-ДУБОКОЈ-

Свеска: 304 | Еколошка криза
... са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце божије јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (рим 8, 19-22) творевина тугује, вели апостол павле и не само творевина, него где год се окренемо, у сваком сегменту живота, свуда је прича о неком страдању и претећој катастрофи све је у дубокој рецесији, а творевина, односно човеков екосистем, није изузетак заиста, свет постаје тужно и несигурно место за живот оно што непрестано лебди над њим је претња смрти и нестанка но, било да су у питању проблем загађења, озонске рупе, мањак здраве хране или било шта од онога што подразумевамо под актуелном еколошком кризом, узрок проблема је увек и само: човек шта је то човек учинио, где је то погрешио па цела творевина „уздише и тугује до сада“? и човек је творевина, зар не? међутим, он је јединствена творевина, сличан али ипак сасвим различит од свега што је створено један немач- ки философ с прве половине xx века, макс шелер, показује ту особеност човека у односу на свет, односно на остала створена бића и природу он каже: „жива бића срастају са својом околином, па немају нити свој свет нити своју предметност: свет има њих; човек, међутим, има свет и стога човек је тај који свету може да каже „не!“ да, човек има свет, њему је дат свет, да својом вољом искаже (не) постојање тог света повежимо ову шелерову тврдњу са библијским извештајем о стварању света и човека и биће нам јасни одговори на многа питања, па и на питање узрока еколошке кризе у првој глави књиге постања налазимо да је човек последња творевина у процесу стварања њему је, како то тумачи свети јован златоусти, тако указана царска част читава творевина, која претходи стварању човека, је као каква народна свита и црвени тепих постављен да дочека цара могли бисмо даље да развијемо ову мисао и да закључимо да као што је та окупљена свита под влашћу цара, тако је и творевина под влашћу воље човекове то свеш теник творевине александар милојков тема броја православни мисионар l 33 говори и сам творац првим људима: „растите и множите се и напуните земљу и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи“ (пост 1, 28) међутим, да ли је човек ово „владајте“ употребио на исправан начин? јесу ли се, у вези творевине, поклопиле његова намера и намера творца? очито да нису бог је својом творачком вољом рекао да (постојање), док је човек својом вољом рекао не (непостојање) творевини својим творачким да бог је створио свет и његова је жеља да свет постоји, али да истински постоји, а то значи да вечно постоји јер, истина је само оно што је непроменљиво, стабилно, вечно оно што данас јесте, а сутра није, није истинито ту су чињеницу примећивали још древни грчки мудраци и философи међутим, творевина самим тим што је створена је и смртна, она нема моћ да „по себи“ постоји вечно да би, пак, вечно постојала она је потребовала сједињење са нествореним, са свеш теник творевине александар милојков тема броја 34 l6/2008 вечним дакле, творевина вапи за обожењем, зато и „жарким ишчекивањем очекује да се јаве синови божији“, како то апостол павле каже тај задатак да сједини створено и нестворено, те да тако омогући истинско (вечно) постојање свега створеног, имао је човек како је то човек требао да учини? итекако има смисла то што је човек створен на крају процеса стварања човек, као психосоматско биће, створен од „праха земаљског“ у који је бог удахнуо живот, управо у свом телу носи целокупну творевину као рационално и слободно биће он је позван на заједницу са богом, на истинско (вечно) постојање кроз ту своју заједницу он је требао да богу узнесе и читаву творевину, да је кроз себе сједини са богом, те да тако омогући да све вечно постоји човек, је дакле, свештеник творевине, адам је требао да постане христос то није могао да буде анђео, јер нема тело, то је могао да буде само човек јер у свом телу носи целокупну творевину, чије постојање пројављује кроз своју личност логика је проста: смртна личност – смртна и творевина јер, уместо да творевину окрене богу, човек ју је окренуо себи окренуо је створено створеноме, смртно смртноме отуда је човек ушао у борбу са творевином васцела творевина вапи за постојањем, отуда беспоштедна борба између човека и природе то је борба за опстанак, за живот све што човек чини, чини мислећи да ће тиме обезбедити постојање човечанства у тој својој борби не штеди никога, па ни природу продукт такве човекове одлуке јесте једна лаж постојања, привид постојања који се зове: човечанство јер, само безлично човечанство остаје да живи у оваквом односу ствари, док конкретни људи, конкретне личности умиру трагедија човека је што никада није успео да превазиђе једну платонистичку теорију истине постојања шта нам је чинити? нама, условно речено, више ништа, јер је добри бог преузео ствар у своје руке бог је постао човек онај који је једнак са оцем по својој божанској природи, постао је једнак и нама по својој човечанској природи истинити бог и истинити човек, син божији и син човечији, господ наш исус христос, учинио је оно што је адам пропустио да учини он је, примајући у своју божанску личност и људску природу, сјединио тварно и нетварно, смртно и бесмртно примивши истинско тело људско, он је кроз своју личност учинио да човек и сва творевина живи вечно зато само у њему и кроз њега човек и свет имају истину постојања он је онај који приноси и он је онај коме се приноси творевина, прави свештеник творевине и прави творац и цар творевине он је глава тог новог тела, те нове православни мисионар l 35 природе, која постоји кроз његову личност то тело је црква божија стога, истина постојања свега створеног јесте црква: свет је створен да постоји, дакле, свет је створен да постане црква то је начин да ишчезну све кризе са којима се човек и природа срећу, а међу њима она најважнија која је и узрок свих могућих криза и невоља: смрт бог је преузео иницијативу, али тиме није ускраћена и наша слободна одлука јер не уздише само творевина „него и ми који прве дарове духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тијела нашега“ (рим 8, 24) тело, цркву божију, не може чинити творевина сама по себи, она управо очекује нас да је у цркву уведемо својом слободном вољом, сједињујући се са главом – христом, творимо његово тело, цркву божију на тај начин се обожујемо, постајемо синови божији, управо они које творевина „жарко очекује да се јаве“ 36 l6/2008 - четврти део - ј ерусалим је доспео под турску управу када је султан селим i, 1517 године освојио сирију и египат његов син сулејман величанствени опа- сао је јерусалим зидинама (1539-1542) оне се, својим линијама и положајем, нису много проме- ниле у односу на античке зидине су штитиле становнике од напада, али су такође биле физич- ка објава историје са дубљим значењем после сулејманове смрти 1566 почела је упра- ва паша који су ратовали међу собом или с мес- ним гувернерима и принчевима јерусалим је у том периоду пропадао, становништво се смањи- вало читави делови града претварали су се у рушевине у четири века османлијске владавине (1517- 1917), историја хришћана у јерусалиму била је бесконачна свађа уз повремена насиља међу непријатељским сектама грчка и јерменска црква биле су каткада у повлашћеном положају код турака као “источне”, односно, индигене французи су традиционално подржавали латине, руси грке, а локални турски сатрапи систематски су изазивали политичке и финансијске размири- це међу хришћанима света места су продавана ономе ко би највише понудио краткотрајне про- мене углавном су изазиване под притиском евро- пских сила или подмићивањем османлијских званичника и судова јерусалим је постао много несигурнији него пре 200 или 300 година године 1815 света места су била предмет поли- тичке расправе између европских нација (свађа због њих је била један од узрока кримског рата 1854-6) нарочите привилегије дате су француској у погледу светих места у јерусалиму и витлејему спор око светих места је привукао пажњу свет- ске јавности и изгледало је као да се град пробу- дио после три века спавања од 1621 француска је имала свог конзула у јерусалиму, енглеска је поставила свог 1838 а њихов пример су следиле и друге светске силе у последње три деценије 19 века, град је почео да се шири изван зидина, према западним и јуж- ним брдима, али је пустиња и даље допирала до градских капија које су затваране у залазак сунца и петком у подне у тим новим насељима, куће су се налазиле унутар зидом окружених комлекса који су закључавани ноћу прва велика здања изван старог града била су руска јерусалим је у првој половини 19 века још увек био у средњем веку путеви нису били безбедни, капије су закључаване ноћу, турска управа је била произвољна и хировита отварање суецког кана- ла усмерило је растући прилив туриста у јерусалим, који је до тада привлачио само врло побожне, богате и ексцентричне године 1869 поплочан је пут између јафе и јерусалима, а 1892 отворена је железничка пруга ходочасници су још увек попут морепловаца брижљиво бележи- ли тачан час када су први пут издалека видели град и час када су га видели последњи пут на свом путу назад ка обали медитерана, где су их чекали данијела деспотовић света земља јерусалим – сведок векова православни мисионар l 37 - четврти део - брзи и комфорни бродови путовање у јерусалим постало је лакше и без- бедније него пре нови пароброди путовали су од напуља до порт саида за пет или шест дана, али се јерусалим још увек није ослободио варварских знакова близу милион европских ходочасника и турис- та посетило је јерусалим у току 19 века град је опчињавао своје посматраче вековима је јерусалим био, дословце, град саг- рађен од стене у било ком стилу, периоду, чист бели камен вађен у околини, мекан за сечење, али тврд кад се осуши, а изложен времену плавичасто сив, руменкаст или боје ћилибара, једини је грађевински материјал јерусалима од 1948 до 1967 године јерусалим је био подељен опкопима и бодљикавом жицом граница између источног дела јерусалима који су контро- лисали јорданци и западног јерусалима под кон- тролом израелаца, лутала је кроз испражњене куће и пусте улице у центру града остали су ожиљци рата на ничијој земљи то су биле године страха и носталгије упркос многим новим стамбеним четврти- ма, јерусалим је остајао мрачан град са обе стране линије раздвајања дању су снајперис- ти лежали и чекали иза врећа са песком на напуштеним крововима, а ноћу би пси са обе стране лајали у мраку, као да су замењивали своје господаре који су се одмарали од окршаја који ће наставити ујутро у тренутку када је избио арапско-израелски рат, јуна 1967, израелска страна јерусалима имала је око 200000 становника, а јорданска око 70000 међутим, израелска страна града нашла се под јорданском артиљеријском ват- ром израелске снаге су увече извеле контрана- пад и за 48 сати заузеле цео град и целу западну обалу до реке јордан први пут после две хиља- де година јевреји су контролисали читав исто- ријски град историја је затворила круг и у другом смислу данијела деспотовић света земља јерусалим – сведок векова 38 l6/2008 ђакон јован бабић православље и родољубље националностнакантару крснеславе доба је године када српске породице прослављају своје свеце заштитнике и када су српски домови испуњени драгим лицима, осмесима и радошћу у време када нам поставке живљења диктирају да се затварамо у високотехнолошку самоизолацију и када сами себе оправдамо да више немамо времена једни за друге јер тако брзо живимо да се ни себи не можемо посветити, а камоли другоме, крсна слава је једна од преосталих кочница у савременом отуђењу човека од човека данас готово да нема србина који не прославља своју кућну светковину славе је и верујући и неверујући и необразовани и образовани и урбани и рурални како је данас схваћена, у највећем броју случајева је постала показатељ не хришћанске везаности за светитеља а преко њега и самога бога већ једног, такорећи, главног указатеља припадништва српском народу сећам се себе у адолесцентском периоду како сам размишљао о крсној слави помисао на њу је у мени изазивао такав осећај националног поноса да бих дуго гледао у икону св оца николаја и говорио себи: „како је то сјајно, сла- вим славу, па ја сам прави србин!“ код људи које сам упознавао такође сам славом испити- вао „количину'' њиховог српства на моје питање да ли неко слави славу најчешће сам добијао одговор у стилу, ма шта је теби човече, па ја сам србин, наравно да славим славу! заиста, дубоко се укоренила та мисао да је светковање поро- дичног заштитника основно обележје нацио- налне припадности томе је свакако допринела и чињеница да је слављење славе особеност срба и српског православља а да бацимо један кра- так поглед на то како то срби 21 века про- слављају своје свеце хранитеље (=заштитнике) један просечан српски дом, неколико дана пре крсне славе покреће се машинерија припре- мања ђаконија којима ће бити послужени драги гости јурњава на све стране, несклад, нервоза баш онда када би породица требало да ојача, оснажи се окупљена око свога свеца заштитника, шта се дешава? е, па нема се времена ни за как- вог свеца он лепо виси на источном зиду и јасно показује да је то српска кућа, али ко ће сада у свим тим обавезама да размишља о њему? српска домаћица има још један „много“ озбиљан про- блем слава је посна, била је код својих колега са посла на неколико мрсних слава и настаје земљотрес у њеној глави како да се обрука и изнесе гостима рибу када је она била послужена разним печењима? то је заиста „велики“ про- блем! не иде да се српски домаћин тако „неувиђај- но“ понесе према својим гостима још чуше чла- нови ове породице да не би било лоше да се у данима пред своју славу молитвено оснаже и припреме како би се у светом причешћу на сам њен дан христом сјединили али, ко још има времена и за то поред толиких обавеза? и тако, у оваквој атмосфери српска породица, истрауми- рана, свађама раслабљена дочекује и тај велики дан али, авај, ево нових проблема! домаћица не може да оде у храм на своју славу јер мора да припрема чорбу или супу за славски ручак ако има ћерку, омладинку, која би по сваку цену желела да оде на св литургију, може бити опту- жена од своје мајке да се извлачи од обавеза и изговара одласком у храм гости дођу, почну приче, најчешће политичке природе настану нове расправе, раздори заврши се и тај велики дан једне српске породице сви су задовољни испоштовани су рођаци и пријатељи настављена да ли та наша трпеза испод иконе нашег светитеља треба да буде позориште у кући у којем се изводе комади према сценарију старословенског паганског наслеђа? колико смо ми уопште озбиљни у свему овоме ако онај кога прослављамо тога дана, нема ама баш никаквог места у нашем начину живота? православни мисионар l 39 ђакон јован бабић православље и родољубље националностнакантару крснеславе је традиција предака осветлан је образ добре српске породице а икона породичног заштит- ника и даље виси на источној страни дома, под- сећајући да је све оно што се тога дана у њему дешавало заправо нешто што је требало да пока- же снажно јединство најпре међу члановима породице, а потом и свих оних који дођоше у овај дом али, запитајмо се о каквом се овде јединству ради? да ли је то споља наметнуто замишљање да тога дана као српска породица треба да будемо радосни, сложни итд? да ли та наша трпеза испод иконе нашег светитеља треба да буде позориште у кући у којем се изводе комади према сценарију старословенског паганског наслеђа? колико смо ми уопште озбиљни у свему овоме ако онај кога прослављамо тога дана, нема ама баш никаквог места у нашем начину живота? узмимо озбиљно слава је хришћански православни догађај у којем се про- јављује јединство цркве на темељу односа нас живих, наших мртвих предака, нашег свеца заштитника и самога бога није неопходно да нам тога дана уста буду пуна прича о свецу заштитнику, богу, вери, али је итекако неопход- но да се ми сами одредимо тих дана према бли- жњима, према прецима, према свецу, према самом богу ова светковина је диван дар нашем народу као подсетник сваке године нашој савес - ти у каквом је стању наш однос према богу и људима дакле, слава је амбијент у којем наше биће истражује путеве поправљања порушених мостова између нас и наших драгих особа, нашег свеца заштитника и на крају и самога бога ако ову дивну светковину схватимо тако, и у светло- сти реченог испитамо и наша националана осећања тј родољубље, тада нам слава више неће бити тек један формални кантар за мерење квантитета нашег српског народног лика, већ покретач који ће нас довести до стања у којем ћемо пуним срцем моћи рећи: „да, ми смо срби, срби христови“ 40 l6/2008 колаж фото-путовање узпсал тир једно молих од господа, и то тражах: да живим у дому господњем све дане живота мога, да гледам красоту господњу и посећујем храм свети његов (пс 26, 4) твој је дан и твоја је ноћ, ти си уредио светлост и сунце ти си створио све пределе земље, лето и пролеће ти си их саздао (пс 73, 16-17) да ме не потопи бура водена, нити да ме прогута бездан, нити да бунар затвори нада мном уста своја (пс 68, 16) јер и птица нађе дом себи, и грлица гнездо себи, где ће положити птиће своје (пс 83, 4) настанићу се у насељу твоме у векове, покрићу се покровом крила твојих (пс 60, 5) господња је земља и пуноћа њена, васељена и сви који живе у њој (пс 23, 1) ево како изгледа путовање уз помоћ псалтира, како се хрићанство и екологија обједињују, и како једно без другог не могу православни мисионар l 41 колаж фото-путовање узпсал тир горе високе дао си јеленима, стена је прибежиште зечевима (пс 103, 18) праведник као палма процветаће, и као кедар на ливану увећаће се засађени у дому господњем, у дворима бога нашега процветаће (пс 91, 13-14) речни токови веселе град божији; освештао је насеље своје вишњи (пс 45, 5) по милости твојој оживи ме, и чуваћу сведочанства уста твојих (пс 118, 88) жена твоја као лоза плодна у одајама дома твога; синови твоји као младице маслинове око трпезе твоје (пс 127, 3) поклонићу се храму светоме твоме, и исповедићу и славити име твоје ради милости твоје и истине твоје, јер си узвеличао изнад свега име свето твоје (пс 137, 2) фотографије урадили: јеромонах георгије, соња рапајић, марија јејина компилација стихова псалама: татјана радић 42 l6/2008 небеса казују славу божију, дело руку његових јавља свод небески (пс 18,2) славу царства твога рећи ће, и силу твоју говориће (пс 144, 11) проузрасташ траву за стоку, и зелен на службу људима, да произведу хлеб из земље (пс 103, 14) утврди стопе моје на стазама твојим, да се не колебају кораци моји (пс 16, 5) наситиће се (влагом) дрвеће пољско, и ливански кедри које си засадио (пс 103, 16) хлеб анђелски једе човек, храну им посла у изобиљу (пс 77, 25) православни мисионар l 43 државни закони било да су стечени временом као део традиције једног народа или су своје исходиште нашли у неким другим околностима, увек су били инспирација филозофима, правницима и државницима да их даље побољшавају и усавршавају, а све у циљу општег добра и благостања једне шире друштвене заједнице и сам човек функционише на основу више закона који се у њему додирују, сукобљавају, преплићу или просто допуњују ако, рецимо, уземо законе физике приметићемо да се они у једном људском бићу одвијају као и у читавом космосу наш нервни систем прима импулсе из спољашњег и унутрашњег света, и на основу њих и по одређеним законима, реагује тако нам на јачој светлости мозак „каже“ да затворимо очи, јер наше чуло вида није способно да издржи већи притисак од прописаног прагом толеранције када, на пример, чујемо јачи звук обично запушимо уши, из истог разлога када се спуштамо низ гелендере у згради осећамо трење, кад се сударимо са пролазницима у гужви ми смо ушли у сферу трећег њутновог закона познатијег и као закон акције и реакције када скочимо са одрђене висине наше тело је изложено дејству гравитације и закону који је такође формулисао енглески физичар једноставно речено, ми смо физичко тело и подложни смо физичким законима али не само физичким у нама се дешавају и хемијски процеси и његове правилности када на празан стомак поједемо јабуку, а потом попијемо чашу воде осетићемо као последицу стварање јабучне киселине у нашем стомаку када смо нервозни због тога што касни ручак, појешћемо нешто слатко и подизањем нивоа шећера у крви завараћемо глад и поправити расположење ако смо претерали са физичким вежбама, у нашим мишићима ће се створити млечна киселина и добићемо упалу ако попијемо два андола, упала ће дејством лека бити разбијена ако узмемо превише алкохола, тровање је загарантовано део смо, дакле, и хемијског света, као и физичког, с тим што се и ти светови и њихови процеси у нама преклапају и чине једну мрежу физичко- хемијских закона којој смо изложени на све те законе се сад додају и психички и у тој сфери има правила психолози рецимо кажу да су претерани чистунци (они који воле да им је све уређено и под конац) уједно и велике шкртице то је однос између две особине које могу да се повежу и прогласе за закон или закон који нас учи да смо болесни уколико постоји велики јаз између нашег „реалног ја“ и „идеалног ја“ закона има и у етици они се чешће заснивају на вољи и ту улазимо у домен слободе морални кодекси понашања одређују каквим животом живи један појединац, али и каква правила владају у једној широј друштвеној целини за неког ко не пије, не пуши, не дрогира се, већ сваког дана иде на посао или у школу, устаје у превозу старијим особама, помаже слабовидом човеку да пређе улицу или плаћа порез држави рећи ћемо да заслужује сваку похвалу с друге, пак, стране одређена етичка правила се веома лако могу релативизовати и довести у сумњу баш због великог број могућности и слободе из које произилазе тако ћемо за некога ко је издао свог блиског пријатеља рећи да је издајник и да не заслужује да се назове човеком али ако нас упуте да је тај „ издајник“ био блиски пријатељ дилера који је у школском дворишту продавао деци дрогу, а он га због тога пријавио полицији, онда ћемо за њега свакако рећи да је поступио правилно и по савести не треба заборавити и да су мафијаши некада имали своје кодексе части, који нису лако кршили тако се, рецимо, прича да италијански босови нису убијали оне људе који су им бар једном вечерали у кући албанац који је дао срећко гујаничић хришћанство и философија љубавидругизакони 44 l6/2008 „бесу“ тј реч да ће поштовати договор такође је био поуздана особа без обзира да ли је кријумчар дроге или не некада су и проблематични мушкарци своје неспоразуме решавали „ферком“, а то је туча песницама у којој је искључено да неко извади нож, пиштољ или свог противника нападне са леђа ако тог „морала“ има и данас, макар у траговима, то онда показује да се без одређених етичких правила, па макар она била сведена и на карикатуру, не може лако живети неки ред се мора знати, ма колико био примитиван у тим односима и правима треба поменути и закон силе или прво јачега тај закон би био заједнички именилац већине горе набројаних закона реч председника америке или русије на скупштини уједињених нација пажљивије се слуша него реч председника тринидада и тобага или лаоса али тако је и у физици тело веће масе има и већу гравитациону силу и привлачи тело мање масе тако је и у хемији! приликом формирања нових једињења, хемијски елемент означен већим редним бројем истискује хемијски елемент означен мањим редним бројем тако је и у моралу ако је искушење јаче од нашег вредносног система, оно ће победити чврсто смо обећали да ћемо редовно ићи на часове математике како родитељи не би плаћали приватног професора, а касније и скупу школарину ако не „упаднемо на буџет“, али нешто нас је натерало да побегнемо са предавања изговор се лако може наћи ако смо се помирили са тим да ћемо данас себи дати одушак и ево нас већ у кафићу преко пут школе где уживамо у доколици, лепом дану, цигарети, кока-коли и попуњавању тикета за кладионицу једноставно, искушење је јаче од нашег карактера духовни закони е сад, када дођемо у сферу духовних закона ситуација се мења, јер „сила бога не моли, ал бог силу не воли“ љубав је духовни закон и тај закон је јачи чак и од бриге за сопствени живот дакле, превазилази логику овоземаљског ништа мање и код животиња научници који су радили експерименте са мишевима су то недвосмислено потврдили мајка младунаца ће прећи и преко електричног поља, чије дејство осећа још на почетку пута, али наставиће да иде, ризикујући живот само да би била са својом окотом верници који су према христу осећали велику љубав исто тако су били неустрашиви пред пољима смрти која су прелазили ни тирани, ни џелати, ни лепота свих богастава овога света нису могли да одвоје ум верника од господа љубав према христу је поред тих закона силе православни мисионар l 45 превазилазила и друге набројане законе у овом тексту хришћанин је осећао хладноћу и глад и то реално, али је јача била његова љубав према господу апостол петар је ходао по води и пркосио закону густине и притиска! пророк данило се слабо хранио у вавилонском ропству, а био је здрави ко дрен и у тешком нескладу са нутриционизмом многи свети се нису покоравали државним законима и тако се показали као „добри грађани“, али то не значи да нису били добри хришћани клањање идолима је у старо време у многим земљама био државни празник, а директно се косио са заповестима из светог писма питање је коме треба бити веран, држави или богу и докле иде граница „богу божије, а цару царево“? закон љубави је, дакле, јачи од свих осталих закона и он је њихова круна са некима се и слаже и превазилази их, са некима се коси и уништава их, неке допуњује ко тај закон буде разумео све остале ће моћи да испуњава веома лако ако не будем чинио грех, показаћу љубав и то не само према себи ево и примера! имаћу љубав према себи, ако се рецимо не дрогирам, јер ћу показати одговорност за своје здравље али ћу исто тако показати љубав и према родитељима, пошто им нећу бити брига и срамота с друге стране, комшијама нећу упадати у станове и красти новац како би купио „дозу“ када умрем, мој анђео чувар се неће постидети пред христом, тако да сносим одговорност и за њега сам христос неће имати „оправдање“ пред богом оцем због тога што је разапет за неког ко то није умео да цени ако сам због љубави остао имун на тај грех онда се против мене неће уротити ни физички закон (моћи ћу рецимо да ходам праволинијски), ни хемијски („отров“ ми неће пореметити виталне функције органа“,) ни психички (моћи ћу да саставим једну смислену просто-проширену реченицу), ни морални (нећу морати да лажем и крадем), ни закон државе (неће имати разлога да ме хапсе) једном речју, бићу слободан слобода је права провера да ли живимо по закону љубави ако ње нема, онда нам је и христос само изговор да би се неке наше скривене страсти реализовале закон љубави поред слободе доноси и одговорност ако ње нема онда нисмо ни слободни нити делујемо по љубави, већ смо саможиви и бахати закон љубав доноси мудрост и трпљење, али и жртву за другога нећу бежати са часова математике и седети у кафићу, јер мој отац због мале плате неће моћи да ми приушти приватног професора који би ме спремао за пријемни љубав се, дакле, тешко добија, треба труда и зноја, али најсигурнији начин је упознати христа 46 l6/2008 у тексту из претходног броја покушали смо да, упркос ограничењима својственим сваком уопштавању, прикажемо основне чиниоце онога што бисмо могли назвати општим цивилизацијским доживљајем света, других људи, њихове и сопствене улоге, односа и сврхе покренули смо низ питања, као основу за лично промишљање о томе колико су та, махом подразумевана мњења, која и сами често рефлексно прихватамо, доследна барем сама себи и рационалном закључивању на које претендују, односно животном искуству или – боље рећи – искуству живота покушаћемо сада да на том путу истрајемо, ослањајући се на научно-философско наслеђе виктора франкла, утемељено (али не и ограничено) логотерапијом, једним од праваца савремене психотерапије, чија је средишња тачка „воља за смислом“ (за објашњење франкловског смисла, тј логоса видети претходни број) као „примарна покретачка снага у човеку“ да бисмо укратко приказали начин на који франкл реафирмише истине предања, приступом и методом савременог научног мишљења (посебно драгоценим у полемикама са атеистима, који, углавном, науку сматрају прихватљивим критеријумом), кренућемо прво од разраде основних поставки горе (и у претходном наставку) поменутог „општепознатог“, „подразумеваног“, „очигледног“ тиме нам се пружа и прилика да проверимо при- падамо ли уистину „онима чије духовне очи разу- ма нису оштећене“ (атанасије велики, о очовечењу логоса) још у деветнаестом веку, са ослонцем на дравиновој теорији еволуције, почиње да се раз- вија и нихилизам (латински: nihil – ништа), који се данас најчешће означава и препознаје као атеизам или антитеизам, односно (у најгрубљим цртама) идеја да бога нема, да је свако постојање узрокова- но и ограничено видљивим светом даља раз- мишљања у том смеру доводе поједине философе (поготово неке од представника егзистенцијализ- ма) до закључка да човек сам одређује сопствени смисао упрошћавање, а потом генерализовање закључака ове врсте, као и најуочљивијих идеја фројда и његових следбеника, доводи нас до тога да замисао о самоостваривању, као испуњавању циљева које мање-више себи одређујемо, и награди (било у виду задовољства, задовољења или нечег трећег) доживљавамо као природни смисао сваке наше активности, односно постојања заиста, не чини ли се да су данас у већини они који сматрају да се живот може приказати, а потом и оценити, као и сваки други „бизнис план“, било да нам је циљ новац, каријера или нешто „хуманије“? такво раз- мишљање, као што видимо, није ново – старо је већ читав век – али данас, нажалост, у појединим сре- динама, као што је наша, због особености историјс- ког тренутка добија посебан замах али, да размот- римо до чега је оно довело и ка чему једино може да води александар загорац пастирска психологија човеку „није потребно ослобођење од напетости по сваку цену, већ позив на циљ који треба да оствари“, дакле, не хомеостаза (равнотежа- фројдов израз), већ духовна динамика (ноо- динамика, франклов израз) стога је самоостваривање и могуће једино као „пропратни учинак самопревазилажења“ – човеку се не може одузети слобода избора, осим ако не прихватимо савремени образац преузет из фројдовске психоанализе, који не прави разлику између узрока и разлога човек као биће смисла, смисао као биће човека – наслеђе виктора франкла (2 део) – православни мисионар l 47 свођење човека на објекат како не постоји неки виши критеријум од човекове егзистенције – јер он сам одређује свој смисао - то значи да је по природи човек слободан да све подреди њој мења природно окружење, производи алатке, еволуира радећи како би створио бољи свет по мери оног што олакшава и унапређује (биолошко) пос- тојање али, ако човек ствара смисао, у чему је онда разлика између самога смисла и других човекових производа (не мислимо, притом, само на опипљиве)? а будући да је смисао по природи духовна (психичка) категорија, а „наука“ нам говори да су духовни сад- ржаји, односно сва личност човекова, опредмећење биохемије у виду „одбрамбених механизама, субли- мација и реактивних формација“, значи да је и човек нека врста производа; он се додуше разликује од исталих, јер је једини у стању да производи - самога себе како? развијајући се (научно-технолошки, пре свега) он постаје све способнији да обезбеди што боље услове за лагодније постојање, за задовољење свих својих потреба захваљујући томе „одбрамбени механизми итд“ имају све мање повода за реаговање, трпљење је ређе, задовољство учесталије – циљ испуњен! међутим, плаћена је и цена - човек је себе доживео и прихватио као објекат, а не субјекат, као предмет, а не као личност од тог тренутка он себе тумачи или као „биолошки механизам (машину)“ или као „рационалну животињу“, дакле ону која се од других разликује само по томе што испољава „рационалност“ како је испољава? „својим радом, те је стога, његова суштина оно што је радом створио“ – био је закључак немачког философа хегела, који је оштро крити- ковао други, велики, философ мартин хајдегер (пријатељ др франкла) хајдегер је у томе видео трагичну нело- гичност- човекова суштина, као личности, свесне и јединствене, може да постоји, дакле, једино као однос према објекту последице таквог свођења човека на објекат (јер од објекта, дакле, зависи његова суштина), крајњи израз доживљавају у стварању обрасца нашег савременика који „подручје људске моћи, ефективност владања и управљања проглаша- ва за мерило истине такво мерило вредности је осно- ва хуманизма као тежње да се (све што постоји) процени по мери практично-корисних сврха (што представља) његов прелазак у нихилизам“ (само)опредмећивање као вештачка замена за смисао (само)разумевање човека као производа у било ком смислу, осцилира између полова од којих један представља крајност која нагонима и односима ана- логним животињском свету приписују свеобјашња- вајући карактер, а други, „хуманији“, оно данас често присутно схватање човека као суме личног образо- александар загорац пастирска психологија човек као биће смисла, смисао као биће човека – наслеђе виктора франкла (2 део) – 48 l6/2008 по франклу човек никада није нагоном натеран на морално понашање, већ то чини „ради позитивног циља на који се обавезује, или због особе коју воли, или ради бога ако би то радио само да му савест буде мирна, постао би пример лицемерја и не би више био морална особа“ православни мисионар l 49 вања, постигнућа, угледа, положаја итд – дакле онога што је урадио, што други могу да виде да он ради, односно онога што опредмећује (чему одговарају „постављени циљеви“ „каријере“, сопственог „брен- дирања“, успешне „продаје“ самога себе на „тржишту рада“ – сам начин изражавања савременог човека представља јасан одраз такве „духовне“ подлоге) ако човек прихвати да је оруђе (макар једино и самоме себи) за остварење ма каквих циљева (а будући да ствара сопствени смисао, човек је и једини критеријум процене њихове оправданости, етичнос- ти), онда свођење других људи и света који нас окру- жује само на елементе једначине сопственог успеха појединца (или заједнице појединаца: друштва, државе, нације) није ништа друго до логично закључивање! трагичне последице таквог „поства- рења“ (свођења човека на ствар – хајдегеров израз) највидљивије су у масовним погромима и немилоср- дности ратова са почетка 20 века и резултатима „великих“ идеологија (фашизам, бољшевизам) хуманизам као симптом, а не као лек човек, суочивши се са нагризајућим плодовима нихилизма, настоји да нађе противтежу у „хуманиз- му“, односно, језиком данашњице - „глобализацији“, као тежњи за стварањем света по мери човекових потреба (- опет исто!), али овај пут са нагласком на „толеранцији“ и (безусловном?) „прихватању чове- ка“, као врхунцима људскости али, тиме ипак не долази до потребног нам освешћења, јер се ништа битно није променило: наша љубав према човеку остаје и даље „љубав према даљњем“ (коју руски философ леонтјев (1831-1891) изједначава са пуким усхићењем, са понесеношћу идејом „човека уопште“, „збирним и апстрактним“, а не љубављу према бли- жњем, „конкретном“, као код „хришћанске хуманос- ти“) а у основи свега поменутог, као испрва непри- метна грудва која се све бржим падом претвара у разорну лавину, лежи првобитна заблуда – о бесмис- лу или од човека произвођеном и одређиваном смислу живота (што су, у основи, само два начина за исказивање исте ствари) смисао као откриван, а не произвођен ако прихватимо да је задовољење потреба исто што и смисао, како објаснити осећај „егзистен- цијалне празнине“, однодно незадовољство услед осећаја да је живот бесмислен, у оним срединама где човек има „све услове за живот“ по модерним стандардима? идеја да је (у тим случајевима) несрећа симптом неприлагођености, дакле нечег нездравог (по фројду), носи опасност да човека гурне још дубље, јер терету његове несреће додаје и постиђеност због тога што је несрећан, а да при- том не решава ништа – нико се и не пита о разло- зима мимо биолошко-економско-хуманих, јер унапред прихвата да их нема а шта ако их има? ако, уистину, „логос не произилази из егзистен- ције већ је нешто са чиме се она суочава; у супрот- ном смисао би изгубио захтевни и подстицајни карактер, не би позивао, нити обавезивао“ (виктор франкл, основи логотерапије) франкл сматра да класична психоанализа, која утемељује савремено схватање човека, прави неколико грешака определивши се да човека посматра као механи- зам, она у њему види само оно нагонско, дакле оно што га вуче, гура и тера, а не и оно вредносно, што га привлачи „вредности“ подразумевају израз онога што је у човеку аутентично, његово особено и што се не може тумачити по моделу машине - његов логос, његов смисао он свој смисао оства- рује слободним избором различитих могућности, с обзиром на друге људе и на свет који га окружује једино ако човека посматрамо као затворен сис- тем, можемо да тврдимо да он одређује сопствени смисао, а тада би све оно што чини за ближњег, свет, веру или идеју, било или лицемерно или – бесмислено тада би и сам морал био немогућ; класична интерпретација морала као нагона још увек је наглашени део психологије која се предаје у средњој школи, иако је очигледно погрешна зашто? по франклу човек никада није нагоном натеран на морално понашање, већ то чини „ради позитивног циља на који се обавезује, или због особе коју воли, или ради бога ако би то радио само да му савест буде мирна, постао би пример лицемерја и не би више био морална особа“ на исти начин, не може се говорити о „религијском нагону“, нити се љубав може сводити на интелектуализацију сексуалног нагона човек је, дакле, отворен према ближњима и свету, односно животу који није само засебно-лич- ни, где он свој смисао открива, а не производи зато природи човека „није потребно ослобођење од напетости по сваку цену, већ позив на циљ који 50 l6/2008 треба да оствари“, дакле, не хомеостаза (равнотежа- фројдов израз), већ духовна динамика (ноо-дина- мика, франклов израз) стога је самоостваривање и могуће једино као „пропратни учинак самопревази- лажења“, које подразумева заузимање осмишља- вајућег става према условима и узроцима живота, којима никада не можемо потпуно да управљамо, али у односу на које имамо ту неприкосновену и аутентично људску слободу – слободу да изаберемо како ћемо се према њима односити „како свака животна ситуација представља изазов усмерен човеку и пред њега поставља проблем који треба да реши, питање о смислу живота се може окренути: не пита човек за смисао живота, већ живот њему поставља питања на која он треба да одговори а животу може да одговори једино ако одговара за свој живот, тако што ће бити одговоран“ зашто је одговорност кључна? ако нема одговор- ности, онда нема ни избора (јер за шта би човек онда био одговоран?), а тиме ни слободе (јер зашто би онда уопште и био одговоран) тада би човек заиста био само „рационална животиња“, немоћна жртва сопствених нагона и околности избор и одговорност – темељи недодирљиве слободе одговорност је нужна последица избора, који је неодвојив део сваког тренутка људског постојања може ли се замислити човек који не бира? данас, тешко, поготово зато што су давно избледели нагони који су примитивном човеку говорили шта мора да чини, а са двадесетим веком губи се и упућујућа снага традиције, која је човеку говорила шта би требало да чини али франкл у слабљењу обавезујућег карактера традиционалног не види трагедију, већ супротно – прилику да се човек суочи са својом суштином, односно одговорношћу за изборе које сам чини, а не оне које некритички прихвата („конформизам“ – саображавање општем мишљењу, само зато што је већинско) или који му се намећу („тоталитаризам“ – попуштање пред силом) на такав начин, сматра франкл, и значај традиције ће бити изнова потврђен разумевањем избора на којима се темељи, а не њеног прихватања реда ради (како се данас многи односе према својој хришћанској вери, не увиђајући да тиме обезвређују себе као хришћане) може ли се човеку одузети слобода избора? не, осим ако не прихватимо савремени образац преузет из фројдовске психоанализе, који не прави разлику између узрока и разлога уколико заријете иглу у вену и човеку и мајмуну, обоје ће осећати исти бол, који ниједан од њих никаквим избором неће моћи да отклони али човек ће бити у стању да трпи, чак и ако бол постане неподношљив, уколико је свестан разлога, смисла тог бола: да ће његова крв или његова коштана срж некоме спасити живот мајмун никада неће моћи да буде свестан смисла, те ће стога његов доживљај увек бити истоврсно непријатан човек ће, међутим, или са поносом трпети или бесмислено патити, већ сходно томе какав је избор учинио: да ли је своме подношењу нашао смисао или не, што је – опет - оно што је једино човек од свих бића кадар да учини, дакле оно што га од свих осталих бића и разликује није ли, стога, баш у томе његова суштина? и није ли управо таквој људској јединствености савремена мисао окренула леђа, објашњавајући човеку да је условљен (пандетерминисан - франклов израз) биолошким, климатским, друштвеним и бројним другим чиниоцима; да је његово само да истрпи сопствену личност која настаје као њихова, мање-више произвољна комбинација? дакле, човекова неприкосновена и недодирљива слобода није слобода у односу на узроке, већ у односу на разлоге, и то у сваком тренутку његовог живота може ли се она раздвојити од одговорности? да ли би такво раздвајање могло икако и икад да помогне човеку? могу ли постојати бесмислени тренуци у животу? ако могу, по чему се разликују од смислених? каква је природа људске љубави, почев од братске, преко „полне“, па до љубави према богу? које истине предања изнова потврђује логос виктора франкла? можемо ли такав смисао сазнати у потпуности нашом људском логиком? потврђују ли животна искуства франклове ставове? имају ли они истинског утицаја на човекову свакодневицу, посебно у најтежим тренуцима, или представљају само интелектуално средство за утеху? зашто су франклови ставови посебно битни за будућност свакога од нас понаособ и човека уопште? зашто је, заправо, наш свети владика данило (крстић) назвао франкла „божијим човеком међу психијатрима“? потрудићемо се да одговоримо у следећем наставку православни мисионар l 51 живот христов, предста- вљен сведочанством четворице јеванђелописаца, луке, матеја, јована и марка, осликава нам, међу чудима учињеним самим господом, бројна исцељења патећих од многих болести (мт 14, 35–36 ; 15, 30–31): слеп од рођења прогледа (мк 8, 22–26), и губави се очистише и одузети проходаше (лк 5, 12–13) и крвоточива жена се ослободи од болести током многих година (мк 5, 25–34) и месечар се исцели (мт 17, 14–18) и исцељење немога се зби (лк 11, 14) и ђавоимана кћер жене хананејке (мк 7, 25–30) се ослободи бесова након много година ту су истовремено и чуда васкрсења уснулих (лк 7, 12–17; лк 8, 49–56): прво познато васкрсење уједно и најпразнованије у народу српском је лазарево (јн 11, 1–45) кроз ове примере господ нам упути поруку: „не греши више“, указујући, дакле, да је соматска али и душевна болест присуство греха у човеку за узврат, сам христос је тражио веру оних којима је помоћ исцељења била потребна, постављајући је као једини захтев најлепши од свих примера исцелитељства божијих светитеља, слављени данас као заштитници званичне медицине и лекара су свети врачи и бесребрници козма и дамјан ова два света брата по телу и духу, поред дела која чинише, остају доследни христовој заповести „за џабе добисте, за џабе и дајте” као на њиховом примеру, када се каже „лекар лечи, бог исцељује”, свети оци не умањује сврху и значај лекарских вештина, као ни место (савремених) лекара у животу модерног човека, у савременом добу овом се изреком продире и открива дубљи смисао и корен излечења лекарско умеће свете браће бесребрених врача лекар лечи, бог исцељује пример исцелитељства нам је данас свима познат из манастира острог над моштима светог василија острошког које скривајући тајну исцелитељског тајнодествовања, многе врати у живот, из нездравља у здравље дамјан милетић пастирска психологија 52 l6/2008 козме и дамњана достиже највишу исцељивачку моћ, пре свега захваљујући благодати којом они отклањају, чак и у соматском смислу, трулежност и смртност огреховљеног и од бога удаљеног човека много је, дакле, таквих примера добијених из живота отаца цркве који не само исцељиваше од болести, већ и васкрсаваше из мртвих пример исцелитељства нам је данас свима познат из манастира острог над моштима светог василија острошког које скривајући тајну исцелитељског тајнодествовања, многе врати у живот, из нездравља у здравље у једној својој приповеци, иво андрић успева на себи својствен начин да опише природу одстрањеног од бога човека описујући то „чудо у олову”, инспирисан исцељењем покајаног и вером испуњеног болесног у бањи витезди (јн 5, 1–14) насупрот томе, андрић сведочи о судбини непокајаног и сами тим тежини прста божијег над фамилијом која из колена у колено, готово генетски уврежено, преноси своју обезвређену и од бога удаљену и отпалу природу само један члан успева да продре у судбину фамилије и да увиди трулежност и сам узрок, премда на невешт начин и понуди исцељење најмлађег од свих чланова у том грчу и ропцу, показује се да је грех, који је узрок болести, видљив не случајно на најизраженијем и најблаженијем изразу лица - осмеху - који и даље остаје туп и карактеристика генетског наслеђа и моралног пада оних који не показаше плодове покајања кроз речи господње да „род се овај не изгони осим молитвом и постом” (мт 17, 19–21) многи психоаналитичари, међу којима и фројд, проблем огреховљене савести решавају феноменима репресије или насилним подсвесним потискивањем свега негативног, што као последицу има психичке поремећаје насупрот томе, хришћанска црква као лек нуди покајање, којим се, милошћу божијом, постиже и исцељење међутим, реалност данашње цивилизације је таква да савремена медицина, а уз њу и мултибилионски бизнис фармацеутске индустрије особито изражен у модерним и прогресивним земљама света западне мисли и културолошких одредница, као да удара у темеље морала одређеног божијим законом, по сваку цену желећи да наметне култ лека као јединог извора излечења овај сулуди тренд успева, чини се с нарочитим успехом, да опчини модерног човека опседнутог пролазношћу, дајући му разноврсне еликсире и капсуле здравља које ће га очувати и тобож оградити од ма којих болести савременог доба као последице не само толико рђавог начина живота, колико страхотнијег одлучења од бога и живота у јединству и заједници с богом с једне стране, равнотежа преовладава ка очајном човеку којем култура и савремени трендови намећу идеале и циљеве, док с друге стране, сва сигурност у заштићен живот од болести долази не из вере у бога оваплоћеног, васкрслог и вечно живог, већ из немилосрдне потребе да се човчији живот подвгрне овоживотном балзамовању кроз капсуле које ће нас одржати виталним, здравим и отпорним изгледа да човек, у тежњи да сачува свој живот, не преза од све бржег руинирања и губљења телесног и физичког кроз лично раслабљено духовно биће јер, «ко жели да сачува свој живот, изгубиће га» - како рече господ уместо да човечији живот постоји кроз духовну симбиозу с телесним, он постаје могућ и остварљив захваљујући шачици лекова и еликсира који ће га, тобож, заштитити од пропасти и вечне смрти човек, тако, налази утеху у ономе што га заправо одваја и од самог себе, од свог суштинског осећаја за себе, полажући притом сву наду на алтернативне изворе живота који живот заправо не нуде подупрт штакама савремених трендова, верује да ће му еликсири живота заменити сву енергију духа, да је могуће себе сачувати у здрављу докле год постоје лаже које са таквим квазиуспехом отклањају све тегобе но, његова спремност и снага да се суочи са реалношћу овог света видљива је онда када би сви ти еликсири за тренутак нестали тада би му било јасно да човек не само што живи од речи божије, већ њу не може заменити нити употпунити ни један еликсир којим се човек обмањује и тако, своју агонију наставља савремени човек који је своју заједницу са јединим исцелитељем богом раскинуо, не приносећи не само материју и природу на освећење, већ ни само покајање и исповешћу кроз причешће на путу ка животу вечном православни мисионар l 53 сваке године 19 октобра центар глувонемих у србији, у улици светог саве 16-18, слави своју крсну славу светог апостола тому апостол тома, звани „близанац”, беше један од дванаесторице апостола и „не бјеше са њима када дође исус”, по васкрсењу и када су други ученици говорили „видели смо господа”, он им рече: „ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати” јеванђелист јован историјски веродостојно описује нам све потанко шта се по васкрсењу са апостолима и васкрслим победитељем смрти збивало „и послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и тома с њима дође исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: „мир вам! затим рече томи: пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран но вјеран и одговори тома и рече му: господ мој и бог мој! рече му исус: пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видјеше а вјероваше а и многа друга чуда учини исус пред ученицима својим која нису записана у књизи овој а ова су записана да вјерујете да исус јесте христос, син божији, и да вјерујући имате живот у име његово” (јован, 20, 24-31) дакле, апостол тома се крајње скептично насумњао за све нас и није веровао (отуда израз „неверни тома”) да је господ исус христос победио смрт и васкрсао, устао из мртви и свима нама, потомцима старог адама, пропутио пут „кроз врата смрти у живог вечни”, како говори спаситељ: „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће” своју сумњу апостол тома прао је врелим сузама и горким кајањем али и пламеном и неустрашивом вером и ревношћу тако је приликом бацања коцке где ће ко од апостола ићи да проповеда распетог и васкрслог господа, тома добио задатак да путује у далеку индију, тамо где се пре више од 300 година од рођења христовог, са својим непобедивим фалангама, зауставио један од највећих војсковођа света александар македонски тако је тома отишао да мисионари скоро на крај света ношен христовом љубављу он је преобратио многе у хришћанство после многобројних чуда, живот је завршио мученички кнез муздије, муж тергијанин, коме тома крсти жену и сина азана, осудио је апостола на смрт и послао пет војника који гa прободоше са пет копаља тако је предао душу своју господу свети апостол тома пре смрти, свети тома је, као и други апостоли, био чудесно пренет у јерусалим на погреб пресвете богородице но како је задоцнио „он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб свете пречисте, али не нађоше тела у њему господ беше узео матер своју у насеља своја небесна” и тако свети апостол тома, говори нам свети николај српски, „својим неверовањем утврди веру у васкрсење господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављање матере божије” предање цркве нам говори, како нам преноси преподобни отац јустин (поповић), да су апостоли, када су отворили гроб пресвете били ужаснути јер у њему не беше тела богоматерина, већ само погребне ствари, из глувонеми бога прослављају, а неки здрави и не хају протојереј мр александар д средојевић пастирска психологија 54 l6/2008 којих излажаше диван мирис зачуђени апостоли су са сузама целивали плаштаницу што беше остала у гробу и молили су се да им господ открије шта је са пречистим телом пресвете богородице предвече апостоли су сели да се окрепе, остављајући по обичају једно место празно за учитеља стављали би један део хлеба за њега, а када би завршили обед подизали би то парче хлеба увис, славећи пресвету тројицу молитвом „господе исусе христе, помажи нам!” потом би то парче хлеба јели као господњи благослов тако су учинили и тог тужног предвечерја, али по завршетку обеда када су подигли парче хлеба, чуше умилно појање и у ваздуху угледаше пречисту са мноштвом ангела она сијаше неисказаном славом и рече им: „радујте се јер сам с вама у све дане” а свети апостоли се испунише радошћу, и уместо уобичајеног „господе исусе христе, помажи нам”, ускликнуше: „пресвета богородице, помажи нам” узор и укор за нас данас глуви и неми, који бога, пресвету богородицу и све свете свуда прослављају, јесу и узор и укор нама који имамо и ноге и руке и очи и уши и језик говорљиви а, хвалу богу, не одајемо у псалмима је написано: „очи имају и не виде, уши имају и не чују” и народна мудрост прекорно каже: „слепи су код очију!” нису ли многи такви у фирмама, предузећима, просветним и културним установама, по селима и градовима? душом, умом и мржњом слепи, неми и глуви здравог тела, а горде и мрске душевне заслепљености, какав је био некада савле таршанин, који после обраћања постаде свети апостол павле, који је у незнању христа и хришћане прогонио, док му се на путу за дамаск васкрсли господ у неисказаној светлости није јавио, светлости од кoje je савле ослепео а када је неустрашиво поверовао, и живот свој јe за господа дао, као и свети тома и многи други светомученици, кроз векове све до данас „уби нас незнање, тугује и цвили свети николај српски пред престолом творца клечећи, и даље вапије: „грчи се моје срце у болу и очи се моје пуне сузама, господе, што те многи оставише и одоше тражити хране на њивама глади” многи су се срби у последњих пола века окренули од бога ко смо, шта смо и одакле смо? заборавили смо да смо род немањин и савин, да смо само уз помоћ христову издржали петвековно ропство и многе друге голготе, а и данас смо изложени духовном разарању, ако се вратимо христу и светом сави, светом томи и осталим светима опстаћемо, у противном ишчезнућемо али, како вели духовна песма: „све што видиш православни мисионар l 55 очима, даде господ људима, да би људи преко тога прославили бога!” те тако, оно што не чине здрави, чине хендикепирани, глуви и неми - прослављају бога они нас орканским крицима својих душа и слухом бескрајне тишине зову да и ми, и појединачно и породично и као народ, прослављамо бога живога, пресвету богородицу са свим светима речима: „господе исусе христе, помажи нам и спаси нас!” из скривене ризнице цркве свако од нас се макар једном упитао ко су ти људи који стоје у углу цркве, сакривени огромним стубом, иза којег се готово ништа не види када год одемо у цркву, увек можемо препознати неке наше ближње који пре литургије одлазе у десни угао цркве и одлазе тек када се све заврши и када последња душа изађе често су то млади људи који још увек седе у школским клупама или су тек пошли на студије они су пуни снаге и жеље да што лепше певају на сабрању око тајне вечере на којој христос свакоме ко од срца жели, даје у наследство своје царство божије тако то бива и у једној маленој цркви, у једном прелепом граду у срцу босне то је бања лука, а на кочићевом венцу храм успења пресвете богородице у којем пева један мали хор девојака хор успења пресвете богородице не престаје свој славослов некада је само неколико њих, а некада их је свих двадесет ту носи име света ангелина српска пратећи њен пример девојке осветљавају овај свет и чине да он добије ону топлину коју је давно изгубио и заборавио хор је једна скривена ризница цркве свако ко жели да разуме и да осети богатство цркве, треба само да се стиша, да се мало сабере и да обрати пажњу на речи песама које се чују из угла цркве ум и срце ће тада уздрхтати, душа ће затреперити и тело ће се приклонити слави којој пева хор анђелских девојака ако некада будете долазили у бања луку, не чекајте премишљајући куда би ваљало ићи пођите у цркву успења пресвете богородице и даће вам се благо какво се на земљи не може наћи 56 l6/2008 соња рапајић и милан јовановић представљамо вам уграду бањалуци 1991 године, тада граду од скоро 150000 становника, од чега је пола било срба, постојала су само два православна храма - саборни храм свете тројице и храм рођења пресвете богородице на ребровцу многи вјерници, да би стигли на богослужења, прелазили километре и километре град је растао, деведесетих неко је отишао, неко остао, колоне људи су прошле, а многи су остали ту нашавши свој нови дом двије градске цркве постале су мале након пола вијека, у центру града васкрсавао је саборни храм христа спаситеља захваљујући владици бањалучком јефрему, труду свештенства, љубављу и вјером народа, у славу божију, почињу ницати и живјети цркве у бањалучким градским и приградским насељима: лазарево, дракулић, чесма, врбања, обилићево, петрићевац, кочићев вијенац градила се црква упоредо - радним даном циглом и малтером, недељом на светој литургији једна од таквих цркава је црква успења пресвете богородице на кочићевом вијенцу за коју ће многи упитити: „је ли то она црква у парку?” да, то је црква дигнута у парку између три зграде, међу јелама и брезама православна заје дница у бањалуци када су на петровдан 2007 свештеници драган грујић и игор мијатовић почели редовно недјељом и празником служити литургију, црква је била тек озидана, неомалтерисана, непокривена, али пуна послије сваке литургије свештеник би позивао окупљене да се не разиђу одмах, него да остану ту и да се упознају све до првих мразева, на клупама под јелама испред цркве би се сједило, разговарало а често и запјевало рекла бих, ето, неко добро и корист од „парохијског дома на отвореном” јер би скоро сваки пут неко од станара у пролазу видио, чуо, зачуђено застао, само прошао, пришао, или би дошао и сљедеће недјеље и ту остао однедавно је овај „парохијски дом” проширен једним „контејнером” гдје се нашла свештеничка канцеларија, и гдје су коначно дјевојке из хора нашле стално мјесто за пробе уз позиве окупљенима да учествују у богослужењима, свештеници су позивали и све оне који имају дара и воље да се придруже хору радило се, а ради се и даље много је жедних и гладних када би се послије литургије дијелили штампани пригодни текстови: о посту, о молитви, о празницима тражио би се листић више учествовали су парохијани ове цркве и у акцији „кад би хљеба било више” за наш народ на косову и метохији православни мисионар l 57 соња рапајић и милан јовановић представљамо вам православна заје дница у бањалуци 58 l6/2008 врстан педагог, дугогодишњи професор на дефектолошком факултету, који је за време другог светског рата завршио карловачку богословију, љубомир савић се прихватио одговорног задатка да напише уџбеник за веронауку за глувонеме особе књига је изашла са благословом свјатјејшег патријарха српског павла 2006 године, а рецензент је митрополит амфилохије (радовић), који се захвалио професору савићу топлим речима: „хвала богу да се неко сетио и ових несрећника” књигу је објавио свети синод спц, а консултована је и сандра дабић, теолог и саветник за верску наставу, док су уредници професор радош љушић, веселин марић, драган хамовић и градимир станић, који је, по речима писца, поднео и главни терет око штампања књиге права је штета што овај уџбеник веронауке, поред других добрих, предратних и послератних уџбеника није доступан и другим ђацима, а не само глувонемима уџбеник доктора савића није писан високоумним филозофско-теолошким речником, већ је састављен од кратких лекција, украшен лепим бојама као илустрована библија дечије душе могу да се испуне причама о стварању света и првих људи, о потопу и ноју, о авраму, јосифу, мојсију, о 10 божијих заповести, о пророцима, о рођењу христовом, о апостолима, о разним чудима господњим, страдању и васкрсењу, вазнесењу, силаску светог духа на апостоле, путовањима апостола лекције су предивно обрађене, а на крају сваке се налазе питања која помажу да се градиво боље упамти у београду на веронауку иде око 100000 деце, а има око 300 вероучитеља, међутим, много младих, од обданишта до факултета, поникли из православних породица, још увек мало зна о својој вери и традицији, те су тако на удару секти, наркоманије и друтих пошасти савременог друштва уџбеник доктора савића је душеспасоносан и било би добро да постане обавезан за основну школу или бар за прва четири разреда речено је у светом писму и заповеђено: из руку ваших тражићу душе деце ваше!, што се односи и на телесне и на духовне родитеље нека да бог да се кроз веронауку спасе што више младости српске! протојереј мр александар д средојевић мој први катихизис православни мисионар l 59 свештеник горан живковић православље и савремене технологије као што знамо, интернет је медиј преко кога се размењује велика количина информација док читате овај текст, са интернета се скидају милиони песама, видео клипови свих врста, текстови, књиге, ови и они извештаји итд, милиони људи четују, ишчитавају своје мејлове или пишу поруке на интернет-форумима и блоговима којих опет имамо на десетине хиљада у исто време, међутим, виртуелна мрежа свих мрежа је права радионица идеја које износе корисници овог медија пишући свакодневно милионе порука на разним дискусионим чвориштима - било да се ради о форумима, блоговима, коментарима чланака или обичним тзв чет-собама наиме, једна од највећих погодности интернета је то што омогућава комуникацију сваког са сваким и то на свим могућим нивоима, било да се ради о необавезном ћаскању, тражењу животног партнера или теолошко-философској расправи о егзистенцији бога нас интересује управо ово треће, дакле вечно млада, свежа и малтене сваком интересантна тематика бога, смисла живота, вечности да ли се, дакле, о питању свих питања расправља негде на интернету и какав је квалитет тих дискусија? одговор је, наравно, потврдан дијалог са атеистима на интернету 60 l6/2008 постоје многи форуми и блогови на којима се води ова врста дискусије, а квалитет се креће од младалачког препуцавања на нивоу четовања, па све до високоумних промишљања са освртом на становишта познатих филозофа или светих отаца што се тиче неке начелне поделе дискутаната, можемо их сврстати у следеће групе: (моно)теисти тј верујући, секташи, атеисти, агностици, привидно незаинтересовани за ову тематику и остали иако свака од ових група има неке своје специфичности, морам признати да су мојој маленкости некако најинтересантнији они који су нама, православним хришћанима, најдаљи, а то су атеисти наиме, то су они који свакако нису, како поједине карактерише св јован у откривењу, млаки напротив, атеисти често са страшћу, додуше негативном, приступају проблему поимања бога са друге стране, они најчешће имају неограничено поверење у науку полемика са атеистима научни поглед на свет сматрају јединим валидним и потпуним, чак и када су у питању метафизичке теме у науци они најчешће виде апологију атеистичког погледа на свет, површно правећи од ње својеврсног идола коме се клањају као стари пагани било какво веровање, од сујеверја свакодневице до оног које полази од признавања надумног створитеља, атеисти презирy и сматрају такво мнење као оно које се наводно може лако оповргнути научним аргументима још пуно се може рећи о људима овог система размишљања, а питање које се поставља пред једним православним хришћанином који користи интернет је да ли има смисла водити дијалог са њима на свим оним виртуелним чвориштима која потенцијално омогућавају ту комуникацију моје најдубље убеђење је да овај дијалог итекако има смисла и да га треба водити из свог личног искуства изнео бих нека запажања везана за то пре свега, атеисти који пишу по разним интернет форумима уопште нису необразовани, а добар пример за то је један од, на жалост, најпосећенијих интернет форума-б92 форум зато свако ко улази у дебату са овим прелешћеним људима треба да буде добро поткован знањем и то не само теолошким, већ и оним из опште културе сваки аргуменат који је логички утемељен биће врло вероватно примљен у срцима ових људи удаљених од бога, иако то они неће увек признати такође, добродошла је намера да се културно, а опет убедљиво, разобличе све нелогичности оваквог погледа на свет навешћу један пример који пластично описује на који начин се атеисти могу аргументима побити на оном плану за који мисле да је њихов терен, тј на интелектуалном плану наиме, својевремено је на форуму б92, на коме сам тада учествовао, постављена тема о историчности личности господа исуса христа учествујући, поставио сам питање свима који је прате да ли су онда и све остале личности које се помињу у новом завету измишљене, а затим сам навео многа имена, почевши од св павла до аполоса једно контрапитање и тајац на супротној страни - није било ни издалека озбиљног одговора многи који су били убеђени у некакву неисторичност господа исуса христа, морали су да признају да је то нелогична поставка затим сам наставио наводећи сведочанства тацита, плинија, талмуда, јосифа флавија итд, која су додатно потврдила истинитост тезе о историчности исуса овај пример је само један од оних који су погодни за дијалог са атеистима јер аргументи једноставно нису на њиховој страни у науци најчешће виде апологију атеистичког погледа на свет, површно правећи од ње својеврсног идола коме се клањају као стари пагани било какво веровање, од сујеверја свакодневице до оног које полази од признавања надумног створитеља, атеисти презирy и сматрају такво мнење као оно које се наводно може лако оповргнути научним аргументима православни мисионар l 61 wwwepar­hi­ja-dal­ma­tin­skahr овом приликом желимо да вам представимо сајт далматинске епархије, који нам се свидео како обиљем садржаја тако и функционалношћу и прегледношћу почетна страна нуди избор учитавања пре- зентације на српском (ћирилица и латиница) и енглеском језику следи преглед прве рубрике, редовно ажуриране, која се односи на најновије вести из епархије и православног света уопште ту је и место посвећено историјату епархије, доста важно с обзиром на отежане околности под којима наша црква на тим просторима вековима опстаје опис историјских раздобља кратак је и довољно јасан да би се стекао увид у главне дога- ђаје прилично сложене историјске слике посебна пажња посве- ћена је манастирима ове епархије, која је сасвим прилагођена начину вир- туелне презентације историјски садржај не умара претераним дета- љима нити је штур, фото- графије су довољно ква- литетне и јасно дочара- вају визуелни утисак места на ком се манастир налази у рубрици публикаци- ја, која представља насло- ве богате издавачке делат- ности епархије, налази се и линк ка свим бројевима епархијског листа крка, са садржајем и пар издво- јених текстова за сваки број још једна интересантна ствар из богатог садржаја презентације јесу фотографије из рубрике ризни- ца видећете репродукције старих и вероватно најлепших икона са ових простора све у свему, леп пример добро конципиране презентације која у потпуности служи сврси orthodoxwikiorg само име презентације може вас навести на закључак о њеном карактеру и садржају: попут општепознате wikipedi-је, online енциклопедије богате садржине, оrthodoxwikiorg представља једну такву online свезналицу када је у питању православна вера широк обим тема које су начете и које из дана у дан бивају допуњаване од стране самих корисника овог сајта, не допушта драган јовичић црква и технологије православљенаинтернету 62 l6/2008 да га у целини прикажемо читав сајт изворно је настао на енглеском језику и тако се и приказује при учитавању у заглављу главне стране налазе се основне инфор- мације о презентацији као и језички изборник – за сада српски језик није уврштен (или тренут- но постоји проблем са странама на српском језику) оно што је битно јесте текст до кога долазите путем линка what orthodoxwiki is and is not, који ће вам јасно ставити до знања шта можете очекивати од сајта и какво понашање је пожељно уколико сте регистровани корисник у кратким цртама, указаћемо на основне кате- горије које orthodoxwiki нуди: са десне стране налази се листа тема (ликови светитеља, цркве- них отаца, црвених писаца и мисионара; тексто- ви богослужбеног и догматског карактера; црк- вена историја; фотографије манастира и светих места) са низом поткатегорија и линкова који се односе на насловљени садржај у питању су тек- стови, фотографије али и читаве презентације, те се може рећи да је orthwiki и једна врста пра- вославног интернет портала допада нам се садржај централног дела главне стране – на првом месту истичу се имена свети- теља којима је посвећено место у богослужбе- ном кругу за одређени текући дан (мада за сада ажурирање касни пар дана), заједно са линкови- ма, уколико за неку од поменутих речи, имена или назива на сајту већ постоји нешто (житије светитеља или поменутог места у тексту или теолошког појма, репродукције иконе светог) одмах испод тога можете прочитати препоруче- ни текст, што се такође повремено мења све у свему, врло интересантна презентација која захтева доста времена и пажње добра је идеја у циљу подстрека самих корисника да раде на богаћењу садржаја, што помало иде на штету прегледности, али, надамо се, неће ићи и на штету квалитета православни мисионар l 63 сека из наслова није она свима позната сека, недосањани сан сваког стаменог возача транссибирског или макар транссрпског теретњака, она која полако али сигурно доводи у питање место које у поменутим возилима заузима постер асполутне ц р или, не тако убедљиво (упркос труду), гротескне ј к, а све сведочећи тако о краху монополарног, пардон, униполарног света чак и у сфери најконзумиранијег српског извозног производа у околним братским републикама наша сека је, веровали или не, глобално још популарнија од поменутих балканских младица; о њој не маштају само возачи: пред њом падају на колена и председници најмоћнијих држава; она, такође наслућује, кажу неки, крај монополарног света сека узвраћа ударац 64 l6/2008 па, ко је то? овај надлични феномен је светска економска кризa – веома духовита скраћеница коју су у етар лансирали (не знам да ли је можда неко пре њих то учинио?) водитељи најзанимљивијег јутарњег радио програма премда за мене не постоји апстрактнија област од економије (наиме, јасно ми је да 2 кг пасуља вреди као 1 кг меса, а што је више од тога од злога је), наслућујем у чему је ствар са секом: наиме, новац служи да би олакшао трговину добрима, али када почнете да тргујете самим новцем онда западамо у двоструку апстракцију и дупло више се одвајамо од стварности (тј пасуља, нпр) па када још покушамо да једемо новац и видимо да он у нашем стомаку изазива још веће „проблеме“ од пасуља, тада настаје сека све ово итекако има везе са темом овог броја „мисионара“ загађивање планете има један прост узрок: жељу за новцем јер новац је већ давно престао да буде средство које нам омогућује да упоредимо вредност баба и жаба он дефинише вредност и он јесте вредност следи: колико имаш новца, толико си вредан; а човек је боголико биће, па има потребу да буде бесконачно вредан зато нећу више производити колико ми треба него онолико колико желим да имам новца – ∞; или: зато нећу више израбљивати „мајчицу земљицу“ онолико колико сам гладан пасуља, јер моја храна је новац, а глад за њим је незасита наравно, изгледа да смо ипак схватили да ако и поштујемо „мајчицу“ као кљусе, ипак, и то кљусе мора нешто да удахне, попије, поједе и да, макар мало, одспава схватили смо, а сада нас подсећа и сека, премда нимало сестрински нежно но, сигурно је да све то није довољно такође, сигурно је да је све више од тога илузорно ако мислите другачије, значи ли то да верујете да ће највећа светска сила пристати да не буде више највећа, будући да је главни чинилац њене величине војна индустрија, а ди је војска, ту је рат, а рат баш и није добра ствар, што за људе, што за околиш? верујете ли да богати осамдесетогодишњак тражи утеху у недрима (ако уопште може да устане из колица) двадесетогодишње лепотице зато што воли живот и да она на то пристаје зато што га воли, јер воли живот и поштује старост? верујете да ће се они уплашити и забринути зато што воле живот? или је ипак то вољено нешто много подземније, прљавије и страшније а томе, свакако, није стало до панди и китова и управо то у нама је криво за глобални еколошки проблем шта да радимо? не знам „остави нека мртви сахрањују своје мртваце; а ти хајде те објављуј царство божије (лк 9, 60)“

Свеска: 304 | Еколошка криза
... Фотографија на насловној страни корице: Молитва у природи Фотографија на другој страни корице: Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Фотографија на трећој страни корице: Тројеручица у Литији PRAVOSLAVNI новембар / децембар 2008 стране Фотографија на полеђини корице: Хармонија Цркве и природе Реч уредника Про­блем еко­ло­шке кри­зе 2 - 3 Сећања На Божић 4 - 5 Старечник Старац Порфирије о лепоти творевине 6 Азбучник О Цркви 7 Живот у Христу Литургијски ендорфин 8 - 9 Црква и друштво Сетимо се сиромашних 10 - 11 Хришћанска антропологија Христови „таланти“ и самопознање(Мт 25, 14-30) 12 - 14 Ученици веронауке пишу Жито и бундева 15 Рано хришћанство ФилонизАлександријеиранохришћанство 16 - 17 Хришћанство и наука е=271828182845904523536028747 15-19 Тема броја Потрага за знацима 20-22 За живот свијета 23-25 Човек - устројитељ или разоритељ творевине Божије? 26-27 Религија и екологија 28-29 Звона природе 30-31 Свештеник творевине 32-35 Света Земља Јерусалим – сведок векова 36-37 Православље и родољубље Националност на кантару крсне славе 38-39 Колаж Фото-путовање уз Псалтир 40-42 Хришћанство и философија Љубав и други закони 43-45 Пастирска психологија Човек као биће смисла 46-50 Лекар лечи, Бог исцељује 51-52 Глувонеми Бога прослављају 53-55 Представљамо Вам Православна заједница у Бањалуци 56-57 Мој први катихизис 58 Православље и савремене технологије Дијалог са атеистима на интернету 59-60 Православље на интернету 61-62 Из потпуно другачијег угла Сека узвраћа ударац 63-64 misionar УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ жички Хрисостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Фотограф Ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јерођакон Јован (Панић), јерођакон Клеопа (Стефановић), ђакон Јован Бабић, вероучитељ Илија Јокић, дипл инг Александар Савић, дипл соц Татјана Радић, дипл фил Милана Вучићевић Излази двомесечно Годишња пр�