам окосни- ца тј догматска кичма глобализације остали аспекти овог данас свудаприсут- ног феномена су инсистирање на људ- ским правима, нарочито када су у пита- њу националне и тзв сексуалне мањине, демократија, либерални капитализам, маргинализовање националних и вер- ских вредности, секуларни образовни систем који изричито наглашава само права детета итд ако изузмемо веома често спровођење свих ових поменутих модела по различитим аршинима у пракси, зависно од (гео)политичких потреба моћника који управо и намећу те исте моделе, поставља се питање односа православља и те тако често спо- мињане глобализације ако је г пера доказао да либерализам и глобализација имају своје корене у хришћанству, аутор овог текста би додао да исти представљају, у самој својој бити, својеврсно хришћанство без хри- ста – што је свакако само по себи апсурд код промотера либерализма свих могућих праваца и боја можемо приметити инсистирање на оним вред- ностима које би, у већини случајева, подржао православни хришћанин, јер наглашавају слободу човека коју и сам ауторка је вероучитељица у архиепископији београдско-карловачкој март/април 2011 l православни мисионар l 57 тема броја господ исус христос често наглашава у јеванђељима с друге стране, код њих се такође примећује један јак отпор према ономе што називају организованим религи- јама при чему је православље често прва мета нпр наши либерални мислиоци стално говоре о некаквом клерофашизму, док су критеријуми за такво ословљавање више него спорни иако се не може порећи да ми, право- славни хришћани, имамо своје објективне људске мане и слабости, које самим тим уносимо у своје сведочење вере, овакво квалификовање је начелно борба против православља самог по себи, а то у крајњој линији значи и борба против бога тј хри- ста који је женик те исте православне цркве сетимо се само са колико су жара либерално оријентисани књижевници тра- гали за антисемитизмом код светог владике николаја преврћући на хиљаде страна његових радова не би ли пронашли икакав траг истог у њима када су прикупили довољно „мате- ријала“, онда су онога који је други светски рат провео у притвору и злогласним логорима прогласили за „обожаваоца хитлера“ поента целе те кампање је била да се напад, преко јед- ног од стубова православља у србији, преусмери на читаву спц као заосталу, назадну, не-европску, про- фашистичку итд поставља се стога пита- ње: како православна црква треба да се постави у времену свудаприсутне гло- бализације? најједностав- нији приступ је користити сва она оруђа која су на известан начин плод глоба- лизације, а сама по себи нису ни лоша ни добра ту спадају радио, телевизија, интер- нет, компјутерска технологија, штампа итд и поред свих објективних мана оваквог мисионарења које нису мале, црква мора ићи у корак са временом јер велика већина људи образованих у једном антирелигио- зном кључу још увек има предрасуде о „зао- сталости“ цркве у савременом друштву глобализација је свакако велики изазов за православље, али и хришћанство уопште сваки изазов, с друге стране, подразумева и одговарајући одговор према том изазову, а нама, православним хришћанима, у том смислу је мерило господ исус христос он је нагласио да ни врата паклена неће над- владати цркву, тако да с једне стране треба да будемо сасвим спокојни иако, с друге стране, реч надвладавање подразумева и одређену борбу на крају крајева, шта може глобализација онима којима је црква домо- вина, света литургија смисао живота, штит православна вера, а оружје реч божија? аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову јереј горан живковић православље и глобализација 58 l православни мисионар l 1/2011 слово љубве летимичан поглед на стање медија у србији када је извештавање о цркве- ним стварима у питању показује нам најблаже речено елементарно „непознавање градива“ проблем таквог стања је што у нашем друштву медији играју знатну улогу у формирању јавног мњења, те често имамо ситуације да се потпуно нетачне, непрове- рене и паушалне информације у јавност пласирају као нека ексклузивна истина о цркви, што не само да нарушава углед саме цркве у народу уопште, него уноси и забуну међу црквене људе имајући то у виду, питање потребе за посто- јањем црквених медија постаје беспредметно у овом осврту посебну пажњу поклонићемо епархијским радио-станицама делатност епархијских радио-станица може се разделити у неколико категорија: информа- тивни програм, културни/верско-образовни програм, а обе категорије у себи обједињује један од основних циљева поменутих медија, а то је мисионарска делатност кроз информативни програм црквене радио- станице треба да информишу слушаоце о деша- вањима у цркви са једне званичније позиције у односу на „световне медије“, постајући време- ном извор информација и за те медије, спрам садашњег стања да се цитирају разни „верски аналитичари“ или чак потпуно антицрквени медији као неки релевантан извор информација кроз културни/верско-образовни програм слушаоцима се нуди оно што им други медији не нуде, а то је стриктно црквени програм који савременом човеку – како верујућем, али тако и неверујућем – приближава цркву као нешто што није – насупрот увреженом мишљењу, за које су опет великим делом заслужни и медији – страно и непријатељски настројено према свету, већ као оно што она јесте – богочове- чански организам који преображава свет око себе и уздиже га ка богу радио архиепископије београдско-карло- вачке „слово љубве“ у својој продукцији про- изводи и емитује око 25 ауторских емисија, али и преноси све важније црквене догађаје и богослужења емисије су тако распоређене и уређене да циљну групу представљају како сви чланови цркве, тако и они који то нису, или који су чак окренути цркви с неким антаго- низмом или отвореним непријатељством мисија радија је да код тих људи (махом инте- лектуалаца) мења негативан став према цркви, стечен већ поменутим паушалним и погрешним информацијама, као и разним предрасудама увреженим у друштву, и у том погледу велику улогу играју како теолошки „стручније емисије“ „теолошки погледи“, „пресек“, „отачник“, „печат“, „наша вера“ или „свет библије“, тако и пастирско-катихет- ске попут „реч пастира“, „на трагу“ и „једини човекољубац“, као и оне које су конципиране тако да се обраћају разноликој публици одјед- ном (обрађујући и широк дијапазон тема, од богословских до дневно-политичких), каква је емисија „под знаком питања“ као илустраци- ју ефекта такве мисије радија наводимо пору- ку једног слушаоца који се изјашњава као ате- иста изразито анти-црквеног расположења: изненадили сте ме, тотално! очекивао сам неко класично испирање мозга типа правосла- вље изнад свега, српско наслеђе и остале ниси- човекаконеверујешубога глупости, али дочекао ме сасвим елоквентан разговор две високо миљан танић речљубави март/април 2011 l православни мисионар l 59 толерантне особе по мени тако би требала да изгледа промоција хришћанства међ наро- дом мирно, ненападно и необавезно наравно то код мене неће ништа променити што се тиче вере, али сад кад знам да има и оваквих свештеника другачије ћу да посматрам српску цркву (реакција на емисију „под знаком пита- ња“, емитовану 31 јануара 2011) уколико дакле једна емисија код једног човека (а сваки поједини човек је битан) може да изазове такву реакцију, можемо само да калкулишемо какав ефекат изазива укупна делатност радија, а да се исти притом не спушта на ниво емитовања разне популарне музике у 90 % времена, како би „привукао“ нецрквене људе радио наравно прима и писма критике, најчешће на рачун „нецрквене“ музике коју емитује, али и поред признавања да је ова или она критика на месту, морамо бити свесни чињенице да је црква кроз векове свог постојања (а нарочито данас, ако узмемо у обзир актуелна дешавања) наила- зила на критике које су пре свега биле плод незнања и одбојности према ичему што иоле одскаче од калупа на које смо навикли у верско-образовни програм спадају свака- ко и емисије за децу и младе – „веронаутика“, „задња клупа“ и „хајде да причамо о“ по квалитету продукције се посебно истиче, и не заостаје ни најмање за сличним емисијама државних и других великих медија, емисија „веронаутика“, намењена најмлађим слушао- цима сличну констатацију износи и гордана јоцић, гл и одг уредник радија шумадијске епархије „златоусти“ из крагујевца у свом приказу верских радио-станица – вероватно продукционо најбоље одрађена емисија о вер- ској настави („каленић“ бр 05/2010, стр 15) посебан сегмент програма радија заузимају минијатуре (5-15 минута) попут „сапутници на путу за дамаск“ (приче из истоимене књи- ге архиепископа јована шаховскоја), „тихи глас“ (у којој глумци читају одељке књижев- них дела), „у храму“ (у којој се објашњавају поједини делови храма и богослужења), „хо- дај по земљи, живи на небесима“ (која је сво- јеврсни хришћански путопис), „мала кухиња“ („звучни“ кувар), као и музичке емисије „меденица“ (о традиционалној музици наших поднебља), „стазама живе воде“ (о традицио- налној музици разних народа), „шта слуша- те?“ (у којој се представљају наизглед обични људи са занимљивим причама и оно што они воле да слушају) и друге пошто је интернет као медиј такорећи неизбежан (а свакако и врло користан за мисију цркве ако се употреби на прави начин), радио од свог настанка емитује про- грам и путем интернета (тако да се може слушати широм планете), а од почетка јануа- ра је активан и званични сајт на адреси http://wwwslovoljubvecom/, на којем се осим линка за слушање радија уживо могу наћи снимци емисија, беседа епископâ, вести и разна друга обавештења сајт је у првих месец дана од активирања имао завидан број од скоро 8000 посетилаца, а као посебно занимљив детаљ истиче се податак да је сајт, поред људи из разних европских земаља, посетило и преко 300 јединствених посетилаца из јапана није згорег ни истаћи да је други „велики“ извор посетилаца преко спољних линкова, после званичног сајта спц, друштвена мрежа „фејсбук“, на којој радио има своју групу, и на којој посетиоци сајта постављају линкове ка емисијама и вестима радија, привлачећи тиме нове посетиоце треба напоменути и да радио „слово љубве“ свој програм, односно емисије безусловно ставља на располагање другим црквеним станицама (радио епархије врањске „искон“ рецимо преноси целокупан јутарњи програм) из свега наведеног, као и из коментара које радију упућују слушаоци путем електронске поште и телефоном можемо закључити да је постојање црквених радио-станица не само корисно за мисију цркве, него и неопходно  60 l православни мисионар l 2/2011 песнички станује човек т рептај крила лептира у токи- ју изазвао је ураган у сан франциску“ – реченица је која описује теорију хаоса (теорија хаоса се односи на непериодичне, нелинеарне системе чије понашање је могуће предви- дети унутар одређеног временског интер- вала, после чега систем почиње да се пона- ша непредвидиво) оно што се у теорији хаоса овом реченицом тврди је да мале промене утичу на целокупно понашање система у реченици се не каже да је пре- судни фактор у настанку урагана био трептај крила лептира, већ да се о урагану не може говорити као о систему који је изван целокупности космоса то значи да и трептај лептирових крила утиче на наста- нак урагана, колико год тај утицај био мали ураган није изоловани систем који је невезан за целокупност космоса, већ само један део космоса који је везан за све остале делове остали делови космоса, планете, сазвежђа, биолошки свет, , молекули, па и трептај лептирових крила утичу, позитив- но и негативно, на настанак урагана тако, и дела, и мисли, , и жеље сваког човека изазивају тај ураган сваки човеков ментални и физички акт утиче на целокуп- ност космоса разлика између човека и лептира је у томе што лептир може само да маше крилима, а човек може да врши мно- го комплексније радње значи, човек на космос око себе може да утиче на много више начина него лептир исто тако, треп- тај лептирових крила утиче на човека и његов психофизички живот дакле, човек је један од система у космо- су и нераскидиво је повезан са осталим деловима стварности од којих је зависан, а који су са друге стране зависни од њега и баш у тој нераскидивој вези човека и космоса се налази могућност човека да читав свет угради у себе, тј да читав космос постане део њега на пример, када чекићем укуцава ексер, тај чекић, наравно ако се укуцавање дешава без проблема, није више објекат који он својом свешћу сагледава, већ постаје продужетак човеко- вог екстремитета, он постаје део његовог тела то се дешава и са осталом целокупно- шћу космоса око човека када је он употре- бљава, наиме, она постаје део његовог тела (слично томе, хришћани би рекли да се твар спасава, тј добија своје истинско постојање, кроз човека) даље, из овога се може закључити да човек нема својство које израиљци реч- ју „свети“ приписују богу свети је онај који је апсолутно други и другачи- ји у односу на свет, космос, универзум; дакле, човек није свети али, то што он није свети не значи да то не може постати то што може њега начинити светим, односно то што може ујединити човека и светог бога је свети човек, тј човек који је уједно бог, тј син човечији који је уједно и син божији, а то јесте исус христос да закључим, када целокупан космос постане део човека, и када човек буде уједи- њен са светим (богом) кроз христа, он ће постати свети, па и целокупност космоса са њиме, по истинском дару од истински светог, и тада ће сви, и све, бити једно; као што је отац у сину и син у оцу, тако ћемо сви ми бити једно у њима  трептај крила малиша пушоња „ март/април 2011 l православни мисионар l 61 δа бисмо разумели сву тешкоћу моралног избора, морамо прво да објаснимо при- роду и карактер сила које нас наводе на зло и које се јављају као реметилачки фактор прва таква сила је материјализам: постоји читав поглед на свет који се створио на основу деловања ове силе ево шта он каже: једино реално, и што има смисла је стицати, имати паре новцем можеш себи да приуштиш све што хоћеш, да оствариш све своје жеље, да поседујеш ствари, да контролишеш људе у новцу је снага и моћ – или „пара врти где бур- гија неће“, како каже наш народ горње границе у стицању нема: што више, то боље други људи постоје само у мери у којој се могу искористити за задовољавање својих потреба и интереса и у основи су непријатељи ова логика иде и даље она каже: завидим онима који имају више од мене, а они који имају мање свакако би хтели да имају више, а можда раде на томе да ми одузму оно што сам крваво стекао, те стога мрзим и њих људи су препреке ка мом циљу – стицању богатство је ограничено, и нема га довољно за све моје је да зграбим што више ко год ми се нађе на путу, имам право да га елиминишем, срушим, упропастим – јер ако то не урадим ја њему, урадиће он мени човек је човеку вук и само најјачи опстају граница ово што ова сила говори је само до једне мере тачно, дотле докле је човек земаљско биће и има нагон за опстанком, за самоодржањем, који се у данашњој људској заједници проширио на жељу за обезбеђењем одређеног економског стандар- да живљења човек има потребу да има „кров над главом“, редовну исхрану за себе и своју породицу, обућу и одећу, апарате за транспорт и комуникацију и тако даље оријентација на материјално је, дакле, до једне мере, разумна и неопходна на жалост, нема јасно одређене гра- нице када је та мера пређена и када оријентаци- ја на материјално постаје болесна, патолошка, када, другим речима, прерасте у безобзирну опсесију, у похлепу данашња друштва нам неће много помоћи у томе да ту границу утврдимо јер су у многоме и сама материјалистичка, заснована на похлепи, згртању, отимању од дру- гих и од природе ту границу морамо, према томе, да нађемо сами ја друга рушилачка сила је самољубље, прена- глашавање свога ја, заокупљеност самим собом и тај се поглед на свет може лако описати тешкоћеморалног избора етика цариник и фарисеј: византијска икона горан тамбић 62 l православни мисионар l 2/2011 етика постојим само ја други људи и бића су само елементи у мом свету постоји моја прошлост, постоје моје успомене, моје мисли, моја осећа- ња, моје жеље и наде, моји успеси и неуспеси постоји мој посао, моја породица, моја жена, моја деца, мој ауто, мој пас чак постоји и мој доктор све се врти око мене моја превасходна концентрација је на мени самом волим похва- ле и признања не волим да ме неко критикује волим да сам прихваћен, популаран свет око мене је као неки круг, испуњен овим или оним, а у центру света сам ја и из тог центра од јутра до мрака из дана у дан посматрам свет и себе у њему свет и бића око мене ме заправо и не интересују, осим ако не могу да некако ојачају или обогате моје ја ако некада помогнем дру- гом бићу, то радим због осећања пријатности које ми то доноси знање које стичем служи ми само да се осетим значајнијим, образованијим, да ме као интелектуалца још више поштују у друштву, јер ми је важно како ме други људи виде волим да причам о себи, а кад се прича о нечем другом, једва чекам да кажем своје мишљење друга мишљења ме не интересују, као ни они који их саопштавају поглед на свет који је израз деловања ове силе такође је до одређене мере тачан у сада- шњој фази развоја човек се с правом осећа као индивидуално биће, има самосвест, и доживља- ва да су друга бића ван њега свако друго виђе- ње ствари, уз искључивање овога, довело би до немогућности човека да обави своје дневне задатке и дужности, и укупно гледано, своју мисију у свету међутим, ако са овог станови- шта треба поћи, то не значи да у њему треба остати и завршити човек, као индивидуално биће, на основу слободне воље, полазећи од енергије љубави, треба да успоставља односе са другим људима и бићима постепено остварују- ћи све веће међусобно братство и заједништво које ће добити овај или онај спољни облик већ према импулсима времена шта чинити? и сада смо, ето, у конкретној ситуацији у којој треба да утврдимо шта је добро, а шта зло ситуација је, рецимо, сложена, а у нама делују, као што знамо, противречни мотиви и импулси, један глас нам говори ово а други оно и, шта да се ради? у тој ствари је, чини се, најбоље почети од старог правила да не треба учинити другоме оно што не желиш да се учини теби ако се ситуација која захтева наш став или деловање процени са станови- шта овог правила, одговор ће се најчешће врло јасно показати малу тешкоћу може да представља начин на који је правило форму- лисано: оно се, овако како је речено, више односи на уздржавање од ове или оне радње, а мање на неко активно, позитивно чињење другим речима, јасно је шта не треба чини- ти, али нам још није јасно шта треба чини- ти и зато се ваља присетити једне друге божанске заповести, која је сама по себи моћна и делотворна, а овде се појављује као органска допуна претходној: љуби ближњега свога као себе самога значи, када утврдимо да не би волели да нама неко учини ово или оно, произилази да то исто не треба чинити другоме а када се питамо шта заправо активно учинити другоме, онда ваља поћи из љубави, јер она је иначе срж нашег бића и иначе жели да се изрази на споља поћи, дакле, из љубави, волети оног другог као себе самог, па пустити да та љубав да облик и усмерење акцији коју хоћемо да према тој особи предузмемо добро, морално поступање прати осећај унутрашњег мира и тихог задовољства, док лош поступак прати осећај немира и нелаго- де што се више обраћа пажња на тај осећај, некако се и снага његове поруке увећава постепено, он постаје разумљив и допире до нас и пре него што се акција учини а не само после, и то како у малим, привидно нева- жним стварима и одлукама, тако и у вели- ким временом тај глас у нама постане тако јак и јасан, да се претвори у оно што фило- зофи некада називају „морална интуиција“ тада, у свакој ситуацији која захтева одлучи- вање између исправног и неисправног, апсо- лутно чист, јасан, и потпуно поуздан одго- вор долази из дубина нашег духа и нема никаквих дилема око тога шта рећи, или коју акцију предузети  март/април 2011 l православни мисионар l 63 из другачијег угла м а колико се трудио, има озбиљ- них проблема који ме спречавају да се према глобализму одредим једнозначно, у смислу за или против наиме, проблем је у томе што ја уопште не мислим да постоји нешто као глобализам „упецао си се“, рећи ће на то загрижени антиглобалиста зашто? „зато што је з а в е р а у томе да поверујеш да не постоји глобализам то о н и хоће“ не знам стварно не знам можда бих и поверовао када бисмо ти м и (то је ваљда оно што је насупрот њ и х) изгледали мало убедљивије ево, данас слушам једног, политичара, наравно декларисани анти- глобалиста, националиста отприлике, каже да сво то зло почиње од пада берлин- ског зида наравно, оно што није рекао је да из тога следи да је тај берлински зид био у ствари бедем слободе, нарочито ваљда српске и да је нераскидиви савез слобод- них република био главни бранилац те сло- боде, ваљда и тако је ово зло у свету могу- ће зато што више нема тог нераскидивог савеза, познатијег као ссср нешто ми ту не мирише баш пријатно, вероватно су то гулази, чеке и сл, али хајде даље а даље, даље из истог табора слушам, како је окто- барска револуција у ствари била завера против православља, смишљена тамо негде на западу, па како је лењин доведен блин- дираним возом у русију итд е сад већ ништа не разумем; зар не рекосте да је ово зло глобализма које хоће да покори, између осталих, и пркосни српски народ могуће зато што више нема нераскидивог савеза? зар није друг лењин главни архитекта нераскидивог савеза? „ништа ти не разу- меш о н и су ти већ испрали мозак“ добро, не разумем с друге стране још гора беда & лицемерје ево, сад ратују за слободу либијског народа тако што исти бомбардују они то раде зато што бране цивиле то што ти цивили не изгледају нарочито цивилно, то не треба да вас збуњује и не само то; ту њихову одбра- ну цивила подржавају и такве демократске велесиле какве су саудијска арабија, јемен и не знам ко све не, познате нарочито по верској толеранцији и мултикултурално- сти ако још увек не знате, то су оне земље где ће вам одсећи довољно је и само то, одсећи, наиме а док траје одбрана либиј- глобална празнина vs локална таштина презвитер вукашин милићевић хоће ли твоју хришћанску веру угрозити сусрет са различитим религијама и религијским хибридима, или шта томе слично? 64 l православни мисионар l 2/2011 из другачијег угла ских цивила у једној од поменутих држава је полиција локалног силника убила око 100 стварних цивила, пола снајперима, пола моткама и каменицама?! демонстрације групе жена су такође разбијене моткама и каменицама суштина проблема је поприлично бесмислена: бити глобалиста значи бити на страни ујка сема и свих његових сулудих пројеката демократизације & доларизације, бити антиглобалиста значи бити против е сад, то што се на другој страни, између осталих, налазе следбеници, примера ради, друга кобе, полу-бога, или, пре, бога и по, маоа, великог вође вечног рајха, вечног председника и врховног вође (стварне личности, грађани северног дела кореј- ског полуострва), националисти и фун- даменталисти свих провенијенција, фашисти и комунисти тоталитаристич- ких аспирација руку под руку, то као нема везе одбијам поделу јер је болесна, а ја, ето, желим да останем што је више могуће здрав, и то ментално, пре свега то да се овај текст бави политиком је примедба која стоји али, шта ћу, тема је политичка питање глобализације је пре свега политичко питање а шта са културом, зар не постоји културна гло- бализација? постоји, и то одувек, прем- да се данас канда мало убрзала култура је по себи, поред тога што је локална, истовремено и глобална, јер је средство комуникације а за културну глобализа- цију важи исто што и за сваки култур- ни феномен; оно што је добро треба прихватити, оно што не ваља треба одбацити али, зар то не значи и много више искушења? да, па шта? хоће ли твоју хришћанску веру угрозити сусрет са различитим религијама и религијским хибридима, или шта томе слично? ако хоће, онда треба да размислиш о себи и шта подразумеваш под тиме да си хри- шћанин аутор је свештеник при храму светог василија острошког на бежанијској коси и главни и одговорни уредник радија слово љубве

-ДУБОКО-