-ДОСТУПНА-

Свеска: 376 | Марта и Марија у нашем животу
... псалам 49 каже: „велики давид, жалећи због јадног човековог стања, оваквим речима оплакује човекову природу: човек у части неће дуго остати, називајући чашћу једнаку част с анђелима зато наставља: изједначиће се са стоком бесловесном и уподобиће се њој“ у дијалогу са атеизмом истински људски алтруизам је стварност недоступна методолошком натурализму природних наука недоступан, управо зато што је људски а не животињски благословене грешке др александар милојков проф ричард докинс (извор: православный информационный портал соборby / soborby) 26 6 / 2020 дарвинистичка моралност, односно настојање да се биолошким наративом објасни сфера људске моралности и алтруизма, није ништа друго до апсолутно свођење човека, свих аспеката његовог бића — укључујући и онај најважнији, духовни, вољни и словесни, на бесловесну животињу речима псалмисте давида и светог григорија ниског, то је уподобљавање човека са стоком бесловесном и овде поново и по ко зна по који пут (у овим нашим писањима) долазимо до тог главног, назовимо га тако, методолошког проблема, који је база оваквим теоријама — изједначавање методолошког натурализма природних наука са онтолошким натурализмом овде није проблем само у томе што се човек као биће унижава и своди на бесловесну животињу узгред, нама хришћанима и теолозима се од стране дарвинистичких идеолога (не научника, дакле, већ идеолога — ове две ствари треба разликовати!) замера што смо човеку уопште дали неко ексклузивно место у природи за њих је то потпуно неоправдано није, дакле, проблем само у том натуралистичком теоретисању као таквом проблем је ако та натуралистичка начела, којима се објашњавају механизми деловања у дарвинистичкој моралности, заиста постану етичка и алтруистичка начела односно, ако тај јалови покушај да се објасни шта раван неке појаве (у овом случају појаве алтруизма), постане смерница за одговор како деловати и како живети проблем је, дакле, ако се теоријско прелије у практично превенција овог озбиљног проблема је наша поменута борба против изједначавања научног методолошког и онтолошког натурализма лично сматрам да суштина теолошке борбе не треба да буде усмерена на било коју научну теорију као такву (ту борбу треба да препустимо самим научницима), већ управо на тренд преливања било којег научног наратива (у овом конкретном случају биолошког) изван сфера саме науке, односно изван граница које успоставља методолошки натурализам природних наука таква борба није борба против науке, већ борба против злоупотребе науке, против њене карикатуризације и претварања у идеологију нажалост, јавно иступање дарвинизма је све мање наука (научна теорија), а све више идеологија (ово сам и лично искусио као предавач верске наставе у нашим школама често сам слушао сведочанства својих ученика да у настави биологије слушају интерпретацију теорије еволуције као показатеља да бог не постоји) назвао сам ову дарвинистичку теорију алтруизма јаловом заиста је таквом и сматрам прво, зато што се овде ради, како сам већ поменуо, о недопустивом излажењу биолошког наратива изван граница које успоставља научни методолошки натурализам друго, зато што сматрам да оваква теорија и у научном смислу није исправна — она једноставно не ради, неисправна је не морамо ићи у анализу јеванђељског алтруизма да бисмо ово доказали (мада ћемо то свакако у даљем писању на ову тему учинити) једноставно, искуство личног живота нам говори да постоји алтруизам који не стоји на поменутим дарвинистичким начелима — постоји алтруизам који је и несроднички, и без реципроцитета заправо, постоји прави, аутентични алтруизам, лишен сваке себичности и трговачке логике овога је свестан и сам ричард докинс ипак, он настоји да оправда своју теорију о дарвинистичком моралу како? тако што биолошко утемељење нашег морала и алтруизма смешта у нашу, сходно дарвинистичкој теорији, далеку анималну прошлост: „у прадавна времена, могли смо да будемо алтруистични само према блиским сродницима и потенцијалним партнерима у реципрочним односима данас ова ограничења не постоје, али општа правила опстају“ докинс уводи појам затајивања, како би ово објаснио затајивање или, како даље каже, овде се ради о „дарвинистичким грешкама: благословеним, драгоценим грешкама“ има много тога важног што овде, пажљивом анализом, треба приметити најпре, докинс прави један методолошки скок у свом објашњењу — из натурализма прелази у друштвену сферу бића, говорећи да је „филтер цивилизације“ тај који је „примитивна правила алтруизма и емпатије“ претворио „у затајивање које нам доноси радост опроста и помирења“ овде се ради о методолошкој неконзистентности ако говоримо о „филтеру у дијалогу са ате измом новембар / децембар 2020 27 цивилизације“ (ма шта то значило) ту је онда крај сваком биолошком (натуралистичком) наративу јер, дарвинизам управо не може да објасни то што је кључно — „филтер цивилизације“ који уобличава моралност и алтруизам зато једноставно све то назива „грешкама“ (биолошком речником речено — то су „мутације“) ипак, докинс их (биолошке механизме и „филтер цивилизације“) без пардона калеми једно на друго — ово ја називам методолошким и (псеудо) научним кентауром (тзв социобиологија) тај кентаур, ако успе да промакне онима којима пажња није најизоштренија, служи да се прикрије немоћ и граница биолошког наратива да објасни биће и живот у тоталитету на том кентауру и стоји нешто што се зове дарвинистички морал и социобиологија даље, неконзистентност овог докинсовог закључивања/тврдње огледа се у ставу да начела алтруизма (сродништво и реципроцитет), која су успостављена у праисторији (по докинсу), данас „не постоје, али општа правила опстају“ како могу да опстају општа правила ако начела више не постоје? шта би друго била та општа правила до сама начела, из којих се изводе правила? на који начин логика/начело „себичног гена“ и реципрочног алтруизма могу да буду „општа правила“ за „милосрђе према дужнику“, које је по речима самог докинса, „недарвинистичко баш као и усвајање детета“? његово објашњење је да су поменута примитивна (дарвинистичка) начела опстала као покретачка снага алтруизма, која је као таква „пропуштена кроз филтер цивилизације“ не треба бити врхунски философ да би се приметило да овај исказ, чак и када бисмо били лишени искуства, није тачан на који то начин „себични ген“ (себичност сродничког алтруизма) и трговачки реципроцитет (себичност реципрочног алтруизма) могу да буду „покретачка снага“ нечега што је крајња супротност — несебичног, жртвеног, крстоносног и често на свом властитом одрицању заснованог алтруизма, какво је поменуто милосрђе према дужнику или усвајање детета? коначно, да ли се уважени професор докинс запитао, шта је то у њему што га покреће да своје властите алтруистичке пориве (професор докинс је очито частан и осећајан човек, са израженом емпатијом) назове „дарвинистичким грешкама“ — и то „благословеним, драгоценим грешкама“? може ли биолошким, дарвинистичким наративом да објасни тај човекољубиви „механизам“, који у самоме себи очигледно осећа? он је увео појам затајивања у својој теорији „дарвинистичке моралности“ затајивање заиста постоји — али затајивање дарвинизма као таквог, пред тајном истинског алтруизма и безусловне емпатије према другом људском бићу истински алтруизам није „грешка“ у еволуцији „дарвинистичке моралности“ истински алтруизам је зид који стоји наспрам дарвинизма, чинећи му објашњење свог „механизма“ недоступним истински људски алтруизам је стварност недоступна методолошком натурализму природних наука недоступан, управо зато што је људски, а не животињски истина, човек јесте, као и сав живи свет око нас, „биће овде устројавано“, али и „другде пресељавано“ и „свршетак тајне — стремљењем ка богу обожавано“ (свети григорије богослов) зато то биће не може да обухвати и до краја објасни, овде и само овде устројавани и нигде другде пресељавани — методолошки натурализам природних наука  у дијалогу са ате измом свети григорије ниски, новија грчка икона 28 6 / 2020 тема броја: марта и марија у нашем животу христос васкрсава лазара, а марија и марта клањају се пред господом; икона из 12–13 века, атина (извор: википедија) новембар / децембар 2020 29 тема броја: марта и марија у нашем животу библијске личности су кроз читаву историју хришћанства служиле као примери са којима се треба упоређивати, било да су то ликови који су позитивни или негативни ништа мање то нису две жене које се помињу у jеванђељима по луки и јовану, марта и марија могу се сврстати у плејаду жена које од старог завета својом појавом одскачу у смислу необичности свог понашања, рушењем утврђених образаца понашања, или упечатљивошћу својих реакција у одсудним тренуцима прича у којима се помињу и спремношћу на жртву и понижење изнад свега, многе од њих су заправо прави примери живе и чврсте вере у бога тако се могу посматрати сара, ревека, марија, мојсијева сестра, девора и јаиља, ана, мајка пророка самуила, али и тамара, јестира, рута итд њима се могу придружити и ове две новозаветне хероине прича о марти и марији поменута два jеванђеља ставља у различито окружење и ситуације апостол лука причу о њима смешта у поглавље (лк 10) у којeм доминира слање седамдесеторице и прича о милостивом самарјанину на путу према јерусалиму, за који се христос чврсто одлучио (лк 9, 51), исус се зауставља да би га у своју кућу примила жена по имену марта из приче је очигледно да марта има доминантну улогу у кући у којој живи са својом сестром маријом али приликом христове посете, марија се понаша крајње неуобичајено за жену док њена сестра марта служи госте, пуна бриге да нешто не недостане, марија је села „код ногу исусових и слушаше беседу / реч његову“ (ст 39) у њиховим различитим поступцима, збива се заплет приче, јер марта тражи од исуса да „уразуми“ њену сестру и марту красе делатност, журба, али и брига и огорченост због сестриног понашања; марија је, пак, у подређеној улози у односу на сестру, занемарује послове који се од ње очекују да би седела и слушала исуса док говори ликови сестара лазара из витаније тема броја ђакон владимир пекић на крстовдан, лета господњег 2020 током свете литургије у земунском храму светог николаја мирликијског, његова светост патријарх српски г иринеј је рукоположио у чин ђакона нашег дугогодишњег члана редакција и сталног аутора текстова, професора верске наставе владимира пекића редакција часописа православни мисионар новорукоположеном ђакону жели да га господ укрепи у његовој новој служби и да му да ревности да настави да умножава своје мисионарске таланте и да читаоце нашег часописа и даље укрепљује својим душекорисним текстовима 30 6 / 2020 тема броја да се прихвати посла који је марта сама морала да ради одломак се завршава чувеним речима господа исуса христа: „марта, марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно али марија је добар део изабрала који јој се неће одузети“ (ст 41–42) у односу на ову кратку приповест, друга у којој се помињу ликови марте и марије је јеванђеље по јовану које носи итекако потреснију и драматичнију причу у питању је смрт, а потом и васкрсење лазара из витаније овом догађају апостол јован је посветио читаво поглавље (јн 11) марта и марија су лазареве сестре које живе у дому чије укућане је господ изузетно ценио и волео после болести лазар умире, и тек након погребења, док још оплакују његову смрт, појављује се исус обе сестре се сусрећу са христом и имају наизглед сличне дијалоге са њим док марија приговара христу да брат не би умро да он није био одсутан и поново се враћа да са осталим јудејцима оплакује брата (ст 31–33), мартин је свакако упечатљивији (ст 21–27) ево дела: „господе, да си ти био овде, не би умро брат мој“ марта му рече: „знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан“ исус јој рече: ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре живеће и сваки који верује живи и верује у мене неће умрети вавек верујеш ли ово? рече му: „да, господе! ја верујем да си ти христос син божији који долази у свет“ у оба јеванђеља ликови сестара упућују на супротности управо на њима, кроз опис који дају лука и јован, те кроз црквено предање могу се препознати теме битне за хришћанску веру уобичајено схватање ове две сестре код апостола луке је да оне представљају делатну, односно созерцатељну теологију / живот углавном је ово тумачење постало доминантно због монашког утицаја, али и због алегоријске методе тумачења светог писма марта представља делатност, припрему за созерцање и истовремено недостатност тог вида живота марија представља созерцатељни, исихастички начин живота, који се труди да остави све животно по страни и да пажњу свога ума у потпуности посвети гледању и слушању христа опасност лежи у занемаривању других и потенцијално гордом новембар / децембар 2020 31 односу према „непосвећенима“ поред тема делања и молитве, уколико се осмотре особине које еванђелист лука наводи за њих две, види се да марту красе делатност, журба, али и брига и огорченост због сестриног понашања; марија је, пак, у подређеној улози у односу на сестру, занемарује послове који се од ње очекују да би седела и слушала исуса док говори код апостола јована, обе сестре су тужне због недавне смрти брата међутим, марта је спремна да превазиђе своје стање и да уђе у дијалог са христом који ће је довести до вероисповедања христа као сина божијег христово присуство на тај начин делује на њу излази из области туге и жаљења, да би преко општеприхваћеног уверења јудејаца тог времена о суду божијем дошла до сазнања да пред њом стоји онај који јесте, који доноси суд овоме свету и који је његово васкрсење и живот, па тако и њеног брата лазара са друге стране, марија нема ту спремност трагика догађаја је паралисала за нешто више и овде се може уметнути алегоријско тумачење, где марија представља јудејце који у христу не виде сина, док би марта представљала хришћане, који у истим околностима у личности учитеља исуса виде ко он јесте — логос божији и спаситељ уколико се сада ове особине обједине, из њих се могу извући теме које су свакако и данас актуелне међу људима, који не морају нужно бити верујући тако су присутне већ поменуте теме делатног и молитвеног живота, потом тема служења, гостољубља, речи господње неизоставне су теме вере и туге, смрти, таме, живота и светлости али, и исповедања христа, тј његовог препознавања наиме, у лукином опису, марта се ипак показује као неко ко жели да бог дела по њеним прохтевима, али исто тако постављајући себе у ситуацију да од многих својих брига заборави кога је угостила марија, пак, показује све особине ученика, тј оних који слушају и следују речи христовој стога, оно што се може извући као поука из лукиног наратива јесте чињеница да се према богу човек поставља са предубеђењем да због исправности његових дела он мора да га послуша његова дела или положај, као што је мартин у њиховом дому, подразумевају то ипак, очигледно је да кроз свој захтев упућен христу, она заправо саму себе осуђује гледајући у сестри такмаца и подређену, она сматра да исусова подршка њој припада међутим, истинско служење није у самодоказивању и самопоказивању, него у усредсређености на христа, у сазнању да је он гост којем треба посветити пажњу, а не само послужење коначно, то је слушање христове речи које човека чини његовим учеником тек напојивши се њом, он може да буде њен сведок у свим околностима марта и марија у јеванђељу по јовану упућују на две врсте реакција онда када све говори да је бог одсутан (ст 6; 11–15) марија не може да превазиђе чињеницу смрти њена реакција је људска, уобичајена, и за христа потресна изазива безмало његово саосећање и бол (ст 33) марта, пак, представља праву хероину хришћанске вере треба само бити искрен и у тренуцима након сахране неког тако блиског попут брата, уз чињеницу да његово тело пребива у тами гроба исповедити веру као што је она и рећи: „да господе! ја верујем да си ти христос“ у поступцима ове две жене, може се пронаћи готово сваки верујући тако новозаветни текст као и богато црквено предање које дише и напаја се од истога духа, кроз ове две приповести хришћане, као и нас данас, упућује на чврсту веру у најтежим тренуцима, дубоком свешћу да речи христове откривају истину и смисао живота као и да зарад њих вреди бити његов ученик — бити хришћанин — и то сведочити кроз ширење његове речи у служењу, молитви, исповедању вере баш као што то показују марта и марија и још једна битна ствар овде бива присутна у свему томе, ако се и испуни, у другоме не треба проналазити маловерног, презаузетог и оптерећеног бригом или потиштеног животном тескобом, већ, баш као и христос, бити потресен због тога и спреман на жртву а не на осуђивање  тема броја 32 6 / 2020 свето писмо је књига истине — о богу, о човеку, о свеукупној стварности у којој човек живи, духовној и материјалној господ је истине саопштавао углавном симболички и фигуративно, и учаше их у причама много, и говораше им у поуци својој (мк 4, 2) зашто се господ определио да том методом саопшти истину? постоји више разлога први, користећи метафору или аналогију, господ је од ученика тражио активан интелектуалан став — удубљивање, повезивање, увиђање односа интелектуалним напором и духовним сагледавањем ученици су откривали суштину по(р)уке они који то нису могли остајали би без поуке, јер, каже христос својим ученицима, вама је дано да знате тајне царства божијег; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумеју (лк 8, 10) други разлог видимо у томе што је о истинама царства божијег, о духовној стварности и будућем веку (есхатону), немогуће говорити емпиријски, него само фигуративно прича једноставно преноси слушаоца у једну нову реалност о којој нема непосредног искуства, али која се ипак може упознати и открити трећи разлог огледа се у томе што су приче увек вишеслојне и комплексне често приче у себи садрже религијску, философску или психолошку по(р) уку са мало речи много тога може да се каже једна од таквих прича је о марти и марији у овом тексту задржаћемо се на психолошкој анализи метафоре која, имамо такав утисак, открива један неистражен, комплексан, али истовремено и универзални психолошки феномен ради се о, индивидуалној психологији доживљаја реалности (света, животне стварности) неоспорно је да су марта и марија два типа личности марта је „овоземаљска“, потпуно је окренута друштвеним обавезама, што се изражава у њеном наглашеном гостопримству чини се да њена жеља да угости господа прелази у домен опсесивности она је претерано брижна, напета, скоро у грчу дакле, код марте препознајемо знаке анксиозности које господ покушава да „лечи“ речима бринеш се и узнемираваш за много (лк 10, 41) ова анксиозност је последица превелике бриге и опсесивне жеље да се социјални захтеви и обавезе беспрекорно испуне након што је њена сестра марија остави саму да служи, уследио је мартин апел и молба господу: реци јој, дакле, да ми помогне (лк 10, 40) ту видимо да марта није само забринута да ли ће на прави начин услужити господа и његове ученике, већ она има нескривену намеру да наметне марији свој образац понашања (што обратно није случај!) код марте, уз то, препознаје се и један степен нетолеранције она тежи да наметне сестри свој доживљај стварности и друштвених обавеза, не уважавајући маријин сензибилитет и њене мотиве тема броја у причи о марти и марији, поред две различите типологије личности, препознајемо и два различита доживљаја реалности они произлазе из различитих сензибилитета, животних приоритета, као и споменуте типологије личности марта и марија — два доживљаја реалности виктор вицановић новембар / децембар 2020 33 марија је, са друге стране, жељна созерцавања духовних истина умна и контемплативна, жељна је речи истине и спасења за марију приоритет није материјално и пролазно она жели да буде са богом, зато седе код ногу исусових и слушаше беседу његову (лк 10, 39) она је заправо пронашла бога, јер само је једно потребно (лк 10, 42), и не жели да друге ствари утичу на њен узвишен доживљај јединства са богом због тога христос наглашава да је она добри део изабрала који јој се неће одузети (лк 10, 42) марија, за разлику од марте, зрачи спокојем и смирењем, јер је нашла духовни мир у речима истине које је господ изговарао у причи о марти и марији, поред две различите типологије личности, препознајемо и два различита доживљаја реалности они произлазе из различитих сензибилитета, животних приоритета, као и споменуте типологије личности доживљај реалности, животне стварности или доживљај живота у целини, је комплексан, флуидан, личан (идеосинкретичан) и зато скоро неухватљив за емпиријску и позитивистичку психологију колико је аутору ових редова познато, тематици психолошког доживљаја највише се приближио руски православни психолог фёдор ефи́мович василю́к у својој књизи психология переживания анализ преодоления критических ситуаций, издательство московского университета, 1984 (наслов књиге наведен је на руском језику, из разлога што још увек немамо адекватан превод за реч переживания уобичајени превод на српски била би реч искуство, али она не одговара у потпуности садржају књиге адекватан термин била би реч која би обухватила термине доживљај, искуство, проживљавање) христос, као епископ душа наших (1пт 2, 25), причом о марти и марији, жели да нам отвори очи како би препознали свој доминантни доживљај стварности заправо марта и марија су два пола једног континуума, а свако од нас се налази на једној тачки ток распона наравно, парадигма марте и марије није једина господ такође каже да ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско (мт 18, 3) дечији доживљај стварности је лак, радостан, незлобив деца имају безгранично поверење у своје родитеље деца нису злопамтила деца имају свој доживљај стварности када бисмо постигли синтезу детињег и маријиног доживљаја стварности, убеђен сам да бисмо много угодили богу  тема броја марта и марија су два пола једног континуума, а свако од нас се налази на једној тачки ток распона 34 6 / 2020 ј а умем да се зауставим ја знам своје границе ја благодарим богу на сну „ за упокојење немоћи наших“, мени је потребно време за одмор ја говорим „стоп“ мојој активности, мојој неућутној мисли, мојим незавршеним почецима будући стално у послу, у бекству од самог себе, ја морам наћи времена да седнем код ногу христових, као марија, и слушам га у мени је марта, која непрестано гестикулира, вечно све организује, све унапред предвиђа, која се открива само у раду међутим, постоји такође и марија, сазерцатељна, послушна и знајућа где је извор живота умем ли да ћутим, умем ли да одбацим непрестану напрегнутост, да бих ушао у покој суботе? можда се у првој књизи библије говори о покоју седмог дана, такође и зато што је бог знао, како ће читав род људски, нарочито у последња времена, бити захваћен хиперактивношћу постоје народи, који су у разним периодима историје препознатљиви по овој особини у изванредној мери а ето нас русе, не само данас, него и у сва времена критикују као мало активан народ, неорганизован, неделатан, одвише сазерцатељни, склон бесконачним размишљањима а такође и као народ који воли лакомислена весеља и можда ми који смо данас све више заражени ужурбаношћу западног света, треба пре свега да се научимо од свог народа како се зауставити зар није свим људима упућен завет спаситеља, да будемо као деца? погледајте како се понаша дете када се игра, игра се свим својим бићем оно говори, оно се креће, оно својим устима подражава све звуке и поистовећује се са свим ликовима, које само ствара — са возачима камиона, са лептиром и цветом истовремено, са херојем који побеђује чудовиште, а понекад и са чудовиштем које прождире хероја дете живи у пуноћи живота, коју само ствара и на крају се зауставља оно — иза граница свега оно машта и одмара се ми треба да нађемо ову децу у себи ми смо заборавили на њих, али они траже своје тако ћемо давати одмор нашем телу и нашој души, да би обновили пуноћу духовних сила ради озбиљног и дубоког учествовања у животу  извор: „пастирски одговори“ прот а шаргунова (ответы протоиерея александра шаргунова, http://wwwrussdom ru/oldsayte/2005/200508i/ 20050833html) тема броја морам наћи времена да седнем код ногу христових, као марија, и слушам га у мени је марта, која непрестано гестикулира, вечно све организује, све унапред предвиђа, која се открива само у раду међутим, постоји такође и марија је ли хришћанину потребно одмарање? са руског превео: небојша ћосовић новембар / децембар 2020 35 тема броја на вечери у селу витанији присутни су се били тако поделили да су на једној страни били апостоли, васкрсли лазар и његове сестре, марта и марија, које су гостиле господа, а на другој јуда издајник, који је протествовао што је марија излевала мирисно уље на главу господа на шест дана пре пасхе дође исус у витанију где беше лазар што умре, кога васкресе од мртвих види се да је овај лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу многи од јудејаца беху дошли к марти и марији да их теше за братом њиховим (јн 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему господом (12, 11) на шест дана пред пасху господ се опет вратио у витанију, где је живео његов пријатељ лазар, кога је он васкрсао из мртвих ту је за њега била спремљена вечера и онде му зготовише вечеру, и марта служаше, а и лазар сеђаше с њим за трпезом јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност лазарева васкрсења васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести господ га је васкрснуо и удаљио се из витаније у град јефрем на неколико дана и у присуству и у одсуству христовом васкрсли лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож лазар само у присуству и под „сугестијом“ христовом појављивао људима као жив сада пак када се господ поново вратио у витанију, ево лазар седи с њим за трпезом и гостује у свога суседа — а можда и сродника — симона како диван призор! господ седи за вечером са два човека којима је он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе он је својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље и сада, тема броја господ је одао већу похвалу марији но марти рекавши: марија је добри дијел изабрала (лк 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу из стваралаштва епископа николаја велимировића: марта и марија епископ николај са верницима (извор: τὸ εἰλητάριον γράψον ἃ εἶδες καὶ ἅ εἰσι (ἀποκ α΄ 19) / toeilhtarionblogspotcom) 36 6 / 2020 тема броја пред сам свој полазак на часни крст, он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље а марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира прва два јеванђелиста пишу да је жена просула миро на христову главу, при чему свети марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по његовој глави па онда — у знак неизмерног поштовања према њему и своје сопствене смирености — и по ногама она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на господа и тако, док је марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је марија на свој начин одавала пошту чудотворном учитељу две рођене сестре изражавале су своје поштовање према господу на два разна начина другом једном приликом кад је опет марта служила а марија седела крај ногу христових и слушала његове свете речи, господ је одао већу похвалу марији но марти рекавши: марија је добри дијел изабрала (лк 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу сада пак марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама онога који је својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу при овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, јуда симонов искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? а ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ према првој двојици јеванђелиста није сам јуда негодовао него и остали ученици (матеј) или још неки од присутних (марко) да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора христовог : не дирајте у њу јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате господ, дакле, одговара у множини но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање, главно је да је јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша то је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката но то баш показује превисоко страхопошто- новембар / децембар 2020 37 вање које је марија имала према господу исусу ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић на његово негодовање ево шта господ одговара: не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда о, да дивна и дирљива одговора! она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима — та иста уста сада оправдавају марији због просипања скупоценог мира није ли ту каква противречност? не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем сиромаху који је икада ходио по овој земљи јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? волови и овце позајмили су му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће му пристојно помазати мртво тело његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? ево ко — марија као духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела христовога припремајући га тако за погреб за њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим господом као да је знала, да ће моћни чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити зато — не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада мном а сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест моју о милосрђу још је господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (мк 14, 9) видите ли како наш царствени господ царски награђује учињену му услугу! он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је јуда толико жалио, он отплаћује марији бесмртном славом за триста гроша, које би крадљиви јуда сакрио у мрак заједно са именом маријиним, марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како господ царски плаћа онима који њему служе (одломак из омилије еп николаја на јеванђеље о раздељењу стада у присуству пастира (јн 12, 1–18) — наведено према омилије на недељна и празнична јеванђеља епископа охридског николаја део други, тумачење истине, књ 2 (сремски карловци: српска манастирска штампарија, 1925) [= сд, vi, 271–539], 428–433) тема броја созерцање да созерцавам господа исуса у разговору са мартом и маријом и то: 1 како обе сестре срдачно примају господа и желе чути његову реч, 2 како се марија више брине о духовном а марта о телесном угошћењу божанскога госта, 3 како се господ више радује да он некога угости духовном храном него ли неко њега телесном (охридски пролог, 22 фебруар — наведено према охридски пролог: православна верска читанка (пнхз, 1928) (2 издање: ниш: штампарија „св цар константин“, 1928) [= сд, vii], 181) тема броја * * * у присуству господа треба доћи и стати у присуство живога господа то је најглавнија ствар на путу спасења: доћи с вером у присуство господа, и осетити то присуство понекад сам господ долази и открива нам своје благотворно присуство, као што је дошао марти и марији и витанији, као што се показао изненадно апостолу павлу на друму, или другим апостолима на мору галилејском, и на путу за емаус, и у затвореној соби, или магдалени у врту, или многим светитељима у сну и на јави наше је да се паштимо и трудимо доћи у присуство господа, а божје је да нас пусти у своје присуство и озари нас њиме (одломак из омилије еп николаја на јеванђеље о исцељењу узетог (мк 2, 1–12) — наведено према омилије на недељна и празнична јеванђеља епископа охридског николаја део други, 403) * * * једно је потребно само је једно на потребу — царство божје! у ту једну тачку тежио је христос чудотворац да управи погледе целога човечанства ко у ту једну тачку гледа, тај има једну мисао — бог, један осећај — љубав, једну тежњу — приближење богу благо ономе, ко је себе тако сабрао; — тај је постао сличан стакленоме сочиву, које сабере мноштво сунчаних зрака, тако да може да производи огањ речи које је господ казао марти: марто, марто, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно (лк 10, 41–42), изречене су уствари као укор и као опомена целом човечанству а то једно потребно јесте царство божје (мт 6, 33) све што је господ рекао и све што је учинио управљено је тој једној тачки, и том једном циљу у тој једној тачки сабран је сав пламен, који светли путницима залуталим по кланцима и вртлозима временог живота (одломак из омилије еп николаја на јеванђеље о умножитељу хлеба у пустињи (мт 14, 14–22) — наведено према омилије на недељна и празнична јеванђеља епископа охридског николаја део први, тумачење истине, књ 1 (сремски карловци: српска манастирска штампарија, 1925) [= сд, vi, 1–269], 185) васкрситељ мртвих кад се и дан данас на мазги путује из јерусалима око два сата преко јелеонске горе долази се у село витанију у том селу и сада показују место где је била кућа лазара четвородневнога, названог тако зато што је мртав лежао у гробу четири дана тај лазар беше пријатељ исусов, и његове сестре, марта и марија служаху господу кадгод би к њима уз пут навраћао једном кад исус тек беше напустио јудеју и отишао у галилеју, сазнаде да је његов пријатељ лазар болестан он прозре духом 38 6 / 2020 својим и рече ученицима: ова болест није на смрт него на славу божију, да се прослави син божији јер знађаше све што ће се догодити и не врати се одмах него остаде у галилеји још два дана чекајући да лазар умре и да се наврше четири дана докле он стигне у витанију до гроба покојникова у витанији срете га марта и рече му: господе, да си ти био овдје не би мој брат умро исус јој одговори: брат ће твој устати марта: знам да ће устати о васкрсенију, у последњи дан ту науку морала је она раније примити од самога исуса исус: ја сам васкрсеније и живот; који мене вјерује ако и умре живеће потом марија понови речи мартине: господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој и заплака се марија и заплакаше сви присутни тада и сам господ заплака ударише сузе исусу и дођоше на гроб лазарев а то беше пећина, и плоча на отвору јер на истоку многе пећине служе за погреба вање мртвих тада исус рече: узмите камен марта: господе, већ смрди, јер су четири дана како је умро а исус јој рече: не рекох ли ти да ако вјерујеш видје ћеш славу божију? кад скидоше камен, исус подиже очи горе и рече: оче, хвала ти што си ме услишио из овога се види, да је исус пред тим имао тајну молитву оцу свом небесном, кроз коју му је потврђена извесност да је отац сагласан са вољом сина и у овоме делу потом исус викну лазара — зовну иза гласа: лазаре, изиђи напоље! и изиђе мртвац обавит платном по рукама и но гама, и лице му убрусом повезано тада исус рече: раздријешите га и пустите нека иде и би тако онда многи од јудејаца који бијаху дошли к марији и видјеше што учини исус, вјероваше га исус не додирну ни плочу на гробу, ни мртвог лазара, него само повика: лазаре, изиђи! и четвородневни мртвац, који се већ почео распадати и заударати, оживео је, устао и изишао из гроба реч, само реч христова, без додира, производи нечувено чудо, и то у овом случају као и вазда брзо и лако сестра је посведочила о свом умрлом брату да већ смрди господе, рече марта, већ смрди, јер су четири дана како је умро сестра која воли брата свога неће лако изустити те речи, да брат њен смрди, па макар не знам колико да смрди али овде, ваљда по божјем промислу, баш сестра то посведочава јер кад њој смрди тело њеног брата, како ли тек осталима смрди? сведочанство сестре лазареве марте, дакле од првокласне је важности христос је васкрсао лазара не као јаирову ћерку истог дана када је умрла, нити као сина наинске удовице другога дана, и још непогребенога, него мртваца који је у гробу почео трунути и заударати стрвинским смрадом јер ако би се безверци усудили рећи за она прва два случаја, да то можда и није била смрт него обамрлост, — као да је обамрлост нешто друго него смрт — у овом трећем случају морају затворити уста и поверовати у страшну моћ сина божјег и месије каква је то моћ? то је апсолутна моћ добра над злом, вере у светлост над вером у таму, и изнад свега — моћ живота над смрћу  (одломак из дела теодул, први пут објављеног изгледа 1977 године, у 5 тому сабраних дела вл николаја (уп „теодул“, сд, v, 499–650) — наведено према сд, v, 611–612) тема броја новембар / децембар 2020 39 40 6 / 2020 у библијско доба обућа је била пожељан део градске гардеробе и већина људи је носила сандале, док су ципеле и чизме носили богати или римљани који су минималистички дизајн сандала довели до дендизма у сваком случају, може се рећи да су широким пространствима библијских земаља газиле сандале оне би биле обуване када се излазило напоље да би се нешто урадило и симбол су који упућује на спремност на акцију и обављање посла (изл 12, 11; ис 11, 15; дап 12, 8) када су кретали на далек пут, људи би скидали сандале и носили их преко рамена до доласка испред самих градских зидина, тада би их поново обували, јер бос човек у граду упућује на потпуно сиромаштво библијски језик сандала ипак, чак и најсиромашнији слојеви друштва су могли да приуште себи најједноставније сандале, које су биле толико јефтине да је то прешло у пословицу (пост 14, 23) човек је могао да буде бос због недостатка новца и услед активности у богослужењу и молитви, јер су се сандале скидале пред храмом, светом земљом или пре уласка у кућу (поштоване особе) због предвиђања пораза од непријатеља, пророк исаија је ишао го и бос три године (ис 20, 2–3) што је симболизовало понижење, сиромаштво и робовање (отк 16, 15) обућа је била симбол слободе у старом риму јер су робови ишли боси због топле и суве климе која је владала у библијским земљама сандала је била најраспрострањенија врста обуће која се углавном подразумевала реч сандала долази од библијског стиха где се употребљава реч na’al у каснијој јеврејској литератури се користи реч san’dal, сандала од грчког sandálion и латинског sandalium сандала је прављена и од трске, сламе као у египту (ако се не рачунају тутанкамонове златне), али јевреји су углавном носили кожне са потплатом и тракама обавијеним дуж стопала и око зглоба (пост 14, 23; ис 5, 27; мк 1, 7) пол дил у књизи „симболика у библији“, помиње стопало као симбол снаге и душе, пошто је упориште усправног положаја који је карактеристичан за човека пета као симбол снаге има још једно метафоричко својство занимљиво је да христос помиње (јудину) пету на тајној вечери, која ће бити окренута ка њему, као чин непријатељства и издајства (јн 13, 18 21; пс 41, 9; пост 3,15) за богословско тумачење сандала значајан је уводни део светог писма, према коме је бог после пада, рекао адаму и еви да се обуку у хаљине од коже (пост 3, 21) у старом и новом завету налазимо сандале на преко петнаест места и оне су у свакодневном животу имале ритуално значење када су јевреји савладали вештину штављења коже, користили су равне танке сандале библијска сандала била је од коже, углавном браон или црна или је имала дрвену подлогу придржавану танким врпцама, ремењем (edna nashon, ed, jews and shoes, oxford: berg publishers, 2008) на осликаним зидовима, рељефима или скулптурама старих култура остале су забеиз историје црквене уметности уписавши високу школу — академију српске православне цркве за уметности и консервацију, прва вежба коју сам добила на одсеку за фрескопис била је, стопала са сандалама, једна иконографска мустра тада ни наслућивала нисам богатство симболичког језика (корака) које оне носе сандале у библији ма милена стефановић новембар / децембар 2020 41 из историје црквене уметно лежене сандале један од првих познатих сти приказа сандала древног света je забележен на „црном обелиску“ салманасара iii (око 841 г пре хр) обелиск приказује јуја, цара израиља (описаног у 2цар 9–10 и ово је једини портрет неке старозаветне личности), како као вођа вазалне државе исплаћује данак асирском цару обувен у шиљату обућу која је била у моди у асирској краљевској породици и можда није репрезент уобичајене јеврејске обуће (сл 1) свакодневни догађаји у животу представљали су прилику за слављење бога, укључујући и обување сандала тако постоји редослед по јеврејском закону ритуално се обува прво десна, онда лева нога, а када се изувају сандале, иде обрнутим редом, јер је десна страна важнија од леве и не сме остати непокривена док је лева покривена ово се односи на децу израиља која су била изван, у египту као део божијег промисла када би излазили напоље тело би јеврејима било покривено као и стопала до краја i века сандала је већ сматрана преметом сензуалности, удобности, луксуза и задовољства (јез 16, 10) лирски одломак у песми над песмама (пнп 7, 1) нам даје представу да су сандале одлика више класе и статусни симбол „како су лијепе ноге твоје у обући, кћери кнежевска…“ тако у viii веку пре хр старији изражавају забринутост јер младе жене носе уздигнуте и украшене сандале сматрајући да тиме исказују непоштовање, што се наглашава код исаије (3, 16–20) ратни заробљеници који постају робови су ишли голи и боси, а њихова обућа је узимана као трофеј (2дне 28, 15) у рату се каља крвљу, како појас тако и сандале (1цар 2, 5) јеврејски обичај неношења обуће израз је покајања, казне или туговања (ис 20, 2; мих 1, 8; јез 24, 17, 23) бити бос у јавности, знак је изражавања дубоке жалости што је исказано појављивањем цара давида док је ишао уз маслинску гору (2сам 15, 30) симбол су неправде и репресије (ам 2, 6; 8, 6) вредност сиромашног човека се броји као један опанак стати сандалом (стопалом или чизмом као освајачки настројени римљани) на земљиште значи запосести га, каже жан сервије у својој књизи (jean servier, les portes de l’année: rites et symboles, l’algérie dans la 1 асирски обелиск цара саламансара iii, чувени „црни обелиск“, 858–824 пре хр нимруд, ирак британски музеј, лондон (извор: wikimediaorg) 42 6 / 2020 tradition méditerranéenne, paris: robert laffont, 1962, стр 123), а као потврду наводи многобројне примере света древног истока, грчке и северне африке такорећи, односи се на библијски свет (пнз 11, 24; инав 1,3) који нам је представљен у књизи о рути, кроз ритуал у коме главну улогу имају сандале (рут 4, 7; пнз 25, 9) скинути сандалу и дати је некоме значило је потврду уговора јемством симбол одређеног типа договора тумачи јерусалимске библије напомињу да тај гест потврђује уговор о замени ступити на њиву или на њу бацити сандалу значи постати њен власник она постаје симбол власничког права скидајући и дајући сандалу, купцу, власник на њега преноси власничко право показивати сандалом у правцу одређеног земљишта значи прећи га и потчинити (пс 60, 8; пс 108, 9) у сваком случају, скидање сандале сматра се симболичним трансфером моћи који се очитава у догађају на синајској гори у периоду египатског ропства, јевреји су научили занат израде египатски сандала и почели њима да тргују пред прелазак преко црвеног мора — пасхе они који су бежали, били су у сандалама (изл 12, 11) мојсије и сандале мојсије их је имао на ногама док се приближавао грму несагориве купине (изл 3, 5; дела 7, 33) скидање сандала представља дубок и свечан чин чин понизности пред оним коме се исказује част и поштовање црквени оци су тражили дубља значења неких тренутака описаних у старом завету, а један од њих је када мојсије боговидац у срцу божанског откривења скида сандале пред горућим грмом (сл 2) св григорије ниски повезује кожне сандале са мртвим одевним комадом коже која је смештена око пале људске природе, када она више није у милости пошто су сандале повезане са земаљским грехом, оне морају бити уклоњене пре него што неко ступи на свето божије тло гледајући на скидање сандала као „врсту“ крштења, григорије из нисе напомиње да се не може ступити на пут господњи док се не уклони одећа наше мртве човечанске природе према томе, и св јован крститељ се сматрао недостојним да одвеже сандалу христову — јер како је могао да скине сандалу ономе ко никад није био везан грехом? св максим исповедник види мојсијево уклањање сандала као слику чистоте од из историје црквене уметности 2 мојсије испред горућег грма, икона, xii век, манастир св катарине, синај (извор: wikimediaorg) 3 христос пере ноге апостолима, мозаик, катедрала монреале 1267 сицилија (извор: wikimediaorg) новембар / децембар 2020 43 људског расуђивања којим мојсије ствара припреме између нас и непознатог бога живог скинувши сандале, написао је св максим, мојсије је пришао божанском огњу горућег грма „кораком свог празног ума, потпуно ослобођеног од било каквих људских мисли“ „само вером пришао је месту где је примљена мистерија“ заиста, ко је чуо за ватру која не сагорева — осим као знак божије милости? мојсије тако показује да кроз незнање, човек стиче лично искуствено знање о богу који је изван интелекта, чија је суштина обухваћена „непознавањем“ пошто је његово присуство на синају обухваћено неупознатљивошћу, јер је обухваћено густим облаком поврх свега, управо је православно поимање „непознатог“ бога као пута за сједињење са њим кроз обожење (theosis) оно што православне хришћане издваја од других вера, према оцима ране цркве још једном се помиње догађај у старом завету када се неко приближавао месту које излива светост, понављајући потврду исуса навина као новог мојсија (инав 5, 13–15), тада командант божије војске каже исусу код јерихона: „изуј обућу с ногу својих, јер је мјесто где стојиш свето и учини исус тако“ сасвим је могуће да је прво чудо са сандалама било описано у петокњижју (пнз 29, 5) бог није оставио свој народ кроз изложеност пустињи и тешкој клими, јер им се током 40 година одећа није похабала, као ни сандале на ногама због тога су обућа и босе ноге попримиле симболички значај у јеврејској религији (уп инав 9, 5) апостолке — сандале новог завета ношење обуће и одвезивање ремена, била је служба која је означавала нижи ранг и сматрана је инфериорношћу особе која је врши (мт 3, 11; лк 3, 16; јн 1, 27; дап 13, 25) зато, када св јован крститељ каже да долази већи од њега, коме није достојан ни обућу понети, ни ремена одрешити, значи да је христос његов господ према блаженом теофилакту охридском под „обућом“ се подразумевају два силаска господња прво је са неба на земљу, и друго, са земље у ад „обућа“ означава кожу тела и умртвљење, што значи да претеча не може да „понесе“ тајну ова два силаска, то јест није у стању да разуме како су се она десила путујући пешке заједно са апостолима, христос је проповедао не само у градовима, већ и у селима у једном моменту, одлучује да пошаље дванаесторицу апостола да проповедају у паровима они сем штапа, хаљине и сандала ништа више нису имали уз себе (мк 6, 9) библијске сандале које су носили апостоли са духовне стране, симбол су вере и спремности за службу богу симбол су једног духовног путовања у неким случајевима и симбол заштите коју примамо од бога симболизам сандала које штите стопало помиње се код св симеона солунског означавајући однос и додирну тачку између земље и тела посебно, у одећи монаха он помиње сандале које се носе у припреми за јеванђеље мира (еф 6, 15), да не би монах гацао духовним стопалима по камењу, нити пету његових размишљања уједале змије ума, већ он може да хода у сандалама, јер се њима газе змајеви и скривене звери пакости и зависти из историје црквене уметности 4 св михаило, фреска, 1346 пећка патријаршија, црква св димитрија (извор: rastkors) 44 6 / 2020 свети јеванђелисти и апостоли матеј и лука (уп мт 10, 10; лк 9, 3; 10, 4; 22, 35) кажу да је исус заповедио апостолима да не понесу ни своје сандале ни штап, док је марко (6, 9) забележио да су им ове ствари биле дозвољене као минимум поседовања у служби божијој тако блажени теофилакт охридски сматра да је господ касније дозволио да они носе сандале и узму штап како би заштитили своје ноге и помогли својим телима, снисходећи њиховој слабости због тежине путовања смисао неношења ствари са собом је у томе да се не би везивали за земаљске ствари које одвраћају пажњу на том путу господ им говори да „отресу прах са ногу својих“ као сведочанство онима који их нису примили, да су ради њих препешачили дуг пут, а они незахвални нису имали никакве користи од тога поводом овог каже св григорије ниски, да је господ забранио ученицима да носе сандале када им је наредио да не иду путем паганa „него да иду светим путем“ обичај је био да су јеврејима за време обедовања стопала била непокривена (лк 7, 38; јн 13, 5), изузетак се десио само уочи изласка из египта (изл 12, 11) сам ритуал је налагао изување сандала и прање ногу услед уличне прашине у новом завету видимо да је фарисеј симон занемарио христа као госта и није обезбедио воду за прање ногу, али, то је сузама урадила жена грешница која је дознала да је христос за трпезом, а косом брисала и миром мазала његове босе ноге последње вече свог живота, уочи пасхе (јн 13, 1–16) господ је одлучио да проведе са својим ученицима на заједничкој трпези љубави (agape) пре вечере перу се ноге, што делује као најнижа услуга од свих (1сам 25, 41) у богатијим кућама то су обављале слуге или робови што је важило и за цео грчкоримски антички свет, и зато се у јеванђељској причи апостол петар противи (сл 3) господ пере водом стопала својим ученицима, онима који ходе „светим путем“, и суши их пешкиром којим је опасан у струку, а који има моћ да очисти грехе јер „обукао се господ у силу, и опасао се“ (пс 93) његов чин понизности им је очистио срца од себичне амбиције, поноса и научио их лекцију љубави (јн 13, 34) моносандалос — један иконографски детаљ у пећкој патријаршији, у цркви св димитрија, налази се арханђел михаило са једном сандалом „моносандалос“ елегантан, раван античким ратницима (јасон, тезеј) постављен је до улазног портала цркве са исуканим мачем као заштитник свети ратник је упоређен са античким ратницима, јер је мајстор јован сликар префињене уметничке култура, каже светозар радојчић (сл 4) у хришћанском мученичком контексту моносандалос се узима као победа над смрћу изгубљена сандала је карактеристична за један тип иконе богородице умиљеније (гликофилуса) заједно са иконографским елементима који су повезани са семантиком страдања то су критске иконе xv века које нам представљају установљен иконографски тип богородице страдалне са христом младенцем моносандалосом боса нога, то јест, стопало са олабављеном сандалом која виси са изврнутим ђоном, постао је образац богородице страдалне који се непроменљиво појављивао на иконама ове тематике у дијалогу са ате измом у старом и новом завету налазимо сандале на преко петнаест места и оне су у свакодневном животу имале ритуално значење новембар / децембар 2020 45 младенац се налази у наручју тужне мајке и престрашен је симболима предстојећег страдања које показују насликани анђели на угловима представе композиција предочава будуће христово страдање и ова тема се прилично учестила на иконама, можда и као дуго одзвањајући ехо пада цариграда (сл 5) необичну иконографску одлику чине христове укрштене ноге и откривено стопало према тумачењу, христова сандала која пада са стопала указује на журбу којом је трчао ка њој, у њено наручје зурећи у анђеле који држе инструменте његовог будућег страдања и смрти (крст, копље и сунђер) сугеришући предстојећу победу стопало без сандале је остало незаштићено и открива пету која је префигурација страдања (пост 3, 14–15) јер може змија да је уједе, а и јуда да је окрене против христа (јн 13, 18) што представља тему тропара који се пева на велики четвртак истовремено, лабава сандала представља христову божанску природу, одвезану од земаљских ограничења, док је сандала која је остала добро везана симбол његове човечанске природе и заштите, како тумачи св григорије палама кроз јеванђељску параболу о блудном сину: „али и обућа на његовим ногама којима може под божанском заштитом и сигурношћу нападати на змије и шкорпионе и на сваку снагу непријатеља“  5 богородица страсна, касни xvi век, рим, прив колекција (извор: chrysanthe baltoyianni, icons: mother of god, athens: adam editions, 1994, pl 95) библијска енциклопедија на српском језику радомир б ракић, библијска енциклопедија том 1, а–л том 2, љ–ш 600 + 632 стр србиње: духовна академија светог василија острошког, 2004 године 2004 изашла је библијска енциклопедија протођакона радомира ракића, који је током своје каријере обављао дужности лектора богословског факултета у београду и предавача новог завета на духовној академији у србињу (фочи), као и преводиоца св архијерејског синода спц отац радомир и данас је активан и ангажован у српској патријаршији — као главни и одговорни уредник информативне службе спц у првом тому овог издања обухваћене су одреднице од слова а до слова л, на укупно 578 страна (на осталим странама наведена је литература), а у другом тому на 632 стране — одреднице од слова љ до слова ш оба тома су снабдевена са по четири географске карте палестине и древног света, док су књиге обогаћене дијаграмима, графичким приказима, скицама и најнеопходнијим илустрацијама на овом делу протођакон радомир ракић радио је више година, а узор су му биле светске библијске енциклопедије, лексикони, атласи, као и приручници и друга литература за изучавање тема старог и новог завета иако је библијска енциклопедија објављена пре више од 15 година, с обзиром на тематику и даље је веома актуелна и нова верујемо да ће ова публикација бити интересантна и читаоцима православног мисионара с п мисионарски излог 46 6 / 2020 ј ош једна вишедетна породица која припада духовном јату оца макарија, игумана манастира фенек, добила је благослов да о њима пишемо то су кристијан (43) и олга (33) килић из прогара а добили су благослов и од парохијског свештеника, оца бранислава јовановића, из цркве светог архангела гаврила: „црквена и поштена породица, али су више везани за манастир фенек ово сремско село има 236 домаћинстава, а празних кућа много више и стару цркву изграђену 1799 године сви се добро познају има неколико вишедетних породица, али треба да споменемо и бездетне подвижнике деда сава и бака нина миличевић су, као хранитељска породица, пружили родитељску љубав и одгајили 14-оро деце, поженили их и поудавали, а деда живко и бака велинка аћимовић 9-оро деце, и тако учинили прави хришћански подвиг“ кристијану и олги два пута су се родили близанци: пелагија и јелисавета (2 године и 11 месеци), николај и алексеј (11 месеци) пето дете је на путу имена су изабрали по руским светим: пелагији дивјејевској, јелисавети фјодоровној, цару николају и царевићу алексеју живе са кристијановим родитељима у кући од 80 квадрата хтели би да дозидају поткровље, али нису у могућности, јер он нема сталан вишедетне породице живимо нормално и нисмо поставили себи неке високе и недостижне циљеве бог даје децу, али и све остало, тако да се ми не бринемо деца су дар од господа и највеће богатство све остало је мање важно када имате љубави и вере породица килић радмила грујић новембар / децембар 2020 47 вишедетне породице посао ради као молер и гипс-картон мајстор пошто је и у кући потребан, труди се да се организује најбоље што може народ каже: у чију кућу уђе љубав, за њом одмах улазе и срећа и богатство кажите нам нешто о себи, како сте се упознали и како сте љубави отворили врата? кристијан: ја сам рођен у земуну имам старију сестру кристину отац иван је из малог места крушчић у војводини, али је одрастао у земуну мајка лепосава је из горњег лајковца, одрасла у прогару, касније се због посла преселила у земун завршио сам средњу саобраћајну школу у земуну олга: ја сам из белорусије, рођена сам у граду светлогорск од оца анатолија ромашко и мајке нине имам старијег брата дмитрија који је ожењен и има сина завршила сам хемијско-технолошки факултет, смер екологија кристијан: упознали смо се преко заједничке пријатељице у москви када сам, са благословом владике сремског василија и оца макарија, био учесник на православним сајмовима у русији, који се организују током целе године представљао сам наш манастир и србију олга: све је било по божијем промислу кад сам рекла родитељима да се удајем за србина, нису се противили већ сам имала око 30 година допао им се када су га упознали када сам ја дошла у србију, запазила сам да су срби народ отворен, љубазан и пун љубави кристијан и кристина су лепа хришћанска имена ко вам је дао име? ко вас је привео цркви? је ли било неких чуда? кристијан: мојој сестри кристини име је дао кум наших родитеља, бранислав шћепановић, а мени је дао по њој касније, крстио нас је заједно, мене у 16 години а њу, пред удајом, у 19 години, у цркви светог архангела гаврила, и то захваљујући зету драгољубу хртковцу, јер је хтео црквено венчање родитељи нам нису били побожни, једино је био деда, по мајци, и једним делом је он заслужан за мој пут до вере и у комунизму је славио славу, светог луку ја сам од њега наследио славу а са очеве стране, славу свети никола ни деда ни стричеви нису славили можда 48 6 / 2020 зато што су живели у војвођанском селу где су били колонизовани срби из лике, кордуна, босне, црне горе, где је био јак комунистички утицај, није било ни цркве, а ни сада је тамо нема али ја сам још као дете са другарима ишао у манастир фенек, из радозналости, тада је био женски, на летњу славу св петка римљанка после крштења, више пута господ ме је спасио од смрти као већина мојих другара, ишао сам у кафиће, пушио, гатаре ми гледале у шољу тако лутајући, залутао сам у својој 33 години у први брак трајао је само 10 месеци и донео ми велику патњу која ме је усмерила ка манастиру тада сам први пут свесно отишао у манастир са жељом да помогнем бившој жени дошао сам на крају литургије и на излазу из цркве сретао насмејане људе сви расположени, насмејани, просто срећни то је био прави духовни лек за мене тада сам се први пут исповедио и доживео благодатни шок, осетио сам моћ молитве и исповести, осетио олакшање, осећај да полетим пронашао сам смисао живота и пожелео да и ја будем исти као и они и корак по корак, литургију по литургију, ту сам при манастиру 10 година прву жену сам сâм тражио, а за другу сам се молио богу и бог ми је послао венчали смо се у манастиру фенек, а мој отац се истог дана крстио у прогарској цркви наш кум на венчању, који је крстио и нашу децу, марко милановић, сада има петоро деце и редовно иде у фенек свима нама манастир много значи олга: мој отац је римокатолик, а мајка православка старији брат је крштен у римокатоличкој цркви, а ја у православној у цркви светих апостола петра и павла, у светлогорску тако су се родитељи договорили породично смо славили оба божића и васкрса, али ни тата ни мама нису ишли у цркву, осим понекад на васкрс бака, мамина мама је била побожна и утицала је на маму да ме још у детињству научи молитву „оче наш“ у минску сам завршила средњу школу и факултет и почела да радим у академији наука, као млађи научни сарадник тек тада су почела прва питања о вери и о мом постојању прве књиге су ми биле о биоенергији, о будизму, ишла сам и код протестаната секташа, али само једном, што ми је било довољно сасвим чудно је то да је мене сам у цркву вишедетне породице новембар / децембар 2020 49 пошла по упутству једног екстрасенса из светлогорска тако сам кренула у манастир св јелисавете у минску, остала око пет година и тамо променила три посла била сам и водич по манастирима белорусије, украјине, русије у том манастиру раде и многи римокатолици, што је необично у белорусији има мало муслимана и нема ниједне џамије, нема ни миграната прво поклоничко путовање било је у кијево-печерску лавру тамо сам остала три дана и први пут осетила велику благодат, и добила подстрек за даље затим, у оптину пустињу, многе манастире у москви, сергијеву лавру прва православна књига била ми је чуда у православљу, па несвети а свети, житија руских светих, књиге од светог пајсија светогорца св пајсије светогорац је говорио да бог сам одређује број деце у породици шта доприноси љубави и породичној срећи? кристијан: бог нам даје децу на један чудан и диван начин два пута смо родитељи близанаца, а сада чекамо пето дете и то је за нас велико чудо мислим да, пре свега, међусобно поштовање и разумевање рађа и љубав а љубав све трпи деца су такође пуна љубави и она нам дају снагу и мотивацију да будемо бољи све то уз божију помоћ да ли се може живети православно без црквеног брака? да ли је неопходан црквени брак и супружницима који су у дугогодишњем грађанском браку? кристијан: мислим да је много теже живети таквим животом тада нема благослова и благодати божије ако су људи тотално далеко од бога, онда је њима свеједно како живе црквени брак подразумева хришћански стил живота са свим својим правилима то није само потпис на папиру или неки обред у цркви то је, пре свега, молитва и света тајна брака где двоје постаје једно са благословом да се обоже и умноже мислим да је потребно црквено венчање и онима који су грађански венчани био сам сведок-кум на једном таквом венчању где су се бака и дека венчали буквално пред крај живота, она у 90-ој а он у 88-ој години имали сте несрећу да се упознате са пандемијом ковида како је болест ушла у ваш дом? какво је болничко искуство? вишедетне породице 50 6 / 2020 кристијан: нисам могао да верујем да то постоји и сада мислим да је вештачки произведен и моја мајка се разболела, а она је срчани болесник, у болници је и доживела инфаркт добро је што је тада била у болници, јер је добила праву помоћ и отац се убрзо разболео, али ипак је код њих било у много блажем облику него код мене не знам како смо се разболели и олга је повремено имала повишену температуру, али кад је остала сама са децом, дошла јој је мајка, и она се опоравила њима ништа није било али, сматрам да ми је бог дао болест на спасење и учвршћење вере, и да није случајно ја сам недељу дана имао температуру 39,5, кашљао и отежано дисао лечио сам се код куће, али ипак сам морао да се јавим лекару снимили су ми плућа, а тест још није био готов и написали: ковид пнеумонија, и послали ме на инфективну клинику, узели брис из носа, нису ми рекли резултат, и послали ме у болницу на бежанијској коси примао сам кисеоник, три врсте антибиотика и витаминску терапију али, температура ми се стално враћала па су ме пребацили на полуинтензивну, где ми је било мало лакше већали су да ме ставе на респиратор ни три антибиотика ми нису помогла било ми је лоше, рекли су ми да легнем на стомак лежећи на стомаку без имало снаге, нисам се бојао смрти, само сам окретао бројаницу и изговарао исусову молитву и тако заспао доживео сам нешто, као сновиђење: неки светитељ у свештеничкој одежди ми је пришао, закрстио ме, и чуо сам његове речи: „оздравићеш“ и сутра сам се пробудио потпуно здрав скинуо сам маску и отишао да се окупам имао сам дилему да ли је то сан или сам умислио и све сам испричао оцу макарију али, знам да је промена била нагла, да се десило чудо био сам у болници 16 дана лекари су били савесни није им лако, раде у тешким условима од антибиотика ми се оштетила јетра поново сам снимио плућа сада је све у најбољем реду велику захвалност дугујем јерођакону марку из манастира фенек, возио нас је на прегледе и у болницу и много помагао новчану помоћ из русије нам је послала сестра ксенија, из аустрије брат веља и вишедетне породице новембар / децембар 2020 51 давид, сестра вера из београда више пута, кумови и многа браћа и сестре у христу олги су моји сестра и зет куповали намирнице, спремали оброке, ишли у апотеку али, најдрагоценије су ми биле молитве моје браће и сестара из фенека, у русији, белорусији, на светој гори и на другим местима и верујем да су ме оне спасиле који је задатак оца, а који мајке? протојереј андреј ткачов у беседи „најбољи тата на свету“ каже: тата треба да води дете у храм тата треба да објашњава заповести и правила живота а свуда су мушкарци који су дезертирали из духовног рата и све предали у слабе женске руке кристијан: да, али одговорности и обавезе се деле подједнако отац је глава, а мајка врат ако је жена послушна мужу, и деца ће њој бити послушна и помагати јој све је повезано важно је имати стрпљења и разумевања и све се уради отац андреј ткачов на другом месту каже да децу треба да васпитавају родитељи, а не деда и баба иако они много воле унучад, не треба да се мешају родитељима у васпитање олга: исти је задатак теже је мајци када су деца мала, напорно је колико вера мења човека, како га преображава? да ли сте то приметили и код других? кристијан: свако се труди колико може сама вера, без нашег труда, неће пуно променити човека ми морамо да се мењамо и поправљамо и својим животом да исповедамо веру у бога живога олга: мења на боље, јер долазиш до сазнања ко си, шта се од тебе тражи када сам живела без вере, неке ствари нисам запажала, била сам без духовног вида вера — то је стварни живот како избећи негативне утицаје који су противни хришћанском животу? како васпитавати децу да она буду иконе божије, кад нас са свих страна бомбардују разним идолима и намећу их — и школа, својим образовним системом, и држава законима, привреда тржишним трендовима? кристијан: јако је тешко бити православни хришћанин, поготово у овим околностима у србији у римокатоличким и протестантским земљама нема напада на веру, јер је тамо она индивидуална ствар — „моли се код куће“ домаћи наши медији подржавају нехришћанске вредности зато, као прво — угасите телевизор контролишите деци интернет, не учествујте у западним лудоријама, типа „ноћ вештица“ а, пре свега, дружите се и играјте се са својом децом, будите им пример и њихов јунак нека се баве спортом, музиком посећујте храм редовно и богослужења, јачајте патриотизам и љубав према својој отаџбини, будите православни срби а не само срби не будите сујеверни када се родитељи труде да буду бољи, њихов труд и успех се види по понашању њихове деце наша деца су мала, али већ без цртаних филмова нема оброка трудимо се да то променимо приметна је агресивност код деце да ли може родитељски грех постати узрок дечје агресивности? кристијан: мислим да то није 100% тачно ево на пример: наши родитељи нису венчани црквено, мој отац до мог венчања није био ни крштен а то је велики грех да ли то значи да смо ми добили предиспозицију да будемо лоши? ја мислим да не пре могу да кажем да ћемо имати већа искушења кроз живот, али уласком у веру ћемо и више добити онога кога бог љуби, онога и кара, и бије свакога сина кога прима, а дражи му је један покајник него сто праведника има ли у данашњој моди извесне симболике која не доликује хришћанима? нпр апликације на одећи: мртвачке главе, сове, змајеви? све су то окултни симболи или тетоваже по телу? знамо да је тело сасуд духа светога кристијан: на распећу, у подножју христових ногу, стоји адамова лобања и она симболише смрт коју је христос победио вишедетне породице 52 6 / 2020 холивуд је својом филмском индустријом популарисао пирате и ставио им мртвачку главу као симбол смрти, насилништва и отимачине а данас модни креатори од те мртвачке главе праве разне светлуцаве ефекте са шљокицама, да би је улепшали у цртаћима стално убацују балончиће као привиђења духа, да намаме дете да то отвори, и ту су убацили мртвачке главе да се деца привикавају мислим да је то саблазан која води ка депресивности деце опет, ту смо ми као родитељи да учимо децу шта је исправно, а шта не живети у страху од будућег и прошлог такође није од господа тетоваже јесу штетне за младе, и физички и духовно, и ту би требало да наша црква мало више ради на едукацији деце и младих ваш дом је мала домаћа црква у којој се поучавате, читате духовне књиге, молите се кроз молитву долази благодат светог духа саборна молитва је на литургији на коју идемо не да бисмо дали него да бисмо добили шта добијамо на литургији? шта деци пружа учешће у литургији? кристијан: књига смо доста прочитали од разних аутора прва моја духовна књига била је од старца тадеја „какве су ти мисли, такав ти је живот“ затим од старца пајсија светогорца, патријарха павла, па до руских аутора литургијом пре свега добијамо пуноћу и мир, радост и веру и доказ да је господ свеприсутан деца добијају благодат и заштиту, јер се причешћују светим тајнама христовим, уче се да слушају, уче се стрпљењу и, како расту, заједно са нама учествују у литургији, што и јесте суштина: задобити дар духа светога и бити једно са христом на која сте поклоничка путовања ишли? кристијан: ја сам пре брака био у светој земљи, а четири пута годишње сам, по задатку, ишао на више црквених сајмова и аутом сам прешао око 70 000 км до белорусије, русије, украјине путовао сам сâм и никад нисам имао никакав квар, нити сам видео неку саобраћајну несрећу путовао сам у миру, пратио ме је благослов владике василија и оца макарија и свадбено путовање било нам је поклоничко: минск, москва, муром, петроград, али дивјејево нам је било нешто посебно тамо смо добили послушање да копамо репу у једном од манастирских метоха и упознали игуманију која је добила монашко име по нашој светој мајци ангелини бранковић након послушања, добили смо благослов да целивамо мошти св серафима саровског у отвореном кивоту затим нас је сестра ирина упознала са монахом закхејем, који нас је водио да видимо једно од три места на којима се баћушка молио и где му се јавила пресвета богородица а канавком смо прошли три пута са молитвеним правилом, говорећи молитву богородице дјево 150 пута наравно, и у србији смо обишли многе светиње олга, је ли било проблема на порођајима? најављена је обавезна вакцинација против вируса ковид 19 имате ли поверења у квалитет те вакцине? олга: породила сам се оба пута царским резом и пре рока први порођај био ми је тежи, дуже сам се опорављала моја мајка је дошла код нас 2 новембра 2019, а ја сам се сутрадан породила, месец дана пре термина и мама ми је много помогла због короне није могла да се врати у белорусију и остала је овде пет месеци а кад су се сви разболели у јуну ове године, остала сам сама са децом опет је моја мама дошла на месец дана и пуно ми помогла помагала је и заова кристина и зет драгољуб кристијан: вакцине против короне нећемо да прихватимо ако не буду довољно испитане и потпуно проверене наметање недовољно испитаних вакцина доживљавам као напад на слободу коју нам је дао бог, али и дужност да, као родитељи, бринемо о својој деци то је угрожавање људских права која су загарантована уставом ја осећам то и као напад на цркву и хришћанске вредности и зато сматрам да би спц и њени пастири требало стану у завишедетне породице новембар / децембар 2020 53 штиту слободе имам поверења у квалитет руске вакцине јер се прво путинова ћерка вакцинисала – у квалитет вакцина иза којих стоји бил гејтс и светска здравствена организација поверења немам да ли су о вама писале новине или сте гостовали на радију и телевизији? кристијан: неколико пута сам гостовао на телевизији: пре годину дана у „жикиној шареници“ сам представио манастир фенек и два пута на руској телевизији, канали спас и сојуз, и то баш на сајмовима где сам певао христос воскресе и честитао пасху руском народу многе људе вишедетност асоцира на сиромаштво шта бисте им поручили ради охрабрења? олга: богат је онај ко живи по божијем закону кристијан: рађање је дар од господа и жена се спашава рађањем и васпитањем деце ми живимо нормално и нисмо поставили себи неке високе и недостижне циљеве бог даје децу, али и све остало, тако да се ми не бринемо деца су дар од господа и највеће богатство све остало је мање важно када имате љубави и вере моја порука је: не пла

Свеска: 376 | Марта и Марија у нашем животу
... Фотографија на насловној страни корице: „По великој милости Твојој улазим у дом Твој, и клањам се у светој цркви Твојој са страхом Твојим“ (Пс 5, 7) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Из уста мале деце Господ чини себи хвалу (Пс 8, 2) Фото: Милош Шмит Фотографија на трећој страни корице: „Како су мили станови Твоји, Господе над силама!“ (Пс 84, 1) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Испред цркве Рођења Пресвете Богородице у Земуну Фото: ђакон Драган С Танасијевић ГОДИНА LXIII, СВЕСКА 376, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2020 Реч уредника Служење у пажњи и љубави 2 Реч архијереја Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом (Бојовићем) Православна Црква је мисионарска Црква! 4 Савремено богословље Од теологије саборности ка реалности литургијске заједнице 11 Материк Света новомученица Маргарита 14 Историја хришћанства Фотијев Сабор — 880–81 године у Цариграду 16 Хришћанска етика Митрополит сурошки Антоније (Блум) „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ ( 3 део) 18 У дијалогу са атеизмом Благословене грешке 25 ТЕМА БРОЈА Ликови сестара Лазара из Витаније 29 Марта и Марија — два доживљаја реалности 32 Је ли хришћанину потребно одмарање? 34 Из стваралаштва Епископа Николаја Велимировића: Марта и Марија 35 Из историје црквене уметности Сандале у Библији 40 Вишедетне породице Породица Килић 46 Света Земља Манастир Светог Антонија у Египту 54 Света Гора Скит Свете Тројице 57 Из историје Српске Православне Цркве Повест о првој цркви манастира Боговађа и монаху Мардарију 60 Духовне поуке у причама Човек и монах 63 Апел за помоћ Златку Васиљевићу 64 стране новембар / децембар 2020 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Марта и Марија у нашем животу мисионарспцсрб misionarspcrs НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2020 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српск�