Претрага садржаја

Свеска: 348 | Десет Божијих заповести
... подршка („закон ми штите иконе и двери“), па доношење допуне законика везује за избор новог патријарха и проглашење допуне иде уз благослове и радост („нек се песме хоре / у част патријарха и закона нових“) своју драму бојић ће завршити сценом умирања цара душана, који, опраштајући се од сина и супруге, изражава веру у васкрсење („васкрснуће господ на голготи скривен“) сам песник се носио мишљу да напише посебну драму посвећену душановом законику, али је млад умро и сахрањен на солунском гробљу (1917) тема законика ипак наставила је да инспирише српске уметнике, нарочито после другог светског рата тада је раша плаовић поново поставио драму урошева женидба, а десанка максимовић написала песничку збирку тражим помиловање, инспирисану једном сценом из бојићеве драме, у којој двородржица (управник двора) тражи милост за своју жену која се огрешила о законик оно што је бојић замислио и показао на једном примеру, десанка је проширила на цео српски народ, који је толико лутао и страдао на путевима својим, али се увек уздао у божију правду и милост  тема броја март / април 2016 31 манастир св арханђела код призрена, задужбина цара душана (извор: rtgrs) 32 2/2016 на крају села шиљаковца, на ибарској магистрали, мала нова кућа са црвеним кровом до земље, као усамљена планинска викендица, али асфалтни пут води до ње под кућом је под благим нагибом дугачак плац на ком су кошнице и један пластеник а иза ограде нам маше репом бели пас шарпланинац ту живе предраг (39) и његова супруга драгана (42) са петоро деце: теодор (12), симона (10), анастасија (7), јаков (3) и сава (14 месеци) распитали смо се о њима код њиховог парохијског свештеника, оца горана ракића, у цркви св великомученика димитрија, у месту колубарски лесковац, и он за њих каже: „то је једна честита и црквена породица млади и вредни људи у сваком погледу су за похвалу треба да пишете о њима“ домаћин нас уводи у кућу и објашњава: желели смо да изградимо свој мали дом далеко од града пре четири године смо саградили ову кућу, уз божију помоћ, релативно брзо, средствима које смо сами зарадили и преселили се из београдског насеља борча где смо живели са мојом мајком и мојим сестрама при градњи нам је много помогао кум жељко цвијановић, столар не примамо од државе никакве додатке, уздамо се у господа да нам дâ здравља и снаге да отхранимо и хришћански васпитамо децу док не порасту, а они ће свакако имати своју борбу нисмо од оних родитеља који деци планирају будућност, јер господ за сваког од нас има планове који се углавном не поклапају са нашим за све тражимо божији благослов и заиста га добијамо крсна слава нам је св јован крститељ, а славимо и св николаја мирликијског какав је био ваш животни пут и пут до праве вере? предраг: имам две старије сестре, отац је родом из босне, а покојна мајка са косова и метохије крштен сам одмах по рођењу у борчи, у храму светог николаја одрастао сам у борчи, у кући коју је изградио мој деда по мајци мене је живот рано уозбиљио јер нас је отац оставио саме са мајком кад сам имао три месеца од своје 13 године помагао сам мајци, која је радила у фирми и додатно на пијаци, живео сам на улици, али верујем да су нечије молитве утицале да се мој живот усмери на прави пут болео ме је недостатак оца, али кад сам сазнао да је нашег патријарха павла мајка оставила кад му је било три године, после смрти породица ристановић никад нисам ни помислила да ћемо имати оволико деце, али сам свако доживјела као божији дар вишедетне хришћанске породице радмила грујић март / април 2016 33 његовог оца, схватио сам да је то много теже заиста се на ономе „ко има очи и уши“ потврђују речи божије да децу могу напустити и родитељи, али да бог никога не оставља и о сваком свом створењу промишља завршио сам средњу саобраћајну школу, уписао вишу економску, али је нисам завршио тренирао сам боди билдинг и другачије размишљао са драганом сам се упознао у једном београдском казину (коцкарници), где смо обоје били запослени она је радила као крупије, а ја на обезбеђењу казина иако нисмо били у вери, обоје смо осећали да смо ту залутали, да нисмо из те приче, и да морамо наћи неки нормалан посао само за три месеца смо се добро упознали и одлучили да се узмемо венчали смо се 2000 у борчи, у храму св николаја наша духовна стања у том моменту била су на ниском нивоу онда је 2001 године у наш живот ушао мој брат од тетке, са мајчине стране, јеромонах методије из високих дечана, који нас је упутио у живот православне породице и научио нас молитвеном правилу кад сам отишао код њега у манастир, на бденију су ми сузе саме кренуле, нисам могао да их контролишем по речима оца дамаскина, биле су то благодатне сузе мој брат је недавно постао великосхимник у грчком манастиру са именом исаија једно време сам, са благословом оца стефана (миленковића), који је у то време био игуман манастира бањска, а садашњи игуман манастира зочиште, возио намирнице за народне кухиње на ким у оквиру хуманитарне организације епархије рашко-призренске „мајка девет југовића“ онда ми се 2003 године мајка упокојила у својој 50 години од тада смо почели да се бавимо прањем тепиха и намештаја, и то још увек радимо пре пет година, са благословом оца макарија из манастира фенек, почели смо да се бавимо и пчеларством и, богу хвала и слава, то за сад иде узлазном путањом мед продајемо у том манастиру за своје потребе имамо један пластеник под којим узгајамо поврће, ништа не прскамо иловачу сам пре 34 2/2016 хранио хумусом који су створиле глисте од сламе на којој су узгајане печурке буковаче кратко време смо држали козе и овце на тему предузетништва о нама су писале новине бизнис и економија драгана: ја сам рођена у сарајеву, мајка је из околине орашја, а отац из околине горажда крштена сам као мала у сарајеву, у храму преображења господњег иако нису живјели литургијским животом, моји родитељи су имали доста добрих особина које су наслиједили од својих родитеља, који су били донекле побожни као мала сам гледала деду како се моли, можда је то утицало на почетак побожности имам само брата, миодрага (који сада живи у аустрији) и жао ми је због тога, јер мислим да су дјеца из вишедетних породица богатија у много чему избјегла сам са родитељима из сарајева 1992 године они су се настанили у даздареву, код дворова, у републици српској, а ја код рођаке у београду, и овдје сам завршила 4 разред средње машинске школе и уписала вишу економску, коју нисам завршила као избјеглица, привремено сам прихватила посао у казину, и неочекивано баш ту се десило познанство са пеђом које је уродило љубављу и вјенчањем и показало се да је тако најбоље, јер се многи забављају и по десет година, па се на крају разиђу и моја мајка се упокојила, баш кад сам била трудна са анастасијом шта доприноси љубави и породичној срећи? да ли грађанска равноправност полова важи и у хришћанском браку или важи нешто друго? предраг: наша породица се заснива на принципу хришћанске заједнице мој задатак, као главе породице, је да нам организујем живот, обезбедим средства за живот супруга, поред кућних послова, ради са децом око школе, старија деца нам помажу колико могу можемо слободно рећи да смо презадовољни јер нас је господ тако устројио, имамо све што нам је потребно, децу коју смо уз божију помоћ изродили, кров над главом, браћу и сестре у христу, који су нама и којима смо и ми увек на располагању то је за нас љубав и срећа, и заиста све преко тога је само сувишак и беспотребни терет драгана: мислим да мушкарац и жена никада не могу бити исти и ја се уопште не трудим у томе мушкарац има своју улогу, а жена своју, а обострану – да се воле и поштују у браку је важна љубав и толеранција љубав је изнад равноправности да ли је рађање деце подвиг? да ли сматрате да се жена спасава рађањем? вишедетне хришћанске породице март / април 2016 35 – никад нисам ни помислила да ћемо имати оволико деце, али сам свако доживјела као божији дар од почетка смо били без сталног запослења, али смо толико били пуни вјере да нас господ никад неће оставити, без имало страха мени је свака трудноћа била баш благословено стање имала сам неку огромну снагу и уз помоћ укућана сам све пребродила сâм чин порођаја, када на свијет долази мали живот, за мене је нешто велико иако сам после четвртог порођаја имала здравствених проблема, родила сам и пето дијете господ дâ снаге за све, а молитве мајчици богородици олакшавају порођајне муке а то је, мислим, све плод наше љубави и труда, то је наш пут, наш крст преко дана бива дечја граја, а увече кад легну они су као анђели, и тада ми се нека милина разлије око срца предраг: јесте подвиг, донекле и мучеништво, али смислено ако живимо у православном духу, свесни смо тога да ћемо се у једном моменту одвојити од материје и прећи у вечност ако се мало више напатимо на овоме путу који смо изабрали, много су веће шансе да пређемо у вечну радост борбу за опстанак не доживљавам као напор и обавезу већ као одраз љубави којом нас зрачи отац наш небески може се упоредити са монаштвом, јер нам је свима спасење циљ, и сви имамо успоне и падове али, као што не значи да ће се спасити сви у монаштву, исто тако не значи и за нас који смо кренули путем брачне заједнице, јер се морамо борити са искушењима која су пред нас постављена, наравно, уз божију помоћ како се по вама супружници обожују у хришћанском браку? колико вера мења човека, како га преображава? сматрате ли да сте права хришћанска породица? – обожујемо се тако што сваким даном откривамо христа, тако што се висуштина је у томе да, уз божију помоћ, ми као родитељи допринесемо некој духовној равнотежи, да се потрудимо да посадимо то добро семе, да изнедримо христове војнике који ће и после нас живети богоугодно 36 2/2016 ше трудимо на путу који смо изабрали, и сваки таланат добијен на старање који умножимо довешће до тога да ћемо, ако бог дâ, у једном моменту и ми попут апостола павле рећи: „не живим више ја већ христос живи у мени“ господ нас кроз веру обликује до духовног савршенства, човек се кроз веру мења другачијим начином живота: смиравањем, делима, постом, молитвом, светим тајнама и преображава се у кротког слугу божијег трудимо се да будемо хришћани што свакако није лако, много је лакше да себе само тако представимо, али дела су та која нас разоткривају коначно, господ ће нас по делима нашим препознати шта је најважније у хришћанском животу? – најважније је да испунимо оно што господ од нас тражи појединачно, а од нас као породице најважније је да добре плодове принесемо, да се трудимо максимално колико можемо, а господ нам већ даје и верујем да ће нам дати још више снаге да тај крст изнесемо у томе нам много помаже наш духовни отац, рус, архимандрит сергије (фјодоров), из манастира посвећеног св царским мученицима романовим, у селу јасик, у брдима изнад дрине, на огранцима медведника, епархија шабачка, близу љубовије и бајине баште тамо је руска црква-брвнара, допремљена 2012 из русије у елементима и склопљена без иједног ексера, са источником посвећеним св пантелејмону од тада он служи у њој упознали сам га пре три године на поклоничком путовању и том приликом посетили и тај манастир први пут сам био у русији пре четири године, у посети код нашег венчаног кума у москви, и одушевио сам се њиховим неговањем заједништва, међусобним помагањем, а посебно источницима, где се погружава и лети и зими усред зиме усеку у леду отвор у облику крста и спусте мердевине у воду и ту се трократно погружавају, чак и деца а кад изађу, коса им је накострешена и залеђена то је заиста јака вера вишедетне хришћанске породице март / април 2016 37 са кумом сам ишао у манастире: дивјејево, оптина, тројице-сергијеву лавру драгана: трудимо се да живимо хришћански, а то подразумева многа одрицања, и да дјецу васпитавамо да буду на том путу нормално је да се дјеци ускрати нешто што је погубно за њихову душу дјеца немају границу, а ми смо ти који је постављамо данас се људи тешко одричу погодности и дјеци се много угађа треба да се зна ред и да се поштују старији, да се сваки члан породице жртвује за остале чланове и тада ће све бити дивно на које се све начине освећује православни дом? предраг: људи венчани у цркви већ су на венчању добили такав благослов освећују се свакодневним служењем господу, молитвом, љубављу према укућанима и свој творевини уопште, православном приступу и начину живота православни дом је мала црква у којој такође треба да постоје црквена правила понашања да би постао оазом у коју кад год дођемо натоварени можемо да се окрепимо и наставимо опет изнова може ли човек остварити идеал „будимо људи“ живећи ван христове цркве? можете ли нам рећи нешто на тему броја? – заповести божије треба у целости испуњавати прва је заповест: „ја сам господ бог твој и немој имати других богова осим мене“, а људи најчешће баш њу крше и клањају се разним идолима: новцу, стомакоугађању, телесним жељама и страстима ако покажемо вољу господ ће нам дати снаге да их испунимо познајем много људи који не иду у цркву а од којих би ми из цркве могли нешто да научимо ти људи, у ствари, и јесу на путу ка извору – цркви, само је питање у који час ће стићи у њу сви ми који смо се после баре на извору напојили, на бару се више не враћамо жао ми је што нам се раније нису отвориле духовне очи и што раније нисмо схватили смисао живота ван христове цркве много се губи и тешко је да се човек у том смислу оствари у чему је суштина хришћанског васпитања? колико хришћанин треба да брине о деци? – сматрам да је суштина у томе да, уз божију помоћ, ми као родитељи допринесемо некој духовној равнотежи, да се потрудимо да посадимо то добро семе, да изнедримо христове војнике који ће и после нас живети богоугодно, на радост и понос цркви христовој, отаџбини и прецима деци дајемо пример ми, она су наше огледало, како се ми понашамо и живимо таква ће нам и деца бити не можемо од њих очекивати да раде нешто ако ми то не радимо, и да се због тога љутимо на њих, јер смо ми сами за 38 2/2016 то криви, а не неко други свакако да смо се предали господу свим својим бићем, али чим нас је господ благословио децом и те како треба да бринемо о деци, не само у материјалном смислу већ далеко претежније у духовном смислу сматрам да од родитеља зависи каква нам поколења остају без обзира на стање у друштву, могуће је децу васпитати у православном духу: доказ за то су претходне генерације православних хришћана који су у много тежим временима успели да одгаје наше претке драгана: лијепа ријеч је битна, али мислим да дјецу не треба много хвалити и да увијек могу бити бољи сигурно да ми родитељи гријешимо у много чему, али указујемо им својим трудом да буду свјесни да морају и они сâми да уложе свој труд велика је грешка повлађивати им и размазити их, дизати их у висине кажем нашим кћерима да су наше српске принцезе знале да раде, плету, везу, да кад човјек ствара тада је испуњен и срећан, а данашње принцезе су јако несрећне јер се васпитавају да ништа не раде суштина је стално стварање и дати максимум од себе, а господ награди вишеструко које школе деца уче? како уче? у чему су посебно талентована? да ли се баве додатним активностима, спортом, уметношћу? колико читају, а колико су под утицајем виртуелне стварности? – теодор иде у ош „павле поповић“ у вранићу и шести је разред, одличан је ученик, симона и анастасија иду у исту школу у шиљаковцу, симона је одличан ученик, иде у четврти, показује таленат за цртање и сликање као и за писање песмица, а анастасија у први разред кад нам време дозволи идемо на пливање на базен који се налази у великим црљанима читају књиге, учлањени су у библиотеку, читају и духовну литературу, а често породично одлазимо и на сајам књига немамо телевизор дозвољавамо им да играју игрице на компјутеру и ту их ограничавамо временски сви иду на веронауку и она има велики значај у смислу духовног образовања, обавезно их питамо шта су ново учили и разговарамо са њима на ту тему вишедетне хришћанске породице март / април 2016 39 све се више повећава агресивност код деце шта мислите зашто? – јесте, агресија влада, све је то опет везано и са начином живота дјеца владају, имају велика допуштења, не мислим да неке мајке неће да се баве дјецом, немају времена због радног односа данас је многим женама битније да буду пословно успјешне, а то оставља негативне последице на дјеци, али сви имамо избор да ли за вашу породицу постоје летовања и зимовања и како то остварујете? посебно, поклоничка путовања? предраг: док смо били у борчи, имали смо комби и стално смо викенде проводили по манастирима, а сада одемо само на литургију у манастире фенек или раковицу само једном смо сви заједно ишли на море, код кумова у каменаре пред пут смо имали неочекивано велику продају меда, а стигли су и неки приходи, и то нам је таман покрило трошкове кум нам је позајмио ауто и тада смо обишли котор, херцег нови и манастир савину, а у повратку смо били у цетињском манастиру и поклонили се његовим светињама прошле године сам за васкршњи пост други пут ишао у русију, потом водио теодора у хиландар, а летос смо били једанаест дана у солуну и тамо обишли све свете храмове и, наравно, идемо код нашег духовника, оца сергија имате ли вашу поруку охрабрења породицама које избегавају вишедетство? драгана: пеђа је непосредан и отворен према људима, има стрпљења, умије да прича, и воле да га слушају и ја волим да га слушам има харизму да позитивно утиче на људе на многе наше пријатеље је утицао да промјене раније ставове о животу и да прихвате брак као светињу предраг: морам признати једну болну чињеницу: од када смо постали верници, постали смо за многе наше рођаке и пријатеље чудни, фанатични, чак секташи кажу нам да нас не препознају, да нас жале осећамо то као стално присутан бол, јер је и нама њих жао, али на други начин – ми се молимо за њих и надамо се да ће наше молитве привући божију благодат на њих а оне које смо упознали у цркви осећамо као род то је сродство у духу светом, које је плод молитве и молитвене заједнице јер и господ каже: „где је двоје-троје сабрано у моје име тамо сам и ја“ мали сава је био грлат, није хтео ни за трен из маминог наручја и још увек сиса јаков је био стидљив и ћутљив десетогодишња симона је направила „дечје“ чоколадне колаче и послужила нас, и прочитала нам неколико својих песама, а анастасија се одушевила књигом песама од лидије поповић, коју смо им поклонили, и рекла је да ће је читати свако јутро и вече још су нам откриле да им се у цркви допадају иконе и да су учествовале у дечјем програму у манастиру фенек кад је теодор стигао из школе ђачким аутобусом и љубазно се поздравио с нама, успели смо да га питамо чиме се занима у слободно време одговорио је да воли спорт, највише фудбал, кошарку и тенис  православни дом је мала црква у којој такође треба да постоје црквена правила понашања да би постао оазом у коју кад год дођемо натоварени можемо да се окрепимо и наставимо опет изнова 40 2/2016 а потом јосиф из ариматеје, који бјеше ученик исусов, али кришом због страха од јудејаца, замоли пилата да узме тијело исусово и допусти пилат онда дође и узе тијело исусово а дође и никодим који је први пут долазио ноћу исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара тада узеше тијело исусово и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у јудејаца да сахрањују (јн 19, 38–40) камен помазања миром је место у храму христовог гроба на око 10 корака од главног улаза и означава место на којем су након скидања разапетог исуса са часног крста, праведни јосиф из ариматеје и никодим положили исусово тело, које су потом помазали светим миром и обавили у плаштаницу светиње свете земље трећи део: камен миропомазања и христов гроб (кувуклија) храм светог гроба и христовог васкрсења план храма: камен миропомазања и свети гроб (извор: biblewalkscom) камен миропомазања (извор: biblewalkscom) миропомазање и полагање тела исусовог у гроб, мозаик (извор: biblewalkscom) јелена јонић март / април 2016 41 прво јавно молитвено ходочашће на месту камена миропомазања је забележено у 12 веку од када се свакодневно велики број хришћана моли, врши метаније, плаче на том месту нову камену плочу на месту старе су 1810 године поставили јермени и од тада свакодневно јерменски свештеници камен прскају нардом – миришљавим уљем како би се ходочасници подсетили самог чина миропомазања камен миропомазања је величине 6х1 метар и розе-беле је боје иза камена миропомазања се на спољашњем зиду католикона налази велики грчки православни мозаик који приказује исусово помазање, док се изнад камена налази укупно осам кандила од којих четири припадају грчкој православној цркви, а по два латинима и јерменима гроб господњи (свети гроб, кувуклија) праведни јосиф из ариматеје и никодим су положили исусово тело у нови гроб који је био у малој пећини ово место је свети гроб исусов гроб је до цара константина био затворен, а улаз у сам гроб је био наткровљен на 2 стуба цар константин гради храм изнад самог гроба након рушења храма од персијанаца, свети гроб остаје на отвореном, да би у каснијој обнови, по сведочењу неких ходочасника из 6 и 7 века, био засвођен са укупно осам стубова године 1009–1012 свети гроб бива потпуно уништен од стране ал хакима, а највећи део пећине раскомадан ромејски цар константин ix монокувуклија (извор: victorcomua) кувуклија и ротонда (извор: zlatcoil) кувуклија (извор: pravoslavieru) 42 2/2016 мах 1042 године га обнавља, покрива каменим блоковима и изграђује насупрот њега цркву васкрсења господњег, данас католикон храма све до 1810 године свети гроб ће на чудесне начине избећи многа разарања, пожаре, пљачке, а те године га руски неимари покривају новом унутрашњом грађевином, такозваном кувуклијом, која је смештена испод главне куполе храма кувуклија је израђена од ружичастог мермера и има 16 пиластара она садржи два дела: први део малих димензија (3х3 метра) је тзв капела анђела у којој се налази комад стене у каменој вази која је у средишњем делу капеле овај комад стене је део велике стене којом је био затворен гроб господњи ова камена ваза са комадом стене се користи као престо у свакодневним литургијама које врше православни од 00–02 сата, потом римокатолици 02–04 сата и на крају 04–06 сати јермени из капеле анђела се кроз мали ходник улази у најсветије место хришћанства, христов гроб он је мале висине тако да сви ходочасници улазе погнутих глава десно од улаза се налази стена на којем је било положено исусово тело, пошто су многи ходочасници током скоро 2000 година ломили и узимали по делиће стене, у 20 веку да би се спречило даље осипање стене светог гроба постављена је мермерна плоча, и на овој плочи се сви ходочасници моле гроб господњи је са три стране окружен стеном делом пећине која чини сам свети гроб пећина је опасана мермерним плочама кувуклије ово место је и место васкрсења, место победе живота над смрћу изнад саме мермерне плоче, у светом гробу се налазе три представе христовог васкрсења, као и икона пресвете богородице христов гроб, као и капела анђела, данас су у поседу јерусалимске патријаршије, мајке свих хришћанских цркава у свету  аутор је један од уредника сајта svetazemljainfo прво јавно молитвено ходочашће на месту камена миропомазања је забележено у 12 веку капела анђела (извор: svetazemljainfo) свети гроб (извор: orthodoxphotoscom) светиње свете земље март / април 2016 43 манастир ватопед је други у хијерархији светогорских манастира налази се на три сата хода кареје, административног центра свете горе, на североисточној обали полуострва атос по једној легенди, манастир је основао сам цар константин велики и касније је био уништен, да би га обновио и проширио цар теодосије велики око 390 године због захвалности пресветој богородици која је спасила његовог сина аркадија из бродолома, који се насукао на обали манастира испод једне купине и због тога се манастир назива ватопед године 892 га арапи уништавају да би га поново саградила три брата: атанасије, никола и антоније из андријануполиса 972–985 године оно што нарочито истичу монаси манастира ватопед је долазак светог саве српског и његовог биолошког оца, а духовног сина светог симеона мироточивог у 12 веку они су манастир значајно проширили изградивши четири цркве, два конака, трпезарију и тако постали други ктитори манастира они су били веома цењени чламанастир ватопед свети сава и свети симеон мироточиви су у 12 веку манастир значајно проширили изградивши четири цркве, два конака, трпезарију и тако постали други ктитори манастира светиње свете горе др немања јонић манастир ватопед (извор: diakonimagr) 44 2/2016 нови братије и због тога до данас постоје посебно блиске везе између манастира ватопед и хиландар, нарочито када за време манастирске славе игуман хиландара заузима место игумана ватопеда и обрнуто године 1307 каталонци – латини пљачкају манастир и убијају игумана и још 10 монаха наредних 10 година манастир трпи честа узнемиравања од стране пирата српски краљ милутин два пута штити манастир од упада пирата и дарује га најзначајнијим светињама: појасом пресвете богородице (који се данас сматра једном од највећих светиња), делом часног крста у златним оковима, старим рукописним књигама и другим српски цар душан наставља традицију даровања манастира ватопед, поклањајући му више метоха и делова каламарије на халкидикију захваљујући овим метосима (као и метосима са црквама халкеос, вериту, јеропаторос, св димитрија, дарова византијских царева), ватопед је успео финансијски да преживи турску окупацију током 16 и 17 века молдавско-влашки и српски владари и властела су новчано помагали манастир главни храм, католикон, један је од највећих на атону посвећен је благовестима католикон је изграђен у 10 веку, а након рушења обновљен је у 11 веку и тај изглед и величину са мањим променама је сачувао до данас прве фреске су из 10 и 11 века, а највећи опус фресака је из 14 века све оне су прекривене слојем нових фресака из 18 и 19 века у католикон води величанствено предворје из којег се улази у два пространа трема са десне стране трема налази се део посвећен светом николају чудотворцу, а са леве стране светом великомученику димитрију солунском, а над њим још један део на хору подигнут пресветој богородици назван утехе поред католикона, манастир унутар својих зидина има још 12 цркава од којих су 5 у саставу католикона, и још 19 цркава у свом поседу ван зидина постоји црква, капија и пристаниште светог саве српског, црква и конак светог симеона мироточивог део католикона је посвећен кнезу лазару српском манастирски звоник је изграђен 1427 године и данас је најстаманастир ватопед, католикон (извор: diakonimagr) манастир ватопед, католикон (извор: diakonimagr) икона богородице парамитја (извор: christianvivliografiawordpresscom) светиње свете горе март / април 2016 45 рији на светој гори, на њему се налази гвоздена статуа пирата са сабљом у рукама – симбол патње кроз коју је манастир прошао од 14 па све до краја 20 века манастир је више пута прелазио из идиоритмијског (особеножића) у киновијски (општежитељни) начин живота, да би 1989 године киновија поново завладала, како је и написано у типику из 1045 године манастир је кроз своју историју дао многобројне значајне монахе, патријархе, архиепископе, просветитеље, учитеље међу њима је и свети максим грк, просветитељ, историчар и теолог који је 40 година радио на духовном буђењу руса данас манастир ватопед ужива поштовање код грка, нарочито кипрана манастир поседује многобројна блага од којих су чудотворне иконе виматариса или ктиториса (она која корача или ктиторка), есфагмени (посечена), парамитиа (утешитељка), антифонитрија (она која одговара), елеуса (милосрдна), елеовритиса (она која точи уље), панданаса (сведржитељка), одигитрија (путеводитељица) међу светињама чувају се делови животворног крста господњег, делови трске и сунђера са голготе, део огртача христовог, као и јединствена и непроцењива ватопедска светиња – богородичин појас ту су и делови моштију светих григорија богослова, андреја критског, апостола вартоломеја, великомученика теодора стратилата, параскеве, великомученика пантелејмона, димитрија солунског и других библиотека садржи и једну од најдрагоценијих и најређих збирки књига, око 2000 старих рукописних књига, 25 свитака, око 35000 старих штампаних књига нарочито је драгоцен примерак птоломејеве географије са картама манастир ватопед поседује бројне келије, метохе, имања, у свом поседу има два велика скита: скит светог димитрија и скит светог андреја – сарај ватопед данас има најбројније монашко братство које броји преко 120 монаха, углавном са кипра игуман манастира је архимандрит јефрем  аутор је уредник сајта hilandarinfo трпезарија манастира ватопед (извор: panoramiocom) појас пресвете богородице (извор: evangelismosblogspotcom) икона богородице виматариса (извор: christianvivliografiawordpresscom) 46 2/2016 најчешћа питања која дежурним хришћанима у храму постављају људи који улазе у храм су у вези са тим где се налази одређена икона: светог николаја, казанске иконе мајке божије, великомученика пантелејмона, блажене ксеније петроградске ова питања се могу искористити за наставак разговора, то јест не ограничити се само на показивање где се налази која икона, већ укратко описати живот светитеља или случајеве чуда која су се догодила након молитава упућених њему често питају и где да се поставе свеће за здравље или за покојне; како да се освети крстић, да ли има освећене воде у храму и да ли се она може узети? ова питања се могу искористити за разговор на пример, може се рећи да је, наравно, врло добро поставити свећу, али се може дати и име за помињање за здравље или за упокојене и објаснити на који начин се то може урадити кроз разговор напоменути да се у храм може доћи не само да се поставе свеће, већ и да се може учествовати у богослужењу, у тајнама кроз које господ исцељује душевне немоћи и даје благодатну помоћ приликом одговарања на питања о освећењу крстића (аутомобила, станова) може се рећи да је добро осветити не само предмете којима се човек користи, већ да је и самом човеку, његовој души је потребно да се освећује учешћем у светим тајнама исповести и причешћа међутим, треба памтити да дежурни хришћанин у храму не треба да буде наметљив пре него што се започне разговор, потребно је проценити да ли је могућ разговор са конкретном особом постоје људи које занима само добијање кратког одговора на њихово питање и чим сазнају где се налази икона коју траже, одмах крећу ка њој таквим људима не треба говорити више од онога што питају, свеједно неће чути други, добивши одговор, не журе се да оду од стола дежурног у храму, као да траже разлог да се задрже – са њима се може наставити беседа постоје и такви који имају много питања, али се не одлучују да их поставе, бојећи се да не питања са којима се сусреће дежурни хришћани у храму дежурни хришћани у храмовима издвојили су категорије људи са којима су се током дежурстава јављале сложене ситуације приликом општења идите и научите све народе превод са руског: станоје станковић март / април 2016 47 буду смешни они се веома нелагодно и несигурно осећају у средини на коју нису навикли – у храму ова категорија људи представља врло захвалне слушаоце радујући се што су им пришли да помогну, а нису их прекорели за неправилно понашање у храму, они постављају много питања и са интересовањем слушају одговоре таквим људима се може говорити о важности црквеног живота, посаветовати набављање литературе о основама православне вере, предложити да остану у храму на вечерњем богослужењу, обавестити их да при храму постоји недељна школа за децу и одрасле у којој могу да добију неопходна знања о црквеном животу и православној вери сложене ситуације у општењу дежурни хришћани у храмовима издвојили су категорије људи са којима су се током дежурстава јављале сложене ситуације приликом општења: психички и духовно нездрави људи, пијани људи са психичким нездравим и пијаним људима је неопходно бити посебно трпељив, деликатан, да се не озлобе, не увреде, не одгурну, али истовремено не подстакне њихово неадекватно понашање и неумесне молбе спокојно, добронамерно, без раздражености, без ступања у свађу, говорити са њима о једноставним, конкретним стварима које они разумеју у себи се молити кратким молитвама на агресију никако не реаговати, задржати негативна осећања, не допуштати увредљиве речи и унижавајући тон у разговору „одговор благ утишава гњев, а ријеч пријека подиже срдњу“ (прич сол 15, 1) људи који долазе по савету биоенергетичара, „исцелитеља“ људи који су дошли у храм по савету биоенергетичара и „исцелитеља“ бивају врло рањиви или обрнуто, показују агресију, неадекватно се понашају утицај окултизма остаје на човеку дуже време, чак и након прекида општења са његовим представницима само повратак у окриље православне цркве и редовно учешће у тајнама помажу да се ослободи од њих овим људима је потребно објаснити сву опасност обраћања за помоћ људима сличне врсте, побудити их да се обрате свештенику за савет пострадали од тоталитарних секти људима који су пострадали од тоталитарних секти, који су постали свесни св цар соломон, средњовековни мозаик из цркве св марка у венецији, 12 век (извор: ruiconru) 48 2/2016 својих заблуда може се посаветовати да оду код свештеника на исповест у случају неопходности предложити им да се обрате мисионарском одељењу епархије, православним лекарима и психолозима не препоручује се ступање у дијалог и богословски спор са убеђеним следбеницима секте јер је њихова свест поремећена посебним методама деловања на људску психу које се примењују у тоталитарним сектама чак искусни лекари – психијатри и психолози не могу увек да изведу такве људе из опасног стања за опоравак је понекада потребан не један месец и последице утицаја секти се могу осећати целог живота негативно расположени према цркви негативно расположени према цркви људи су обично нечим или неким узнемирени њима се не допада што се за време богослужења стоји, не свиђа им се спољашњи изглед и понашање парохијана таквим људима је потребно објаснити да у цркву не долазе само свети и праведни, већ и грешни, то јест, духовно болесни људи и управо ради исцељења од својих духовних немоћи, очишћења од грехова они и учествују у црквеним тајнама и молитвама ако не саслушају, почну да се препиру или раздражују, инсистирају на свом мишљењу, даљи наставак разговора није користан при разговору са овом категоријом људи дежурни консултант мора да сачува трпљење, не допусти импулсивност која може да доведе до неког скандала „човјек гњевљив замеће распру; а ко је спор на гњев, утишава свађу“ (прич сол 15, 18) исувише причљиви међу људима који долазе у храм понекада се сусрећу сувише причљиви који говоре на различите теме, често недуховног садржаја, са њима бива тешко прекинути разговор долазе и старији, образовани људи са већ формираним погледом на свет који имају потребу само да се покажу и нису расположени да чују било кога међутим, при преласку разговора на недуховне теме потребно је коректно га прекинути јављале су се тешкоће када је истовремено са питањима прилазило неколико људи у сличним ситуацијама се може на почетку одговорити на једноставна питања, а затим на сложенија, или предложити некоме да прво запали свећу, остави имена за помињање, а касније поново приђе столу дежурног  извор: „практическое руководство по приходскому консултированию“, санкт-петербургская епархия, отдел религиозного образования и духовного просвещения 2009, стр 19–21 идите и научите све народе март / април 2016 49 zмисионар: брате јоханесе, прво питање за вас мислим да би многе људе у српској цркви веома занимала прича о човеку који живи у немачкој, који је нашао свој пут ка православној цркви, будући да код нас много људи има предрасуде да православље припада само русима, грцима и србима стога бих желео да вас питам да кажете нашим читаоцима како сте пронашли пут ка православној цркви ј волф: за мене је то још увек чудо како сам нашао пут, тачније како ми је бог показао пут у православну цркву то је било пре 20 година и био је то крај једног дугог духовног путовања рођен сам у „нормалној“ немачкој породици 1959 године, моји су родитељи били веома духовни и религиозни људи био сам крштен као протестант, што је била традиција, али сам у младости имао нека своја духовна трагања осећао сам да овај свет коме припадам, који је био школа, посао, политика и све остало, није довољан за мене тако сам се тражио у књижевности, у музици, у уметности, у психологији, у филозофији, у различитим религијама са 19 година сам изашао из протестантске цркве – тамо нисам проналазио никакву духовност то је више било као друштвени рад, што није лоше само по себи, али није било оно што сам тражио студирао сам психологију, филозофију и књижевност, компоновао сам музику али се нисам пронашао сада видим да је све то био део мог духовног трагања током свог школовања имао сам предмет о светским религијама, али никад ништа нисам чуо о православљу имао сам неке личне кризе и када ми је било око 30 година почео сам са својом супругом (која је била римокатоликиња, али није била римокатолицизмом задовољна) да читам библију, тачније нови завет то је био део нашег духовног трагања читали смо и изворне текстове других религија, попут курана, бхагавад гите и осталих помислили смо како треба да читамо нови завет у изворном облику, па сам, како бих разумео шта значи, научио и мало старогрчког желео сам да сазнам шта је исус желео за нас рекао сам себи читајући нови завет: „ако је ово стварно, пробаћу покушаћу да пратим тај пут“ како смо читали сваку реченицу, јеванђеља и посланице, све више и више сам осећао да је то прави пут но, ту је било питање цркве ми заправо нисмо имали ниједну цркву, нити смо веровали иједној цркви нисмо веровали ни „званичној“ теологији то је била прва ствар друга ствар је била, а то се дешавало почетком ‘90-их, што смо моја жеинтервју са јоханесом волфом православни немац о православљу у немачкој ја увек говорим да је православље део нашег наслеђа у немачкој немачка је била православна пре много векова разговор водио: станоје станковић православље широм света на и ја желели да посетимо грчку, да одемо на неко острво ја сам отишао у библиотеку и нашао књигу о светој гори био сам невероватно фасциниран – монаси су живели тамо хиљаду година у истом окружењу и по истој традицији као и рана црква тад смо почели да се занимамо за православље почели смо да читамо свете оце и и имали смо осећај да је то живи извор јеванђеља и свега што смо желели да пронађемо то је био почетак онда сам почео да изучавам литургију и службе у православној цркви, па сам писао руској и грчкој цркви, питајући их где могу да идем на службе и да учествујем на светој литургији пронашли смо руску цркву у хановеру био сам већ припремљен на иконе и на то шта се дешава на службама, тако да није било много тешко када сам отишао први пут, осећао сам се као да сам код куће и да је мом трагању дошао крај то осећање имам и даље, након двадесет година након годину дана сам се крстио у руској заграничној цркви на празник светог јована моја жена се крстила после мене и тако смо постали православни видео сам да не постоји много књига о православљу и православном животу на немачком језику пре двадесет година постојало је само неколико књига био сам захвалан богу што сам постао православан, па сам помислио да морам да преведем неке књиге како би и други људи могли да прочитају нешто о православљу на немачком језику на енглеском језику постоји доста литературе, али не могу сви немци да читају на енглеском језику почео сам да преводим књигу душа после смрти од оца серафима роуза и православно догматско богословље оца михаила помазанског то су биле моје прве књиге и њих је објавио руски манастир светог јова почајевског у минхену тако је почело у то време нисам имао посао био је то тежак период, али сам мислио да треба да преводим, па да видим како ће се то развијати након две године сам закључио да треба да покренем сопствену издавачку кућу јер сам желео да издајем часопис, инспирисан делима оца серафима роуза и братства св германа аљаског желео сам да часопис буде мало другачији, да излази четири пута годишње и да објављујем у њему православне текстове то није требало да буде црквени часопис, већ часопис са духовним текстовима, житијама светих, акатистима, молитвама и теолошким текстовима духовна храна за почетнике у вери моје намере нису биле мисионарске нисам размишљао о себи као о мисионару, већ сам желео да ти текстови буду доступни онима који су трагали, као што сам ја трагао показаћу вам један примерак мог часописа узак пут досад су изашла 52 броја сваки број има 120–130 страна овде имамо акатисте, текст о светом пајсију, о православним светињама, причу о грчком манастиру, о светом фотију и светом николи… превео сам још неколико књига zмисионар: чули смо да сте превели на немачки језик и савете оптинских стараца, веома значајно дело ј волф: прво смо превели најзначајнија дела, попут делâ теофана затворника пут ка спасењу и мисли за сваки дан у години zмисионар: такође и шта је духовни живот и како се за њега оспособити ј волф: то још увек нисмо превели можда ћемо касније ту ће бити много посла превео сам мо50 2/2016 православље широм света литве на језеру од светог владике николаја велимировића и друга његова дела zмисионар: ваш пут у православље и надаље ваш живот у цркви је веома занимљив ваше речи су ме подсетиле на оца серафима роуза који је рекао да је осетио да је у очевом дому кад је пронашао православну цркву ви сте искусили различите ствари, и, као што сте рекли, трагали сте на разним странама, прочитали сте и чули много ствари, желели сте да пронађете истину мисионарско искуство нам говори да људе из различитих култура привлаче различите стране православља азијске културе се разликују, они више долазе до христа кроз осећања афричке народе више привлачи аскетски начин живота у православљу можемо ли добити неки савети, сви ми који жели да сведочимо и прикажемо нашу свету веру људима у западној европи како можемо да упознамо са православном вером своју браћу и сестре у том делу света? ј волф: то није лако питање приказати веру у западним земљама је поприлично тешко многи људи у западним земљама имају, како бих то рекао, блокаду у свом срцу они могу бити заинтересовани, али неће ићи сувише у дубину нисам сигуран како можемо да сведочимо зато морамо да имамо литературу која мора бити доступна друга ствар је да су људи које ја познајем у немачкој, а који су прешли у православље, веома различити људи интелектуалци, обични људи, на пример, човек који се оженио рускињом, који се временом заинтересовао за православље и срце му се, онда, и отворило за православље али немам рецепт за ово мислим да је најбољи начин, а то је на вама, да су православни заиста прави православци и да поседују духовност, да имамо лепе службе и добре свештенике који су отворени за разговор и за позивање људи на службе и у цркву мислим да би то било добро мисионарење zмисионар: дакле, пре свега, сопствени пример ј волф: тако је, сведочење сопственим примером то је најбољи начин zмисионар: прочитали смо негде да су људи који су се преобратили у православље у западној европи били изненађени чињеницом да је православље било вера њихових предака то им је помогло да имају другачији поглед на православље ј волф: да, ја увек говорим да је православље део нашег наслеђа у немачкој немачка је била православна пре много векова тиме су заиста изненађени, и онда можете нешто о томе да им испричате ствар је у томе што је званична хришћанска деноминација у немачкој или протестантска или римокатоличка и онда морате много да објашњавате о међусобним разликама, није нимало једноставно ја замишљам мисионарски рад у немачкој и у другим земљама као „паљење ватре“, да једна особа запали један мали крај, друга особа други крај можда ће, онда, и свети дух дунути у ту „ватру“ и помоћи да се прошири свако од нас може помало да допринесе постоји још добрих иницијатива у немачкој у манастирима који су почели с мисионарским радом сад постоје и други издавачи који издају православну литературу покренуло се нешто, али то је дугачак пут главни „мисионар“ је у ствари свети дух zмисионар: тако је и ми морамо стално бити свесни тога знам да људи који раде на пољу цркве желе да све иде много брже ј волф: али ми морамо бити стрпљиви и не смемо размишљати о сопственом успеху морамо свакодневно да радимо оно што је до нас и сачекати да видимо шта ће бити знам да су римокатолички и протестантски мисионари веома активни и да форсирају свој пут, али то није наш начин наш начин је спорији често су српски и руски мисиомарт / април 2016 51 нари били веома духовне особе, подвижници који су оснивали манастире, одлазили у шуме и молили се по 30 година, а онда мисионарили zмисионар: као што је један савремени мисионар из америке рекао: „не можете дати оно што немате у себи“ ј волф: али, ето, видите, старац пајсије са свете горе сада је свима познат, али он није желео да буде мисионар међутим, био је веома духовна личност и живео је по богу, стога је сад веома познат и његове поуке су преведене на много језика веома је значајна личност zмисионар: ваше речи о стрпљењу као о делу мисионарског и хришћанског живота веома су битне и размишљам, на пример, о светом николају јапанском који може да нам буде узор и нада јер је он дуго био тамо и изузетно се трудио ј волф: он је добар пример мисионара нашег доба но, разлика је у том што јапан није хришћански, а ми треба да мисионаримо у земљама које мисле да су хришћанске мислим да је то компликованије zмисионар: наши читаоци могу да се увере да сте ви веома активни, да сте превели многа значајна дела и да издајете и свој часопис, стога нам кажите како неко може да одржи ревност у свом духовни живот и да буде активан на пољу цркве толико дуго видимо да постоје људи, посебно овде, који почну са неким радом у оквиру цркве, али након годину или две, кад виде да се ништа не дешава у размерама у којима су то желели, престану да се труде шта је потребно да један православни хришћанин непрекидно у себи има ревност? ј волф: могу да говорим једино у своје име прва ствар за мене је била са имам организован црквени живот: да редовно идем на службе, да читам и учим црквенословенски језик, да се често причешћујем, молим и да постим дакле, све оно што је основа духовног живота и онда, наравно, морате се молити богу да вас чује и он вас чује, бар је такво било моје искуство, ако се искрено молите много пута сам помислио да не могу више и да је ово превише за мене јер само морао да радим, да зарађујем за живот, што нисам могао мојим издавачким радом имао сам и проблема у свом приватном животу јер је моја жена била дуго болесна она ми је много помагала око исправки, текстова и много смо дискутовали о свему, међутим, касније се њено стање погоршало и упокојила се прошле године било ми је тешко да истовремено радим, преводим и бринем о својој жени али шта друго можете да радите? zмисионар: и последње питање српска и немачка култура су различите, али православни који истински живе у цркви осећају да су једно у христу шта бисте желели да кажете својој браћи и сестрама у србији? ј волф: да треба да будемо свесни великог богатства православља мислим да је србија једна од „најбогатијих“ земаља на свету и да је веома битно да то знају толико манастира и толико цркава у тако малој земљи, жив црквени живот и велико наслеђе ми у немачкој смо веома „сиромашни“ економски смо богати, али смо духовно сиромашни волео бих да дођем у србију и волео бих да је српски народ свестан о наслеђу које има, јер ми се чини да није у довољној мери свети јустин поповић је говорио у унутрашњој мисији цркве то је такође веома битно zмисионар: много вам хвала, брате јохане ј волф: хвала и вама  интервју је на енглеском језику водио станоје станковић, а прекуцала га је и превела са енглеског милана вучићевић 52 2/2016 православље широм света подмлађени новим генерацијама које, стасавајући под окриљем цркве, развијају јаку свест о свом пореклу, упркос бројним искушењима, хочани опстају на овим просторима, баш као и њени чокоти који, срасли са земљом из које су поникли, изнова рађају великa `очa, aрхаично, „голема оча“, центар метохијског виногорја, је насеље општине ораховац, 20 километара северно од призрена традиционално је богатo виногорјем захваљујући великом броју сунчаних дана и надморском висином од 400 метара, благом климом заштићенo је од хладних ветрова планинама са источне и северне стране, а речним долинама отворенo утицају медитеранске климе због тога је хочанско виногорје једно од најблагороднијих у србији и надалеко чувено то је својевремено знао и велики српски жупан, касније краљ српски, стефан немања остао је запис у хиландарској повељи (1198–1199 године) којом дарује метох велике хоче манастиру хиландар: „и измоливши од византијског цара да голема оча (велика хоча) буде метох манастира хиландар и сам ту засади два винограда“ историјски извори сведоче да је подручје призрена и велике хоче најпознатије виноградарско подручје средњовековне србије пре доласка турака, у периоду од xi– xvi века, велика хоча је имала један манастир и више од 25 цркава које су грађене на темељима старијих цркава сада у великој хочи има 12 цркава од којих су шест у развалинама, а шест у релативо добром стању и у њима се у одређеним данима и верским празницима врши служба божија хоча је позната по бројним црквама из средњег века: црква св јована, св николе, св луке, св стефана, св недеље, св ане, св петке, св илије, св пречисте као и по виници цркве св стефана, кули лазара кујунџића, кући породице хаџиспасић, кући са виницом породице патрногић, конаку манастира марка коришког, сарају, кући столића, симића, мицића, сташића улаз у село чине тесне велика хочa центар метохијског виногорја измоливши је од византијског цара за метох хиландара и сам ту засади два винограда лела марковић март / април 2016 53 путопис дечанска виница улице, са збијеним старим кућама центар села је пространији испред цркве нас дочекују мештани вечерамо у ресторану у центру села посна вечера, пасуљ са шампињонима и салатa своје виногорје у великој хочи, виница манастира дечани има још из времена цара душана и у њој се и данас производи дечанско вино некада су виноводи ишли од хоче до душановог манастира светих арханђела код призрена цеви су и даље у земљи попадија нас распоређује по кућама, а госпођа зора води нас четворо у свој дом типична хочанска кућа, као да смо у неком прошлом времену кроз капију се улази у широку авлију пуну процветалог саксијског цвећа дрвена врата, ламперија, зидни сат, старински намештај будимо се пре звона празник је, силазак светог духа на апостоле – педесетница док јутро још дрема у мирној авлији, опраштамо се од домаћина и журимо на литургију у зочиште, манастир светих мученика и бесребреника козме и дамјана једно од веровања је да назив места потиче од речи за `очиште (иза хоче) налази се 5 километара југоисточно од ораховца, а на 3–4 километра од велике хоче надалеко је познат по исцељењима од разних болести срба, али и припадника других народа сетих се своје куме која се 1998 године помолила светим врачима да изнесе до краја ризичну трудноћу – свети бесребреници јој помогоше, а она надену сину име дамјан, кад се роди недалеко од капије је смештена база аустријског кфор-а након доласка међународних снага, у лето 1999 године, монаси су евакуисани у последњем тренутку пре него што су албански сепаратисти опљачкали и запалили манастир у лето 2002 године, на празник светих врача, епископ и монаштво су служили литургију над порушеном светињом тада их је већа група локалних албанаца гађала камењем, а холандско-дански кфор ништа није предузео потом су сепаратисти минирали преостале делове већ урушеног манастира те године је у дневним листовима објављена вест да је албанац који је минирао цркву изгубио разум албанци се после више нису толико противили обнови манастира црква је обновљена октобра 2004 године за изградњу је коришћен камен старе цркве, а нова црква је готово идентична порушеној улазимо у обновљени манастир конаци су нови, двориште уређено, трава покошена, башта у цвату црква идентична некадашњој радосни што је васкрсла, хитамо на литургију „видесмо светлост истинску; примисмо духа небескога; нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој тројици, јер нас је она спасла“ улазимо у цркву тачно на почетак литургије полукружног плафона, обновљена, потпуно фрескописана, невелика, чини да се осећамо уједињенији у заједничкој молитви атмосфера узвишена и свечана под цркве прекривен зеленом, покошеном травом њен се мирис преплиће са мирисом тамјана тако је била украшена и сионска горња одаја када је дух свети сишао на апостоле природа у пролеће обнавља зеленило и цвеће, а свети дух обнавља наше душе и целокупно биће старешина са монасима служи целу литургију на црквенословенском, монаси поју за певницом са десне стране у великој светињи, у заједничкој молитви, са светом троји54 2/2016 путопис манастирска црква светог козме и дамјана, зочиште цом и монаштвом, а свети бесребреници као да су нас наткрилили прва, друга, трећа коленопреклона молитва исплетосмо венце стављамо их у торбице, радосни што ћемо их из ове светиње понети најмилијима остављамо уписана имена крај иконе неколико речи с монаштвом, неколико у продавници, по нека усамљена молитва светим врачима, на тренутак, у празној цркви пунимо флаше лековитом водом која ту извире, палимо свеће, убрзаним корацима, враћамо се у аутобус душа вапи да остане дуже после тог јуна 2011 године, пратећи зов душе, поново смо у хочи, сада михољског октобра 2015 сунце нас прво дочекује да покаже колико је топло и благородно за овај крај стижемо до цркве светог стефана у самом центру села то је саборна црква зидана пре xiii века на темељима старе богомоље последњи пут рестаурирана 1853 године, а од 1985 године у њој се врши служба божија њени важнији објекти су црквени конак, виница, пивница, службене парохијске просторије, стамбени објекти, сточарске зграде, бунар старији живопис, у фрагментима, потиче из xvi века, и новији из 1864 године, рад дебарског зографа јосифа из лазаропоља, покрива готово све зидне површине вођа пута, бојан бабић (председник друштва пријатеља манастира свети арханђели код призрена) одлази да позове свештеника а ми улазимо у цркву у цркви полумрак, не знамо где се пали светло кустос народног музеја у београду, који путује са нама, користи прилику да нам исприча нешто о самој цркви док не стигне свештеник скреће нам пажњу на веома стару и вредну икону светог николе из xii века, дело чувеког иконописца и зографа из xvi века, лонгина у полумраку пали батеријску лампу и осветљава нам икону у пола речи застаје приближава се икони, гледа ћутке у њу, а потом је додирну после краће тишине зачусмо његове задрхтале речи: „мироточи!“ уз бројне спонтане узвике, крстећи се и са сузама у очима, поклонисмо се икони светог николе, захваљујући се господу што нас је удостојио, питајући се потом зашто баш икона светог николе? шта би то требало да значи? и још много тога у два танка млаза, један са свечеве десне надлактице, а други паралелном дужином левог рама иконе – сливало се миро до доње ивице рама а онда растежући се, непрекинутом нити, до дрвеног зидног оквира испод иконе и даље низ оквир у том тренутку отац миленко пали светло у цркви сведочи да сваки пут, уочи битних догађаја за опстанак косова и метохије, мироточи по нека икона у хочанмарт / април 2016 55 икона светог николе икона мироточи ским светињама тих дана се очекивала одлука унеско за пријем у чланство тзв републике косово „за оне који су заљубљени у христа, ово је романтично доба а за оне који нису заљубљени у христа ово је тешко и мрачно доба“, говорио нам је само дан раније игуман манастира свети арханђели код призрена, отац михајло цело јеванђеље у две реченице оставило нас је тада без даха и учинило да их се често присећамо и понављамо их дубоко замишљени над њиховом садржином и дубином потом крећемо ка најстаријој, гробљанској цркви светог николе подигнутој пре xii века попадија нас води дугим и уским, асфалтираним сеоским улицама у којима као да је време стало ниски земљани зидови, дрвене капије с гвозденим алкама и по нека новија фасада која накратко прекида времеплов на једној капији стоји стара хочанка, у традиционалној ношњи, јелеку, димијама са скутачом, с марамом на глави увезаном бројним иглицама отпоздравља нам громко: „бог помого!“ улазимо у цркву у xiv веку је живописана, а турци су је спалили крајем xv века иако делимично очуване, фреске изазивају дивљење због своје патине, али и живости познати сликар и песник „зограф лонгин от пећи“ сликао је 1577 године три иконе на иконостасу у цркви је и надгробна плоча гради лава сушенице из xiv века, име непознато у историји, али је значајно јер сведочи о присутности српског становништва ова једнобродна грађевина са правоугаоном основом и полуобличастим сводом, зидана је од тесаног камена под је поплочан са обе стране иконостаса и дужином свода над њим, фрескопис житија светог николе у цркви и часни крст из јерусалима, дар једне мирјанке са родитељима управо оне која је била у групи са нама и задовољно се смешила из прикрајка по повратку обилазимо кулу кујунџића, место херојске погибије српских комита за слободу јужне србије, у борби са турцима, на челу са четником и призренским богословом, лазаром кујунџићем икона у цркви св трифуна фреске из цркве светог николе икона пресвете богородице из љубижде код призрена икона пресвете богородице из корише код призрена 56 2/2016 путопис остало је сведочење о херојском држању његове мајке која је одбила да препозна леш свога сина, како не би угрозила породицу херојска погибија кујунџића и милошевића инспирисала је милана ракића да напише песму на газиместану, а чврсто држање мајке, србина римокатолика из дубровника ива војновића да напише драму лазарево васкрсење 1913 године друштво књижевника косова и метохије и мештани велике хоче традиционално организују књижевну манифестацију која носи име лазара кујунџића обилазимо малу, али стару цркву у дворишту основне школе, посвећену мајци пресвете богородице, светој ани постојала је и у средњем веку, али су је турци срушили и уместо ње подигли џамију после ослобођења од турака 1912 године, срби су срушили џамију и опет подигли цркву цркву је обновила ванка, удовица јована зивгаревића из велике хоче купујемо чувено хочанско вино попадија нам дозвољава да у дворишту парохијског дома цркве уберемо набрекле и мирисне гроздове, испреплетане лишћем винове лозе занемели због ароме гроздова само констатујемо како овом „хочунду“ ни бургунд није раван у саставу дечанске винице је и капела посвећена светом трифуну одатле, на трифундан, по завршетку литургије, свештеници и монаси са верницима одлазе до дечанског винограда у атару хоче, да би уз молитву и освећење орезали прве чокоте: „нека нам, господе, година буде родна, зрно крупно и сочно, гроздови богати, да се бачве напуне, а вина буде за литургије, за славе, свадбе, крштења! амин, боже дај!“ последња светиња коју посећујемо, пред одлазак их хочанског виногорја је манастир светог јована, на узвишењу изнад села са тог места се пружа диван поглед на брдовито виногорје и паштрик манастир има квадратну припрату за сведену полуообличастим сводом отац кирил нас дочекује и говори нам о историји манастира фреске потичу из xivи xvi века старији слој је очуван у фрагментима, а новији је настао у време макарија соколовића, између 1561 и 1577 године уточиште у овом манастиру су нашле две веома вредне иконе једна је икона пресвете богородице коју су стручњаци из центра мнемозине демонтирали са иконостаса демолиране цркве светог николе у селу љубижда код призрена, 1999 године на икони се види траг смолне сузе из десног ока која је потекла са иконе док је црква горела друга је из минираног манастира светог марка у кориши код призрена, манастира у коме се у xiii веку подвизавао свети петар коришки професор призренске богословије и игуман манастира светог марка, отац мирон (косаћ), остао је у призрену до мартовског погрома 2004 године када је дошао у велику хочу, и по благослову владике обновио манастирски живот у манастиру светог јована, отац мирон је са собом донео и ову икону пресвете бокапела дечанске винице, св трифуна март / април 2016 57 крст: овде почива раб божји периша кујунџић 1769 городице и она је добила трон у цркви светог јована данас у великој хочи, у веома тешким условима, без редовних прихода и могућности запослења, живи око 700 срба окружени албанским селима, под константним су притиском у виду узнемиравања и ометања у коришћењу сопствених винограда баве се и туризмом, омогућавајући смештај све бројнијим ходочасницима у ове крајеве честа инспирација косовско-метохијских писаца, велика хоча, нашла је место и у књизи кукавице од велике хоче, великог пријатеља хоче и срба, аустријског писца петра хандкеа, после једне априлске посете овом селу: „тих дана сам чуо кукавице, много њих, нигде и никад их нисам чуо толико чинило ми се да су кукавице из целе европе дошле ту, у ово мало село“1 велики писац је прошле године уручио мештанима део новца од награде хејнрих ибзен која му је додељена у ослу 2014 године често се враћа великој хочи и франческо скарфи, оснивач и активиста друштва пријатеља манастира високи дечани, италијан са сицилије, крштен у високим дечанима заслужан је за побољшање услова живота мештана, посебно деце подмлађени новим генерацијама које стасавају уз окриље цркве и развијају јаку свест о свом пореклу, под сунцем метохије, упркос бројним искушењима хочани опстају, баш као и њени чокоти који, срасли са земљом из које су поникли, изнова рађају како је чокот спаситељ лози, остајемо у нади да ће народ велике хоче бити спаситељ српске лозе на обећаној земљи – косову и метохији  аутор фотографија: лела марковић аутор је књижевник и правник градског центра за социјални рад у београду 1 цитат преузет из интервјуа оливере радић, извор: православиеру милош з јелић верска настава у државним основним и средњим школама представља један од најважнијих (можда и најважнији) вид мисије наше цркве данас вероучитељи су, од повратка веронауке у државне школе, пред истим, тешким задатком (неки кажу проблемом): потребно је одржати час у трајању од 45 минута то значи да поверено нам време треба испунити садржајем, који ће деци бити занимљив за тренутно слушање, подстицајан за даље размишљање и из кога ће извести закључак, који ће представљати знање, примењиво у свакодневном хришћанском животу садржај часа, поред прилагођености узрасту и афинитетима ученика, мора бити строго православан, за шта је критеријум учење цркве први утисак на колеге и ученике оставља изглед и лик колеге, односно вероучитеља (прва лекција из методике наставе), а затим, на прави начин изложено предвиђено градиво и наша хришћанска савест и одредбе савременог образовног система нас обавезују на стално стручно усавршавање без свете литургије и књиге, нема хришћанске вере свете тајне и свете врлине (отац јустин) чине живот човека хришћанским, света литургија је центар таквог живота, а читањем налазимо путоказе у њему најзначајнији део божијег откривања људима записан је у светом писму старог и новог завета, а светитељи цркве су, кроз векове, записивали богом откривене истине хришћани би стога требало да свој литерарни укус развијају, своја сазнања проширују и слободно време испуњавају читањем добрих, лепих и корисних књижевних дела, наше и светске књижевности значај ерудиције предавач верске наставе на час одлази са јасним знањем шта треба да преда58 2/2016 путопис веронаука је и на који начин треба да излаже припремљени садржај знања стечена на богословским факултетима, потребно је константно утврђивати и проширивати литература из области методике верске наставе је малобројна, па не би требало заобићи књиге: протојереј-ставрофор хаџи-љубодраг петровић, вера је божанска сила у човеку чланци, беседе, разговори (београд, 2010); емил каменов, методика наставе веронауке (београд, 2012); младима је потребна црква – зборник текстова (манастир превлака, 2012) и игуман георгије шестун, православна педагогија (крагујевац, 2013) вероучитељ у старијим разредима основне и у средњој школи, мора бити спреман да „благим речима и јаким доказима“(патријарх павле) излаже на теме које у уџбеницима нису заступљене: болести зависности (зависност од дувана, алкохола, наркотика, интернета), опасности и заштита од деловања секти, абортус, чуда и чудесна исцељењима у православним храмовима, савремени примери истинског хришћанског живота, сујеверје, могуће странпутице и проблеми у свакодневном животу младих људи1 и из ових области, неопходно је стално проширивати знања поред медија, о овим питањима говори мноштво књига, а за припрему часа могу бити корисне: свештеник павле гумеров, православна аскетика за мирјане (манастир клисина, 2011); свештеник џон брек, с нама је бог: кључна питања вере и живота (београд, 2012) и друге значајан број наших ученика део свог времена посвећује читању вероучитељ мора бити спреман да заинтересованим ученицима (а таквих има у свим школама), препоручи књиге које би одговарале њиховом узрасту и интересовањима на овај начин, децу ћемо упутити на литературу која изграђује литерарни укус, проширује сазнања и доприноси усавршавању младог човека поред обиља популарних, али 1 било би више него корисно на ове теме снимити и продуковати примерене филмове, који би се користили у настави веронауке материјала има на претек, а добар пример нам дају надлежни за унапређење наставе грађанског васпитања, који су пре више година снимили и предавачима овог предмета поделили већи број филмова за приказивање на часовима говоримо прво богу о деци, па тек потом деци о богу март / април 2016 59 читање и школска катихизација испразних штива, ученици ће прихватити препоруку вероучитеља и време и пажњу посветити књизи, која представља истинску духовну храну тако ће бити усмерена духовна стремљења (неко ће рећи „духовна глад“) наше омладине – младих боготражитеља, што је важан услов њиховог остајања и живота у цркви грешимо ли ако тврдимо да овако испуњавамо заповест христову „гладан бејах и нахранисте ме“? текстуална метода у настави веронауке др емил каменов, у својој књизи методика наставе веронауке, каже: „уз живу реч вероучитеља, једна од најважнијих метода верске наставе, свакако је рад са текстом ова метода подразумева, рад вероучитеља и ученика са текстом, штампаним, писаним, пренетим електронским путем односи се на све поступке утицања на учење и развој младежи путем текста ту су текстови (изворни или прилагођени) који се налазе у светом писму и светоотачким књигама, уџбенику и радним листовима даље, користе се листови и часописи намењени верском васпитању деце сликовнице и друга литература за децу и омладину, нарочито ако имају благослов и препоруку да се користе у школи шире гледано, методом о којој је реч, користе се сва текстуална средства то су све књиге из белетристике прилагођене узрасту, збирке прозних и поетских текстова текстуална метода је применљива на свакој врсти часа и у свакој његовој етапи, а пун смисао добија комбинована са другим методама, уз коришћење савремених наставних средстава“ свако читање одломака из новог завета, са одговарајућим тумачењем, оставља снажан утисак на ученике ученици ће и сами предлагати читање светог писма на часу, али и тражити појашњења и тумачења појединих стихова које су читали код куће аутор текста је од својих ученика добио и на њихов предлог су на часовима прочитани текстови „отац матеј“ (објављен у часопису православни светионик), „љошка смотанко“ (објављен у часопису православни пут), „мали христов положајник“ (аутор ф м достојевски) и „бака ракила“ (аутор свештеник ј зечевић) када је реч о књигама, корисним за реализацију часа верске наставе, вероватно је најбоља књига писма светој лидији (земун, 2013), ауторке мелинде џонсон корелација предмета готово као неопходност намеће се повезивање садржаја градива веронауке, са садржајима других предмета ученици неретко траже од вероучитеља да им додатно појасни делове градива из других предмета, пре свих, из области друштвених наука у договору са колегама и ученицима, могуће је да вероучитељ буде гост на часу других наставника (и обратно) овакви часови су вишеструко корисни, јер ученици сазнају нове чињенице и схватају дубљи смисао градива вероучитељ може бити гост на часовима српског језика и књижевности, када се обрађују методске јединице везане за свето писмо, на часу социологије може говорити о разлици између религије и магије, на часу историје о историји спц, итд за ове часове, вероучитељ се мора додатно припремити уместо закључка и на крају, наводимо савет једног свештеног лица једном вероучитељу: „сваког дана се моли богу за своје ученике посвети им, на пример, један акатист дневно“ говоримо прво богу о деци, па тек потом деци о богу молитва (или читање молитве) за поверене нам ученике, јесте први и најважнији предуслов успешне школске катихизације  аутор је вероучитељ у економској школи у чачку 60 2/2016 веронаука прота дејан дејановић (1930–2016) својим очинским саветима, душекорисним и спасоносним, крепио је и усправљао пале и клонуле, а посрнуле храбрио да истрају ненад вујић диван је бог у светима својим (пс 67, 36), каже цар и пророк давид, а познаваоци блаженопочившег проте дејана дејановића могу да кажу да је он био диван човек, блистави учитељ вере, сјајан исповедник и ненадмашни беседник једном речју, свима је био све, не би ли их придобио за веру и утврдио у изворном православљу које носе три стуба: вера, нада и љубав знао је да је љубав најважнији стуб, пошто се вера и нада испуњавају у царству божијем, а једино „љубав никад не престаје“ (1кор 13, 8) на руском „старец“ , а на грчком „герондас“ (ο γέροντας), не значи нужно да је неко стар по годинама, већ да је, под непосредним вођством духа светога, мудар у животним поукама, и вешт у духовном руковођењу и исцељењу оних који му приступају оно што „старец“ нуди својој духовној деци нису првенствено моралне поуке и правила живота, него једна лична духовна веза „старац је“, каже достојевски, „неко ко у сопствену душу и вољу преузима вашу душу и вољу“ њему се као плод молитве и богоугодног живота, дају дарови духа светога, дар расуђивања и духовног исцељења за своју духовну децу моли се непрестано, прихвата њихове радости и жалости као своје сопствене крстоносни прота дејан био је изванредан беседник и тумач јеванђеља његове беседе су биле маестралне, кристално јасне, једноставне, јеванђељске и радо слушане захваљујући дугогодишњем животном искуству и знању, протина „жива реч“, прожета божанским надахнућем, доносила је свима нама драгоцене и спасоносне поуке као дугогодишњи исповедник, прота дејан је био непревазиђен причао је (наравно, не одајући имена) да не постоји кривично дело из судске медицине које код њега није исповедано свакодневно, већ од ранога јутра, долазиле су десетине верника да се исповедају поверавајући му се и откривајући своје слабости, страдања, муке и недаће свакога би наш прота пажљиво саслушао, и не осуђујући никога, трагао би и проналазио суштину проблема, а уздајући се у господа, увек изналазио решење за све ситуације говорио је да ако паднемо сто пута, важно је устати и сто први пут својим очинским саветима, душекорисним и спасоносним, крепио је и усправљао пале и клонуле, а посрнуле храбрио да истрају и остану на „уском путу“ који води ка непролазном царству небеском, „где ће бог отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више“ (отк 21, 4) март / април 2016 61 вјечнаја памјат огроман пастирски успех и сјајну мисионарску делатност, остварио је прота дејан предајући целога себе цркви христовој међутим, никада није допуштао да се њему припише та заслуга, већ је из њему својствене скромности говорио да је дејством благодати божије привучено толико верника у цркву у којој је он служио богу вишњему слажемо се, само што је свима нама јасно да је та благодат божија деловала управо кроз њега, он је био њен сасуд и сарадник благошћу и изобилном љубављу, учећи нас све праштању, будио је у сваком човеку оно што је добро, сагоревао оно што је погрешно, и полагао семе јеванђеља у душу очишћену и окупану у духовној бањи свете тајне исповести многи су приступили цркви, и бога заволели, кроз оца дејана, те стога можемо донекле разумети речи богоносног апостола павла: „а живим – не више ја, него живи у мени христос“ (гал 2, 20) „кампсада“1 је још једно сведочанство божијег чуда које господ милостиви начини кроз неуморног и богољубивог проту дејана наиме, у топчидерској шуми, изван насеља, и то на самом гробљу, постоји капела посвећена светом трифуну пре готово 20 година, наш прота је распоређен да опслужује ову малу цркву, без парохије, а самим тиме и без парохијана који би долазили на богослужење редовно је служио литургије, али готово да нико није долазио на службе, осим понеке баке која би, након паљења свећа, одстојала неколико минута, и потом отишла за својим послом но, протина дугогодишња ревност у богослужењу и непоколебљива апостолска вера дадоше плодове, те поче најпре да долази један млади брачни пар, а касније ме1 свети трифун је рођен у селу кампсади у фригији, а пошто је ова црква на топчидеру посвећена светом трифуну, онда су се верници који су долазили у овај храм на литургије називали „кампсађани“ сто утехе и укрепљења ту нађоше многи истински боготражитељи а ове године, гле чуда божијег, на последњој божићној литургији коју је служио наш прота дејан, причестило се 70-оро деце и око 150-оро одраслих целу цркву и део дворишта испунио је народ божији никла је „жива црква“, једна духовно моћна литургијска заједница која се непрекидно умножавала и духовно узрастала захваљујући овој цркви, која је била велики „расадник побожности“, многи су духовно прогледали, а импресиван је број оних који су, благословом проте дејана, постали свештеници или монаси дух свети „дише где хоће“ (јн 3, 8), а у овој цркви се за време богослужења примећивало посебно молитвено расположење и осећала божанска благодат, „јер где су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (мт 18, 20) прота дејан је имао на хиљаде своје духовне деце рецепт је био једноставан – жртвовати се, пружити несебичну љубав и непрекидно се старати за спасење свих оних који су му приступали, те је тако чинећи спроводио у дело речи апостола павла: „свима сам био све, да како год неке спасем“ (1кор 9, 22) не зна се број оних који су помоћ и утеху нашли код овога дивнога духовника, који последње две деценије готово ни један дан није провео на годишњем одмору, нити на боло62 2/2016 вјечнаја памјат вању говорио је: „мени је одмор када проводим време са својом духовном децом“ у цркву, овај скромни служитељ божији, први је долазио најчешће користећи градски превоз (док га је здравље добро служило) имао је посебан дар, и жељу, да се посвети људима славећи бога и делајући као „добри пастир“ доживео је изузетно поштовање и за живота, а након упокојења његова духовна чада, схватила су колико много им је свима значио професор андреј тарасјев, који је поносан на њихово 72 године дуго пријатељство, рекао је оно што су многи осећали: „сада смо остали као сирочићи“ но, нема места за тугу, јер вером потврђујемо да смрт као биће не постоји, и да она само представља привремени растанак од наших најмилијих коначно, имаћемо још једног молитвеног заступника пред престолом божијим, али овај пут на један другачији, тајанствен и невидљив начин, богу знан схиархимандрит захарије (+1936), ученик великих руских духовника, тешио је своја духовна чада речима: „после смрти ћу бити много живљи него што сам сада, зато немојте плакати када умрем“ душа осећа молитве које се узносе за њу, и благодарна је онима који их узносе, и духовно им је блиска и на крају, да се подсетимо, да је свети серафим саровски замолио да на његовом гробу буду урезане ове знамените речи: „када умрем, дођи код мене и на мој гроб, и то што чешће, утолико боље ма шта да је у твојој души, ма шта да ти се деси, дођи код мене као и кад сам био жив и клечећи на земљи, избаци сву своју горчину на мој гроб све ми испричај и ја ћу те саслушати, и сва она горчина ће се распршити како си ми говорио док сам био жив, тако поступи и сада, јер ја сам жив и бићу жив заувек“  аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији десет божијих заповести у времену увек стоје савршенству снови чести у животу да напо

-ВАСКРСНУЋЕ-