-ВАСКРСЕЊА-
1
Свеска: 299 | 50 година Мисионара
...која се срета на византијским ико- нама, на милешевском аншелуВАСКРСЕЊА,📌 ,
на божишној химни и никакво чудо: иста
вјера, исти подвиг, не могу а да не оставе и
истовјетне трагове иза себе
ту је и кивот св балд
...која се срета на византијским ико- нама, на милешевском аншелу
МЕТА инфо: Р:27616 К:206342 Д:114
 | Свеска 299 |
Свеска: 299 | 50 година Мисионара
... зналци тврде да други, сличан овом рељефу, не постоји у западној европи на њему изабраници божји играју рајско коло на- дахнут духом ирланд- ско - коломбанске про- стоте, овај рељеф свједочи исту ону рајску радост којом се радује св теодехилда то је иста она ра- дост која се срета на византијским ико- нама, на милешевском аншелу васкрсења, на божишној химни и никакво чудо: иста вјера, исти подвиг, не могу а да не оставе и истовјетне трагове иза себе ту је и кивот св балда и других древних светитеља, из времена кад је запад био земља светих чудеса „ипак је владика добро урадио што ме довео овамо“, мислио сам излазеши из ове св крипте изнад ње, у савременом римокатоличком храму, откривао нам се други свијет простота рељефа који на сми- ренорадосни начин открива једну ненаметљиву љепоту, овдје је замијењена не- преображеним натурализмом тај неисције- љени натурализам је свуда видан и присутан: на киповима светаца, на ткз крсном путу, пијети, скидању с крста то су веш трагови и изрази новог духа позноримског хришшан- ства, које као да покушава да спољашњим бљеском и страственом емоционалношшу, сакрије свој унутрашњи немир но то веш не спада у трагове православља то је туга за њим и искање његово о амфилохије радовиш православни мисионар, 6/1976 како сам се обратио у веру из љубави према на- шим људима у земљи и иностранству господ ме је позвао да напишем ово сведочанство које вам шаљем са молбом да га одштампате у једном од следеших бројева „мисио- нара“ обрео сам се 1964 године у мароку тамо сам остао не- пуних 10 година, где ми се и двоје деце родило 1967 у јесен преселио сам православни мисионар 37 се из маракеша у казабланку то је велики ма- рокански град - око милион и по становни- ка, пун цркви и европљана пролазеши градом приметио сам једну књижару изнад које је била фирма: „библија“ једнога дана нека сила ме је привукла до из- лога било је тамо библија на свим језицима ушао сам и затражио библију на францу- ском купио сам је и понео куши продавац швајцарац обешао ми је да ше ми ускоро на- бавити библију и на нашем језику почео сам да читам библију од почетка о, какве ли благодати, какве ли милости! неве- роватно, али истинито, бог ме је посетио осетио сам његово присуство све ми је по- стало јасно и разумео сам оне господње ре- чи: „јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви“ (књ пророка иса- ије 55,8) разумео сам да сам до тада ишао на- сумце, по беспушу, заобелазеши, као изгубљени у пустињи, и да је бог, својом ми- лошшу, хтео да ме изведе на пут „о дубино богатства и премудрости и разу- ма божјега! како су неиспитљиви његови су- дови и неистражљиви његови путеви!“ (по- сланица римљанима 11,33) наставио сам да читам библију са великим жаром ујутро сам је носио на посао да и та- мо читам у паузама између клијената (по струци сам зубни лекар) више нисам гледао ни на што само да што пре могу да наставим где сам стао, да што пре упознам бога и његове тајне и да будем стално са њим по- чео сам тражити: „покажи ми, господе путеве 38 сретење 1/2008 „пошљи светлост своју и истину своју, нека ме воде, и изведу на свету гору твоју и у дворове твоје“ (пс 43,3) ступајуши у двадесету годину овога излажења православни мисионар тиме обележава једну читаву епоху у послератном животу српске православне цркве о потреби и циљу издавања православ- ног мисионара, у првом његовом броју пред васкрс 1958 године, блаженопочивши патријарх викентије каже: „овим листом наша црква жели да попу- ни празнину и давнашњу потребу наших верних лаком и разумљивом садржином православни мисионар ше „малој де- ци у христу“ предавати и тумачити вер- ске истине православне цркве и њене вер- ске прописе пригодним написима у крат- ким цртама ше се приказивати прошлост православне цркве а посебно српске пра- вославне цркве, њених светитеља и рев- ност наших предака у чувању своје вере“ сви омо ми живи сведоци да је православни мисионар увек и неод- ступно био на тој линији мудро вођен за све ово време, без прекида, својим ревносним уредником, нашим драгим братом, преосве- шеним епископом браничевским хризосто- мом, и његовим неуморним сарадницима, улазеши у православне домове, православ- ни мисионар је уносио еванђелску поруку, радост, мир, наду и утеху нека је зато слава и хвала богу свевишњему на милости којом обесипа православни мисионар и његове читаоце нека је од нас хвала, од бога благослов, сви- ма дародавцима за помош коју указују листу нека би се њихов број умножио, да би наш православни мисионар као неугасива зубља и даље ширио еванђелску светлост и истину амин боже дај с благословом, аем патријарх српски герман православни мисионар, 1/1977 патријарх српски своје, научи ме ходити стазама тво- јим упути ме истини својој и научи ме; јер се ти бог спасења мојега, теби се надам сваки дан“ (псалам 25,45) купио сам ускоро још једну библију њу сам донео куши и ставио на сточиш крај кре- вета као да сам је заборавио то због моје же- не која је била атеиста, као и вешина факул- тетски образованих хтео сам да са њом по- делим радост сусрета са богом и он ме је упутио да његову књигу оставим тако, и ја сам то и урадио господ је учинио остало @ена је почела да чита библију слава оцу и сину и светоме духу, данас и довека! то је била прва душа на путу спасења коју ми је господ поверио ускоро смо се упозна- ли са русима који су некада живели у србији и били смо пресрешни да смо могли иши у њихову црквицу било је заиста дивно веш у септембру 1968 преселили смо се из казабланке у град ел @адиду, где смо остали до краја 1973, кад нас је господ позвао у швајцарску прелазак у ел @адиду није сме- тао да идемо и даље у руску цркву чак у каза- бланку (90 км далеко) и да наставимо читање библије господ нам је показао чуда, срели смо га и упознали, примио нас је у своје окриље упи- сао нас је у књигу вечнога живота, опростио нам грехове спасао нас је христос својом проливеном крвљу на голготи дао нам је светога духа и његове духовне дарове сад је са нама стално, води нас и осветљава нам пут, учи нас и саветује васкрсли христос је жив, присутан свуда и на сваком месту и поново ше доши да узме своје (прва посл солуњанима 4,16-17) веш по нашем пресељењу у ел @адиду, до- шао је један пријатељ да се опрости пред од- лазак за канаду на растанку сам му дао на поклон своју библију пише ми да се и он од ње не одваја донела му је срешу, здравље, ра- дост, а посебно спас и живот вечни то је би- ла друга душа послана од господа за не- пуну годину дана хвала му и слава! после су дошле душе моје деце која су стигла за школу и научила да читају, па душе од ближе и даље родбине, итд библије су се мењале и долазиле нове само оне који нису хтели да је прихвате, го- спод је оставио тамо где су чули су његову реч, били су позвани, а на њима је шта ше да изаберу господ не приморава ни- кога, али нас све воли и жели да сви будемо спасени а ми који смо доживели ново рођење ослободили смо се од старог и, како каже апостол павле: „то не живим више ја, веш христос живи у мени“‘ (посланица га- латима 2,20) из захвалности господу што ме је заиста извадио из блата, из вечне таме и смрти и по- клонио ми вечни живот, ја га славим и молим му се да би се и другима, целом свету, пока- православни мисионар 39 зао и открио преко свога писма које свако може да прочита и да начини лични опит наравно, без свакодневног читања нема бла- годати, ни милости, ни божјег благослова ја се захваљујем господу што ми је показао да нема другог пута до бога, сем кроз христа: „ја сам пут, истина и живот, нико неше доши оцу до кроза ме“ (јован 14,6) зато се не стидим да јавно исповедам хри- ста сина божијега, разапетог и васкрслог ко- ји је дошао да спасе свакога који у њега пове- рује (јован 3,16) драги брате, драга сестро, овога момента и тебе христос зове, приши му такав какав си, отвори свето писмо и он ше ти се јавити и срешу и радост ти донети и твој живот потпу- но изменити поклони библију својима ближњима, донешеш им спас и срешу, а го- спод ше тебе богато наградити нека нас господ све благослови! др славољуб тадиш (швајцарска) православни мисионар, 3/1977 прослављање васкрса док пролеша зраци из сна зимског буде, загонетка судбе мучи многе људе: „да л’ живота другог заметак се ствара, или нам спасења смрт врата затвара?“ све около шути, само црква збори: сетите се, децо, ко врата отвори! праведник без греха, син божанске силе, што на крсту умре за све људе миле за све људске грехе он поднесе жртву, задовољи правду, збриса казну смртну својом смршу тако људску смрт победи и свакоме вечни живот обезбеди он из мртвих уста по божанској моши да васкрсне мртве он ше опет доши; па ше сваки који „добар отвјет“ има у вечном животу награду да прима! недељко кангрга православни мисионар, 3/1983 @ивотни вихор у најпрометнијој улици старог дела града, у омањем стану било је као увек мирно по- некад би прекинуо тишину звук старог по- родичног зидног сата који је својим тонови- ма допирао до широког ходника кроз који су врвели дечаци јака, до касно у нош, бука ау- томобила и клацкање честих трамваја, били су уобичајени и нису заокупљали ничију пажњу ту у соби живео је пензионисани слу- жбеник пореске управе, свима познати и омиљени чика-михаило дугогодишњи пен- зионер, отац марте и персиде, одавно уда- тих у другом граду, веш годинама живи сам и то га до сада није ни мучило редовно је изла- зио са старим пријатељем јоцом, добрим другом од најмлађих дана поред дугих шетњи, штампе, шаха, домина и биоскопа, пролазили су пензионерски дани а сада на- паднут болешшу, веш је прошао месец дана, не сме да се упути низ стрме степенице вер- на комшиница бака петра га помаже - купује основно, проветри собу, прави свакодневне кратке посете веш два дана ни ње нема до- бивши теже запа- љење плу- ша, по саве- ту лекара отишла је на болнич- ки опоравак стари чи- ка-михаило узалудно је очекивао да неко отвори његова врата дуго ше бити до првога, још шест дана ка- да ше то сигур- но учинити поштар @ар- ко, донети пен- зију и рачуне 40 сретење 1/2008 од стана и воде и сва та бука, дечија граја, комшиј- ски кораци низ дуга степе- ништа ходником, помага- ли су утолико да одреди доба дана и ноши као да се у тако непосредној близи- ни и не одвија тако ужур- бан живот он га није ни осешао као да је сам у граду, на свету, на планети вече је, бука се смирује суботњи дан је нешто живљи увече и дуга јесења нош веш је одав- но прекрила град чика-михаило упери свој троми поглед на супротни зид на којем је висила увеша- на слика покојне мајке која је у загрљају држала њега и покојног брата пе- тра, несталог негде у рату дубоко се загледао у крупне бистре очи давно умрле мајке се- тио се њеног топлог загрљаја, баш као на слици чинило му се као да ту топлину и сада осеша сешао се превеликих радости када би мама полазила водеши га у госте, где је имао прилику да упозна ново друштво оца није упамтио, али где год би се нашао међу одра- слима, у њима је гледао себе радо је ослу- шкивао њихове разговоре, упадао у њих, уносио се у њихове проблеме, опонашајуши их мноштва мајчиних дечијих прича, пе- смица водила га на светог саву у цркву где је и рецитовао учила молитвице, а о божишу је добијао ново одело о врбици носио звон- чише и добијао укусне перетке сешао се при- чешша када су сви дечаци добијали крупне укусне кифле и крстише свакога дана уочи суботе и празника пред иконом св николаја у соби прислужено кандило би најављивало нову радост сутрадан би мајка са тетком јел- ком и баба-милком и маром одлазила у цркву, а деца би била слободнија у са- мосталној игри а дошавши из цр- кве доносила нафору и набрајала много бака и дедова за које је прислужила свеше, за које деца можда не би ни чула много тих прича и до- говора, са неким женама, о божишним јели- ма, новом јелу од смуђа за св николу и при- премама за попа симу који ше доши да са њим, најстаријим од мушких, преломи колач и да му повери да први прислужи крсну све- шу а попа симу су волела сва деца, с њима се шалио, давао бомбоне какве се нису могле купити ии на вашару никада се није љутио сетио се поласка у школу мајка је за њим пролила цео бокал воде, нешто је пратила да буде срешан полазак почеле су школске оба- везе и брзе и неосетне школске године а он- да гимназија, матурски изласци, купања на реци и излети није било модерно да са мај- ком и њеним бакама одлази у цркву незгод- но је било сусретати и попа симу који га је много волео, па се понекада и склањао када би он посетио мајку запослио се, основао породицу и добио свој дуго очекивани стан мајку је ређе посешивао, није било увек ни времена њој је после пришла и тетка јелка да живе заједно и тако је завршила живот не довршивши започете задатке, настављао је нове дуго година активан друштвени радник, цењен и поштован, награђи- ван и истицан, дуго је прижељкивао да једнога дана почне свој прави жи- вот, да се мало више посвети себи и православни мисионар 41 породици @ивот у којем ше највише пажње обратити себи пре дванаест година је сахра- нио изненадно умрлу супругу веру која га је на то највише подстицала и баш сада у ми- ровини, решизши се свакодневних обавеза, када је то хтео да учини осетио се немошним и тако у мислима бунио га мајчин живот она, обична жена са тим бакама, могла је бескрајно дуго да разговара са њима њен много тежи живот био је препун радости и ведрине и времена за све имала је много тих дана када је одлазила у друштву жена на сла- ве, жалости, бабине, парастосе и гробља много времена за посету неким бакама у че- твртој улици које он никада није ни видео ретко кога је сретала непознатог ишле су да саде цвеше у црквеној порти свакодневно се негде састајале, макар пред пекаром чика- паје где би поразговарале а у старости, када би је посетио, код ње би налазио неколико старих жена које су нешто плетуши разгова- рале кад више није мотла да одлази у цркву, на материце јој поп сима послао децу која јој донесоше цвеше и ратлук и тако до послед- њег дана не оста сама! чудио се како је она то уопевала? па она је била обична жена?! а он, жељан да неко уђе у собу да је мајка жива, бар би било кандило у куши и вечерас прислужено а она га је завештала цркви са иконом да је жив поп сима, сигурно би га познао, можда би се сетио и некога послао у том тренутку огласи сат понош, а чика- михаило дубоко уздахну, склопи старачке очи у нади да ше се можда појавити сутра на вратима бака петра можда је веш оздравила? драгомир убипариповиш православни мисионар, 5/1983 маркс и религија (из још необјављеног интервјуа, датог но- винару маринку лолишу за књижевну реч) питање: када је говорио о религиозном отуђењу човјека, маркс је рекао: „религијска биједа је једним дијелом израз збиљске бије- де, а једним дијелом протест против збиљске биједе религија је уздах потлаченог створе- ња, душа свијета без срца, као што је дух без- душних прилика она је опијум народа“ (прилог критици хегелове философије пра- ва, рани радови, изд напријед, загреб 1967) колико је ова марксова критика религије успјешна? одговор: ова тирада младога маркса по- зната је веш и врапцима на грани она је по- стала својеврсна заставица којом бројни марксисти веш деценијама машу над нашим главама други марксисти ту тираду младога маркса допуњују старијим марксом на при- мер оним ставом из капитала, с почетка пр- вога тома: „религиозни одраз стварнога све- та може се изгубити тек онда кад односи практичног свакодневног живога буду из да- на у дан показивали људима провидно ра- зумне односе мешу њима и према природи процес друштвеног живота, односно процес материјалне производње, скинуше са себе мистични маглени вео само кад као произ- вод слободно удружених људи буде стајао под њиховом свесном планском контролом али ово захтева такву материјалну основицу друштва или такав низ материјалних услова егзистенције који су и сами, опет, самоникао производ дуге и болне историје развитка“ има, наравио, још таквих места код маркса, али то сад овде није битно битно је, међутим, и то бих одмах нагла- сио, да је марксова критика религије, у цели- ни узета, доста једнострана једнострана му је и сама теза о настанку религије - не зато што материјални, производни, друштвено- економски основи и односи немају везе са религијом или уопште не утичу на њу, него зато што нити се религија изводи из њих ни- ти се да свести на њих религија је много сло- женија појава него наводно „господарење човеком производа његове рођене главе“, слично као што „у капиталистич- кој производњи човеком го- сподари производ рођених му руку“ оваквим присту- пом религији маркс само 42 сретење 1/2008 открива своју сопствену условљеност добом и средином у којој је живео западним капи- талистичким друштвом и његовом „религи- јом“ али не само тиме у марксовом погледу на свет и на религију има не мало аутобио- графског неше ли и за њега самога бити тач- на теза да „вешма околности праве човека не- го човек околности“? можда би, да је имао човечније околности, и сам био човечнији према много чему, па и према религији али није ствар у томе маркс је рано постао атеиста, али његов атеизам није био обичног типа није без раз- лога сергије булгаков (некадашњи оларкси- ста!) писао „о марксу као религиозном ти- пу“ недавно је француски философ морис клавел саветовао хришшанима да не потце- њују маркса ја се с тиме слажем има у марк- су нечега титанског, прометејског, нечега од јеврејина савла, али од савла који није по- стао павле не слажем се с онима који сма- трају да је маркс био само атеиста он је био и више од тога антитеиста он неше уништење или укидање само релгије него и бога „укидање бога“ и јесте његова послед- ња тајна то нам откривају веш и речи и сти- хови младога маркса: „мржња према свим бого- вима ја хошу да поставим себи престо на висинама бацишу рукавицу свему свету осешашу се раван творцу“ итд посреди је, очигледно, космичка, те- ургичка замисао по марксу, изгледа, бог представља директну опасност за свенадле- жно царство човека берђајев је правилно за- пазио атеистички тач- није, антитеистички па- тос код маркса, настао као последица обо- готворења будушег чо- вечанства или, како би рекао достојевски, као прадревна саблазан градње „вавилоноке куле“, то јест као жарка жеља за самообо- готворењем човечанства ту су корени и ме- сијанском карактеру марксове идеологије, ту и корени његових карактеристика за ре- лигију „чудовиште“, „илузија“, „бесмислица“, „илузорна среша“, „куга“, „искривљена свест о свету“, „фантастично остварење човековог биша“ и тако даље све до фамозног, опијума народа“ (ову последњу крилатицу је лењин претворио у „опијум за народ“) ја не мислим сад овде да браним религију @елим само да кажем ово: маркс није добро познавао истинско хришшанство (једно вре- ме је чак веровао да су први хришшани заи- ста „јели децу“!) још мање је познавао пра- вославну цркву ево, на пример, једне његове тираде о хришшанству која то најбоље сведо- чи: „хришшанство је произишло из јевреј- ства оно се опет растворило у јеврејству хришшанство је само привидно превладало реално јеврејство хришшанство је сублим- на мисао јеврејства јеврејство је проста при- мена хришшанства, али је та примена могла постати општом тек након што је хришшан- ство, као готова религија, теоријски доврши- ло самоотуђење човека од себе и од приро- православни мисионар 43 44 сретење 1/2008 де“ (прилог јеврејском питању, ии) а сад и други цитат о православљу: „постоје уствари са- мо два религиозна народа: турци и грчкословеноко становништво турске оба та народа морају про- пасти“ (писмо енгелсу од 3 маја 1854) не бих хтео да коментаришем ова и слична места ни да процењујем њихову научну вредност или рево- луционарност рекао бих само једно: маркс је заиста хтео не само да дру- гачије од других „тумачи свет“ него и да га друтачије од других „измени“ (11 теза о фојербаху) хришшанство, очигледно, није добро „протумачио“, нити га је много изменио - поготову није успео у односу на православно хришшанство а што се тиче света, „мењати“ га још не значи и стварно га схва- тати, нити је његово „мењање“ јемство за његово стварно побољшавање у сваком слу- чају, поједини марксисти признају да би за једну „савремену критику религије“ данас био потребан „нови језик“ протосинђел др атанасије (јевтиш) православни мисионар, 3/1985 православна црква и омладина писмо једног ученика поводом начина писања у црквеној штампи драги мисионару, надам се да ше моје крајње добронамерно писмо бити до краја прочитано и објављено ученик сам из београда никада нисам по- хађао часове веронауке случајно сам до- спео до мисионара, јер га је поштар оставио на погрешну адресу прелиставајуши ваш часопис, хтео бих да вам упутим неке замерке које се односе на начин на који радите свој мисионарски по- сао до пре неког времена сам и читао све- тосавско звонце, а ре- ђе, узимам и п р а в о с л а в љ е отуда се мишљење које шу сад изнети не односи само на вас, одно- сно на ваш часопис, него и на црквену штампу у целини, па и уопште на деловање право- славне цркве међу нама младима знам да право- славна црква не може нарочито да се истакне својим јавним дело- вањем у нашој данашњој друштвеној заједници, али ипак би, у својој штампи и иначе, могла да приђе омладини на много савременији начин ри- мокатоличка црква, морам напоменути, ор- ганизује диско-клубове и разне спортске приредбе морам вам признати да сам 3вонце читао само док је у њему излазио стрип о исусу христу и не сешам се више о чему још зашто, на пример, не бисте објави- ли позитивно мишљење неког поп-певача о веровању у бога? зашто црквене песме за омладину не би могле да се осавремене у об- лику рока, рецимо? надам се да шете ме правилно разумети и да нешете узети за зло ово моје писмо јер, по мом скромном мишљењу, ако се нешто не промени у односу православна црква - омладина, доши ше до изумирања многих црквених институција (мислим, узгред бу- ди речено, да конзервативност и нееластич- ност представља и један од разлога опадања покрета „богомољаца“, о чему је било речи у једном од последњих бројева мисионара, у овој истој рубрици) бојим се чак да би вре- меном могао бити доведен у питање и сам опстанак православне цркве с поздравом владимир симиш, ученик београд православни мисионар, 1/1989 духовни изворни и темељи људских права културно човечанство је 10 децембра 1988 прослављало 40 годишњицу од усва- јања опште декларације уједињених нација о правима човека, а отприлике истовремено, 13 децембра 1988 године, одржано је у београду и прво заседање југословенског форума за људска права и прав- ну сигурност грађана, чији члан је и писац ових редака наша средства јавног извештавања су тим поводом дала снажан публицитет тематици људ- ских права и слобода, а органи- зоване су и многе пригодне јав- не трибине, семинари и други скупови, у циљу развијања и неговања свести о правима човека у нашем друштву православни мисионар не може бог зна шта да допри- несе у томе правцу, али сма- тра својом дужношшу да чи- таоце подсети на ону димензију људских права о којој се у јавности мало зна и говори, а која представља саму суштину, духовну потку и основу, па и извор читаве теме без цркве, односно без два хиљадугодишта хришшанске ере у историји човечанства, разговор о неприкосновеним правима сва- кога људскога биша не само што не би био природан и сам по себи разумљив него би, напротив, био незамислив чињеница да је тема људских права добила своје неотуђиво место у свести и савести човечанства као це- лине неоспорна је заслуга хришшанских цр- кава, које су је најпре наследиле, кроз стари завет, од древног израиља, а затим, допуњену, обогашену, развијену, пренеле свим народима, хри- шшанским непосредно, а не- хришшанским посредно откуд уопште потичу права човека? и за- што су она света и неприкосновена, неодузи- мива и начелно ненарушива? отуд и зато што човек није само „појединац“ („индиви- дуа“), „грађанин“, „правни субјект“ или не- што друго него, пре свега, личност, жива, слободна и одговорна личност без слободе и одговорности нема личности и обрнуто без личности нема људскога друштва или заједнице, али, исто тако, мимо друштва, без узајамног општења, ван заједни- це нема личности појам личности оста- је, међутим, несхватив без истине, дате нам у божјем откривењу, а за- писане веш на самоме почетку светога писма, да је човек саздан „по слици и прилици“ божјој - да је он боголико бише, жива икона божијачовек је личност и друштвено бише зато што бог творац јесте света тројица - три личности у једноме бишу у боголикости и бого- сличности, дакле, налази се извор апсолутне вредности, слободе и достојанства људскога биша, па, према томе, и његових права као спољашњег израза тих битних датости људске природе из супротног виђења чове- ка - рецимо онога где је он еманација без- личног апсолута (неке нехришшанске рели- гије) или детерминисани, неодободни про- извод природе и друштва (материјализам, еволуционизам, марксизам) - није лако изве- сти тврђење о човеку као главној вредности и светињи у оквиру свега што постоји и још нешто: првобитна природна боголи- кост човекова се у јеванђељу, у новозаветној стварности цркве, развија у реалну благодатну охристовљеност хришшанин је брат христов и тиме син божји он је христос (помазаник божји) по благодати, по дару љубави божје јер, православни мисионар 45 кроз свете тајне (литургијски живот) и свете врлине (аскеза, духовност) он живи у христу, а христос у њему дух свети, који је на христу у пуноши, а са божанством његовим сједињен природно и свецело, на хришшанину је благо- датно, у вешој или мањој мери, али реално са- мо онај хришшанин који је испуњен духом светим јесте духован човек сходно томе, ми у сваком човеку, без изузетка, морамо видети присутнога @ивога христа господа - у хри- шшанину реално присутног, а у нехришшанину потенцијално (мада је, у пракси, у неким не- хришшанима христос реалније присутан него у неким „хришшанима“) ту се налази још јачи и претежнији разлог за бескрајно уважавање људске личности и њених права али, мора се реши, уважавање је недовољно: ако гледамо чо- века у христу или христа у човеку, онда то мо- жемо чинити само са осешањем безмерне и безусловне љубави даље, реални, историјски човек, па и онај у цркви, и онај најсветији, само је неговештај савршеног, целосног, спасеног, преображеног, освешеног, обоженог човека ес- хатологије, метаисторијске будушности, цар- ства божјег, будушег века доспемо ли, међутим, до љубави, и то хри- стовске, јеванђелске љубави, као ме- рила и кључа за односе међу људима и међу народима, онда смо веш пре- вазишли раван права, па и раван ети- ке, и дошли смо на раван богочовеч- ности, аутентичне, пуне људскости пре христа и без христа, човек чо- веку је вук у христу и са христом, човек човеку је бог зато поштовање и неговање људ- ских права није крај и пуноша човечно- сти, хуманости, него њен предуслов и почетак па где је онда њен крај? - у бескрају вечне богочовечне љубави, у бесконач- ном усавршавању на путу обожења, у необухватној пуноши царства божјег оно, истина, није одавде, али почиње овде и сада уредник (јеромонах иринеј буловиш) православни мисионар, 2/1999 бомбардовање србије овај васкршњи број „православног миси- онара“ је увелико био у штампи, када је његово довршење прекинуто трагичним 24 мартом у 20 часова на тај дан најтра- гичнији у овоме веку после другог светског рата отпочело је над нашим народом крво- пролише које и сада траје после 55 година исти „хришшани“ поново бомбама „чести- тају“ ускрс српском народу тај злочин ба- цише мрачну сенку на почетак следешег, трешег миленијума! у овим голготским данима за српски народ дају нам снаге, да се одупремо и издржимо, библијске речи упушене неупоредиво силни- јем непријатељу: „ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом, а ја идем на те у име господа над вој- скама () а господ не спасава мачем ни копљем“ (1 књ самуилова 17:45,47) „бог је штит мој, () спаситељ мој, који ме избавља од силе!“ (2 књ самуилова 22:3) 46 сретење 1/2008 православни мисионар 47 философија је, поред религије, мита, науке и уметности, била један од путева којима су људи покушавали да схвате себе и оно што се око њих налази међутим, за разлику од осталих области, философија је увек била далеко од начина да се сама дефинише или одреди сваки покушај њене систематизације био је наивно веровање систематизатора да таква сфера људ- ског живота може да се смести у границе и да у тим границама функционише по одређеним правилима наравно, постојала је и друга група мислилаца који су, увидевши недостатке таквог мишљења, покушали да дају свој допринос кри- тикујуши систематизаторе, али од саме критике као такве нису далеко одлазили одређење философије пренело се и на одређење филосо- фа (љубитеља мудрости), али и на самог човека овде би било лепо да се сетимо поделе коју је извршио колаковски када је тврдио да се сви философи у њеној богатој историји деле или на „проповеднике“ или на „дворске луде“ ово дескриптивно објашњење нас на неки начин приближава много више реалном стању ствари неко што би то били неки други примери из колекције дуализама (догматичар-критичар, десничар-левичар, конзервативац-либерал, историчар-аналитичар итд) потребно је нагла- сити да све ове дихотомије иду понекад ка потреби да се према некоме одредимо како би на тај начин осигурали своју позицију из лењости или неспособности да слободно мислимо, постајемо корисници једног од владајуших погледа и наш посао се онда своди само на то да бранимо ставове нашег еснафа или да очајнички тражимо грешке код других што се тиче одређења идентитета код самог човека, у историји философије кључно место припада декарту његов покушај да нађе „архимедову тачку“, помошу које би читавој стварности дао смисао, припада једном од најз- начајнијих философских достигнуша наравно, оно што се приписивало декарту као открише само је један у низу „маркетиншких потеза“ људи су се увек, свесни тога или не, питали о свом постојању, само што је француском философу у овом случају, као проналазачу топле воде, припала слава сигурно је да су и пре њега људи мислили, али да ли је то баш разлог због потрага за идентитетом срешко гујаничиш хришшанство као практична философија рене декарт 48 сретење 1/2008 којег су постојали, остаје сумњиво „мислим дакле постојим“ - је чувена тачка која једина опстаје када наиђе бура сумње држеши се ове спасоносне котве можемо да наставимо са зидањем читаве зграде саз- нања и мудрости, али на „песку“ наравно да овде треба имати у виду да је његова намера била плементита, али проблем је у томе што је читавог човека свео само на мисао његови касније поштоваоци су узимали ову флоскулу као модус вивенди и целокупна историја западне метафизике у каснијем периоду имала је у себи призвук декартовог цогита без обзира на то да ли су га критико- вали или фаворизовали, његов субјект је имао централно место и све је упушивало на чињеницу да ше на тој позицији остати још доста дуго оно што можемо понудити као одговор на декартово одређење идентитета до којег долазимо путем сумње, јесте решење које је понудио апостол павле, који о себи каже да је „свима био све“ поставља се питање да ли је у том случају идентитет апостола као мислиоца био нарушен или се ради о томе да један строго фиксирани идентитет, посебно ако се жели конституистати као општеприхвашена фор- мула, не може ни да постоји оно што је апостол схватио јесте чињеница да се ми у различитим ситуацијама различито одређујемо, тако да нисмо увек, нити можемо бити сведени на неку карактер- истичну способност или особину помошу које шемо бити препознати тако је, на пример, кафка био један од највеших писаца прошлог века, али је у односу на посао којим се бавио, био само један у низу „канцелари- јских пацова“ још бољи пример је достојевски он је и инжењер грађевине, и коцкар, и робијаш, и епилептичар и пов- ереник петроградских зеленаша, али и син и муж и отац до нас заправо долази само податак да је он био књижевник у ствари, долазе и ови други подаци, али они се губе у тој једној његовој делатности у којој се највише и најбоље остварио ипак, то и даље није његов идентитет наставак у следешем броју усвојој делатности црква се засигурно не може замислити без свог катихетског рада, без живе речи божије, којом се људи везују за христа, где се њихово срце и ум пре свега отварају ка неким но- вим димензијама, неким новим схватањима, и где човек спознаје учење о богу сам циљ школства је да човека образује, научи и васпита за будуши жи- вот, а такво школство не можемо имати без аутен- тичног богословског учења у њему ако сагледамо нашу историју, приметишемо настајање првих школа управо у српским мана- стирима - тај показатељ нам описује велики значај образовања на коме је црква радила од самог свог почетка стицајем околности, тај континуитет је у прошлом веку код нас прекинут, али данас имамо прилику да поново говоримо о црквеном васпи- тавању и духовном одрастању са христом сам на- чин верског васпитавања представља посве- дочење јеванђелског поучавања христовог рада на земљи у свом задатку црква има сталну потребу за мисионарењем, потребу за сталним поучавањем људи, за њиховим животом са христом самог го- спода називамо учитељем, свете оце називамо учитељима цркве, што нам јасно описује њихову улогу и даје тежиште нашем односу али зашто се користи термин учитељ? шта тај термин пред- ставља човеку? не само извор знања и моралну представку нечега без чега се не може, веш пред- ставља пут, истину и живот, циљ коме сви тежимо сви смо били сведоци да деца у основним шко- лама, на питање шта би желела да буду када одра- сту, одговарају: „ја бих да будем учитељица“ из то- га јасно видимо да то њима није не само лепо зан- имање, веш циљ коме теже данас се у нашој средини осеша велика потреба за врстом наставе која нема свој материјални зна- чај, веш значај искреног васпитања деце и њихову жељу за спознавањем правих вредности који се тичу унутрашњег човековог биша - душе у нашим срцима вечно одзвањају речи христове: „пустите мла илија јокиш, вероучитељ православни мисионар 49 децу, и не браните им да долазе к мени, јер је та- квих царство небеско“(мт 19,14) овим речима се показује јасна и безгрешна дечија душа која је увек отворена за прихватање господње речи верска настава као предмет треба да има место у свим сферама живота младих људи, простора за било какав „табу“ не треба да буде превасходно што се све ово тиче самог квалитета и усмерења живота онога ко се образује, онога који је на степе- ницама личног усавршавања научио доста лекци- ја, али још увек није открио многе занимљивости и правила треба исташи слободно време које је изузетно важно у животу младог човека са једне стране, оно служи као период за одмор од свакодневних оба- веза, а са друге и као време у коме се стичу одређе- на знања из области друштва и живота верска настава не служи томе да „склонимо децу са улице“, нити да код њих иза- зове буђење здраве форме на- ционализма верска настава ну- ди много више! последњих де- ценија она се одвијала мање- више тајно, али је оправослављење наше нације допринело њеном поновном врашању у „редовне“ токове прихватање верске наставе као правца у свом животу пред- ставља избор за истину, избор ка христу, избор ка цркви @ивимо у времену максимал- них верских слобода, али више није довољно да се изјашњава- мо као хришшани, веш морамо нешто и да знамо о својој вери поред науке о богу, верска на- става младима пружа развијање односа према другима, гајење љубави према својим ближњи- ма богословље је правац у нау- ци који нема само образовни значај, веш и прак- тични, у најкрашем - богословље је начин живота породица велику улогу у верском васпитању младих игра и породица, из које потичу основни кораци ка бо- гу родитељи имају велики утицај на своју децу, и поред науке о богу, верска настава младима пружа развијање односа према другима, гајење љубави према својим ближњима богословље је правац у науци који нема само образовни значај, веш и практични, у најкрашем - богословље је начин живота ди и веронаука веронаука 50 сретење 1/2008 сигурно их у томе нико не може заменити прве речи, прве молитве деца уче од својих мајки, и управо тај однос душу детета, без икакве задршке, отвара ка богу верска традиција се преноси са ге- нерације на генерацију и то су заправо особине и вредности правог народног наслеђа нажалост, тај континуитет је код нас једно вре- ме био прекинут, па данас долазимо у ситуацију да деца поучавају вери своје родитеље имали смо лепе примере у републици српској где је верска настава раније врашена у школе, и где су деца та стечена знања преносила куши родитељима, по- сле чега су заједно одлазили у цркву ово су све примери да љубав према богу не зна за границе, да на путу ка спасењу нема препрека због свих ових примера, верска настава јесте и треба да бу- де делимично другачија у односу на остале пред- мете али само по начину извођења, по свом про- граму и циљу, а никако се не сме код деце разви- јати одвојеност и отуђеност према осталим пред- метима настава ван школе из ранијих искустава знамо да извођење овог предмета подразу- мева и наставу ван школе, и то је оно што је вероватно деци најбитније и на њих оставља највеши утисак овај предмет и сви они који у њему учествују не смеју да забораве његов циљ, нити смеју да дозволе да он постане оптерешење за децу у њиховом процесу образовања знамо да нам овај предмет пружа и мало другачију, али веома битну корелацију и са осталим предме- тима у школско-образовном си- стему верска настава је веома повезана и са историјом, српским језиком, ли- ковном и музичком културом, а то су све битне целине у образовању мла- дих, као и њихов- ом даљем школовању и професионализа- цији личности верска настава и бављење њоме не подразумева пуко давање података и појмова као остали пред- мети у школама, веш пружа истинско схватање културног наслеђа свог народа и његове тради- ције она децу поучава правим вредностима, бу- ди у њима исправан однос ка својој традицији, развија љубав према другима и показује једна- кост свих људи праве предности овог предмета огледају се у томе што кроз њега можемо изгра- дити друштво са правим системима вредности терминологија је веома битна у схватању и при- ближавању истина које се тичу цркве и живота у њој приликом првог сусрета ученика са новим појмовима настају потешкоше у њиховом разумевању, што се решава подробним и систе- матским објашњавањем колико год такве теме на први поглед изгледале неразумљиве и тешке, вре- меном се код деце јавља жеља за бављењем баш та- квим темама данас, када живот свакодневно помера грани- це и када се сусрешемо са новим изазо- вима и проблемима, јавља се потре- ба (а у исто време и обавеза) да пружимо одговоре на њих овај предмет нам пружа управо такву прилику, да са децом успостави- мо лични однос и проширимо границу наставник - ученик поред редовног програма, уче- ницима се пружа прилика да свакодневно са својим вероучитељима разгова- рају о неким животним проблемима, темама о којима до тада нису могли да причају и нису смели да пи- тају остале профе- соре, терапеуте, свештенике савремено обра- зовање и васпитање не подразумева само преношење знања, веш борбу за исправан живот младог човека и његово место у друштву и поред свих свакодневних пробле- ма са којима се они сусрешу православни мисионар 51 верско добротворно старатељство има на своме челу председника - његову светост патријарха српског г павла то је установа која је намењена унутрашњој мисији цркве, те је посебно последњих петнаестак година услед тешког положаја у коме су се нашли земља и верни народ, могла да пројави ха- ритативну делатност наше свете цркве рад вдс-а је подељен у осам ресора којима корди- нира секретар, протојереј-ставрофор хаxи љубо- драг петровиш у овом крашем тексту изложишемо бројне активности које се остварују у вдс-у просветни ресор у оквиру просветног ресора организују се пре- давања на православном народном универзитету (пну), у српској патријаршији предавања држе на- ше уважене владике, професори богословског фа- култета и богословија, професори универзитета, парохијски свештеници, лекари, публицисти, ми- сионари и други стручни православни људи такође се организују и трибине, промоције књига и пројек- ције филмова сва предавања се одржавају уторком од 18 часова у сали патријаршије осим предавања за старије узрасте постоји и ма- ла школа бесплатне наставе, у оквиру које се уче- ницима пружају потребни часови из српског језика, математике, хемије и физике за основце и сред- њошколце, а поред тога, у мањим групама, наши професори припремају децу и за полагање пријем- них испита за средње школе и факултете од сеп- тембра је почео и курс енглеског језика рад се одви- ја у четири групе, по две групе почетног и средњег течаја енглеског језика професорке весна биден и мирјана ашкиш дају на тај начин своју помош и чи- не велики напор стављајуши своја знања на распо- лагање нашој светој цркви као и остале активно- сти, часови су бесплатни а организовани су два пу- та недељно интересовање је и ове године велико, што је у складу са савременим кретањима у друштву и коришшењу енглеског језика, како у комуникаци- ји, тако и приликом употребе компјутера часови енглеског језика обогашени су и верским садржајем верско добротворно старатељство - служба цркве ђакон владимир марковиш мисија цркве протојјерејј--ставрофор хаxи љубодраг петровиш недавно је наставио са радом, након краше паузе, светосавски круг, који окупља признате стручњаке, докторе наука, професоре универзитета из разних области у оквиру круга се са црквеног аспекта раз- матрају многе актуелне друштвене појаве и теме учионица за православље и правоживље постоји од прошле године и на својим састанцима окупља бројну омладину средњошколског и факултетског узраста предавања и разговоре води протојереј- ставрофор хаxи љубодраг петровиш, који своје ви- шедеценијско искуство рада са младима и даље ра- до преноси @енска секција за домашу радиност основана је са намером да се младе девојке и жене уче овој ко- рисној и лепој вештини своје радове прилажу ми- лосрдној секцији која их даље поклања сцена православне омладине припада просвет- ном ресору верског добротворног старатељства архиепископије београдско-карловачке идеја за постојање једног таквог црквеног позоришта код нас дошла је са севера, из наше руске сестринске цркве његова светост патријарх српски павле је 1999 године дао свој патријарашки благослов за настанак и рад сцене православне омладине од та- да, омладина се у вдс-у окупља и изводи драмске приказе са дубоким духовним садржајем до сада је извела пет драма ресор за породицу, брак и васпитање има ду- жност да кроз своје саветовалиште помогне људима да разреше проблеме у породици, браку и васпитању деце, што је један од најосетљивијих жи- вотних сегмената у оквиру њега одржано је више стручних предавања о алкохолизму, наркоманији и разним болестима као последицама неморалног начина живота у рад су укључени: свештеник (ду- ховник), лекар и социјални радник колико је овај ресор битан и колико помаже људима, говори пода- так да је у протеклих шест година помош у овом ре- сору нашло педесетак породица и око пет стотина лица милосрдни рад чланови ресора за милосрдни рад обилазе боле- снике, старе особе, изнемогле, напуштене, избегле, расељене том приликом они носе храну, средства за хигијену, одешу, обушу, слаткише, воше и мисио- нарске предмете: крстише, иконице, црквену штам- разговор са младима у вдс--у православни мисионар 53 пу у рад ове секције, поред изузетних ревнитеља (има их око 20, од којих је највише жена) укључени су и свештеник и лекар у протеклих шест година они су посетили преко шест хиљада људи на терену вешина акција обављена је у сарадњи са милосрд- ном секцијом при храму св александра невског у просторијама вдс-а, од 2000 године, стално се деле стара одеша и обуша, топли доручак сваког понедељка и повремена симболична новчана по- мош добијена као прилог побожних верника „милосрђе је плод љубави, а ми се трудимо да сво- ју љубав делима потврдимо“, каже љубица коваче- виш, шеф ресора за милосрдни рад у оквиру правног ресора дају се бесплатни прав- ни савети у рад саветовалишта укључено је пет адвоката који дежурају сваке среде и решавају углав- ном стамбене, породичне и питања из радног од- носа клијенти су углавном лица слабијег имовног стања (избеглице, прогнани, сиротиња) сваке сре- де дежура адвокат милош стефановиш, који је преу- зео водешу улогу у раду правног саветовалишта саветовалиште за очување здравља чини се нај- запосленијим у оквиру њега се пружа бесплатна здравствена помош, савети као и лекови стотинама сиромашних, болесника који болују од тешких фи- зичких болести, који су депресивни или психички поремешени у саветовалишту дежура двадесетак лекара специјалиста, према утврђеном распореду, најчешше по два-три сата недељно саветовалиште добија лекове од појединих даро- даваца, амбуланте свети лука и организације хајдук вељко саветовалиште је 2004 године добило екг апарат, дар црквене организације силогос из атине секретар вдс-а протојереј-ставрофор љубодраг петровиш био је од 2003 до 2007 године, по благо- слову његове светости, духовник при онколошко- радиолошком институту србије о потреби и успе- ху проповеди и духовног вођства сведоче стотине причешшених болесника и велики број оних који су управо на институту примили св тајну крштења последње четири године, на дан св нектарија егинског, славе института, у просторијама болни- це, његова светост патријарх павле служи св ли- тургију уз саслуживање више свештеника и ђакона и уз присуство бројних болесника и чланова вдс-а рад саветовалишта се прочуо по многим местима у србији одакле свештеници своје парохијане упу- шују у здравствено саветовалиште вдс-а, где лекари свакодневно врше бесплатне прегледе ресор за црквену штампу има дужност да актив- но ради на ширењу црквене штампане периодике и да врши избор тема за поучно-популарне књиге и листише до сада су у издању вдс-а одштампане књиге: христов светосавац михајло пупин, краљица марија карађорђевиш и наука и вера из- дато је девет бројева часописа црквени живот, и де- сетине хиљада поучних листиша који се деле у скло- пу свих активности наших мисионара у 2007 години изашао је девети број црквеног живота, који може да се купи у скоро свим на- шим храмовима часопис излази захваљујуши прилозима верника сарадници су епископи, професори богословског факултета, теолози, монаси, вероучитељи, професори средњих школа наше заједничко дело је црквено, про- светно-мисионарско у оквиру ресора за мисионарску делатност, који је главни носилац духовне делатности вдс-а, поде- љено је више стотина библија деци и њиховим по- родицама са којима су том приликом вођени поуч- ни разговори протеклих година широм србије одржано је више стотина предавања и трибина на различите духовне теме лекари психијатри вдс-а одржали су више пре- давања у школским интернатима и другим устано- вама на тему вера као основ душевног здравља, а не- ка предавања су штампана и у световној штампи ресор је имао контакте са представницима-миси- онарима из торонта, немачке, италије, енглеске, грчке секретар вдс-а је 2007 провео божишне празни- ке на малти где је непрестано поучавао паству и ми- сионарио међу верним народом сваке недеље у раду вдс-а активно учествује око седамдесетак људи секретару веш шест година по- мажу два дипломирана теолога: петар петковиш и ђакон владимир марковиш у свакодневним адми- нистративним пословима помаже однедавно дипл теолог ратко канлиш сви ови људи окупљени око вдс-а труде се да својим животом и радом сведоче пример живота прволика ко хоше да буде први треба свима да служи, истина коју нико боље није својим живо- том пројавио до председник верског добро- творног старатељства, његова светост патријарх српски павле, основна је идеја водиља и инспира- ција свим људима окупљеним око вдс-а архиепи- скопије београдско-карловачке 54 сретење 1/2008 учити о богу значи пронаши начин да се доча- ра жива веза између живих биша - човека и бога а најбоље се учи, васпи- тава и образује путем љубави, уважавања и поверења деца нам дарују своју љубав сваки дан само је потребно узвратити им својом љубављу, својом бригом и пажњом по- казати им како су вам они ва- жни и како је оно што сада радите најважније показати им да је важно да знају, да се труде, да воле тај позитиван пример растерује све оно што стаје као препрека на пу- ту детету које треба да се из- бори са свим тешкошама које учење носи то позитивно ис- куство доживљеног остаје у њима као светла тачкица које ше се радо сешати и желети да је досегну ако учитељ и ученик корачају путем љубави она ше их водити ка свему ономе што је добро, вредно, честито, лепо и на крају узвишено њихово путовање ше имати смисла то тајанствено путовање ше их напојити љубављу према богу, сваком другом човеку, сваком створе- њу и свеукупној творевини бо- жијој то учење које има снагу проживљеног, где су се сусрета- ле, допуњавале, упознавале узрастале свакодневно две личности, учитељ и ученик, има непроцењиву вредност за постављање добрих основа личности дакле, јако је важно имати на уму да пред со- бом имамо личност детета: драгоцену, непоновљиву, обдарену та- лентима, достојанством, а изнад свега бесценом вред- ношшу - нежном душом коју треба брижљиво неговати и одгајати то није лако јер треба свакодневно преи- спитивати и вредновати свој однос према сваком де- тету и развијати хармони- чан однос између себе и других пажњу је потребно поклањати и сопственом образовању и сазревању да би деци пружили право знање циљ васпитавања који треба да досегнемо јесте да подстакнемо код деце по- требу сједињења са богом потребно је да помогнемо деци да ухвате руку божију наш рад треба да буде узо- ран, треба да рађа поверење у нас, а преко нас и поверење у бога које даје потпуну сигурност јер нај- лепше је бити под окриљем благодати божије @еља сваког који васпи- тава је да његов рад уроди плодом, а тај циљ је оства- рен у великој мери уколико учитељ постане сатавни део успомене која рађа радост у души, која укрепљује, која даје снагу да се одупремо животним невољама начин преношења верске поруке деци циљ васпитавања који треба да досегнемо јесте да подстакнемо код деце потребу сједињења са богом потребно је да помогнемо деци да ухвате руку божију јасмина хоxиш, учитељица веронаука за децу сваки човек понаособ саображава у себи неко- лико момената: својеврсност карактеристика и способности, аутономију, идентитет, самосвест и слободу како су то велике категорије! и колика је љубав господа који нам је све то даровао! шта урадити са тим и како максимално искористити посебности које ми, као хришшани, препознаје- мо као дарове? како живети у заједници, шта је уопште заједница и да ли ми, како наводе понеки, губимо у заједници ове наше посебности? можда би се могло реши да је ипостас, односно личност, оно што се налази испод маске коју че- сто носимо у том случају ипостас у себи садржи и етичку и вредносну конотацију, психолошке и психофизичке способности, па чак и улоге које има у једној друштвеној организацији а ако гово- римо о друштвеној организацији онда она може бити сагледана у једној заједници, у овом случају хришшанској ово не мора и не сме да буде ограничење, јер хришшанин на сваком месту и у сваком тренутку треба да буде спреман на љубав и искрен однос према другом човеку зашто је ово важно? из разлога што је сваки човек, одно- сно личност - бог у малом, како пише св григо- рије богослов недостатак љубави какво је тренутно стање у коме се налази чове- чанство? свуда наоколо влада дух себичности, похлепе, потрошачки менталитет, егоцентрич- ност, дакле, све оно што директно води у отуђе- ност та отуђеност огледа се само у једном, а то је недостатак љубави треба да знамо да друштво није тек прости збир појединаца, веш вишеобра- зни збир личности ово значи да човек не посто- ји као јединка, веш као личност у вези и заједници са другим личностима, па и целокупним светом личност се тако рађа и развија у друштву, а дру- штво не може да постоји без личности поставља се питање: на који начин афирмисати личност и заједницу а између њих успоставити хармонију? православна црква даје целоносни, целовити и потпуни људски идентитет специфично хри- шшанска идеја о заједништву изграђена је на иде- ји о љубави, која је чин слободе и стваралачке спонтаности спасеног човека управо унутар православне идеје о саборности одржано је вели- ко поштовање личности и слободе као суштин- ског елемента хришшанске заједнице љубави личност се у њој доводи у органску везу са зајед- ницом тако да човек располаже својом природом на свој лични начин дакле, следи да смо сви непоновљиви, уникатни човек као икона божија човек мора да познаје бога да би познао чове- ка, зато што је човек створен као икона божија а то даље значи, како каже блаженопочивши вла- дика данило крстиш, да је нужно успоставити правилан вертикалан однос са богом и реши „во- лим те боже, мрзим те сатано“, јер шемо једино православни мисионар 55 татјана радиш црква као литургијска заједница идентитет у заједништву човек не постоји као јединка, веш као личност у вези и заједници са другим личностима, па и целокупним светом личност се тако рађа и развија у друштву, а друштво не може да постоји без личности тако моши да и у хоризонталним круговима (ми са породицом, ми са пријатељима, коле- гама итд) усмеримо љубав, а не мржњу то ше бити због тога што шемо у сваком човеку ви- дети живу икону @ивога бога а онај који ус- постави супротан однос тај ше зрачити мржњом љубав је, дакле, први и последњи принцип, да се тако изразимо, који један хришшанин треба да носи у себи са овом идејом улазимо у заједницу идеја саборно- сти се састоји у томе да и сваки појединац и цео народ треба да саграде сопствени сабор- ни (васељенски, универзални) ум, љубав, бригу, осешање и одговорност и појединац и група дужни су да изађу из себе, да се саживе са другим и да сарађују са другим тако је хришшанство примање и прихватање другог вера је сусрет бога и човека а хришшанско знање подразумева сусрет, однос, комуника- цију два биша тако да поменута слобода није слобода од другог, веш за другог а сусрет са другим веш је спасење све док човек не до- живи да је сам за себе и по себи неподношљ- ива празнина, получовек, док не спозна да је ништа, док га не обузме бол и вапај за другим, он увек тапка у месту, лишава се истинске ра- дости и пуноше живота у личности верника, како то наводи св максим исповедник, пројављује се христос пошто су верни тело христово и удови пона- особ (1кор 12, 27), они морају узрастати у христу и напредовати ка духовном савршен- ству - јер заједница правоверних која моли- твено прославља христа и савршава свету евхаристију живи христово присуство и по- стаје тело христово кроз цркву, дакле, треба да реинтегрише- мо себе, да пронађемо свој идентитет, своју личност, односно ипостас, оно што је најчеш- ше под маском треба још да знамо да живети у заједници са другима и имати исти дух не значи губити себе у некаквом колективитету, веш напротив, задржати своју личност и соп- ствени израз, са свим својим добијеним и стеченим даровима, и заједно са другима те- жити личном сусрету са богом 56 сретење 1/2008 усавременом свијету постаје све очигледније да је наш највеши проблем комуникација одсу- ство комуникације, страх од другога и ужасно осјешање самоше су општа мјеста наше цивилиза- ције кључни фактор неразумијевања - гријех оста- је непрепознат као узрок свих проблема савреме- ни човјек је изгубио ближњега у коме се огледао па- нично се удаљавајуши од њега за ову „вавилонску пометњу“ не тражи више рјешење у цркви - тајни христовој, него се све више повлачи у себе, закључава врата свог пакла изнутра и покушава да нађе рјешење у новим технологијама и техничком развоју тако у животу људи нашег времена медији (посредници) заузимају централно мјесто, удаљени „ближњи“ покушавају да премосте своју удаљеност средствима јавног информисања и развојем модер- них технологија у животу савременог човјека, чије срце више не представља тајну крста, у коме се више не укрштају љубав према богу и љубав према ближњем, средишње мјесто заузима телевизор или компјутер - нови прозори у свијет и средства безличног повезивања са другима сабрани око телевизора, новог олтара око кога се сабира породица, или за- гледани у обиље виртуелних могушности интерне- та, или слуђени рекламама које нам нуде лажно спасење и рјешење свих наших проблема, људи проводе вријеме заборављајуши да су усамљени и несрешни и да ту празнину у срцу, која је настала ка- да смо из њега протјерали бога, може испунити са- мо света тројица која у њега може донијети цар- ство божије анестезија овакви медији служе човјеку као нека врста ане- стезије која му не дозвољава да себе и свој живот са- гледа реално, него га својом лажном сликом заводе уљуљкујуши га у његовом отуђењу и изобличеној стварности њихова првобитна намјена била је да олакшају живот, да информишу и образују, да под- драгана мандиш (зло)употр стичу креативност људи и њихову жеђ за трагањем, да позову и пробуде, да приближе људима далеке свијетове нажалост, свједоци смо да ова намјена није остварена у стварности се медији остварују на сасвим супротан начин мас-медији су одњеговали пасивног човјека, празног и неспособног за зајед- ницу, човјека који чека инстант рјешења на тањиру и који је реални живот замијенио реалитy схоњ-ом да ли то значи да су ова средства зла? црква на- равно на негира развој свијета, нити савремена средства оцјењује као зла напротив, она позива чо- вјека да живи креативно овдје и сада, унапријеђују- ши свој живот, преображавајуши се и доносеши цар- ство божије у овај свијет она живи у свијету, али ни- је од свијета шта ово значи? то значи да она има вје- ру, односно храброст да у овом свијету живи и по- стоји на божански начин, преиспитујуши све ствари кроз призму христа то значи да она својим живо- том и служењем освешује овај свијет, али и да се овај свијет у сусрету са њом и огледа и не свиђа му се увијек слика коју види у сусрету са христом или светитељима нико ни- је равнодушан свако на неки начин види своју икону која му је задата, али коју још није досегао види за какав је живот саздан, а на шта се свео и осјеша и радост и достојанство, али и покајање ко- је га подстиче и преображава тако се у сусрету са светим кроте и дивље звијери и дивљи људи сви- јет се преображава црква се радује новим технологијама, али се и пита опрезно на који начин она утичу на живот свијета медији су безлична средства, ствари, иза којих стоје људи са својом слободом дакле, она, због ове људске слободе која њима влада и руко- води, могу бити употребљена на спасење и ра- дост, или злоупотребљена, као и све друго човјек може бити свјетлији од анђела и црњи од демона питање је који ше пут његова слобода одабрати црква на ову стварност увијек с љубављу указује и позива човјека увијек и свугдје да његова слобода буде одговорна позив на преображај у свјетлу христовог јеванђеља и незалазном дану царства божијег црква сагледава свеукупну ствар- ност у овом свјетлу она непогрјешиво распознаје духове и види шта је добро, а шта зло у овој ватри духа светога кали се сав живот човјека и свијета са свим њиховим достигнушима, културом и цивили- зацијом у овој ватри слама гријеха и зла гори, а зла- то се чисти и постаје све блиставије на тај начин црква свједочи у свијету шта је шта и све позива на преображај и покајање, не одбацујуши ништа осим гријеха ово заправо и није одбацивање веш ослобођење и спасење тако црква покушава да и медије сагледа и осмисли на нов начин они прин- ципи на које она позива и нису ништа друго него основни новинарски принципи вршеши свој по- православни мисионар црква и медији еба медија медији су безлична средства, ствари, иза којих стоје људи са својом слободом дакле, она, због ове људске слободе која њима влада и руководи, могу бити употребљена на спасење и радост, или злоупотребљена, као и све друго сао са страхом, трепетом и одговорношшу истински новинари свједоче своју вјеру и чине да овај свијет постане боље мјесто мјесто су- срета, а не отуђења, мјесто стваралаштва и ври- јеме спасења, а не позорница људске трагедије коју посматра милионски аудиторијум савременог човјека огрезлог у гријеху егои- зма и самодовољности може спасити само љубав христова која све гријехе опрашта и све ране исцјељује говореши: „иди и не гријеши ви- ше“ ипак, овај пут није лак на њега се ступа покајањем, храбрим изласком из себе који се зове вјера и тврдим поуздањем у љубав божију ово поуздање у нама рађа наду која нас охра- брује да се сусретнемо и суочимо са другим, а сусрет са другим нас ослобађа окова нашег его- изма и преплављује нас радошшу оно што гле- дамо и слушамо у медијима није наш живот, то је само једна од безброј различитих слика или звукова туђих живота празнина у нама која ва- пи да буде испуњена може бити задовољена са- мо светошшу, новим начином живота који под- разумијева освешујуши, слободни и храбри су- срет са другим само овај излазак из себе може нам приближити другога то је она истинска радосна вијест јеванђеља - радост живог и присног љубавног сусрета са другим, радост васкрсења и рођења христовог, радост која објављује да су страх и смрт побије- ђени и да је бог са нама ова радост извире из литургије, а као једини истински медиј - по- средник јавља се христос, син божији и син човјечији -богочовјек! сабрани око њега поно- во откривамо радост сусрета са другима, при- ближавамо се привучени магнетом његове ра- спете љубави, удаљени ближњи нам поново по- стаје брат, наш живот бива испуњен стваралач- ком вјером која се у свакодневном животу открива као добро, као љубав и праштање, као молитва за читав свијет која не престаје у овом свјетлу и медији, и сва друга достигну- ша наше цивилизације и културе почињу да слу- же добру, истинито нас информишуши, образу- јуши нас на аутентичним вриједностима, свје- дочеши нам о дивном чуду живота свуда око нас, тјешеши нас и храбреши, релаксирајуши и забављајуши, постајуши не сама себи циљ, веш само наговјештај који нас позива у истински живи сусрет са другим 58 сретење 1/2008 данијела деспотовиш правосла каже се: „мудрост римљана је у памети, индијаца у фантазији, грка у души, а арапа у њиховом језику“ арапи су семитски народ који је вешим делом настањен на блиском истоку и у северној африци постоје три класификације припадности арапском народу: по политици, језику и пореклу ге- ографски, арапи се простиру на неких 10 милиона квадратних километара етнички, арапи су углав- ном тамнокоси, смеђих очију и светле пути, али и она варира од места до места вешином су исламске вероисповести, што увелико диктира начин њиховог живота и њихове обичаје име арапа овијено је ореолом који припада свету освајача, међутим, арапи нису само подигли цар- ство него су изградили и културу они су баштини- ци старе цивилизације која је цветала на обалама тигра и еуфрата, у земљи нила и на источној обали медитерана етимолошки, арапин је семитска реч са значењем „пустиња“ или њен становник, без ика- квог осврта на његову националност и религиозни идентитет веома је тешко тачно одредити када и како је хришшанство дошло на арабијско полуострво у то време постојала су три главна трговачка правца ко- ја су арабију повезивала са персијом, сиријом и египтом и управо су се дуж ових праваца развили хришшански центри да ли је онда хришшанство дошло преко арапа хришшана са севера или преко персијских мисионара, хришшанских трговаца из персије или хришшана који су емигрирали? можда је најбоље реши да су сви они допринели да хри- шшанство утре свој пут на том простору јака виталност једна од најзначајнијих црта хришшанства на том терену била је његова јака виталност његов главни центар се налазио у јемену на југу арабије с обзиром на чињеницу да су многа арапска племена била доследна хришшанству још од 1 века, јасно је следе- ше: арапски хришшани вековима претходе арапским муслиманима, мада то најчешше није перцепција савременог човека арапски хришшани су дали значајан до- принос арапској цивилизацији, а и даље то чине многи од најбољих и најутицај- нијих песника су били хришшани, а тако- ђе су се истицали и као физичари, писци, државници један од главних заступника чијим су по- средством хришшанска наука и грчка фи- лософија нашле свој пут у арапски свет био је свети јован дамаскин међу његовим де- лима налази се дијалог са сараценом у ко- јем он говори о христовом божанству и слободи људске воље, које је требало да бу- де апологија хришшанства свети јован да- маскин сматра се једним од највеших писа- ца хришшанске цркве који је посебно вели- ку улогу имао као бранитељ теологије ико- не у иконоборачкој кризи током 8 века постојање православних арапа пре ислама јесте чињеница која се периодично понавља кроз многе историјске и црквене текстове кроз многе историјске епохе они су сасвим мирно коегзистирали са следбе- ницима других религија на блиском исто- ку чак и након веома брзе експанзије исла- ма кроз освајања, многи су остали доследни својим убеђењима и нису прихватили нову веру тада су добили одређена права од стране исламског закона, што се првен- ствено односило на слободно обављање верских обреда без њиховог мешања и прогањања то је, међутим, било стриктно условљено давањем одређене своте новца или одређене количине робе православни мисионар 59 православна васељена авље у арапском свету молитва оче наш на арапском језику 60 сретење 1/2008 вешина православних арапа у данашње вре- ме живи на блиском истоку највише их има на просторима либана (35% - 45% популаци- је), палестине (5 - 10%), јордана (6 - 12 %), си- рије (10%), египта (6 - 12%), ирака (3%) због погрешног изједначавања националне и вер- ске припадности, што је у случају арапа данас веома честа појава, неки хришшани који живе у арапском свету одбијају да буду сматрани ‘’арапима’’ како други тако и православни арапи одлазе из својих матица и настањују се на просторима европе, западне африке, америке и аустралије њихове миграције са блиског истока су у стал- ном порасту, првенствено због тешке политич- ке и економске ситуације али и притиска ислам- ских фундаменталиста на основу ове чињенице можемо доши до закључка да се о тач- ном броју православних арапа у свету не може са сигурношшу говорити две древне православне патријаршије за просторе арапског света везују се две древне патријаршије које морамо поменути, а то су александријска и антиохијска патријар- шија александријска патријаршија пред- ставља патријаршијски престо кога помиње веш први васељенски сабор првенствено је александријска црква употребљавала коптски или александријски обред између 11 и 13 ве- ка прешла је на византијски, пошто су верници и јерархија били грчког порекла садашња ју- рисдикција александријске патријаршије пру- жа се на египат, тунис, судан, земље за које су хиротонисани афрички епископи и свеште- ници патријаршија има седиште у алексан- дрији у египту антиохијска патријаршија је такође древног порекла употребљавала је антиохијски или сиријски обред све до 13 века, када је од цари- града преузела византијски обред године 1366 седиште патријарха се сели из антиохи- је у дамаск у сирији, а од 1899 патријарх је арапин, као и вешина клира и верника арап- ски је литургијски језик патријаршија са седи- штем у дамаску обухвата епархије у сирији, либану, ираку није претерано реши да је наше време - време информатичких технологија такозвана инду- стријска револуција која је кулминирала наглим развојем разних компјутерских технологија крајем 20 и почетком 21 века донела је у наше домове ма- шине о којима су математичари претходних векова могли само да сањају што је најбитније, компјутер је постао нека врста „универзалне“ машине којом се може обављати заиста велики број послова: од трошења слободног времена уз компјутерске игре до нпр пројектовања или управљања сложеним процесима у инфраструктури градова поставља се питање: могу ли се компјутери употребити и за све- штенички пастирски рад и, ако могу, како? одговор је позитиван - не само да могу, веш је у данашњем времену то постало и нека врста потребе која се мо- же манифестовати на више начина наиме, компју- тери се могу користити за креирање и дизајнирање парохијских билтена, представљање епархија, цр- квених општина, хорова и православних организа- ција на интернету, најављивање трибина и пре- давања са духовном тематиком и постављање истих у аудио формату, дискутовање о верским и сличним темама на тзв интернет-форумима, као и за многе друге ствари у овом тексту шемо обрадити представљање црквених општина на интернету, док шемо у следешим бројевима говорити о свим осталим начинима на које се могу искористити компјутери и остале савремене технологије у па- стирском раду интернет-презентације парохијских храмова су чешша појава у црквеним општинама које припада- ју европским и уопштено епархијама у дијаспори, мада је и у србији урађено неколико лепих и квали- тетних сајтова са овом наменом презентације из иностранства су урађене доста квалитетно, са очи- гледно професионалним дизајнером као сарадни- ком, уз различита дизајнерска решења која се могу приметити на примерима сајтова црквених општи- на у дортмунду, келну, франкфурту итд малтене је правило да све презентације имају галерију фото- презентаци свештеник горан @ивковиш православни мисионар 61 графија, линкове ка другим сајтовима који се пре- поручују, актуелности везане са дотични храм или епархију у којој се исти налази, а врло су чести и распоред богослужења у дотичном храму, списак надлежних свештеника са кратким биографијама и начином на који би се ступило у контакт са њима, краша библиотека књига и есеја који се баве право- славном тематиком и могу се преузети, летопис и историјат храма итд на некима од ових презента- ција се могу скинути и беседе надлежних епископа и свештеника посвешене одређеним празницима, као и предавања одржана при парохијским домо- вима ретко се дешава да се на једном оваквом сајту може преузети и духовна, литургијска музика коју изводе разни црквени хорови или самостални из- вођачи ако и има тога, махом је тај посао урађен у форми линкова ка оним интернет сајтовима који у себи садрже литургијску и осталу духовну музику за преузимање такође су ретки и видео записи одре- ђених упечатљивих догађаја при храмовима, али се и на њих може наиши наравно, подразумева се да су при дну или на десној страни интернет стране присутни разни тзв банери који представљају лин- кове ка одређеним сајтовима, најчешше ка најзна- чајнијим сајтовима спц као што су званични сајт наше цркве, матична епархија храма, верујем, светосавље, пројекат растко, радио светигора, тв логос итд поједини аутори ових сајтова су имали одређене оригиналне идеје приликом њиховог креирања, па је нпр аутор презентације храма св јакова код дубоке поставио цртеже деце са верона- уке, сајт храма у оглађеновцу у шабачкој епархији има представљање локалног фудбалског клуба, а црквена општина у хамбургу је поставила један занимљив текст о крсним славама црквена општи- на барска има занимљиву презентацију која је бога- та фотографијама, актуелни догађаји из парохиј- ског живота су описани и поткрепљени фотогра- фијама, тако да оставља утисак редовног ажури- рања слично је урадио и свештеник који је офор- мио сајт црквене општине у грбицама на коме ујед- но иде и једна духовна поука „са десна на лево“ што је лепо и ефектно ту и тамо се могу наши душекори- сне секције под називом „питајте духовника“ или „питајте свештеника“, као што је случај са веш поме- нутом сајтом св јаков, као и са сајтом црквене оп- штине у франкфурту на појединим местима се мо- гу прегледати и црквени календари са мањим сли- кама светитеља који се славе у току целе године све у свему, поменуте презентације су махом пре- познатљиве по изгледу, сличне по садржају и могу бити веома корисне парохијанима те црквене оп- штине, као и онима који желе електронским путем да комуницирају са надлежним свештеником паро- хијани могу сазнати нешто више о својој цркви, њеном историјату и летопису, распореду бого- служења, потражити неки духовни савет од свог надлежног свештеника чак и анонимно, ако им је на пример неугодно да га питају уживо итд преко пре- зентације свог храма они могу научити и поједине молитве, преслушати одређене беседе или литургиј- ске песме, а та иста презентација им може бити „од- скочна даска“ за даље ишчитавање душекорисних сајтова чије линкове садржи посетиоци који нису парохијани при дотичном храму могу се посавето- вати са надлежним свештеником путем електронске поште око разних питања, а велика је могушност да се овим путем одређени проблем реши брзо ије парохијских храмова црква и савремене технологије 62 сретење 1/2008 њњњспцyу званична презентација српске православне цр- кве, од скора је обновљена и проширена на њој се, поред редовних саопштења за јавност информа- тивног центра спц, налази обиље информација везаних како за актуелна дешавања у оквиру саме архиепископије београдско-карловачке, тако и за она која се тичу осталих епархија и сестринских, помесних православних цркава дакле, информа- тивни карактер презентације више је него задово- љавајуши, те се посетилац заиста за кратко време може упознати са свим битнијим дешавањима на- ше цркве и њеног живота свакако је вредно поменути да се у овиру презен- тације налазе текстови у којима је објашњен сам појам цркве и њеног идентитета, као и начин њеног практичног функционисања, кроз њена управна-законодавна тела пажња је посвешена културно-уметничким дешавањима: пропрашена су изласци књижевних издања, изложбе икона, концерти и предавања поред свега наведеног, постављене су и везе до презентација свих епархија српске цркве, како оних у области државних граница, тако и оних из дијаспоре нису изузете ни везе до званичних пре- зентација свих сестринских, помесних цркава осим епархијских и парохијских презентација, на- ведене су и везе до главних образовних и добро- творних установа српске цркве њњњправославно-хрисцанствоцом ова страна представља такозвани портал или пролаз - врата ка мноштву веза (линкова) до презентација одређене тематике, у овом случају православне, и то презентација искључиво срп- ског говорног подручја наиме, православно христианствору јесте матична страна, каталог пра- вославних ресурса на интернету руског говор- ног подручја као независни пројекат портала воскресениеру временом се пројекту прикључују православни осталих говорних-језичких група са жељом да се и њиховим сународницима омо- гуши коришшење портала тако настаје и српска верзија главни део презентације јесте листа десетак главних тематски засебних рубрика, са својим те- матским подврстама у оквиру последњих крију се странице са дугачким листама презентација чији је садржај везан за тематику коју смо одабра- ли интересантна је могушност увида у статистику о посешености презентација, као и листа о оним најскорије приспелим у каталог све у свему, врло корисно место, које много по- маже и штеди време бескрајно лутање за жељен- им информацијама, барем када је православље у питању, полако нестаје драган јовичиш црква и савремене технологије православни интернет православни мисионар 63 свештеник вукашин милишевиш из потпуно другачијег угла биг бротхер алл овер башчаршија угодини у коју орвел смешта причу о хипер-тоталитарној држави по- зната сарајевска група је издала албум који је, поред осталих класика, садр- жао и песму анархија алл овер башчар- шија, кратку повест о човеку нагона, класичној сировини уопште, прича о новим примитивцима и прочим над- реалистима је један од најуспелијих покушаја контекстуализације струјања у најзначајнијем културном или суб- културном феномену xx века: рок му- зици наиме, након потпуне атрофије хипи-покрета чији су се духовни вође, сада у улози звезда, угушили у новцу и диму различитих опијата, крајем се- дамдесетих долази до обнове интересовања за централни проблем, идејну осовину рокенрола, а то је сва- како питање слободе сада се, међутим, ово питање поставља потпуно искре- но, отворено и максимално заоштре- но: и дон’т кноњ њхат и њант, бут и кноњ хоњ то гет ит заиста, нисам сигуран шта је то чему тежим; знам да ме ужа- сно притиска и потпуно сам сигуран да га могу достиши уништењем свеоп- штег лицемерја које ме окружује - „анархијом“ изгледа да пред собом имамо фено- мен који донекле сличи непознатом богу атињана (дап 17, 19-34) наиме, током боравка у атини, св апостол па- вле се сусретао са различитим људима, међу којима и са философима једна група епикурејаца и стоика је тако од- 64 сретење 1/2008 вела апостола на ареопаг не би ли им изложио сво- је учење јер сви атињани и досељени странци ни за шта се друго нису занимали, него да штогод но- во говоре или слушају (дап 17, 21) павле почиње своје обрашање овим речима: људи атињани, по свему вас видим да сте врло побожни јер пролазе- ши и посматрајуши ваше светиње, нађох и жртве- ник на коме беше написано: непознатоме богу онога, дакле, којега не знајуши поштујете, тога вам ја проповедам (дап 17, 22-23) и заиста, идеја апсолутне лич- не слободе којој незнајуши тежи бунтовник с краја седамдесе- тих је у ствари незамислива без хришшанства; она је кључни елемент хри- шшанског учења о човеку како каже један вели- ки светитељ из ив века, григорије ниски, управо је слобода оно по чему је човек икона божија и то божанска, апсолутна сло- бода; наиме, у једној од молитава чина крштења се каже да је бог човеку дао власт над вечним животом није у питању, дакле, некаква „слобода“ грађанина, „сло- бода“ да се ради ово или оно - све ове слободе по- чивају на ограничењу, јер све су пролазне, а њихов плод је само нова дилема и бесконачни процес бирања између два зла; отуда и револт и жеља да се све заједно напросто униште: и њанна дестроy тхе пассер бy ужасни проблем са којим се суочава савремени човек, човек који живи у милионским „заједница- ма“, су управо пролазници са којима је принуђен да општи; ти исправни, често и „побожни“ грађа- ни киселог осмеха, и то такви од којих јадном чо- веку често зависи живот - слобода наиме, слобо- да о којој говори хришшанство је слобода да се бу- де - просто и без икаквог условљавања *** е, да: сад имамо проблем; шта са насловом? ка- кве сад биг бротхер има везе са свим овим не знам, али довољно је то што је данас заиста врло тешко говорити о ма чему а да се овај хипер-ме- га-популарни феномен не помене; заиста, слути 1984 најблаже речено, тужно је што се век у коме се толико много говорило о слободи, век у коме је несравњиво много крви проливено за слободу завршио једним тако јадним изругивањем слободе, тако бедним „слободним“ негирањем слободе односи који се у овој реалности која не постоји успостављају управо су односи пролазника; група људи који опште јер немају избора, будуши да су насилно и нужно спојени, треба да одглуми сопствену слободу и посебност тако што ше се понашати у складу са одређеним правилима, а све не би ли добили награду којом ше купити своју „слободу“, свој персоналитy производ је, наравно, „слободна персона“ која је толико посебна да се савршено уклапа у нови сценарио рекламе, примера ради, за кикирики или то- алет папир коначно, како би се јунак из песме са почетка текста, човек импулса, снашао у великом брату? веома тешко; сејо се, наиме, мучи док размишља; у великом брату учесници морају много да размишљају како би били природни такође, сејо има проблем са пролазницима који хоше да истакну своју посебност они, наиме, после сусрета са њим остају без бубрега
... зналци тврде да други, сличан овом рељефу, не постоји у западној европи на њему изабраници божји играју рајско коло на- дахнут духом ирланд- ско - коломбанске про- стоте, овај рељеф свједочи исту ону рајску радост којом се радује св теодехилда то је иста она ра- дост која се срета на византијским ико- нама, на милешевском аншелу васкрсења, на божишној химни и никакво чудо: иста вјера, исти подвиг, не могу а да не оставе и истовјетне трагове иза себе ту је и кивот св балда и других древних светитеља, из времена кад је запад био земља светих чудеса „ипак је владика добро урадио што ме довео овамо“, мислио сам излазеши из ове св крипте изнад ње, у савременом римокатоличком храму, откривао нам се други свијет простота рељефа који на сми- ренорадосни начин открива једну ненаметљиву љепоту, овдје је замијењена не- преображеним натурализмом тај неисције- љени натурализам је свуда видан и присутан: на киповима светаца, на ткз крсном путу, пијети, скидању с крста то су веш трагови и изрази новог духа позноримског хришшан- ства, које као да покушава да спољашњим бљеском и страственом емоционалношшу, сакрије свој унутрашњи немир но то веш не спада у трагове православља то је туга за њим и искање његово о амфилохије радовиш православни мисионар, 6/1976 како сам се обратио у веру из љубави према на- шим људима у земљи и иностранству господ ме је позвао да напишем ово сведочанство које вам шаљем са молбом да га одштампате у једном од следеших бројева „мисио- нара“ обрео сам се 1964 године у мароку тамо сам остао не- пуних 10 година, где ми се и двоје деце родило 1967 у јесен преселио сам православни мисионар 37 се из маракеша у казабланку то је велики ма- рокански град - око милион и по становни- ка, пун цркви и европљана пролазеши градом приметио сам једну књижару изнад које је била фирма: „библија“ једнога дана нека сила ме је привукла до из- лога било је тамо библија на свим језицима ушао сам и затражио библију на францу- ском купио сам је и понео куши продавац швајцарац обешао ми је да ше ми ускоро на- бавити библију и на нашем језику почео сам да читам библију од почетка о, какве ли благодати, какве ли милости! неве- роватно, али истинито, бог ме је посетио осетио сам његово присуство све ми је по- стало јасно и разумео сам оне господње ре- чи: „јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви“ (књ пророка иса- ије 55,8) разумео сам да сам до тада ишао на- сумце, по беспушу, заобелазеши, као изгубљени у пустињи, и да је бог, својом ми- лошшу, хтео да ме изведе на пут „о дубино богатства и премудрости и разу- ма божјега! како су неиспитљиви његови су- дови и неистражљиви његови путеви!“ (по- сланица римљанима 11,33) наставио сам да читам библију са великим жаром ујутро сам је носио на посао да и та- мо читам у паузама између клијената (по струци сам зубни лекар) више нисам гледао ни на што само да што пре могу да наставим где сам стао, да што пре упознам бога и његове тајне и да будем стално са њим по- чео сам тражити: „покажи ми, господе путеве 38 сретење 1/2008 „пошљи светлост своју и истину своју, нека ме воде, и изведу на свету гору твоју и у дворове твоје“ (пс 43,3) ступајуши у двадесету годину овога излажења православни мисионар тиме обележава једну читаву епоху у послератном животу српске православне цркве о потреби и циљу издавања православ- ног мисионара, у првом његовом броју пред васкрс 1958 године, блаженопочивши патријарх викентије каже: „овим листом наша црква жели да попу- ни празнину и давнашњу потребу наших верних лаком и разумљивом садржином православни мисионар ше „малој де- ци у христу“ предавати и тумачити вер- ске истине православне цркве и њене вер- ске прописе пригодним написима у крат- ким цртама ше се приказивати прошлост православне цркве а посебно српске пра- вославне цркве, њених светитеља и рев- ност наших предака у чувању своје вере“ сви омо ми живи сведоци да је православни мисионар увек и неод- ступно био на тој линији мудро вођен за све ово време, без прекида, својим ревносним уредником, нашим драгим братом, преосве- шеним епископом браничевским хризосто- мом, и његовим неуморним сарадницима, улазеши у православне домове, православ- ни мисионар је уносио еванђелску поруку, радост, мир, наду и утеху нека је зато слава и хвала богу свевишњему на милости којом обесипа православни мисионар и његове читаоце нека је од нас хвала, од бога благослов, сви- ма дародавцима за помош коју указују листу нека би се њихов број умножио, да би наш православни мисионар као неугасива зубља и даље ширио еванђелску светлост и истину амин боже дај с благословом, аем патријарх српски герман православни мисионар, 1/1977 патријарх српски своје, научи ме ходити стазама тво- јим упути ме истини својој и научи ме; јер се ти бог спасења мојега, теби се надам сваки дан“ (псалам 25,45) купио сам ускоро још једну библију њу сам донео куши и ставио на сточиш крај кре- вета као да сам је заборавио то због моје же- не која је била атеиста, као и вешина факул- тетски образованих хтео сам да са њом по- делим радост сусрета са богом и он ме је упутио да његову књигу оставим тако, и ја сам то и урадио господ је учинио остало @ена је почела да чита библију слава оцу и сину и светоме духу, данас и довека! то је била прва душа на путу спасења коју ми је господ поверио ускоро смо се упозна- ли са русима који су некада живели у србији и били смо пресрешни да смо могли иши у њихову црквицу било је заиста дивно веш у септембру 1968 преселили смо се из казабланке у град ел @адиду, где смо остали до краја 1973, кад нас је господ позвао у швајцарску прелазак у ел @адиду није сме- тао да идемо и даље у руску цркву чак у каза- бланку (90 км далеко) и да наставимо читање библије господ нам је показао чуда, срели смо га и упознали, примио нас је у своје окриље упи- сао нас је у књигу вечнога живота, опростио нам грехове спасао нас је христос својом проливеном крвљу на голготи дао нам је светога духа и његове духовне дарове сад је са нама стално, води нас и осветљава нам пут, учи нас и саветује васкрсли христос је жив, присутан свуда и на сваком месту и поново ше доши да узме своје (прва посл солуњанима 4,16-17) веш по нашем пресељењу у ел @адиду, до- шао је један пријатељ да се опрости пред од- лазак за канаду на растанку сам му дао на поклон своју библију пише ми да се и он од ње не одваја донела му је срешу, здравље, ра- дост, а посебно спас и живот вечни то је би- ла друга душа послана од господа за не- пуну годину дана хвала му и слава! после су дошле душе моје деце која су стигла за школу и научила да читају, па душе од ближе и даље родбине, итд библије су се мењале и долазиле нове само оне који нису хтели да је прихвате, го- спод је оставио тамо где су чули су његову реч, били су позвани, а на њима је шта ше да изаберу господ не приморава ни- кога, али нас све воли и жели да сви будемо спасени а ми који смо доживели ново рођење ослободили смо се од старог и, како каже апостол павле: „то не живим више ја, веш христос живи у мени“‘ (посланица га- латима 2,20) из захвалности господу што ме је заиста извадио из блата, из вечне таме и смрти и по- клонио ми вечни живот, ја га славим и молим му се да би се и другима, целом свету, пока- православни мисионар 39 зао и открио преко свога писма које свако може да прочита и да начини лични опит наравно, без свакодневног читања нема бла- годати, ни милости, ни божјег благослова ја се захваљујем господу што ми је показао да нема другог пута до бога, сем кроз христа: „ја сам пут, истина и живот, нико неше доши оцу до кроза ме“ (јован 14,6) зато се не стидим да јавно исповедам хри- ста сина божијега, разапетог и васкрслог ко- ји је дошао да спасе свакога који у њега пове- рује (јован 3,16) драги брате, драга сестро, овога момента и тебе христос зове, приши му такав какав си, отвори свето писмо и он ше ти се јавити и срешу и радост ти донети и твој живот потпу- но изменити поклони библију својима ближњима, донешеш им спас и срешу, а го- спод ше тебе богато наградити нека нас господ све благослови! др славољуб тадиш (швајцарска) православни мисионар, 3/1977 прослављање васкрса док пролеша зраци из сна зимског буде, загонетка судбе мучи многе људе: „да л’ живота другог заметак се ствара, или нам спасења смрт врата затвара?“ све около шути, само црква збори: сетите се, децо, ко врата отвори! праведник без греха, син божанске силе, што на крсту умре за све људе миле за све људске грехе он поднесе жртву, задовољи правду, збриса казну смртну својом смршу тако људску смрт победи и свакоме вечни живот обезбеди он из мртвих уста по божанској моши да васкрсне мртве он ше опет доши; па ше сваки који „добар отвјет“ има у вечном животу награду да прима! недељко кангрга православни мисионар, 3/1983 @ивотни вихор у најпрометнијој улици старог дела града, у омањем стану било је као увек мирно по- некад би прекинуо тишину звук старог по- родичног зидног сата који је својим тонови- ма допирао до широког ходника кроз који су врвели дечаци јака, до касно у нош, бука ау- томобила и клацкање честих трамваја, били су уобичајени и нису заокупљали ничију пажњу ту у соби живео је пензионисани слу- жбеник пореске управе, свима познати и омиљени чика-михаило дугогодишњи пен- зионер, отац марте и персиде, одавно уда- тих у другом граду, веш годинама живи сам и то га до сада није ни мучило редовно је изла- зио са старим пријатељем јоцом, добрим другом од најмлађих дана поред дугих шетњи, штампе, шаха, домина и биоскопа, пролазили су пензионерски дани а сада на- паднут болешшу, веш је прошао месец дана, не сме да се упути низ стрме степенице вер- на комшиница бака петра га помаже - купује основно, проветри собу, прави свакодневне кратке посете веш два дана ни ње нема до- бивши теже запа- љење плу- ша, по саве- ту лекара отишла је на болнич- ки опоравак стари чи- ка-михаило узалудно је очекивао да неко отвори његова врата дуго ше бити до првога, још шест дана ка- да ше то сигур- но учинити поштар @ар- ко, донети пен- зију и рачуне 40 сретење 1/2008 од стана и воде и сва та бука, дечија граја, комшиј- ски кораци низ дуга степе- ништа ходником, помага- ли су утолико да одреди доба дана и ноши као да се у тако непосредној близи- ни и не одвија тако ужур- бан живот он га није ни осешао као да је сам у граду, на свету, на планети вече је, бука се смирује суботњи дан је нешто живљи увече и дуга јесења нош веш је одав- но прекрила град чика-михаило упери свој троми поглед на супротни зид на којем је висила увеша- на слика покојне мајке која је у загрљају држала њега и покојног брата пе- тра, несталог негде у рату дубоко се загледао у крупне бистре очи давно умрле мајке се- тио се њеног топлог загрљаја, баш као на слици чинило му се као да ту топлину и сада осеша сешао се превеликих радости када би мама полазила водеши га у госте, где је имао прилику да упозна ново друштво оца није упамтио, али где год би се нашао међу одра- слима, у њима је гледао себе радо је ослу- шкивао њихове разговоре, упадао у њих, уносио се у њихове проблеме, опонашајуши их мноштва мајчиних дечијих прича, пе- смица водила га на светог саву у цркву где је и рецитовао учила молитвице, а о божишу је добијао ново одело о врбици носио звон- чише и добијао укусне перетке сешао се при- чешша када су сви дечаци добијали крупне укусне кифле и крстише свакога дана уочи суботе и празника пред иконом св николаја у соби прислужено кандило би најављивало нову радост сутрадан би мајка са тетком јел- ком и баба-милком и маром одлазила у цркву, а деца би била слободнија у са- мосталној игри а дошавши из цр- кве доносила нафору и набрајала много бака и дедова за које је прислужила свеше, за које деца можда не би ни чула много тих прича и до- говора, са неким женама, о божишним јели- ма, новом јелу од смуђа за св николу и при- премама за попа симу који ше доши да са њим, најстаријим од мушких, преломи колач и да му повери да први прислужи крсну све- шу а попа симу су волела сва деца, с њима се шалио, давао бомбоне какве се нису могле купити ии на вашару никада се није љутио сетио се поласка у школу мајка је за њим пролила цео бокал воде, нешто је пратила да буде срешан полазак почеле су школске оба- везе и брзе и неосетне школске године а он- да гимназија, матурски изласци, купања на реци и излети није било модерно да са мај- ком и њеним бакама одлази у цркву незгод- но је било сусретати и попа симу који га је много волео, па се понекада и склањао када би он посетио мајку запослио се, основао породицу и добио свој дуго очекивани стан мајку је ређе посешивао, није било увек ни времена њој је после пришла и тетка јелка да живе заједно и тако је завршила живот не довршивши започете задатке, настављао је нове дуго година активан друштвени радник, цењен и поштован, награђи- ван и истицан, дуго је прижељкивао да једнога дана почне свој прави жи- вот, да се мало више посвети себи и православни мисионар 41 породици @ивот у којем ше највише пажње обратити себи пре дванаест година је сахра- нио изненадно умрлу супругу веру која га је на то највише подстицала и баш сада у ми- ровини, решизши се свакодневних обавеза, када је то хтео да учини осетио се немошним и тако у мислима бунио га мајчин живот она, обична жена са тим бакама, могла је бескрајно дуго да разговара са њима њен много тежи живот био је препун радости и ведрине и времена за све имала је много тих дана када је одлазила у друштву жена на сла- ве, жалости, бабине, парастосе и гробља много времена за посету неким бакама у че- твртој улици које он никада није ни видео ретко кога је сретала непознатог ишле су да саде цвеше у црквеној порти свакодневно се негде састајале, макар пред пекаром чика- паје где би поразговарале а у старости, када би је посетио, код ње би налазио неколико старих жена које су нешто плетуши разгова- рале кад више није мотла да одлази у цркву, на материце јој поп сима послао децу која јој донесоше цвеше и ратлук и тако до послед- њег дана не оста сама! чудио се како је она то уопевала? па она је била обична жена?! а он, жељан да неко уђе у собу да је мајка жива, бар би било кандило у куши и вечерас прислужено а она га је завештала цркви са иконом да је жив поп сима, сигурно би га познао, можда би се сетио и некога послао у том тренутку огласи сат понош, а чика- михаило дубоко уздахну, склопи старачке очи у нади да ше се можда појавити сутра на вратима бака петра можда је веш оздравила? драгомир убипариповиш православни мисионар, 5/1983 маркс и религија (из још необјављеног интервјуа, датог но- винару маринку лолишу за књижевну реч) питање: када је говорио о религиозном отуђењу човјека, маркс је рекао: „религијска биједа је једним дијелом израз збиљске бије- де, а једним дијелом протест против збиљске биједе религија је уздах потлаченог створе- ња, душа свијета без срца, као што је дух без- душних прилика она је опијум народа“ (прилог критици хегелове философије пра- ва, рани радови, изд напријед, загреб 1967) колико је ова марксова критика религије успјешна? одговор: ова тирада младога маркса по- зната је веш и врапцима на грани она је по- стала својеврсна заставица којом бројни марксисти веш деценијама машу над нашим главама други марксисти ту тираду младога маркса допуњују старијим марксом на при- мер оним ставом из капитала, с почетка пр- вога тома: „религиозни одраз стварнога све- та може се изгубити тек онда кад односи практичног свакодневног живога буду из да- на у дан показивали људима провидно ра- зумне односе мешу њима и према природи процес друштвеног живота, односно процес материјалне производње, скинуше са себе мистични маглени вео само кад као произ- вод слободно удружених људи буде стајао под њиховом свесном планском контролом али ово захтева такву материјалну основицу друштва или такав низ материјалних услова егзистенције који су и сами, опет, самоникао производ дуге и болне историје развитка“ има, наравио, још таквих места код маркса, али то сад овде није битно битно је, међутим, и то бих одмах нагла- сио, да је марксова критика религије, у цели- ни узета, доста једнострана једнострана му је и сама теза о настанку религије - не зато што материјални, производни, друштвено- економски основи и односи немају везе са религијом или уопште не утичу на њу, него зато што нити се религија изводи из њих ни- ти се да свести на њих религија је много сло- женија појава него наводно „господарење човеком производа његове рођене главе“, слично као што „у капиталистич- кој производњи човеком го- сподари производ рођених му руку“ оваквим присту- пом религији маркс само 42 сретење 1/2008 открива своју сопствену условљеност добом и средином у којој је живео западним капи- талистичким друштвом и његовом „религи- јом“ али не само тиме у марксовом погледу на свет и на религију има не мало аутобио- графског неше ли и за њега самога бити тач- на теза да „вешма околности праве човека не- го човек околности“? можда би, да је имао човечније околности, и сам био човечнији према много чему, па и према религији али није ствар у томе маркс је рано постао атеиста, али његов атеизам није био обичног типа није без раз- лога сергије булгаков (некадашњи оларкси- ста!) писао „о марксу као религиозном ти- пу“ недавно је француски философ морис клавел саветовао хришшанима да не потце- њују маркса ја се с тиме слажем има у марк- су нечега титанског, прометејског, нечега од јеврејина савла, али од савла који није по- стао павле не слажем се с онима који сма- трају да је маркс био само атеиста он је био и више од тога антитеиста он неше уништење или укидање само релгије него и бога „укидање бога“ и јесте његова послед- ња тајна то нам откривају веш и речи и сти- хови младога маркса: „мржња према свим бого- вима ја хошу да поставим себи престо на висинама бацишу рукавицу свему свету осешашу се раван творцу“ итд посреди је, очигледно, космичка, те- ургичка замисао по марксу, изгледа, бог представља директну опасност за свенадле- жно царство човека берђајев је правилно за- пазио атеистички тач- није, антитеистички па- тос код маркса, настао као последица обо- готворења будушег чо- вечанства или, како би рекао достојевски, као прадревна саблазан градње „вавилоноке куле“, то јест као жарка жеља за самообо- готворењем човечанства ту су корени и ме- сијанском карактеру марксове идеологије, ту и корени његових карактеристика за ре- лигију „чудовиште“, „илузија“, „бесмислица“, „илузорна среша“, „куга“, „искривљена свест о свету“, „фантастично остварење човековог биша“ и тако даље све до фамозног, опијума народа“ (ову последњу крилатицу је лењин претворио у „опијум за народ“) ја не мислим сад овде да браним религију @елим само да кажем ово: маркс није добро познавао истинско хришшанство (једно вре- ме је чак веровао да су први хришшани заи- ста „јели децу“!) још мање је познавао пра- вославну цркву ево, на пример, једне његове тираде о хришшанству која то најбоље сведо- чи: „хришшанство је произишло из јевреј- ства оно се опет растворило у јеврејству хришшанство је само привидно превладало реално јеврејство хришшанство је сублим- на мисао јеврејства јеврејство је проста при- мена хришшанства, али је та примена могла постати општом тек након што је хришшан- ство, као готова религија, теоријски доврши- ло самоотуђење човека од себе и од приро- православни мисионар 43 44 сретење 1/2008 де“ (прилог јеврејском питању, ии) а сад и други цитат о православљу: „постоје уствари са- мо два религиозна народа: турци и грчкословеноко становништво турске оба та народа морају про- пасти“ (писмо енгелсу од 3 маја 1854) не бих хтео да коментаришем ова и слична места ни да процењујем њихову научну вредност или рево- луционарност рекао бих само једно: маркс је заиста хтео не само да дру- гачије од других „тумачи свет“ него и да га друтачије од других „измени“ (11 теза о фојербаху) хришшанство, очигледно, није добро „протумачио“, нити га је много изменио - поготову није успео у односу на православно хришшанство а што се тиче света, „мењати“ га још не значи и стварно га схва- тати, нити је његово „мењање“ јемство за његово стварно побољшавање у сваком слу- чају, поједини марксисти признају да би за једну „савремену критику религије“ данас био потребан „нови језик“ протосинђел др атанасије (јевтиш) православни мисионар, 3/1985 православна црква и омладина писмо једног ученика поводом начина писања у црквеној штампи драги мисионару, надам се да ше моје крајње добронамерно писмо бити до краја прочитано и објављено ученик сам из београда никада нисам по- хађао часове веронауке случајно сам до- спео до мисионара, јер га је поштар оставио на погрешну адресу прелиставајуши ваш часопис, хтео бих да вам упутим неке замерке које се односе на начин на који радите свој мисионарски по- сао до пре неког времена сам и читао све- тосавско звонце, а ре- ђе, узимам и п р а в о с л а в љ е отуда се мишљење које шу сад изнети не односи само на вас, одно- сно на ваш часопис, него и на црквену штампу у целини, па и уопште на деловање право- славне цркве међу нама младима знам да право- славна црква не може нарочито да се истакне својим јавним дело- вањем у нашој данашњој друштвеној заједници, али ипак би, у својој штампи и иначе, могла да приђе омладини на много савременији начин ри- мокатоличка црква, морам напоменути, ор- ганизује диско-клубове и разне спортске приредбе морам вам признати да сам 3вонце читао само док је у њему излазио стрип о исусу христу и не сешам се више о чему још зашто, на пример, не бисте објави- ли позитивно мишљење неког поп-певача о веровању у бога? зашто црквене песме за омладину не би могле да се осавремене у об- лику рока, рецимо? надам се да шете ме правилно разумети и да нешете узети за зло ово моје писмо јер, по мом скромном мишљењу, ако се нешто не промени у односу православна црква - омладина, доши ше до изумирања многих црквених институција (мислим, узгред бу- ди речено, да конзервативност и нееластич- ност представља и један од разлога опадања покрета „богомољаца“, о чему је било речи у једном од последњих бројева мисионара, у овој истој рубрици) бојим се чак да би вре- меном могао бити доведен у питање и сам опстанак православне цркве с поздравом владимир симиш, ученик београд православни мисионар, 1/1989 духовни изворни и темељи људских права културно човечанство је 10 децембра 1988 прослављало 40 годишњицу од усва- јања опште декларације уједињених нација о правима човека, а отприлике истовремено, 13 децембра 1988 године, одржано је у београду и прво заседање југословенског форума за људска права и прав- ну сигурност грађана, чији члан је и писац ових редака наша средства јавног извештавања су тим поводом дала снажан публицитет тематици људ- ских права и слобода, а органи- зоване су и многе пригодне јав- не трибине, семинари и други скупови, у циљу развијања и неговања свести о правима човека у нашем друштву православни мисионар не може бог зна шта да допри- несе у томе правцу, али сма- тра својом дужношшу да чи- таоце подсети на ону димензију људских права о којој се у јавности мало зна и говори, а која представља саму суштину, духовну потку и основу, па и извор читаве теме без цркве, односно без два хиљадугодишта хришшанске ере у историји човечанства, разговор о неприкосновеним правима сва- кога људскога биша не само што не би био природан и сам по себи разумљив него би, напротив, био незамислив чињеница да је тема људских права добила своје неотуђиво место у свести и савести човечанства као це- лине неоспорна је заслуга хришшанских цр- кава, које су је најпре наследиле, кроз стари завет, од древног израиља, а затим, допуњену, обогашену, развијену, пренеле свим народима, хри- шшанским непосредно, а не- хришшанским посредно откуд уопште потичу права човека? и за- што су она света и неприкосновена, неодузи- мива и начелно ненарушива? отуд и зато што човек није само „појединац“ („индиви- дуа“), „грађанин“, „правни субјект“ или не- што друго него, пре свега, личност, жива, слободна и одговорна личност без слободе и одговорности нема личности и обрнуто без личности нема људскога друштва или заједнице, али, исто тако, мимо друштва, без узајамног општења, ван заједни- це нема личности појам личности оста- је, међутим, несхватив без истине, дате нам у божјем откривењу, а за- писане веш на самоме почетку светога писма, да је човек саздан „по слици и прилици“ божјој - да је он боголико бише, жива икона божијачовек је личност и друштвено бише зато што бог творац јесте света тројица - три личности у једноме бишу у боголикости и бого- сличности, дакле, налази се извор апсолутне вредности, слободе и достојанства људскога биша, па, према томе, и његових права као спољашњег израза тих битних датости људске природе из супротног виђења чове- ка - рецимо онога где је он еманација без- личног апсолута (неке нехришшанске рели- гије) или детерминисани, неодободни про- извод природе и друштва (материјализам, еволуционизам, марксизам) - није лако изве- сти тврђење о човеку као главној вредности и светињи у оквиру свега што постоји и још нешто: првобитна природна боголи- кост човекова се у јеванђељу, у новозаветној стварности цркве, развија у реалну благодатну охристовљеност хришшанин је брат христов и тиме син божји он је христос (помазаник божји) по благодати, по дару љубави божје јер, православни мисионар 45 кроз свете тајне (литургијски живот) и свете врлине (аскеза, духовност) он живи у христу, а христос у њему дух свети, који је на христу у пуноши, а са божанством његовим сједињен природно и свецело, на хришшанину је благо- датно, у вешој или мањој мери, али реално са- мо онај хришшанин који је испуњен духом светим јесте духован човек сходно томе, ми у сваком човеку, без изузетка, морамо видети присутнога @ивога христа господа - у хри- шшанину реално присутног, а у нехришшанину потенцијално (мада је, у пракси, у неким не- хришшанима христос реалније присутан него у неким „хришшанима“) ту се налази још јачи и претежнији разлог за бескрајно уважавање људске личности и њених права али, мора се реши, уважавање је недовољно: ако гледамо чо- века у христу или христа у човеку, онда то мо- жемо чинити само са осешањем безмерне и безусловне љубави даље, реални, историјски човек, па и онај у цркви, и онај најсветији, само је неговештај савршеног, целосног, спасеног, преображеног, освешеног, обоженог човека ес- хатологије, метаисторијске будушности, цар- ства божјег, будушег века доспемо ли, међутим, до љубави, и то хри- стовске, јеванђелске љубави, као ме- рила и кључа за односе међу људима и међу народима, онда смо веш пре- вазишли раван права, па и раван ети- ке, и дошли смо на раван богочовеч- ности, аутентичне, пуне људскости пре христа и без христа, човек чо- веку је вук у христу и са христом, човек човеку је бог зато поштовање и неговање људ- ских права није крај и пуноша човечно- сти, хуманости, него њен предуслов и почетак па где је онда њен крај? - у бескрају вечне богочовечне љубави, у бесконач- ном усавршавању на путу обожења, у необухватној пуноши царства божјег оно, истина, није одавде, али почиње овде и сада уредник (јеромонах иринеј буловиш) православни мисионар, 2/1999 бомбардовање србије овај васкршњи број „православног миси- онара“ је увелико био у штампи, када је његово довршење прекинуто трагичним 24 мартом у 20 часова на тај дан најтра- гичнији у овоме веку после другог светског рата отпочело је над нашим народом крво- пролише које и сада траје после 55 година исти „хришшани“ поново бомбама „чести- тају“ ускрс српском народу тај злочин ба- цише мрачну сенку на почетак следешег, трешег миленијума! у овим голготским данима за српски народ дају нам снаге, да се одупремо и издржимо, библијске речи упушене неупоредиво силни- јем непријатељу: „ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом, а ја идем на те у име господа над вој- скама () а господ не спасава мачем ни копљем“ (1 књ самуилова 17:45,47) „бог је штит мој, () спаситељ мој, који ме избавља од силе!“ (2 књ самуилова 22:3) 46 сретење 1/2008 православни мисионар 47 философија је, поред религије, мита, науке и уметности, била један од путева којима су људи покушавали да схвате себе и оно што се око њих налази међутим, за разлику од осталих области, философија је увек била далеко од начина да се сама дефинише или одреди сваки покушај њене систематизације био је наивно веровање систематизатора да таква сфера људ- ског живота може да се смести у границе и да у тим границама функционише по одређеним правилима наравно, постојала је и друга група мислилаца који су, увидевши недостатке таквог мишљења, покушали да дају свој допринос кри- тикујуши систематизаторе, али од саме критике као такве нису далеко одлазили одређење философије пренело се и на одређење филосо- фа (љубитеља мудрости), али и на самог човека овде би било лепо да се сетимо поделе коју је извршио колаковски када је тврдио да се сви философи у њеној богатој историји деле или на „проповеднике“ или на „дворске луде“ ово дескриптивно објашњење нас на неки начин приближава много више реалном стању ствари неко што би то били неки други примери из колекције дуализама (догматичар-критичар, десничар-левичар, конзервативац-либерал, историчар-аналитичар итд) потребно је нагла- сити да све ове дихотомије иду понекад ка потреби да се према некоме одредимо како би на тај начин осигурали своју позицију из лењости или неспособности да слободно мислимо, постајемо корисници једног од владајуших погледа и наш посао се онда своди само на то да бранимо ставове нашег еснафа или да очајнички тражимо грешке код других што се тиче одређења идентитета код самог човека, у историји философије кључно место припада декарту његов покушај да нађе „архимедову тачку“, помошу које би читавој стварности дао смисао, припада једном од најз- начајнијих философских достигнуша наравно, оно што се приписивало декарту као открише само је један у низу „маркетиншких потеза“ људи су се увек, свесни тога или не, питали о свом постојању, само што је француском философу у овом случају, као проналазачу топле воде, припала слава сигурно је да су и пре њега људи мислили, али да ли је то баш разлог због потрага за идентитетом срешко гујаничиш хришшанство као практична философија рене декарт 48 сретење 1/2008 којег су постојали, остаје сумњиво „мислим дакле постојим“ - је чувена тачка која једина опстаје када наиђе бура сумње држеши се ове спасоносне котве можемо да наставимо са зидањем читаве зграде саз- нања и мудрости, али на „песку“ наравно да овде треба имати у виду да је његова намера била плементита, али проблем је у томе што је читавог човека свео само на мисао његови касније поштоваоци су узимали ову флоскулу као модус вивенди и целокупна историја западне метафизике у каснијем периоду имала је у себи призвук декартовог цогита без обзира на то да ли су га критико- вали или фаворизовали, његов субјект је имао централно место и све је упушивало на чињеницу да ше на тој позицији остати још доста дуго оно што можемо понудити као одговор на декартово одређење идентитета до којег долазимо путем сумње, јесте решење које је понудио апостол павле, који о себи каже да је „свима био све“ поставља се питање да ли је у том случају идентитет апостола као мислиоца био нарушен или се ради о томе да један строго фиксирани идентитет, посебно ако се жели конституистати као општеприхвашена фор- мула, не може ни да постоји оно што је апостол схватио јесте чињеница да се ми у различитим ситуацијама различито одређујемо, тако да нисмо увек, нити можемо бити сведени на неку карактер- истичну способност или особину помошу које шемо бити препознати тако је, на пример, кафка био један од највеших писаца прошлог века, али је у односу на посао којим се бавио, био само један у низу „канцелари- јских пацова“ још бољи пример је достојевски он је и инжењер грађевине, и коцкар, и робијаш, и епилептичар и пов- ереник петроградских зеленаша, али и син и муж и отац до нас заправо долази само податак да је он био књижевник у ствари, долазе и ови други подаци, али они се губе у тој једној његовој делатности у којој се највише и најбоље остварио ипак, то и даље није његов идентитет наставак у следешем броју усвојој делатности црква се засигурно не може замислити без свог катихетског рада, без живе речи божије, којом се људи везују за христа, где се њихово срце и ум пре свега отварају ка неким но- вим димензијама, неким новим схватањима, и где човек спознаје учење о богу сам циљ школства је да човека образује, научи и васпита за будуши жи- вот, а такво школство не можемо имати без аутен- тичног богословског учења у њему ако сагледамо нашу историју, приметишемо настајање првих школа управо у српским мана- стирима - тај показатељ нам описује велики значај образовања на коме је црква радила од самог свог почетка стицајем околности, тај континуитет је у прошлом веку код нас прекинут, али данас имамо прилику да поново говоримо о црквеном васпи- тавању и духовном одрастању са христом сам на- чин верског васпитавања представља посве- дочење јеванђелског поучавања христовог рада на земљи у свом задатку црква има сталну потребу за мисионарењем, потребу за сталним поучавањем људи, за њиховим животом са христом самог го- спода називамо учитељем, свете оце називамо учитељима цркве, што нам јасно описује њихову улогу и даје тежиште нашем односу али зашто се користи термин учитељ? шта тај термин пред- ставља човеку? не само извор знања и моралну представку нечега без чега се не може, веш пред- ставља пут, истину и живот, циљ коме сви тежимо сви смо били сведоци да деца у основним шко- лама, на питање шта би желела да буду када одра- сту, одговарају: „ја бих да будем учитељица“ из то- га јасно видимо да то њима није не само лепо зан- имање, веш циљ коме теже данас се у нашој средини осеша велика потреба за врстом наставе која нема свој материјални зна- чај, веш значај искреног васпитања деце и њихову жељу за спознавањем правих вредности који се тичу унутрашњег човековог биша - душе у нашим срцима вечно одзвањају речи христове: „пустите мла илија јокиш, вероучитељ православни мисионар 49 децу, и не браните им да долазе к мени, јер је та- квих царство небеско“(мт 19,14) овим речима се показује јасна и безгрешна дечија душа која је увек отворена за прихватање господње речи верска настава као предмет треба да има место у свим сферама живота младих људи, простора за било какав „табу“ не треба да буде превасходно што се све ово тиче самог квалитета и усмерења живота онога ко се образује, онога који је на степе- ницама личног усавршавања научио доста лекци- ја, али још увек није открио многе занимљивости и правила треба исташи слободно време које је изузетно важно у животу младог човека са једне стране, оно служи као период за одмор од свакодневних оба- веза, а са друге и као време у коме се стичу одређе- на знања из области друштва и живота верска настава не служи томе да „склонимо децу са улице“, нити да код њих иза- зове буђење здраве форме на- ционализма верска настава ну- ди много више! последњих де- ценија она се одвијала мање- више тајно, али је оправослављење наше нације допринело њеном поновном врашању у „редовне“ токове прихватање верске наставе као правца у свом животу пред- ставља избор за истину, избор ка христу, избор ка цркви @ивимо у времену максимал- них верских слобода, али више није довољно да се изјашњава- мо као хришшани, веш морамо нешто и да знамо о својој вери поред науке о богу, верска на- става младима пружа развијање односа према другима, гајење љубави према својим ближњи- ма богословље је правац у нау- ци који нема само образовни значај, веш и прак- тични, у најкрашем - богословље је начин живота породица велику улогу у верском васпитању младих игра и породица, из које потичу основни кораци ка бо- гу родитељи имају велики утицај на своју децу, и поред науке о богу, верска настава младима пружа развијање односа према другима, гајење љубави према својим ближњима богословље је правац у науци који нема само образовни значај, веш и практични, у најкрашем - богословље је начин живота ди и веронаука веронаука 50 сретење 1/2008 сигурно их у томе нико не може заменити прве речи, прве молитве деца уче од својих мајки, и управо тај однос душу детета, без икакве задршке, отвара ка богу верска традиција се преноси са ге- нерације на генерацију и то су заправо особине и вредности правог народног наслеђа нажалост, тај континуитет је код нас једно вре- ме био прекинут, па данас долазимо у ситуацију да деца поучавају вери своје родитеље имали смо лепе примере у републици српској где је верска настава раније врашена у школе, и где су деца та стечена знања преносила куши родитељима, по- сле чега су заједно одлазили у цркву ово су све примери да љубав према богу не зна за границе, да на путу ка спасењу нема препрека због свих ових примера, верска настава јесте и треба да бу- де делимично другачија у односу на остале пред- мете али само по начину извођења, по свом про- граму и циљу, а никако се не сме код деце разви- јати одвојеност и отуђеност према осталим пред- метима настава ван школе из ранијих искустава знамо да извођење овог предмета подразу- мева и наставу ван школе, и то је оно што је вероватно деци најбитније и на њих оставља највеши утисак овај предмет и сви они који у њему учествују не смеју да забораве његов циљ, нити смеју да дозволе да он постане оптерешење за децу у њиховом процесу образовања знамо да нам овај предмет пружа и мало другачију, али веома битну корелацију и са осталим предме- тима у школско-образовном си- стему верска настава је веома повезана и са историјом, српским језиком, ли- ковном и музичком културом, а то су све битне целине у образовању мла- дих, као и њихов- ом даљем школовању и професионализа- цији личности верска настава и бављење њоме не подразумева пуко давање података и појмова као остали пред- мети у школама, веш пружа истинско схватање културног наслеђа свог народа и његове тради- ције она децу поучава правим вредностима, бу- ди у њима исправан однос ка својој традицији, развија љубав према другима и показује једна- кост свих људи праве предности овог предмета огледају се у томе што кроз њега можемо изгра- дити друштво са правим системима вредности терминологија је веома битна у схватању и при- ближавању истина које се тичу цркве и живота у њој приликом првог сусрета ученика са новим појмовима настају потешкоше у њиховом разумевању, што се решава подробним и систе- матским објашњавањем колико год такве теме на први поглед изгледале неразумљиве и тешке, вре- меном се код деце јавља жеља за бављењем баш та- квим темама данас, када живот свакодневно помера грани- це и када се сусрешемо са новим изазо- вима и проблемима, јавља се потре- ба (а у исто време и обавеза) да пружимо одговоре на њих овај предмет нам пружа управо такву прилику, да са децом успостави- мо лични однос и проширимо границу наставник - ученик поред редовног програма, уче- ницима се пружа прилика да свакодневно са својим вероучитељима разгова- рају о неким животним проблемима, темама о којима до тада нису могли да причају и нису смели да пи- тају остале профе- соре, терапеуте, свештенике савремено обра- зовање и васпитање не подразумева само преношење знања, веш борбу за исправан живот младог човека и његово место у друштву и поред свих свакодневних пробле- ма са којима се они сусрешу православни мисионар 51 верско добротворно старатељство има на своме челу председника - његову светост патријарха српског г павла то је установа која је намењена унутрашњој мисији цркве, те је посебно последњих петнаестак година услед тешког положаја у коме су се нашли земља и верни народ, могла да пројави ха- ритативну делатност наше свете цркве рад вдс-а је подељен у осам ресора којима корди- нира секретар, протојереј-ставрофор хаxи љубо- драг петровиш у овом крашем тексту изложишемо бројне активности које се остварују у вдс-у просветни ресор у оквиру просветног ресора организују се пре- давања на православном народном универзитету (пну), у српској патријаршији предавања држе на- ше уважене владике, професори богословског фа- култета и богословија, професори универзитета, парохијски свештеници, лекари, публицисти, ми- сионари и други стручни православни људи такође се организују и трибине, промоције књига и пројек- ције филмова сва предавања се одржавају уторком од 18 часова у сали патријаршије осим предавања за старије узрасте постоји и ма- ла школа бесплатне наставе, у оквиру које се уче- ницима пружају потребни часови из српског језика, математике, хемије и физике за основце и сред- њошколце, а поред тога, у мањим групама, наши професори припремају децу и за полагање пријем- них испита за средње школе и факултете од сеп- тембра је почео и курс енглеског језика рад се одви- ја у четири групе, по две групе почетног и средњег течаја енглеског језика професорке весна биден и мирјана ашкиш дају на тај начин своју помош и чи- не велики напор стављајуши своја знања на распо- лагање нашој светој цркви као и остале активно- сти, часови су бесплатни а организовани су два пу- та недељно интересовање је и ове године велико, што је у складу са савременим кретањима у друштву и коришшењу енглеског језика, како у комуникаци- ји, тако и приликом употребе компјутера часови енглеског језика обогашени су и верским садржајем верско добротворно старатељство - служба цркве ђакон владимир марковиш мисија цркве протојјерејј--ставрофор хаxи љубодраг петровиш недавно је наставио са радом, након краше паузе, светосавски круг, који окупља признате стручњаке, докторе наука, професоре универзитета из разних области у оквиру круга се са црквеног аспекта раз- матрају многе актуелне друштвене појаве и теме учионица за православље и правоживље постоји од прошле године и на својим састанцима окупља бројну омладину средњошколског и факултетског узраста предавања и разговоре води протојереј- ставрофор хаxи љубодраг петровиш, који своје ви- шедеценијско искуство рада са младима и даље ра- до преноси @енска секција за домашу радиност основана је са намером да се младе девојке и жене уче овој ко- рисној и лепој вештини своје радове прилажу ми- лосрдној секцији која их даље поклања сцена православне омладине припада просвет- ном ресору верског добротворног старатељства архиепископије београдско-карловачке идеја за постојање једног таквог црквеног позоришта код нас дошла је са севера, из наше руске сестринске цркве његова светост патријарх српски павле је 1999 године дао свој патријарашки благослов за настанак и рад сцене православне омладине од та- да, омладина се у вдс-у окупља и изводи драмске приказе са дубоким духовним садржајем до сада је извела пет драма ресор за породицу, брак и васпитање има ду- жност да кроз своје саветовалиште помогне људима да разреше проблеме у породици, браку и васпитању деце, што је један од најосетљивијих жи- вотних сегмената у оквиру њега одржано је више стручних предавања о алкохолизму, наркоманији и разним болестима као последицама неморалног начина живота у рад су укључени: свештеник (ду- ховник), лекар и социјални радник колико је овај ресор битан и колико помаже људима, говори пода- так да је у протеклих шест година помош у овом ре- сору нашло педесетак породица и око пет стотина лица милосрдни рад чланови ресора за милосрдни рад обилазе боле- снике, старе особе, изнемогле, напуштене, избегле, расељене том приликом они носе храну, средства за хигијену, одешу, обушу, слаткише, воше и мисио- нарске предмете: крстише, иконице, црквену штам- разговор са младима у вдс--у православни мисионар 53 пу у рад ове секције, поред изузетних ревнитеља (има их око 20, од којих је највише жена) укључени су и свештеник и лекар у протеклих шест година они су посетили преко шест хиљада људи на терену вешина акција обављена је у сарадњи са милосрд- ном секцијом при храму св александра невског у просторијама вдс-а, од 2000 године, стално се деле стара одеша и обуша, топли доручак сваког понедељка и повремена симболична новчана по- мош добијена као прилог побожних верника „милосрђе је плод љубави, а ми се трудимо да сво- ју љубав делима потврдимо“, каже љубица коваче- виш, шеф ресора за милосрдни рад у оквиру правног ресора дају се бесплатни прав- ни савети у рад саветовалишта укључено је пет адвоката који дежурају сваке среде и решавају углав- ном стамбене, породичне и питања из радног од- носа клијенти су углавном лица слабијег имовног стања (избеглице, прогнани, сиротиња) сваке сре- де дежура адвокат милош стефановиш, који је преу- зео водешу улогу у раду правног саветовалишта саветовалиште за очување здравља чини се нај- запосленијим у оквиру њега се пружа бесплатна здравствена помош, савети као и лекови стотинама сиромашних, болесника који болују од тешких фи- зичких болести, који су депресивни или психички поремешени у саветовалишту дежура двадесетак лекара специјалиста, према утврђеном распореду, најчешше по два-три сата недељно саветовалиште добија лекове од појединих даро- даваца, амбуланте свети лука и организације хајдук вељко саветовалиште је 2004 године добило екг апарат, дар црквене организације силогос из атине секретар вдс-а протојереј-ставрофор љубодраг петровиш био је од 2003 до 2007 године, по благо- слову његове светости, духовник при онколошко- радиолошком институту србије о потреби и успе- ху проповеди и духовног вођства сведоче стотине причешшених болесника и велики број оних који су управо на институту примили св тајну крштења последње четири године, на дан св нектарија егинског, славе института, у просторијама болни- це, његова светост патријарх павле служи св ли- тургију уз саслуживање више свештеника и ђакона и уз присуство бројних болесника и чланова вдс-а рад саветовалишта се прочуо по многим местима у србији одакле свештеници своје парохијане упу- шују у здравствено саветовалиште вдс-а, где лекари свакодневно врше бесплатне прегледе ресор за црквену штампу има дужност да актив- но ради на ширењу црквене штампане периодике и да врши избор тема за поучно-популарне књиге и листише до сада су у издању вдс-а одштампане књиге: христов светосавац михајло пупин, краљица марија карађорђевиш и наука и вера из- дато је девет бројева часописа црквени живот, и де- сетине хиљада поучних листиша који се деле у скло- пу свих активности наших мисионара у 2007 години изашао је девети број црквеног живота, који може да се купи у скоро свим на- шим храмовима часопис излази захваљујуши прилозима верника сарадници су епископи, професори богословског факултета, теолози, монаси, вероучитељи, професори средњих школа наше заједничко дело је црквено, про- светно-мисионарско у оквиру ресора за мисионарску делатност, који је главни носилац духовне делатности вдс-а, поде- љено је више стотина библија деци и њиховим по- родицама са којима су том приликом вођени поуч- ни разговори протеклих година широм србије одржано је више стотина предавања и трибина на различите духовне теме лекари психијатри вдс-а одржали су више пре- давања у школским интернатима и другим устано- вама на тему вера као основ душевног здравља, а не- ка предавања су штампана и у световној штампи ресор је имао контакте са представницима-миси- онарима из торонта, немачке, италије, енглеске, грчке секретар вдс-а је 2007 провео божишне празни- ке на малти где је непрестано поучавао паству и ми- сионарио међу верним народом сваке недеље у раду вдс-а активно учествује око седамдесетак људи секретару веш шест година по- мажу два дипломирана теолога: петар петковиш и ђакон владимир марковиш у свакодневним адми- нистративним пословима помаже однедавно дипл теолог ратко канлиш сви ови људи окупљени око вдс-а труде се да својим животом и радом сведоче пример живота прволика ко хоше да буде први треба свима да служи, истина коју нико боље није својим живо- том пројавио до председник верског добро- творног старатељства, његова светост патријарх српски павле, основна је идеја водиља и инспира- ција свим људима окупљеним око вдс-а архиепи- скопије београдско-карловачке 54 сретење 1/2008 учити о богу значи пронаши начин да се доча- ра жива веза између живих биша - човека и бога а најбоље се учи, васпи- тава и образује путем љубави, уважавања и поверења деца нам дарују своју љубав сваки дан само је потребно узвратити им својом љубављу, својом бригом и пажњом по- казати им како су вам они ва- жни и како је оно што сада радите најважније показати им да је важно да знају, да се труде, да воле тај позитиван пример растерује све оно што стаје као препрека на пу- ту детету које треба да се из- бори са свим тешкошама које учење носи то позитивно ис- куство доживљеног остаје у њима као светла тачкица које ше се радо сешати и желети да је досегну ако учитељ и ученик корачају путем љубави она ше их водити ка свему ономе што је добро, вредно, честито, лепо и на крају узвишено њихово путовање ше имати смисла то тајанствено путовање ше их напојити љубављу према богу, сваком другом човеку, сваком створе- њу и свеукупној творевини бо- жијој то учење које има снагу проживљеног, где су се сусрета- ле, допуњавале, упознавале узрастале свакодневно две личности, учитељ и ученик, има непроцењиву вредност за постављање добрих основа личности дакле, јако је важно имати на уму да пред со- бом имамо личност детета: драгоцену, непоновљиву, обдарену та- лентима, достојанством, а изнад свега бесценом вред- ношшу - нежном душом коју треба брижљиво неговати и одгајати то није лако јер треба свакодневно преи- спитивати и вредновати свој однос према сваком де- тету и развијати хармони- чан однос између себе и других пажњу је потребно поклањати и сопственом образовању и сазревању да би деци пружили право знање циљ васпитавања који треба да досегнемо јесте да подстакнемо код деце по- требу сједињења са богом потребно је да помогнемо деци да ухвате руку божију наш рад треба да буде узо- ран, треба да рађа поверење у нас, а преко нас и поверење у бога које даје потпуну сигурност јер нај- лепше је бити под окриљем благодати божије @еља сваког који васпи- тава је да његов рад уроди плодом, а тај циљ је оства- рен у великој мери уколико учитељ постане сатавни део успомене која рађа радост у души, која укрепљује, која даје снагу да се одупремо животним невољама начин преношења верске поруке деци циљ васпитавања који треба да досегнемо јесте да подстакнемо код деце потребу сједињења са богом потребно је да помогнемо деци да ухвате руку божију јасмина хоxиш, учитељица веронаука за децу сваки човек понаособ саображава у себи неко- лико момената: својеврсност карактеристика и способности, аутономију, идентитет, самосвест и слободу како су то велике категорије! и колика је љубав господа који нам је све то даровао! шта урадити са тим и како максимално искористити посебности које ми, као хришшани, препознаје- мо као дарове? како живети у заједници, шта је уопште заједница и да ли ми, како наводе понеки, губимо у заједници ове наше посебности? можда би се могло реши да је ипостас, односно личност, оно што се налази испод маске коју че- сто носимо у том случају ипостас у себи садржи и етичку и вредносну конотацију, психолошке и психофизичке способности, па чак и улоге које има у једној друштвеној организацији а ако гово- римо о друштвеној организацији онда она може бити сагледана у једној заједници, у овом случају хришшанској ово не мора и не сме да буде ограничење, јер хришшанин на сваком месту и у сваком тренутку треба да буде спреман на љубав и искрен однос према другом човеку зашто је ово важно? из разлога што је сваки човек, одно- сно личност - бог у малом, како пише св григо- рије богослов недостатак љубави какво је тренутно стање у коме се налази чове- чанство? свуда наоколо влада дух себичности, похлепе, потрошачки менталитет, егоцентрич- ност, дакле, све оно што директно води у отуђе- ност та отуђеност огледа се само у једном, а то је недостатак љубави треба да знамо да друштво није тек прости збир појединаца, веш вишеобра- зни збир личности ово значи да човек не посто- ји као јединка, веш као личност у вези и заједници са другим личностима, па и целокупним светом личност се тако рађа и развија у друштву, а дру- штво не може да постоји без личности поставља се питање: на који начин афирмисати личност и заједницу а између њих успоставити хармонију? православна црква даје целоносни, целовити и потпуни људски идентитет специфично хри- шшанска идеја о заједништву изграђена је на иде- ји о љубави, која је чин слободе и стваралачке спонтаности спасеног човека управо унутар православне идеје о саборности одржано је вели- ко поштовање личности и слободе као суштин- ског елемента хришшанске заједнице љубави личност се у њој доводи у органску везу са зајед- ницом тако да човек располаже својом природом на свој лични начин дакле, следи да смо сви непоновљиви, уникатни човек као икона божија човек мора да познаје бога да би познао чове- ка, зато што је човек створен као икона божија а то даље значи, како каже блаженопочивши вла- дика данило крстиш, да је нужно успоставити правилан вертикалан однос са богом и реши „во- лим те боже, мрзим те сатано“, јер шемо једино православни мисионар 55 татјана радиш црква као литургијска заједница идентитет у заједништву човек не постоји као јединка, веш као личност у вези и заједници са другим личностима, па и целокупним светом личност се тако рађа и развија у друштву, а друштво не може да постоји без личности тако моши да и у хоризонталним круговима (ми са породицом, ми са пријатељима, коле- гама итд) усмеримо љубав, а не мржњу то ше бити због тога што шемо у сваком човеку ви- дети живу икону @ивога бога а онај који ус- постави супротан однос тај ше зрачити мржњом љубав је, дакле, први и последњи принцип, да се тако изразимо, који један хришшанин треба да носи у себи са овом идејом улазимо у заједницу идеја саборно- сти се састоји у томе да и сваки појединац и цео народ треба да саграде сопствени сабор- ни (васељенски, универзални) ум, љубав, бригу, осешање и одговорност и појединац и група дужни су да изађу из себе, да се саживе са другим и да сарађују са другим тако је хришшанство примање и прихватање другог вера је сусрет бога и човека а хришшанско знање подразумева сусрет, однос, комуника- цију два биша тако да поменута слобода није слобода од другог, веш за другог а сусрет са другим веш је спасење све док човек не до- живи да је сам за себе и по себи неподношљ- ива празнина, получовек, док не спозна да је ништа, док га не обузме бол и вапај за другим, он увек тапка у месту, лишава се истинске ра- дости и пуноше живота у личности верника, како то наводи св максим исповедник, пројављује се христос пошто су верни тело христово и удови пона- особ (1кор 12, 27), они морају узрастати у христу и напредовати ка духовном савршен- ству - јер заједница правоверних која моли- твено прославља христа и савршава свету евхаристију живи христово присуство и по- стаје тело христово кроз цркву, дакле, треба да реинтегрише- мо себе, да пронађемо свој идентитет, своју личност, односно ипостас, оно што је најчеш- ше под маском треба још да знамо да живети у заједници са другима и имати исти дух не значи губити себе у некаквом колективитету, веш напротив, задржати своју личност и соп- ствени израз, са свим својим добијеним и стеченим даровима, и заједно са другима те- жити личном сусрету са богом 56 сретење 1/2008 усавременом свијету постаје све очигледније да је наш највеши проблем комуникација одсу- ство комуникације, страх од другога и ужасно осјешање самоше су општа мјеста наше цивилиза- ције кључни фактор неразумијевања - гријех оста- је непрепознат као узрок свих проблема савреме- ни човјек је изгубио ближњега у коме се огледао па- нично се удаљавајуши од њега за ову „вавилонску пометњу“ не тражи више рјешење у цркви - тајни христовој, него се све више повлачи у себе, закључава врата свог пакла изнутра и покушава да нађе рјешење у новим технологијама и техничком развоју тако у животу људи нашег времена медији (посредници) заузимају централно мјесто, удаљени „ближњи“ покушавају да премосте своју удаљеност средствима јавног информисања и развојем модер- них технологија у животу савременог човјека, чије срце више не представља тајну крста, у коме се више не укрштају љубав према богу и љубав према ближњем, средишње мјесто заузима телевизор или компјутер - нови прозори у свијет и средства безличног повезивања са другима сабрани око телевизора, новог олтара око кога се сабира породица, или за- гледани у обиље виртуелних могушности интерне- та, или слуђени рекламама које нам нуде лажно спасење и рјешење свих наших проблема, људи проводе вријеме заборављајуши да су усамљени и несрешни и да ту празнину у срцу, која је настала ка- да смо из њега протјерали бога, може испунити са- мо света тројица која у њега може донијети цар- ство божије анестезија овакви медији служе човјеку као нека врста ане- стезије која му не дозвољава да себе и свој живот са- гледа реално, него га својом лажном сликом заводе уљуљкујуши га у његовом отуђењу и изобличеној стварности њихова првобитна намјена била је да олакшају живот, да информишу и образују, да под- драгана мандиш (зло)употр стичу креативност људи и њихову жеђ за трагањем, да позову и пробуде, да приближе људима далеке свијетове нажалост, свједоци смо да ова намјена није остварена у стварности се медији остварују на сасвим супротан начин мас-медији су одњеговали пасивног човјека, празног и неспособног за зајед- ницу, човјека који чека инстант рјешења на тањиру и који је реални живот замијенио реалитy схоњ-ом да ли то значи да су ова средства зла? црква на- равно на негира развој свијета, нити савремена средства оцјењује као зла напротив, она позива чо- вјека да живи креативно овдје и сада, унапријеђују- ши свој живот, преображавајуши се и доносеши цар- ство божије у овај свијет она живи у свијету, али ни- је од свијета шта ово значи? то значи да она има вје- ру, односно храброст да у овом свијету живи и по- стоји на божански начин, преиспитујуши све ствари кроз призму христа то значи да она својим живо- том и служењем освешује овај свијет, али и да се овај свијет у сусрету са њом и огледа и не свиђа му се увијек слика коју види у сусрету са христом или светитељима нико ни- је равнодушан свако на неки начин види своју икону која му је задата, али коју још није досегао види за какав је живот саздан, а на шта се свео и осјеша и радост и достојанство, али и покајање ко- је га подстиче и преображава тако се у сусрету са светим кроте и дивље звијери и дивљи људи сви- јет се преображава црква се радује новим технологијама, али се и пита опрезно на који начин она утичу на живот свијета медији су безлична средства, ствари, иза којих стоје људи са својом слободом дакле, она, због ове људске слободе која њима влада и руко- води, могу бити употребљена на спасење и ра- дост, или злоупотребљена, као и све друго човјек може бити свјетлији од анђела и црњи од демона питање је који ше пут његова слобода одабрати црква на ову стварност увијек с љубављу указује и позива човјека увијек и свугдје да његова слобода буде одговорна позив на преображај у свјетлу христовог јеванђеља и незалазном дану царства божијег црква сагледава свеукупну ствар- ност у овом свјетлу она непогрјешиво распознаје духове и види шта је добро, а шта зло у овој ватри духа светога кали се сав живот човјека и свијета са свим њиховим достигнушима, културом и цивили- зацијом у овој ватри слама гријеха и зла гори, а зла- то се чисти и постаје све блиставије на тај начин црква свједочи у свијету шта је шта и све позива на преображај и покајање, не одбацујуши ништа осим гријеха ово заправо и није одбацивање веш ослобођење и спасење тако црква покушава да и медије сагледа и осмисли на нов начин они прин- ципи на које она позива и нису ништа друго него основни новинарски принципи вршеши свој по- православни мисионар црква и медији еба медија медији су безлична средства, ствари, иза којих стоје људи са својом слободом дакле, она, због ове људске слободе која њима влада и руководи, могу бити употребљена на спасење и радост, или злоупотребљена, као и све друго сао са страхом, трепетом и одговорношшу истински новинари свједоче своју вјеру и чине да овај свијет постане боље мјесто мјесто су- срета, а не отуђења, мјесто стваралаштва и ври- јеме спасења, а не позорница људске трагедије коју посматра милионски аудиторијум савременог човјека огрезлог у гријеху егои- зма и самодовољности може спасити само љубав христова која све гријехе опрашта и све ране исцјељује говореши: „иди и не гријеши ви- ше“ ипак, овај пут није лак на њега се ступа покајањем, храбрим изласком из себе који се зове вјера и тврдим поуздањем у љубав божију ово поуздање у нама рађа наду која нас охра- брује да се сусретнемо и суочимо са другим, а сусрет са другим нас ослобађа окова нашег его- изма и преплављује нас радошшу оно што гле- дамо и слушамо у медијима није наш живот, то је само једна од безброј различитих слика или звукова туђих живота празнина у нама која ва- пи да буде испуњена може бити задовољена са- мо светошшу, новим начином живота који под- разумијева освешујуши, слободни и храбри су- срет са другим само овај излазак из себе може нам приближити другога то је она истинска радосна вијест јеванђеља - радост живог и присног љубавног сусрета са другим, радост васкрсења и рођења христовог, радост која објављује да су страх и смрт побије- ђени и да је бог са нама ова радост извире из литургије, а као једини истински медиј - по- средник јавља се христос, син божији и син човјечији -богочовјек! сабрани око њега поно- во откривамо радост сусрета са другима, при- ближавамо се привучени магнетом његове ра- спете љубави, удаљени ближњи нам поново по- стаје брат, наш живот бива испуњен стваралач- ком вјером која се у свакодневном животу открива као добро, као љубав и праштање, као молитва за читав свијет која не престаје у овом свјетлу и медији, и сва друга достигну- ша наше цивилизације и културе почињу да слу- же добру, истинито нас информишуши, образу- јуши нас на аутентичним вриједностима, свје- дочеши нам о дивном чуду живота свуда око нас, тјешеши нас и храбреши, релаксирајуши и забављајуши, постајуши не сама себи циљ, веш само наговјештај који нас позива у истински живи сусрет са другим 58 сретење 1/2008 данијела деспотовиш правосла каже се: „мудрост римљана је у памети, индијаца у фантазији, грка у души, а арапа у њиховом језику“ арапи су семитски народ који је вешим делом настањен на блиском истоку и у северној африци постоје три класификације припадности арапском народу: по политици, језику и пореклу ге- ографски, арапи се простиру на неких 10 милиона квадратних километара етнички, арапи су углав- ном тамнокоси, смеђих очију и светле пути, али и она варира од места до места вешином су исламске вероисповести, што увелико диктира начин њиховог живота и њихове обичаје име арапа овијено је ореолом који припада свету освајача, међутим, арапи нису само подигли цар- ство него су изградили и културу они су баштини- ци старе цивилизације која је цветала на обалама тигра и еуфрата, у земљи нила и на источној обали медитерана етимолошки, арапин је семитска реч са значењем „пустиња“ или њен становник, без ика- квог осврта на његову националност и религиозни идентитет веома је тешко тачно одредити када и како је хришшанство дошло на арабијско полуострво у то време постојала су три главна трговачка правца ко- ја су арабију повезивала са персијом, сиријом и египтом и управо су се дуж ових праваца развили хришшански центри да ли је онда хришшанство дошло преко арапа хришшана са севера или преко персијских мисионара, хришшанских трговаца из персије или хришшана који су емигрирали? можда је најбоље реши да су сви они допринели да хри- шшанство утре свој пут на том простору јака виталност једна од најзначајнијих црта хришшанства на том терену била је његова јака виталност његов главни центар се налазио у јемену на југу арабије с обзиром на чињеницу да су многа арапска племена била доследна хришшанству још од 1 века, јасно је следе- ше: арапски хришшани вековима претходе арапским муслиманима, мада то најчешше није перцепција савременог човека арапски хришшани су дали значајан до- принос арапској цивилизацији, а и даље то чине многи од најбољих и најутицај- нијих песника су били хришшани, а тако- ђе су се истицали и као физичари, писци, државници један од главних заступника чијим су по- средством хришшанска наука и грчка фи- лософија нашле свој пут у арапски свет био је свети јован дамаскин међу његовим де- лима налази се дијалог са сараценом у ко- јем он говори о христовом божанству и слободи људске воље, које је требало да бу- де апологија хришшанства свети јован да- маскин сматра се једним од највеших писа- ца хришшанске цркве који је посебно вели- ку улогу имао као бранитељ теологије ико- не у иконоборачкој кризи током 8 века постојање православних арапа пре ислама јесте чињеница која се периодично понавља кроз многе историјске и црквене текстове кроз многе историјске епохе они су сасвим мирно коегзистирали са следбе- ницима других религија на блиском исто- ку чак и након веома брзе експанзије исла- ма кроз освајања, многи су остали доследни својим убеђењима и нису прихватили нову веру тада су добили одређена права од стране исламског закона, што се првен- ствено односило на слободно обављање верских обреда без њиховог мешања и прогањања то је, међутим, било стриктно условљено давањем одређене своте новца или одређене количине робе православни мисионар 59 православна васељена авље у арапском свету молитва оче наш на арапском језику 60 сретење 1/2008 вешина православних арапа у данашње вре- ме живи на блиском истоку највише их има на просторима либана (35% - 45% популаци- је), палестине (5 - 10%), јордана (6 - 12 %), си- рије (10%), египта (6 - 12%), ирака (3%) због погрешног изједначавања националне и вер- ске припадности, што је у случају арапа данас веома честа појава, неки хришшани који живе у арапском свету одбијају да буду сматрани ‘’арапима’’ како други тако и православни арапи одлазе из својих матица и настањују се на просторима европе, западне африке, америке и аустралије њихове миграције са блиског истока су у стал- ном порасту, првенствено због тешке политич- ке и економске ситуације али и притиска ислам- ских фундаменталиста на основу ове чињенице можемо доши до закључка да се о тач- ном броју православних арапа у свету не може са сигурношшу говорити две древне православне патријаршије за просторе арапског света везују се две древне патријаршије које морамо поменути, а то су александријска и антиохијска патријар- шија александријска патријаршија пред- ставља патријаршијски престо кога помиње веш први васељенски сабор првенствено је александријска црква употребљавала коптски или александријски обред између 11 и 13 ве- ка прешла је на византијски, пошто су верници и јерархија били грчког порекла садашња ју- рисдикција александријске патријаршије пру- жа се на египат, тунис, судан, земље за које су хиротонисани афрички епископи и свеште- ници патријаршија има седиште у алексан- дрији у египту антиохијска патријаршија је такође древног порекла употребљавала је антиохијски или сиријски обред све до 13 века, када је од цари- града преузела византијски обред године 1366 седиште патријарха се сели из антиохи- је у дамаск у сирији, а од 1899 патријарх је арапин, као и вешина клира и верника арап- ски је литургијски језик патријаршија са седи- штем у дамаску обухвата епархије у сирији, либану, ираку није претерано реши да је наше време - време информатичких технологија такозвана инду- стријска револуција која је кулминирала наглим развојем разних компјутерских технологија крајем 20 и почетком 21 века донела је у наше домове ма- шине о којима су математичари претходних векова могли само да сањају што је најбитније, компјутер је постао нека врста „универзалне“ машине којом се може обављати заиста велики број послова: од трошења слободног времена уз компјутерске игре до нпр пројектовања или управљања сложеним процесима у инфраструктури градова поставља се питање: могу ли се компјутери употребити и за све- штенички пастирски рад и, ако могу, како? одговор је позитиван - не само да могу, веш је у данашњем времену то постало и нека врста потребе која се мо- же манифестовати на више начина наиме, компју- тери се могу користити за креирање и дизајнирање парохијских билтена, представљање епархија, цр- квених општина, хорова и православних организа- ција на интернету, најављивање трибина и пре- давања са духовном тематиком и постављање истих у аудио формату, дискутовање о верским и сличним темама на тзв интернет-форумима, као и за многе друге ствари у овом тексту шемо обрадити представљање црквених општина на интернету, док шемо у следешим бројевима говорити о свим осталим начинима на које се могу искористити компјутери и остале савремене технологије у па- стирском раду интернет-презентације парохијских храмова су чешша појава у црквеним општинама које припада- ју европским и уопштено епархијама у дијаспори, мада је и у србији урађено неколико лепих и квали- тетних сајтова са овом наменом презентације из иностранства су урађене доста квалитетно, са очи- гледно професионалним дизајнером као сарадни- ком, уз различита дизајнерска решења која се могу приметити на примерима сајтова црквених општи- на у дортмунду, келну, франкфурту итд малтене је правило да све презентације имају галерију фото- презентаци свештеник горан @ивковиш православни мисионар 61 графија, линкове ка другим сајтовима који се пре- поручују, актуелности везане са дотични храм или епархију у којој се исти налази, а врло су чести и распоред богослужења у дотичном храму, списак надлежних свештеника са кратким биографијама и начином на који би се ступило у контакт са њима, краша библиотека књига и есеја који се баве право- славном тематиком и могу се преузети, летопис и историјат храма итд на некима од ових презента- ција се могу скинути и беседе надлежних епископа и свештеника посвешене одређеним празницима, као и предавања одржана при парохијским домо- вима ретко се дешава да се на једном оваквом сајту може преузети и духовна, литургијска музика коју изводе разни црквени хорови или самостални из- вођачи ако и има тога, махом је тај посао урађен у форми линкова ка оним интернет сајтовима који у себи садрже литургијску и осталу духовну музику за преузимање такође су ретки и видео записи одре- ђених упечатљивих догађаја при храмовима, али се и на њих може наиши наравно, подразумева се да су при дну или на десној страни интернет стране присутни разни тзв банери који представљају лин- кове ка одређеним сајтовима, најчешше ка најзна- чајнијим сајтовима спц као што су званични сајт наше цркве, матична епархија храма, верујем, светосавље, пројекат растко, радио светигора, тв логос итд поједини аутори ових сајтова су имали одређене оригиналне идеје приликом њиховог креирања, па је нпр аутор презентације храма св јакова код дубоке поставио цртеже деце са верона- уке, сајт храма у оглађеновцу у шабачкој епархији има представљање локалног фудбалског клуба, а црквена општина у хамбургу је поставила један занимљив текст о крсним славама црквена општи- на барска има занимљиву презентацију која је бога- та фотографијама, актуелни догађаји из парохиј- ског живота су описани и поткрепљени фотогра- фијама, тако да оставља утисак редовног ажури- рања слично је урадио и свештеник који је офор- мио сајт црквене општине у грбицама на коме ујед- но иде и једна духовна поука „са десна на лево“ што је лепо и ефектно ту и тамо се могу наши душекори- сне секције под називом „питајте духовника“ или „питајте свештеника“, као што је случај са веш поме- нутом сајтом св јаков, као и са сајтом црквене оп- штине у франкфурту на појединим местима се мо- гу прегледати и црквени календари са мањим сли- кама светитеља који се славе у току целе године све у свему, поменуте презентације су махом пре- познатљиве по изгледу, сличне по садржају и могу бити веома корисне парохијанима те црквене оп- штине, као и онима који желе електронским путем да комуницирају са надлежним свештеником паро- хијани могу сазнати нешто више о својој цркви, њеном историјату и летопису, распореду бого- служења, потражити неки духовни савет од свог надлежног свештеника чак и анонимно, ако им је на пример неугодно да га питају уживо итд преко пре- зентације свог храма они могу научити и поједине молитве, преслушати одређене беседе или литургиј- ске песме, а та иста презентација им може бити „од- скочна даска“ за даље ишчитавање душекорисних сајтова чије линкове садржи посетиоци који нису парохијани при дотичном храму могу се посавето- вати са надлежним свештеником путем електронске поште око разних питања, а велика је могушност да се овим путем одређени проблем реши брзо ије парохијских храмова црква и савремене технологије 62 сретење 1/2008 њњњспцyу званична презентација српске православне цр- кве, од скора је обновљена и проширена на њој се, поред редовних саопштења за јавност информа- тивног центра спц, налази обиље информација везаних како за актуелна дешавања у оквиру саме архиепископије београдско-карловачке, тако и за она која се тичу осталих епархија и сестринских, помесних православних цркава дакле, информа- тивни карактер презентације више је него задово- љавајуши, те се посетилац заиста за кратко време може упознати са свим битнијим дешавањима на- ше цркве и њеног живота свакако је вредно поменути да се у овиру презен- тације налазе текстови у којима је објашњен сам појам цркве и њеног идентитета, као и начин њеног практичног функционисања, кроз њена управна-законодавна тела пажња је посвешена културно-уметничким дешавањима: пропрашена су изласци књижевних издања, изложбе икона, концерти и предавања поред свега наведеног, постављене су и везе до презентација свих епархија српске цркве, како оних у области државних граница, тако и оних из дијаспоре нису изузете ни везе до званичних пре- зентација свих сестринских, помесних цркава осим епархијских и парохијских презентација, на- ведене су и везе до главних образовних и добро- творних установа српске цркве њњњправославно-хрисцанствоцом ова страна представља такозвани портал или пролаз - врата ка мноштву веза (линкова) до презентација одређене тематике, у овом случају православне, и то презентација искључиво срп- ског говорног подручја наиме, православно христианствору јесте матична страна, каталог пра- вославних ресурса на интернету руског говор- ног подручја као независни пројекат портала воскресениеру временом се пројекту прикључују православни осталих говорних-језичких група са жељом да се и њиховим сународницима омо- гуши коришшење портала тако настаје и српска верзија главни део презентације јесте листа десетак главних тематски засебних рубрика, са својим те- матским подврстама у оквиру последњих крију се странице са дугачким листама презентација чији је садржај везан за тематику коју смо одабра- ли интересантна је могушност увида у статистику о посешености презентација, као и листа о оним најскорије приспелим у каталог све у свему, врло корисно место, које много по- маже и штеди време бескрајно лутање за жељен- им информацијама, барем када је православље у питању, полако нестаје драган јовичиш црква и савремене технологије православни интернет православни мисионар 63 свештеник вукашин милишевиш из потпуно другачијег угла биг бротхер алл овер башчаршија угодини у коју орвел смешта причу о хипер-тоталитарној држави по- зната сарајевска група је издала албум који је, поред осталих класика, садр- жао и песму анархија алл овер башчар- шија, кратку повест о човеку нагона, класичној сировини уопште, прича о новим примитивцима и прочим над- реалистима је један од најуспелијих покушаја контекстуализације струјања у најзначајнијем културном или суб- културном феномену xx века: рок му- зици наиме, након потпуне атрофије хипи-покрета чији су се духовни вође, сада у улози звезда, угушили у новцу и диму различитих опијата, крајем се- дамдесетих долази до обнове интересовања за централни проблем, идејну осовину рокенрола, а то је сва- како питање слободе сада се, међутим, ово питање поставља потпуно искре- но, отворено и максимално заоштре- но: и дон’т кноњ њхат и њант, бут и кноњ хоњ то гет ит заиста, нисам сигуран шта је то чему тежим; знам да ме ужа- сно притиска и потпуно сам сигуран да га могу достиши уништењем свеоп- штег лицемерја које ме окружује - „анархијом“ изгледа да пред собом имамо фено- мен који донекле сличи непознатом богу атињана (дап 17, 19-34) наиме, током боравка у атини, св апостол па- вле се сусретао са различитим људима, међу којима и са философима једна група епикурејаца и стоика је тако од- 64 сретење 1/2008 вела апостола на ареопаг не би ли им изложио сво- је учење јер сви атињани и досељени странци ни за шта се друго нису занимали, него да штогод но- во говоре или слушају (дап 17, 21) павле почиње своје обрашање овим речима: људи атињани, по свему вас видим да сте врло побожни јер пролазе- ши и посматрајуши ваше светиње, нађох и жртве- ник на коме беше написано: непознатоме богу онога, дакле, којега не знајуши поштујете, тога вам ја проповедам (дап 17, 22-23) и заиста, идеја апсолутне лич- не слободе којој незнајуши тежи бунтовник с краја седамдесе- тих је у ствари незамислива без хришшанства; она је кључни елемент хри- шшанског учења о човеку како каже један вели- ки светитељ из ив века, григорије ниски, управо је слобода оно по чему је човек икона божија и то божанска, апсолутна сло- бода; наиме, у једној од молитава чина крштења се каже да је бог човеку дао власт над вечним животом није у питању, дакле, некаква „слобода“ грађанина, „сло- бода“ да се ради ово или оно - све ове слободе по- чивају на ограничењу, јер све су пролазне, а њихов плод је само нова дилема и бесконачни процес бирања између два зла; отуда и револт и жеља да се све заједно напросто униште: и њанна дестроy тхе пассер бy ужасни проблем са којим се суочава савремени човек, човек који живи у милионским „заједница- ма“, су управо пролазници са којима је принуђен да општи; ти исправни, често и „побожни“ грађа- ни киселог осмеха, и то такви од којих јадном чо- веку често зависи живот - слобода наиме, слобо- да о којој говори хришшанство је слобода да се бу- де - просто и без икаквог условљавања *** е, да: сад имамо проблем; шта са насловом? ка- кве сад биг бротхер има везе са свим овим не знам, али довољно је то што је данас заиста врло тешко говорити о ма чему а да се овај хипер-ме- га-популарни феномен не помене; заиста, слути 1984 најблаже речено, тужно је што се век у коме се толико много говорило о слободи, век у коме је несравњиво много крви проливено за слободу завршио једним тако јадним изругивањем слободе, тако бедним „слободним“ негирањем слободе односи који се у овој реалности која не постоји успостављају управо су односи пролазника; група људи који опште јер немају избора, будуши да су насилно и нужно спојени, треба да одглуми сопствену слободу и посебност тако што ше се понашати у складу са одређеним правилима, а све не би ли добили награду којом ше купити своју „слободу“, свој персоналитy производ је, наравно, „слободна персона“ која је толико посебна да се савршено уклапа у нови сценарио рекламе, примера ради, за кикирики или то- алет папир коначно, како би се јунак из песме са почетка текста, човек импулса, снашао у великом брату? веома тешко; сејо се, наиме, мучи док размишља; у великом брату учесници морају много да размишљају како би били природни такође, сејо има проблем са пролазницима који хоше да истакну своју посебност они, наиме, после сусрета са њим остају без бубрега
Свеска: 299 | 50 година Мисионара
... ИЗЛАЗИ ШЕСТ ПУТА ГОДИШњЕ ЦЕНА 90 ДИНАРА ПРАВОСЛАВНИ ПРАВОСЛАВНИ ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2008 Фотографија на насловној страни корице: Света Тајна Крштења Фотографија на другој страни корице: његова Светост Патријарх српски Г Павле Фотографија на трешој страни корице: Манастир Острог ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР Јануар / фебруар 2008 Реч уредника Јубилар ни број Мисионара 2 - 3 Сведок Христов Чудесни догађаји и поуке старца Порфирија 4 - 5 Реч пастира Млади на путу литургијског живота 6 - 7 Светосаве Свети Сава - савременик и свевременик 8 - 9 На путу Богопознања Светосавље у богословљу авве Јустина Новог 10 - 11 Православље и родољубље Светосавље - синтеза две највеше Заповести 12 - 13 Црква и држава Шта је то хришшански национализам? 14 - 16 Богослужбени живот Цркве Црквена јерархија 17 Црква и интелигенција Световно образовање Светог Василија Великог 18 - 19 Хришшанство и наука Наука у вери и вера у науци 20 - 22 Јубилеј Мисионара Избор текстова раније објављених у Мисионару 23 - 46 Хришшанство као практична философија Потрага за идентитетом 47 - 48 Веронаука Млади и веронаука 48 - 50 Мисија Цркве Верско добротворно старатељство - служба Цркве 51 - 53 Веронаука за децу Начин преношења верске поруке деци 54 Црква као литургијска заједница Идентитет у заједништву 55 - 56 Црква и медији (Зло)употреба медија 56 - 58 Православна васељена Православље у арапском свету 58 - 60 Црква и савремене технологије Презентације парохијских храмова 60 - 61 Православни интернет 62 Из потпуно другачијег угла Big Brother all over Bascar 63 - 64 Биг Бротхер алл овер Башчаршија Фотографија на полеђини корице: Схолија о црквеној јерархији (Св Максим Исповедник) Пред Вама је јубиларни број Православног мисионара којим се обележава 50- годишњица његовог непрекидног излажења Друштвено окружење у коме је покренут овај часопис пре пет деценија није било нимало наклоњено мисионарској активности Цркве Напротив, отворено антицрквени и антаго- нистички став тадашњег комунистичког режима није давао ни пуно наде за успех ни много просто- ра за рад Ипак, одважност људи који су га покренули и водили, упорност њихових сарадника на том пољу, свест о мисионарској одговорности пред Богом и родом, благодашу Божјом су учинили да пројекат Православни мисионар заживи и пружи вишедеценијске плодове У том погледу, осешамо се дужним да поменемо претходне уреднике и сараднике нашег часописа, кроз посебан део овог броја у коме је објављен из- бор текстова ранијих издања Подразумева се да је због ограничености простора било немогуше поново објавити све текстове који су нам се чинили погодним за ову сврху, али то нам и није био циљ - кроз хронолошки след чланака пре свега смо желе- ли да направимо спој прошлости и садашњости и да укажемо на значај труда наших претходника за савремена питања којима намеравамо да се бавимо Да бисмо дали заслужену пажњу ауторима који су некада писали за Православни мисионар, убудуше шемо у оквиру рубрике Сешања објављивати по један изабрани текст из старих бројева Недавном одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, а на предлог Епископа жичког Хрисостома, Православни мисионар је постао мисионарско гласило УРЕ\ИВАЧКИ ОДБОР: Председник Мисионар Епископ жички Хрисостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботиш Оперативни уредник Бранимир Нешиш Технички уредник М Р Марковиш Секретар редакције Лидија Глишић Излази
... ИЗЛАЗИ ШЕСТ ПУТА ГОДИШњЕ ЦЕНА 90 ДИНАРА ПРАВОСЛАВНИ ПРАВОСЛАВНИ ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2008 Фотографија на насловној страни корице: Света Тајна Крштења Фотографија на другој страни корице: његова Светост Патријарх српски Г Павле Фотографија на трешој страни корице: Манастир Острог ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР Јануар / фебруар 2008 Реч уредника Јубилар ни број Мисионара 2 - 3 Сведок Христов Чудесни догађаји и поуке старца Порфирија 4 - 5 Реч пастира Млади на путу литургијског живота 6 - 7 Светосаве Свети Сава - савременик и свевременик 8 - 9 На путу Богопознања Светосавље у богословљу авве Јустина Новог 10 - 11 Православље и родољубље Светосавље - синтеза две највеше Заповести 12 - 13 Црква и држава Шта је то хришшански национализам? 14 - 16 Богослужбени живот Цркве Црквена јерархија 17 Црква и интелигенција Световно образовање Светог Василија Великог 18 - 19 Хришшанство и наука Наука у вери и вера у науци 20 - 22 Јубилеј Мисионара Избор текстова раније објављених у Мисионару 23 - 46 Хришшанство као практична философија Потрага за идентитетом 47 - 48 Веронаука Млади и веронаука 48 - 50 Мисија Цркве Верско добротворно старатељство - служба Цркве 51 - 53 Веронаука за децу Начин преношења верске поруке деци 54 Црква као литургијска заједница Идентитет у заједништву 55 - 56 Црква и медији (Зло)употреба медија 56 - 58 Православна васељена Православље у арапском свету 58 - 60 Црква и савремене технологије Презентације парохијских храмова 60 - 61 Православни интернет 62 Из потпуно другачијег угла Big Brother all over Bascar 63 - 64 Биг Бротхер алл овер Башчаршија Фотографија на полеђини корице: Схолија о црквеној јерархији (Св Максим Исповедник) Пред Вама је јубиларни број Православног мисионара којим се обележава 50- годишњица његовог непрекидног излажења Друштвено окружење у коме је покренут овај часопис пре пет деценија није било нимало наклоњено мисионарској активности Цркве Напротив, отворено антицрквени и антаго- нистички став тадашњег комунистичког режима није давао ни пуно наде за успех ни много просто- ра за рад Ипак, одважност људи који су га покренули и водили, упорност њихових сарадника на том пољу, свест о мисионарској одговорности пред Богом и родом, благодашу Божјом су учинили да пројекат Православни мисионар заживи и пружи вишедеценијске плодове У том погледу, осешамо се дужним да поменемо претходне уреднике и сараднике нашег часописа, кроз посебан део овог броја у коме је објављен из- бор текстова ранијих издања Подразумева се да је због ограничености простора било немогуше поново објавити све текстове који су нам се чинили погодним за ову сврху, али то нам и није био циљ - кроз хронолошки след чланака пре свега смо желе- ли да направимо спој прошлости и садашњости и да укажемо на значај труда наших претходника за савремена питања којима намеравамо да се бавимо Да бисмо дали заслужену пажњу ауторима који су некада писали за Православни мисионар, убудуше шемо у оквиру рубрике Сешања објављивати по један изабрани текст из старих бројева Недавном одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, а на предлог Епископа жичког Хрисостома, Православни мисионар је постао мисионарско гласило УРЕ\ИВАЧКИ ОДБОР: Председник Мисионар Епископ жички Хрисостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботиш Оперативни уредник Бранимир Нешиш Технички уредник М Р Марковиш Секретар редакције Лидија Глишић Излази
Одреднице:
1. 197809 / ...- радост живог и присног љубавног сусрета са другим, радост ВАСКРСЕЊА и рођења христовог, радост која објављује да су страх и смрт побије- ђени и да је бог са нама ова радост извире из ...
1. 197809 / ...- радост живог и присног љубавног сусрета са другим, радост ВАСКРСЕЊА и рођења христовог, радост која објављује да су страх и смрт побије- ђени и да је бог са нама ова радост извире из ...
2
Свеска: 300 | Хришћански брак и породица
...апостолских времена апостоли христови су истинитост дога|ајаВАСКРСЕЊА 📌 проповедали таквим жаром
и енергијом, да нису жалили чак ни својих
живота управо на таквом сведочанству
апостола, а потом и безб
...апостолских времена апостоли христови су истинитост дога|аја
МЕТА инфо: Р:24147 К:176708 Д:98
| Свеска 300 |
Свеска: 300 | Хришћански брак и породица
... 62 из потпуно другачијег угла ла цуцарацха 63 - 64 стране „а ако христос није устао, узалуд проповед наша, а узалуд и вера ваша“ (1кор 15, 14) васкрсење христово се истиче као темељ хришћанске вере још од апостолских времена апостоли христови су истинитост дога|аја васкрсења проповедали таквим жаром и енергијом, да нису жалили чак ни својих живота управо на таквом сведочанству апостола, а потом и безбројних мученика, исповедника, преподобних и светих, ми темељимо нашу веру она није апстрактна кабинетска формулација изашла из пера неког мислиоца, већ живо искуство откровења које се непрекинуто преноси и сведочи кроз цркву од тренутка педесетнице до данас сваки хришћанин је призван да постане сведок васкрслог христа ме|утим, не треба заборавити да сведочанство може бити аутентично, али и лажно - вековни проблем јереси, секти и раскола јесте пример лажних сведока и лажних сведочанстава стога смо дужни да своје сведочење увек изнова одмеравамо црквеним организмом и да у оквиру њега дајемо плодове свога труда који ће бити на узрастање тела христовог (еф 4,12) у супротном случају, ако делујемо као аутономне јединке невезано од цркве, наша ревност за сведочењем постаје штетна (рим 10,2) и у крајњој инстанци се окреће против цркве (а то значи и против христа) православни мисион- ари то тако|е морају имати на уму - мисија може имати добар плод једино уколико је укорењена у литургијски живот цркве, што значи да њен извор и циљ увек иду ка литургијског заједници мисионар мора бити пре свега носилац етоса васкрсења, односно човек који је на путу потпуног преображаја своје личности у христу потреба за таквим сведочењем васкрслог господа у нашем назови „хришћанском друштву“ је огромна према истраживањима јавног мњења имамо огроман број људи који се декларише као православни хришћани, али највећи број тих људи нигде нема на литургијским сабрањима у најбољем случају се појављују у траговима и итервалима од пола године како се борити против те врсте црквеног номинализма? одговор није лак, али један од првих корака мора да иде ка васкрсењу истин- ског хришћанског етоса унутар саме породице хришћанска породица не сме да се сагледава у површним категоријама традиционализма већ је потребно да постане живо сведочанство христове цркве у том погледу веронаука има огромну улогу - уколико православне катихете-мисионари по основним и средњим школама буду били прави све- доци васкршњег етоса, њихови |аци ће тај исти етос сведочити својим родите- љима и сродницима а сутра, када ти млади буду стасали за брачне воде, моћи ће из основа да устроје живот своје породице на здравим хришћанским основама за обнову аутентичног хришћанског етоса данас реафирмација аутентичне хришћанске породице је незаобилазан задатак то је разлог да овај васкршњи број посветимо управо тој теми с љубављу у васкрслом христу, |акон оливер суботић васкршњег етоса реч уредника 4 васкрс 2/2008 без васкрсења христовог хришћанство се ап- солутно не може објаснити чиме ћете обја- снити неустрашиву проповед апостола о васкр- слом христу, оних апостола који су се, поражени и поплашени голготском смрћу христовом, кука- вички били разбегли од њега? да је христос умро, а не и васкрсао, с правом пита свети златоуст, ко би се усудио да га пропо- веда као бога и спаситеља? ко би за њим пошао, ко у смрт за њега ишао? да христос није васкр- сао, ко би апостоле, те немоћне очајнике и пре- плашене бегунце, одушевио да проповедају једно- га мртваца; и какву су награду могли очекивати од мртваца, какву почаст? та они су побегли од њега живога чим је био ухва
... 62 из потпуно другачијег угла ла цуцарацха 63 - 64 стране „а ако христос није устао, узалуд проповед наша, а узалуд и вера ваша“ (1кор 15, 14) васкрсење христово се истиче као темељ хришћанске вере још од апостолских времена апостоли христови су истинитост дога|аја васкрсења проповедали таквим жаром и енергијом, да нису жалили чак ни својих живота управо на таквом сведочанству апостола, а потом и безбројних мученика, исповедника, преподобних и светих, ми темељимо нашу веру она није апстрактна кабинетска формулација изашла из пера неког мислиоца, већ живо искуство откровења које се непрекинуто преноси и сведочи кроз цркву од тренутка педесетнице до данас сваки хришћанин је призван да постане сведок васкрслог христа ме|утим, не треба заборавити да сведочанство може бити аутентично, али и лажно - вековни проблем јереси, секти и раскола јесте пример лажних сведока и лажних сведочанстава стога смо дужни да своје сведочење увек изнова одмеравамо црквеним организмом и да у оквиру њега дајемо плодове свога труда који ће бити на узрастање тела христовог (еф 4,12) у супротном случају, ако делујемо као аутономне јединке невезано од цркве, наша ревност за сведочењем постаје штетна (рим 10,2) и у крајњој инстанци се окреће против цркве (а то значи и против христа) православни мисион- ари то тако|е морају имати на уму - мисија може имати добар плод једино уколико је укорењена у литургијски живот цркве, што значи да њен извор и циљ увек иду ка литургијског заједници мисионар мора бити пре свега носилац етоса васкрсења, односно човек који је на путу потпуног преображаја своје личности у христу потреба за таквим сведочењем васкрслог господа у нашем назови „хришћанском друштву“ је огромна према истраживањима јавног мњења имамо огроман број људи који се декларише као православни хришћани, али највећи број тих људи нигде нема на литургијским сабрањима у најбољем случају се појављују у траговима и итервалима од пола године како се борити против те врсте црквеног номинализма? одговор није лак, али један од првих корака мора да иде ка васкрсењу истин- ског хришћанског етоса унутар саме породице хришћанска породица не сме да се сагледава у површним категоријама традиционализма већ је потребно да постане живо сведочанство христове цркве у том погледу веронаука има огромну улогу - уколико православне катихете-мисионари по основним и средњим школама буду били прави све- доци васкршњег етоса, њихови |аци ће тај исти етос сведочити својим родите- љима и сродницима а сутра, када ти млади буду стасали за брачне воде, моћи ће из основа да устроје живот своје породице на здравим хришћанским основама за обнову аутентичног хришћанског етоса данас реафирмација аутентичне хришћанске породице је незаобилазан задатак то је разлог да овај васкршњи број посветимо управо тој теми с љубављу у васкрслом христу, |акон оливер суботић васкршњег етоса реч уредника 4 васкрс 2/2008 без васкрсења христовог хришћанство се ап- солутно не може објаснити чиме ћете обја- снити неустрашиву проповед апостола о васкр- слом христу, оних апостола који су се, поражени и поплашени голготском смрћу христовом, кука- вички били разбегли од њега? да је христос умро, а не и васкрсао, с правом пита свети златоуст, ко би се усудио да га пропо- веда као бога и спаситеља? ко би за њим пошао, ко у смрт за њега ишао? да христос није васкр- сао, ко би апостоле, те немоћне очајнике и пре- плашене бегунце, одушевио да проповедају једно- га мртваца; и какву су награду могли очекивати од мртваца, какву почаст? та они су побегли од њега живога чим је био ухва
Свеска: 300 | Хришћански брак и породица
...
...
Одреднице:
1. 6619 / ...мора бити пре свега носилац етоса ВАСКРСЕЊА, , односно човек који је на путу потпуног преображаја своје личности у христу потреба за таквим сведо ...
2. 8988 / ...суботић васкршњег етоса реч уредника 4 васкрс 2/2008 без ВАСКРСЕЊА христовог хришћанство се ап- солутно не може објаснити чиме ћете обја- снити неустрашиву проповед апостола о васк...
3. 11508 / ...на првом месту разлог за брак би- ло потомство, али то је било пре ВАСКРСЕЊА, , када су људи знали само за смрт, и када им је једина уте- ха била наставак лозе с тим у вези, читајући бесе- де ...
4. 182787 / ...је огледало у коме се огледа и пројављује тајна смрти и ВАСКРСЕЊА јер онај који прима монашки чин умире за овај свет и све што је у свету да би васкрсао и устао као нови човек у христу мо...
1. 6619 / ...мора бити пре свега носилац етоса ВАСКРСЕЊА, , односно човек који је на путу потпуног преображаја своје личности у христу потреба за таквим сведо ...
2. 8988 / ...суботић васкршњег етоса реч уредника 4 васкрс 2/2008 без ВАСКРСЕЊА христовог хришћанство се ап- солутно не може објаснити чиме ћете обја- снити неустрашиву проповед апостола о васк...
3. 11508 / ...на првом месту разлог за брак би- ло потомство, али то је било пре ВАСКРСЕЊА, , када су људи знали само за смрт, и када им је једина уте- ха била наставак лозе с тим у вези, читајући бесе- де ...
4. 182787 / ...је огледало у коме се огледа и пројављује тајна смрти и ВАСКРСЕЊА јер онај који прима монашки чин умире за овај свет и све што је у свету да би васкрсао и устао као нови човек у христу мо...
3
Свеска: 302 | У здравом духу здраво тело
...господа и спаса нашега исуса христа догађај христовогВАСКРСЕЊА 📌 је у том погледу посебно важан јер сведочи о васкрсењу како душе тако и тела учење да је
тело тамница душе и да је нешто ло
...господа и спаса нашега исуса христа догађај христовог
МЕТА инфо: Р:20894 К:147305 Д:81
| Свеска 302 |
Свеска: 302 | У здравом духу здраво тело
... другачијег угла леп, јак и добар ђак? 62 - 64 стране биое добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах (2 тим 4,7) однос хришћана према телу је суштински од- ређен са два историјска догађаја: први је оваплоћење, а други васкрсење господа и спаса нашега исуса христа догађај христовог васкрсења је у том погледу посебно важан јер сведочи о васкрсењу како душе тако и тела учење да је тело тамница душе и да је нешто лоше има корен у античкој философији, док хришћанство тело и ду- шу не посматра дуалистички, већ интегрално, као целину раздвајање душе и тела после смрти је стога само привремено, до другог и славног доласка господњег, када ће поновно бити сједињено и васпостављено у вечном јединству васкрсла тела сва- ког човека тада неће бити подложна промени и не- ће познавати ограничења каква сада има - биће преображена и одуховљена, зависно од тога колико је човек за живота у себе примио силу духа светог, односно обожио се с обзиром да је тело сасуд духа светога, хришћа- ни се према њему опходе са одговорношћу и пажњом са друге стране, поштовање тела не значи телоугађање, напротив, црква је одувек истицала да је душа претежнија од тела, у смислу да телесне по- требе треба да буду иза духовних по значају када кажемо да су велики хришћански подвижници цео свој живот проводили „у борби са телом“ не мисли- мо на убијање тела - црква је још у најранијем пери- оду историје осудила појаве попут самокастрације - већ мислимо на посебан подвиг воље да би се теле- сно подредило духовном, или још боље речено, да би и тело и душа следовали вољи божијој пост и молитва у том погледу имају посебну улогу „духов- ног тренинга“ воље спортске активности помажу правилном расту и развоју тела, а у умереном виду доприносе и бољем духовном стању неки савремени старци су својим чедима тако саветовали и умерене физичке актив- ности, због њиховог благотворног утицаја на ве- дрину духа уколико, међутим, развој тела постане самосвојан циљ, онда постајемо идолопоконици и градимо култ тела као нешто супротно хришћан- ском поимању телесности стога је од физичких ве- жби још важније упражњавање духовних вежби и тренирање унутрашњег човека: молитва, пост, дела милосрђа и сваки други вид „духовног тренинга“ треба да стоје пре физичког тренинга слично је и са спортским такмичењима - она треба да су слика духовне борбе и трке коју треба да истрчи свако од нас у свом животу, по речима апостола павла ако та такмичења схватимо у ово- светском маниру, пад у острашћеност је известан слично су увиђали чак и антички философи, за чи- је се време нераздвојно везују олимпијске игре и гимнастичке активности ксенофонт тако уместо такмичења у телесним дисциплинама тражи пр- венство такмичења у врлинама, духовне мегдане и окршаје у медијском окружењу завршнице олимпијских игара у пекингу, треба да имамо на уму да савреме- ни свет најчешће нема хришћански став према спорту стога је одговорност сваког православног хришћанина-спортисте да сведочи критички дух и покаже да поред максиме „у здравом телу здрав дух“ још више треба да важи „у здравом духу здраво те- ло“ с љубављу у христу спаситељу ђакон оливер суботић духу здраво тело реч уредника једанпут сам старцу порфирију одвео једног човека који је био заражен хив-ом неки моји пријатељи - будући да су знали да познајем старца - замолили
... другачијег угла леп, јак и добар ђак? 62 - 64 стране биое добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах (2 тим 4,7) однос хришћана према телу је суштински од- ређен са два историјска догађаја: први је оваплоћење, а други васкрсење господа и спаса нашега исуса христа догађај христовог васкрсења је у том погледу посебно важан јер сведочи о васкрсењу како душе тако и тела учење да је тело тамница душе и да је нешто лоше има корен у античкој философији, док хришћанство тело и ду- шу не посматра дуалистички, већ интегрално, као целину раздвајање душе и тела после смрти је стога само привремено, до другог и славног доласка господњег, када ће поновно бити сједињено и васпостављено у вечном јединству васкрсла тела сва- ког човека тада неће бити подложна промени и не- ће познавати ограничења каква сада има - биће преображена и одуховљена, зависно од тога колико је човек за живота у себе примио силу духа светог, односно обожио се с обзиром да је тело сасуд духа светога, хришћа- ни се према њему опходе са одговорношћу и пажњом са друге стране, поштовање тела не значи телоугађање, напротив, црква је одувек истицала да је душа претежнија од тела, у смислу да телесне по- требе треба да буду иза духовних по значају када кажемо да су велики хришћански подвижници цео свој живот проводили „у борби са телом“ не мисли- мо на убијање тела - црква је још у најранијем пери- оду историје осудила појаве попут самокастрације - већ мислимо на посебан подвиг воље да би се теле- сно подредило духовном, или још боље речено, да би и тело и душа следовали вољи божијој пост и молитва у том погледу имају посебну улогу „духов- ног тренинга“ воље спортске активности помажу правилном расту и развоју тела, а у умереном виду доприносе и бољем духовном стању неки савремени старци су својим чедима тако саветовали и умерене физичке актив- ности, због њиховог благотворног утицаја на ве- дрину духа уколико, међутим, развој тела постане самосвојан циљ, онда постајемо идолопоконици и градимо култ тела као нешто супротно хришћан- ском поимању телесности стога је од физичких ве- жби још важније упражњавање духовних вежби и тренирање унутрашњег човека: молитва, пост, дела милосрђа и сваки други вид „духовног тренинга“ треба да стоје пре физичког тренинга слично је и са спортским такмичењима - она треба да су слика духовне борбе и трке коју треба да истрчи свако од нас у свом животу, по речима апостола павла ако та такмичења схватимо у ово- светском маниру, пад у острашћеност је известан слично су увиђали чак и антички философи, за чи- је се време нераздвојно везују олимпијске игре и гимнастичке активности ксенофонт тако уместо такмичења у телесним дисциплинама тражи пр- венство такмичења у врлинама, духовне мегдане и окршаје у медијском окружењу завршнице олимпијских игара у пекингу, треба да имамо на уму да савреме- ни свет најчешће нема хришћански став према спорту стога је одговорност сваког православног хришћанина-спортисте да сведочи критички дух и покаже да поред максиме „у здравом телу здрав дух“ још више треба да важи „у здравом духу здраво те- ло“ с љубављу у христу спаситељу ђакон оливер суботић духу здраво тело реч уредника једанпут сам старцу порфирију одвео једног човека који је био заражен хив-ом неки моји пријатељи - будући да су знали да познајем старца - замолили
Свеска: 302 | У здравом духу здраво тело
...
...
Одреднице:
1. 6108 / ...љубавног себедаривања на голготи, пребивања у гробу, ВАСКРСЕЊА и вазнесења на не- бо и царевања с десна оцу господ наше немоћи смирено прима и преображава их у побједу би- блијски оп ...
1. 6108 / ...љубавног себедаривања на голготи, пребивања у гробу, ВАСКРСЕЊА и вазнесења на не- бо и царевања с десна оцу господ наше немоћи смирено прима и преображава их у побједу би- блијски оп ...
4
Свеска: 304 | Еколошка криза
...се ослободи бесова након много година ту су истовремено и чудаВАСКРСЕЊА
📌
уснулих (лк 7, 12–17; лк 8,
49–56): прво познато
васкрсење уједно и
најпразнованије у народу
српском је лазарево (јн 11,
1–45) кроз ове примере
г
...се ослободи бесова након много година ту су истовремено и чуда
МЕТА инфо: Р:21468 К:163291 Д:90
| Свеска 304 |
Свеска: 304 | Еколошка криза
... 15, 30–31): слеп од рођења прогледа (мк 8, 22–26), и губави се очистише и одузети проходаше (лк 5, 12–13) и крвоточива жена се ослободи од болести током многих година (мк 5, 25–34) и месечар се исцели (мт 17, 14–18) и исцељење немога се зби (лк 11, 14) и ђавоимана кћер жене хананејке (мк 7, 25–30) се ослободи бесова након много година ту су истовремено и чуда васкрсења уснулих (лк 7, 12–17; лк 8, 49–56): прво познато васкрсење уједно и најпразнованије у народу српском је лазарево (јн 11, 1–45) кроз ове примере господ нам упути поруку: „не греши више“, указујући, дакле, да је соматска али и душевна болест присуство греха у човеку за узврат, сам христос је тражио веру оних којима је помоћ исцељења била потребна, постављајући је као једини захтев најлепши од свих примера исцелитељства божијих светитеља, слављени данас као заштитници званичне медицине и лекара су свети врачи и бесребрници козма и дамјан ова два света брата по телу и духу, поред дела која чинише, остају доследни христовој заповести „за џабе добисте, за џабе и дајте” као на њиховом примеру, када се каже „лекар лечи, бог исцељује”, свети оци не умањује сврху и значај лекарских вештина, као ни место (савремених) лекара у животу модерног човека, у савременом добу овом се изреком продире и открива дубљи смисао и корен излечења лекарско умеће свете браће бесребрених врача лекар лечи, бог исцељује пример исцелитељства нам је данас свима познат из манастира острог над моштима светог василија острошког које скривајући тајну исцелитељског тајнодествовања, многе врати у живот, из нездравља у здравље дамјан милетић пастирска психологија 52 l6/2008 козме и дамњана достиже највишу исцељивачку моћ, пре свега захваљујући благодати којом они отклањају, чак и у соматском смислу, трулежност и смртност огреховљеног и од бога удаљеног човека много је, дакле, таквих примера добијених из живота отаца цркве који не само исцељиваше од болести, већ и васкрсаваше из мртвих пример исцелитељства нам је данас свима познат из манастира острог над моштима светог василија острошког које скривајући тајну исцелитељског тајнодествовања, многе врати у живот, из нездравља у здравље у једној својој приповеци, иво андрић успева на себи својствен начин да опише природу одстрањеног од бога човека описујући то „чудо у олову”, инспирисан исцељењем покајаног и вером испуњеног болесног у бањи витезди (јн 5, 1–14) насупрот томе, андрић сведочи о судбини непокајаног и сами тим тежини прста божијег над фамилијом која из колена у колено, готово генетски уврежено, преноси своју обезвређену и од бога удаљену и отпалу природу само један члан успева да продре у судбину фамилије и да увиди трулежност и сам узрок, премда на невешт начин и понуди исцељење најмлађег од свих чланова у том грчу и ропцу, показује се да је грех, који је узрок болести, видљив не случајно на најизраженијем и најблаженијем изразу лица - осмеху - који и даље остаје туп и карактеристика генетског наслеђа и моралног пада оних који не показаше плодове покајања кроз речи господње да „род се овај не изгони осим молитвом и постом” (мт 17, 19–21) многи психоаналитичари, међу којима и фројд, проблем огреховљене савести решавају феноменима репресије или насилним подсвесним потискивањем свега негативног, што као последицу има психичке поремећаје насупрот томе, хришћанска црква као лек нуди покајање, којим се, милошћу божијом, постиже и исцељење међутим, реалност данашње цивилизације је таква да савремена медицина, а уз њу и мултибилионски бизнис фармацеутске индустрије особито изражен у модерним и прогресивним земљама света западне мисли и културолошких одредница, као да удара у темеље морала одређеног божијим законом, по сваку цену желећи да наметне култ лека као јединог извора излечења овај сулуди тренд успева, чини се с нарочитим успехом, да опчини модерног човека опседнутог пролазношћу, дајући му разноврсне еликсире и капсуле здравља које ће га очувати и тобож оградити од ма којих болести савременог доба као последице не само толико рђавог начина живота, колико страхотнијег одлучења од бога и живота у јединству и заједници с богом с једне стране, равнотежа преовладава ка очајном човеку којем култура и савремени трендови намећу идеале и циљеве, док с друге стране, сва сигурност у заштићен живот од болести долази не из вере у бога оваплоћеног, васкрслог и вечно живог, већ из немилосрдне потребе да се човчији живот подвгрне овоживотном балзамовању кроз капсуле које ће нас одржати виталним, здравим и отпорним изгледа да човек, у тежњи да сачува свој живот, не преза од све бржег руинирања и губљења телесног и физичког кроз лично раслабљено духовно биће јер, «ко жели да сачува свој живот, изгубиће га» - како рече господ уместо да човечији живот постоји кроз духовну симбиозу с телесним, он постаје могућ и остварљив захваљујући шачици лекова и еликсира који ће га, тобож, заштитити од пропасти и вечне смрти човек, тако, налази утеху у ономе што га заправо одваја и од самог себе, од свог суштинског осећаја за себе, полажући притом сву наду на алтернативне изворе живота који живот заправо не нуде подупрт штакама савремених трендова, верује да ће му еликсири живота заменити сву енергију духа, да је могуће себе сачувати у здрављу докле год постоје лаже које са таквим квазиуспехом отклањају све тегобе но, његова спремност и снага да се суочи са реалношћу овог света видљива је онда када би сви ти еликсири за тренутак нестали тада би му било јасно да човек не само што живи од речи божије, већ њу не може заменити нити употпунити ни један еликсир којим се човек обмањује и тако, своју агонију наставља савремени човек који је своју заједницу са јединим исцелитељем богом раскинуо, не приносећи не само материју и природу на освећење, већ ни само покајање и исповешћу кроз причешће на путу ка животу вечном православни мисионар l 53 сваке године 19 октобра центар глувонемих у србији, у улици светог саве 16-18, слави своју крсну славу светог апостола тому апостол тома, звани „близанац”, беше један од дванаесторице апостола и „не бјеше са њима када дође исус”, по васкрсењу и када су други ученици говорили „видели смо господа”, он им рече: „ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати” јеванђелист јован историјски веродостојно описује нам све потанко шта се по васкрсењу са апостолима и васкрслим победитељем смрти збивало „и послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и тома с њима дође исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: „мир вам! затим рече томи: пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран но вјеран и одговори тома и рече му: господ мој и бог мој! рече му исус: пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видјеше а вјероваше а и многа друга чуда учини исус пред ученицима својим која нису записана у књизи овој а ова су записана да вјерујете да исус јесте христос, син божији, и да вјерујући имате живот у име његово” (јован, 20, 24-31) дакле, апостол тома се крајње скептично насумњао за све нас и није веровао (отуда израз „неверни тома”) да је господ исус христос победио смрт и васкрсао, устао из мртви и свима нама, потомцима старог адама, пропутио пут „кроз врата смрти у живог вечни”, како говори спаситељ: „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће” своју сумњу апостол тома прао је врелим сузама и горким кајањем али и пламеном и неустрашивом вером и ревношћу тако је приликом бацања коцке где ће ко од апостола ићи да проповеда распетог и васкрслог господа, тома добио задатак да путује у далеку индију, тамо где се пре више од 300 година од рођења христовог, са својим непобедивим фалангама, зауставио један од највећих војсковођа света александар македонски тако је тома отишао да мисионари скоро на крај света ношен христовом љубављу он је преобратио многе у хришћанство после многобројних чуда, живот је завршио мученички кнез муздије, муж тергијанин, коме тома крсти жену и сина азана, осудио је апостола на смрт и послао пет војника који гa прободоше са пет копаља тако је предао душу своју господу свети апостол тома пре смрти, свети тома је, као и други апостоли, био чудесно пренет у јерусалим на погреб пресвете богородице но како је задоцнио „он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб свете пречисте, али не нађоше тела у њему господ беше узео матер своју у насеља своја небесна” и тако свети апостол тома, говори нам свети николај српски, „својим неверовањем утврди веру у васкрсење господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављање матере божије” предање цркве нам говори, како нам преноси преподобни отац јустин (поповић), да су апостоли, када су отворили гроб пресвете били ужаснути јер у њему не беше тела богоматерина, већ само погребне ствари, из глувонеми бога прослављају, а неки здрави и не хају протојереј мр александар д средојевић пастирска психологија 54 l6/2008 којих излажаше диван мирис зачуђени апостоли су са сузама целивали плаштаницу што беше остала у гробу и молили су се да им господ открије шта је са пречистим телом пресвете богородице предвече апостоли су сели да се окрепе, остављајући по обичају једно место празно за учитеља стављали би један део хлеба за њега, а када би завршили обед подизали би то парче хлеба увис, славећи пресвету тројицу молитвом „господе исусе христе, помажи нам!” потом би то парче хлеба јели као господњи благослов тако су учинили и тог тужног предвечерја, али по завршетку обеда када су подигли парче хлеба, чуше умилно појање и у ваздуху угледаше пречисту са мноштвом ангела она сијаше неисказаном славом и рече им: „радујте се јер сам с вама у све дане” а свети апостоли се испунише радошћу, и уместо уобичајеног „господе исусе христе, помажи нам”, ускликнуше: „пресвета богородице, помажи нам” узор и укор за нас данас глуви и неми, који бога, пресвету богородицу и све свете свуда прослављају, јесу и узор и укор нама који имамо и ноге и руке и очи и уши и језик говорљиви а, хвалу богу, не одајемо у псалмима је написано: „очи имају и не виде, уши имају и не чују” и народна мудрост прекорно каже: „слепи су код очију!” нису ли многи такви у фирмама, предузећима, просветним и културним установама, по селима и градовима? душом, умом и мржњом слепи, неми и глуви здравог тела, а горде и мрске душевне заслепљености, какав је био некада савле таршанин, који после обраћања постаде свети апостол павле, који је у незнању христа и хришћане прогонио, док му се на путу за дамаск васкрсли господ у неисказаној светлости није јавио, светлости од кoje je савле ослепео а када је неустрашиво поверовао, и живот свој јe за господа дао, као и свети тома и многи други светомученици, кроз векове све до данас „уби нас незнање, тугује и цвили свети николај српски пред престолом творца клечећи, и даље вапије: „грчи се моје срце у болу и очи се моје пуне сузама, господе, што те многи оставише и одоше тражити хране на њивама глади” многи су се срби у последњих пола века окренули од бога ко смо, шта смо и одакле смо? заборавили смо да смо род немањин и савин, да смо само уз помоћ христову издржали петвековно ропство и многе друге голготе, а и данас смо изложени духовном разарању, ако се вратимо христу и светом сави, светом томи и осталим светима опстаћемо, у противном ишчезнућемо али, како вели духовна песма: „све што видиш православни мисионар l 55 очима, даде господ људима, да би људи преко тога прославили бога!” те тако, оно што не чине здрави, чине хендикепирани, глуви и неми - прослављају бога они нас орканским крицима својих душа и слухом бескрајне тишине зову да и ми, и појединачно и породично и као народ, прослављамо бога живога, пресвету богородицу са свим светима речима: „господе исусе христе, помажи нам и спаси нас!” из скривене ризнице цркве свако од нас се макар једном упитао ко су ти људи који стоје у углу цркве, сакривени огромним стубом, иза којег се готово ништа не види када год одемо у цркву, увек можемо препознати неке наше ближње који пре литургије одлазе у десни угао цркве и одлазе тек када се све заврши и када последња душа изађе често су то млади људи који још увек седе у школским клупама или су тек пошли на студије они су пуни снаге и жеље да што лепше певају на сабрању око тајне вечере на којој христос свакоме ко од срца жели, даје у наследство своје царство божије тако то бива и у једној маленој цркви, у једном прелепом граду у срцу босне то је бања лука, а на кочићевом венцу храм успења пресвете богородице у којем пева један мали хор девојака хор успења пресвете богородице не престаје свој славослов некада је само неколико њих, а некада их је свих двадесет ту носи име света ангелина српска пратећи њен пример девојке осветљавају овај свет и чине да он добије ону топлину коју је давно изгубио и заборавио хор је једна скривена ризница цркве свако ко жели да разуме и да осети богатство цркве, треба само да се стиша, да се мало сабере и да обрати пажњу на речи песама које се чују из угла цркве ум и срце ће тада уздрхтати, душа ће затреперити и тело ће се приклонити слави којој пева хор анђелских девојака ако некада будете долазили у бања луку, не чекајте премишљајући куда би ваљало ићи пођите у цркву успења пресвете богородице и даће вам се благо какво се на земљи не може наћи 56 l6/2008 соња рапајић и милан јовановић представљамо вам уграду бањалуци 1991 године, тада граду од скоро 150000 становника, од чега је пола било срба, постојала су само два православна храма - саборни храм свете тројице и храм рођења пресвете богородице на ребровцу многи вјерници, да би стигли на богослужења, прелазили километре и километре град је растао, деведесетих неко је отишао, неко остао, колоне људи су прошле, а многи су остали ту нашавши свој нови дом двије градске цркве постале су мале након пола вијека, у центру града васкрсавао је саборни храм христа спаситеља захваљујући владици бањалучком јефрему, труду свештенства, љубављу и вјером народа, у славу божију, почињу ницати и живјети цркве у бањалучким градским и приградским насељима: лазарево, дракулић, чесма, врбања, обилићево, петрићевац, кочићев вијенац градила се црква упоредо - радним даном циглом и малтером, недељом на светој литургији једна од таквих цркава је црква успења пресвете богородице на кочићевом вијенцу за коју ће многи упитити: „је ли то она црква у парку?” да, то је црква дигнута у парку између три зграде, међу јелама и брезама православна заје дница у бањалуци када су на петровдан 2007 свештеници драган грујић и игор мијатовић почели редовно недјељом и празником служити литургију, црква је била тек озидана, неомалтерисана, непокривена, али пуна послије сваке литургије свештеник би позивао окупљене да се не разиђу одмах, него да остану ту и да се упознају све до првих мразева, на клупама под јелама испред цркве би се сједило, разговарало а често и запјевало рекла бих, ето, неко добро и корист од „парохијског дома на отвореном” јер би скоро сваки пут неко од станара у пролазу видио, чуо, зачуђено застао, само прошао, пришао, или би дошао и сљедеће недјеље и ту остао однедавно је овај „парохијски дом” проширен једним „контејнером” гдје се нашла свештеничка канцеларија, и гдје су коначно дјевојке из хора нашле стално мјесто за пробе уз позиве окупљенима да учествују у богослужењима, свештеници су позивали и све оне који имају дара и воље да се придруже хору радило се, а ради се и даље много је жедних и гладних када би се послије литургије дијелили штампани пригодни текстови: о посту, о молитви, о празницима тражио би се листић више учествовали су парохијани ове цркве и у акцији „кад би хљеба било више” за наш народ на косову и метохији православни мисионар l 57 соња рапајић и милан јовановић представљамо вам православна заје дница у бањалуци 58 l6/2008 врстан педагог, дугогодишњи професор на дефектолошком факултету, који је за време другог светског рата завршио карловачку богословију, љубомир савић се прихватио одговорног задатка да напише уџбеник за веронауку за глувонеме особе књига је изашла са благословом свјатјејшег патријарха српског павла 2006 године, а рецензент је митрополит амфилохије (радовић), који се захвалио професору савићу топлим речима: „хвала богу да се неко сетио и ових несрећника” књигу је објавио свети синод спц, а консултована је и сандра дабић, теолог и саветник за верску наставу, док су уредници професор радош љушић, веселин марић, драган хамовић и градимир станић, који је, по речима писца, поднео и главни терет око штампања књиге права је штета што овај уџбеник веронауке, поред других добрих, предратних и послератних уџбеника није доступан и другим ђацима, а не само глувонемима уџбеник доктора савића није писан високоумним филозофско-теолошким речником, већ је састављен од кратких лекција, украшен лепим бојама као илустрована библија дечије душе могу да се испуне причама о стварању света и првих људи, о потопу и ноју, о авраму, јосифу, мојсију, о 10 божијих заповести, о пророцима, о рођењу христовом, о апостолима, о разним чудима господњим, страдању и васкрсењу, вазнесењу, силаску светог духа на апостоле, путовањима апостола лекције су предивно обрађене, а на крају сваке се налазе питања која помажу да се градиво боље упамти у београду на веронауку иде око 100000 деце, а има око 300 вероучитеља, међутим, много младих, од обданишта до факултета, поникли из православних породица, још увек мало зна о својој вери и традицији, те су тако на удару секти, наркоманије и друтих пошасти савременог друштва уџбеник доктора савића је душеспасоносан и било би добро да постане обавезан за основну школу или бар за прва четири разреда речено је у светом писму и заповеђено: из руку ваших тражићу душе деце ваше!, што се односи и на телесне и на духовне родитеље нека да бог да се кроз веронауку спасе што више младости српске! протојереј мр александар д средојевић мој први катихизис православни мисионар l 59 свештеник горан живковић православље и савремене технологије као што знамо, интернет је медиј преко кога се размењује велика количина информација док читате овај текст, са интернета се скидају милиони песама, видео клипови свих врста, текстови, књиге, ови и они извештаји итд, милиони људи четују, ишчитавају своје мејлове или пишу поруке на интернет-форумима и блоговима којих опет имамо на десетине хиљада у исто време, међутим, виртуелна мрежа свих мрежа је права радионица идеја које износе корисници овог медија пишући свакодневно милионе порука на разним дискусионим чвориштима - било да се ради о форумима, блоговима, коментарима чланака или обичним тзв чет-собама наиме, једна од највећих погодности интернета је то што омогућава комуникацију сваког са сваким и то на свим могућим нивоима, било да се ради о необавезном ћаскању, тражењу животног партнера или теолошко-философској расправи о егзистенцији бога нас интересује управо ово треће, дакле вечно млада, свежа и малтене сваком интересантна тематика бога, смисла живота, вечности да ли се, дакле, о питању свих питања расправља негде на интернету и какав је квалитет тих дискусија? одговор је, наравно, потврдан дијалог са атеистима на интернету 60 l6/2008 постоје многи форуми и блогови на којима се води ова врста дискусије, а квалитет се креће од младалачког препуцавања на нивоу четовања, па све до високоумних промишљања са освртом на становишта познатих филозофа или светих отаца што се тиче неке начелне поделе дискутаната, можемо их сврстати у следеће групе: (моно)теисти тј верујући, секташи, атеисти, агностици, привидно незаинтересовани за ову тематику и остали иако свака од ових група има неке своје специфичности, морам признати да су мојој маленкости некако најинтересантнији они који су нама, православним хришћанима, најдаљи, а то су атеисти наиме, то су они који свакако нису, како поједине карактерише св јован у откривењу, млаки напротив, атеисти често са страшћу, додуше негативном, приступају проблему поимања бога са друге стране, они најчешће имају неограничено поверење у науку полемика са атеистима научни поглед на свет сматрају јединим валидним и потпуним, чак и када су у питању метафизичке теме у науци они најчешће виде апологију атеистичког погледа на свет, површно правећи од ње својеврсног идола коме се клањају као стари пагани било какво веровање, од сујеверја свакодневице до оног које полази од признавања надумног створитеља, атеисти презирy и сматрају такво мнење као оно које се наводно може лако оповргнути научним аргументима још пуно се може рећи о људима овог система размишљања, а питање које се поставља пред једним православним хришћанином који користи интернет је да ли има смисла водити дијалог са њима на свим оним виртуелним чвориштима која потенцијално омогућавају ту комуникацију моје најдубље убеђење је да овај дијалог итекако има смисла и да га треба водити из свог личног искуства изнео бих нека запажања везана за то пре свега, атеисти који пишу по разним интернет форумима уопште нису необразовани, а добар пример за то је један од, на жалост, најпосећенијих интернет форума-б92 форум зато свако ко улази у дебату са овим прелешћеним људима треба да буде добро поткован знањем и то не само теолошким, већ и оним из опште културе сваки аргуменат који је логички утемељен биће врло вероватно примљен у срцима ових људи удаљених од бога, иако то они неће увек признати такође, добродошла је намера да се културно, а опет убедљиво, разобличе све нелогичности оваквог погледа на свет навешћу један пример који пластично описује на који начин се атеисти могу аргументима побити на оном плану за који мисле да је њихов терен, тј на интелектуалном плану наиме, својевремено је на форуму б92, на коме сам тада учествовао, постављена тема о историчности личности господа исуса христа учествујући, поставио сам питање свима који је прате да ли су онда и све остале личности које се помињу у новом завету измишљене, а затим сам навео многа имена, почевши од св павла до аполоса једно контрапитање и тајац на супротној страни - није било ни издалека озбиљног одговора многи који су били убеђени у некакву неисторичност господа исуса христа, морали су да признају да је то нелогична поставка затим сам наставио наводећи сведочанства тацита, плинија, талмуда, јосифа флавија итд, која су додатно потврдила истинитост тезе о историчности исуса овај пример је само један од оних који су погодни за дијалог са атеистима јер аргументи једноставно нису на њиховој страни у науци најчешће виде апологију атеистичког погледа на свет, површно правећи од ње својеврсног идола коме се клањају као стари пагани било какво веровање, од сујеверја свакодневице до оног које полази од признавања надумног створитеља, атеисти презирy и сматрају такво мнење као оно које се наводно може лако оповргнути научним аргументима православни мисионар l 61 wwweparhija-dalmatinskahr овом приликом желимо да вам представимо сајт далматинске епархије, који нам се свидео како обиљем садржаја тако и функционалношћу и прегледношћу почетна страна нуди избор учитавања пре- зентације на српском (ћирилица и латиница) и енглеском језику следи преглед прве рубрике, редовно ажуриране, која се односи на најновије вести из епархије и православног света уопште ту је и место посвећено историјату епархије, доста важно с обзиром на отежане околности под којима наша црква на тим просторима вековима опстаје опис историјских раздобља кратак је и довољно јасан да би се стекао увид у главне дога- ђаје прилично сложене историјске слике посебна пажња посве- ћена је манастирима ове епархије, која је сасвим прилагођена начину вир- туелне презентације историјски садржај не умара претераним дета- љима нити је штур, фото- графије су довољно ква- литетне и јасно дочара- вају визуелни утисак места на ком се манастир налази у рубрици публикаци- ја, која представља насло- ве богате издавачке делат- ности епархије, налази се и линк ка свим бројевима епархијског листа крка, са садржајем и пар издво- јених текстова за сваки број још једна интересантна ствар из богатог садржаја презентације јесу фотографије из рубрике ризни- ца видећете репродукције старих и вероватно најлепших икона са ових простора све у свему, леп пример добро конципиране презентације која у потпуности служи сврси orthodoxwikiorg само име презентације може вас навести на закључак о њеном карактеру и садржају: попут општепознате wikipedi-је, online енциклопедије богате садржине, оrthodoxwikiorg представља једну такву online свезналицу када је у питању православна вера широк обим тема које су начете и које из дана у дан бивају допуњаване од стране самих корисника овог сајта, не допушта драган јовичић црква и технологије православљенаинтернету 62 l6/2008 да га у целини прикажемо читав сајт изворно је настао на енглеском језику и тако се и приказује при учитавању у заглављу главне стране налазе се основне инфор- мације о презентацији као и језички изборник – за сада српски језик није уврштен (или тренут- но постоји проблем са странама на српском језику) оно што је битно јесте текст до кога долазите путем линка what orthodoxwiki is and is not, који ће вам јасно ставити до знања шта можете очекивати од сајта и какво понашање је пожељно уколико сте регистровани корисник у кратким цртама, указаћемо на основне кате- горије које orthodoxwiki нуди: са десне стране налази се листа тема (ликови светитеља, цркве- них отаца, црвених писаца и мисионара; тексто- ви богослужбеног и догматског карактера; црк- вена историја; фотографије манастира и светих места) са низом поткатегорија и линкова који се односе на насловљени садржај у питању су тек- стови, фотографије али и читаве презентације, те се може рећи да је orthwiki и једна врста пра- вославног интернет портала допада нам се садржај централног дела главне стране – на првом месту истичу се имена свети- теља којима је посвећено место у богослужбе- ном кругу за одређени текући дан (мада за сада ажурирање касни пар дана), заједно са линкови- ма, уколико за неку од поменутих речи, имена или назива на сајту већ постоји нешто (житије светитеља или поменутог места у тексту или теолошког појма, репродукције иконе светог) одмах испод тога можете прочитати препоруче- ни текст, што се такође повремено мења све у свему, врло интересантна презентација која захтева доста времена и пажње добра је идеја у циљу подстрека самих корисника да раде на богаћењу садржаја, што помало иде на штету прегледности, али, надамо се, неће ићи и на штету квалитета православни мисионар l 63 сека из наслова није она свима позната сека, недосањани сан сваког стаменог возача транссибирског или макар транссрпског теретњака, она која полако али сигурно доводи у питање место које у поменутим возилима заузима постер асполутне ц р или, не тако убедљиво (упркос труду), гротескне ј к, а све сведочећи тако о краху монополарног, пардон, униполарног света чак и у сфери најконзумиранијег српског извозног производа у околним братским републикама наша сека је, веровали или не, глобално још популарнија од поменутих балканских младица; о њој не маштају само возачи: пред њом падају на колена и председници најмоћнијих држава; она, такође наслућује, кажу неки, крај монополарног света сека узвраћа ударац 64 l6/2008 па, ко је то? овај надлични феномен је светска економска кризa – веома духовита скраћеница коју су у етар лансирали (не знам да ли је можда неко пре њих то учинио?) водитељи најзанимљивијег јутарњег радио програма премда за мене не постоји апстрактнија област од економије (наиме, јасно ми је да 2 кг пасуља вреди као 1 кг меса, а што је више од тога од злога је), наслућујем у чему је ствар са секом: наиме, новац служи да би олакшао трговину добрима, али када почнете да тргујете самим новцем онда западамо у двоструку апстракцију и дупло више се одвајамо од стварности (тј пасуља, нпр) па када још покушамо да једемо новац и видимо да он у нашем стомаку изазива још веће „проблеме“ од пасуља, тада настаје сека све ово итекако има везе са темом овог броја „мисионара“ загађивање планете има један прост узрок: жељу за новцем јер новац је већ давно престао да буде средство које нам омогућује да упоредимо вредност баба и жаба он дефинише вредност и он јесте вредност следи: колико имаш новца, толико си вредан; а човек је боголико биће, па има потребу да буде бесконачно вредан зато нећу више производити колико ми треба него онолико колико желим да имам новца – ∞; или: зато нећу више израбљивати „мајчицу земљицу“ онолико колико сам гладан пасуља, јер моја храна је новац, а глад за њим је незасита наравно, изгледа да смо ипак схватили да ако и поштујемо „мајчицу“ као кљусе, ипак, и то кљусе мора нешто да удахне, попије, поједе и да, макар мало, одспава схватили смо, а сада нас подсећа и сека, премда нимало сестрински нежно но, сигурно је да све то није довољно такође, сигурно је да је све више од тога илузорно ако мислите другачије, значи ли то да верујете да ће највећа светска сила пристати да не буде више највећа, будући да је главни чинилац њене величине војна индустрија, а ди је војска, ту је рат, а рат баш и није добра ствар, што за људе, што за околиш? верујете ли да богати осамдесетогодишњак тражи утеху у недрима (ако уопште може да устане из колица) двадесетогодишње лепотице зато што воли живот и да она на то пристаје зато што га воли, јер воли живот и поштује старост? верујете да ће се они уплашити и забринути зато што воле живот? или је ипак то вољено нешто много подземније, прљавије и страшније а томе, свакако, није стало до панди и китова и управо то у нама је криво за глобални еколошки проблем шта да радимо? не знам „остави нека мртви сахрањују своје мртваце; а ти хајде те објављуј царство божије (лк 9, 60)“
... 15, 30–31): слеп од рођења прогледа (мк 8, 22–26), и губави се очистише и одузети проходаше (лк 5, 12–13) и крвоточива жена се ослободи од болести током многих година (мк 5, 25–34) и месечар се исцели (мт 17, 14–18) и исцељење немога се зби (лк 11, 14) и ђавоимана кћер жене хананејке (мк 7, 25–30) се ослободи бесова након много година ту су истовремено и чуда васкрсења уснулих (лк 7, 12–17; лк 8, 49–56): прво познато васкрсење уједно и најпразнованије у народу српском је лазарево (јн 11, 1–45) кроз ове примере господ нам упути поруку: „не греши више“, указујући, дакле, да је соматска али и душевна болест присуство греха у човеку за узврат, сам христос је тражио веру оних којима је помоћ исцељења била потребна, постављајући је као једини захтев најлепши од свих примера исцелитељства божијих светитеља, слављени данас као заштитници званичне медицине и лекара су свети врачи и бесребрници козма и дамјан ова два света брата по телу и духу, поред дела која чинише, остају доследни христовој заповести „за џабе добисте, за џабе и дајте” као на њиховом примеру, када се каже „лекар лечи, бог исцељује”, свети оци не умањује сврху и значај лекарских вештина, као ни место (савремених) лекара у животу модерног човека, у савременом добу овом се изреком продире и открива дубљи смисао и корен излечења лекарско умеће свете браће бесребрених врача лекар лечи, бог исцељује пример исцелитељства нам је данас свима познат из манастира острог над моштима светог василија острошког које скривајући тајну исцелитељског тајнодествовања, многе врати у живот, из нездравља у здравље дамјан милетић пастирска психологија 52 l6/2008 козме и дамњана достиже највишу исцељивачку моћ, пре свега захваљујући благодати којом они отклањају, чак и у соматском смислу, трулежност и смртност огреховљеног и од бога удаљеног човека много је, дакле, таквих примера добијених из живота отаца цркве који не само исцељиваше од болести, већ и васкрсаваше из мртвих пример исцелитељства нам је данас свима познат из манастира острог над моштима светог василија острошког које скривајући тајну исцелитељског тајнодествовања, многе врати у живот, из нездравља у здравље у једној својој приповеци, иво андрић успева на себи својствен начин да опише природу одстрањеног од бога човека описујући то „чудо у олову”, инспирисан исцељењем покајаног и вером испуњеног болесног у бањи витезди (јн 5, 1–14) насупрот томе, андрић сведочи о судбини непокајаног и сами тим тежини прста божијег над фамилијом која из колена у колено, готово генетски уврежено, преноси своју обезвређену и од бога удаљену и отпалу природу само један члан успева да продре у судбину фамилије и да увиди трулежност и сам узрок, премда на невешт начин и понуди исцељење најмлађег од свих чланова у том грчу и ропцу, показује се да је грех, који је узрок болести, видљив не случајно на најизраженијем и најблаженијем изразу лица - осмеху - који и даље остаје туп и карактеристика генетског наслеђа и моралног пада оних који не показаше плодове покајања кроз речи господње да „род се овај не изгони осим молитвом и постом” (мт 17, 19–21) многи психоаналитичари, међу којима и фројд, проблем огреховљене савести решавају феноменима репресије или насилним подсвесним потискивањем свега негативног, што као последицу има психичке поремећаје насупрот томе, хришћанска црква као лек нуди покајање, којим се, милошћу божијом, постиже и исцељење међутим, реалност данашње цивилизације је таква да савремена медицина, а уз њу и мултибилионски бизнис фармацеутске индустрије особито изражен у модерним и прогресивним земљама света западне мисли и културолошких одредница, као да удара у темеље морала одређеног божијим законом, по сваку цену желећи да наметне култ лека као јединог извора излечења овај сулуди тренд успева, чини се с нарочитим успехом, да опчини модерног човека опседнутог пролазношћу, дајући му разноврсне еликсире и капсуле здравља које ће га очувати и тобож оградити од ма којих болести савременог доба као последице не само толико рђавог начина живота, колико страхотнијег одлучења од бога и живота у јединству и заједници с богом с једне стране, равнотежа преовладава ка очајном човеку којем култура и савремени трендови намећу идеале и циљеве, док с друге стране, сва сигурност у заштићен живот од болести долази не из вере у бога оваплоћеног, васкрслог и вечно живог, већ из немилосрдне потребе да се човчији живот подвгрне овоживотном балзамовању кроз капсуле које ће нас одржати виталним, здравим и отпорним изгледа да човек, у тежњи да сачува свој живот, не преза од све бржег руинирања и губљења телесног и физичког кроз лично раслабљено духовно биће јер, «ко жели да сачува свој живот, изгубиће га» - како рече господ уместо да човечији живот постоји кроз духовну симбиозу с телесним, он постаје могућ и остварљив захваљујући шачици лекова и еликсира који ће га, тобож, заштитити од пропасти и вечне смрти човек, тако, налази утеху у ономе што га заправо одваја и од самог себе, од свог суштинског осећаја за себе, полажући притом сву наду на алтернативне изворе живота који живот заправо не нуде подупрт штакама савремених трендова, верује да ће му еликсири живота заменити сву енергију духа, да је могуће себе сачувати у здрављу докле год постоје лаже које са таквим квазиуспехом отклањају све тегобе но, његова спремност и снага да се суочи са реалношћу овог света видљива је онда када би сви ти еликсири за тренутак нестали тада би му било јасно да човек не само што живи од речи божије, већ њу не може заменити нити употпунити ни један еликсир којим се човек обмањује и тако, своју агонију наставља савремени човек који је своју заједницу са јединим исцелитељем богом раскинуо, не приносећи не само материју и природу на освећење, већ ни само покајање и исповешћу кроз причешће на путу ка животу вечном православни мисионар l 53 сваке године 19 октобра центар глувонемих у србији, у улици светог саве 16-18, слави своју крсну славу светог апостола тому апостол тома, звани „близанац”, беше један од дванаесторице апостола и „не бјеше са њима када дође исус”, по васкрсењу и када су други ученици говорили „видели смо господа”, он им рече: „ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати” јеванђелист јован историјски веродостојно описује нам све потанко шта се по васкрсењу са апостолима и васкрслим победитељем смрти збивало „и послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и тома с њима дође исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: „мир вам! затим рече томи: пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја и не буди невјеран но вјеран и одговори тома и рече му: господ мој и бог мој! рече му исус: пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видјеше а вјероваше а и многа друга чуда учини исус пред ученицима својим која нису записана у књизи овој а ова су записана да вјерујете да исус јесте христос, син божији, и да вјерујући имате живот у име његово” (јован, 20, 24-31) дакле, апостол тома се крајње скептично насумњао за све нас и није веровао (отуда израз „неверни тома”) да је господ исус христос победио смрт и васкрсао, устао из мртви и свима нама, потомцима старог адама, пропутио пут „кроз врата смрти у живог вечни”, како говори спаситељ: „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће” своју сумњу апостол тома прао је врелим сузама и горким кајањем али и пламеном и неустрашивом вером и ревношћу тако је приликом бацања коцке где ће ко од апостола ићи да проповеда распетог и васкрслог господа, тома добио задатак да путује у далеку индију, тамо где се пре више од 300 година од рођења христовог, са својим непобедивим фалангама, зауставио један од највећих војсковођа света александар македонски тако је тома отишао да мисионари скоро на крај света ношен христовом љубављу он је преобратио многе у хришћанство после многобројних чуда, живот је завршио мученички кнез муздије, муж тергијанин, коме тома крсти жену и сина азана, осудио је апостола на смрт и послао пет војника који гa прободоше са пет копаља тако је предао душу своју господу свети апостол тома пре смрти, свети тома је, као и други апостоли, био чудесно пренет у јерусалим на погреб пресвете богородице но како је задоцнио „он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб свете пречисте, али не нађоше тела у њему господ беше узео матер своју у насеља своја небесна” и тако свети апостол тома, говори нам свети николај српски, „својим неверовањем утврди веру у васкрсење господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављање матере божије” предање цркве нам говори, како нам преноси преподобни отац јустин (поповић), да су апостоли, када су отворили гроб пресвете били ужаснути јер у њему не беше тела богоматерина, већ само погребне ствари, из глувонеми бога прослављају, а неки здрави и не хају протојереј мр александар д средојевић пастирска психологија 54 l6/2008 којих излажаше диван мирис зачуђени апостоли су са сузама целивали плаштаницу што беше остала у гробу и молили су се да им господ открије шта је са пречистим телом пресвете богородице предвече апостоли су сели да се окрепе, остављајући по обичају једно место празно за учитеља стављали би један део хлеба за њега, а када би завршили обед подизали би то парче хлеба увис, славећи пресвету тројицу молитвом „господе исусе христе, помажи нам!” потом би то парче хлеба јели као господњи благослов тако су учинили и тог тужног предвечерја, али по завршетку обеда када су подигли парче хлеба, чуше умилно појање и у ваздуху угледаше пречисту са мноштвом ангела она сијаше неисказаном славом и рече им: „радујте се јер сам с вама у све дане” а свети апостоли се испунише радошћу, и уместо уобичајеног „господе исусе христе, помажи нам”, ускликнуше: „пресвета богородице, помажи нам” узор и укор за нас данас глуви и неми, који бога, пресвету богородицу и све свете свуда прослављају, јесу и узор и укор нама који имамо и ноге и руке и очи и уши и језик говорљиви а, хвалу богу, не одајемо у псалмима је написано: „очи имају и не виде, уши имају и не чују” и народна мудрост прекорно каже: „слепи су код очију!” нису ли многи такви у фирмама, предузећима, просветним и културним установама, по селима и градовима? душом, умом и мржњом слепи, неми и глуви здравог тела, а горде и мрске душевне заслепљености, какав је био некада савле таршанин, који после обраћања постаде свети апостол павле, који је у незнању христа и хришћане прогонио, док му се на путу за дамаск васкрсли господ у неисказаној светлости није јавио, светлости од кoje je савле ослепео а када је неустрашиво поверовао, и живот свој јe за господа дао, као и свети тома и многи други светомученици, кроз векове све до данас „уби нас незнање, тугује и цвили свети николај српски пред престолом творца клечећи, и даље вапије: „грчи се моје срце у болу и очи се моје пуне сузама, господе, што те многи оставише и одоше тражити хране на њивама глади” многи су се срби у последњих пола века окренули од бога ко смо, шта смо и одакле смо? заборавили смо да смо род немањин и савин, да смо само уз помоћ христову издржали петвековно ропство и многе друге голготе, а и данас смо изложени духовном разарању, ако се вратимо христу и светом сави, светом томи и осталим светима опстаћемо, у противном ишчезнућемо али, како вели духовна песма: „све што видиш православни мисионар l 55 очима, даде господ људима, да би људи преко тога прославили бога!” те тако, оно што не чине здрави, чине хендикепирани, глуви и неми - прослављају бога они нас орканским крицима својих душа и слухом бескрајне тишине зову да и ми, и појединачно и породично и као народ, прослављамо бога живога, пресвету богородицу са свим светима речима: „господе исусе христе, помажи нам и спаси нас!” из скривене ризнице цркве свако од нас се макар једном упитао ко су ти људи који стоје у углу цркве, сакривени огромним стубом, иза којег се готово ништа не види када год одемо у цркву, увек можемо препознати неке наше ближње који пре литургије одлазе у десни угао цркве и одлазе тек када се све заврши и када последња душа изађе често су то млади људи који још увек седе у школским клупама или су тек пошли на студије они су пуни снаге и жеље да што лепше певају на сабрању око тајне вечере на којој христос свакоме ко од срца жели, даје у наследство своје царство божије тако то бива и у једној маленој цркви, у једном прелепом граду у срцу босне то је бања лука, а на кочићевом венцу храм успења пресвете богородице у којем пева један мали хор девојака хор успења пресвете богородице не престаје свој славослов некада је само неколико њих, а некада их је свих двадесет ту носи име света ангелина српска пратећи њен пример девојке осветљавају овај свет и чине да он добије ону топлину коју је давно изгубио и заборавио хор је једна скривена ризница цркве свако ко жели да разуме и да осети богатство цркве, треба само да се стиша, да се мало сабере и да обрати пажњу на речи песама које се чују из угла цркве ум и срце ће тада уздрхтати, душа ће затреперити и тело ће се приклонити слави којој пева хор анђелских девојака ако некада будете долазили у бања луку, не чекајте премишљајући куда би ваљало ићи пођите у цркву успења пресвете богородице и даће вам се благо какво се на земљи не може наћи 56 l6/2008 соња рапајић и милан јовановић представљамо вам уграду бањалуци 1991 године, тада граду од скоро 150000 становника, од чега је пола било срба, постојала су само два православна храма - саборни храм свете тројице и храм рођења пресвете богородице на ребровцу многи вјерници, да би стигли на богослужења, прелазили километре и километре град је растао, деведесетих неко је отишао, неко остао, колоне људи су прошле, а многи су остали ту нашавши свој нови дом двије градске цркве постале су мале након пола вијека, у центру града васкрсавао је саборни храм христа спаситеља захваљујући владици бањалучком јефрему, труду свештенства, љубављу и вјером народа, у славу божију, почињу ницати и живјети цркве у бањалучким градским и приградским насељима: лазарево, дракулић, чесма, врбања, обилићево, петрићевац, кочићев вијенац градила се црква упоредо - радним даном циглом и малтером, недељом на светој литургији једна од таквих цркава је црква успења пресвете богородице на кочићевом вијенцу за коју ће многи упитити: „је ли то она црква у парку?” да, то је црква дигнута у парку између три зграде, међу јелама и брезама православна заје дница у бањалуци када су на петровдан 2007 свештеници драган грујић и игор мијатовић почели редовно недјељом и празником служити литургију, црква је била тек озидана, неомалтерисана, непокривена, али пуна послије сваке литургије свештеник би позивао окупљене да се не разиђу одмах, него да остану ту и да се упознају све до првих мразева, на клупама под јелама испред цркве би се сједило, разговарало а често и запјевало рекла бих, ето, неко добро и корист од „парохијског дома на отвореном” јер би скоро сваки пут неко од станара у пролазу видио, чуо, зачуђено застао, само прошао, пришао, или би дошао и сљедеће недјеље и ту остао однедавно је овај „парохијски дом” проширен једним „контејнером” гдје се нашла свештеничка канцеларија, и гдје су коначно дјевојке из хора нашле стално мјесто за пробе уз позиве окупљенима да учествују у богослужењима, свештеници су позивали и све оне који имају дара и воље да се придруже хору радило се, а ради се и даље много је жедних и гладних када би се послије литургије дијелили штампани пригодни текстови: о посту, о молитви, о празницима тражио би се листић више учествовали су парохијани ове цркве и у акцији „кад би хљеба било више” за наш народ на косову и метохији православни мисионар l 57 соња рапајић и милан јовановић представљамо вам православна заје дница у бањалуци 58 l6/2008 врстан педагог, дугогодишњи професор на дефектолошком факултету, који је за време другог светског рата завршио карловачку богословију, љубомир савић се прихватио одговорног задатка да напише уџбеник за веронауку за глувонеме особе књига је изашла са благословом свјатјејшег патријарха српског павла 2006 године, а рецензент је митрополит амфилохије (радовић), који се захвалио професору савићу топлим речима: „хвала богу да се неко сетио и ових несрећника” књигу је објавио свети синод спц, а консултована је и сандра дабић, теолог и саветник за верску наставу, док су уредници професор радош љушић, веселин марић, драган хамовић и градимир станић, који је, по речима писца, поднео и главни терет око штампања књиге права је штета што овај уџбеник веронауке, поред других добрих, предратних и послератних уџбеника није доступан и другим ђацима, а не само глувонемима уџбеник доктора савића није писан високоумним филозофско-теолошким речником, већ је састављен од кратких лекција, украшен лепим бојама као илустрована библија дечије душе могу да се испуне причама о стварању света и првих људи, о потопу и ноју, о авраму, јосифу, мојсију, о 10 божијих заповести, о пророцима, о рођењу христовом, о апостолима, о разним чудима господњим, страдању и васкрсењу, вазнесењу, силаску светог духа на апостоле, путовањима апостола лекције су предивно обрађене, а на крају сваке се налазе питања која помажу да се градиво боље упамти у београду на веронауку иде око 100000 деце, а има око 300 вероучитеља, међутим, много младих, од обданишта до факултета, поникли из православних породица, још увек мало зна о својој вери и традицији, те су тако на удару секти, наркоманије и друтих пошасти савременог друштва уџбеник доктора савића је душеспасоносан и било би добро да постане обавезан за основну школу или бар за прва четири разреда речено је у светом писму и заповеђено: из руку ваших тражићу душе деце ваше!, што се односи и на телесне и на духовне родитеље нека да бог да се кроз веронауку спасе што више младости српске! протојереј мр александар д средојевић мој први катихизис православни мисионар l 59 свештеник горан живковић православље и савремене технологије као што знамо, интернет је медиј преко кога се размењује велика количина информација док читате овај текст, са интернета се скидају милиони песама, видео клипови свих врста, текстови, књиге, ови и они извештаји итд, милиони људи четују, ишчитавају своје мејлове или пишу поруке на интернет-форумима и блоговима којих опет имамо на десетине хиљада у исто време, међутим, виртуелна мрежа свих мрежа је права радионица идеја које износе корисници овог медија пишући свакодневно милионе порука на разним дискусионим чвориштима - било да се ради о форумима, блоговима, коментарима чланака или обичним тзв чет-собама наиме, једна од највећих погодности интернета је то што омогућава комуникацију сваког са сваким и то на свим могућим нивоима, било да се ради о необавезном ћаскању, тражењу животног партнера или теолошко-философској расправи о егзистенцији бога нас интересује управо ово треће, дакле вечно млада, свежа и малтене сваком интересантна тематика бога, смисла живота, вечности да ли се, дакле, о питању свих питања расправља негде на интернету и какав је квалитет тих дискусија? одговор је, наравно, потврдан дијалог са атеистима на интернету 60 l6/2008 постоје многи форуми и блогови на којима се води ова врста дискусије, а квалитет се креће од младалачког препуцавања на нивоу четовања, па све до високоумних промишљања са освртом на становишта познатих филозофа или светих отаца што се тиче неке начелне поделе дискутаната, можемо их сврстати у следеће групе: (моно)теисти тј верујући, секташи, атеисти, агностици, привидно незаинтересовани за ову тематику и остали иако свака од ових група има неке своје специфичности, морам признати да су мојој маленкости некако најинтересантнији они који су нама, православним хришћанима, најдаљи, а то су атеисти наиме, то су они који свакако нису, како поједине карактерише св јован у откривењу, млаки напротив, атеисти често са страшћу, додуше негативном, приступају проблему поимања бога са друге стране, они најчешће имају неограничено поверење у науку полемика са атеистима научни поглед на свет сматрају јединим валидним и потпуним, чак и када су у питању метафизичке теме у науци они најчешће виде апологију атеистичког погледа на свет, површно правећи од ње својеврсног идола коме се клањају као стари пагани било какво веровање, од сујеверја свакодневице до оног које полази од признавања надумног створитеља, атеисти презирy и сматрају такво мнење као оно које се наводно може лако оповргнути научним аргументима још пуно се може рећи о људима овог система размишљања, а питање које се поставља пред једним православним хришћанином који користи интернет је да ли има смисла водити дијалог са њима на свим оним виртуелним чвориштима која потенцијално омогућавају ту комуникацију моје најдубље убеђење је да овај дијалог итекако има смисла и да га треба водити из свог личног искуства изнео бих нека запажања везана за то пре свега, атеисти који пишу по разним интернет форумима уопште нису необразовани, а добар пример за то је један од, на жалост, најпосећенијих интернет форума-б92 форум зато свако ко улази у дебату са овим прелешћеним људима треба да буде добро поткован знањем и то не само теолошким, већ и оним из опште културе сваки аргуменат који је логички утемељен биће врло вероватно примљен у срцима ових људи удаљених од бога, иако то они неће увек признати такође, добродошла је намера да се културно, а опет убедљиво, разобличе све нелогичности оваквог погледа на свет навешћу један пример који пластично описује на који начин се атеисти могу аргументима побити на оном плану за који мисле да је њихов терен, тј на интелектуалном плану наиме, својевремено је на форуму б92, на коме сам тада учествовао, постављена тема о историчности личности господа исуса христа учествујући, поставио сам питање свима који је прате да ли су онда и све остале личности које се помињу у новом завету измишљене, а затим сам навео многа имена, почевши од св павла до аполоса једно контрапитање и тајац на супротној страни - није било ни издалека озбиљног одговора многи који су били убеђени у некакву неисторичност господа исуса христа, морали су да признају да је то нелогична поставка затим сам наставио наводећи сведочанства тацита, плинија, талмуда, јосифа флавија итд, која су додатно потврдила истинитост тезе о историчности исуса овај пример је само један од оних који су погодни за дијалог са атеистима јер аргументи једноставно нису на њиховој страни у науци најчешће виде апологију атеистичког погледа на свет, површно правећи од ње својеврсног идола коме се клањају као стари пагани било какво веровање, од сујеверја свакодневице до оног које полази од признавања надумног створитеља, атеисти презирy и сматрају такво мнење као оно које се наводно може лако оповргнути научним аргументима православни мисионар l 61 wwweparhija-dalmatinskahr овом приликом желимо да вам представимо сајт далматинске епархије, који нам се свидео како обиљем садржаја тако и функционалношћу и прегледношћу почетна страна нуди избор учитавања пре- зентације на српском (ћирилица и латиница) и енглеском језику следи преглед прве рубрике, редовно ажуриране, која се односи на најновије вести из епархије и православног света уопште ту је и место посвећено историјату епархије, доста важно с обзиром на отежане околности под којима наша црква на тим просторима вековима опстаје опис историјских раздобља кратак је и довољно јасан да би се стекао увид у главне дога- ђаје прилично сложене историјске слике посебна пажња посве- ћена је манастирима ове епархије, која је сасвим прилагођена начину вир- туелне презентације историјски садржај не умара претераним дета- љима нити је штур, фото- графије су довољно ква- литетне и јасно дочара- вају визуелни утисак места на ком се манастир налази у рубрици публикаци- ја, која представља насло- ве богате издавачке делат- ности епархије, налази се и линк ка свим бројевима епархијског листа крка, са садржајем и пар издво- јених текстова за сваки број још једна интересантна ствар из богатог садржаја презентације јесу фотографије из рубрике ризни- ца видећете репродукције старих и вероватно најлепших икона са ових простора све у свему, леп пример добро конципиране презентације која у потпуности служи сврси orthodoxwikiorg само име презентације може вас навести на закључак о њеном карактеру и садржају: попут општепознате wikipedi-је, online енциклопедије богате садржине, оrthodoxwikiorg представља једну такву online свезналицу када је у питању православна вера широк обим тема које су начете и које из дана у дан бивају допуњаване од стране самих корисника овог сајта, не допушта драган јовичић црква и технологије православљенаинтернету 62 l6/2008 да га у целини прикажемо читав сајт изворно је настао на енглеском језику и тако се и приказује при учитавању у заглављу главне стране налазе се основне инфор- мације о презентацији као и језички изборник – за сада српски језик није уврштен (или тренут- но постоји проблем са странама на српском језику) оно што је битно јесте текст до кога долазите путем линка what orthodoxwiki is and is not, који ће вам јасно ставити до знања шта можете очекивати од сајта и какво понашање је пожељно уколико сте регистровани корисник у кратким цртама, указаћемо на основне кате- горије које orthodoxwiki нуди: са десне стране налази се листа тема (ликови светитеља, цркве- них отаца, црвених писаца и мисионара; тексто- ви богослужбеног и догматског карактера; црк- вена историја; фотографије манастира и светих места) са низом поткатегорија и линкова који се односе на насловљени садржај у питању су тек- стови, фотографије али и читаве презентације, те се може рећи да је orthwiki и једна врста пра- вославног интернет портала допада нам се садржај централног дела главне стране – на првом месту истичу се имена свети- теља којима је посвећено место у богослужбе- ном кругу за одређени текући дан (мада за сада ажурирање касни пар дана), заједно са линкови- ма, уколико за неку од поменутих речи, имена или назива на сајту већ постоји нешто (житије светитеља или поменутог места у тексту или теолошког појма, репродукције иконе светог) одмах испод тога можете прочитати препоруче- ни текст, што се такође повремено мења све у свему, врло интересантна презентација која захтева доста времена и пажње добра је идеја у циљу подстрека самих корисника да раде на богаћењу садржаја, што помало иде на штету прегледности, али, надамо се, неће ићи и на штету квалитета православни мисионар l 63 сека из наслова није она свима позната сека, недосањани сан сваког стаменог возача транссибирског или макар транссрпског теретњака, она која полако али сигурно доводи у питање место које у поменутим возилима заузима постер асполутне ц р или, не тако убедљиво (упркос труду), гротескне ј к, а све сведочећи тако о краху монополарног, пардон, униполарног света чак и у сфери најконзумиранијег српског извозног производа у околним братским републикама наша сека је, веровали или не, глобално још популарнија од поменутих балканских младица; о њој не маштају само возачи: пред њом падају на колена и председници најмоћнијих држава; она, такође наслућује, кажу неки, крај монополарног света сека узвраћа ударац 64 l6/2008 па, ко је то? овај надлични феномен је светска економска кризa – веома духовита скраћеница коју су у етар лансирали (не знам да ли је можда неко пре њих то учинио?) водитељи најзанимљивијег јутарњег радио програма премда за мене не постоји апстрактнија област од економије (наиме, јасно ми је да 2 кг пасуља вреди као 1 кг меса, а што је више од тога од злога је), наслућујем у чему је ствар са секом: наиме, новац служи да би олакшао трговину добрима, али када почнете да тргујете самим новцем онда западамо у двоструку апстракцију и дупло више се одвајамо од стварности (тј пасуља, нпр) па када још покушамо да једемо новац и видимо да он у нашем стомаку изазива још веће „проблеме“ од пасуља, тада настаје сека све ово итекако има везе са темом овог броја „мисионара“ загађивање планете има један прост узрок: жељу за новцем јер новац је већ давно престао да буде средство које нам омогућује да упоредимо вредност баба и жаба он дефинише вредност и он јесте вредност следи: колико имаш новца, толико си вредан; а човек је боголико биће, па има потребу да буде бесконачно вредан зато нећу више производити колико ми треба него онолико колико желим да имам новца – ∞; или: зато нећу више израбљивати „мајчицу земљицу“ онолико колико сам гладан пасуља, јер моја храна је новац, а глад за њим је незасита наравно, изгледа да смо ипак схватили да ако и поштујемо „мајчицу“ као кљусе, ипак, и то кљусе мора нешто да удахне, попије, поједе и да, макар мало, одспава схватили смо, а сада нас подсећа и сека, премда нимало сестрински нежно но, сигурно је да све то није довољно такође, сигурно је да је све више од тога илузорно ако мислите другачије, значи ли то да верујете да ће највећа светска сила пристати да не буде више највећа, будући да је главни чинилац њене величине војна индустрија, а ди је војска, ту је рат, а рат баш и није добра ствар, што за људе, што за околиш? верујете ли да богати осамдесетогодишњак тражи утеху у недрима (ако уопште може да устане из колица) двадесетогодишње лепотице зато што воли живот и да она на то пристаје зато што га воли, јер воли живот и поштује старост? верујете да ће се они уплашити и забринути зато што воле живот? или је ипак то вољено нешто много подземније, прљавије и страшније а томе, свакако, није стало до панди и китова и управо то у нама је криво за глобални еколошки проблем шта да радимо? не знам „остави нека мртви сахрањују своје мртваце; а ти хајде те објављуј царство божије (лк 9, 60)“
Свеска: 304 | Еколошка криза
... Фотографија на насловној страни корице: Молитва у природи Фотографија на другој страни корице: Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Фотографија на трећој страни корице: Тројеручица у Литији PRAVOSLAVNI новембар / децембар 2008 стране Фотографија на полеђини корице: Хармонија Цркве и природе Реч уредника Проблем еколошке кризе 2 - 3 Сећања На Божић 4 - 5 Старечник Старац Порфирије о лепоти творевине 6 Азбучник О Цркви 7 Живот у Христу Литургијски ендорфин 8 - 9 Црква и друштво Сетимо се сиромашних 10 - 11 Хришћанска антропологија Христови „таланти“ и самопознање(Мт 25, 14-30) 12 - 14 Ученици веронауке пишу Жито и бундева 15 Рано хришћанство ФилонизАлександријеиранохришћанство 16 - 17 Хришћанство и наука е=271828182845904523536028747 15-19 Тема броја Потрага за знацима 20-22 За живот свијета 23-25 Човек - устројитељ или разоритељ творевине Божије? 26-27 Религија и екологија 28-29 Звона природе 30-31 Свештеник творевине 32-35 Света Земља Јерусалим – сведок векова 36-37 Православље и родољубље Националност на кантару крсне славе 38-39 Колаж Фото-путовање уз Псалтир 40-42 Хришћанство и философија Љубав и други закони 43-45 Пастирска психологија Човек као биће смисла 46-50 Лекар лечи, Бог исцељује 51-52 Глувонеми Бога прослављају 53-55 Представљамо Вам Православна заједница у Бањалуци 56-57 Мој први катихизис 58 Православље и савремене технологије Дијалог са атеистима на интернету 59-60 Православље на интернету 61-62 Из потпуно другачијег угла Сека узвраћа ударац 63-64 misionar УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ жички Хрисостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Фотограф Ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јерођакон Јован (Панић), јерођакон Клеопа (Стефановић), ђакон Јован Бабић, вероучитељ Илија Јокић, дипл инг Александар Савић, дипл соц Татјана Радић, дипл фил Милана Вучићевић Излази двомесечно Годишња пр
... Фотографија на насловној страни корице: Молитва у природи Фотографија на другој страни корице: Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Фотографија на трећој страни корице: Тројеручица у Литији PRAVOSLAVNI новембар / децембар 2008 стране Фотографија на полеђини корице: Хармонија Цркве и природе Реч уредника Проблем еколошке кризе 2 - 3 Сећања На Божић 4 - 5 Старечник Старац Порфирије о лепоти творевине 6 Азбучник О Цркви 7 Живот у Христу Литургијски ендорфин 8 - 9 Црква и друштво Сетимо се сиромашних 10 - 11 Хришћанска антропологија Христови „таланти“ и самопознање(Мт 25, 14-30) 12 - 14 Ученици веронауке пишу Жито и бундева 15 Рано хришћанство ФилонизАлександријеиранохришћанство 16 - 17 Хришћанство и наука е=271828182845904523536028747 15-19 Тема броја Потрага за знацима 20-22 За живот свијета 23-25 Човек - устројитељ или разоритељ творевине Божије? 26-27 Религија и екологија 28-29 Звона природе 30-31 Свештеник творевине 32-35 Света Земља Јерусалим – сведок векова 36-37 Православље и родољубље Националност на кантару крсне славе 38-39 Колаж Фото-путовање уз Псалтир 40-42 Хришћанство и философија Љубав и други закони 43-45 Пастирска психологија Човек као биће смисла 46-50 Лекар лечи, Бог исцељује 51-52 Глувонеми Бога прослављају 53-55 Представљамо Вам Православна заједница у Бањалуци 56-57 Мој први катихизис 58 Православље и савремене технологије Дијалог са атеистима на интернету 59-60 Православље на интернету 61-62 Из потпуно другачијег угла Сека узвраћа ударац 63-64 misionar УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ жички Хрисостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Фотограф Ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јерођакон Јован (Панић), јерођакон Клеопа (Стефановић), ђакон Јован Бабић, вероучитељ Илија Јокић, дипл инг Александар Савић, дипл соц Татјана Радић, дипл фил Милана Вучићевић Излази двомесечно Годишња пр
Одреднице:
5
Свеска: 305 | Милосрђе у посту
...и понеће свој крст суза ће се улити у звезду, а звезда у објавуВАСКРСЕЊА,📌 , вечно трепере-
ње - тако је обећано као добре домаћине ове плане-
те, он нас зове да поделимо ту радост
варја перковић поетика
„
...и понеће свој крст суза ће се улити у звезду, а звезда у објаву
МЕТА инфо: Р:23755 К:182309 Д:101
| Свеска 305 |
Свеска: 305 | Милосрђе у посту
... сусрет година је почела са вером и надањем у напредак родио се бог он је сада међу нама, стаје нам у видокруг под маском сваког човека којег среће- мо и пита о овој чудној планети, о ружи која је оста- вљена пре свега, он моли за свој цртеж ускоро ће га време заклонити и понеће свој крст суза ће се улити у звезду, а звезда у објаву васкрсења, вечно трепере- ње - тако је обећано као добре домаћине ове плане- те, он нас зове да поделимо ту радост варја перковић поетика „гледам малу звезду“ - у сусрет васкрсу! 56 l1/2009 храм сабора српских светитеља на карабурми први је саграђени храм у београду после другог светског рата темељ храма постављен је 1976 годи- не, а освештао га је блаженопочивши патријарх гер- ман 13 новембра 1988 године своју славу празнује друге или треће недеље у септембру данас храм има четири парохије, четири парохијска свештеника, ђакона и хор богослужења су свакоднев- на, четвртком се чита акатист уместо вечерње, а субо- том се служи литургија за упокојене сви се труде да допринесу према својим даровима, тако хор и певница негују благолепије па је свака света литургија заиста посебан доживљај јер пева цела црква након литурги- је верни се окупљају у лепо уређеној порти или дому и разговарају са оцима о свакодневним темама и духов- ним недоумицама међу вернима има доста и деце која се зими санкају, а у лепше дане јуре се међу воћкама планира се постављање клацкалица, љуљашки и тобо- гана не би ли им радост била још већа свештеници храма сабора српских светитеља организовали су током године поклоничка путова- ња посећени су манастири и цркве ваљевског кра- данијела олуић представљамо вам литургијска заједница хр ама сабора српских светитеља на карабурми православни мисионар l 57 ја, црквене општине ваљевска мионица, коцеље- ва, јаловик, соко град на свим путовањима све- штеници су служили свету литургију, а чланови хора певали часни оци ни на тренутак не заборављају своје парохијане у свако доба су на располагању за савет и духовну поуку, обилазе старе и немоћне у два дома која се налазе на карабурми, остваре- на је сарадња са хуманитарном организацијом хришћанских православних цркава швајцарске „хокс“ у време бомбардовања сваки дан је дељено 130 оброка угроженом становништву са карабурме подељено је 200 пакета из фонда „човекољубље“ и за расељена лица са косова и метохије такође од новембра 1999 до 30 јуна 2000 године 230 особа примало је храну свако- дневно из народне кухиње наше цркве у сарад- њи са „човекољубљем“ подељено је око 8000 кг поморанџи у току часног поста 2000 године током 2004 часни оци и верни народ је сакупио гардеробу и око 150 кг хране за србе на ким, новчану помоћ за хиландар, помоћ болесној деци и удовицама, стипендирани су и ученици богословије током читавог школовања мисионарска делатност храма може се мерити чињеницом да у овом насељу, у коме је некада вођена жестока борба против подизања богомоље, свеште- ници већ деценију и по режу славски колач у свих пет основних школа у част и славу светог саве, тако да су у школама били претече верској настави читаву деценију пре њеног увођења последњих година храм је проширен и украшен живописом, али је премали да сваке недеље прими све који су жедни речи божије, тако да је у плану изградња још једне цркве у парку код биоскопа и једне мање на обали дунава која би била посвећена светима ермилу и стратонику, првомученицима који су пострадали у iv веку за време римског императора ликинија данијела олуић представљамо вам литургијска заједница хр ама сабора српских светитеља на карабурми 58 l1/2009 у другом делу текста који се бави увек добродо- шлим дијалогом са онима који не размишљају на исти начин као и ми, православни хришћани, трети- раћемо оне теме које су у том дијалогу пожељне почећу од оне коју сматрам најзахвалнијом по том питању, а то је тематика еволуционизма тј (нео)дар- винизма ова тематика је захвална из 2 битна разло- га пре свега, у њој се дотичу наука и метафизика, јер ова теорија покушава да објасни настанак живог све- та, дакле живота у крајњој линији, користећи логику својствену науци са друге стране, ова тема изазива велику пажњу код читалаца, а уз њу увек иду инспи- ративне дискусије темпераментних дискутаната из личног примера могу посведочити ову тврдњу, а реч је о интернет-форуму на коме сам један од модерато- ра наиме, две теме на форуму које се баве овом тема- тиком отворене су и погледане око 400000 пута у периоду од две године, што је изузетно велики број наравно, у дискусије треба улазити са претходним удубљивањем у тему које би требало да траје бар неколико година када је о томе реч, може се рећи да у србији има доста литературе која врло убедљиво побија аргyменте научника еволуциониста и можемо их обилно користити уз свест да су аутори махом из неправославног духовног миљеа у том смислу треба поступати онако како је св василије велики препо- ручивао младима, дакле са разумом и расуђивањем преузимати оно што је добро и вредно у овим списи- ма анти-еволуција ако се ова проблематика добро савлада убедљи- вост антиеволуционих аргумената ће поколебати и најокорелијег атеисту што се на интернет-форумима и те како доказало наравно, смисао је у томе да се сувом логиком покаже бесмисао и комика натурали- стичко-материјалистичког погледа на свет, а самим тим и убедљивост онога што је алтернатива том брзо- плетом мњењу, а то је стварање и постојање створи- теља страх од бога је почетак мудрости, па када атеисту доведемо до тог првог корака на реду је апологетика путем које се указује да је хришћанство тј правосла- вље аутентични монотеизам да бисмо навели про- сечног атеисту да здраворазумски промишља о овој битној теми можемо посегнути за захвалном темом историчности господа исуса христа јер многи људи данас живе у погрешном уверењу да је јеванђеље само неки мит, а библија полумитолошка литерату- ра! историчност старог и новог завета о историчности старог и новог завета постоји мноштво аргумената и у овим дискусијама их треба обилно истицати подаци везани за библијску архео- логију, детаљност старозаветног и новозаветног извештаја, мноштво личности које се помињу у библији јасно указују на аутентичност и историчност библијских списа поготову је битна тема исторично- сти јеванђеља и, наравно, централне личности - господа исуса христа овоме увек треба посветити дужну пажњу јер очигледни докази који иду томе у прилог остављају врло јак утисак на често неупућене читаоце њима то може постати подстицај за пажљи- вије и темељније читање новог завета, што је управо и циљ ових дискусија црква и образовање сем поменутих тема које смо обрадили у најгру- бљим цртама, често се на интернет-форумима рас- правља о утицају цркве, било западне, било источне, на историјат образовног система, те се у том смислу подмеће погрешна теза да је хришћанство само за неуке и необразоване наравно, ми добро знамо да хришћанство није против науке и образовања зато што никад није било у савезу са глупошћу, али многи свештеник горан живковић православље и савремене технологије дијалог са атеистима на интернету (други део) православни мисионар l 59 то, на жалост, не знају њима треба наводити приме- ре из историје хришћанства, свете оце који су често спадали у најобразованије људе свог времена - св василија великог, св јована златоустог, св фотија, оригена итд као и чињеницу да су многи западни и источни манастири у своје време били прави центри учености и културе уопштено, на форумима треба увек баратати чиње- ницама јер се у супротном може десити да се дође у незавидну ситуацију у којој су привидно јачи аргу- менти противника хришћанства ти исти противни- ци се никако не смеју потценити јер се често ради о врло образованим људима они, дакле, јесу безбо- жници, често и вулгарни антитеисти, али уопште нису необразовани или са мањком интелигенције најбоље је пре било каквог упуштања у дискусије премерити превентивно своје снаге у односу на чла- нове конкретног интернет-форума на крају треба рећи да никад не смемо изгубити из вида да је човеку изнад свега дата слобода која подра- зумева чак и свесно одбацивање бога, али то не значи да неверујуће или слабоверне не треба аргументима просто натерати да преиспитују своје ставове напро- тив, то је императив сваког православног хришћани- на који активно користи интернет и жели да следи свог великог учитеља свештеник горан живковић православље и савремене технологије дијалог са атеистима на интернету (други део) 60 l1/2009 у знаку часног великог поста који предстоји вреди потруди- ти се и пронаћи садржаје који ће нам помоћи да у њега ступимо што спремнији у претходним бројеви- ма смо говорили о многим презен- тацијама чије библиотеке нуде велики број текстова посвећених посту, смислу поста и начину њего- вог практиковања ту су и обја- шњења свих већих празника (господњих и богородичних посеб- но), нарочито оних који се славе у периоду великог поста подсећања ради поменућемо два наша заиста велика, можда најпосећенија сајта: wwwverujemorg и wwwsvetosavlje org, на којима се може наћи све што ће вам бити потребно поред наведених, ево још неколико добрих примера: http://wwwpakibitijacom још један добро конципиран и богат сајт визуелно не оптерећује, прегледан је – на почетној страни (лево и десно) налазе се изборници путем којих бирамо приказ тематски разврстаних садржаја – за који је резервисано средишње место (ова почетна страна замишљена је као централни изборник тема које аутор жели да истакне) свака од целина коју желите да истражите је визуелно веома добро постављена, тако да је немогуће збунити се при прегледу презентације садржај презентације је широк и дотиче се великог броја феномена православног живота које кратко и јасно објашњава и илуструје примерима ту су текстови поучног, богослужбеног и приповедачког карактера чији избор, садржај и број потврђују да овом сајту треба посветити пажњу посебно препоручујемо слово о посту, о вакрсу и обичајима који се односе на овај велики догађај нарочито су вредни текстови богослужбеног карактера (литургијске молитве, псалтир, акатисти, тропари и кондаци (исписани онако како се изговарају на црквенословенском), свакодневне молитаве) који ће вам омогућити да са пажњом учествујете у богослужењима (нарочито интензивним током предстојећег поста) разумевајући њихов смисао и поредак сајт има и галерију икона и листе песама православног појања, које можете послушати током листања у формирање и одржавање ове презентације је уложен веома велики труд, и то од срца поздрављамо у овом случају време проведено пред екраном свакако неће бити изгубљено http://wwwpravpostorgua наведена адреса води на веома добру презентацију која је тематски уско везана за пост, коме је, с драган јовичић црква и интернет православље на инт ернету православни мисионар l 61 обзиром на важност и улогу коју има у животу сваког православног хришћанина, неопходно посветити доста пажње читав сајт је приказан на руском језику, што за посетиоца са нашег говорног подручја неће бити велики проблем смисао текста и значење неких нама непознатих речи лако се назиру као што смо већ поменули, искључива тема сајта је пост, односно све оно што је за њега везано почевши од уводних објашњења о појму поста, о сваком посту понаособ износе се текстови који говоре о разлогу, начину и времену његовог установљења, о сврси и смислу поста уопште, о томе како га у свакодневици оставарити база текстова и светоотачких беседа који говоре о посту редовно се допуњава поред свега наведеног, присутан је и знатан број упутстава за припремање посне хране http://wwwzavetru за разлику претходно описане презентације, ова је обимнија оно што нас сада интересује јесте део њеног садржаја који се односи на пост, до кога долазимо преко изборника са леве стране, линка календарь учитана страна црквеног календара омогућава да стекнемо увид у то како је подељена црквена година, посебно у кон- тексту редоследа вишедневних постова и великих празника, господњих и богородичних изборник са десне стране (праздники и посты) нуди листу свих великих празника и сва четири вишедневна поста о којима се даље, на посебно учитаној страни, говори детаљ- није почевши од припремних седмица пред пост, све до пасхе, уз сваку се дају подробна историјска и теолошка обја- шњења праћена светоотачким текстови- ма са том тематиком и упућивањем на стране које нуде богослужбени поредак за актуелни период презентација садржи веома исцрпне описе и детаље који се односе на многе појмове хришћанског живота и свакако је вреди посећивати драган јовичић црква и интернет православље на инт ернету 62 l1/2009 у тексту из претходног броја продужили смо наше упознавање са самима собом, са човеком као „бићем смисла“, а не свеусловљеним „робом“ утицаја личне и колективне прошлости, које махом одређују његове реакције сада ћемо покушати да путем примера детаљније испитамо колико је једно, односно друго гледиште у складу са животним искуством; колико смо под утицајем већинског начина мишљења о животним циљевима и начину њиховог остваривања и колико је оно заиста реал- но потрудићемо се да разјаснимо на шта човек уистину може да утиче својом вољом и на који начин; у односу на шта увек остаје слободан указа- ћемо на јединственост човекове свести; на битне појмове чије нам је разликовање значајно да бисмо правилно разумели себе и друге: на разлику криви- це од одговорност, реакције на проблем од његовог решења, узрока од разлога – видећемо и које то истине предања виктор франкл потврђује идући тим путем манипулација савремена гледишта човека често поистовећују са механизмом, са компјутером чији је програм мање- више до одређеног узраста учитан, те би човек, ако хоће да схвати себе самога, а затим друге људе и свој однос са њима, требало само да га растумачи; то може чинити или сам (често уз ослонац на тзв популарну психологију, која је данас саставни део масовне културе, а углавном се темељи на упрошћа- вању фројдове психоанализе) или уз помоћ психо- терапеута ако, међутим, човек осећа да нешто није у реду, „популарна психологија“ наизглед нуди решење, али по истом, „компјутерском“, моделу – ако про- грам не ваља, потребно је ресетовати машину и учи- тати нови: у тежим случајевима то подразумева терапију у класичном смислу, а у случају „нормал- них животних проблема“, један од често нуђених одговора јесте тзв „само-програмирање“: колико пута смо чули реченице: све је могуће, ако се довољно жели; све што хоћу то и могу итд коли- ко пута смо слушати јавне личности, идоле великог броја младих, како причају о сопственим успесима као искључивим резултатима воље и упорног рада? колико је само девојака (чак и жена у зрелим годи- нама!) упропастило здравље неумереним дијетама зато да би достигле „иделану фигуру“, коју им суге- александар загорац пастирска психологија видимо ли се јасно? наслеђе виктора франкла (трећи део) православни мисионар l 63 ришу особе унајмљене ради рекламе, за чији је физички изглед у највећем броју случајева заслу- жнија генетика него било шта друго? овај последњи пример нам скреће пажњу на још једну кључну осо- бину савременог односа (човека) према човеку, који великим делом стварају и злоупотребљавају медиј- ски наоружани трговци-без-граница: не само да нам се сугерише да је за свако „моћи“, у начелу довољно само „хтети“, већ нам се мање-више отво- рено и „разјашњава“ шта су то „уствари“ наше жеље и потребе не личи ли то на манипулацију?1 како то да ју није лако уочити, иако су њене размере свеоп- ште? управо је у томе кључ: доведени смо дотле да такве и сличне наговештаје више не преиспитујемо, већ их полусвесно усвајамо као „нормалне“, „очи- гледне“, нешто што „сви знају“ - зато нам се, после 1 види на пр: емоционално брендирање, marc gobe, mass international, beograd, 2006 врло кратког времена, и чине као изворно наши како смо дошли дотле? лековити разлог у претходном наставку укратко смо објаснили историјски процес који је човека довео дотле да себе посматра као објекат, ствар – да се реификује (res, лат – ствар) паралелно са тиме развија се и идеја пандетерминизма (свеусловљености) која тежи, поред осталог, и да одговори на питање како та ствар, тај механизам (човек) ради и како га „попра- вити“ у случају „квара“ „жели ли неко да манипулише људским бићима, мора их прво реификовати, а затим их обрадити према ставовима пандетерминизма“, каже виктор франкл шта то заправо значи? идеја „(само)програмирања“ потиче из пандетер- министичког схватања по коме је човек напросто производ различитих чинилаца (побројаних горе) који одређују развој људске врсте и човека као поје- динца пандетерминизам и не може да понуди ништа друго као решење, осим утицања на саме услове/узроке, јер једино њих и види то свакако јесте пут до решења, а да ли је заиста у томе цело- купно решење? погледајмо следећи пример: велики број алкохоличара у последњој фази лече- ња узима лекове који их физички спречавају да пију након тога, међутим, неки се после паузе вра- ћају алкохолу, а неки не зашто? и код једних и код других деловало се на исти узрок (психофизичка зависност) и то на исти начин (лековима који делу- ју на нервни систем) али они који се нису вратили алкохолу нашли су разлог да не пију, док другима то није пошло за руком; код њих се лечење зауставило на узрочно-последичној равни, а изостао је иско- рак на ону вишу, људскију, где човека крепе разлози и смисао александар загорац пастирска психологија видимо ли се јасно? наслеђе виктора франкла (трећи део) и кад тешкоће нису непосредно веза- не за питање смисла, проналажење смисла биће од помоћи - човек није апсолутно неусловљен, али није ни свеусловљен: стога у нашем поступању увек постоји учешће слободне воље, а тиме у одређеним случајевима и кри- вица (као подстрек на одговорност)- љубав морамо усмерити према нечему осим себе, да бисмо могли здраво да је остваримо и према себи 64 l1/2009 знам да сви знате причу о васи ладачком сни- мљен је и филм или филмови, не знам ни сам одмах на почетку: уопште ми га није жао! штави- ше, није ми ни симпатичан мислим, ако ти толико треба да схватиш да је љубав важнија од коња, ливада, златног сата и штапа, па и салаша, молићу, онда је кафана заиста једино решење у егзистен- цијалном смислу, мислим брате, ваљда си чуо за ромеа и јулију?! но, оставимо васу да на миру „откљуца“ своје у кафани наша тема је пост а прича о васи ладач- ком нам показује колико је пост, као и све оно што је у вези са њим, саморазумљиво начело јер прва „ствар(ност)“ везана за пост је љубав и зато, ако се сетимо шта нам о љубави каже св апостол павле у химни љубави (1 кор 13), онда нам ника- кво друго тумачење поста не треба међутим, данас ретко ко говори о посту полазећи од химне љубави те дијета, те борба са страстима, те „здра- вље“, те ово, те оно једна кап уља, две капи све то јесте добро, у свакоме смислу, али нешто ипак као да недостаје јер, ако је заиста све тако, и ако је пост као уздржање од хране и самодисциплинова- ње један од суштинских израза наше хришћанске вере, како онда да објаснимо зашто увек и свагда не постимо? да ли је може бити довољно да будемо хришћани само 7, 40, 80, 120 дана у години? најпре, није тачно да ми не постимо свагда у смислу у коме пост означава одрицање зарад служења бли- жњем у љубави заповест поста важи у сваком тренутку нашега живота најснажнија страст, страст која је извор најпогубнијег греха, а то је страст самољубља, побеђује се само и једино оваквим служењем; уздржање од хране има тако само једну и то помоћну функцију: јачање воље која је једино оружје у борби против греха, јер грех је, коначно, пре свега проблем воље и зато васи ладачком нико није крив за његов животни промашај и зато је његов крај кука- вичка капитулација, патетична жалопојка над самим собом, без макар и једног покушаја да се уђе у борбу али данас, нажалост, чак и васа ладачки изгледа као некакав романтични трагичар мислим, ипак је он имао „храбрости“ да макар уништи, ако не и победи, једини извор проблема: себе због тога му дајемо један поен, који је, наравно, недовољан за победу, али: нек’ се зна кажу да је појава крупног кадра у кинематогра- фија била основна претпоставка за настанак фено- мена филмске звезде наиме, говоримо о могућно- сти да нечије лице задобије чудовишне димензије, да се сваки његов делић уреже у памћење фасцини- ране гомиле е сад, не би било тако страшно да се остало при филму међутим, филмска звезда је постала парадигма „доброг“ у свим сферама дру- штва: у политици, уметности, чак и религији а то добро-утицајно-моћно је најчешће један обичан надувани балон, без икаквог стварног садржаја, али ипак, услед готово магијске моћи предимензи- онираног ничега, неподложан било каквом преи- спитивању, да не кажемо одрицању или одустаја- њу успети данас значи наметнути другима своју празнину, онај фамозни и овде често помињани персоналити и управо зато је пост у суштинском смислу данас прогнан, упркос томе што се његове мање битне димензије данас све више хвале као добре, здраве, корисне и управо зато данас чак и јадни васа ладачки изгледа као херој трагедије и коначно, управо је зато пост данас једини аутентични
... сусрет година је почела са вером и надањем у напредак родио се бог он је сада међу нама, стаје нам у видокруг под маском сваког човека којег среће- мо и пита о овој чудној планети, о ружи која је оста- вљена пре свега, он моли за свој цртеж ускоро ће га време заклонити и понеће свој крст суза ће се улити у звезду, а звезда у објаву васкрсења, вечно трепере- ње - тако је обећано као добре домаћине ове плане- те, он нас зове да поделимо ту радост варја перковић поетика „гледам малу звезду“ - у сусрет васкрсу! 56 l1/2009 храм сабора српских светитеља на карабурми први је саграђени храм у београду после другог светског рата темељ храма постављен је 1976 годи- не, а освештао га је блаженопочивши патријарх гер- ман 13 новембра 1988 године своју славу празнује друге или треће недеље у септембру данас храм има четири парохије, четири парохијска свештеника, ђакона и хор богослужења су свакоднев- на, четвртком се чита акатист уместо вечерње, а субо- том се служи литургија за упокојене сви се труде да допринесу према својим даровима, тако хор и певница негују благолепије па је свака света литургија заиста посебан доживљај јер пева цела црква након литурги- је верни се окупљају у лепо уређеној порти или дому и разговарају са оцима о свакодневним темама и духов- ним недоумицама међу вернима има доста и деце која се зими санкају, а у лепше дане јуре се међу воћкама планира се постављање клацкалица, љуљашки и тобо- гана не би ли им радост била још већа свештеници храма сабора српских светитеља организовали су током године поклоничка путова- ња посећени су манастири и цркве ваљевског кра- данијела олуић представљамо вам литургијска заједница хр ама сабора српских светитеља на карабурми православни мисионар l 57 ја, црквене општине ваљевска мионица, коцеље- ва, јаловик, соко град на свим путовањима све- штеници су служили свету литургију, а чланови хора певали часни оци ни на тренутак не заборављају своје парохијане у свако доба су на располагању за савет и духовну поуку, обилазе старе и немоћне у два дома која се налазе на карабурми, остваре- на је сарадња са хуманитарном организацијом хришћанских православних цркава швајцарске „хокс“ у време бомбардовања сваки дан је дељено 130 оброка угроженом становништву са карабурме подељено је 200 пакета из фонда „човекољубље“ и за расељена лица са косова и метохије такође од новембра 1999 до 30 јуна 2000 године 230 особа примало је храну свако- дневно из народне кухиње наше цркве у сарад- њи са „човекољубљем“ подељено је око 8000 кг поморанџи у току часног поста 2000 године током 2004 часни оци и верни народ је сакупио гардеробу и око 150 кг хране за србе на ким, новчану помоћ за хиландар, помоћ болесној деци и удовицама, стипендирани су и ученици богословије током читавог школовања мисионарска делатност храма може се мерити чињеницом да у овом насељу, у коме је некада вођена жестока борба против подизања богомоље, свеште- ници већ деценију и по режу славски колач у свих пет основних школа у част и славу светог саве, тако да су у школама били претече верској настави читаву деценију пре њеног увођења последњих година храм је проширен и украшен живописом, али је премали да сваке недеље прими све који су жедни речи божије, тако да је у плану изградња још једне цркве у парку код биоскопа и једне мање на обали дунава која би била посвећена светима ермилу и стратонику, првомученицима који су пострадали у iv веку за време римског императора ликинија данијела олуић представљамо вам литургијска заједница хр ама сабора српских светитеља на карабурми 58 l1/2009 у другом делу текста који се бави увек добродо- шлим дијалогом са онима који не размишљају на исти начин као и ми, православни хришћани, трети- раћемо оне теме које су у том дијалогу пожељне почећу од оне коју сматрам најзахвалнијом по том питању, а то је тематика еволуционизма тј (нео)дар- винизма ова тематика је захвална из 2 битна разло- га пре свега, у њој се дотичу наука и метафизика, јер ова теорија покушава да објасни настанак живог све- та, дакле живота у крајњој линији, користећи логику својствену науци са друге стране, ова тема изазива велику пажњу код читалаца, а уз њу увек иду инспи- ративне дискусије темпераментних дискутаната из личног примера могу посведочити ову тврдњу, а реч је о интернет-форуму на коме сам један од модерато- ра наиме, две теме на форуму које се баве овом тема- тиком отворене су и погледане око 400000 пута у периоду од две године, што је изузетно велики број наравно, у дискусије треба улазити са претходним удубљивањем у тему које би требало да траје бар неколико година када је о томе реч, може се рећи да у србији има доста литературе која врло убедљиво побија аргyменте научника еволуциониста и можемо их обилно користити уз свест да су аутори махом из неправославног духовног миљеа у том смислу треба поступати онако како је св василије велики препо- ручивао младима, дакле са разумом и расуђивањем преузимати оно што је добро и вредно у овим списи- ма анти-еволуција ако се ова проблематика добро савлада убедљи- вост антиеволуционих аргумената ће поколебати и најокорелијег атеисту што се на интернет-форумима и те како доказало наравно, смисао је у томе да се сувом логиком покаже бесмисао и комика натурали- стичко-материјалистичког погледа на свет, а самим тим и убедљивост онога што је алтернатива том брзо- плетом мњењу, а то је стварање и постојање створи- теља страх од бога је почетак мудрости, па када атеисту доведемо до тог првог корака на реду је апологетика путем које се указује да је хришћанство тј правосла- вље аутентични монотеизам да бисмо навели про- сечног атеисту да здраворазумски промишља о овој битној теми можемо посегнути за захвалном темом историчности господа исуса христа јер многи људи данас живе у погрешном уверењу да је јеванђеље само неки мит, а библија полумитолошка литерату- ра! историчност старог и новог завета о историчности старог и новог завета постоји мноштво аргумената и у овим дискусијама их треба обилно истицати подаци везани за библијску архео- логију, детаљност старозаветног и новозаветног извештаја, мноштво личности које се помињу у библији јасно указују на аутентичност и историчност библијских списа поготову је битна тема исторично- сти јеванђеља и, наравно, централне личности - господа исуса христа овоме увек треба посветити дужну пажњу јер очигледни докази који иду томе у прилог остављају врло јак утисак на често неупућене читаоце њима то може постати подстицај за пажљи- вије и темељније читање новог завета, што је управо и циљ ових дискусија црква и образовање сем поменутих тема које смо обрадили у најгру- бљим цртама, често се на интернет-форумима рас- правља о утицају цркве, било западне, било источне, на историјат образовног система, те се у том смислу подмеће погрешна теза да је хришћанство само за неуке и необразоване наравно, ми добро знамо да хришћанство није против науке и образовања зато што никад није било у савезу са глупошћу, али многи свештеник горан живковић православље и савремене технологије дијалог са атеистима на интернету (други део) православни мисионар l 59 то, на жалост, не знају њима треба наводити приме- ре из историје хришћанства, свете оце који су често спадали у најобразованије људе свог времена - св василија великог, св јована златоустог, св фотија, оригена итд као и чињеницу да су многи западни и источни манастири у своје време били прави центри учености и културе уопштено, на форумима треба увек баратати чиње- ницама јер се у супротном може десити да се дође у незавидну ситуацију у којој су привидно јачи аргу- менти противника хришћанства ти исти противни- ци се никако не смеју потценити јер се често ради о врло образованим људима они, дакле, јесу безбо- жници, често и вулгарни антитеисти, али уопште нису необразовани или са мањком интелигенције најбоље је пре било каквог упуштања у дискусије премерити превентивно своје снаге у односу на чла- нове конкретног интернет-форума на крају треба рећи да никад не смемо изгубити из вида да је човеку изнад свега дата слобода која подра- зумева чак и свесно одбацивање бога, али то не значи да неверујуће или слабоверне не треба аргументима просто натерати да преиспитују своје ставове напро- тив, то је императив сваког православног хришћани- на који активно користи интернет и жели да следи свог великог учитеља свештеник горан живковић православље и савремене технологије дијалог са атеистима на интернету (други део) 60 l1/2009 у знаку часног великог поста који предстоји вреди потруди- ти се и пронаћи садржаје који ће нам помоћи да у њега ступимо што спремнији у претходним бројеви- ма смо говорили о многим презен- тацијама чије библиотеке нуде велики број текстова посвећених посту, смислу поста и начину њего- вог практиковања ту су и обја- шњења свих већих празника (господњих и богородичних посеб- но), нарочито оних који се славе у периоду великог поста подсећања ради поменућемо два наша заиста велика, можда најпосећенија сајта: wwwverujemorg и wwwsvetosavlje org, на којима се може наћи све што ће вам бити потребно поред наведених, ево још неколико добрих примера: http://wwwpakibitijacom још један добро конципиран и богат сајт визуелно не оптерећује, прегледан је – на почетној страни (лево и десно) налазе се изборници путем којих бирамо приказ тематски разврстаних садржаја – за који је резервисано средишње место (ова почетна страна замишљена је као централни изборник тема које аутор жели да истакне) свака од целина коју желите да истражите је визуелно веома добро постављена, тако да је немогуће збунити се при прегледу презентације садржај презентације је широк и дотиче се великог броја феномена православног живота које кратко и јасно објашњава и илуструје примерима ту су текстови поучног, богослужбеног и приповедачког карактера чији избор, садржај и број потврђују да овом сајту треба посветити пажњу посебно препоручујемо слово о посту, о вакрсу и обичајима који се односе на овај велики догађај нарочито су вредни текстови богослужбеног карактера (литургијске молитве, псалтир, акатисти, тропари и кондаци (исписани онако како се изговарају на црквенословенском), свакодневне молитаве) који ће вам омогућити да са пажњом учествујете у богослужењима (нарочито интензивним током предстојећег поста) разумевајући њихов смисао и поредак сајт има и галерију икона и листе песама православног појања, које можете послушати током листања у формирање и одржавање ове презентације је уложен веома велики труд, и то од срца поздрављамо у овом случају време проведено пред екраном свакако неће бити изгубљено http://wwwpravpostorgua наведена адреса води на веома добру презентацију која је тематски уско везана за пост, коме је, с драган јовичић црква и интернет православље на инт ернету православни мисионар l 61 обзиром на важност и улогу коју има у животу сваког православног хришћанина, неопходно посветити доста пажње читав сајт је приказан на руском језику, што за посетиоца са нашег говорног подручја неће бити велики проблем смисао текста и значење неких нама непознатих речи лако се назиру као што смо већ поменули, искључива тема сајта је пост, односно све оно што је за њега везано почевши од уводних објашњења о појму поста, о сваком посту понаособ износе се текстови који говоре о разлогу, начину и времену његовог установљења, о сврси и смислу поста уопште, о томе како га у свакодневици оставарити база текстова и светоотачких беседа који говоре о посту редовно се допуњава поред свега наведеног, присутан је и знатан број упутстава за припремање посне хране http://wwwzavetru за разлику претходно описане презентације, ова је обимнија оно што нас сада интересује јесте део њеног садржаја који се односи на пост, до кога долазимо преко изборника са леве стране, линка календарь учитана страна црквеног календара омогућава да стекнемо увид у то како је подељена црквена година, посебно у кон- тексту редоследа вишедневних постова и великих празника, господњих и богородичних изборник са десне стране (праздники и посты) нуди листу свих великих празника и сва четири вишедневна поста о којима се даље, на посебно учитаној страни, говори детаљ- није почевши од припремних седмица пред пост, све до пасхе, уз сваку се дају подробна историјска и теолошка обја- шњења праћена светоотачким текстови- ма са том тематиком и упућивањем на стране које нуде богослужбени поредак за актуелни период презентација садржи веома исцрпне описе и детаље који се односе на многе појмове хришћанског живота и свакако је вреди посећивати драган јовичић црква и интернет православље на инт ернету 62 l1/2009 у тексту из претходног броја продужили смо наше упознавање са самима собом, са човеком као „бићем смисла“, а не свеусловљеним „робом“ утицаја личне и колективне прошлости, које махом одређују његове реакције сада ћемо покушати да путем примера детаљније испитамо колико је једно, односно друго гледиште у складу са животним искуством; колико смо под утицајем већинског начина мишљења о животним циљевима и начину њиховог остваривања и колико је оно заиста реал- но потрудићемо се да разјаснимо на шта човек уистину може да утиче својом вољом и на који начин; у односу на шта увек остаје слободан указа- ћемо на јединственост човекове свести; на битне појмове чије нам је разликовање значајно да бисмо правилно разумели себе и друге: на разлику криви- це од одговорност, реакције на проблем од његовог решења, узрока од разлога – видећемо и које то истине предања виктор франкл потврђује идући тим путем манипулација савремена гледишта човека често поистовећују са механизмом, са компјутером чији је програм мање- више до одређеног узраста учитан, те би човек, ако хоће да схвати себе самога, а затим друге људе и свој однос са њима, требало само да га растумачи; то може чинити или сам (често уз ослонац на тзв популарну психологију, која је данас саставни део масовне културе, а углавном се темељи на упрошћа- вању фројдове психоанализе) или уз помоћ психо- терапеута ако, међутим, човек осећа да нешто није у реду, „популарна психологија“ наизглед нуди решење, али по истом, „компјутерском“, моделу – ако про- грам не ваља, потребно је ресетовати машину и учи- тати нови: у тежим случајевима то подразумева терапију у класичном смислу, а у случају „нормал- них животних проблема“, један од често нуђених одговора јесте тзв „само-програмирање“: колико пута смо чули реченице: све је могуће, ако се довољно жели; све што хоћу то и могу итд коли- ко пута смо слушати јавне личности, идоле великог броја младих, како причају о сопственим успесима као искључивим резултатима воље и упорног рада? колико је само девојака (чак и жена у зрелим годи- нама!) упропастило здравље неумереним дијетама зато да би достигле „иделану фигуру“, коју им суге- александар загорац пастирска психологија видимо ли се јасно? наслеђе виктора франкла (трећи део) православни мисионар l 63 ришу особе унајмљене ради рекламе, за чији је физички изглед у највећем броју случајева заслу- жнија генетика него било шта друго? овај последњи пример нам скреће пажњу на још једну кључну осо- бину савременог односа (човека) према човеку, који великим делом стварају и злоупотребљавају медиј- ски наоружани трговци-без-граница: не само да нам се сугерише да је за свако „моћи“, у начелу довољно само „хтети“, већ нам се мање-више отво- рено и „разјашњава“ шта су то „уствари“ наше жеље и потребе не личи ли то на манипулацију?1 како то да ју није лако уочити, иако су њене размере свеоп- ште? управо је у томе кључ: доведени смо дотле да такве и сличне наговештаје више не преиспитујемо, већ их полусвесно усвајамо као „нормалне“, „очи- гледне“, нешто што „сви знају“ - зато нам се, после 1 види на пр: емоционално брендирање, marc gobe, mass international, beograd, 2006 врло кратког времена, и чине као изворно наши како смо дошли дотле? лековити разлог у претходном наставку укратко смо објаснили историјски процес који је човека довео дотле да себе посматра као објекат, ствар – да се реификује (res, лат – ствар) паралелно са тиме развија се и идеја пандетерминизма (свеусловљености) која тежи, поред осталог, и да одговори на питање како та ствар, тај механизам (човек) ради и како га „попра- вити“ у случају „квара“ „жели ли неко да манипулише људским бићима, мора их прво реификовати, а затим их обрадити према ставовима пандетерминизма“, каже виктор франкл шта то заправо значи? идеја „(само)програмирања“ потиче из пандетер- министичког схватања по коме је човек напросто производ различитих чинилаца (побројаних горе) који одређују развој људске врсте и човека као поје- динца пандетерминизам и не може да понуди ништа друго као решење, осим утицања на саме услове/узроке, јер једино њих и види то свакако јесте пут до решења, а да ли је заиста у томе цело- купно решење? погледајмо следећи пример: велики број алкохоличара у последњој фази лече- ња узима лекове који их физички спречавају да пију након тога, међутим, неки се после паузе вра- ћају алкохолу, а неки не зашто? и код једних и код других деловало се на исти узрок (психофизичка зависност) и то на исти начин (лековима који делу- ју на нервни систем) али они који се нису вратили алкохолу нашли су разлог да не пију, док другима то није пошло за руком; код њих се лечење зауставило на узрочно-последичној равни, а изостао је иско- рак на ону вишу, људскију, где човека крепе разлози и смисао александар загорац пастирска психологија видимо ли се јасно? наслеђе виктора франкла (трећи део) и кад тешкоће нису непосредно веза- не за питање смисла, проналажење смисла биће од помоћи - човек није апсолутно неусловљен, али није ни свеусловљен: стога у нашем поступању увек постоји учешће слободне воље, а тиме у одређеним случајевима и кри- вица (као подстрек на одговорност)- љубав морамо усмерити према нечему осим себе, да бисмо могли здраво да је остваримо и према себи 64 l1/2009 знам да сви знате причу о васи ладачком сни- мљен је и филм или филмови, не знам ни сам одмах на почетку: уопште ми га није жао! штави- ше, није ми ни симпатичан мислим, ако ти толико треба да схватиш да је љубав важнија од коња, ливада, златног сата и штапа, па и салаша, молићу, онда је кафана заиста једино решење у егзистен- цијалном смислу, мислим брате, ваљда си чуо за ромеа и јулију?! но, оставимо васу да на миру „откљуца“ своје у кафани наша тема је пост а прича о васи ладач- ком нам показује колико је пост, као и све оно што је у вези са њим, саморазумљиво начело јер прва „ствар(ност)“ везана за пост је љубав и зато, ако се сетимо шта нам о љубави каже св апостол павле у химни љубави (1 кор 13), онда нам ника- кво друго тумачење поста не треба међутим, данас ретко ко говори о посту полазећи од химне љубави те дијета, те борба са страстима, те „здра- вље“, те ово, те оно једна кап уља, две капи све то јесте добро, у свакоме смислу, али нешто ипак као да недостаје јер, ако је заиста све тако, и ако је пост као уздржање од хране и самодисциплинова- ње један од суштинских израза наше хришћанске вере, како онда да објаснимо зашто увек и свагда не постимо? да ли је може бити довољно да будемо хришћани само 7, 40, 80, 120 дана у години? најпре, није тачно да ми не постимо свагда у смислу у коме пост означава одрицање зарад служења бли- жњем у љубави заповест поста важи у сваком тренутку нашега живота најснажнија страст, страст која је извор најпогубнијег греха, а то је страст самољубља, побеђује се само и једино оваквим служењем; уздржање од хране има тако само једну и то помоћну функцију: јачање воље која је једино оружје у борби против греха, јер грех је, коначно, пре свега проблем воље и зато васи ладачком нико није крив за његов животни промашај и зато је његов крај кука- вичка капитулација, патетична жалопојка над самим собом, без макар и једног покушаја да се уђе у борбу али данас, нажалост, чак и васа ладачки изгледа као некакав романтични трагичар мислим, ипак је он имао „храбрости“ да макар уништи, ако не и победи, једини извор проблема: себе због тога му дајемо један поен, који је, наравно, недовољан за победу, али: нек’ се зна кажу да је појава крупног кадра у кинематогра- фија била основна претпоставка за настанак фено- мена филмске звезде наиме, говоримо о могућно- сти да нечије лице задобије чудовишне димензије, да се сваки његов делић уреже у памћење фасцини- ране гомиле е сад, не би било тако страшно да се остало при филму међутим, филмска звезда је постала парадигма „доброг“ у свим сферама дру- штва: у политици, уметности, чак и религији а то добро-утицајно-моћно је најчешће један обичан надувани балон, без икаквог стварног садржаја, али ипак, услед готово магијске моћи предимензи- онираног ничега, неподложан било каквом преи- спитивању, да не кажемо одрицању или одустаја- њу успети данас значи наметнути другима своју празнину, онај фамозни и овде често помињани персоналити и управо зато је пост у суштинском смислу данас прогнан, упркос томе што се његове мање битне димензије данас све више хвале као добре, здраве, корисне и управо зато данас чак и јадни васа ладачки изгледа као херој трагедије и коначно, управо је зато пост данас једини аутентични
Свеска: 305 | Милосрђе у посту
... IZLAZI [EST PUTA GODI[WE isionar CENA 90 DINARA Фотографија на насловној страни корице: Хришћанска отвореност према ближњима Фото: Д Олујић Фотографија на другој страни корице: Епископ жички Хрисостом - Св Литургија у Хиландару Фото: Д Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Крст носити нама је суђено“ Фото: Д Олујић PRAVOSLAVNI Јануар / Фебруар 2009 стране Фотографија на полеђини корице: Светосавски плато у Београду Фото: Д Олујић Реч уредника Mилосрђе у посту 2-3 Старечник Јутарње млеко 4 О милосрђу 5 Реч пастира Себи истински стичемо једино дајући другоме 6-7 Празници Цркве Завештање и путокази Светога Саве 8-11 Живот у Христу Одговорност служења 12-13 Црква и млади Млади и парохијски живот 14-15 Рано хришћанство Однос раних хришћана према хеленству 16-17 Хришћанска антропологија Моћ и смисао 18-20 Хришћанство и наука Фарадејев кавез (наука) - пост (вера) 20-21 Савремени изазови Биоетика - јуче, данас, сутра 22-23 Тема броја Бисери светоотачке мисли о милосрђу 24-26 О посту 26-27 Различите димензије поста 28-29 Пост и причешћивање - један лични осврт 30-31 Милосрђе у нашем времену 32-33 Делатна мудрост 34-35 Пост или дијета 36-37 Чај у пет 38-39 Значај Великог поста за православне хришћане 40-42 О Пoсту 42-43 Мисионарска писма Мисионарско писмо са Малте 44-46 Ученици веронауке пишу Проблем схватања идеје Бога 46-47 Ученици веронауке пишу Веронаука и млади 48-49 Црква и држава Oдвојеност Цркве од државе или подвојеност народне душе? 50-51 Црквени живот Слобода у Православној Цркви 52-53 Поетика „Гледам малу звезду“ - у сусрет Васкрсу! 54-55 Представљамо Вам Литургијска заједница храма Сабора Српских Светитеља на Карабурми 56-57 Православље и савремене технологије Дијалог са атеистима на интернету (2) 58-59 Црква и интернет Православље на интернету 60-61 Пастирска психологија Видимо ли се јасно 62-63 Из потпуно другачијег угла Знате л’ причу о Васи Ладачком? 64 misionar Ми лосрђе у посту Реч уредника УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ жички Хрисостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Фотограф ђакон Драган Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јерођакон Јован (Панић), јерођакон Клеопа (Стефановић), ђакон Јован Бабић, вероучитељ Илија Јокић, дипл инг Александар Савић, дипл соц Татјана Радић, дипл фил Милана Вучићевић Излази
... IZLAZI [EST PUTA GODI[WE isionar CENA 90 DINARA Фотографија на насловној страни корице: Хришћанска отвореност према ближњима Фото: Д Олујић Фотографија на другој страни корице: Епископ жички Хрисостом - Св Литургија у Хиландару Фото: Д Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Крст носити нама је суђено“ Фото: Д Олујић PRAVOSLAVNI Јануар / Фебруар 2009 стране Фотографија на полеђини корице: Светосавски плато у Београду Фото: Д Олујић Реч уредника Mилосрђе у посту 2-3 Старечник Јутарње млеко 4 О милосрђу 5 Реч пастира Себи истински стичемо једино дајући другоме 6-7 Празници Цркве Завештање и путокази Светога Саве 8-11 Живот у Христу Одговорност служења 12-13 Црква и млади Млади и парохијски живот 14-15 Рано хришћанство Однос раних хришћана према хеленству 16-17 Хришћанска антропологија Моћ и смисао 18-20 Хришћанство и наука Фарадејев кавез (наука) - пост (вера) 20-21 Савремени изазови Биоетика - јуче, данас, сутра 22-23 Тема броја Бисери светоотачке мисли о милосрђу 24-26 О посту 26-27 Различите димензије поста 28-29 Пост и причешћивање - један лични осврт 30-31 Милосрђе у нашем времену 32-33 Делатна мудрост 34-35 Пост или дијета 36-37 Чај у пет 38-39 Значај Великог поста за православне хришћане 40-42 О Пoсту 42-43 Мисионарска писма Мисионарско писмо са Малте 44-46 Ученици веронауке пишу Проблем схватања идеје Бога 46-47 Ученици веронауке пишу Веронаука и млади 48-49 Црква и држава Oдвојеност Цркве од државе или подвојеност народне душе? 50-51 Црквени живот Слобода у Православној Цркви 52-53 Поетика „Гледам малу звезду“ - у сусрет Васкрсу! 54-55 Представљамо Вам Литургијска заједница храма Сабора Српских Светитеља на Карабурми 56-57 Православље и савремене технологије Дијалог са атеистима на интернету (2) 58-59 Црква и интернет Православље на интернету 60-61 Пастирска психологија Видимо ли се јасно 62-63 Из потпуно другачијег угла Знате л’ причу о Васи Ладачком? 64 misionar Ми лосрђе у посту Реч уредника УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ жички Хрисостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Фотограф ђакон Драган Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јерођакон Јован (Панић), јерођакон Клеопа (Стефановић), ђакон Јован Бабић, вероучитељ Илија Јокић, дипл инг Александар Савић, дипл соц Татјана Радић, дипл фил Милана Вучићевић Излази
Одреднице:
6
Свеска: 306 | Хришћанско поимање слободе
...заједницу са ближњима и однос љубави, то је залог нашегВАСКРСЕЊА,📌 , као што је и христов однос са
оцем и духом био залог његовог васкрсења
кроз христова страдања тај је однос стално био на
...заједницу са ближњима и однос љубави, то је залог нашег
МЕТА инфо: Р:23508 К:178426 Д:99
| Свеска 306 |
Свеска: 306 | Хришћанско поимање слободе
... не само да је христоносац без опасности, већ је у сталној опасности да упрља тај лик – као и ми таквога ближњег волимо јер му љубављу својом помажемо да носи христа – да се радује радошћу тихом, која почива на вери у христово васкрсење и у наше усиновљење богу, оцу небеском имати заједницу са ближњима и однос љубави, то је залог нашег васкрсења, као што је и христов однос са оцем и духом био залог његовог васкрсења кроз христова страдања тај је однос стално био на испиту христос се стално опредељивао за „вољу оца“ насупрот страху, болу и свима другим атрибутима про- лазности пуна потврда лојалности и оданости у љубави богу оцу запечаћена је христовом невином крвљу, његовим страдањем на крсту то је и печат љубави божије према свима нама људима у тој крви читамо љубав која нам је пуним доказом потврђена та љубав није фиктивна, зависна од нечега, већ стварна и истинска све што је у жртви и страдању запечаћено, искрено је и истинско јер страдање је мерило истинитости као што је жртва мерило љубави 7 свештеник владимир марковић реч пастира ових дана се с тугом у срцима сећамо бројних страдања нашег православног народа на косову и метохији мартовски погроми становништва, рушење и паље- ње цркава и манастира божијих, бомбардовање цивила и многа друга злодела и против човека и против бога сведоче о истинитости и светињи земље и људи та све- тиња почива на жељи једног народа да својим рукотво- ринама ослика величину божију да на сваком метру своје земље прослави бога избор који је начинио кнез лазар у име читавог народа био је избор да страда одрекао се територије, препустио је времену да своме народу омеђи територију на небу надвремену земљу, непролазну и вечну осветио је творевину божију она- ко како нас бог позива да преобразимо и осветимо све око себе што нам је дато позваност на бригу и старање о божијој творевини и наш одговор који може бити израз одговорности и под- вига или израз наше незаинтересованости свакако опредељује и наше место и егзистенцију уопште то није да кажемо није нас брига за земљу, за села, за овоземаљска мере- ња, интересује нас само живот вечни не може- мо јер се само преко земље стиже до неба ако изгубимо земљу својим немаром и небригом, својим погрешним изборима и допуштењем злу да се зацари и овлада, онда ћемо и у земљи и у нама самима убити свако добро прошло је скоро пет стотина година од лазара да се срби вра- те на своју свету земљу нека овај пут прође и више, али нека срби не одступе од „царевог завета“ да би то тако било, мораће сваки србин на плећима сво- јим да понесе крст свој, своје бреме терета, па уз голготу није тај пут за свакога исти јер не креће свако од почетка, али свако мора да, пре свега, нађе своју голготу да би учествовао у васкрсењу без тога крста о раменима заувек ћемо себе одредити на страни оних који су стигли до голготе, али не да би састрадавали у болу и муци спаситеља, већ да би дови- кивали: „ако си заиста син божији, сиђи сада са крста, па ћемо ти веровати“ или ћемо бити неопредељени и неутрални као пилат, који је опрао руке од кривице ура- дио је то само тад, а остало је упамћено за вечност срам- ни чин судије каже да по питању истине нема компроми- са једино можемо да покушавамо да правимо компро- мис, али то се зове грех, промашај истине, а ми – ни као народ ни као појединци – за промашаје и покушаје више немамо времена стога радост васкрсења христовог, као и свеопштег васкрсења природе, треба да нам буде пут за лично и национално буђење да бисмо из године у годину, из поста у пост, били све млађи у пролећној радости рађања живота по лику животодавца l православни мисионар l 8 l2/2009 свештеник: угрин в поповић живот у христу свет око нас – природни, односно животињски– јесте неутралан, морално недефинисан својим односом према њему, човек га боји белим или црним чинећи га, собом, добрим или злим непо- требно је говорити о томе да је адам овај свет сво- јим избором учинио долином плача њиме га пре- вевши из стања хармоније у реалност погибије једном речју – од едема је направио пакао (сартр) околности палог постојања учиниле су да остали живи свет пређе са позиције мира у стање против- стављености императив стомака је, као нусефекат пада, засенио било какав покушај потребе да се са путање преживљавања (ловац – плен начина) скре- не на узану стазу (потребе за смислом начина) отва- рајући се, тим заокретом, другачијим могућностима односа поменути ланац исхране је досегао врхунац сви- репости, која је оличена у реалности да одређене животиње све време свога живота проведу у специ- јалним боксевима – мало већим но оне саме што су – бивајући максимално експлоатисане своје живо- те скончавају у кланици или као материјал за тутка- ло такав однос према живом створу показује тугу палог постојања, али суштински говори о човеку, односно о ономе шта је постао једноставно, човеко- во поимање сопственог живота се рефлектује на његово деловање које се, опет, дотиче целокупне природе „све што дише нека хвали господа“ – јесте показатељ потребе за складом, али и за диригентом који ће руководити том дивном филхармонијом и који ће давати штимунг песми радости, песми над песмама хвале за сам живот и лепоту постојања но, како су се побркали појмови и како диригент више није свестан нота те арије љубави, то ни оркестар није више у стању да производи милозвучне тонове, већ се све изокренуло и сваким даном, недељом, годином, веком, миленијумом све више личи, и све више јесте рапсодија ужаса, водвиљ бола али, вратимо се диригенту где је то запело; који се то појам заборавио или погрешно протумачио исква- ривши тиме склад мелодије, компактност филхар- моније? на првом месту, заборавило се да је живот дар, као и целокупна творевина која окружије човека и која му је на услузи, односно којом он господари – началствује то је веома битан сегмент човековог узрастања јер целокупно деловање човечије зависи управо од тог става и, ако је став другачији, одно- сно ако се живот не доживи као дар, онда ни околи- на није ту ради обостраног напредовања на путу ка вечности, заједништву са творцем, већ се претвара у опасност која се мора или укротити или уништи- ти није за зачудити податак да су многи пустињаци и отшелници били у хармоничном односу са дивљим зверима које су, колико год биле опасне по живот човека палог постојања, толико биле питоме и укро- свет око нас православни мисионар l 9 свештеник: угрин в поповић живот у христу ћене од стране људи који су најпре укротили себе свешћу о животу као дару, те о свом назначењу као првосвештеника творевине и, заиста, целокупна реалност света који нас окружује мења се ако сам живот схватимо као дар, као израз безрезервне љубави којом нас је бог из непостојања превео у постојање не би ли радост живота имали сви, и све преко човека који, опет, својим односом према богу омогућава вечно битије како себи тако и свету око себе размишљајући на такав начин, човек веома брзо увиђа неопходност другачијег односа са приро- дом, чији је део, једну врсту размене која, да би била трајна, односно, да би уопште и била, мора имати ослонац свог постојања у односу са нетварним – нествореним како би размена и прожимање једне такве заједнице (створено – нестворено) омогућили непролазност и створеној, дакле, пролазној матери- ји само по себи се разуме да је то могуће једино у односу са богом, заједништву са њим како је адам пао баш из разлога јер је одабрао да црпи могућност постојања искључиво из односа са материјом, дакле из сопствених сила, тим начином обезвредивши постојање саме твари актуелизујући смрт тако што ју је удаљио од извора постојања прекинувши зајед- ничарење створено – нестворено начина, тако је други адам човеку омогућио поновну могућност одабира заједнице са богом – као претпоставке постојања управо у тој могућности, односно реали- зацији исте, открива се сва величанственост живота као дара, човековог назначења као првосвештеника творевине који је има привести вечном добром битију (св максим исповедник) – заједници са 10 l2/2009 јерођакон јован (панић) светотајински живот цркве осветој тајни крштења света тајна крштења представља својеврстан улазак у цркву – њоме почиње хришћански живот крштењем се човек облачи у христа, што потврђују и речи апостола павла из једне од његових посланица, а које су ушле и у сам чин ове свете тајне: „ви који се у христа крстисте, у христа се обукосте“ у апостолском одељку који читамо на крштењу апостол павле хришћанима у риму обја- шњава смисао ове свете тајне: „сви ми који се крстимо у исуса христа, у смрт његову се крстимо тако се са њим погребосмо кроз крштење у смрт да би, као што христос устаде из мртвих славом очевом, тако и ми ходили у новом животу ако ли умресмо са христом, верујући да ћемо и живети са њиме, знајући да христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи богу“ (рим 6, 3–11) крштењем човек умире за дотадашњи стари, греховни живот и васкрсава у нови, духовни, у коме је хри- стос центар ову свету тајну заповедио је сам господ исус христос: „идите и научите све народе крстећи их у име оца и сина и светога духа“ (мт 28, 19) у раној цркви крштење се вршило искљу- чиво погружавањем у воду, а никако нествореним не схваћен тако, живот се прео- креће од става благодарности у ужас детерми- нисаности, а околина више није ту да служи, већ да узвраћа, да се бори против узурпатора који је тлачи претећи да је тотално поништи разуме се по себи да стање природе у многоме зависи од човека, као што и оркестар у многоме зависи од диригента – он началствује, он предводи ако за трен застанемо на овом месту, можемо увидети да је решење овог проблема литургијски већ изражено на догађају литургије оприсутњује се заједништво створеног – нествореног, хлеб и вино се преображавају у тело и крв не престајући притом бити хлеб и вино, док самим догађајем началствује један, који је израз свих и који је неза- мислив мимо осталих литургијско амин, наше да, изажава одзив на заједницу са богом, а многи, у свим својим различитостима, јесу удови једног тела евхаристија – благодарење, изражава свест о животу као дару, а учествујући у њој, дакле приче- шћујући се, учествујемо у самом животу, а у скла- ду са речима христовим „ја сам пут, истина и живот“ преображавајући тако саму материју, чији смо део, уводећи је у вечно добро битије – заједни- цу са богом додамо ли свему овоме достигнућа модерне науке, конкретно квантне физике, схвата- мо да се међусобно мењамо у односу – односом, а да променивши себе мењамо и друге то прожима- ње целокупне творевине – јер не мењамо само друге људе, већ и саму материју (што се најбоље видело експериментом руских научника на води, односно у њеној интеракцији у односу на крсно знамење) – указује на потребу заједничарења са њом из перспективе литургијског опита и на којем месту се поново враћамо самом човеку, његовој одговорности за сопствено развијање, напредова- ње, чија је потреба јасно назначена још у причи о талантима дакле, схвативши литургију као егзи- стенцијално битан догађај, најбитнији, човек већ сад може учествовати у радости живота схватив- ши га као дар, док сопственим самоостваривањем и околини указује на ту лепоту бивства, сведочи; мењајући је, превазилази окове детерминисаности и коначности предукусом таворске реалности овај закључак указује на изазов који је пред човеком, који га позива да оправда своје назначе- ње као круне стварања и као господара целокупне материје, литургијским утемељењем и хришћан- ском одговорношћу ради свих и за све l православни мисионар l 11 јерођакон јован (панић) светотајински живот цркве осветој тајни крштења обливањем, што се појавило доста касније, и то под ути- цајем римокатоличке праксе главни предуслов ове свете тајне јесте вера уколико имамо случај да родитељи желе да крсте своје дете, испо- ведање вере изговара кум, који тим чином постаје своје- врсни духовни родитељ, који се брине за своје кумче и стара се за његово духовно напредовање у старој цркви крштење се није вршило свакодневно као данас, већ само за велике празнике, посебно за вас- крс крштењу су претходили дуги месеци, па и године припреме, такозвани период катихумената, када је онај ко је желео да приступи светом просвећењу, то јест крштењу, долазио у храм, слушао поуке епископа, који им је давао савете у вези духовног живота они су редов- но долазили у храм, присуствовали богослужењима, док су на литургији могли бити присутни само до читања јеванђеља и проповеди, када би излазили јер су у светој тајни евхаристије могли учествовати само већ крштени хришћани у чину крштења данас су се сачувале молитве оглашења и истеривања ђавола, тзв егзорцизми, након чега следи свечано одрицање онога који се крсти (или кума – у име онога који се крштава) и исповедање вере у христа затим следи освећење воде, пома- зивање уљем и само трократно погружавање уз изговарање формуле ове свете тајне: „крштава се слуга божији /име/ у име оца, амин, и сина, и светога духа, амин“ одмах након погружавања следи света тајна миропомазања, после које се врши трократно обилажење око крстионице уз појање: „ви који се у христа крстисте, у христа се обукосте“ чин крштења се завршава читањем апостола и јеванђеља, постригом косе и уцрковљењем одмах након крштења новокрштени треба да присту- пи светој тајни причешћа, што доказује да је ова света тајна одувек била саставни део свете литургије, а не неки посебни, приватни чин l 12 l2/2009 ђакон ненад идризовић рано хришћанство озбиљнипочециразвоја хришћанске теологије процес хеленизације хришћанства кулминирао је стварањем хришћанске теологије утицај антич- ке философије на хришћанске писце „није био само формалан, већ се преносио и у саму садржину учења хришћанских писаца“ свети климент александријски и ориген су за своја посматрања позајмљивали она мишљења античких философа која су била слична хришћан- ским схватањима и која су прилагођавали хришћан- ском начину мишљења њихов извор за хришћан- ско-философску форму гносе било је свето писмо, коме ништа не може да парира, али чији садржај „врви потешкоћама наслеђеним од хеленског обра- зовног духа“ у томе им је помогао филон из алек- сандрије, који је први указао како се те потешкоће могу превазићи – употребом алегоријско-симво- личке интерпретације светог писма он је поставио задатак, а климент и ориген су учили на његовом примеру створили су противтежу његовој јевреј- ској философији они су утемељивачи хришћанске философије: „оно што је код њихових претходника, апологе- та, било више једно уопштено поређење хри- шћанства и хеленске философије, код њих двоји- це је сада у свим појединостима изведено као свеобухватни систем хришћанске мисли“ тај систем су – по угледу на хеленску философију – назвали теологија реч теологија се први пут појављује у платоновом делу држава, где је платон за своју идеалну државу истакао „нацрте теологије“ задатак ове философске теологије је да истакне природу бога у делу поуке хеленима, које је написао свети јустин филозоф, налази се теза о библијском пореклу хеленске философије јустин каже да је платон у свом брижљиво урађеном делу тимај, у коме се чак прихватио разматра- ња богословских проблема, о богу написао исто што је написао мојсије, па додаје: ,,() зар ово, о хелени, не изгледа онима који су способ- ни да мисле једно те исто, само по члану различито јер мојсије каже онај који јесте, а платон оно што јесте очигледно је да сваки од ових изричаја односи на бога који увек јесте јер управо је он једини који увек јесте и који је рођен“ за климента ова мисао обухвата постојање једне мудрости, божанског порекла, у зачетку јеврејске и хеленске традиције, које претходе хришћанству александријска и антиохијска теолошка школа главну улогу у развоју хришћанске теологије одигра- ле су две „школе“ – александријска и антиохијска кроз концепцију и дејство александријске школе у хришћан- ску теологију су унете хеленске идеје, а кроз антиохиј- ску извесне оријенталне традиције александријска школа, у којој је ориген стекао своје образовање, имала је супарника и опонента – антохиј- ску школу насупрот александријском алегоризму, антиохијци су неговали занимање за дословно-историј- ски смисао библије, насупрот платоновској алексана- дријској онтологији и космологији у крајњем свом изразу, обе школе су дале две „христолошке“ јереси – несторијанство и монофизитство климент хеленство не доживљава као средство ства- рања неког новог, супериорнијег хришћанства, већ га доживљава као помоћно средство привлачења пагана и оних који су се изгубили у заблудама лажне гносе хри- сту, па каже: „треба постати не само, како каже апостол, прави јеврејин ради јевреја и оних који с
... не само да је христоносац без опасности, већ је у сталној опасности да упрља тај лик – као и ми таквога ближњег волимо јер му љубављу својом помажемо да носи христа – да се радује радошћу тихом, која почива на вери у христово васкрсење и у наше усиновљење богу, оцу небеском имати заједницу са ближњима и однос љубави, то је залог нашег васкрсења, као што је и христов однос са оцем и духом био залог његовог васкрсења кроз христова страдања тај је однос стално био на испиту христос се стално опредељивао за „вољу оца“ насупрот страху, болу и свима другим атрибутима про- лазности пуна потврда лојалности и оданости у љубави богу оцу запечаћена је христовом невином крвљу, његовим страдањем на крсту то је и печат љубави божије према свима нама људима у тој крви читамо љубав која нам је пуним доказом потврђена та љубав није фиктивна, зависна од нечега, већ стварна и истинска све што је у жртви и страдању запечаћено, искрено је и истинско јер страдање је мерило истинитости као што је жртва мерило љубави 7 свештеник владимир марковић реч пастира ових дана се с тугом у срцима сећамо бројних страдања нашег православног народа на косову и метохији мартовски погроми становништва, рушење и паље- ње цркава и манастира божијих, бомбардовање цивила и многа друга злодела и против човека и против бога сведоче о истинитости и светињи земље и људи та све- тиња почива на жељи једног народа да својим рукотво- ринама ослика величину божију да на сваком метру своје земље прослави бога избор који је начинио кнез лазар у име читавог народа био је избор да страда одрекао се територије, препустио је времену да своме народу омеђи територију на небу надвремену земљу, непролазну и вечну осветио је творевину божију она- ко како нас бог позива да преобразимо и осветимо све око себе што нам је дато позваност на бригу и старање о божијој творевини и наш одговор који може бити израз одговорности и под- вига или израз наше незаинтересованости свакако опредељује и наше место и егзистенцију уопште то није да кажемо није нас брига за земљу, за села, за овоземаљска мере- ња, интересује нас само живот вечни не може- мо јер се само преко земље стиже до неба ако изгубимо земљу својим немаром и небригом, својим погрешним изборима и допуштењем злу да се зацари и овлада, онда ћемо и у земљи и у нама самима убити свако добро прошло је скоро пет стотина година од лазара да се срби вра- те на своју свету земљу нека овај пут прође и више, али нека срби не одступе од „царевог завета“ да би то тако било, мораће сваки србин на плећима сво- јим да понесе крст свој, своје бреме терета, па уз голготу није тај пут за свакога исти јер не креће свако од почетка, али свако мора да, пре свега, нађе своју голготу да би учествовао у васкрсењу без тога крста о раменима заувек ћемо себе одредити на страни оних који су стигли до голготе, али не да би састрадавали у болу и муци спаситеља, већ да би дови- кивали: „ако си заиста син божији, сиђи сада са крста, па ћемо ти веровати“ или ћемо бити неопредељени и неутрални као пилат, који је опрао руке од кривице ура- дио је то само тад, а остало је упамћено за вечност срам- ни чин судије каже да по питању истине нема компроми- са једино можемо да покушавамо да правимо компро- мис, али то се зове грех, промашај истине, а ми – ни као народ ни као појединци – за промашаје и покушаје више немамо времена стога радост васкрсења христовог, као и свеопштег васкрсења природе, треба да нам буде пут за лично и национално буђење да бисмо из године у годину, из поста у пост, били све млађи у пролећној радости рађања живота по лику животодавца l православни мисионар l 8 l2/2009 свештеник: угрин в поповић живот у христу свет око нас – природни, односно животињски– јесте неутралан, морално недефинисан својим односом према њему, човек га боји белим или црним чинећи га, собом, добрим или злим непо- требно је говорити о томе да је адам овај свет сво- јим избором учинио долином плача њиме га пре- вевши из стања хармоније у реалност погибије једном речју – од едема је направио пакао (сартр) околности палог постојања учиниле су да остали живи свет пређе са позиције мира у стање против- стављености императив стомака је, као нусефекат пада, засенио било какав покушај потребе да се са путање преживљавања (ловац – плен начина) скре- не на узану стазу (потребе за смислом начина) отва- рајући се, тим заокретом, другачијим могућностима односа поменути ланац исхране је досегао врхунац сви- репости, која је оличена у реалности да одређене животиње све време свога живота проведу у специ- јалним боксевима – мало већим но оне саме што су – бивајући максимално експлоатисане своје живо- те скончавају у кланици или као материјал за тутка- ло такав однос према живом створу показује тугу палог постојања, али суштински говори о човеку, односно о ономе шта је постао једноставно, човеко- во поимање сопственог живота се рефлектује на његово деловање које се, опет, дотиче целокупне природе „све што дише нека хвали господа“ – јесте показатељ потребе за складом, али и за диригентом који ће руководити том дивном филхармонијом и који ће давати штимунг песми радости, песми над песмама хвале за сам живот и лепоту постојања но, како су се побркали појмови и како диригент више није свестан нота те арије љубави, то ни оркестар није више у стању да производи милозвучне тонове, већ се све изокренуло и сваким даном, недељом, годином, веком, миленијумом све више личи, и све више јесте рапсодија ужаса, водвиљ бола али, вратимо се диригенту где је то запело; који се то појам заборавио или погрешно протумачио исква- ривши тиме склад мелодије, компактност филхар- моније? на првом месту, заборавило се да је живот дар, као и целокупна творевина која окружије човека и која му је на услузи, односно којом он господари – началствује то је веома битан сегмент човековог узрастања јер целокупно деловање човечије зависи управо од тог става и, ако је став другачији, одно- сно ако се живот не доживи као дар, онда ни околи- на није ту ради обостраног напредовања на путу ка вечности, заједништву са творцем, већ се претвара у опасност која се мора или укротити или уништи- ти није за зачудити податак да су многи пустињаци и отшелници били у хармоничном односу са дивљим зверима које су, колико год биле опасне по живот човека палог постојања, толико биле питоме и укро- свет око нас православни мисионар l 9 свештеник: угрин в поповић живот у христу ћене од стране људи који су најпре укротили себе свешћу о животу као дару, те о свом назначењу као првосвештеника творевине и, заиста, целокупна реалност света који нас окружује мења се ако сам живот схватимо као дар, као израз безрезервне љубави којом нас је бог из непостојања превео у постојање не би ли радост живота имали сви, и све преко човека који, опет, својим односом према богу омогућава вечно битије како себи тако и свету око себе размишљајући на такав начин, човек веома брзо увиђа неопходност другачијег односа са приро- дом, чији је део, једну врсту размене која, да би била трајна, односно, да би уопште и била, мора имати ослонац свог постојања у односу са нетварним – нествореним како би размена и прожимање једне такве заједнице (створено – нестворено) омогућили непролазност и створеној, дакле, пролазној матери- ји само по себи се разуме да је то могуће једино у односу са богом, заједништву са њим како је адам пао баш из разлога јер је одабрао да црпи могућност постојања искључиво из односа са материјом, дакле из сопствених сила, тим начином обезвредивши постојање саме твари актуелизујући смрт тако што ју је удаљио од извора постојања прекинувши зајед- ничарење створено – нестворено начина, тако је други адам човеку омогућио поновну могућност одабира заједнице са богом – као претпоставке постојања управо у тој могућности, односно реали- зацији исте, открива се сва величанственост живота као дара, човековог назначења као првосвештеника творевине који је има привести вечном добром битију (св максим исповедник) – заједници са 10 l2/2009 јерођакон јован (панић) светотајински живот цркве осветој тајни крштења света тајна крштења представља својеврстан улазак у цркву – њоме почиње хришћански живот крштењем се човек облачи у христа, што потврђују и речи апостола павла из једне од његових посланица, а које су ушле и у сам чин ове свете тајне: „ви који се у христа крстисте, у христа се обукосте“ у апостолском одељку који читамо на крштењу апостол павле хришћанима у риму обја- шњава смисао ове свете тајне: „сви ми који се крстимо у исуса христа, у смрт његову се крстимо тако се са њим погребосмо кроз крштење у смрт да би, као што христос устаде из мртвих славом очевом, тако и ми ходили у новом животу ако ли умресмо са христом, верујући да ћемо и живети са њиме, знајући да христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи богу“ (рим 6, 3–11) крштењем човек умире за дотадашњи стари, греховни живот и васкрсава у нови, духовни, у коме је хри- стос центар ову свету тајну заповедио је сам господ исус христос: „идите и научите све народе крстећи их у име оца и сина и светога духа“ (мт 28, 19) у раној цркви крштење се вршило искљу- чиво погружавањем у воду, а никако нествореним не схваћен тако, живот се прео- креће од става благодарности у ужас детерми- нисаности, а околина више није ту да служи, већ да узвраћа, да се бори против узурпатора који је тлачи претећи да је тотално поништи разуме се по себи да стање природе у многоме зависи од човека, као што и оркестар у многоме зависи од диригента – он началствује, он предводи ако за трен застанемо на овом месту, можемо увидети да је решење овог проблема литургијски већ изражено на догађају литургије оприсутњује се заједништво створеног – нествореног, хлеб и вино се преображавају у тело и крв не престајући притом бити хлеб и вино, док самим догађајем началствује један, који је израз свих и који је неза- мислив мимо осталих литургијско амин, наше да, изажава одзив на заједницу са богом, а многи, у свим својим различитостима, јесу удови једног тела евхаристија – благодарење, изражава свест о животу као дару, а учествујући у њој, дакле приче- шћујући се, учествујемо у самом животу, а у скла- ду са речима христовим „ја сам пут, истина и живот“ преображавајући тако саму материју, чији смо део, уводећи је у вечно добро битије – заједни- цу са богом додамо ли свему овоме достигнућа модерне науке, конкретно квантне физике, схвата- мо да се међусобно мењамо у односу – односом, а да променивши себе мењамо и друге то прожима- ње целокупне творевине – јер не мењамо само друге људе, већ и саму материју (што се најбоље видело експериментом руских научника на води, односно у њеној интеракцији у односу на крсно знамење) – указује на потребу заједничарења са њом из перспективе литургијског опита и на којем месту се поново враћамо самом човеку, његовој одговорности за сопствено развијање, напредова- ње, чија је потреба јасно назначена још у причи о талантима дакле, схвативши литургију као егзи- стенцијално битан догађај, најбитнији, човек већ сад може учествовати у радости живота схватив- ши га као дар, док сопственим самоостваривањем и околини указује на ту лепоту бивства, сведочи; мењајући је, превазилази окове детерминисаности и коначности предукусом таворске реалности овај закључак указује на изазов који је пред човеком, који га позива да оправда своје назначе- ње као круне стварања и као господара целокупне материје, литургијским утемељењем и хришћан- ском одговорношћу ради свих и за све l православни мисионар l 11 јерођакон јован (панић) светотајински живот цркве осветој тајни крштења обливањем, што се појавило доста касније, и то под ути- цајем римокатоличке праксе главни предуслов ове свете тајне јесте вера уколико имамо случај да родитељи желе да крсте своје дете, испо- ведање вере изговара кум, који тим чином постаје своје- врсни духовни родитељ, који се брине за своје кумче и стара се за његово духовно напредовање у старој цркви крштење се није вршило свакодневно као данас, већ само за велике празнике, посебно за вас- крс крштењу су претходили дуги месеци, па и године припреме, такозвани период катихумената, када је онај ко је желео да приступи светом просвећењу, то јест крштењу, долазио у храм, слушао поуке епископа, који им је давао савете у вези духовног живота они су редов- но долазили у храм, присуствовали богослужењима, док су на литургији могли бити присутни само до читања јеванђеља и проповеди, када би излазили јер су у светој тајни евхаристије могли учествовати само већ крштени хришћани у чину крштења данас су се сачувале молитве оглашења и истеривања ђавола, тзв егзорцизми, након чега следи свечано одрицање онога који се крсти (или кума – у име онога који се крштава) и исповедање вере у христа затим следи освећење воде, пома- зивање уљем и само трократно погружавање уз изговарање формуле ове свете тајне: „крштава се слуга божији /име/ у име оца, амин, и сина, и светога духа, амин“ одмах након погружавања следи света тајна миропомазања, после које се врши трократно обилажење око крстионице уз појање: „ви који се у христа крстисте, у христа се обукосте“ чин крштења се завршава читањем апостола и јеванђеља, постригом косе и уцрковљењем одмах након крштења новокрштени треба да присту- пи светој тајни причешћа, што доказује да је ова света тајна одувек била саставни део свете литургије, а не неки посебни, приватни чин l 12 l2/2009 ђакон ненад идризовић рано хришћанство озбиљнипочециразвоја хришћанске теологије процес хеленизације хришћанства кулминирао је стварањем хришћанске теологије утицај антич- ке философије на хришћанске писце „није био само формалан, већ се преносио и у саму садржину учења хришћанских писаца“ свети климент александријски и ориген су за своја посматрања позајмљивали она мишљења античких философа која су била слична хришћан- ским схватањима и која су прилагођавали хришћан- ском начину мишљења њихов извор за хришћан- ско-философску форму гносе било је свето писмо, коме ништа не може да парира, али чији садржај „врви потешкоћама наслеђеним од хеленског обра- зовног духа“ у томе им је помогао филон из алек- сандрије, који је први указао како се те потешкоће могу превазићи – употребом алегоријско-симво- личке интерпретације светог писма он је поставио задатак, а климент и ориген су учили на његовом примеру створили су противтежу његовој јевреј- ској философији они су утемељивачи хришћанске философије: „оно што је код њихових претходника, апологе- та, било више једно уопштено поређење хри- шћанства и хеленске философије, код њих двоји- це је сада у свим појединостима изведено као свеобухватни систем хришћанске мисли“ тај систем су – по угледу на хеленску философију – назвали теологија реч теологија се први пут појављује у платоновом делу држава, где је платон за своју идеалну државу истакао „нацрте теологије“ задатак ове философске теологије је да истакне природу бога у делу поуке хеленима, које је написао свети јустин филозоф, налази се теза о библијском пореклу хеленске философије јустин каже да је платон у свом брижљиво урађеном делу тимај, у коме се чак прихватио разматра- ња богословских проблема, о богу написао исто што је написао мојсије, па додаје: ,,() зар ово, о хелени, не изгледа онима који су способ- ни да мисле једно те исто, само по члану различито јер мојсије каже онај који јесте, а платон оно што јесте очигледно је да сваки од ових изричаја односи на бога који увек јесте јер управо је он једини који увек јесте и који је рођен“ за климента ова мисао обухвата постојање једне мудрости, божанског порекла, у зачетку јеврејске и хеленске традиције, које претходе хришћанству александријска и антиохијска теолошка школа главну улогу у развоју хришћанске теологије одигра- ле су две „школе“ – александријска и антиохијска кроз концепцију и дејство александријске школе у хришћан- ску теологију су унете хеленске идеје, а кроз антиохиј- ску извесне оријенталне традиције александријска школа, у којој је ориген стекао своје образовање, имала је супарника и опонента – антохиј- ску школу насупрот александријском алегоризму, антиохијци су неговали занимање за дословно-историј- ски смисао библије, насупрот платоновској алексана- дријској онтологији и космологији у крајњем свом изразу, обе школе су дале две „христолошке“ јереси – несторијанство и монофизитство климент хеленство не доживљава као средство ства- рања неког новог, супериорнијег хришћанства, већ га доживљава као помоћно средство привлачења пагана и оних који су се изгубили у заблудама лажне гносе хри- сту, па каже: „треба постати не само, како каже апостол, прави јеврејин ради јевреја и оних који с
Свеска: 306 | Хришћанско поимање слободе
... Фотографија на насловној страни корице: „Јер је реч крстова лудост онима који гину; а нама који се спасавамо сила Божија“ (1 Кор 1, 18) Фото: Данијела Олуић Фотографија на другој страни корице: Епископ бачки Иринеј на св Литургији фото: архива Информативне службе Епархије бачке Фотографија на трећој страни корице: Певница православног храма Фото: Данијела Олуић PRAVOSLAVNI Март / Април 2009 стране Фотографија на полеђини корице: На српском војничком гробљу у Солуну Фото: ђакон Драган С Танасијевић Реч уредника Хришћански доживљај слободе 3 Старечник Љубав је језик којим сви људи говоре 4 Реч пастира Врема страдања и радост Васкрсења 6 Живот у Христу Свет око нас 8 Светотајински живот Цркве О светој тајни Крштења 11 Рано хришћанство Озбиљни почеци развоја хришћанске теологије13 О мислима великана Сила у немоћи 15 Интервју Православна породица McDonald 17 Тема броја Једна Слобода и безбројне слободе 23 „I now walk into the wild“ 25 Историјске слободе и Слобода у Христу 27 Цртице о слободи 29 Слободан иза решетака 33 Отац или Господар 34 Нема слободе у бројевима и димензијама37 Слобода као ДА 39 Има ли у Цркви слободе? 40 Злоупотреба слободе у виртуелном свету 43 Мисија међу младима Црква и млади 44 Хришћански брак Хришћански брак и периоди уздржања 47 Сећања Aлберт Швајцер 50 Мисионарска писма Мисионарско писмо са Малте 53 Представљамо Вам Парохијска заједницахрама Светог Апостола Томе 57 Православље на интернету Једна занимљива прича са интернета 59 Пастирска психологија Исцељујући смисао 60 Сећања На дан Часних верига Св апостола Петра 62 Из потпуно другачијег угла Камено доба 64 misionar Хришћански доживљај слободе Реч уредника УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ жички Хрисостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јерођакон Јован (Панић), јерођакон Клеопа (Стефановић), ђакон Јован Бабић, вероучитељ Илија Јокић, дипл инг Александар Савић, дипл соц Татјана Радић, дипл фил Милана Вучићевић Излази двомесечно Годишња претплата
... Фотографија на насловној страни корице: „Јер је реч крстова лудост онима који гину; а нама који се спасавамо сила Божија“ (1 Кор 1, 18) Фото: Данијела Олуић Фотографија на другој страни корице: Епископ бачки Иринеј на св Литургији фото: архива Информативне службе Епархије бачке Фотографија на трећој страни корице: Певница православног храма Фото: Данијела Олуић PRAVOSLAVNI Март / Април 2009 стране Фотографија на полеђини корице: На српском војничком гробљу у Солуну Фото: ђакон Драган С Танасијевић Реч уредника Хришћански доживљај слободе 3 Старечник Љубав је језик којим сви људи говоре 4 Реч пастира Врема страдања и радост Васкрсења 6 Живот у Христу Свет око нас 8 Светотајински живот Цркве О светој тајни Крштења 11 Рано хришћанство Озбиљни почеци развоја хришћанске теологије13 О мислима великана Сила у немоћи 15 Интервју Православна породица McDonald 17 Тема броја Једна Слобода и безбројне слободе 23 „I now walk into the wild“ 25 Историјске слободе и Слобода у Христу 27 Цртице о слободи 29 Слободан иза решетака 33 Отац или Господар 34 Нема слободе у бројевима и димензијама37 Слобода као ДА 39 Има ли у Цркви слободе? 40 Злоупотреба слободе у виртуелном свету 43 Мисија међу младима Црква и млади 44 Хришћански брак Хришћански брак и периоди уздржања 47 Сећања Aлберт Швајцер 50 Мисионарска писма Мисионарско писмо са Малте 53 Представљамо Вам Парохијска заједницахрама Светог Апостола Томе 57 Православље на интернету Једна занимљива прича са интернета 59 Пастирска психологија Исцељујући смисао 60 Сећања На дан Часних верига Св апостола Петра 62 Из потпуно другачијег угла Камено доба 64 misionar Хришћански доживљај слободе Реч уредника УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ жички Хрисостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јерођакон Јован (Панић), јерођакон Клеопа (Стефановић), ђакон Јован Бабић, вероучитељ Илија Јокић, дипл инг Александар Савић, дипл соц Татјана Радић, дипл фил Милана Вучићевић Излази двомесечно Годишња претплата
Одреднице:
1. 30595 / ...– за промашаје и покушаје више немамо времена стога радост ВАСКРСЕЊА христовог, као и свеопштег васкрсења природе, треба да нам буде пут за лично и национално буђење да бисмо из године...
2. 36178 / ...беда и наше очајање ту је нашу немоћ бог учинио силом, залогом ВАСКРСЕЊА и живота та наша беда сада род доноси, наша немоћ побеђује: „заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши...
3. 80553 / ...човеков је преображен у јед- но друго чекање: чекање „ ВАСКРСЕЊА мртвих и живота будућег века“ а чекати живот, вечни живот, значи живети у радо- сти, радосно чекати човеку остаје поз...
4. 81129 / ...и наше очајање ту је нашу немоћ бог учи- нио силом, залогом ВАСКРСЕЊА и живота та наша беда сада род доноси, наша немоћ побеђује православни мисионар l 17 интервју водили: макс...
1. 30595 / ...– за промашаје и покушаје више немамо времена стога радост ВАСКРСЕЊА христовог, као и свеопштег васкрсења природе, треба да нам буде пут за лично и национално буђење да бисмо из године...
2. 36178 / ...беда и наше очајање ту је нашу немоћ бог учинио силом, залогом ВАСКРСЕЊА и живота та наша беда сада род доноси, наша немоћ побеђује: „заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши...
3. 80553 / ...човеков је преображен у јед- но друго чекање: чекање „ ВАСКРСЕЊА мртвих и живота будућег века“ а чекати живот, вечни живот, значи живети у радо- сти, радосно чекати човеку остаје поз...
4. 81129 / ...и наше очајање ту је нашу немоћ бог учи- нио силом, залогом ВАСКРСЕЊА и живота та наша беда сада род доноси, наша немоћ побеђује православни мисионар l 17 интервју водили: макс...
7
Свеска: 307 | Проблем наркоманије
...у клермонту (њу хемшир) и заједница при цркви светогВАСКРСЕЊА 📌 христовог то је постало и
место где сам, на крају, и примљен у православну
цркву много пута сам пожелео да сам то уради
...у клермонту (њу хемшир) и заједница при цркви светог
МЕТА инфо: Р:22685 К:171572 Д:95
| Свеска 307 |
Свеска: 307 | Проблем наркоманије
... и да нисам баш у свему томе као што сам формално мислио да јесам али околности су биле какве су биле, своју одлуку сам одложио на неколико година, а касније је мојој жени и мени дата друга шанса, овде у америци, где нам је православље открио предиван свештеник отац андреј трегубов у клермонту (њу хемшир) и заједница при цркви светог васкрсења христовог то је постало и место где сам, на крају, и примљен у православну цркву много пута сам пожелео да сам то урадио раније, али очигледно је то било испуњење мог духов- ног живота који сам покушавао да водим као и студи- ја које сам завршио и тако сам почео да подучавам и да делим своју веру са осталима помислио сам да би било добро да постанем ђакон, али сам на наговор да будем православни свештеник на крају и постао zоче павле, можете ли нам рећи нешто о капели и парохијској заједници у кервилу? - веома је интересантан начин на који сам дошао у тексас пролазио сам кроз личне кризе у свом животу које су ме натерале да увидим да је живот кратак и да је потребно да одлучим како ћу на најбољи начин да служим богу са благословом епископа, преместио сам се са североистока ка југу и дошао у тексас и тако сам дошао до централне регије тексаса познатије као hill country наша црква је посвећена покрову пре- свете богородице, што је веома занимљиво ова икона говори о историји словенског народа, који су тада били пагани, и којима се док су опкољавали велики град константинопољ, мајка божија појавила као визија штитећи народ својим покровом најзанимљи- вији део у тој причи је онај који показује да је славље- ње покрова пресвете богородице израженије међу словенима који су били пагани, него међу грцима који су тада били хришћани под опсадом хтели смо да будемо под заштитом пресвете богородице и њеног покрова због лепоте значења, њеног бдења над нама наша црква постоји мало више од три године а све је почело веома сиромашно, са само неколико људи у приватној кући сада имамо лепу капелу свако ко ју је посетио или је само видео на нашем сајту морао се сложити да је подједнако лепа као и многе друге пра- вославне цркве наш циљ као мисионарске цркве, али и мој као свештеника, јесте да служимо другима то значи да служимо недељом свету литургију али не само то, већ и да суботом имамо вечерњу службу, а у току великог часног поста велико бденије такође, током часног поста служимо и друге лепе службе – велики канон св андреја критског као и литургију пређеосвећених дарова мислимо да без обзира што нас је мало и што нам је заједница тако сиромашна људима, не треба да будемо поштеђени ових благосло- ва ово је био наш циљ сви исто размишљамо на ову тему, иако не можемо увек сви да присуствујемо слу- жбама овде нудимо некакву другачију америку већина људи на америку гледа као на материјалистич- ки оријентисану и плитку нажалост, ово је општа слика америке, али заправо постоји и она друга стра- на, дубоко религиозна америка која је презрена од стране интелектуалних кругова а овде, у централној регији тексаса, постоји око 80 цркава и то само у малом граду кервилу који броји 20000 становника можете ли да замислите: 80 цркава! и то су људи који воле господа и који верују у господа исуса христа на свој начин, не на православан оно што им недостаје јесте делић православне вере такође им недостаје и аскетска и морална одговорност коју је немогуће доби- ти у цркви у којој се налази само неколико искрених људи а то је оно што ми можемо да понудимо тим православни мисионар l 21 мислим да је најважни- је да постоје мирјани који редовно долазе на службе служба облику- је наш духовни и инте- лектуални живот и доприноси нашем сазнању шта је заправо православље људима – суштину трудимо се да то и урадимо путем наших служби и да некако допремо до тих људи чини ми се да имамо божији благослов zпошто не добијате плату, да ли то значи да радите и неки други посао? - то је веома добро питање ја имам диплому и лиценцу да радим као психотерапеут и брачни савет- ник слично као други свештени- ци, начин на који зарађујем за живот је веома близак мом свеште- ничком позиву али мислим да постоји и други поглед на ову ситу- ацију у америци не очекујемо помоћ од државе постоји и изрека која каже: „онај ко плаћа свирача, тај и наручује песму“, што значи да онај ко те финансира тај те и кон- тролише тако да у пракси можемо рећи да све што добијемо од наше цркве добијамо у љубави био би заиста благослов да имамо све, али на неки начин чињеница да немамо све је у ствари благо- слов наша ситуација у америци доста подсећа на ране хришћане који нису добијали помоћ од владара и који су све радили из љубави црпећи себе као што је и господ давао себе за нас многе велике ствари бисмо могли да урадимо уколико бисмо имали средстава и инфраструктуру, као и подршку владе веома је тужно што то немамо, али са друге стране имамо нешто мно- го вредније то је сведочанство херојске жртве у цркви покрова пресвете богородице попадија и ја имамо десетак људи који јуначки подносе финансијску жртву, или то чине својим молитавама, талентима, временом које улажу како би православље представили овом граду ово не би могао да понуди нити цар нити пред- седник ово се догађа из љубави или си следбеник господа или ниси уколико одлучиш да следиш хри- ста, ако верујеш да је он једини син господа и спаси- теља нашег онда све проистиче из тога нећеш рећи: „урадио сам то и то је довољно“, зато што је то питање твог спасења из отвореног срца долази љубави ода- кле црпимо снагу за то? једноставно црпимо је из молитви, служби, свете литургије, молитве исусу и нашег духовног живота и то је све оно што се трудимо да гајимо у нашој православној заједници zкоји су напори морали да буду уложени како би се православље ширило? ово је веома важно питање зато што смо на терито- рији која није традиционално православна постоји јака религијска култура у тексасу, али то је веома различито хришћанство шта је потребно да урадимо? једна ствар коју свештеник може да уради јесте да носи мантију и крст што је чешће могуће у неправославној култу- ри то није ни мало лако морате се при- лагодити иако америка заговара слобо- ду личности мислим да ово није клише и да без обзира на све увек постоји доза притиска која нас тера да изгледамо као и сви остали тако да мислим да је добро да свештеник стално носи мантију и крст зато што такав изглед провоцира питања код других дакле, то је јед- на ствар лаици су углавном ти који шире веру запамти- те, свештеник је ту да подиг- не оне који су већ преобра- ћени често волим да кажем да су мирјани свештеници онима који се још нису преобратили, онима који су друге вере, хришћанима који нису православни, чак и онима који нису хришћа- ни шта је оно што ради- мо за оне људе који су изван православне цркве? мислим да је најважније да постоје мирјани који редовно долазе на слу- жбе служба о б л и к у ј е 22 l3/2009 наш духовни и интелектуални живот и доприноси нашем сазнању шта је заправо православље можемо да видимо шта значи бити у божијој милости и шта је то покајање, шта је то грех, шта је то духовна борба, подвиг ово су веома важна, основна питања која нису разумљива онима који нису православни зато је нео- пходно да имамо лаике који живе овим животом, јер они најбоље могу да духовни живот пренесу на оне који нису хришћани поред овога, много могу да допринесу и предавања и разговори који су јавни а имају везе са темама које овде занимају људе неке од тих тема су: ко је био исус, шта је то грех, шта је то спасење, а православни одговор на ова питања је мно- го другачији и невероватно лепши и од веће помоћи од онога што су до тада имали прилику да чују посто- јање места, видљиве цркве са крстом и знаком да је православна и са књижаром или местом где се може попити кафа и где се може поразговарати је такође добра ствар ово оставља простор да неко сврати или да „ушета” право на свету тајну много ствари може да се направи у православљу се не ради о принуди, већ о призиву, ту је реч о лепоти христа, или о лепоти православног христа, како би рекао достојевски такође имамо и интернет презентацију, што је некима од велике помоћи, али проблем са сајтом и писаном речју јесте што је прилично безлична тако да бисмо то требали да користимо само као помоћ у повезивању две особе zоче павле, које службе нудите својим парохијани- ма? - главна служба која се обавља у нашој цркви јесте божанствена литургија која је сваке недеље ујутро литургију можемо упоредити са предивним дијаман- том који је потребно ставити у одређену средину уко- лико имате дијамант који се котрља по земљи то је добро, али претпоставите да га имате у предивној кутији са накитом око њега и још да је на огрлици, е то вам је литургија, најважнија служба од свих света литургија је веома сажета директно излази из два дела, а то је свето писмо и свете тајне, али нам и дру- ге службе у цркви нуде много знања и духовног вежбања и дубине веома су дубокоумне стојите сат или више са свећом испред икона слушајући како хор пева на вашем језику те тако, хвала богу, можете све да разумете што се пева у току великог поста или канона св андреја критског, у коме слушате шта је то покаја- ње, шта је туга итд све ово се не може објаснити уз помоћ речи, већ је неопходно бити на службама све- штеник је само човек који стоји пред часном трпезом у име осталих и који се моли за све али свако понао- соб ко присуствује служби доприноси на посебан начин сваки православни хришћанин је апостол сваки православни хришћанин је послат за оног који није верујући не зато што су ти који нису верујући инфериорни, већ зато што свако од нас има оног ко не верује у свом сопственом срцу свако од нас је укљу- чен у духовну борбу и подвиг зато не говоримо да смо бољи од тих других, већ да имамо дар за којим они чезну да приме у овом контексту свештеник је духов- ни отац то не значи да је он старац који је обдарен прозорљивошћу као даром добијеним помоћу дугого- дишњег монашког и аскетског живота свештеник је отац као старатељ у сваком погледу, даје савете, прима исповести чак иако одеш код свештеника који није много образован, чак иако није духован колико би требало да буде, господ ће те благословити кроз њега, чак и кроз мене грешног православни мисионар l 23 zкаква је будућност ваше мисионарске цркве у кервилу? - то је у божијим рукама наравно, као православни, ми верујемо у синергију што значи да уколико је нешто у божијим рукама толико је и у нашим веома важна чињеница је та да управо сада имамо дивну капелу у којој служимо, која се налази у кући нашег чтеца марка и његове жене деборе скот а то нам је омогућило да имамо аутентични литургијски живот, пост, молитве, исповести, духовна вођства међутим, служби у кућној цркви може да присуствује само неко- лико људи, тако да је наредни корак градња видљиве, јавне зграде која ће имати православни крст и знак и која ће нам помоћи да дођемо до обичног човека наш господ је говорио „да ће деца ући у царство небеско“ један од проблема преобраћеника јесте и тај што мно- го размишљају а неопходно је да се од главе спустимо ка нашем срцу, да се преместимо од нашег личног искуства ка нечему много лепшем и чудноватијем задатак хришћана јесте да уђу у срце, а то значи да уко- лико будемо имали праву цркву то ће нам свима омо- гућити да уђемо на следећи ниво наше мисије, која ће бити двострука са једне стране, биће доступнија они- ма који нису много упознати са православљем, а са друге стране нама који смо у цркви помоћи ће да сагледамо наш црквени живот који је у развоју сада прелазимо у нешто што је јавно, излазимо из себе, из нашег ега и нашег осећаја за контролу како бисмо могли да сагледамо какве је дивне ствари господ направио у кервилу zна крају, оче павле, шта бисте волели да кажете људима у србији? - ви сте поклон за нас! у србији и бугарској сам био 1977 посетио сам ниш у србији, а софију у бугар- ској, цркву св александра невског било је то моје прво искуство православног места дубоко сам био дирнут и морам да кажем да је ваш дар свету веома велики требало би да сте веома поносни на древно хришћанство, на ваше словенско наслеђе, које је бога- то многим светитељима словенске православне земље! имате мисију према остатку света неопходно је да ово разумете то су несхватљиве ствари у божијем плану; све нације имају своје анђеле све нације имају своје судбине нацију не сагледавамо као политички ентитет, већ мислимо на људе, земљу са друге стране, неопходно је да знате две ствари као прво, нису сви американци плитки и хедонистички оријентисани постоји дубока религиозност у америци то није тра- диционално православна земља, али постоји много православних који посте, који посећују службе у цркви, који воде другачији живот како би били право- славни мислим да је један од великих дарова које америчка нација може да подари остатку света тај што је свако одговоран за себе многим људима у том „новом свету“ потребно је то што ви имате, а што се огледа у вашем културном и религијском наслеђу хва- ла вам ово је само један пример мисионарског труда у америци већина почиње веома сиромашно и многи- ма је потребно много креативности како би направи- ли место сусрета саграђена је још једна мисионарска црква у остину у тексасу, која божанствену литургију служи на великом броду будућност је светла за пра- вославље у америци превод са енглеског: татјана радић напомена: о заједници православних хришћана у тексасу детаљније: wwwhillcountryorthodoxorg срећко гујаничић тема броја 24 l3/2009 алкохолизам и наркоманија нису изуми савреме- ног друштва, али ове две пошасти су у дана- шњем времену израженије него икада разлога за то има доста, а главни су доступност опијата, њихова разноврсност, као и брисање границе између њихо- вих корисника данас, поред стигматизованих гру- па, алкохол и дрогу конзумирају и деца, и жене, и старци и многи други мотиви због чега неко постане подложан овим пороцима такође су разноврсни дечаци обично почињу да пију како би се доказали у друштву и што пре закорачили у свет одраслих алкохол и дрога их чине у неку руку контроверзним у односу на узорне момке и то је карта на коју, свесно или несвесно, играју како би стекли што већу попу- ларност општа перцепција јесте таква да мали и бубуљичави штребери, са двоцифреном диоптријом немају шта да траже поред клинаца – боема, који су већ у петнестој години живота апсолвирали „фило- зофију апсурда“, стекли статус локалне звезде и наметнули један одређени стил понашања који мора да се следи ако се жели бити у тренду алкохол чита- вој причи дају посебан шмек, као и свако забрањено воће и признаје легитимитет њиховом кориснику да је „прави мангуп“ све је то наравно део младости који након пуберте- та треба превазићи и на време схватити да су на суд- бинама разних бунтовника без разлога дебели проду- центи у холивуду одавно зарадили хрпу пара током служења војног рока имао сам прилику да чујем разговор двојице „класића“ који су препричава- ли своје боемске подвиге, сликовито и несвесно илу- струјући баш ту, за мене необјашњиву, потребу за доказивањем „ко је колико попио“ дијалог гласи отпилике овако: „колико си највише попио пива за једно вече“, пита први „гуштер“ другог „триес“ (тридесет – прим аут) одговори други, и упита затим - а ти! „ти си бољи од мене ја сам свега двадесет пива и литру вина“, рече први као да се правда порука је јасна, ко попије више – већи је фрајер још ако ти након омањег потока алкохола не буде ништа (стојиш на једној нози, дубиш на трепавицама, пого- диш кажипрстом врх носа, ходаш по правој линији као руска гимнастичарка по греди) ти си онда и „алфа- мужјак“ други мотив за коришћене алкохола и осталих опи- јата је у потреби да се људи мало опусте или осећају лагодније умор као стање свести данашње генерације су уморне од свега уморни смо од посла, од учења, од сталних очекивања, потребе да оправдамо нечије поверење или да у очима других и даље будемо супермени, уморни смо од неспоразума, непотребних информација, траљаве политике, сум- њиве прошлости, уморни смо од саобраћајне гужве, светске економске кризе, глобалног загревањатакво стање свести зна да буде неподношљиво и код људи се јавља потреба да га превазиђу или замене другим они који се уче молитви у разговору са господом могу у свом бићу да осете олакшање и тишину налик оној коју су осетили и апостоли на генисаретском језеру, после олује али шта је са онима који се не моле? особе склоне медитацији покушаће свакодневне проблеме да превазиђу размишљањем, удубљивањем у књиге, интелектуалним разговорима неко ће се бавити спортом, одлазиће на фудбал, трачање, фитнес и на тај начин покушаће да избаци из себе негативну енергију одлазак на излет може имати благотворно дејство и људи ће током путовања и у самој природи заборавити на свакодневне проблеме и на себе саме они пак који изаберу да се од свакодневног умора и стреса лече алкохолом и таблетама у опасности су да уђу у лавиринт из кога је тешко изаћи, а сама негатив- на енергија ће им се неретко враћати као бумеранг да не би овај текст био пуко моралисање, подсети- ћемо да ни алкохол ни дроге нису лоше сами по себи треба се сетити са чим се причешћујемо, не улазећи превише у богословље због чега је вино – христова мотиви и опијати православни мисионар l 25 срећко гујаничић тема броја крв у медицини се алкохол и дроге користе одувек морфијум се, рецимо, даје тешким болесницима како би издржали неподношљиве болове чувени израз „пијан ко мајка“ потиче од тога што су некада трудни- цама давали ракију да би се безболније породиле једна чашица препеченице је увек добра за циркулацију, казаће стари није, дакле, проблем кад се алкохол и дрога употре- бљавају, већ када се злоупотребљавају наш велики глу- мац петар краљ је једном приликом рекао да је разлика између човека који воли добру капљицу и правог алко- холичара у томе што овом првом алкохол није препрека да успешно обавља свој посао и то може бити савет граница када престајемо са пићем треба да буде исцрта- на нашом способношћу да успешно обавимо своје сва- кодневне дужности, ма какве оне биле досада поред жеље да се докажемо у друштву или да се изборимо са стресом, алкохолу и опија- тима се прибегава и из пуке досаде и то би могао да буде трећи разлог кога ћемо обради- ти у овој анализи људи просто не знају шта ће понекад са сво- јим животом и све им изгледа бесмислено чак и ако имају кров над главом, посао, храну, при- јатеље и сроднике који их воле проблем је у томе што те особе временом постају досадне саме себи оне се плаше да поразговарају мало сами са собом, да се суоче са својим мислима, да покрену детаљну анализу свог живота њих тешко могу да задовоље обичне ствари, јер су већину и про- бали: путовали су, возили брзе аутомобиле, пели се на хималаје, пробали егзотичне кухиње, знају министре и страначке лидере, борили су се за људска права али из тог мноштва ствари, често и таштих, вреба празнина које нису лишени чак ни побожни људи и ето нас опет код алкохола и дроге који могу бити брз одговор на досаду, а уједно и ефикасна средстава за аутодеструкцију мотиви и опијати 26 l3/2009 један мој пријатељ који је после бурне младости упловио у мирну брачну луку и даље не пропушта прилику да након вишедневног одсуства своје супруге замакне у кафану „могли бисмо до града вечерас“, јавља ми се преко телефона „можемо на концерт у коларацу су на програму дела рахмањинова“, провоцирам његово стрпљење свестан да се он пре зажелео карираних столњака „какав бре рахмањинов, слабо ми је то“, одговара мој пријатељ нерасположен за шалу поред ових мотива људи могу бити подложни алко- холу и наследно и тим се бави генетика међутим, и стечене навике утичу у великој мери поједини родитељи својим прешколцима сипају понекад чашу пива уз ручак, као да је реч о цеђеном соку таква деца касније имају неминовно већи праг толеран- ције за пороке од својих вршњака у психологији је познат и феномен да девојке којима је отац био алкохоличар, као по дефиницији за свог брачног друга такође бирају сличне типове да ли је ту у питању идентификовање са рођеном мајком и потре- ба да се преживи изнова једна слична судбина, или је просто реч о навици на један садомазохистички начин живота, не бих умео да одговорим оно што знам јесте да алкохоличари делују ружно у сећању ми је остала сцена када је један старији човек, прилично припит, почео да повраћа по улици којом сам пролазио оно што је оставило утисак на мене јесте његова протеза тј вештачки зуби које је држао у руци тужно је то кад је човек порочан, али је много горе кад се пороцима предаје због беде, очаја, незнања и навике у којој су се такве ствари укорениле као неминовне широк спектар дрога што се тиче дроге, мотиви због којих неко почиње да их користи могу бити исти као код алкохола у почетку је то, дакле, знатижеља и доказивање, потом следи потреба да се превазиђе досада и стрес, а на крају то постаје редовна навика и друга природа њихових корисника широк је спектар шта се све подразумева под дро- гама, а обично се деле на лаке и тешке, као и на при- родне и синтетичке личности које нису остварене (емотивно, соци- јално, интелектуално, духовно) подложније су погубном утицају наркотика од оних које то јесу анегдота којом се многи оправдавају каже да је чувени психолог фројд користио кокаин преко 40 година и није због тога имао проблеме – са друге стране, довољно је да један клинац први пут проба ту дрогу, украде очев пиштољ и аутомобил и уђе на један сплав „где су сви мишеви“ и направи таран- тиновску атмосферу хероин је, слободно се може рећи, отелотворење ђавола људи који су га проба- ли кажу да се ретко који осећај са тим може упоре- дити – последице су, међутим, спржени мозгови хероинским зависницима у стању кризе ништа није свето један од њих ми је причао како је његов „брат по игли“ гвозденим пајсером редовно тукао своју мајку и бабу „ваљда их тако васпитава да га преви- ше не живцирају“, покушао је да ми објасни тај феномен сваки даљи коментар је излишан православни мисионар l 27 драгана мандић тема броја љубав изгони страх напоље не живи човјек само о хљебу и води, него о свакој ријечи што долази из уста божијих када говоримо о болестима зависности најчешће мислимо да се оне ни на који начин не тичу нас, да се не односе на нас „здраве“ и „нормалне“ у нашој свије- сти жртве ове помамне стихије јесу они „проблема- тични“, „чудаци“, „уличари“, „пропалице“ нама се то не може десити, па ми смо хришћани, наша дјеца су дивна и добро васпитана, а тамо они, сами су себи криви, нису водили рачуна на вријеме, сад је касно, нема ту помоћи из своје малограђанске самозаљу- бљености и наивног оптимизма најчешће бивамо про- буђени сурово, схватајући да су нас догађаји претекли и да већ дуго играмо у врзином колу у бјесомучном ритму који нам задаје наш сурови власник гдје је благо нашег срца? шта је то хљеб наш насу- шни? о коме или чему виси наш живот? ко су савре- мени идоли којима се предајемо смишљајући оправда- ња и налазећи фарисејске изговоре? да ли смо уопште слободни док правимо своје свакодневне компромисе са савјешћу и тјешимо се да нисмо ни бољи, ни гори од других? спустимо се на дно наших срца и будимо искрени према себи да кренемо како смо постали зависни? од чега смо и како постали зависни? у самртном ропцу под омчом која се стеже питамо се како смо се нашли у овом паклу гдје је наш живот склизнуо из шина а да то тако дуго, заузети собом, нисмо примје- тили? економска криза, емотивна криза, брачна криза, адолесцентска криза, криза средњих година - криза и фрка гдје смо испустили конце из руку и када је све пошло стрмоглав? само једна чашица послије напорног дана на послу, једна пилула за спавање послије развода, неколико димова да се подигнем послије свађе са маторцима, друга, трећа, пета, хронична депресија, није ми добро, није ми добро, само мало, нећу више, нећу, није ми добро пошло је по злу оног часа кад ми је постало тијесно у мојој кожи, кад сам помислио тамо негдје је срећа, изван овог круга, у земљи дембелији, у земљи недођи- ји, у рају без одговорности помислио сам: тако је много лакше устаћу и рећи ћу им: „доста ми вас је! вратите ми што ми припада! одлазим! мрзим вас! идем тамо гдје ћу моћи бити срећан, гдје ме нико неће гушити и гдје ћу моћи да будем сам!“ и тако пођох рушио сам једну по једну границу, одбацивао једну по једну скрупулу, газио једну по једну заповијест и бивао све бјешњи, све моћнији, све хладнији, све суро- вији моја земља била је испред мене још неколико корака, још неколико корака што сам јој ближе ходио бивала је све љепша и даља, мамила ме је и заводила, опијала и заносила, а нисам је могао освојити моје имање се расуло, моја моћ лежала је положена под њене ноге, уморан, смрвљен, лежао сам маштајући циљ божијег човјекољубља је да човјека разбијеног у парампарчад поново успостави као цјеловито биће да га научи да воли не само да посљедице тренутних промашаја палог човјека буду залечене, него да се човјек поново усправи у својој достојанственој цјеловитости и да испуни рупу која зјапи тамо гдје је некад било срце 28 l3/2009 о њој која ме је ранила, која ме је поразила, а знао сам да никада неће бити моја што је даља бивала, више сам је желио заборавио сам све што је чинило мој живот до тада тако сам постао њен роб она је у плавичастој измаглици плесала у поднебесју, између јаве и сна, похотна и лажна, помамна и дивља и церила се неким хладним демонским смјехом адам и ева лежали су голи у праху и пепелу од којих су саздани гледајући се неповјерљиво, као звијери, као противници пламени херувим стајао је са мачем изнад њих више нису били исти први пут у животу препла- вио их је страх и кајање горко коцка је била бачена, избор направљен помислили су да могу све сами и да је срећа изван заједнице са богом изван закона слободе и љубави адама је облио тешки зној, а еву су сустигли љути болови није више било чврстог тла под њима природа их није признавала за своје господаре јели су плодове своје слободе, а они су били горки беспомоћни праро- дитељи, суочени са сопственом немоћи, спознали су своју заблуду, свој промашај и плакали горко човјекољубиви бог па ипак, човјекољубиви бог није се одвратио од сво- јих створења посјећивао их је на различите начине: слао пророке, чинио чудеса, дао им је закон у помоћ и анђеле као чуваре, а када се навршила пуноћа времена послао је и самога сина свога, који је јединац очев, блистање славе његове, који је постао једнак тијелу смирења нашег он немоћи наше узе на себе и давши себе у замјену смрти која је нас, продане гријеху, држала у ропству, сиђе крстом у ад, покида окове смрти и узе гријеха и зла, и васкрсе у трећи дан, пуштајући на слободу изму- чени род људски он постаде прворођени из мртвих, спаситељ витланима буром, помоћ безнадежнима, љекар болеснима он постаде наша храна и пиће, чокот на који се калемимо, темељ на коме се зидамо, пут, истина и живот и земља живих он је дошао да измучене пусти на слободу, да излије- чи болесне, да опрости грешнима, да нас пробуди из самртног сна да свима пружи шансу за живот вјечни добри пастир који иде да сваку своју овцу отме из чељу- сти духовног вука који је већ кида и жели да је живу сведе у пакао и када је спаси уводи је у земљу живих у распетој несебичној љубави његовој јесте пуноћа, смисао и радост непролазна свих светих напустити га значи оставити радост и пригрлити очајање, оставити изобиље и прећи у ништавило, доброг пастира замјенити лукавим вуком, онога који нас храни својом крљу и тијелом замјенити неутажи- вом глађу и жеђу, живот заменити смрћу, заједницу - самоћом, рај - паклом само безумник, који је богоуби- ца и самоубица и убица ближњих својих, у срцу своме може начинити овакав избор а они који су гладни и жедни правде, смирени и чисти срцем траже бога и налазе сва добра ни једнога блага неће се лишити болести зависности се могу означити и као гријех маловјерја, немање храбрости да се предамо у руке божије или недостатак воље да опстајемо на путу његовом питање које христос упућује свом ученику петру који је до малочас ходио по води, а сад се дави у таласима, може се односити на свакога од нас: „мало- вјерни, зашто си посумњао?“ оно се односи на свакога који се унапријед предао, који је искусио благодат па је одбацио, или на онога који се неко вријеме борио па посустао сваки од нас има своје кризе, своје дрхтаје, своје расцјепе, своја кидања и своје битке сваки од нас пада и устаје није само нар- коман, човјек обузет демонским летаргичним сном, умртвљен својим сопственим сагрјешењима свако од нас, на размеђи својих избора, стоји на бриткој ивици добра и зла, живота и смрти, слободе и зависности људској вољи је потребно исцјељење чупање из старог коријена страха и паклене самозатворености – деструк- ције и аутодеструкције - и пресађивање у земљу нову љубав изгони страх напоље циљ божијег човјекољубља је да човјека разбијеног у парампарчад поново успостави као цјеловито биће да га научи да воли не само да посљедице тренутних про- машаја палог човјека буду залечене, него да се човјек поново усправи у својој достојанственој цјеловитости и да испуни рупу која зјапи тамо гдје је некад било срце палом човјеку потребно је да поново удахне дах (дух) слободе и да њиме, надахнут, закорачи у нови живот, живот у коме сваки дан вапи као тома: вјерујем господе, помози моме невјерју гдје вјером и надом и љубављу побјеђује своје кризе гдје жртвом челичи сво- ју вољу мора се ходати по води другог пута нема господ стоји на њој као на сухом и зове нас да пођемо у овом свијету немамо поузданог града имамо за свој темељ само кристални небесни град јагњета које долази да суди свијету и да успостави царство своје једино од чега зависимо јесте божије обећање чије испуњење чекамо и утврђујемо се у њему од литургије до литур- гије, од празника до празника, од васкрса до васкрса његовог и нашег православни мисионар l 29 аутор: н каплановић тема броја 30 l3/2009 што јељудима немогуће, богу јемогуће ј едно прохладно, али сунчано јутро омања група младих су очи се са нечим што би многи желели да доживе: неизрециву духовну радост и одушевљење оним што већина људи погрешно сврстава у давно свршен чин, чак у првобитно време живота и дело вања хришћана - чудо божије љубави и мило- сти! уверише се да се и данас чуда дешавају и то можда и већим интезитетом него нека да чини се да се савременом човеку нахватала па учина на духовним очима, па не примећује око себе све оно о чему сведоче бројна предања давних времена об узети страшћу и изазовима свакодневног живота зачињеног многобројним гресима, немамо времена да се посветимо људима и догађајима, који су тако близу нас, а тако далеко земља живих „земља живих“ - гласи опомињу ћи назив јединственог пројекта српске православне цркве који је померио границе савремене науке и меди цинско-психолошких достигнућа са благословом православни мисионар l 31 епископа бачког иринеја, а под старатељством брат- ства манастира ковиљ на челу са владиком порфи- ријем, основана су специ- јална места, тзв „куће“ за лечење зависника од опој- них дрога ове духовне болнице, условно речено, представљају „манастире“ у којима се из године у годину дешавају божија чуда: духовна и телесна исцељења младих људи - наочиглед безнадежних случајева од којих су скоро сви дигли руке скоро сви - осим бога и њихових родитеља који потражише божију помоћ и милост њиховим молитвама и неописивом духовном снагом ових младих подвижника, а пре свега уз неизрециву љубав и милост божију, десило се чудо: они који су до скоро дотицали духовно и телесно дно, који су више личили на демоне него на људе, сада живе по типику општежитељних манастира, скрушеног понашања, ведрог и здравог лица свако ко и мало има предрасуда према палој браћи који су подлегли стравичном искушењу узимања наркоти- ка, наћи ће се у великом чуду призор је супротан очекиваном, штавише задивљујући јер уместо оро- нулих лица, неартикулисаних крикова и пренера- жених погледа са којима се можемо срести по бол- ницама за лечење од болести зависности, овде вас окупирају блажена лица спасених душа, лица пуна смирења и покајања са одмереном дозом радости и божанске љубави лечење у кућама је бесплатно и за разлику од сличних покушаја, лечи се само јеванђељем, тј лепо- том близине божије не постоји бољег и оправдани- јег лека јер су ови млади људи, трујући тело, божију творевину, подигавши руку на бога, отровали и душу никоме до сада није пошло за руком да нешто што је нематеријално (душа) поврати у нормалу нечим материјалним, лековима одузимајући им дрогу, за узврат им је дато јеванђеље и тиме попуње- на празнина која настаје наглим одузимањем нечега на шта се тело навикло – зло се замењује добрим аутор: н каплановић тема броја што јељудима немогуће, богу јемогуће фото: н каплановић земља живих - вилово 32 l3/2009 они одједном постају „робови“ љубави божије, служе се и хране њоме она их инспирише у свим животним подухватима, пре свега у борби против зла којем су прет ходно били подлегли резултати су чудесни и не могу се ни свим речима овога грешнога света описати тај призор једноставно треба доживети у бачкој постоје три „куће“: у ченеју и вилову за мушкарце и једна у бачком петровом селу за жене о којима се брине свештеник бранко ћурчин из новог сада једна кућа, која је такође у овом систему, налази се у шумадијској епархији у селу брајковац код лазаревца о којој, по бла г о слову владике шумадијског јована, брине свештеник александар новаковић из лаза ревца општежитељство у кућама се живи по јединственим, спасо носним „правилима“ налик општежитељним манастирима у тим малим заједницама, кротошћу ових подвижника влада неописи ви мир, братска љубав и толеранција, спозна- ње греха и спремност да се до последњег атома снаге бори против истог целодневна лична, а пре свега заједничка молитва, врше ње бројних корисних обавеза прецизно и студи озно дефини с аних за сваког пона особ, стражење над својом и душом присутне сабраће, читање јеванђеља за време оброка - само су део овог јединственог, спасоносног и животворног програма који је до сада оства рио невероватне резултате зачуђујући повратак ових младих људи у нормалан и бого угодан живот је непорециви доказ да је христос васкрсао и да је ту, међу и у нама уместо бескрајне таме, бола и патње, посрну ла браћа су изабрала вечни живот у живом богу нашем не би било згорег да бројне личности из јавног, политичког живота, тј „државног апарата“, ослух ну потребе ових смелих подвижника и подстакну ширење програ ма на целу државу јер, „добро је чинити добро свима, а нарочито онима који не могу да врате“ ! вилово брајковац православни мисионар l 33 интервју водила: татјана радић тема броја у овом броју нашег часописа водићемо разговор са мисионарима у борби против болести зави- сности свако у својој области, са својим средстви- ма, начинима улази у прави рат против ове велике људске страсти, поробљивача људи jерођакон јели- сеј, монах манастира ковиљ и помоћник у раду заједнице „земља живих“ и кри- стина цвејанов, администра- тор и идејни творац сајта никад хероин, сведоче о напорима у борби против наркоманије z многи су мишљења да је живот у центри- ма превише дисциплинован да ли је то неопходно и, наравно, да ли је то истина? о јелисеј: живот у заједници је јако дисципли- нован и то је потребно, не само за зависнике него и за људе уопште замислите само какав би живот био да нема, на пример, закона многи би радили јавно шта год им подне на памет ако човек морал и моралне законе не гледа кроз призму своје вере у бога, онда, где су границе у људској неморалности и осталом? zна који начин манастир ковиљ доприноси раду центра, с обзиром да они нису успо- стављени у самом мана- стирском комплексу? о јелисеј: манастир је место дешавања припрем- них разговора за улазак у заједницу који су се оба- вљали у почетку сваке суботе, затим сваке друге, а од недавно само једанпут месеч- но, прве суботе у месецу ту се, затим, оба- вљају и mисионари уборбипротив наркоманије православни мисионар l 35 зили периоде кризе и такозваног „скидања“, када им је због изолације, која је императив, доста значила чак и оваква виртуелна подршка других људи време- ном, како успостављају трајнију апситенцију, они ређе посећују сајт, што је разумљиво, или се пак, јављају на њега као сарадници покушавајући сада да они својим саветом и подршком помогну људима са сличним проблемима наравно, има и оних који доживљавају рецидив и враћају се поново хероину другу значајну категорију посетилаца чине срод- ници или особе блиске зависницима које се јављају за савет како да утврде да ли је особа на хероину, како да поступе у том случају, где да их воде на лечење или само трагају за неким ко их разуме и с ким могу да поделе свој проблем без страха од осуде не треба заборавити да су не само зависници већ и њихове породице код нас у друштву врло стигматизирани интернет пружа могућност да особа сакрије свој прави идентитет, а ипак оствари контакт са другим људима и повери им се без задршке чини ми се да овим људима и сама чињеница да нису сами на свету са болешћу свог детета, брата, сестре пуно значи и велика је помоћ у прихватању и савладавању проблема zшта мислите да је болест зависности: психичког или духовног карактера? о јелисеј: све долази из сфере духовног, а манифестује се психички и телесно човек је биће више светова нисмо само овде има нас и т а м о ч о в е к је есха- т о л о -шко биће в е ч н о с т постоји и треба се боја- ти вечности овде на земљи је све привремено вечност је дру- га димензија вечност не познаје време и простор да ли се ти радујеш вечности? бићемо вечно са христом и једни са другима да ли то можемо да поднесемо? рад у земљи живих 36 l3/2009 zкристина, какви су проблеми сајта у сарадњи са наркоманским зависницима? кристина: из искуства са сајта, али и из реалног живота могу да кажем да је мени лично највећи про- блем у контакту са зависницима немогућност оства- ривања односа базираног на поверењу зависност од хероина је нераскидива са лагањем другим људима, али и самозаваравањима и самообманама зависника свако ко на неки начин има контакта са зависницима мора то да има на уму и да са одређеном дистанцом и неповорењем прихвата речи и дела особе која је зави- сник или бивши зависник то није лако, мислим да сваки човек има потребу да верује другим људима, поготово блиским, и да је тешко одупрети се томе ово је уједно и чест проблем код родитеља зависника, који не само да утиче на то да родитељи по правилу последњи схвате да им је дете зависник, већ често оте- жава лечење zможеш ли да оцениш позитивне и негативне стране форумске борбе против наркоманске зависности? кристина: позитивно је то што је интернет досту- пан 24 сата дневно, тако да људи који траже информа- цију, савет или подршку могу у било које време да је пронађу на интернету и при том у потпуној дискре- цији негативно је то што немају сви рачунар и интер- нет сваки вид борбе против болести зависности је драгоцен, тако и овај виртуелни са свим својим пози- тивним и негативним странама zкакво је твоје мишљење о духовном аспекту лечења? кристина: духовни аспект лечења је у томе да створи темељ нове личности уместо оне по дефини- цији „наркоманске“, и стога је од суштинског значаја не треба сметнути с ума да је зависник типичан про- извод модерног, потрошачког времена у коме живи- мо, које је и само наркоманско у свом карактеру духовни аспект лечења не само да треба да створи унутрашњу потпору за преображај личности већ и механизам одбране од свих штетних утицаја друштва са поремећеним системом вредности у којем живимо ово је изузетно сложен и дуготрајан процес мислим да, нажалост, велики број зависника нема довољно капацитета и подршке да га и оствари у овој чиње- ници се налази и узрок бројних рецидива код лечених зависника православни мисионар l 37 немања андријашевић тема броја наркоманија – проблем располућене личности проблем зависности је проблем који је везан за људску природу сви смо зависни од хране и пића тенденција о здравом животу, где се ова или она храна проглашава за смртно опасну је глупост (сећам се чувених прича, када сам био мали, о три беле смрти), јер се поставља питање да ли они који то не конзумирају не умиру ово је још једна од иде- ологија, и бескрајно испразних прича које нам одвлаче пажњу од онога: „а само је једно потреб- но” таквих увезених учења, и испразних оријен- тира, имали смо на претек а већину тих „врхунских и напредних теорија“ даровао нам је запад није ли то данас прича о толеранцији? о заштити животи- ња? а тек о људским правима? па онда о положају мањина зависност од наркотика међутим, тема часописа налаже осврт на много озбиљнију и тежу зависност, а то је зависност од наркотика човек нашега времена и простора почео је да излази из себе и да се расипа, да напушта љуштуру свога бића, не водећи рачуна о својој лич- ности, и не негујући је и не хранећи је оним пићем и 38 l3/2009 оном храном од које „нико неће ожеднети и оглад- нети довека“ тако оштећен и рањив, човек почиње да трага за некаквим краткорочним решењима која ће га одвести у неку другу реалност, можда и нека- кав умишљени други и другачији живот али, буду- ћи да је такво решење пуко индивидуалистичко краткотрајно „уживање“, и да оно представља одсе- цање везе са другим личностима око себе, не треба се чудити да поред толике стравичне физичке зави- сности, постоји и та кобна психолошка зависност, која је често узрок враћања на коришћење психоактивних суп- станци зависност је индивидуал- ни, себични осећај, и као такав не може се поделити са другим тј бли- жњим дешава се, дакле, да зави- сник успе да превазиђе кризу, али старо окружење, и стари начин живота, доводи га до тога да, нема- јући нове смислености и благодат- них стремљења, почне опет са коришћењем наркотика заједница личности зато обнова и излечење зависни- ка подразумева видање рана рас- цепкане и напаћене личности, а то се најбоље одвија у заједници лич- ности такве заједнице црква поне- кад формира у близини или у окви- ру неког од манастира, о чему пише- мо и у овом броју, у вези са манастиром ковиљ поред тога, у оквиру пројекта пружања помоћи људима који су оболели од hiv вируса који је покре- нуо наш највећи добротворни фонд спц „човекољу- бље“, а уз благослов његове светости патријарха српског павла, са бројним колегама и колегиницама са богословског факултета обилазили смо људе који су заражени hiv вирусом или болују од сиде овај пројекат почео је 2003 године, и са кратком паузом траје и данас посећујемо све људе, без обзира на вер- ску или националну припадност, као и њихово сексу- ално опредељење сличне акције је спц чинила вековима уназад, дакле много пре испразних и измишљених бројних прича о једнакости, трабаната из нво сектора (што неки верници данас у шали називају нло сектор) међу њима сретали смо и бројне зависнике, и њима пружали психосоцијалну помоћ и палијативну негу обилазили смо их на инфективној клиници где се лече, као и по њиховим пребивалиштима (станови- ма и др) није било лако, али смо се трудили да свакоме од њих пренесемо барем мало радости живота, и пружимо им наду у другачију смисленост свакодненог живота зато се мора истаћи, јасно и гласно, да спц чини много напора да помогне људима који су зависни од психоактивних супстан- ци свакодневно много и свеште- нослужитеља и монаха, и студената богословског факултета, али и читав верни народ улажу напор да се помогне овим људима, истовре- мено не трчећи пред тв екране да прикажу себе као хумане и хумани- тарне суочити се с дрогом болест зависности од било које врсте дроге не треба гледати као на срамоту, већ је именовати, и суочи- ти се са њом (мада лично не верујем у поделу на лаке и тешке, јер највећи број корисника и штићеника које сам обилазио почео је са лаком дро- гом, да би највећи ужаси и трагедије настали једноставним и брзим пре- ласком на тешке дроге) у филму који сам давно гледао, један човек који се излечио и превазишао такав начин живота у коме је свакодневно користио психоактивне суп- станце, за себе је рекао да је првенствена истина о њему да је наркоман, па тек онда све остало управо овакав став о себи, допринео му је да призна да је слаб, и да је је његов дух сиромашан, и успео је да сва- кодневним напором и трудом ово своје стање прева- зиђе, тј да се преобрази спц ће и даље наставити да пружа помоћ и своју руку свима који то желе, као и да свима омогући уче- ствовање у светим тајнама, без обзира на све њихове различитости и опредељења уверен сам и да ће мно- ге колеге, као и свештенослужитељи узети још већег учешћа у овоме труду, дубоко свесни да је ово једна од највећих пошасти која на сваком кораку предста- вља опасност за многе људе наше драге србије обнова и излечење зависника подразумева видање рана расцепкане и напаћене личности, а то се најбоље одвија у заједници личности такве заједнице црква понекад формира у близини или у оквиру неког од манастира православни мисионар l 39 аутор: и јокић тема броја болести зависности „зависан човек жели да живи без одговорности али тада губи сло- боду, постаје роб зла и греха и може толико ниско пасти да га се ђаво застиди’’ патријарх павле када се спомене термин наркоманија људи најче- шће мисле на неке од популарних дрога које злоупо- требом уништавају човеков живот оне јесу један од облика које изазивају зависност човека, али постоје и многе супстанце и материје, на пример, разне врсте пића, које злоутотребом итекако изазивају зави- сност, и самим тим уништавају човека посматрајући историју видимо да су људи одувек имали велику жељу за уживањем, за потпуним иско- ришћавањем свих овоземаљских чари, за пробањем различитог „забрањеног воћа“, па су тако још на далеком истоку људи одавно упознали особине опи- јума и хашиша „прво човек узима дрогу, затим дрога узима дрогу и на крају дро- га узима човека“ кинеска пословица један од великих проблема јесте како спречити да уопште дође до злоупотребе средстава које изазивају зависност популација којој је ова тема најчешће вео- ма интересантна су адолесценти у том животном периоду је највећа могућност да човек проба, односно почне да злоупотребљава наркотике када одете на било који семинар или предавање везано за ову тему, сваки лекар или предавач ће вам објаснити како да препознате да ли се ваше дете дрогира али се мало људи бави овим проблемом као превентивом, односно како свом детету уопште објаснити да то не сме ни да се проба пре неколико деценија важио је један стере- отип у друштву да наркомани потичу из лоших поро- дица, да имају лошу социјалну средину, да су одбачени од друштва, да су све то били разлози да неко постане наркоман деца у пубертетском периоду доста су лабилна и врло лако их је наговорити да то пробају друго, велики број средстава и супстанци нама су лако доступни: неки спадају у пића, а изазивају теже облике зависности колико деце живи у средини у којој родитељи пуше, у нашем народу алкохол је сам за себе култ, колико деце се заједно са родитељима коцка (разне игре на срећу, спортске кладионице подсећа- ња ради, све ово је забрањено за малолетнике, а појаве су које можемо сусрести у скоро сваком дому) клади- онице код адолесцената изазивају велику зависност, 40 l3/2009 имамо доста примера да деца време које треба да про- веду у школи проводе у кладионици, задужују се, на граници су да уђу у криминал, престају да воде рачуна о својим свакодневним обавезама колико нас је послало децу по цигарете до трафике? на тај начин деца куповину цигарета посматрају као нешто што је у животу нормално подсећања ради, у европској унији је то строго забрањено, и закон се примењује, за разлику од нас, где је то остало на пла- кату упозорења ево неких података колика је злоупо- треба цигарета код нас заступљена код младих: l 70 % пробало цигарету са 15 година l половина наставила да пуши l више од 49 % студената пуши више од 15 цигарета дневно l студенткиње су бројнији и страснији пушачи под психоактивним супстанцама односно дрогама подразумевамо токсичне материје које, када се унесу у организам, доводе до промена једне или више његових функција подела психоактивних супстанци lдуван lалкохол: пиво, вино, ракија и остала жестока пића lконопља: канабис, марихуана, хашиш, „трава“ и сл lхалуциногени: лсд, extasy, мескалин (кактус пејотл), псилоцибин lкокаин: лишће коке lхероин: опијум, морфин, кодеин, синтетички опија- ти (метадон) и сл lоргански растварачи: лепак, ацетон, толуен, бензин и сл треба знати: lсве дроге су тешке и опасне по здравље и живот оних који их узимају lнема лаких и безопасних дрога lнаркоманија је одложено самоубиство врсте зависности lпсихичкa зависност - oсећање тренутног задовољ- ства и психичке живости која настаје након повре- меног или сталног узимања дроге да би се постигао првобитни жељени ефекат или избегло осећање нелагодности lфизичка зависност - стање адаптације на дрогу коју прати повишена толеранција - потреба за узимањем све већих количина дроге да би се постигао првобит- ни жељени ефекат односно спречила појава апсти- ненцијалног синдрома lапстиненцијална криза - стање праћено јаким боло- вима, дрхтањем тела, нервозом, несаницом изазива је нагли прекид уношења дроге код зависника последице употребе дрога на организам lтелесне: оштећење ћелија мозга, смањење одбрамбе- них снага организма, сида, хепатитис б, смрт услед предозирања нечистом дрогом и сл lпсихичке: напетост, снижено расположење, губитак концентрације, слабије памћење и сл lсоцијалне: проблеми са родитељима, прекид шко- ловања, проблеми у браку, изолација и губитак при- јатеља, проблеми на раднм месту, губитак посла, криминал (крађе, проституција), материјална беда за развој болести зависности (наркоманије) потребна су 3 услова: lличност lлака доступност дроге lдруштвене околности погодне за развој болести наркоманију у нашој земљи карактерише: lвећа доступност дроге lмогућност легалног набављања лекова и психоак- тивних супстанци lдеметрополизација и децентрализац
... и да нисам баш у свему томе као што сам формално мислио да јесам али околности су биле какве су биле, своју одлуку сам одложио на неколико година, а касније је мојој жени и мени дата друга шанса, овде у америци, где нам је православље открио предиван свештеник отац андреј трегубов у клермонту (њу хемшир) и заједница при цркви светог васкрсења христовог то је постало и место где сам, на крају, и примљен у православну цркву много пута сам пожелео да сам то урадио раније, али очигледно је то било испуњење мог духов- ног живота који сам покушавао да водим као и студи- ја које сам завршио и тако сам почео да подучавам и да делим своју веру са осталима помислио сам да би било добро да постанем ђакон, али сам на наговор да будем православни свештеник на крају и постао zоче павле, можете ли нам рећи нешто о капели и парохијској заједници у кервилу? - веома је интересантан начин на који сам дошао у тексас пролазио сам кроз личне кризе у свом животу које су ме натерале да увидим да је живот кратак и да је потребно да одлучим како ћу на најбољи начин да служим богу са благословом епископа, преместио сам се са североистока ка југу и дошао у тексас и тако сам дошао до централне регије тексаса познатије као hill country наша црква је посвећена покрову пре- свете богородице, што је веома занимљиво ова икона говори о историји словенског народа, који су тада били пагани, и којима се док су опкољавали велики град константинопољ, мајка божија појавила као визија штитећи народ својим покровом најзанимљи- вији део у тој причи је онај који показује да је славље- ње покрова пресвете богородице израженије међу словенима који су били пагани, него међу грцима који су тада били хришћани под опсадом хтели смо да будемо под заштитом пресвете богородице и њеног покрова због лепоте значења, њеног бдења над нама наша црква постоји мало више од три године а све је почело веома сиромашно, са само неколико људи у приватној кући сада имамо лепу капелу свако ко ју је посетио или је само видео на нашем сајту морао се сложити да је подједнако лепа као и многе друге пра- вославне цркве наш циљ као мисионарске цркве, али и мој као свештеника, јесте да служимо другима то значи да служимо недељом свету литургију али не само то, већ и да суботом имамо вечерњу службу, а у току великог часног поста велико бденије такође, током часног поста служимо и друге лепе службе – велики канон св андреја критског као и литургију пређеосвећених дарова мислимо да без обзира што нас је мало и што нам је заједница тако сиромашна људима, не треба да будемо поштеђени ових благосло- ва ово је био наш циљ сви исто размишљамо на ову тему, иако не можемо увек сви да присуствујемо слу- жбама овде нудимо некакву другачију америку већина људи на америку гледа као на материјалистич- ки оријентисану и плитку нажалост, ово је општа слика америке, али заправо постоји и она друга стра- на, дубоко религиозна америка која је презрена од стране интелектуалних кругова а овде, у централној регији тексаса, постоји око 80 цркава и то само у малом граду кервилу који броји 20000 становника можете ли да замислите: 80 цркава! и то су људи који воле господа и који верују у господа исуса христа на свој начин, не на православан оно што им недостаје јесте делић православне вере такође им недостаје и аскетска и морална одговорност коју је немогуће доби- ти у цркви у којој се налази само неколико искрених људи а то је оно што ми можемо да понудимо тим православни мисионар l 21 мислим да је најважни- је да постоје мирјани који редовно долазе на службе служба облику- је наш духовни и инте- лектуални живот и доприноси нашем сазнању шта је заправо православље људима – суштину трудимо се да то и урадимо путем наших служби и да некако допремо до тих људи чини ми се да имамо божији благослов zпошто не добијате плату, да ли то значи да радите и неки други посао? - то је веома добро питање ја имам диплому и лиценцу да радим као психотерапеут и брачни савет- ник слично као други свештени- ци, начин на који зарађујем за живот је веома близак мом свеште- ничком позиву али мислим да постоји и други поглед на ову ситу- ацију у америци не очекујемо помоћ од државе постоји и изрека која каже: „онај ко плаћа свирача, тај и наручује песму“, што значи да онај ко те финансира тај те и кон- тролише тако да у пракси можемо рећи да све што добијемо од наше цркве добијамо у љубави био би заиста благослов да имамо све, али на неки начин чињеница да немамо све је у ствари благо- слов наша ситуација у америци доста подсећа на ране хришћане који нису добијали помоћ од владара и који су све радили из љубави црпећи себе као што је и господ давао себе за нас многе велике ствари бисмо могли да урадимо уколико бисмо имали средстава и инфраструктуру, као и подршку владе веома је тужно што то немамо, али са друге стране имамо нешто мно- го вредније то је сведочанство херојске жртве у цркви покрова пресвете богородице попадија и ја имамо десетак људи који јуначки подносе финансијску жртву, или то чине својим молитавама, талентима, временом које улажу како би православље представили овом граду ово не би могао да понуди нити цар нити пред- седник ово се догађа из љубави или си следбеник господа или ниси уколико одлучиш да следиш хри- ста, ако верујеш да је он једини син господа и спаси- теља нашег онда све проистиче из тога нећеш рећи: „урадио сам то и то је довољно“, зато што је то питање твог спасења из отвореног срца долази љубави ода- кле црпимо снагу за то? једноставно црпимо је из молитви, служби, свете литургије, молитве исусу и нашег духовног живота и то је све оно што се трудимо да гајимо у нашој православној заједници zкоји су напори морали да буду уложени како би се православље ширило? ово је веома важно питање зато што смо на терито- рији која није традиционално православна постоји јака религијска култура у тексасу, али то је веома различито хришћанство шта је потребно да урадимо? једна ствар коју свештеник може да уради јесте да носи мантију и крст што је чешће могуће у неправославној култу- ри то није ни мало лако морате се при- лагодити иако америка заговара слобо- ду личности мислим да ово није клише и да без обзира на све увек постоји доза притиска која нас тера да изгледамо као и сви остали тако да мислим да је добро да свештеник стално носи мантију и крст зато што такав изглед провоцира питања код других дакле, то је јед- на ствар лаици су углавном ти који шире веру запамти- те, свештеник је ту да подиг- не оне који су већ преобра- ћени често волим да кажем да су мирјани свештеници онима који се још нису преобратили, онима који су друге вере, хришћанима који нису православни, чак и онима који нису хришћа- ни шта је оно што ради- мо за оне људе који су изван православне цркве? мислим да је најважније да постоје мирјани који редовно долазе на слу- жбе служба о б л и к у ј е 22 l3/2009 наш духовни и интелектуални живот и доприноси нашем сазнању шта је заправо православље можемо да видимо шта значи бити у божијој милости и шта је то покајање, шта је то грех, шта је то духовна борба, подвиг ово су веома важна, основна питања која нису разумљива онима који нису православни зато је нео- пходно да имамо лаике који живе овим животом, јер они најбоље могу да духовни живот пренесу на оне који нису хришћани поред овога, много могу да допринесу и предавања и разговори који су јавни а имају везе са темама које овде занимају људе неке од тих тема су: ко је био исус, шта је то грех, шта је то спасење, а православни одговор на ова питања је мно- го другачији и невероватно лепши и од веће помоћи од онога што су до тада имали прилику да чују посто- јање места, видљиве цркве са крстом и знаком да је православна и са књижаром или местом где се може попити кафа и где се може поразговарати је такође добра ствар ово оставља простор да неко сврати или да „ушета” право на свету тајну много ствари може да се направи у православљу се не ради о принуди, већ о призиву, ту је реч о лепоти христа, или о лепоти православног христа, како би рекао достојевски такође имамо и интернет презентацију, што је некима од велике помоћи, али проблем са сајтом и писаном речју јесте што је прилично безлична тако да бисмо то требали да користимо само као помоћ у повезивању две особе zоче павле, које службе нудите својим парохијани- ма? - главна служба која се обавља у нашој цркви јесте божанствена литургија која је сваке недеље ујутро литургију можемо упоредити са предивним дијаман- том који је потребно ставити у одређену средину уко- лико имате дијамант који се котрља по земљи то је добро, али претпоставите да га имате у предивној кутији са накитом око њега и још да је на огрлици, е то вам је литургија, најважнија служба од свих света литургија је веома сажета директно излази из два дела, а то је свето писмо и свете тајне, али нам и дру- ге службе у цркви нуде много знања и духовног вежбања и дубине веома су дубокоумне стојите сат или више са свећом испред икона слушајући како хор пева на вашем језику те тако, хвала богу, можете све да разумете што се пева у току великог поста или канона св андреја критског, у коме слушате шта је то покаја- ње, шта је туга итд све ово се не може објаснити уз помоћ речи, већ је неопходно бити на службама све- штеник је само човек који стоји пред часном трпезом у име осталих и који се моли за све али свако понао- соб ко присуствује служби доприноси на посебан начин сваки православни хришћанин је апостол сваки православни хришћанин је послат за оног који није верујући не зато што су ти који нису верујући инфериорни, већ зато што свако од нас има оног ко не верује у свом сопственом срцу свако од нас је укљу- чен у духовну борбу и подвиг зато не говоримо да смо бољи од тих других, већ да имамо дар за којим они чезну да приме у овом контексту свештеник је духов- ни отац то не значи да је он старац који је обдарен прозорљивошћу као даром добијеним помоћу дугого- дишњег монашког и аскетског живота свештеник је отац као старатељ у сваком погледу, даје савете, прима исповести чак иако одеш код свештеника који није много образован, чак иако није духован колико би требало да буде, господ ће те благословити кроз њега, чак и кроз мене грешног православни мисионар l 23 zкаква је будућност ваше мисионарске цркве у кервилу? - то је у божијим рукама наравно, као православни, ми верујемо у синергију што значи да уколико је нешто у божијим рукама толико је и у нашим веома важна чињеница је та да управо сада имамо дивну капелу у којој служимо, која се налази у кући нашег чтеца марка и његове жене деборе скот а то нам је омогућило да имамо аутентични литургијски живот, пост, молитве, исповести, духовна вођства међутим, служби у кућној цркви може да присуствује само неко- лико људи, тако да је наредни корак градња видљиве, јавне зграде која ће имати православни крст и знак и која ће нам помоћи да дођемо до обичног човека наш господ је говорио „да ће деца ући у царство небеско“ један од проблема преобраћеника јесте и тај што мно- го размишљају а неопходно је да се од главе спустимо ка нашем срцу, да се преместимо од нашег личног искуства ка нечему много лепшем и чудноватијем задатак хришћана јесте да уђу у срце, а то значи да уко- лико будемо имали праву цркву то ће нам свима омо- гућити да уђемо на следећи ниво наше мисије, која ће бити двострука са једне стране, биће доступнија они- ма који нису много упознати са православљем, а са друге стране нама који смо у цркви помоћи ће да сагледамо наш црквени живот који је у развоју сада прелазимо у нешто што је јавно, излазимо из себе, из нашег ега и нашег осећаја за контролу како бисмо могли да сагледамо какве је дивне ствари господ направио у кервилу zна крају, оче павле, шта бисте волели да кажете људима у србији? - ви сте поклон за нас! у србији и бугарској сам био 1977 посетио сам ниш у србији, а софију у бугар- ској, цркву св александра невског било је то моје прво искуство православног места дубоко сам био дирнут и морам да кажем да је ваш дар свету веома велики требало би да сте веома поносни на древно хришћанство, на ваше словенско наслеђе, које је бога- то многим светитељима словенске православне земље! имате мисију према остатку света неопходно је да ово разумете то су несхватљиве ствари у божијем плану; све нације имају своје анђеле све нације имају своје судбине нацију не сагледавамо као политички ентитет, већ мислимо на људе, земљу са друге стране, неопходно је да знате две ствари као прво, нису сви американци плитки и хедонистички оријентисани постоји дубока религиозност у америци то није тра- диционално православна земља, али постоји много православних који посте, који посећују службе у цркви, који воде другачији живот како би били право- славни мислим да је један од великих дарова које америчка нација може да подари остатку света тај што је свако одговоран за себе многим људима у том „новом свету“ потребно је то што ви имате, а што се огледа у вашем културном и религијском наслеђу хва- ла вам ово је само један пример мисионарског труда у америци већина почиње веома сиромашно и многи- ма је потребно много креативности како би направи- ли место сусрета саграђена је још једна мисионарска црква у остину у тексасу, која божанствену литургију служи на великом броду будућност је светла за пра- вославље у америци превод са енглеског: татјана радић напомена: о заједници православних хришћана у тексасу детаљније: wwwhillcountryorthodoxorg срећко гујаничић тема броја 24 l3/2009 алкохолизам и наркоманија нису изуми савреме- ног друштва, али ове две пошасти су у дана- шњем времену израженије него икада разлога за то има доста, а главни су доступност опијата, њихова разноврсност, као и брисање границе између њихо- вих корисника данас, поред стигматизованих гру- па, алкохол и дрогу конзумирају и деца, и жене, и старци и многи други мотиви због чега неко постане подложан овим пороцима такође су разноврсни дечаци обично почињу да пију како би се доказали у друштву и што пре закорачили у свет одраслих алкохол и дрога их чине у неку руку контроверзним у односу на узорне момке и то је карта на коју, свесно или несвесно, играју како би стекли што већу попу- ларност општа перцепција јесте таква да мали и бубуљичави штребери, са двоцифреном диоптријом немају шта да траже поред клинаца – боема, који су већ у петнестој години живота апсолвирали „фило- зофију апсурда“, стекли статус локалне звезде и наметнули један одређени стил понашања који мора да се следи ако се жели бити у тренду алкохол чита- вој причи дају посебан шмек, као и свако забрањено воће и признаје легитимитет њиховом кориснику да је „прави мангуп“ све је то наравно део младости који након пуберте- та треба превазићи и на време схватити да су на суд- бинама разних бунтовника без разлога дебели проду- центи у холивуду одавно зарадили хрпу пара током служења војног рока имао сам прилику да чујем разговор двојице „класића“ који су препричава- ли своје боемске подвиге, сликовито и несвесно илу- струјући баш ту, за мене необјашњиву, потребу за доказивањем „ко је колико попио“ дијалог гласи отпилике овако: „колико си највише попио пива за једно вече“, пита први „гуштер“ другог „триес“ (тридесет – прим аут) одговори други, и упита затим - а ти! „ти си бољи од мене ја сам свега двадесет пива и литру вина“, рече први као да се правда порука је јасна, ко попије више – већи је фрајер још ако ти након омањег потока алкохола не буде ништа (стојиш на једној нози, дубиш на трепавицама, пого- диш кажипрстом врх носа, ходаш по правој линији као руска гимнастичарка по греди) ти си онда и „алфа- мужјак“ други мотив за коришћене алкохола и осталих опи- јата је у потреби да се људи мало опусте или осећају лагодније умор као стање свести данашње генерације су уморне од свега уморни смо од посла, од учења, од сталних очекивања, потребе да оправдамо нечије поверење или да у очима других и даље будемо супермени, уморни смо од неспоразума, непотребних информација, траљаве политике, сум- њиве прошлости, уморни смо од саобраћајне гужве, светске економске кризе, глобалног загревањатакво стање свести зна да буде неподношљиво и код људи се јавља потреба да га превазиђу или замене другим они који се уче молитви у разговору са господом могу у свом бићу да осете олакшање и тишину налик оној коју су осетили и апостоли на генисаретском језеру, после олује али шта је са онима који се не моле? особе склоне медитацији покушаће свакодневне проблеме да превазиђу размишљањем, удубљивањем у књиге, интелектуалним разговорима неко ће се бавити спортом, одлазиће на фудбал, трачање, фитнес и на тај начин покушаће да избаци из себе негативну енергију одлазак на излет може имати благотворно дејство и људи ће током путовања и у самој природи заборавити на свакодневне проблеме и на себе саме они пак који изаберу да се од свакодневног умора и стреса лече алкохолом и таблетама у опасности су да уђу у лавиринт из кога је тешко изаћи, а сама негатив- на енергија ће им се неретко враћати као бумеранг да не би овај текст био пуко моралисање, подсети- ћемо да ни алкохол ни дроге нису лоше сами по себи треба се сетити са чим се причешћујемо, не улазећи превише у богословље због чега је вино – христова мотиви и опијати православни мисионар l 25 срећко гујаничић тема броја крв у медицини се алкохол и дроге користе одувек морфијум се, рецимо, даје тешким болесницима како би издржали неподношљиве болове чувени израз „пијан ко мајка“ потиче од тога што су некада трудни- цама давали ракију да би се безболније породиле једна чашица препеченице је увек добра за циркулацију, казаће стари није, дакле, проблем кад се алкохол и дрога употре- бљавају, већ када се злоупотребљавају наш велики глу- мац петар краљ је једном приликом рекао да је разлика између човека који воли добру капљицу и правог алко- холичара у томе што овом првом алкохол није препрека да успешно обавља свој посао и то може бити савет граница када престајемо са пићем треба да буде исцрта- на нашом способношћу да успешно обавимо своје сва- кодневне дужности, ма какве оне биле досада поред жеље да се докажемо у друштву или да се изборимо са стресом, алкохолу и опија- тима се прибегава и из пуке досаде и то би могао да буде трећи разлог кога ћемо обради- ти у овој анализи људи просто не знају шта ће понекад са сво- јим животом и све им изгледа бесмислено чак и ако имају кров над главом, посао, храну, при- јатеље и сроднике који их воле проблем је у томе што те особе временом постају досадне саме себи оне се плаше да поразговарају мало сами са собом, да се суоче са својим мислима, да покрену детаљну анализу свог живота њих тешко могу да задовоље обичне ствари, јер су већину и про- бали: путовали су, возили брзе аутомобиле, пели се на хималаје, пробали егзотичне кухиње, знају министре и страначке лидере, борили су се за људска права али из тог мноштва ствари, често и таштих, вреба празнина које нису лишени чак ни побожни људи и ето нас опет код алкохола и дроге који могу бити брз одговор на досаду, а уједно и ефикасна средстава за аутодеструкцију мотиви и опијати 26 l3/2009 један мој пријатељ који је после бурне младости упловио у мирну брачну луку и даље не пропушта прилику да након вишедневног одсуства своје супруге замакне у кафану „могли бисмо до града вечерас“, јавља ми се преко телефона „можемо на концерт у коларацу су на програму дела рахмањинова“, провоцирам његово стрпљење свестан да се он пре зажелео карираних столњака „какав бре рахмањинов, слабо ми је то“, одговара мој пријатељ нерасположен за шалу поред ових мотива људи могу бити подложни алко- холу и наследно и тим се бави генетика међутим, и стечене навике утичу у великој мери поједини родитељи својим прешколцима сипају понекад чашу пива уз ручак, као да је реч о цеђеном соку таква деца касније имају неминовно већи праг толеран- ције за пороке од својих вршњака у психологији је познат и феномен да девојке којима је отац био алкохоличар, као по дефиницији за свог брачног друга такође бирају сличне типове да ли је ту у питању идентификовање са рођеном мајком и потре- ба да се преживи изнова једна слична судбина, или је просто реч о навици на један садомазохистички начин живота, не бих умео да одговорим оно што знам јесте да алкохоличари делују ружно у сећању ми је остала сцена када је један старији човек, прилично припит, почео да повраћа по улици којом сам пролазио оно што је оставило утисак на мене јесте његова протеза тј вештачки зуби које је држао у руци тужно је то кад је човек порочан, али је много горе кад се пороцима предаје због беде, очаја, незнања и навике у којој су се такве ствари укорениле као неминовне широк спектар дрога што се тиче дроге, мотиви због којих неко почиње да их користи могу бити исти као код алкохола у почетку је то, дакле, знатижеља и доказивање, потом следи потреба да се превазиђе досада и стрес, а на крају то постаје редовна навика и друга природа њихових корисника широк је спектар шта се све подразумева под дро- гама, а обично се деле на лаке и тешке, као и на при- родне и синтетичке личности које нису остварене (емотивно, соци- јално, интелектуално, духовно) подложније су погубном утицају наркотика од оних које то јесу анегдота којом се многи оправдавају каже да је чувени психолог фројд користио кокаин преко 40 година и није због тога имао проблеме – са друге стране, довољно је да један клинац први пут проба ту дрогу, украде очев пиштољ и аутомобил и уђе на један сплав „где су сви мишеви“ и направи таран- тиновску атмосферу хероин је, слободно се може рећи, отелотворење ђавола људи који су га проба- ли кажу да се ретко који осећај са тим може упоре- дити – последице су, међутим, спржени мозгови хероинским зависницима у стању кризе ништа није свето један од њих ми је причао како је његов „брат по игли“ гвозденим пајсером редовно тукао своју мајку и бабу „ваљда их тако васпитава да га преви- ше не живцирају“, покушао је да ми објасни тај феномен сваки даљи коментар је излишан православни мисионар l 27 драгана мандић тема броја љубав изгони страх напоље не живи човјек само о хљебу и води, него о свакој ријечи што долази из уста божијих када говоримо о болестима зависности најчешће мислимо да се оне ни на који начин не тичу нас, да се не односе на нас „здраве“ и „нормалне“ у нашој свије- сти жртве ове помамне стихије јесу они „проблема- тични“, „чудаци“, „уличари“, „пропалице“ нама се то не може десити, па ми смо хришћани, наша дјеца су дивна и добро васпитана, а тамо они, сами су себи криви, нису водили рачуна на вријеме, сад је касно, нема ту помоћи из своје малограђанске самозаљу- бљености и наивног оптимизма најчешће бивамо про- буђени сурово, схватајући да су нас догађаји претекли и да већ дуго играмо у врзином колу у бјесомучном ритму који нам задаје наш сурови власник гдје је благо нашег срца? шта је то хљеб наш насу- шни? о коме или чему виси наш живот? ко су савре- мени идоли којима се предајемо смишљајући оправда- ња и налазећи фарисејске изговоре? да ли смо уопште слободни док правимо своје свакодневне компромисе са савјешћу и тјешимо се да нисмо ни бољи, ни гори од других? спустимо се на дно наших срца и будимо искрени према себи да кренемо како смо постали зависни? од чега смо и како постали зависни? у самртном ропцу под омчом која се стеже питамо се како смо се нашли у овом паклу гдје је наш живот склизнуо из шина а да то тако дуго, заузети собом, нисмо примје- тили? економска криза, емотивна криза, брачна криза, адолесцентска криза, криза средњих година - криза и фрка гдје смо испустили конце из руку и када је све пошло стрмоглав? само једна чашица послије напорног дана на послу, једна пилула за спавање послије развода, неколико димова да се подигнем послије свађе са маторцима, друга, трећа, пета, хронична депресија, није ми добро, није ми добро, само мало, нећу више, нећу, није ми добро пошло је по злу оног часа кад ми је постало тијесно у мојој кожи, кад сам помислио тамо негдје је срећа, изван овог круга, у земљи дембелији, у земљи недођи- ји, у рају без одговорности помислио сам: тако је много лакше устаћу и рећи ћу им: „доста ми вас је! вратите ми што ми припада! одлазим! мрзим вас! идем тамо гдје ћу моћи бити срећан, гдје ме нико неће гушити и гдје ћу моћи да будем сам!“ и тако пођох рушио сам једну по једну границу, одбацивао једну по једну скрупулу, газио једну по једну заповијест и бивао све бјешњи, све моћнији, све хладнији, све суро- вији моја земља била је испред мене још неколико корака, још неколико корака што сам јој ближе ходио бивала је све љепша и даља, мамила ме је и заводила, опијала и заносила, а нисам је могао освојити моје имање се расуло, моја моћ лежала је положена под њене ноге, уморан, смрвљен, лежао сам маштајући циљ божијег човјекољубља је да човјека разбијеног у парампарчад поново успостави као цјеловито биће да га научи да воли не само да посљедице тренутних промашаја палог човјека буду залечене, него да се човјек поново усправи у својој достојанственој цјеловитости и да испуни рупу која зјапи тамо гдје је некад било срце 28 l3/2009 о њој која ме је ранила, која ме је поразила, а знао сам да никада неће бити моја што је даља бивала, више сам је желио заборавио сам све што је чинило мој живот до тада тако сам постао њен роб она је у плавичастој измаглици плесала у поднебесју, између јаве и сна, похотна и лажна, помамна и дивља и церила се неким хладним демонским смјехом адам и ева лежали су голи у праху и пепелу од којих су саздани гледајући се неповјерљиво, као звијери, као противници пламени херувим стајао је са мачем изнад њих више нису били исти први пут у животу препла- вио их је страх и кајање горко коцка је била бачена, избор направљен помислили су да могу све сами и да је срећа изван заједнице са богом изван закона слободе и љубави адама је облио тешки зној, а еву су сустигли љути болови није више било чврстог тла под њима природа их није признавала за своје господаре јели су плодове своје слободе, а они су били горки беспомоћни праро- дитељи, суочени са сопственом немоћи, спознали су своју заблуду, свој промашај и плакали горко човјекољубиви бог па ипак, човјекољубиви бог није се одвратио од сво- јих створења посјећивао их је на различите начине: слао пророке, чинио чудеса, дао им је закон у помоћ и анђеле као чуваре, а када се навршила пуноћа времена послао је и самога сина свога, који је јединац очев, блистање славе његове, који је постао једнак тијелу смирења нашег он немоћи наше узе на себе и давши себе у замјену смрти која је нас, продане гријеху, држала у ропству, сиђе крстом у ад, покида окове смрти и узе гријеха и зла, и васкрсе у трећи дан, пуштајући на слободу изму- чени род људски он постаде прворођени из мртвих, спаситељ витланима буром, помоћ безнадежнима, љекар болеснима он постаде наша храна и пиће, чокот на који се калемимо, темељ на коме се зидамо, пут, истина и живот и земља живих он је дошао да измучене пусти на слободу, да излије- чи болесне, да опрости грешнима, да нас пробуди из самртног сна да свима пружи шансу за живот вјечни добри пастир који иде да сваку своју овцу отме из чељу- сти духовног вука који је већ кида и жели да је живу сведе у пакао и када је спаси уводи је у земљу живих у распетој несебичној љубави његовој јесте пуноћа, смисао и радост непролазна свих светих напустити га значи оставити радост и пригрлити очајање, оставити изобиље и прећи у ништавило, доброг пастира замјенити лукавим вуком, онога који нас храни својом крљу и тијелом замјенити неутажи- вом глађу и жеђу, живот заменити смрћу, заједницу - самоћом, рај - паклом само безумник, који је богоуби- ца и самоубица и убица ближњих својих, у срцу своме може начинити овакав избор а они који су гладни и жедни правде, смирени и чисти срцем траже бога и налазе сва добра ни једнога блага неће се лишити болести зависности се могу означити и као гријех маловјерја, немање храбрости да се предамо у руке божије или недостатак воље да опстајемо на путу његовом питање које христос упућује свом ученику петру који је до малочас ходио по води, а сад се дави у таласима, може се односити на свакога од нас: „мало- вјерни, зашто си посумњао?“ оно се односи на свакога који се унапријед предао, који је искусио благодат па је одбацио, или на онога који се неко вријеме борио па посустао сваки од нас има своје кризе, своје дрхтаје, своје расцјепе, своја кидања и своје битке сваки од нас пада и устаје није само нар- коман, човјек обузет демонским летаргичним сном, умртвљен својим сопственим сагрјешењима свако од нас, на размеђи својих избора, стоји на бриткој ивици добра и зла, живота и смрти, слободе и зависности људској вољи је потребно исцјељење чупање из старог коријена страха и паклене самозатворености – деструк- ције и аутодеструкције - и пресађивање у земљу нову љубав изгони страх напоље циљ божијег човјекољубља је да човјека разбијеног у парампарчад поново успостави као цјеловито биће да га научи да воли не само да посљедице тренутних про- машаја палог човјека буду залечене, него да се човјек поново усправи у својој достојанственој цјеловитости и да испуни рупу која зјапи тамо гдје је некад било срце палом човјеку потребно је да поново удахне дах (дух) слободе и да њиме, надахнут, закорачи у нови живот, живот у коме сваки дан вапи као тома: вјерујем господе, помози моме невјерју гдје вјером и надом и љубављу побјеђује своје кризе гдје жртвом челичи сво- ју вољу мора се ходати по води другог пута нема господ стоји на њој као на сухом и зове нас да пођемо у овом свијету немамо поузданог града имамо за свој темељ само кристални небесни град јагњета које долази да суди свијету и да успостави царство своје једино од чега зависимо јесте божије обећање чије испуњење чекамо и утврђујемо се у њему од литургије до литур- гије, од празника до празника, од васкрса до васкрса његовог и нашег православни мисионар l 29 аутор: н каплановић тема броја 30 l3/2009 што јељудима немогуће, богу јемогуће ј едно прохладно, али сунчано јутро омања група младих су очи се са нечим што би многи желели да доживе: неизрециву духовну радост и одушевљење оним што већина људи погрешно сврстава у давно свршен чин, чак у првобитно време живота и дело вања хришћана - чудо божије љубави и мило- сти! уверише се да се и данас чуда дешавају и то можда и већим интезитетом него нека да чини се да се савременом човеку нахватала па учина на духовним очима, па не примећује око себе све оно о чему сведоче бројна предања давних времена об узети страшћу и изазовима свакодневног живота зачињеног многобројним гресима, немамо времена да се посветимо људима и догађајима, који су тако близу нас, а тако далеко земља живих „земља живих“ - гласи опомињу ћи назив јединственог пројекта српске православне цркве који је померио границе савремене науке и меди цинско-психолошких достигнућа са благословом православни мисионар l 31 епископа бачког иринеја, а под старатељством брат- ства манастира ковиљ на челу са владиком порфи- ријем, основана су специ- јална места, тзв „куће“ за лечење зависника од опој- них дрога ове духовне болнице, условно речено, представљају „манастире“ у којима се из године у годину дешавају божија чуда: духовна и телесна исцељења младих људи - наочиглед безнадежних случајева од којих су скоро сви дигли руке скоро сви - осим бога и њихових родитеља који потражише божију помоћ и милост њиховим молитвама и неописивом духовном снагом ових младих подвижника, а пре свега уз неизрециву љубав и милост божију, десило се чудо: они који су до скоро дотицали духовно и телесно дно, који су више личили на демоне него на људе, сада живе по типику општежитељних манастира, скрушеног понашања, ведрог и здравог лица свако ко и мало има предрасуда према палој браћи који су подлегли стравичном искушењу узимања наркоти- ка, наћи ће се у великом чуду призор је супротан очекиваном, штавише задивљујући јер уместо оро- нулих лица, неартикулисаних крикова и пренера- жених погледа са којима се можемо срести по бол- ницама за лечење од болести зависности, овде вас окупирају блажена лица спасених душа, лица пуна смирења и покајања са одмереном дозом радости и божанске љубави лечење у кућама је бесплатно и за разлику од сличних покушаја, лечи се само јеванђељем, тј лепо- том близине божије не постоји бољег и оправдани- јег лека јер су ови млади људи, трујући тело, божију творевину, подигавши руку на бога, отровали и душу никоме до сада није пошло за руком да нешто што је нематеријално (душа) поврати у нормалу нечим материјалним, лековима одузимајући им дрогу, за узврат им је дато јеванђеље и тиме попуње- на празнина која настаје наглим одузимањем нечега на шта се тело навикло – зло се замењује добрим аутор: н каплановић тема броја што јељудима немогуће, богу јемогуће фото: н каплановић земља живих - вилово 32 l3/2009 они одједном постају „робови“ љубави божије, служе се и хране њоме она их инспирише у свим животним подухватима, пре свега у борби против зла којем су прет ходно били подлегли резултати су чудесни и не могу се ни свим речима овога грешнога света описати тај призор једноставно треба доживети у бачкој постоје три „куће“: у ченеју и вилову за мушкарце и једна у бачком петровом селу за жене о којима се брине свештеник бранко ћурчин из новог сада једна кућа, која је такође у овом систему, налази се у шумадијској епархији у селу брајковац код лазаревца о којој, по бла г о слову владике шумадијског јована, брине свештеник александар новаковић из лаза ревца општежитељство у кућама се живи по јединственим, спасо носним „правилима“ налик општежитељним манастирима у тим малим заједницама, кротошћу ових подвижника влада неописи ви мир, братска љубав и толеранција, спозна- ње греха и спремност да се до последњег атома снаге бори против истог целодневна лична, а пре свега заједничка молитва, врше ње бројних корисних обавеза прецизно и студи озно дефини с аних за сваког пона особ, стражење над својом и душом присутне сабраће, читање јеванђеља за време оброка - само су део овог јединственог, спасоносног и животворног програма који је до сада оства рио невероватне резултате зачуђујући повратак ових младих људи у нормалан и бого угодан живот је непорециви доказ да је христос васкрсао и да је ту, међу и у нама уместо бескрајне таме, бола и патње, посрну ла браћа су изабрала вечни живот у живом богу нашем не би било згорег да бројне личности из јавног, политичког живота, тј „државног апарата“, ослух ну потребе ових смелих подвижника и подстакну ширење програ ма на целу државу јер, „добро је чинити добро свима, а нарочито онима који не могу да врате“ ! вилово брајковац православни мисионар l 33 интервју водила: татјана радић тема броја у овом броју нашег часописа водићемо разговор са мисионарима у борби против болести зави- сности свако у својој области, са својим средстви- ма, начинима улази у прави рат против ове велике људске страсти, поробљивача људи jерођакон јели- сеј, монах манастира ковиљ и помоћник у раду заједнице „земља живих“ и кри- стина цвејанов, администра- тор и идејни творац сајта никад хероин, сведоче о напорима у борби против наркоманије z многи су мишљења да је живот у центри- ма превише дисциплинован да ли је то неопходно и, наравно, да ли је то истина? о јелисеј: живот у заједници је јако дисципли- нован и то је потребно, не само за зависнике него и за људе уопште замислите само какав би живот био да нема, на пример, закона многи би радили јавно шта год им подне на памет ако човек морал и моралне законе не гледа кроз призму своје вере у бога, онда, где су границе у људској неморалности и осталом? zна који начин манастир ковиљ доприноси раду центра, с обзиром да они нису успо- стављени у самом мана- стирском комплексу? о јелисеј: манастир је место дешавања припрем- них разговора за улазак у заједницу који су се оба- вљали у почетку сваке суботе, затим сваке друге, а од недавно само једанпут месеч- но, прве суботе у месецу ту се, затим, оба- вљају и mисионари уборбипротив наркоманије православни мисионар l 35 зили периоде кризе и такозваног „скидања“, када им је због изолације, која је императив, доста значила чак и оваква виртуелна подршка других људи време- ном, како успостављају трајнију апситенцију, они ређе посећују сајт, што је разумљиво, или се пак, јављају на њега као сарадници покушавајући сада да они својим саветом и подршком помогну људима са сличним проблемима наравно, има и оних који доживљавају рецидив и враћају се поново хероину другу значајну категорију посетилаца чине срод- ници или особе блиске зависницима које се јављају за савет како да утврде да ли је особа на хероину, како да поступе у том случају, где да их воде на лечење или само трагају за неким ко их разуме и с ким могу да поделе свој проблем без страха од осуде не треба заборавити да су не само зависници већ и њихове породице код нас у друштву врло стигматизирани интернет пружа могућност да особа сакрије свој прави идентитет, а ипак оствари контакт са другим људима и повери им се без задршке чини ми се да овим људима и сама чињеница да нису сами на свету са болешћу свог детета, брата, сестре пуно значи и велика је помоћ у прихватању и савладавању проблема zшта мислите да је болест зависности: психичког или духовног карактера? о јелисеј: све долази из сфере духовног, а манифестује се психички и телесно човек је биће више светова нисмо само овде има нас и т а м о ч о в е к је есха- т о л о -шко биће в е ч н о с т постоји и треба се боја- ти вечности овде на земљи је све привремено вечност је дру- га димензија вечност не познаје време и простор да ли се ти радујеш вечности? бићемо вечно са христом и једни са другима да ли то можемо да поднесемо? рад у земљи живих 36 l3/2009 zкристина, какви су проблеми сајта у сарадњи са наркоманским зависницима? кристина: из искуства са сајта, али и из реалног живота могу да кажем да је мени лично највећи про- блем у контакту са зависницима немогућност оства- ривања односа базираног на поверењу зависност од хероина је нераскидива са лагањем другим људима, али и самозаваравањима и самообманама зависника свако ко на неки начин има контакта са зависницима мора то да има на уму и да са одређеном дистанцом и неповорењем прихвата речи и дела особе која је зави- сник или бивши зависник то није лако, мислим да сваки човек има потребу да верује другим људима, поготово блиским, и да је тешко одупрети се томе ово је уједно и чест проблем код родитеља зависника, који не само да утиче на то да родитељи по правилу последњи схвате да им је дете зависник, већ често оте- жава лечење zможеш ли да оцениш позитивне и негативне стране форумске борбе против наркоманске зависности? кристина: позитивно је то што је интернет досту- пан 24 сата дневно, тако да људи који траже информа- цију, савет или подршку могу у било које време да је пронађу на интернету и при том у потпуној дискре- цији негативно је то што немају сви рачунар и интер- нет сваки вид борбе против болести зависности је драгоцен, тако и овај виртуелни са свим својим пози- тивним и негативним странама zкакво је твоје мишљење о духовном аспекту лечења? кристина: духовни аспект лечења је у томе да створи темељ нове личности уместо оне по дефини- цији „наркоманске“, и стога је од суштинског значаја не треба сметнути с ума да је зависник типичан про- извод модерног, потрошачког времена у коме живи- мо, које је и само наркоманско у свом карактеру духовни аспект лечења не само да треба да створи унутрашњу потпору за преображај личности већ и механизам одбране од свих штетних утицаја друштва са поремећеним системом вредности у којем живимо ово је изузетно сложен и дуготрајан процес мислим да, нажалост, велики број зависника нема довољно капацитета и подршке да га и оствари у овој чиње- ници се налази и узрок бројних рецидива код лечених зависника православни мисионар l 37 немања андријашевић тема броја наркоманија – проблем располућене личности проблем зависности је проблем који је везан за људску природу сви смо зависни од хране и пића тенденција о здравом животу, где се ова или она храна проглашава за смртно опасну је глупост (сећам се чувених прича, када сам био мали, о три беле смрти), јер се поставља питање да ли они који то не конзумирају не умиру ово је још једна од иде- ологија, и бескрајно испразних прича које нам одвлаче пажњу од онога: „а само је једно потреб- но” таквих увезених учења, и испразних оријен- тира, имали смо на претек а већину тих „врхунских и напредних теорија“ даровао нам је запад није ли то данас прича о толеранцији? о заштити животи- ња? а тек о људским правима? па онда о положају мањина зависност од наркотика међутим, тема часописа налаже осврт на много озбиљнију и тежу зависност, а то је зависност од наркотика човек нашега времена и простора почео је да излази из себе и да се расипа, да напушта љуштуру свога бића, не водећи рачуна о својој лич- ности, и не негујући је и не хранећи је оним пићем и 38 l3/2009 оном храном од које „нико неће ожеднети и оглад- нети довека“ тако оштећен и рањив, човек почиње да трага за некаквим краткорочним решењима која ће га одвести у неку другу реалност, можда и нека- кав умишљени други и другачији живот али, буду- ћи да је такво решење пуко индивидуалистичко краткотрајно „уживање“, и да оно представља одсе- цање везе са другим личностима око себе, не треба се чудити да поред толике стравичне физичке зави- сности, постоји и та кобна психолошка зависност, која је често узрок враћања на коришћење психоактивних суп- станци зависност је индивидуал- ни, себични осећај, и као такав не може се поделити са другим тј бли- жњим дешава се, дакле, да зави- сник успе да превазиђе кризу, али старо окружење, и стари начин живота, доводи га до тога да, нема- јући нове смислености и благодат- них стремљења, почне опет са коришћењем наркотика заједница личности зато обнова и излечење зависни- ка подразумева видање рана рас- цепкане и напаћене личности, а то се најбоље одвија у заједници лич- ности такве заједнице црква поне- кад формира у близини или у окви- ру неког од манастира, о чему пише- мо и у овом броју, у вези са манастиром ковиљ поред тога, у оквиру пројекта пружања помоћи људима који су оболели од hiv вируса који је покре- нуо наш највећи добротворни фонд спц „човекољу- бље“, а уз благослов његове светости патријарха српског павла, са бројним колегама и колегиницама са богословског факултета обилазили смо људе који су заражени hiv вирусом или болују од сиде овај пројекат почео је 2003 године, и са кратком паузом траје и данас посећујемо све људе, без обзира на вер- ску или националну припадност, као и њихово сексу- ално опредељење сличне акције је спц чинила вековима уназад, дакле много пре испразних и измишљених бројних прича о једнакости, трабаната из нво сектора (што неки верници данас у шали називају нло сектор) међу њима сретали смо и бројне зависнике, и њима пружали психосоцијалну помоћ и палијативну негу обилазили смо их на инфективној клиници где се лече, као и по њиховим пребивалиштима (станови- ма и др) није било лако, али смо се трудили да свакоме од њих пренесемо барем мало радости живота, и пружимо им наду у другачију смисленост свакодненог живота зато се мора истаћи, јасно и гласно, да спц чини много напора да помогне људима који су зависни од психоактивних супстан- ци свакодневно много и свеште- нослужитеља и монаха, и студената богословског факултета, али и читав верни народ улажу напор да се помогне овим људима, истовре- мено не трчећи пред тв екране да прикажу себе као хумане и хумани- тарне суочити се с дрогом болест зависности од било које врсте дроге не треба гледати као на срамоту, већ је именовати, и суочи- ти се са њом (мада лично не верујем у поделу на лаке и тешке, јер највећи број корисника и штићеника које сам обилазио почео је са лаком дро- гом, да би највећи ужаси и трагедије настали једноставним и брзим пре- ласком на тешке дроге) у филму који сам давно гледао, један човек који се излечио и превазишао такав начин живота у коме је свакодневно користио психоактивне суп- станце, за себе је рекао да је првенствена истина о њему да је наркоман, па тек онда све остало управо овакав став о себи, допринео му је да призна да је слаб, и да је је његов дух сиромашан, и успео је да сва- кодневним напором и трудом ово своје стање прева- зиђе, тј да се преобрази спц ће и даље наставити да пружа помоћ и своју руку свима који то желе, као и да свима омогући уче- ствовање у светим тајнама, без обзира на све њихове различитости и опредељења уверен сам и да ће мно- ге колеге, као и свештенослужитељи узети још већег учешћа у овоме труду, дубоко свесни да је ово једна од највећих пошасти која на сваком кораку предста- вља опасност за многе људе наше драге србије обнова и излечење зависника подразумева видање рана расцепкане и напаћене личности, а то се најбоље одвија у заједници личности такве заједнице црква понекад формира у близини или у оквиру неког од манастира православни мисионар l 39 аутор: и јокић тема броја болести зависности „зависан човек жели да живи без одговорности али тада губи сло- боду, постаје роб зла и греха и може толико ниско пасти да га се ђаво застиди’’ патријарх павле када се спомене термин наркоманија људи најче- шће мисле на неке од популарних дрога које злоупо- требом уништавају човеков живот оне јесу један од облика које изазивају зависност човека, али постоје и многе супстанце и материје, на пример, разне врсте пића, које злоутотребом итекако изазивају зави- сност, и самим тим уништавају човека посматрајући историју видимо да су људи одувек имали велику жељу за уживањем, за потпуним иско- ришћавањем свих овоземаљских чари, за пробањем различитог „забрањеног воћа“, па су тако још на далеком истоку људи одавно упознали особине опи- јума и хашиша „прво човек узима дрогу, затим дрога узима дрогу и на крају дро- га узима човека“ кинеска пословица један од великих проблема јесте како спречити да уопште дође до злоупотребе средстава које изазивају зависност популација којој је ова тема најчешће вео- ма интересантна су адолесценти у том животном периоду је највећа могућност да човек проба, односно почне да злоупотребљава наркотике када одете на било који семинар или предавање везано за ову тему, сваки лекар или предавач ће вам објаснити како да препознате да ли се ваше дете дрогира али се мало људи бави овим проблемом као превентивом, односно како свом детету уопште објаснити да то не сме ни да се проба пре неколико деценија важио је један стере- отип у друштву да наркомани потичу из лоших поро- дица, да имају лошу социјалну средину, да су одбачени од друштва, да су све то били разлози да неко постане наркоман деца у пубертетском периоду доста су лабилна и врло лако их је наговорити да то пробају друго, велики број средстава и супстанци нама су лако доступни: неки спадају у пића, а изазивају теже облике зависности колико деце живи у средини у којој родитељи пуше, у нашем народу алкохол је сам за себе култ, колико деце се заједно са родитељима коцка (разне игре на срећу, спортске кладионице подсећа- ња ради, све ово је забрањено за малолетнике, а појаве су које можемо сусрести у скоро сваком дому) клади- онице код адолесцената изазивају велику зависност, 40 l3/2009 имамо доста примера да деца време које треба да про- веду у школи проводе у кладионици, задужују се, на граници су да уђу у криминал, престају да воде рачуна о својим свакодневним обавезама колико нас је послало децу по цигарете до трафике? на тај начин деца куповину цигарета посматрају као нешто што је у животу нормално подсећања ради, у европској унији је то строго забрањено, и закон се примењује, за разлику од нас, где је то остало на пла- кату упозорења ево неких података колика је злоупо- треба цигарета код нас заступљена код младих: l 70 % пробало цигарету са 15 година l половина наставила да пуши l више од 49 % студената пуши више од 15 цигарета дневно l студенткиње су бројнији и страснији пушачи под психоактивним супстанцама односно дрогама подразумевамо токсичне материје које, када се унесу у организам, доводе до промена једне или више његових функција подела психоактивних супстанци lдуван lалкохол: пиво, вино, ракија и остала жестока пића lконопља: канабис, марихуана, хашиш, „трава“ и сл lхалуциногени: лсд, extasy, мескалин (кактус пејотл), псилоцибин lкокаин: лишће коке lхероин: опијум, морфин, кодеин, синтетички опија- ти (метадон) и сл lоргански растварачи: лепак, ацетон, толуен, бензин и сл треба знати: lсве дроге су тешке и опасне по здравље и живот оних који их узимају lнема лаких и безопасних дрога lнаркоманија је одложено самоубиство врсте зависности lпсихичкa зависност - oсећање тренутног задовољ- ства и психичке живости која настаје након повре- меног или сталног узимања дроге да би се постигао првобитни жељени ефекат или избегло осећање нелагодности lфизичка зависност - стање адаптације на дрогу коју прати повишена толеранција - потреба за узимањем све већих количина дроге да би се постигао првобит- ни жељени ефекат односно спречила појава апсти- ненцијалног синдрома lапстиненцијална криза - стање праћено јаким боло- вима, дрхтањем тела, нервозом, несаницом изазива је нагли прекид уношења дроге код зависника последице употребе дрога на организам lтелесне: оштећење ћелија мозга, смањење одбрамбе- них снага организма, сида, хепатитис б, смрт услед предозирања нечистом дрогом и сл lпсихичке: напетост, снижено расположење, губитак концентрације, слабије памћење и сл lсоцијалне: проблеми са родитељима, прекид шко- ловања, проблеми у браку, изолација и губитак при- јатеља, проблеми на раднм месту, губитак посла, криминал (крађе, проституција), материјална беда за развој болести зависности (наркоманије) потребна су 3 услова: lличност lлака доступност дроге lдруштвене околности погодне за развој болести наркоманију у нашој земљи карактерише: lвећа доступност дроге lмогућност легалног набављања лекова и психоак- тивних супстанци lдеметрополизација и децентрализац
Свеска: 307 | Проблем наркоманије
... Фотографија на насловној страни корице: Силом Крста против наркоманије Фото: Данијела Олуић Фотографија на другој страни корице: Митрополит црногорско-приморски Г Амфилохије Фото: Данијела Олуић Фотографија на трећој страни корице: Трпеза љубави у манастиру Хиландару Фото: ђакон Драган Танасијевић PRAVOSLAVNI Мај / Јун 2009 стране Фотографија на полеђини корице: Детаљ из „Земље живих” Фото: Никола Каплановић Реч уредника Проблем наркоманије и његово решавање 2-3 Старечник Аскеза љубави 4-5 Реч пастира Jешће убоги и наситиће се 6-8 Мисли Ближњи и даљњи 8-10 Тајна Цркве Света тајна миропомазања 11 Хришћанство и хеленизам Хришћанска паидеја 12-13 Живот у Христу Од себе ка другима 14-16 Хришћански живот Слобода у Цркви 17-18 Интервју Православна мисионарска црква у Тексасу 19-23 Тема броја Мотиви и опијати 24-26 Љубав изгони страх напоље 27-29 Што је људима немогуће, Богу је могуће 30-32 Mисионари у борби против наркоманије 33-36 Наркоманија – проблем располућене личности 37-38 Болести зависности 39-41 Потрага или болест 42-43 Лични одговор на потребу ближњег 44-46 О феномену наркоманије на интернету 47-48 Open Cola 49-50 Проширена свест - песма без свести 51 Слободан иза решетака Свештеничко служење у затворским установама 52-53 Републички фестивал осуђеничко-литерарног стваралаштва 54-56 Представљамо вам Параклис у Студентском граду 57 Пастирска психологија Људско право на кривицу и одговоран однос према кривици 58-60 Хришћанство на интернету КАКО то, ЗАШТО то? 61-62 Из потпуно другачијег угла Лопата 63-64 misionar Проблемнарк оманије ињегово решавање Реч уредника УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јерођакон Јован (Панић), ђакон Јован Бабић, Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 ди
... Фотографија на насловној страни корице: Силом Крста против наркоманије Фото: Данијела Олуић Фотографија на другој страни корице: Митрополит црногорско-приморски Г Амфилохије Фото: Данијела Олуић Фотографија на трећој страни корице: Трпеза љубави у манастиру Хиландару Фото: ђакон Драган Танасијевић PRAVOSLAVNI Мај / Јун 2009 стране Фотографија на полеђини корице: Детаљ из „Земље живих” Фото: Никола Каплановић Реч уредника Проблем наркоманије и његово решавање 2-3 Старечник Аскеза љубави 4-5 Реч пастира Jешће убоги и наситиће се 6-8 Мисли Ближњи и даљњи 8-10 Тајна Цркве Света тајна миропомазања 11 Хришћанство и хеленизам Хришћанска паидеја 12-13 Живот у Христу Од себе ка другима 14-16 Хришћански живот Слобода у Цркви 17-18 Интервју Православна мисионарска црква у Тексасу 19-23 Тема броја Мотиви и опијати 24-26 Љубав изгони страх напоље 27-29 Што је људима немогуће, Богу је могуће 30-32 Mисионари у борби против наркоманије 33-36 Наркоманија – проблем располућене личности 37-38 Болести зависности 39-41 Потрага или болест 42-43 Лични одговор на потребу ближњег 44-46 О феномену наркоманије на интернету 47-48 Open Cola 49-50 Проширена свест - песма без свести 51 Слободан иза решетака Свештеничко служење у затворским установама 52-53 Републички фестивал осуђеничко-литерарног стваралаштва 54-56 Представљамо вам Параклис у Студентском граду 57 Пастирска психологија Људско право на кривицу и одговоран однос према кривици 58-60 Хришћанство на интернету КАКО то, ЗАШТО то? 61-62 Из потпуно другачијег угла Лопата 63-64 misionar Проблемнарк оманије ињегово решавање Реч уредника УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јерођакон Јован (Панић), ђакон Јован Бабић, Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 ди
Одреднице:
8
Свеска: 309 | Правда и право
...дате човеку кроз догађај овапло- ћења, страдања и славногВАСКРСЕЊА 📌 богочовека спа-
сење је богопознање и богопознање је спасење како
то и каже први богослов у историји цркве, свети апо-
сто
...дате човеку кроз догађај овапло- ћења, страдања и славног
МЕТА инфо: Р:28836 К:218991 Д:121
| Свеска 309 |
Свеска: 309 | Правда и право
... апостол јован богослов, јеванђеље по јовану 17, 3 оваплоћење сина божијег не представља само догађај спасења света тај догађај представља и врхунац божијег откривања човеку, врхунац богопо- знања то двоје је нераздвојиво то су два имена једне божанске благодати дате човеку кроз догађај овапло- ћења, страдања и славног васкрсења богочовека спа- сење је богопознање и богопознање је спасење како то и каже први богослов у историји цркве, свети апо- стол јован: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса хри- ста“ (јов 17, 3) за хришћане, тако, познати бога значи исто што и постојати познање бога није интелекту- ално сакупљање информација о богу, већ живи акт уласка у однос са богом и грађење властитог иденти- тета у том односу такав начин постојања показао је спаситељ света човеку отшкринувши врата тајне над свим тајнама – тајну божијег постојања христос је открио бога као оца откривши бога као оца, христос је открио бога као свету тројицу на овом су христовом откривењу оци цркве познали и показали догмате вере православне свети гигорије богослов каже: „ако је један од искони, онда су тро- јица“ тај један од искони јесте бог отац отац да би био отац, мора имати сина и мора имати духа све- тога тако, пошто је отац од искони отац, онда је и син од искони син и дух свети од искони дух свети и син и дух свети своје вечно постојање имају у односу са оцем али и отац – иако је узрок сину и духу светоме – своје постојање гради у односу са њима да нема једног, не би било ни тројице један може бити један само ако постоје и друга двојица тако, отац је отац јер рађа сина и исходи духа све- тога да на рађа сина и не исходи духа светога, отац не би био отац но, и син је син јер је од оца рођен и дух свети је дух свети јер је од оца исхођен зато „ако је један од искони“, а јесте, и тог „једног од иско- ни“ нам спаситељ откри као оца, „онда су тројица“ исповедити једнога бога значи исповедити веру у јед- нога бога оца тако и почињемо исповедање у симво- лу вере: „верујем у једнога бога оца“ а исповедити веру у једнога бога оца не може се ако се не исповеди вера у свету тројицу веровати у једнога бога значи веровати у свету тројицу – оца и сина и светога духа јер „ако је један од искони, онда су тројица“ нема једног без мноштва овај начин постојања, где једног нема без постоја- ња другог, где је мноштво услов једноме, бог је пода- рио човеку ту истину налазимо већ на првим страни- цама библије: „потом рече бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми и створи бог човјека по обличју својему, по обличју божијему ство- ри га; мушко и женско створи их“ (пост 1, 26–27) човек је, дакле, мушко и женско једном „ја“ је потребно друго, потребно му је „ти“ нема човека без другог човека, нема једног без мноштва то и бог, при стварању човека, јасно каже: „није добро да је човјек сам; да му начинимо друга према њему“ (пост 2, 18) управо је такав начин постојања обличје, икона божи православни мисионар l 11 бог, човек и постојање ја у човеку: „да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ бог је „ми“ и то је велико откривење човеку, које је постало јасно онда када је христос открио бога као оца бог је света тројица икона тог божијег постојања је у сваком човеку, па макар он и не признавао бога човек свој иденти- тет гради једино у сплету односа са својим ближњим то његово „ја“ је незамисливо без многих „ти“ да ли би човек – када би му неко из све- сти и сећања избрисао све везе са његовим ближњима, када тај човек не би познавао никог на овом свету – знао одговор на питање ко сам ја? да ли би имао свест о самоме себи, о свом идентитету? да ли би знао да изговори своје име? тешко и ника- ко човек је човек само са својим „ја“, а тог „ја“ нема без заједнице, без познања другог човека, без бли- жњег исто онако као што ни оца нема без сина и без духа светога; и као што нема сина и духа светога без оца јер „ако је један од искони, онда су тројица“ заиста, постојање је познање, познање другог тај дру- ги је ближњи човек, једноставно, не може постојати на други начин, а да оста- не човек ту икону божијег постоја- ња у човеку хтео је бог да очува и када је мојсију давао таблице зако- на на синају тих десет заповести јесу, заправо, две, и то две потпуно једнаке по важности христос их изговори као две заповести „о којима висе сав закон и пророци“ (мт 22,40) у заповестима је казано ово двоје: љубав према богу и љубав према ближњем отуда закон има једну улогу – да очува идентитет, да очува људско постојање, икону божију у човеку: вршење божијих заповести јесте пројава љубави александар милојков хришћанска антропологија 12 l5/2009 пројава љубави јесте истинито познање другог а познање другог јесте постојање, властити идентитет, властита личност богољубље и човекољубље су једно од другог неодвојиви, они јесу пут истинитог постојања човека зашто су богољубље и човекољубље неодвојиви? зато јер је богољубље без човекољубља лицемерје и лаж: „ако ко рече: љубим бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити бога, којега није видио? и ову заповјест имамо од њега: који љуби бога, да љуби и брата свога“ (1 јов 4, 20–21) онај који нема љубави према ближњем, он нема ни своје „ја“ такав „човек“ није ништа више до мешавина земље, камена и воде која говори зато – да би пришао богу – човек мора да буде човек, а за то су му потребна бар још један или двојица: „јер где су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (мт 18, 20) но, може ли човек да буде човек без љубави према богу? може ли да гради свој идентитет само у љубави према ближњем? такав однос са ближњима, однос који је заборавио да себе прожме оним „у име моје“, рађа смрт таквој „љубави“ према ближњем христос супротставља и саветује мржњу гле чуда, онај који је рекао љуби ближњег свога, сада говори: „ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик“ (лк 14, 26) наизглед контрадикторна хрис- това тврдња ипак је истинита и сасвим на месту христос нас овде позива да свој идентитет градимо као вечан и бесмртан, а не као пролазан и смртан љубав према ближњем, као последње утемељење нашег „ја“, нашег идентитета, јесте љубав која доноси пролазност и смрт људи који остану без својих нај- милијих тешко даље проналазе смисао живота растанак са најдражим особама тежак је ударац за властити идентитет отуда онај језиви крик и вапај губитника отуда неутешне сузе и отуда изгубљени смисао живота, нестанак властитог „ја“ поновна изградња властитог идентитета је дуг у мукотрпан посао, неретко безнадежан и неуспешан оно што се десило праведном јову данас би тешко ко могао да преживи многи би дигли руку на себе, те тако заиста покопали своје „ја“ и праведни јов би можда урадио исто то да темељ његовог идентитета није било божије „ти“ јов своје „ја“ није градио у односу на своје ближње, у односу на своју супругу, многобројну децу, силно богатство јов је своје „ја“ градио у односу са „ти“ свога бога зато је и успео да преживи сва она силна искушења: његово „ја“ је опстало „где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“ (мт 6, 21) – каже господ јовово благо било је на небесима зато је јов остао жив и зато је назван праведником то исто жели да поручи христос и нама данас: „не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“ (мт 6, 19–21) човек коме је основ идентитета само његов ближњи или, још горе, његово материјално богатство, умреће заједно са својим ближњим и са својим богатством такав човек ће постојати онолико дуго колико буде постојало његово „благо на земљи“ такав начин постојања човек треба да замрзи и отуда оне горе наведене христове речи истинити начин постојања, тај однос са „благом на небу“, показао је богочовек боравећи међу људима христос је син божији, и он свој идентитет гради у 1 ја сам господ бог твојнемој имати других богова уза ме 2не гради себи лика резана, нити какве слике немој им се клањати нити им служити 3 не узимај узалуд имена господа бога својега 4 сећај се дана од одмора да га светкујеш 5 поштуј оца и матер своју 6 не убиј 7 не чини прељубе 8 не кради 9 не сведочи лажно на ближњега својега 10 не пожели ишта што је ближњега твојега (2 мој 20, 2-17) „љуби господа бога својега“ (мт 22, 37) „а друга је као и ова: љуби ближњега свога“ (мт 22, 39) православни мисионар l 13 односу са оцем све остале односе које успоставља на земљи он потчињава овом односу, који је темељ његовог идентитета колико год волео људе око себе, своју мајку, своје ученике, он не престаје да буде син божији, те не дозвољава да ниједан други однос наруши онај темељни, који христу даје иден- титет сина однос са оцем је темељ христовог „ја“ – зато он остаје веран оцу до краја творећи беспоговорно вољу његову отуда и онај оштар одговор апос- толу петру који га је из незнања наговарао да одустане од пута у јерусалим и будућег стра- дања: „иди од мене, сатано! саблазан си ми, јер не мислиш што је божије него што је људско“ (мт 16, 23) то је та благословена мржња према ближњима о којој господ говори треба и морамо да љубимо своје ближње, али та љубав не сме да буде последња инстанца нашег бића, нашег „ја“ љубећи ближње, човек не сме да заснива свој идентитет на њима ту љубав према ближњима човек треба да прожме оним темељним бедемом свога идентитета, оним познањем ближњих које стоји на христовим речима: „у име моје“ господ нас позива да – уместо смртног и пролазног – познамо вечно и бесмртно да познамо бога оца, те да тако изградимо свој идентитет, своје „ја“ познати, пак, бога као оца не значи пуко интелектуално знање да је отац, отац сину познати бога оца значи назвати бога својим оцем, а назвати бога својим оцем значи поистоветити се са сином поистоветити се са сином значи сјединити се са њим, постати део, уд тела његовог речима светог иринеја лионског, то је и разлог христовог оваплоћења: „син божији је постао човек, да би човек постао син божији“ нема приласка и познања оца без преко сина: „ја сам пут, истина и живот; нико не долази оцу осим кроза ме“ (јн 14, 6) како се човек поистовећује са сином и како долази оцу кроз сина? управо новим, слободним рођењем и грађењем новог идентитета тај нови идентитет, своје ново „ја“, човек остварује у цркви јер црква је тело 14 l5/2009 христово, и он је њена глава крштењем човек кида везе старог идентитета, раскида са ђаволом и свим делима његовим, раскида са смрћу и везује се са животом тада човек добија и „печат дара духа све- тога“ тај дар га увезује са телом, са црквом са тим даром је човек дужан да буде уд и да дела као уд тела христовог то је онај таланат и таланти о којима је господ говорио у јеванђељу човек је позван да те таланте умножи и да тако изграђује тело христово тако, духом светим, човек бива, као уд, спојен у једно тело на тај начин је поистовећен са сином и примио је благодат усиновљења то ново рођење човека, рођење за живот вечни које је прожето благодаћу сва три лица свете тројице, свети иринеј лионски овако описује: „они који носе духа божијега, приводе се к логосу (сину); а син их представља оцу и отац им дарује нераспадљивост дакле, без духа није могуће видети сина божијег, а без сина се нико не може приближити оцу, јер познање оца јесте син, а познање сина божијег збива се посредством духа светога“ дакле, нема познања сина, нема поистовећења са сином без духа светога а дух свети је онај који везује многе удове, многе таланте, многе људе у једно тело дух свети твори цркву божију зато бити у цркви значи познати сина, примити усиновљење а примити усиновљење значи назвати бога оцем а назвати бога оцем значи живот вечни: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса христа“ (јов 17, 3) тако човек стиче свој бесмртни идентитет постајући син божији по благодати његово „ја“ сада постаје непролазно јер је изграђено са вечним „ти“ бога оца где су ту сада наши ближњи и љубав према њима? ту су, поред нас, без њих нам нема приласка богу послушајмо шта о томе каже света литургија, шта чинити са љубављу према ближњима: „сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо!“ то је то величанствено сабрање „у име његово“ то је црква божија, тело христово љубав према ближњем је та тајанствена спона којом нас дух свети увезује у једно тело творећи, тако, цркву божију само тако, са својим ближњима, везани духом светим, удостоја- вамо се да бога назовемо оцем нико од људи нема право да богу каже „оче мој“ бог не види таквог човека, самца бог отац види људе и познаје људе само као тело свога сина а то тело чине многи и само као многи могу говорити богу: „оче наш“ ето, ту је место љубави према ближњем отуда и нема познања бога без љубави према ближњем са друге стране, љубав према ближњем без љубави према богу, јесте лаж постојања, привид постојања, смрт обучена у пролазна осећања зато је господ исус христос укрстио ове две љубави, крстолико спојио небо и земљу, те тако показао истинито, вечно постојање о тим двема заповестима почивају не само сав закон и пророци, већ и цела васиона и сва творевина на човеку остаје да спозна и изврши заповести божије учини ли то, човек ће читаву васиону преоб- разити у једну величанствену космичку литургију тако ће сва творевина бити принета богу оцу, али не на жртву, већ на благодат усиновљења то је и сврха, смисао постојања од бога дат васцелој творевини: да творевина кроз човекову одлуку, кроз његову слоб- одну вољу постане тело христово, да постане црква божија, да позна бога као оца а то познање бога као оца и јесте живот вечни: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса христа“ (јов 17, 3) m на човеку остаје да спозна и изврши заповести божије учини ли то, човек ће читаву васиону преобразити у једну величанствену космичку литургију тако ће сва творевина бити принета богу оцу, али не на жртву, већ на благодат усиновљења православни мисионар l 15 христово, и он је њена глава крштењем човек кида везе старог идентитета, раскида са ђаволом и свим делима његовим, раскида са смрћу и везује се са животом тада човек добија и „печат дара духа све- тога“ тај дар га увезује са телом, са црквом са тим даром је човек дужан да буде уд и да дела као уд тела христовог то је онај таланат и таланти о којима је господ говорио у јеванђељу човек је позван да те таланте умножи и да тако изграђује тело христово тако, духом светим, човек бива, као уд, спојен у једно тело на тај начин је поистовећен са сином и примио је благодат усиновљења то ново рођење човека, рођење за живот вечни које је прожето благодаћу сва три лица свете тројице, свети иринеј лионски овако описује: „они који носе духа божијега, приводе се к логосу (сину); а син их представља оцу и отац им дарује нераспадљивост дакле, без духа није могуће видети сина божијег, а без сина се нико не може приближити оцу, јер познање оца јесте син, а познање сина божијег збива се посредством духа светога“ дакле, нема познања сина, нема поистовећења са сином без духа светога а дух свети је онај који везује многе удове, многе таланте, многе људе у једно тело дух свети твори цркву божију зато бити у цркви значи познати сина, примити усиновљење а примити усиновљење значи назвати бога оцем а назвати бога оцем значи живот вечни: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса христа“ (јов 17, 3) тако човек стиче свој бесмртни идентитет постајући син божији по благодати његово „ја“ сада постаје непролазно јер је изграђено са вечним „ти“ бога оца где су ту сада наши ближњи и љубав према њима? ту су, поред нас, без њих нам нема приласка богу послушајмо шта о томе каже света литургија, шта чинити са љубављу према ближњима: „сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо!“ то је то величанствено сабрање „у име његово“ то је црква божија, тело христово љубав према ближњем је та тајанствена спона којом нас дух свети увезује у једно тело творећи, тако, цркву божију само тако, са својим ближњима, везани духом светим, удостоја- вамо се да бога назовемо оцем нико од људи нема право да богу каже „оче мој“ бог не види таквог човека, самца бог отац види људе и познаје људе само као тело свога сина а то тело чине многи и само као многи могу говорити богу: „оче наш“ ето, ту је место љубави према ближњем отуда и нема познања бога без љубави према ближњем са друге стране, љубав према ближњем без љубави према богу, јесте лаж постојања, привид постојања, смрт обучена у пролазна осећања зато је господ исус христос укрстио ове две љубави, крстолико спојио небо и земљу, те тако показао истинито, вечно постојање о тим двема заповестима почивају не само сав закон и пророци, већ и цела васиона и сва творевина на човеку остаје да спозна и изврши заповести божије учини ли то, човек ће читаву васиону преоб- разити у једну величанствену космичку литургију тако ће сва творевина бити принета богу оцу, али не на жртву, већ на благодат усиновљења то је и сврха, смисао постојања од бога дат васцелој творевини: да творевина кроз човекову одлуку, кроз његову слоб- одну вољу постане тело христово, да постане црква божија, да позна бога као оца а то познање бога као оца и јесте живот вечни: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса христа“ (јов 17, 3) m јерођакон јован (панић) тајна цркве о светој тај ни евхаристије 16 l5/2009 света тајна евхаристије представља својеврсну тајну над тајнама православне цркве она на најдубљи могући начин изражава саму срж, основу без којег би постојање цркве било немогуће свету тајну евхаристије први је савршио управо господ наш исус христос на тајној вечери у тзв соби горњици на велики четвртак, непосредно пред њего- во хватање и распеће на голготи о овом великом догађају извештавају нас како јеванђелисти синопти- чари (матеј, марко и лука), тако и возљубљени уче- ник христов св апостол јован богослов, као и св апостол павле у првој посланици коринћанима тре- бало би напоменути да је вечера коју је савршио господ са својим ученицима по својој форми предста- вљала јеврејску пасхалну вечеру, на коју би се окупила свака породица у израиљу ради заједничког једења пасхалног јагњета али тајна вечера је била од посеб- ног значаја јер је пасхално јагње на њој сâм господ наш исус христос, који узима на себе грехе света – како о њему говори св јован претеча за време вече- ре христос је претворио хлеб и вино у своје сáмо тело и крв наредивши им да ово чине у његов спомен и после његове смрти и васкрсења ученици су се окупљали у тзв први дан сунца, тј у дан недељни, када је он васкрсао, ради ломљења хлеба, о чему нам све- доче и дела апостолска агапе евхаристија је у почетку представљала трпезу, тзв агапу, где су се читали поједини одломци светог писма, певали псалми давидови и где су верни слу- шали проповед и молитву, и често је знала да траје по читаву ноћ о овоме имамо сведочаство у делима апостолским (дап 20, 7) касније, услед пораста хри- шћанских заједница, а самим тим и верних, дошло је до тога да се евхаристија (благодарење) трансформи- ше из вечере, тј трпезе, у посебно богослужење поред овог описа из дела апостолских имамо забеле- жено и како се евхаристија савршавала у 2 веку, о чему нас обавештава св јустин философ најстарији и најважнији елементи ове свете тајне, а о чему нам сведоче и св апостол павле и св јустин су читање св писма, молитва за све људе, целив, тј пољубац мира, благодарење оцу на које верни одгова- рају са „амин“ („нека тако буде“) и ломљење хлеба— причешће дакле, они основни елементи који су и до данас непромењени треба нагласити да у почетку молитве нису биле записиване посебно, већ да их је православни мисионар l 17 јерођакон јован (панић) тајна цркве о светој тај ни евхаристије предстојатељ евхаристијског сабрања – епископ изго- варао произвољно, наравно држећи се увек горе наве- дених елемената, да би се тек касније те молитве поче- ле записивати посебно и то искључиво од епископа тако на пример имамо и до данас литургије св јова- на златоустог, св василија великог, св апостола јакова, св апостола марка, св григорија богослова, св амвросија миланског, св григорија двојеслова, итд ми данас најчешће служимо литургију св јова- на златоустог, док је у 12 веку најчешће служена литургија св василија великог, коју ми данас служи- мо 10 пута током године, а једна од карактеристичних служби васкршњег поста је и литургија пређеосвеће- них дарова, коју је по предању записао св григорије двојеслов – наставак у следећем броју- срећко гујаничић древне мудрости и савремени изазови зашто чита ти достојевског (у време светск е економске кризе) фјодор михаилович достојевски је био руски романописац и живео је у деветнаестом веку, тачније од 1821 до 1881 л г да ли случајно или не, две – три године пре њега је рођен немачки филозоф карл маркс, који ће умрети 1883, две године после смрти достојевског та двојица мислилаца, који су живели и ства- рали током сáме среди- шњице претпрошлог столећа утицаће више него ико на филозофи- ју 20 века, а актуелност и значај њихових идеја биће потврђени и у времену које долази слом светског тржишта некретнина, банкарског система оличеног у вол стриту и либералног капитализма у целини, на велика врата је поно- во увео старог маркса широм планете се држе предавања о човеку који се залагао за права радника, кому- нистички манифест поново постаје бестселер, а капи- тал незаобилазно штиво за будуће креаторе новог поретка, као и оне који ће се против тог поретка буни- ти маркс ће поново бити питан како да се изгради хуманије друштво и како да богати више не буду бога- тији, а сиромашни – сиромашнији тачније, како да се светско богатство равномерно распореди, да се природ- ни ресурси и радна снага не израбљују буд зашто при разматрању марксовог значаја и значаја његовог дела треба бити крајње обазрив баш због те актуелно- сти која потврђује његов значај тачно је да су словенски народи, а међу њима и срби, највише страдали од марксове филозофије, али за то није крив филозоф будући да се он још за живота оградио од својих следбе- ника марксизам се сасвим лепо примио на западу у шведској, француској, итали- ји, шпанији и многим другим земљама европе социјалисти су демократским путем долазили на власт, формирали синдикате (чији циљ није био само деље- ње свињских полутики), борили се за људска права и тежили да створе хума- није друштво у јужној америци соција- листи су главни борци против америч- ког империјализма и, за разлику од наших комуниста, који су, по правилу, атеисти, сасвим нормално верују у бога код словенских народа проблем је био у томе што марксизам нису прихватили као један од многих филозофских права- ца који има и добре и лоше стране, већ као сáму религију, чије се догме не дово- де у питање, а међу њима посебно она о класном непријатељу, коју смо, изгледа, највише волели стварање пролетера је у то доба била главна државна стратегија недовољно вешти дијалектичким играма, словенски народи су – да парафразирам достојевског – западне хипотезе (претпоставке) третирали као аксиоме (истине које се узимају „здраво за готово“), и тако сáми себе дово- дили у незавидан положај време ће показати да су сло- вени због таквог приступа марксизму добар део прошлог столећа провели у диктатури достојевског треба читати јер је он још пре толико година указивао на погубност не толико самих идеја које долазе са запада и према којима се он сâм односио критички, иронично или са уважава- њем, колико на опасност када те идеје доспеју у главе „руских дечака“, филозофски непреврелих, полуобразо- ваних, а ништа мање страсних и увек спремних да мења- ју свет, па шта буде треба ли рећи да исто важи и за „српске дечаке“, који такође нису вични западној култу- ри и или слепо негирају или слепо следе одолети чарима тројанског коња једном смо као народ „пали на марксу“ ред је да не учинимо исту грешку, већ да из тог пада извучемо поу- ке, као и да своју склоност паду не пребацујемо на самог филозофа тврдећи за њега да је, рецимо, обични масон, јеврејски завереник или кабалиста склон црној магији ред је да у времену када ће се људи поново искушавати жељом да камење претварају у хлебове (а маркс је био близак тој идеји) будемо спремни да пружимо адеква- тан одговор и одолимо чарима тројанског коња читање достојевског је у том случају од велике помоћи достојевски је и сâм био социјалиста, члан клуба петрашевског његови романи су пуни „понижених и увређених“ људи, обично из нижих друштвених слојева, на којима се – као по правилу и крајње бахато – иживља- ва бескрупулозни крем друштва мотив деце и њихове патње, а на коме ће посебно инсистирати иван карама- зов, доводи у питање и сáму божију промисао и хума- ност достојевски је често истраживао сличне мотиве: маторе сладостраснике склоне да обешчасте сиромашне девојке, оцеубице са смислом за хумор, сурове зеленаше имуне на сиротињу, алкохоличаре и коцкаре који не могу да се ослободе својих страсти, руске европејце који под грађанском дужношћу подразумевају покретању судске парнице против манастира (мотив небитан), али и вер- нике који плитко схватају господа и сујеверно призивају чуда свега тога има и данас – понекад је довољно само отворити дневне новине достојевски је, међутим, значајан и због тога што је – крећући се у таквом „полусвету“ – схватио да ника- кав социјални мир, као и уређено и стабилно друштво засновано на идеји тог мира, не може да буде решење за човечанство и хировиту људску природу која је пала (писац би рекао – карамазовска) на бројним примерима, често и парадоксалним за очекивања јед- ног просечног читаоца васпитаног на холивудском хепиенду, достојевски у својим романима показује неодрживост социјалне правде као такве, а непредви- дивост људских поступака као њену рак-рану раскољ- ников нема оправдање за своје убиство без обзира на то што се налази у тешком материјалном положају и што је његова жртва егоцентрична баба – зеленашица на његовом примеру достојевски показује да сирома- шни студент срећу неће пронаћи у свом социјалном ангажману (убијањем друштвеног паразита, помажу- ћи потлачену мајку и сестру и сиромашну породицу мермеладов, борећи се против двојице перверзњака – зеленаша лужина и манијака свидригајлова), већ тек онда када доживи унутрашњу револуцију тј при- зна да је злочинац достојевски се својих младалачких идеја одрекао у сибиру, када је – у време тамновања и самоће – увидео да је социјална димензија само површински слој људске личности и целог друштва, испод кога се крије непре- 18 l5/2009 православни мисионар l 19 срећко гујаничић древне мудрости и савремени изазови зашто чита ти достојевског (у време светск е економске кризе) фјодор михаилович достојевски је био руски романописац и живео је у деветнаестом веку, тачније од 1821 до 1881 л г да ли случајно или не, две – три године пре њега је рођен немачки филозоф карл маркс, који ће умрети 1883, две године после смрти достојевског та двојица мислилаца, који су живели и ства- рали током сáме среди- шњице претпрошлог столећа утицаће више него ико на филозофи- ју 20 века, а актуелност и значај њихових идеја биће потврђени и у времену које долази слом светског тржишта некретнина, банкарског система оличеног у вол стриту и либералног капитализма у целини, на велика врата је поно- во увео старог маркса широм планете се држе предавања о човеку који се залагао за права радника, кому- нистички манифест поново постаје бестселер, а капи- тал незаобилазно штиво за будуће креаторе новог поретка, као и оне који ће се против тог поретка буни- ти маркс ће поново бити питан како да се изгради хуманије друштво и како да богати више не буду бога- тији, а сиромашни – сиромашнији тачније, како да се светско богатство равномерно распореди, да се природ- ни ресурси и радна снага не израбљују буд зашто при разматрању марксовог значаја и значаја његовог дела треба бити крајње обазрив баш због те актуелно- сти која потврђује његов значај тачно је да су словенски народи, а међу њима и срби, највише страдали од марксове филозофије, али за то није крив филозоф будући да се он још за живота оградио од својих следбе- ника марксизам се сасвим лепо примио на западу у шведској, француској, итали- ји, шпанији и многим другим земљама европе социјалисти су демократским путем долазили на власт, формирали синдикате (чији циљ није био само деље- ње свињских полутики), борили се за људска права и тежили да створе хума- није друштво у јужној америци соција- листи су главни борци против америч- ког империјализма и, за разлику од наших комуниста, који су, по правилу, атеисти, сасвим нормално верују у бога код словенских народа проблем је био у томе што марксизам нису прихватили као један од многих филозофских права- ца који има и добре и лоше стране, већ као сáму религију, чије се догме не дово- де у питање, а међу њима посебно она о класном непријатељу, коју смо, изгледа, највише волели стварање пролетера је у то доба била главна државна стратегија недовољно вешти дијалектичким играма, словенски народи су – да парафразирам достојевског – западне хипотезе (претпоставке) третирали као аксиоме (истине које се узимају „здраво за готово“), и тако сáми себе дово- дили у незавидан положај време ће показати да су сло- вени због таквог приступа марксизму добар део прошлог столећа провели у диктатури достојевског треба читати јер је он још пре толико година указивао на погубност не толико самих идеја које долазе са запада и према којима се он сâм односио критички, иронично или са уважава- њем, колико на опасност када те идеје доспеју у главе „руских дечака“, филозофски непреврелих, полуобразо- ваних, а ништа мање страсних и увек спремних да мења- ју свет, па шта буде треба ли рећи да исто важи и за „српске дечаке“, који такође нису вични западној култу- ри и или слепо негирају или слепо следе одолети чарима тројанског коња једном смо као народ „пали на марксу“ ред је да не учинимо исту грешку, већ да из тог пада извучемо поу- ке, као и да своју склоност паду не пребацујемо на самог филозофа тврдећи за њега да је, рецимо, обични масон, јеврејски завереник или кабалиста склон црној магији ред је да у времену када ће се људи поново искушавати жељом да камење претварају у хлебове (а маркс је био близак тој идеји) будемо спремни да пружимо адеква- тан одговор и одолимо чарима тројанског коња читање достојевског је у том случају од велике помоћи достојевски је и сâм био социјалиста, члан клуба петрашевског његови романи су пуни „понижених и увређених“ људи, обично из нижих друштвених слојева, на којима се – као по правилу и крајње бахато – иживља- ва бескрупулозни крем друштва мотив деце и њихове патње, а на коме ће посебно инсистирати иван карама- зов, доводи у питање и сáму божију промисао и хума- ност достојевски је често истраживао сличне мотиве: маторе сладостраснике склоне да обешчасте сиромашне девојке, оцеубице са смислом за хумор, сурове зеленаше имуне на сиротињу, алкохоличаре и коцкаре који не могу да се ослободе својих страсти, руске европејце који под грађанском дужношћу подразумевају покретању судске парнице против манастира (мотив небитан), али и вер- нике који плитко схватају господа и сујеверно призивају чуда свега тога има и данас – понекад је довољно само отворити дневне новине достојевски је, међутим, значајан и због тога што је – крећући се у таквом „полусвету“ – схватио да ника- кав социјални мир, као и уређено и стабилно друштво засновано на идеји тог мира, не
... апостол јован богослов, јеванђеље по јовану 17, 3 оваплоћење сина божијег не представља само догађај спасења света тај догађај представља и врхунац божијег откривања човеку, врхунац богопо- знања то двоје је нераздвојиво то су два имена једне божанске благодати дате човеку кроз догађај овапло- ћења, страдања и славног васкрсења богочовека спа- сење је богопознање и богопознање је спасење како то и каже први богослов у историји цркве, свети апо- стол јован: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса хри- ста“ (јов 17, 3) за хришћане, тако, познати бога значи исто што и постојати познање бога није интелекту- ално сакупљање информација о богу, већ живи акт уласка у однос са богом и грађење властитог иденти- тета у том односу такав начин постојања показао је спаситељ света човеку отшкринувши врата тајне над свим тајнама – тајну божијег постојања христос је открио бога као оца откривши бога као оца, христос је открио бога као свету тројицу на овом су христовом откривењу оци цркве познали и показали догмате вере православне свети гигорије богослов каже: „ако је један од искони, онда су тро- јица“ тај један од искони јесте бог отац отац да би био отац, мора имати сина и мора имати духа све- тога тако, пошто је отац од искони отац, онда је и син од искони син и дух свети од искони дух свети и син и дух свети своје вечно постојање имају у односу са оцем али и отац – иако је узрок сину и духу светоме – своје постојање гради у односу са њима да нема једног, не би било ни тројице један може бити један само ако постоје и друга двојица тако, отац је отац јер рађа сина и исходи духа све- тога да на рађа сина и не исходи духа светога, отац не би био отац но, и син је син јер је од оца рођен и дух свети је дух свети јер је од оца исхођен зато „ако је један од искони“, а јесте, и тог „једног од иско- ни“ нам спаситељ откри као оца, „онда су тројица“ исповедити једнога бога значи исповедити веру у јед- нога бога оца тако и почињемо исповедање у симво- лу вере: „верујем у једнога бога оца“ а исповедити веру у једнога бога оца не може се ако се не исповеди вера у свету тројицу веровати у једнога бога значи веровати у свету тројицу – оца и сина и светога духа јер „ако је један од искони, онда су тројица“ нема једног без мноштва овај начин постојања, где једног нема без постоја- ња другог, где је мноштво услов једноме, бог је пода- рио човеку ту истину налазимо већ на првим страни- цама библије: „потом рече бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми и створи бог човјека по обличју својему, по обличју божијему ство- ри га; мушко и женско створи их“ (пост 1, 26–27) човек је, дакле, мушко и женско једном „ја“ је потребно друго, потребно му је „ти“ нема човека без другог човека, нема једног без мноштва то и бог, при стварању човека, јасно каже: „није добро да је човјек сам; да му начинимо друга према њему“ (пост 2, 18) управо је такав начин постојања обличје, икона божи православни мисионар l 11 бог, човек и постојање ја у човеку: „да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ бог је „ми“ и то је велико откривење човеку, које је постало јасно онда када је христос открио бога као оца бог је света тројица икона тог божијег постојања је у сваком човеку, па макар он и не признавао бога човек свој иденти- тет гради једино у сплету односа са својим ближњим то његово „ја“ је незамисливо без многих „ти“ да ли би човек – када би му неко из све- сти и сећања избрисао све везе са његовим ближњима, када тај човек не би познавао никог на овом свету – знао одговор на питање ко сам ја? да ли би имао свест о самоме себи, о свом идентитету? да ли би знао да изговори своје име? тешко и ника- ко човек је човек само са својим „ја“, а тог „ја“ нема без заједнице, без познања другог човека, без бли- жњег исто онако као што ни оца нема без сина и без духа светога; и као што нема сина и духа светога без оца јер „ако је један од искони, онда су тројица“ заиста, постојање је познање, познање другог тај дру- ги је ближњи човек, једноставно, не може постојати на други начин, а да оста- не човек ту икону божијег постоја- ња у човеку хтео је бог да очува и када је мојсију давао таблице зако- на на синају тих десет заповести јесу, заправо, две, и то две потпуно једнаке по важности христос их изговори као две заповести „о којима висе сав закон и пророци“ (мт 22,40) у заповестима је казано ово двоје: љубав према богу и љубав према ближњем отуда закон има једну улогу – да очува идентитет, да очува људско постојање, икону божију у човеку: вршење божијих заповести јесте пројава љубави александар милојков хришћанска антропологија 12 l5/2009 пројава љубави јесте истинито познање другог а познање другог јесте постојање, властити идентитет, властита личност богољубље и човекољубље су једно од другог неодвојиви, они јесу пут истинитог постојања човека зашто су богољубље и човекољубље неодвојиви? зато јер је богољубље без човекољубља лицемерје и лаж: „ако ко рече: љубим бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити бога, којега није видио? и ову заповјест имамо од њега: који љуби бога, да љуби и брата свога“ (1 јов 4, 20–21) онај који нема љубави према ближњем, он нема ни своје „ја“ такав „човек“ није ништа више до мешавина земље, камена и воде која говори зато – да би пришао богу – човек мора да буде човек, а за то су му потребна бар још један или двојица: „јер где су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (мт 18, 20) но, може ли човек да буде човек без љубави према богу? може ли да гради свој идентитет само у љубави према ближњем? такав однос са ближњима, однос који је заборавио да себе прожме оним „у име моје“, рађа смрт таквој „љубави“ према ближњем христос супротставља и саветује мржњу гле чуда, онај који је рекао љуби ближњег свога, сада говори: „ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик“ (лк 14, 26) наизглед контрадикторна хрис- това тврдња ипак је истинита и сасвим на месту христос нас овде позива да свој идентитет градимо као вечан и бесмртан, а не као пролазан и смртан љубав према ближњем, као последње утемељење нашег „ја“, нашег идентитета, јесте љубав која доноси пролазност и смрт људи који остану без својих нај- милијих тешко даље проналазе смисао живота растанак са најдражим особама тежак је ударац за властити идентитет отуда онај језиви крик и вапај губитника отуда неутешне сузе и отуда изгубљени смисао живота, нестанак властитог „ја“ поновна изградња властитог идентитета је дуг у мукотрпан посао, неретко безнадежан и неуспешан оно што се десило праведном јову данас би тешко ко могао да преживи многи би дигли руку на себе, те тако заиста покопали своје „ја“ и праведни јов би можда урадио исто то да темељ његовог идентитета није било божије „ти“ јов своје „ја“ није градио у односу на своје ближње, у односу на своју супругу, многобројну децу, силно богатство јов је своје „ја“ градио у односу са „ти“ свога бога зато је и успео да преживи сва она силна искушења: његово „ја“ је опстало „где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“ (мт 6, 21) – каже господ јовово благо било је на небесима зато је јов остао жив и зато је назван праведником то исто жели да поручи христос и нама данас: „не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше“ (мт 6, 19–21) човек коме је основ идентитета само његов ближњи или, још горе, његово материјално богатство, умреће заједно са својим ближњим и са својим богатством такав човек ће постојати онолико дуго колико буде постојало његово „благо на земљи“ такав начин постојања човек треба да замрзи и отуда оне горе наведене христове речи истинити начин постојања, тај однос са „благом на небу“, показао је богочовек боравећи међу људима христос је син божији, и он свој идентитет гради у 1 ја сам господ бог твојнемој имати других богова уза ме 2не гради себи лика резана, нити какве слике немој им се клањати нити им служити 3 не узимај узалуд имена господа бога својега 4 сећај се дана од одмора да га светкујеш 5 поштуј оца и матер своју 6 не убиј 7 не чини прељубе 8 не кради 9 не сведочи лажно на ближњега својега 10 не пожели ишта што је ближњега твојега (2 мој 20, 2-17) „љуби господа бога својега“ (мт 22, 37) „а друга је као и ова: љуби ближњега свога“ (мт 22, 39) православни мисионар l 13 односу са оцем све остале односе које успоставља на земљи он потчињава овом односу, који је темељ његовог идентитета колико год волео људе око себе, своју мајку, своје ученике, он не престаје да буде син божији, те не дозвољава да ниједан други однос наруши онај темељни, који христу даје иден- титет сина однос са оцем је темељ христовог „ја“ – зато он остаје веран оцу до краја творећи беспоговорно вољу његову отуда и онај оштар одговор апос- толу петру који га је из незнања наговарао да одустане од пута у јерусалим и будућег стра- дања: „иди од мене, сатано! саблазан си ми, јер не мислиш што је божије него што је људско“ (мт 16, 23) то је та благословена мржња према ближњима о којој господ говори треба и морамо да љубимо своје ближње, али та љубав не сме да буде последња инстанца нашег бића, нашег „ја“ љубећи ближње, човек не сме да заснива свој идентитет на њима ту љубав према ближњима човек треба да прожме оним темељним бедемом свога идентитета, оним познањем ближњих које стоји на христовим речима: „у име моје“ господ нас позива да – уместо смртног и пролазног – познамо вечно и бесмртно да познамо бога оца, те да тако изградимо свој идентитет, своје „ја“ познати, пак, бога као оца не значи пуко интелектуално знање да је отац, отац сину познати бога оца значи назвати бога својим оцем, а назвати бога својим оцем значи поистоветити се са сином поистоветити се са сином значи сјединити се са њим, постати део, уд тела његовог речима светог иринеја лионског, то је и разлог христовог оваплоћења: „син божији је постао човек, да би човек постао син божији“ нема приласка и познања оца без преко сина: „ја сам пут, истина и живот; нико не долази оцу осим кроза ме“ (јн 14, 6) како се човек поистовећује са сином и како долази оцу кроз сина? управо новим, слободним рођењем и грађењем новог идентитета тај нови идентитет, своје ново „ја“, човек остварује у цркви јер црква је тело 14 l5/2009 христово, и он је њена глава крштењем човек кида везе старог идентитета, раскида са ђаволом и свим делима његовим, раскида са смрћу и везује се са животом тада човек добија и „печат дара духа све- тога“ тај дар га увезује са телом, са црквом са тим даром је човек дужан да буде уд и да дела као уд тела христовог то је онај таланат и таланти о којима је господ говорио у јеванђељу човек је позван да те таланте умножи и да тако изграђује тело христово тако, духом светим, човек бива, као уд, спојен у једно тело на тај начин је поистовећен са сином и примио је благодат усиновљења то ново рођење човека, рођење за живот вечни које је прожето благодаћу сва три лица свете тројице, свети иринеј лионски овако описује: „они који носе духа божијега, приводе се к логосу (сину); а син их представља оцу и отац им дарује нераспадљивост дакле, без духа није могуће видети сина божијег, а без сина се нико не може приближити оцу, јер познање оца јесте син, а познање сина божијег збива се посредством духа светога“ дакле, нема познања сина, нема поистовећења са сином без духа светога а дух свети је онај који везује многе удове, многе таланте, многе људе у једно тело дух свети твори цркву божију зато бити у цркви значи познати сина, примити усиновљење а примити усиновљење значи назвати бога оцем а назвати бога оцем значи живот вечни: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса христа“ (јов 17, 3) тако човек стиче свој бесмртни идентитет постајући син божији по благодати његово „ја“ сада постаје непролазно јер је изграђено са вечним „ти“ бога оца где су ту сада наши ближњи и љубав према њима? ту су, поред нас, без њих нам нема приласка богу послушајмо шта о томе каже света литургија, шта чинити са љубављу према ближњима: „сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо!“ то је то величанствено сабрање „у име његово“ то је црква божија, тело христово љубав према ближњем је та тајанствена спона којом нас дух свети увезује у једно тело творећи, тако, цркву божију само тако, са својим ближњима, везани духом светим, удостоја- вамо се да бога назовемо оцем нико од људи нема право да богу каже „оче мој“ бог не види таквог човека, самца бог отац види људе и познаје људе само као тело свога сина а то тело чине многи и само као многи могу говорити богу: „оче наш“ ето, ту је место љубави према ближњем отуда и нема познања бога без љубави према ближњем са друге стране, љубав према ближњем без љубави према богу, јесте лаж постојања, привид постојања, смрт обучена у пролазна осећања зато је господ исус христос укрстио ове две љубави, крстолико спојио небо и земљу, те тако показао истинито, вечно постојање о тим двема заповестима почивају не само сав закон и пророци, већ и цела васиона и сва творевина на човеку остаје да спозна и изврши заповести божије учини ли то, човек ће читаву васиону преоб- разити у једну величанствену космичку литургију тако ће сва творевина бити принета богу оцу, али не на жртву, већ на благодат усиновљења то је и сврха, смисао постојања од бога дат васцелој творевини: да творевина кроз човекову одлуку, кроз његову слоб- одну вољу постане тело христово, да постане црква божија, да позна бога као оца а то познање бога као оца и јесте живот вечни: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса христа“ (јов 17, 3) m на човеку остаје да спозна и изврши заповести божије учини ли то, човек ће читаву васиону преобразити у једну величанствену космичку литургију тако ће сва творевина бити принета богу оцу, али не на жртву, већ на благодат усиновљења православни мисионар l 15 христово, и он је њена глава крштењем човек кида везе старог идентитета, раскида са ђаволом и свим делима његовим, раскида са смрћу и везује се са животом тада човек добија и „печат дара духа све- тога“ тај дар га увезује са телом, са црквом са тим даром је човек дужан да буде уд и да дела као уд тела христовог то је онај таланат и таланти о којима је господ говорио у јеванђељу човек је позван да те таланте умножи и да тако изграђује тело христово тако, духом светим, човек бива, као уд, спојен у једно тело на тај начин је поистовећен са сином и примио је благодат усиновљења то ново рођење човека, рођење за живот вечни које је прожето благодаћу сва три лица свете тројице, свети иринеј лионски овако описује: „они који носе духа божијега, приводе се к логосу (сину); а син их представља оцу и отац им дарује нераспадљивост дакле, без духа није могуће видети сина божијег, а без сина се нико не може приближити оцу, јер познање оца јесте син, а познање сина божијег збива се посредством духа светога“ дакле, нема познања сина, нема поистовећења са сином без духа светога а дух свети је онај који везује многе удове, многе таланте, многе људе у једно тело дух свети твори цркву божију зато бити у цркви значи познати сина, примити усиновљење а примити усиновљење значи назвати бога оцем а назвати бога оцем значи живот вечни: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса христа“ (јов 17, 3) тако човек стиче свој бесмртни идентитет постајући син божији по благодати његово „ја“ сада постаје непролазно јер је изграђено са вечним „ти“ бога оца где су ту сада наши ближњи и љубав према њима? ту су, поред нас, без њих нам нема приласка богу послушајмо шта о томе каже света литургија, шта чинити са љубављу према ближњима: „сами себе и једни друге и сав живот свој христу богу предајмо!“ то је то величанствено сабрање „у име његово“ то је црква божија, тело христово љубав према ближњем је та тајанствена спона којом нас дух свети увезује у једно тело творећи, тако, цркву божију само тако, са својим ближњима, везани духом светим, удостоја- вамо се да бога назовемо оцем нико од људи нема право да богу каже „оче мој“ бог не види таквог човека, самца бог отац види људе и познаје људе само као тело свога сина а то тело чине многи и само као многи могу говорити богу: „оче наш“ ето, ту је место љубави према ближњем отуда и нема познања бога без љубави према ближњем са друге стране, љубав према ближњем без љубави према богу, јесте лаж постојања, привид постојања, смрт обучена у пролазна осећања зато је господ исус христос укрстио ове две љубави, крстолико спојио небо и земљу, те тако показао истинито, вечно постојање о тим двема заповестима почивају не само сав закон и пророци, већ и цела васиона и сва творевина на човеку остаје да спозна и изврши заповести божије учини ли то, човек ће читаву васиону преоб- разити у једну величанствену космичку литургију тако ће сва творевина бити принета богу оцу, али не на жртву, већ на благодат усиновљења то је и сврха, смисао постојања од бога дат васцелој творевини: да творевина кроз човекову одлуку, кроз његову слоб- одну вољу постане тело христово, да постане црква божија, да позна бога као оца а то познање бога као оца и јесте живот вечни: „а ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога бога и кога си послао исуса христа“ (јов 17, 3) m јерођакон јован (панић) тајна цркве о светој тај ни евхаристије 16 l5/2009 света тајна евхаристије представља својеврсну тајну над тајнама православне цркве она на најдубљи могући начин изражава саму срж, основу без којег би постојање цркве било немогуће свету тајну евхаристије први је савршио управо господ наш исус христос на тајној вечери у тзв соби горњици на велики четвртак, непосредно пред њего- во хватање и распеће на голготи о овом великом догађају извештавају нас како јеванђелисти синопти- чари (матеј, марко и лука), тако и возљубљени уче- ник христов св апостол јован богослов, као и св апостол павле у првој посланици коринћанима тре- бало би напоменути да је вечера коју је савршио господ са својим ученицима по својој форми предста- вљала јеврејску пасхалну вечеру, на коју би се окупила свака породица у израиљу ради заједничког једења пасхалног јагњета али тајна вечера је била од посеб- ног значаја јер је пасхално јагње на њој сâм господ наш исус христос, који узима на себе грехе света – како о њему говори св јован претеча за време вече- ре христос је претворио хлеб и вино у своје сáмо тело и крв наредивши им да ово чине у његов спомен и после његове смрти и васкрсења ученици су се окупљали у тзв први дан сунца, тј у дан недељни, када је он васкрсао, ради ломљења хлеба, о чему нам све- доче и дела апостолска агапе евхаристија је у почетку представљала трпезу, тзв агапу, где су се читали поједини одломци светог писма, певали псалми давидови и где су верни слу- шали проповед и молитву, и често је знала да траје по читаву ноћ о овоме имамо сведочаство у делима апостолским (дап 20, 7) касније, услед пораста хри- шћанских заједница, а самим тим и верних, дошло је до тога да се евхаристија (благодарење) трансформи- ше из вечере, тј трпезе, у посебно богослужење поред овог описа из дела апостолских имамо забеле- жено и како се евхаристија савршавала у 2 веку, о чему нас обавештава св јустин философ најстарији и најважнији елементи ове свете тајне, а о чему нам сведоче и св апостол павле и св јустин су читање св писма, молитва за све људе, целив, тј пољубац мира, благодарење оцу на које верни одгова- рају са „амин“ („нека тако буде“) и ломљење хлеба— причешће дакле, они основни елементи који су и до данас непромењени треба нагласити да у почетку молитве нису биле записиване посебно, већ да их је православни мисионар l 17 јерођакон јован (панић) тајна цркве о светој тај ни евхаристије предстојатељ евхаристијског сабрања – епископ изго- варао произвољно, наравно држећи се увек горе наве- дених елемената, да би се тек касније те молитве поче- ле записивати посебно и то искључиво од епископа тако на пример имамо и до данас литургије св јова- на златоустог, св василија великог, св апостола јакова, св апостола марка, св григорија богослова, св амвросија миланског, св григорија двојеслова, итд ми данас најчешће служимо литургију св јова- на златоустог, док је у 12 веку најчешће служена литургија св василија великог, коју ми данас служи- мо 10 пута током године, а једна од карактеристичних служби васкршњег поста је и литургија пређеосвеће- них дарова, коју је по предању записао св григорије двојеслов – наставак у следећем броју- срећко гујаничић древне мудрости и савремени изазови зашто чита ти достојевског (у време светск е економске кризе) фјодор михаилович достојевски је био руски романописац и живео је у деветнаестом веку, тачније од 1821 до 1881 л г да ли случајно или не, две – три године пре њега је рођен немачки филозоф карл маркс, који ће умрети 1883, две године после смрти достојевског та двојица мислилаца, који су живели и ства- рали током сáме среди- шњице претпрошлог столећа утицаће више него ико на филозофи- ју 20 века, а актуелност и значај њихових идеја биће потврђени и у времену које долази слом светског тржишта некретнина, банкарског система оличеног у вол стриту и либералног капитализма у целини, на велика врата је поно- во увео старог маркса широм планете се држе предавања о човеку који се залагао за права радника, кому- нистички манифест поново постаје бестселер, а капи- тал незаобилазно штиво за будуће креаторе новог поретка, као и оне који ће се против тог поретка буни- ти маркс ће поново бити питан како да се изгради хуманије друштво и како да богати више не буду бога- тији, а сиромашни – сиромашнији тачније, како да се светско богатство равномерно распореди, да се природ- ни ресурси и радна снага не израбљују буд зашто при разматрању марксовог значаја и значаја његовог дела треба бити крајње обазрив баш због те актуелно- сти која потврђује његов значај тачно је да су словенски народи, а међу њима и срби, највише страдали од марксове филозофије, али за то није крив филозоф будући да се он још за живота оградио од својих следбе- ника марксизам се сасвим лепо примио на западу у шведској, француској, итали- ји, шпанији и многим другим земљама европе социјалисти су демократским путем долазили на власт, формирали синдикате (чији циљ није био само деље- ње свињских полутики), борили се за људска права и тежили да створе хума- није друштво у јужној америци соција- листи су главни борци против америч- ког империјализма и, за разлику од наших комуниста, који су, по правилу, атеисти, сасвим нормално верују у бога код словенских народа проблем је био у томе што марксизам нису прихватили као један од многих филозофских права- ца који има и добре и лоше стране, већ као сáму религију, чије се догме не дово- де у питање, а међу њима посебно она о класном непријатељу, коју смо, изгледа, највише волели стварање пролетера је у то доба била главна државна стратегија недовољно вешти дијалектичким играма, словенски народи су – да парафразирам достојевског – западне хипотезе (претпоставке) третирали као аксиоме (истине које се узимају „здраво за готово“), и тако сáми себе дово- дили у незавидан положај време ће показати да су сло- вени због таквог приступа марксизму добар део прошлог столећа провели у диктатури достојевског треба читати јер је он још пре толико година указивао на погубност не толико самих идеја које долазе са запада и према којима се он сâм односио критички, иронично или са уважава- њем, колико на опасност када те идеје доспеју у главе „руских дечака“, филозофски непреврелих, полуобразо- ваних, а ништа мање страсних и увек спремних да мења- ју свет, па шта буде треба ли рећи да исто важи и за „српске дечаке“, који такође нису вични западној култу- ри и или слепо негирају или слепо следе одолети чарима тројанског коња једном смо као народ „пали на марксу“ ред је да не учинимо исту грешку, већ да из тог пада извучемо поу- ке, као и да своју склоност паду не пребацујемо на самог филозофа тврдећи за њега да је, рецимо, обични масон, јеврејски завереник или кабалиста склон црној магији ред је да у времену када ће се људи поново искушавати жељом да камење претварају у хлебове (а маркс је био близак тој идеји) будемо спремни да пружимо адеква- тан одговор и одолимо чарима тројанског коња читање достојевског је у том случају од велике помоћи достојевски је и сâм био социјалиста, члан клуба петрашевског његови романи су пуни „понижених и увређених“ људи, обично из нижих друштвених слојева, на којима се – као по правилу и крајње бахато – иживља- ва бескрупулозни крем друштва мотив деце и њихове патње, а на коме ће посебно инсистирати иван карама- зов, доводи у питање и сáму божију промисао и хума- ност достојевски је често истраживао сличне мотиве: маторе сладостраснике склоне да обешчасте сиромашне девојке, оцеубице са смислом за хумор, сурове зеленаше имуне на сиротињу, алкохоличаре и коцкаре који не могу да се ослободе својих страсти, руске европејце који под грађанском дужношћу подразумевају покретању судске парнице против манастира (мотив небитан), али и вер- нике који плитко схватају господа и сујеверно призивају чуда свега тога има и данас – понекад је довољно само отворити дневне новине достојевски је, међутим, значајан и због тога што је – крећући се у таквом „полусвету“ – схватио да ника- кав социјални мир, као и уређено и стабилно друштво засновано на идеји тог мира, не може да буде решење за човечанство и хировиту људску природу која је пала (писац би рекао – карамазовска) на бројним примерима, често и парадоксалним за очекивања јед- ног просечног читаоца васпитаног на холивудском хепиенду, достојевски у својим романима показује неодрживост социјалне правде као такве, а непредви- дивост људских поступака као њену рак-рану раскољ- ников нема оправдање за своје убиство без обзира на то што се налази у тешком материјалном положају и што је његова жртва егоцентрична баба – зеленашица на његовом примеру достојевски показује да сирома- шни студент срећу неће пронаћи у свом социјалном ангажману (убијањем друштвеног паразита, помажу- ћи потлачену мајку и сестру и сиромашну породицу мермеладов, борећи се против двојице перверзњака – зеленаша лужина и манијака свидригајлова), већ тек онда када доживи унутрашњу револуцију тј при- зна да је злочинац достојевски се својих младалачких идеја одрекао у сибиру, када је – у време тамновања и самоће – увидео да је социјална димензија само површински слој људске личности и целог друштва, испод кога се крије непре- 18 l5/2009 православни мисионар l 19 срећко гујаничић древне мудрости и савремени изазови зашто чита ти достојевског (у време светск е економске кризе) фјодор михаилович достојевски је био руски романописац и живео је у деветнаестом веку, тачније од 1821 до 1881 л г да ли случајно или не, две – три године пре њега је рођен немачки филозоф карл маркс, који ће умрети 1883, две године после смрти достојевског та двојица мислилаца, који су живели и ства- рали током сáме среди- шњице претпрошлог столећа утицаће више него ико на филозофи- ју 20 века, а актуелност и значај њихових идеја биће потврђени и у времену које долази слом светског тржишта некретнина, банкарског система оличеног у вол стриту и либералног капитализма у целини, на велика врата је поно- во увео старог маркса широм планете се држе предавања о човеку који се залагао за права радника, кому- нистички манифест поново постаје бестселер, а капи- тал незаобилазно штиво за будуће креаторе новог поретка, као и оне који ће се против тог поретка буни- ти маркс ће поново бити питан како да се изгради хуманије друштво и како да богати више не буду бога- тији, а сиромашни – сиромашнији тачније, како да се светско богатство равномерно распореди, да се природ- ни ресурси и радна снага не израбљују буд зашто при разматрању марксовог значаја и значаја његовог дела треба бити крајње обазрив баш због те актуелно- сти која потврђује његов значај тачно је да су словенски народи, а међу њима и срби, највише страдали од марксове филозофије, али за то није крив филозоф будући да се он још за живота оградио од својих следбе- ника марксизам се сасвим лепо примио на западу у шведској, француској, итали- ји, шпанији и многим другим земљама европе социјалисти су демократским путем долазили на власт, формирали синдикате (чији циљ није био само деље- ње свињских полутики), борили се за људска права и тежили да створе хума- није друштво у јужној америци соција- листи су главни борци против америч- ког империјализма и, за разлику од наших комуниста, који су, по правилу, атеисти, сасвим нормално верују у бога код словенских народа проблем је био у томе што марксизам нису прихватили као један од многих филозофских права- ца који има и добре и лоше стране, већ као сáму религију, чије се догме не дово- де у питање, а међу њима посебно она о класном непријатељу, коју смо, изгледа, највише волели стварање пролетера је у то доба била главна државна стратегија недовољно вешти дијалектичким играма, словенски народи су – да парафразирам достојевског – западне хипотезе (претпоставке) третирали као аксиоме (истине које се узимају „здраво за готово“), и тако сáми себе дово- дили у незавидан положај време ће показати да су сло- вени због таквог приступа марксизму добар део прошлог столећа провели у диктатури достојевског треба читати јер је он још пре толико година указивао на погубност не толико самих идеја које долазе са запада и према којима се он сâм односио критички, иронично или са уважава- њем, колико на опасност када те идеје доспеју у главе „руских дечака“, филозофски непреврелих, полуобразо- ваних, а ништа мање страсних и увек спремних да мења- ју свет, па шта буде треба ли рећи да исто важи и за „српске дечаке“, који такође нису вични западној култу- ри и или слепо негирају или слепо следе одолети чарима тројанског коња једном смо као народ „пали на марксу“ ред је да не учинимо исту грешку, већ да из тог пада извучемо поу- ке, као и да своју склоност паду не пребацујемо на самог филозофа тврдећи за њега да је, рецимо, обични масон, јеврејски завереник или кабалиста склон црној магији ред је да у времену када ће се људи поново искушавати жељом да камење претварају у хлебове (а маркс је био близак тој идеји) будемо спремни да пружимо адеква- тан одговор и одолимо чарима тројанског коња читање достојевског је у том случају од велике помоћи достојевски је и сâм био социјалиста, члан клуба петрашевског његови романи су пуни „понижених и увређених“ људи, обично из нижих друштвених слојева, на којима се – као по правилу и крајње бахато – иживља- ва бескрупулозни крем друштва мотив деце и њихове патње, а на коме ће посебно инсистирати иван карама- зов, доводи у питање и сáму божију промисао и хума- ност достојевски је често истраживао сличне мотиве: маторе сладостраснике склоне да обешчасте сиромашне девојке, оцеубице са смислом за хумор, сурове зеленаше имуне на сиротињу, алкохоличаре и коцкаре који не могу да се ослободе својих страсти, руске европејце који под грађанском дужношћу подразумевају покретању судске парнице против манастира (мотив небитан), али и вер- нике који плитко схватају господа и сујеверно призивају чуда свега тога има и данас – понекад је довољно само отворити дневне новине достојевски је, међутим, значајан и због тога што је – крећући се у таквом „полусвету“ – схватио да ника- кав социјални мир, као и уређено и стабилно друштво засновано на идеји тог мира, не
Свеска: 309 | Правда и право
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са православног храма фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Парастос пострадалима у операцији Олуја, Маркова црква, Београд фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Ако не будете били као деца, нећете задобити Царства Божијег! фото: ђакон Драган С Танасијевић PRAVOSLAVNI Септембар / Октобар 2009 стране Фотографија на полеђини корице: Манастир Крушедол фото: ђакон Драган С Танасијевић Реч уредника Правда и право: хришћански приступ 2-3 Старечник Старац Пајсије: Студирање и животни пут 4-6 Живот у Христу Христос по среди нас 7-9 Хришћанска антропологија Бог, човек и постојање 10-15 Тајна Цркве О светој тајни Евхаристије 16-17 Древне мудрости и савремени изазови Зашто читати Достојевског (у време светске економске кризе) 18-20 Православље у свету Православна Албанија - тако близу, а тако далеко 20-21 Православље у Америци Дар од Бога 22-24 Тема броја Неодступна потреба 25-29 Светосавска правда 30-31 Боже правде 32-35 Шта ће рећи Justicia данас 36-39 Права и правде нема без љубави 40-41 Утицај легализма на црквену свест 42-43 Живот праведника мења свет 44-45 Неколико речи о социјалној правди 46-47 Црква и друштво Визуализација / Оваплоћење / Сјећања 48-51 Писма из Земље живих Заједница неизмерне љубави 52-53 Живот у Христу / Представљамо Вам Предграђа Новог Јерусалима 54-56 Хришћанство и култура Филм у души – душа у филму 57-59 Црква и савремене технологије Православне групе на Facebookу 60-61 Хришћанска поетика А ја вам кажем 62 Из потпуно другачијег угла Калимеро 63-64 misionar Пра вда и право: хришћ ански приступ Реч уредника ти Божије је непроцењива у нашем спасењу То не треба схватити олако и заборавити праведни Суд Божији који ће чекати целу творевину, говорећи да ће љубав и милост Божија по аутоматизму покрити све грехе и спасити све грешнике, што је била замка у коју је Ориген упао Још нешто важно је потребно истаћи: појмови правде и милости Божије су нераздвојни и немогуће их је класично дефинисати – да бисмо нешто дефини- сали, треба прво да му одредимо границе, а ограни- чити Божанско је немогуће Ови појмови се не дефи- нишу већ се опитују у животу Цркве Пример потпу- ног опроштаја покајаним грешницима, ма какав живот да су претходно водили, јесте један од таквих опита Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се (Пс 85, 10) На шта мисли псалмопевац Давид у овом стиху, где се то сусрећу милост и исти- на, правда и мир? У Личности Богочовека Христа, једине истините мере Правде и Милости Божије, али и правде и милости људске Право је такође нешто што свакодневно сусреће- мо у цивилизацији јер функционишемо у друштву моделираном правним нормама којима је гарант монопол државне силе Што се права у животу Цркве тиче, од древних времена постоје одређене врсте норми-канона које нам олакшавају да се кре- ћемо у правилним границама црквеног живота ка циљу спасења и које су само споља сличне светов- ном праву Идеал црквеног живота, међутим, није његово строго нормирање – увек је постојао прин- цип акривије (строгог држања канона) и икономије (попуштања у одређеним случајевима) – мера је била и остала човеково спасење За разлику од канона, правне норме у ужем смислу Црква усваја (у складу са канонским предањем) ради што бољег функционисања њене организационе сфе- ре у савременом свету, што се огледа у, рецимо, црквеном брачном праву То је помоћни механизам који је свакако неопходан, али није добро ако се при- хвати за пуноћу и праву меру црквеног живота Нажалост, велики број хришћана данас, под утицајем световног начина размишљања, има управо легали- стичку свест која се очитује у покушају строгог одре- ђивања скупа некаквих дужности и норми које је хришћанин дужан да испуни да би био то што јесте Ред и поредак јесу одувек били и остали важна ком- понента у црквеном животу, али уколико норма постане циљ а не средство, онда административни дух замењује благодатни живот Циљ увек и свагда треба да буде Христос и узрастање у меру раста Његовог, док пратећа правно-организациона регула- тива представља несумњиво потребну и важну, али другостепену област Јер слово убија, а Дух оживљује (2 Кор 3, 6) Због важности проблематике правде и права гле- дано из хришћанске перспективе, одлучили смо да овај број у свом тематском делу њима и посветимо С љубављу у Христу Спаситељу, ђакон Оливер Суботић Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се! (Пс 85, 10) Велики број људи не прави разлику између правде, универзално присутнoг људског осећаја за награ- ђивање добра и кажњавање зла према одређеном моралном критеријуму, и права, друштвене потврде осећаја правде у мањој или већој мери Ове описе права и правде не треба узети у резолутном смислу, пошто се и дан-данас ове категорије више препознају, него дефинишу, већ у смислу потребе њиховог терми- нолошког раздвајања и указивање на кључну разлику За хришћане ова тема је прилично важна Пођимо од правде и праведности које имају не само антропо- лошки, већ и теолошки значај У свештеничким про- поведима често чујемо разне историјске примере награђивања добра и кажњавања зла, уз закључак о томе да је Бог Праведан Судија Ипак, далеко је боље да кажемо да је Бог изнад сваког атрибутивног осло- вљавања, па тако и изнад ограниченог атрибута пра- ведности За хришћанског Бога Логоса који се ова- плотио, сјединио са Собом целу нашу природу, понео све њене слабости (био окован у пет простих чула, како је то дивно изразио Ава Јустин), добровољно узишао на Крст и Васкрсао – а све ради нас и ради нашег спасења – не можемо рећи просто да је Праве- дан јер би тиме запоставили његову безграничну Љубав и Милост Као што Светитељи често истичу: да је по правди, нико се не би спасао – улога благода- УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јереј Јован Бабић, јерођакон Јован (Панић), Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са православног храма фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Парастос пострадалима у операцији Олуја, Маркова црква, Београд фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Ако не будете били као деца, нећете задобити Царства Божијег! фото: ђакон Драган С Танасијевић PRAVOSLAVNI Септембар / Октобар 2009 стране Фотографија на полеђини корице: Манастир Крушедол фото: ђакон Драган С Танасијевић Реч уредника Правда и право: хришћански приступ 2-3 Старечник Старац Пајсије: Студирање и животни пут 4-6 Живот у Христу Христос по среди нас 7-9 Хришћанска антропологија Бог, човек и постојање 10-15 Тајна Цркве О светој тајни Евхаристије 16-17 Древне мудрости и савремени изазови Зашто читати Достојевског (у време светске економске кризе) 18-20 Православље у свету Православна Албанија - тако близу, а тако далеко 20-21 Православље у Америци Дар од Бога 22-24 Тема броја Неодступна потреба 25-29 Светосавска правда 30-31 Боже правде 32-35 Шта ће рећи Justicia данас 36-39 Права и правде нема без љубави 40-41 Утицај легализма на црквену свест 42-43 Живот праведника мења свет 44-45 Неколико речи о социјалној правди 46-47 Црква и друштво Визуализација / Оваплоћење / Сјећања 48-51 Писма из Земље живих Заједница неизмерне љубави 52-53 Живот у Христу / Представљамо Вам Предграђа Новог Јерусалима 54-56 Хришћанство и култура Филм у души – душа у филму 57-59 Црква и савремене технологије Православне групе на Facebookу 60-61 Хришћанска поетика А ја вам кажем 62 Из потпуно другачијег угла Калимеро 63-64 misionar Пра вда и право: хришћ ански приступ Реч уредника ти Божије је непроцењива у нашем спасењу То не треба схватити олако и заборавити праведни Суд Божији који ће чекати целу творевину, говорећи да ће љубав и милост Божија по аутоматизму покрити све грехе и спасити све грешнике, што је била замка у коју је Ориген упао Још нешто важно је потребно истаћи: појмови правде и милости Божије су нераздвојни и немогуће их је класично дефинисати – да бисмо нешто дефини- сали, треба прво да му одредимо границе, а ограни- чити Божанско је немогуће Ови појмови се не дефи- нишу већ се опитују у животу Цркве Пример потпу- ног опроштаја покајаним грешницима, ма какав живот да су претходно водили, јесте један од таквих опита Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се (Пс 85, 10) На шта мисли псалмопевац Давид у овом стиху, где се то сусрећу милост и исти- на, правда и мир? У Личности Богочовека Христа, једине истините мере Правде и Милости Божије, али и правде и милости људске Право је такође нешто што свакодневно сусреће- мо у цивилизацији јер функционишемо у друштву моделираном правним нормама којима је гарант монопол државне силе Што се права у животу Цркве тиче, од древних времена постоје одређене врсте норми-канона које нам олакшавају да се кре- ћемо у правилним границама црквеног живота ка циљу спасења и које су само споља сличне светов- ном праву Идеал црквеног живота, међутим, није његово строго нормирање – увек је постојао прин- цип акривије (строгог држања канона) и икономије (попуштања у одређеним случајевима) – мера је била и остала човеково спасење За разлику од канона, правне норме у ужем смислу Црква усваја (у складу са канонским предањем) ради што бољег функционисања њене организационе сфе- ре у савременом свету, што се огледа у, рецимо, црквеном брачном праву То је помоћни механизам који је свакако неопходан, али није добро ако се при- хвати за пуноћу и праву меру црквеног живота Нажалост, велики број хришћана данас, под утицајем световног начина размишљања, има управо легали- стичку свест која се очитује у покушају строгог одре- ђивања скупа некаквих дужности и норми које је хришћанин дужан да испуни да би био то што јесте Ред и поредак јесу одувек били и остали важна ком- понента у црквеном животу, али уколико норма постане циљ а не средство, онда административни дух замењује благодатни живот Циљ увек и свагда треба да буде Христос и узрастање у меру раста Његовог, док пратећа правно-организациона регула- тива представља несумњиво потребну и важну, али другостепену област Јер слово убија, а Дух оживљује (2 Кор 3, 6) Због важности проблематике правде и права гле- дано из хришћанске перспективе, одлучили смо да овај број у свом тематском делу њима и посветимо С љубављу у Христу Спаситељу, ђакон Оливер Суботић Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се! (Пс 85, 10) Велики број људи не прави разлику између правде, универзално присутнoг људског осећаја за награ- ђивање добра и кажњавање зла према одређеном моралном критеријуму, и права, друштвене потврде осећаја правде у мањој или већој мери Ове описе права и правде не треба узети у резолутном смислу, пошто се и дан-данас ове категорије више препознају, него дефинишу, већ у смислу потребе њиховог терми- нолошког раздвајања и указивање на кључну разлику За хришћане ова тема је прилично важна Пођимо од правде и праведности које имају не само антропо- лошки, већ и теолошки значај У свештеничким про- поведима често чујемо разне историјске примере награђивања добра и кажњавања зла, уз закључак о томе да је Бог Праведан Судија Ипак, далеко је боље да кажемо да је Бог изнад сваког атрибутивног осло- вљавања, па тако и изнад ограниченог атрибута пра- ведности За хришћанског Бога Логоса који се ова- плотио, сјединио са Собом целу нашу природу, понео све њене слабости (био окован у пет простих чула, како је то дивно изразио Ава Јустин), добровољно узишао на Крст и Васкрсао – а све ради нас и ради нашег спасења – не можемо рећи просто да је Праве- дан јер би тиме запоставили његову безграничну Љубав и Милост Као што Светитељи често истичу: да је по правди, нико се не би спасао – улога благода- УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јереј Јован Бабић, јерођакон Јован (Панић), Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за
Одреднице:
1. 57979 / ...наредивши им да ово чине у његов спомен и после његове смрти и ВАСКРСЕЊА ученици су се окупљали у тзв први дан сунца, тј у дан недељни, када је он васкрсао, ради ломљења хлеба, о чем...
2. 91590 / ...и на све све што му се налазило на путу органско-нацио- налног ВАСКРСЕЊА и културног напретка како у византији, тако и у србији, становништво је било углавном православно сама та чиње...
3. 178146 / ...и на све све што му се налазило на путу органско-нацио- налног ВАСКРСЕЊА и културног напретка како у византији, тако и у србији, становништво је било углавном православно сама та чиње...
4. 189441 / ...само беживотно тело, смрт и гроб, хришћани вером виде знамења ВАСКРСЕЊА и бесмртности изливених из хри- стовог тела испуњени благодаћу која је осећај вечног живота, први хришћани су ...
1. 57979 / ...наредивши им да ово чине у његов спомен и после његове смрти и ВАСКРСЕЊА ученици су се окупљали у тзв први дан сунца, тј у дан недељни, када је он васкрсао, ради ломљења хлеба, о чем...
2. 91590 / ...и на све све што му се налазило на путу органско-нацио- налног ВАСКРСЕЊА и културног напретка како у византији, тако и у србији, становништво је било углавном православно сама та чиње...
3. 178146 / ...и на све све што му се налазило на путу органско-нацио- налног ВАСКРСЕЊА и културног напретка како у византији, тако и у србији, становништво је било углавном православно сама та чиње...
4. 189441 / ...само беживотно тело, смрт и гроб, хришћани вером виде знамења ВАСКРСЕЊА и бесмртности изливених из хри- стовог тела испуњени благодаћу која је осећај вечног живота, први хришћани су ...
9
Свеска: 310 | Патријарх Павле: мисионар делом и речју
...брате павле, почивај у светло- сти божјој до општегаВАСКРСЕЊА!📌 ! нека буде
вечан, нестарив и свет спомен твој! m
превео епископ бачки иринеј, извор: wwwspcrs
православни мисионар l 11
б
...брате павле, почивај у светло- сти божјој до општега
МЕТА инфо: Р:27838 К:214004 Д:118
| Свеска 310 |
Свеска: 310 | Патријарх Павле: мисионар делом и речју
... српској цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту првојерарха ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блажен- става христових достојни, многољубљени и многооплакани брате павле, почивај у светло- сти божјој до општега васкрсења! нека буде вечан, нестарив и свет спомен твој! m превео епископ бачки иринеј, извор: wwwspcrs православни мисионар l 11 беседа митрополита амфилохија на опелу патријарху српском павлу свјетиљка која на гори стоји весвјатјејши архиепископе кон- стантинопољски и васељенски патријарше, блажењејши, преосвја- шчењеши архиепископи и епископи цркве христове, часни саборе наро- да божјег, „ви сте свјетлост свијету не може се свјетиљка сакрити која на гори сто- ји“ ријеч је, драга браћо и сестре, христа бога упућена сљедбеницима њего- вим, истовремено и као призив и као исти- на, безброј пута потврђена у двехиљадегоди- шњој историји цркве божје један од живоно- сних свједока истинитости ових ријечи господ- њих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном царству небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа свјетлост свијету да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име апостола народа павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика на блаженог спомена патријарху павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изго- ворио за друге: „кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује“ и заиста, да овај божји човјек павле није живио достојно свог људ- ског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обич- но туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга туга је јер предста- вља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још при- сутнији духом светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио у томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена како се то објашњава? како то објаснити у животу патријарха павла? прво и основно објашњење: младић гојко стојчевић, монах, свештеник, епископ павле је као и сви свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио прије свега, овај покојник што 12 l6/2009 је пред нама био је човјек дубоке и стамене вје- ре у живога христа бога у цркви његовој тј вјере која дјела, јер „вјера без дјела је мртва“ он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни ходеће еванђеље говорећи и проповиједајући еванђеље, патријарх павле оваплоћивао је еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима својом вјером и животом по вјери, он је пока- зао истинитост ријечи теофила антиохијског: „покажи ми твога човјека, да ти покажем мога бога“ небеса приповиједају славу божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање бога и истину божију, колико пра- ви човјек у непрекидној поворци оних који су ових дана приступали патријарху, на пита- ње једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: „зато што је он човјек високог мора- ла и великог поштења“ ријеч патријарха павла је била блага а њего- ви докази јаки; шта више најјачи доказ исти- нитости његове ријечи био је управо његов живот јер, по ријечи једног његовог светог предходника: „свака ријеч има своју против ријеч; једино се не може супротставити ништа и нико - истинском животу“ патријах павле је човјек дјелатне, дјелотвор- не вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини божијој - до смрти у њему се, по про- року „срела милост и истина, правда и љубав загрлила“ знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечи- ти својим злом: „правда бога истинога“ мајке јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике истом љубављу је волио свој богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење божје патријарх павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога трезве- умни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу читавог живота се трудио да не буде никоме на терету све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе не тражећи фото: хаџи марко вујичић својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај свети старац и цјелосни човјек цркве божје христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјеч ност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити питао сам се последње двије године његове старач ке немоћи и везаности за постељу у болници: шта то значи? што је бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? на крају од овогодишњег празни ка усјековања св јована крститеља, његовог рођен- дана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: овдје је његов христоли ки и христоносни живот постао у пуној мјери и дубински христолик на име, ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и по укама по учава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на вма труде ћи се читавог живота да буде „сарадник божји“ он се на крају сараспео хри сту и понио крст сво јих ближњих сапатника и састрадал- ника својих без рјечи и без ропота сараспео се христу патријах павле и сво јим ближњима, да би са њим и са њима вас крсао и ушао у радост господа свога господе, подари слуги вјерном твоме и оцу нашем патри јарх павлу, вјечно царство твоје којим је живио и за којим је чезнуо, царство оца и сина и духа светога во вијек вијека амин m извор: wwwspcrs фото: хаџи марко вујичић 14 l6/2009 богословље патријарха павла блаженопочивши патријарх српски павле је, поред молитвености и подви жништва, у црквеним круговима био познат и као врстан богослов који се није устезао да се ухвати у коштац са озбиљ ним питањима, проблемима и недоуми- цама његово богословље је извирало из молитвено-подвижничке и саборно-ли тургијске праксе, а у његовим богослов- ским текстовима се види изузетно позна- вање свих богословских али и многих других научних дисциплина које је он органски, у својој личности, стапао у јед но патријарх павле је највећи део свог богословског легата нашој цркви оста вио кроз низ чланака који су својевреме- но објављивани у гласнику (у време њего- вог епископовања у епархији рашко- призренској), да би деведесетих година били скупљени и објављени у тротомном издању под називом да нам буду јаснија нека питања наше вере ширина бого словског опуса коју је патријарх показао у својим текстовима је за иста вредна пажње: од литургичких питања (остаће запамћен пре свега као литургичар), пре ко догматике, патрологије, апологетике, црквене уметности и појања све до би о е тичких питања која су и дан-данас акту- елна, а за своје време су била потпуна непознаница и недо умица (попут текста који говори о крштењу особе која је про менила пол, објављеног средином осам- десетих година прошлог века) у овом броју миси онара објављујемо кратке делове из седам текстова првог тома издања нека питања наше вере одломке из текстова објављујемо без критичког апарата фото: хаџи марко вујичић православни мисионар l 15 о слободи човекове воље и проблему предодређености кад сам био ђак другог или трећег разреда богословије, наишла ми је и опсела мисао: ако бог унапред зна да ћу ја бити нпр пијаница, или крадљивац, или убица, могу ли ја онда да то не будем? јер ако не будем, тада пропаде божје пред- знање ако ли божје предзнање не може да про- падне и ја морам то да будем, где је онда моја сло- бода? затим, ако бих морао нпр да будем убица, да би се тиме потврдило божје предзнање, па ме због тога греха бог осуди на вечне муке, очиглед- но да би такав поступак био нечовечан, недосто- јан човека, а камоли бога и његове правде и где се, између тога свега, може ставити еванђелско учење да је бог љубав? мучио сам се безуспешно тражећи исход из овог лавиринта другови којима сам ову мисао изнео, имали су своје проблеме, с којима су се носили, и у моје питање нису се удубљивали професорима га нисам могао изнети због опа- сности да га не окарактеришу као неумесно, јеретичко или безбожничко тако сам остао да се с њиме носим сам, и ко зна шта би са мном било да нисам наишао на извесно објашњење светог василија великог, а потпуније код бла- женог августина десило се нешто парадок- сално доказ против предодређења пружио ми је, ето, блажени августин, који је иначе сам заступао схватање о предодређењу, предести- нацији то објашњење које ми је проблем разби- стрило и - бар за мене - решило, састоји се у овоме: библија почиње речима: у почетку створи бог небо и земљу (1 мојс 1,1) у почетку чега? у почетку времена пре тога, значи, није било времена па шта је онда постојало? „јер, пре створења света било је неко постојање које одго- вара надсветским силама, које не прелази време, вечно, које увек траје“ постојала је, дакле, веч- ност шта је време, шта је вечност? ти основни појмови, категорије нашег ума, увек су најтежи за објашњење тако је и са појмом времена као што каже блажени августин: „ако ме нико не пита, знам, али ако бих хтио некоме то питање разјаснити, не знам ипак са сигурно- нека питања наше вере патријарх српски павле 16 l6/2009 о браку и безбрачности развијајући учење светог апостола павла да је у хришћанству брак добар, а уздржавање од бра- ка боље (који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини, 1 кор 7, 38), све- ти атанасије велики говори о браку и безбрач- ности као о два пута у животу, називајући први „умереним и животу прикладним“, а други „анђел- ским и најузвишенијим“ ко је изабрао брак не добија прекор, али и не прима онолико благодати колико девичанство брак доноси рода по триде- сет, девичанство по сто исто тако високо цене- ћи монахе „који у овом свету живе анђелским животом“, свети кирило јерусалимски, упоређу- је њихов живот са златом, а живот у браку са сре- бром као апостол павле, и он хвали уздржање велећи: „добро је уздржање и дивно добро им је ако остану као и ја, вели апостол а ако се не уздрже, нека се жене; боље је женити се него упа- љивати се“ свети григорије богослов пише похвалу девству и вели: „колико је девство узви- шеније од сумњивог девства“ готово истим речи- ма говори о девству, и подвлачи превасходство уздржавања, свети јован златоуст: „као што је девство боље од брака, тако је први брак бољи од другог“ исти такав поглед на уздржање и брак има свети василије велики и многи други свети оци према томе, хришћанство нити намеће брак, нити забрањује уздржање од њега током исто- рије било је како људи и жена који су у мона- штву, са заветом безбрачности, проживели цео век, тако и оних који су или обоје, или једно по пристанку другог, напуштали брак и монашили се, а тако и оних који су остајали у браку, али по узајамном договору уздржавали се од полних одно- са, „живели као брат и сестра“, било цео живот, било део живота (свети мученици јулијан и василиса, свети конон исавријски, свети хрисант и дарија, преподобни амон, преподоб- на меланија римљанка; у новије време свети јован кронштатски и други) на основу оваквог погледа на уздржање, од еванђелских времена до данас, кроз целу истори- ју цркве, можемо разумети да је уздржање једино морално дозвољено средство да се не рађа, како ван брака, у монаштву и целибату, тако и у браку од свију својих чланова у браку црква тражи повремено уздржавање од брачних односа: ради поста и молитве, у доба женине трудноће и др у позним годинама брака, поготово кад жена пређе климактеријум, то треба да је редован начин брачног живота свију искрено верујућих патријарх павле, „став православне цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају“, у: нав дело, стр 39–41 о спасењу онихкоји нису хришћани ми знамо да се само у цркви, лађи на бур- ном мору овог живота, сигурно спасава но да ли ће господар лађе изузетно послати чамац, или пружити појас спасавања онима који се налазе у валовима око лађе, да се на тај начин спасу, то је ствар његове моћи и његовог милосрђа из еванђеља знамо да ћемо као радници у виногра- ду, најмљени од јутра, сигурно примити од госпо- дара обећану плату ако се будемо трудили а да ли ће и други бити примљени у трећи, шести и једа- наести час, да ли ће они примити мању плату, или једнаку с нама, то није наше да одређујемо на крају, сматрам да неће бити сувишно да напоменем: разматрајући нашироко апстрактно питање шта ће бити са душама оних који, без познавања цркве христове, остану ван ње, потпуно бисмо промашили ако при томе запоставимо питање како да ми, који се налазимо у цркви, учинимо шћу могу рећи кад не би ништа пролазило да не би било прошлог времена, и кад не би ништа постојало да не би било садашњег времена, и кад не би ништа долазило да не би било будућег времена“ и нама је јасно да време незадрживо тежи и пролази састојећи се из прошлости, сада- шњости и будућности, али тако „да је у њему про- шлост минула, будућност још није наступила, а садашњост се измиче од опажања пре него што се усмотри“, како примећује свети василије велики јасно нам је да прошлост не постоји; она је била, али је сада као трајања времена нема исто тако, нема ни будућности; она ће тек доћи, но сада је још нема значи, постоји само садашњост но шта је стварно садашњост? она је у суштини линија додира између прошлости и будућности, моме- нат у коме будућност стално пролази у про- шлост док нпр часовник не откуца „так“, тај моменат је близу, чекамо га да наступи, али још не постоји а чим откуца „так“, тога момента нема више, он је прешао у прошлост непостојеће будуће у тренутку је прешло у непостојеће про- шло и садашњост, значи, једва постоји наиме: „и сам један сат састоји се од краткотрајних дје- лића: што је од њега одлетјело то је прошлост, а штогод му преостаје, то је будућност ако се може замислити дио времена који се не може више подијелити ни у најмање дјелиће времена, онда је он једини који се може звати садашњи, али тај дио тако брзо из будућности прелијеће у про- шлост, да се не протеже ни тренутак“ ево, то је време постојало заједно са светом и неодвојиво од њега оно се односи на све створе- но, па и на нас људе и на анђеле на божје биће време се не односи он је творац света и времена, те на њега оно не може бити примењено, као што се на њега не могу применити појмови про- стора, броја, почетка и свршетка итд за њега важи вечност шта је вечност? вечност је стална садашњост, она нема ни прошлости, ни будућно- сти, које карактеришу време „у вјечности ништа не пролази, него је све садашње - вели блажени августин - вјечност која нема ни будућности, ни прошлости, непомично стоји и одређује будућа и прошла времена“ на другом месту, обраћајући се богу, блажени августин каже: „твоје године нити иду, нити долазе твоје су године један дан (2 пет 3, 8), а твој дан није сваки дан, него данас, јер твој данашњи дан не узмиче пред сутрашњим, и не долази иза јучерашњега данашњи дан је вјечност“ вечност је, дакле, стално „сада“, без претход- ног „било“ и следујућег „биће“ садашњост, која за нас једва постоји, у вечности једино постоји кад говорећи о вечности кажемо „пре“ и „после“, то говоримо са свог људског становишта, терми- нима који се односе на време у вечности нема ни пре ни после има само сада отуда следује да кад кажемо божје „предзнање“, божје „пред- виђање“, да се изражавамо на наш људски начин „у ствари, - по духовитој примедби о јустина поповића - божје предзнање је знање и гледање свих мисли људских, и осећања, и дела у стању њиховог збивања, јер за бога не постоји ни про- шлост ни будућност, већ је све садашњост“ у богу, дакле, нема предзнања будућег, као ни под- сећања на прошло, него само знања и гледања и прошлог и будућег истовремено, сада ми може- мо предвиђати и сећати се за њега је у истом „сада“ и постанак света, и све време до нашега доба, и сва будућност до краја света зато кад се у молитви каже да је бог својим предзнањем („и предзнанијем твојим“, грчки: прогноси ти си) одредио овима да буду свештени- ци, или ђакони, то се казује на људски начин, људским речником и категоријама које важе за људе, али се не могу применити на божанску вечност отуда на питање: шта је радио бог пре него што је створио небо и земљу, које су му поставили неки савременици, блажени августин лепо одговара: „ако прије неба и земље није било никаква времена, зашто се пита шта си „тада“ радио? јер није било никаквог „тада“ док није било никаквог времена“ патријарх павле, „ко је била жена кајинова – божја воља као једино мерило добра и зла“, у: да нам буду јаснија нека питања наше вере, издавачки фонд спц архиепископије београдско-карловачке, београд, 2007, стр 24–28 православни мисионар l 17 о браку и безбрачности развијајући учење светог апостола павла да је у хришћанству брак добар, а уздржавање од бра- ка боље (који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини, 1 кор 7, 38), све- ти атанасије велики говори о браку и безбрач- ности као о два пута у животу, називајући први „умереним и животу прикладним“, а други „анђел- ским и најузвишенијим“ ко је изабрао брак не добија прекор, али и не прима онолико благодати колико девичанство брак доноси рода по триде- сет, девичанство по сто исто тако високо цене- ћи монахе „који у овом свету живе анђелским животом“, свети кирило јерусалимски, упоређу- је њихов живот са златом, а живот у браку са сре- бром као апостол павле, и он хвали уздржање велећи: „добро је уздржање и дивно добро им је ако остану као и ја, вели апостол а ако се не уздрже, нека се жене; боље је женити се него упа- љивати се“ свети григорије богослов пише похвалу девству и вели: „колико је девство узви- шеније од сумњивог девства“ готово истим речи- ма говори о девству, и подвлачи превасходство уздржавања, свети јован златоуст: „као што је девство боље од брака, тако је први брак бољи од другог“ исти такав поглед на уздржање и брак има свети василије велики и многи други свети оци према томе, хришћанство нити намеће брак, нити забрањује уздржање од њега током исто- рије било је како људи и жена који су у мона- штву, са заветом безбрачности, проживели цео век, тако и оних који су или обоје, или једно по пристанку другог, напуштали брак и монашили се, а тако и оних који су остајали у браку, али по узајамном договору уздржавали се од полних одно- са, „живели као брат и сестра“, било цео живот, било део живота (свети мученици јулијан и василиса, свети конон исавријски, свети хрисант и дарија, преподобни амон, преподоб- на меланија римљанка; у новије време свети јован кронштатски и други) на основу оваквог погледа на уздржање, од еванђелских времена до данас, кроз целу истори- ју цркве, можемо разумети да је уздржање једино морално дозвољено средство да се не рађа, како ван брака, у монаштву и целибату, тако и у браку од свију својих чланова у браку црква тражи повремено уздржавање од брачних односа: ради поста и молитве, у доба женине трудноће и др у позним годинама брака, поготово кад жена пређе климактеријум, то треба да је редован начин брачног живота свију искрено верујућих патријарх павле, „став православне цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају“, у: нав дело, стр 39–41 о спасењу онихкоји нису хришћани ми знамо да се само у цркви, лађи на бур- ном мору овог живота, сигурно спасава но да ли ће господар лађе изузетно послати чамац, или пружити појас спасавања онима који се налазе у валовима око лађе, да се на тај начин спасу, то је ствар његове моћи и његовог милосрђа из еванђеља знамо да ћемо као радници у виногра- ду, најмљени од јутра, сигурно примити од госпо- дара обећану плату ако се будемо трудили а да ли ће и други бити примљени у трећи, шести и једа- наести час, да ли ће они примити мању плату, или једнаку с нама, то није наше да одређујемо на крају, сматрам да неће бити сувишно да напоменем: разматрајући нашироко апстрактно питање шта ће бити са душама оних који, без познавања цркве христове, остану ван ње, потпуно бисмо промашили ако при томе запоставимо питање како да ми, који се налазимо у цркви, учинимо шћу могу рећи кад не би ништа пролазило да не би било пр
... српској цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту првојерарха ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блажен- става христових достојни, многољубљени и многооплакани брате павле, почивај у светло- сти божјој до општега васкрсења! нека буде вечан, нестарив и свет спомен твој! m превео епископ бачки иринеј, извор: wwwspcrs православни мисионар l 11 беседа митрополита амфилохија на опелу патријарху српском павлу свјетиљка која на гори стоји весвјатјејши архиепископе кон- стантинопољски и васељенски патријарше, блажењејши, преосвја- шчењеши архиепископи и епископи цркве христове, часни саборе наро- да божјег, „ви сте свјетлост свијету не може се свјетиљка сакрити која на гори сто- ји“ ријеч је, драга браћо и сестре, христа бога упућена сљедбеницима њего- вим, истовремено и као призив и као исти- на, безброј пута потврђена у двехиљадегоди- шњој историји цркве божје један од живоно- сних свједока истинитости ових ријечи господ- њих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном царству небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа свјетлост свијету да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име апостола народа павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика на блаженог спомена патријарху павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изго- ворио за друге: „кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује“ и заиста, да овај божји човјек павле није живио достојно свог људ- ског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обич- но туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга туга је јер предста- вља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још при- сутнији духом светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио у томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена како се то објашњава? како то објаснити у животу патријарха павла? прво и основно објашњење: младић гојко стојчевић, монах, свештеник, епископ павле је као и сви свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио прије свега, овај покојник што 12 l6/2009 је пред нама био је човјек дубоке и стамене вје- ре у живога христа бога у цркви његовој тј вјере која дјела, јер „вјера без дјела је мртва“ он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни ходеће еванђеље говорећи и проповиједајући еванђеље, патријарх павле оваплоћивао је еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима својом вјером и животом по вјери, он је пока- зао истинитост ријечи теофила антиохијског: „покажи ми твога човјека, да ти покажем мога бога“ небеса приповиједају славу божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање бога и истину божију, колико пра- ви човјек у непрекидној поворци оних који су ових дана приступали патријарху, на пита- ње једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: „зато што је он човјек високог мора- ла и великог поштења“ ријеч патријарха павла је била блага а њего- ви докази јаки; шта више најјачи доказ исти- нитости његове ријечи био је управо његов живот јер, по ријечи једног његовог светог предходника: „свака ријеч има своју против ријеч; једино се не може супротставити ништа и нико - истинском животу“ патријах павле је човјек дјелатне, дјелотвор- не вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини божијој - до смрти у њему се, по про- року „срела милост и истина, правда и љубав загрлила“ знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечи- ти својим злом: „правда бога истинога“ мајке јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике истом љубављу је волио свој богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење божје патријарх павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога трезве- умни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу читавог живота се трудио да не буде никоме на терету све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе не тражећи фото: хаџи марко вујичић својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај свети старац и цјелосни човјек цркве божје христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјеч ност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити питао сам се последње двије године његове старач ке немоћи и везаности за постељу у болници: шта то значи? што је бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? на крају од овогодишњег празни ка усјековања св јована крститеља, његовог рођен- дана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: овдје је његов христоли ки и христоносни живот постао у пуној мјери и дубински христолик на име, ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и по укама по учава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на вма труде ћи се читавог живота да буде „сарадник божји“ он се на крају сараспео хри сту и понио крст сво јих ближњих сапатника и састрадал- ника својих без рјечи и без ропота сараспео се христу патријах павле и сво јим ближњима, да би са њим и са њима вас крсао и ушао у радост господа свога господе, подари слуги вјерном твоме и оцу нашем патри јарх павлу, вјечно царство твоје којим је живио и за којим је чезнуо, царство оца и сина и духа светога во вијек вијека амин m извор: wwwspcrs фото: хаџи марко вујичић 14 l6/2009 богословље патријарха павла блаженопочивши патријарх српски павле је, поред молитвености и подви жништва, у црквеним круговима био познат и као врстан богослов који се није устезао да се ухвати у коштац са озбиљ ним питањима, проблемима и недоуми- цама његово богословље је извирало из молитвено-подвижничке и саборно-ли тургијске праксе, а у његовим богослов- ским текстовима се види изузетно позна- вање свих богословских али и многих других научних дисциплина које је он органски, у својој личности, стапао у јед но патријарх павле је највећи део свог богословског легата нашој цркви оста вио кроз низ чланака који су својевреме- но објављивани у гласнику (у време њего- вог епископовања у епархији рашко- призренској), да би деведесетих година били скупљени и објављени у тротомном издању под називом да нам буду јаснија нека питања наше вере ширина бого словског опуса коју је патријарх показао у својим текстовима је за иста вредна пажње: од литургичких питања (остаће запамћен пре свега као литургичар), пре ко догматике, патрологије, апологетике, црквене уметности и појања све до би о е тичких питања која су и дан-данас акту- елна, а за своје време су била потпуна непознаница и недо умица (попут текста који говори о крштењу особе која је про менила пол, објављеног средином осам- десетих година прошлог века) у овом броју миси онара објављујемо кратке делове из седам текстова првог тома издања нека питања наше вере одломке из текстова објављујемо без критичког апарата фото: хаџи марко вујичић православни мисионар l 15 о слободи човекове воље и проблему предодређености кад сам био ђак другог или трећег разреда богословије, наишла ми је и опсела мисао: ако бог унапред зна да ћу ја бити нпр пијаница, или крадљивац, или убица, могу ли ја онда да то не будем? јер ако не будем, тада пропаде божје пред- знање ако ли божје предзнање не може да про- падне и ја морам то да будем, где је онда моја сло- бода? затим, ако бих морао нпр да будем убица, да би се тиме потврдило божје предзнање, па ме због тога греха бог осуди на вечне муке, очиглед- но да би такав поступак био нечовечан, недосто- јан човека, а камоли бога и његове правде и где се, између тога свега, може ставити еванђелско учење да је бог љубав? мучио сам се безуспешно тражећи исход из овог лавиринта другови којима сам ову мисао изнео, имали су своје проблеме, с којима су се носили, и у моје питање нису се удубљивали професорима га нисам могао изнети због опа- сности да га не окарактеришу као неумесно, јеретичко или безбожничко тако сам остао да се с њиме носим сам, и ко зна шта би са мном било да нисам наишао на извесно објашњење светог василија великог, а потпуније код бла- женог августина десило се нешто парадок- сално доказ против предодређења пружио ми је, ето, блажени августин, који је иначе сам заступао схватање о предодређењу, предести- нацији то објашњење које ми је проблем разби- стрило и - бар за мене - решило, састоји се у овоме: библија почиње речима: у почетку створи бог небо и земљу (1 мојс 1,1) у почетку чега? у почетку времена пре тога, значи, није било времена па шта је онда постојало? „јер, пре створења света било је неко постојање које одго- вара надсветским силама, које не прелази време, вечно, које увек траје“ постојала је, дакле, веч- ност шта је време, шта је вечност? ти основни појмови, категорије нашег ума, увек су најтежи за објашњење тако је и са појмом времена као што каже блажени августин: „ако ме нико не пита, знам, али ако бих хтио некоме то питање разјаснити, не знам ипак са сигурно- нека питања наше вере патријарх српски павле 16 l6/2009 о браку и безбрачности развијајући учење светог апостола павла да је у хришћанству брак добар, а уздржавање од бра- ка боље (који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини, 1 кор 7, 38), све- ти атанасије велики говори о браку и безбрач- ности као о два пута у животу, називајући први „умереним и животу прикладним“, а други „анђел- ским и најузвишенијим“ ко је изабрао брак не добија прекор, али и не прима онолико благодати колико девичанство брак доноси рода по триде- сет, девичанство по сто исто тако високо цене- ћи монахе „који у овом свету живе анђелским животом“, свети кирило јерусалимски, упоређу- је њихов живот са златом, а живот у браку са сре- бром као апостол павле, и он хвали уздржање велећи: „добро је уздржање и дивно добро им је ако остану као и ја, вели апостол а ако се не уздрже, нека се жене; боље је женити се него упа- љивати се“ свети григорије богослов пише похвалу девству и вели: „колико је девство узви- шеније од сумњивог девства“ готово истим речи- ма говори о девству, и подвлачи превасходство уздржавања, свети јован златоуст: „као што је девство боље од брака, тако је први брак бољи од другог“ исти такав поглед на уздржање и брак има свети василије велики и многи други свети оци према томе, хришћанство нити намеће брак, нити забрањује уздржање од њега током исто- рије било је како људи и жена који су у мона- штву, са заветом безбрачности, проживели цео век, тако и оних који су или обоје, или једно по пристанку другог, напуштали брак и монашили се, а тако и оних који су остајали у браку, али по узајамном договору уздржавали се од полних одно- са, „живели као брат и сестра“, било цео живот, било део живота (свети мученици јулијан и василиса, свети конон исавријски, свети хрисант и дарија, преподобни амон, преподоб- на меланија римљанка; у новије време свети јован кронштатски и други) на основу оваквог погледа на уздржање, од еванђелских времена до данас, кроз целу истори- ју цркве, можемо разумети да је уздржање једино морално дозвољено средство да се не рађа, како ван брака, у монаштву и целибату, тако и у браку од свију својих чланова у браку црква тражи повремено уздржавање од брачних односа: ради поста и молитве, у доба женине трудноће и др у позним годинама брака, поготово кад жена пређе климактеријум, то треба да је редован начин брачног живота свију искрено верујућих патријарх павле, „став православне цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају“, у: нав дело, стр 39–41 о спасењу онихкоји нису хришћани ми знамо да се само у цркви, лађи на бур- ном мору овог живота, сигурно спасава но да ли ће господар лађе изузетно послати чамац, или пружити појас спасавања онима који се налазе у валовима око лађе, да се на тај начин спасу, то је ствар његове моћи и његовог милосрђа из еванђеља знамо да ћемо као радници у виногра- ду, најмљени од јутра, сигурно примити од госпо- дара обећану плату ако се будемо трудили а да ли ће и други бити примљени у трећи, шести и једа- наести час, да ли ће они примити мању плату, или једнаку с нама, то није наше да одређујемо на крају, сматрам да неће бити сувишно да напоменем: разматрајући нашироко апстрактно питање шта ће бити са душама оних који, без познавања цркве христове, остану ван ње, потпуно бисмо промашили ако при томе запоставимо питање како да ми, који се налазимо у цркви, учинимо шћу могу рећи кад не би ништа пролазило да не би било прошлог времена, и кад не би ништа постојало да не би било садашњег времена, и кад не би ништа долазило да не би било будућег времена“ и нама је јасно да време незадрживо тежи и пролази састојећи се из прошлости, сада- шњости и будућности, али тако „да је у њему про- шлост минула, будућност још није наступила, а садашњост се измиче од опажања пре него што се усмотри“, како примећује свети василије велики јасно нам је да прошлост не постоји; она је била, али је сада као трајања времена нема исто тако, нема ни будућности; она ће тек доћи, но сада је још нема значи, постоји само садашњост но шта је стварно садашњост? она је у суштини линија додира између прошлости и будућности, моме- нат у коме будућност стално пролази у про- шлост док нпр часовник не откуца „так“, тај моменат је близу, чекамо га да наступи, али још не постоји а чим откуца „так“, тога момента нема више, он је прешао у прошлост непостојеће будуће у тренутку је прешло у непостојеће про- шло и садашњост, значи, једва постоји наиме: „и сам један сат састоји се од краткотрајних дје- лића: што је од њега одлетјело то је прошлост, а штогод му преостаје, то је будућност ако се може замислити дио времена који се не може више подијелити ни у најмање дјелиће времена, онда је он једини који се може звати садашњи, али тај дио тако брзо из будућности прелијеће у про- шлост, да се не протеже ни тренутак“ ево, то је време постојало заједно са светом и неодвојиво од њега оно се односи на све створе- но, па и на нас људе и на анђеле на божје биће време се не односи он је творац света и времена, те на њега оно не може бити примењено, као што се на њега не могу применити појмови про- стора, броја, почетка и свршетка итд за њега важи вечност шта је вечност? вечност је стална садашњост, она нема ни прошлости, ни будућно- сти, које карактеришу време „у вјечности ништа не пролази, него је све садашње - вели блажени августин - вјечност која нема ни будућности, ни прошлости, непомично стоји и одређује будућа и прошла времена“ на другом месту, обраћајући се богу, блажени августин каже: „твоје године нити иду, нити долазе твоје су године један дан (2 пет 3, 8), а твој дан није сваки дан, него данас, јер твој данашњи дан не узмиче пред сутрашњим, и не долази иза јучерашњега данашњи дан је вјечност“ вечност је, дакле, стално „сада“, без претход- ног „било“ и следујућег „биће“ садашњост, која за нас једва постоји, у вечности једино постоји кад говорећи о вечности кажемо „пре“ и „после“, то говоримо са свог људског становишта, терми- нима који се односе на време у вечности нема ни пре ни после има само сада отуда следује да кад кажемо божје „предзнање“, божје „пред- виђање“, да се изражавамо на наш људски начин „у ствари, - по духовитој примедби о јустина поповића - божје предзнање је знање и гледање свих мисли људских, и осећања, и дела у стању њиховог збивања, јер за бога не постоји ни про- шлост ни будућност, већ је све садашњост“ у богу, дакле, нема предзнања будућег, као ни под- сећања на прошло, него само знања и гледања и прошлог и будућег истовремено, сада ми може- мо предвиђати и сећати се за њега је у истом „сада“ и постанак света, и све време до нашега доба, и сва будућност до краја света зато кад се у молитви каже да је бог својим предзнањем („и предзнанијем твојим“, грчки: прогноси ти си) одредио овима да буду свештени- ци, или ђакони, то се казује на људски начин, људским речником и категоријама које важе за људе, али се не могу применити на божанску вечност отуда на питање: шта је радио бог пре него што је створио небо и земљу, које су му поставили неки савременици, блажени августин лепо одговара: „ако прије неба и земље није било никаква времена, зашто се пита шта си „тада“ радио? јер није било никаквог „тада“ док није било никаквог времена“ патријарх павле, „ко је била жена кајинова – божја воља као једино мерило добра и зла“, у: да нам буду јаснија нека питања наше вере, издавачки фонд спц архиепископије београдско-карловачке, београд, 2007, стр 24–28 православни мисионар l 17 о браку и безбрачности развијајући учење светог апостола павла да је у хришћанству брак добар, а уздржавање од бра- ка боље (који удаје своју девојку добро чини, али који не удаје боље чини, 1 кор 7, 38), све- ти атанасије велики говори о браку и безбрач- ности као о два пута у животу, називајући први „умереним и животу прикладним“, а други „анђел- ским и најузвишенијим“ ко је изабрао брак не добија прекор, али и не прима онолико благодати колико девичанство брак доноси рода по триде- сет, девичанство по сто исто тако високо цене- ћи монахе „који у овом свету живе анђелским животом“, свети кирило јерусалимски, упоређу- је њихов живот са златом, а живот у браку са сре- бром као апостол павле, и он хвали уздржање велећи: „добро је уздржање и дивно добро им је ако остану као и ја, вели апостол а ако се не уздрже, нека се жене; боље је женити се него упа- љивати се“ свети григорије богослов пише похвалу девству и вели: „колико је девство узви- шеније од сумњивог девства“ готово истим речи- ма говори о девству, и подвлачи превасходство уздржавања, свети јован златоуст: „као што је девство боље од брака, тако је први брак бољи од другог“ исти такав поглед на уздржање и брак има свети василије велики и многи други свети оци према томе, хришћанство нити намеће брак, нити забрањује уздржање од њега током исто- рије било је како људи и жена који су у мона- штву, са заветом безбрачности, проживели цео век, тако и оних који су или обоје, или једно по пристанку другог, напуштали брак и монашили се, а тако и оних који су остајали у браку, али по узајамном договору уздржавали се од полних одно- са, „живели као брат и сестра“, било цео живот, било део живота (свети мученици јулијан и василиса, свети конон исавријски, свети хрисант и дарија, преподобни амон, преподоб- на меланија римљанка; у новије време свети јован кронштатски и други) на основу оваквог погледа на уздржање, од еванђелских времена до данас, кроз целу истори- ју цркве, можемо разумети да је уздржање једино морално дозвољено средство да се не рађа, како ван брака, у монаштву и целибату, тако и у браку од свију својих чланова у браку црква тражи повремено уздржавање од брачних односа: ради поста и молитве, у доба женине трудноће и др у позним годинама брака, поготово кад жена пређе климактеријум, то треба да је редован начин брачног живота свију искрено верујућих патријарх павле, „став православне цркве о употреби контрацептивних средстава и побачају“, у: нав дело, стр 39–41 о спасењу онихкоји нису хришћани ми знамо да се само у цркви, лађи на бур- ном мору овог живота, сигурно спасава но да ли ће господар лађе изузетно послати чамац, или пружити појас спасавања онима који се налазе у валовима око лађе, да се на тај начин спасу, то је ствар његове моћи и његовог милосрђа из еванђеља знамо да ћемо као радници у виногра- ду, најмљени од јутра, сигурно примити од госпо- дара обећану плату ако се будемо трудили а да ли ће и други бити примљени у трећи, шести и једа- наести час, да ли ће они примити мању плату, или једнаку с нама, то није наше да одређујемо на крају, сматрам да неће бити сувишно да напоменем: разматрајући нашироко апстрактно питање шта ће бити са душама оних који, без познавања цркве христове, остану ван ње, потпуно бисмо промашили ако при томе запоставимо питање како да ми, који се налазимо у цркви, учинимо шћу могу рећи кад не би ништа пролазило да не би било пр
Свеска: 310 | Патријарх Павле: мисионар делом и речју
... Фотографија на насловној страни корице: Патријарх Павле: мисионар делом и речју фото: Хаџи Марко Вујичић Фотографија на другој страни корице: Света Литургија у Саборној цркви у Београду, 19112009 године фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Његова Светост Патријарх српски Павле фото: Хаџи Марко Вујичић PRAVOSLAVNI новембар / децембар 2009 стране Фотографија на полеђини корице: Двор Српске Патријаршије, 19112009 године фото: ђакон Драган С Танасијевић misionar Реч уредника Патријарх Павле (1914 - 2009): мисионар делом и речју 2-3 Живот Патријарха Павла 4-7 Беседа Патријарха васељенског Вартоломеја на опелу Патријарху српском Павлу Достојан наследник Светог Саве 8-10 Беседа Митрополита Амфилохија на опелу Патријарху српском Павлу Свјетиљка која на гори стоји 11-13 Патријарх српски Павле Нека питања наше вере 14-21 Патријарх српски Павле Одломци из беседа 22-29 Не може се град сакрити кад на гори стоји 30-32 Усиновљењи служитељ Бога Живога 32-35 Nomen est omen - Будимо људи 36-38 Диван је Бог у светима својим 39-41 Философија по Христу 42-44 Сећање на Патријарха 44-45 Први међу једнакима – – Старац међу Србима 46-47 Светилник нашег времена 48-49 Познавалац овосветске науке и сведок Науке Христове 50-51 Међу знаменитим путницима поклоничког брода Српске Цркве 52-54 На путу до одра 55-57 Тријумф светости живота 58-59 Jаировски и павловски 60-61 Живот по Јеванђељу 62-63 Pavlvs Magnvs 64 Тема броја Патријарх Павле (1914-2009): мисион ар делом и речју Реч уредника Не заборавимо да смо дужни да своју веру, не намећући је, пропове- дамо речима и у време и невреме, а хришћанским животом свагда Патријарх Павле, „Који се дух јавља спиритистима“, Нека питања наше вере Датум 2/15 новембар 2009 године остаће у сећању Православне Цркве као дан када се упокојио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г Павле Личност која је обележила не само један период живота наше помесне Цркве и нашег друштва, већ која је постала знак свога време- на у аутентичном и универзалном смислу Пре тачно две године, када је Православни мисионар одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ почео да излази са новим усме- рењем (као званично мисионарско гласило за младе) уводник смо завршили са позивом на аутентичан вид мисије кроз мисионарство делом и примером, понекад и без речи ако треба Патријарх Павле је најбољи пример таквог приступа јер је целим својим животом сведочио Христа и као такав је препознат од Тела Христовог - Цркве УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јереј Јован Бабић, Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу м
... Фотографија на насловној страни корице: Патријарх Павле: мисионар делом и речју фото: Хаџи Марко Вујичић Фотографија на другој страни корице: Света Литургија у Саборној цркви у Београду, 19112009 године фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Његова Светост Патријарх српски Павле фото: Хаџи Марко Вујичић PRAVOSLAVNI новембар / децембар 2009 стране Фотографија на полеђини корице: Двор Српске Патријаршије, 19112009 године фото: ђакон Драган С Танасијевић misionar Реч уредника Патријарх Павле (1914 - 2009): мисионар делом и речју 2-3 Живот Патријарха Павла 4-7 Беседа Патријарха васељенског Вартоломеја на опелу Патријарху српском Павлу Достојан наследник Светог Саве 8-10 Беседа Митрополита Амфилохија на опелу Патријарху српском Павлу Свјетиљка која на гори стоји 11-13 Патријарх српски Павле Нека питања наше вере 14-21 Патријарх српски Павле Одломци из беседа 22-29 Не може се град сакрити кад на гори стоји 30-32 Усиновљењи служитељ Бога Живога 32-35 Nomen est omen - Будимо људи 36-38 Диван је Бог у светима својим 39-41 Философија по Христу 42-44 Сећање на Патријарха 44-45 Први међу једнакима – – Старац међу Србима 46-47 Светилник нашег времена 48-49 Познавалац овосветске науке и сведок Науке Христове 50-51 Међу знаменитим путницима поклоничког брода Српске Цркве 52-54 На путу до одра 55-57 Тријумф светости живота 58-59 Jаировски и павловски 60-61 Живот по Јеванђељу 62-63 Pavlvs Magnvs 64 Тема броја Патријарх Павле (1914-2009): мисион ар делом и речју Реч уредника Не заборавимо да смо дужни да своју веру, не намећући је, пропове- дамо речима и у време и невреме, а хришћанским животом свагда Патријарх Павле, „Који се дух јавља спиритистима“, Нека питања наше вере Датум 2/15 новембар 2009 године остаће у сећању Православне Цркве као дан када се упокојио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г Павле Личност која је обележила не само један период живота наше помесне Цркве и нашег друштва, већ која је постала знак свога време- на у аутентичном и универзалном смислу Пре тачно две године, када је Православни мисионар одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ почео да излази са новим усме- рењем (као званично мисионарско гласило за младе) уводник смо завршили са позивом на аутентичан вид мисије кроз мисионарство делом и примером, понекад и без речи ако треба Патријарх Павле је најбољи пример таквог приступа јер је целим својим животом сведочио Христа и као такав је препознат од Тела Христовог - Цркве УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јереј Јован Бабић, Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу м
Одреднице:
10
Свеска: 312 | Црквени празници
...литургијском ритму централна тачка тог ритма био је празникВАСКРСЕЊА 📌 христовог, спомен на најбит-
нији догађај у хришћанској историји
поменути догађај је за формирање бого-
службеног круга је и д
...литургијском ритму централна тачка тог ритма био је празник
МЕТА инфо: Р:18195 К:145245 Д:80
| Свеска 312 |
Свеска: 312 | Црквени празници
... динамици, осмишљеној будућим веком професор георгије манд- заридис у том погледу сасвим умесно при- мећује да што је црква за свет, то је литургијско време за световно још од најранијег периода устројства цркве, живот хришћана се одвијао према ритму богослужења, литургијском ритму централна тачка тог ритма био је празник васкрсења христовог, спомен на најбит- нији догађај у хришћанској историји поменути догађај је за формирање бого- службеног круга је и данас остао централ- на тачка око које се равна цео богослу- жбени живот отац александар шмеман тако запажа да „ми свагда живимо после васкрса и да се свагда крећемо ка васкр- су“, како у оквиру годишњег круга пра- зника, тако и у оквиру седмичног јер је у центру богослужбене седмице недељни дан као „мали васкрс“ и икона оног дана у коме ће се време и простор укинути за радост празничног времена јануар/фебруар 2010 l православни мисионар l 3 штампа: штампарија српске патријаршије цип - каталогизација у публикацији народна библиотека србије, београд контакт: редакција: +381 11 3025 116 маркетинг: +381 64 85 88 486 претплата: +381 11 3025 113 факс: +381 11 3285 519, e-mail: misionar@spcrs црквену свест је одувек од особите важно- сти било да цео живот хришћана, његов ритам и покрет, буде управљен ка васкр- су-недељи, али и да уопште ритам празни- ка цркве буде на неки начин природно уклопљен у ритам живота сваког хришћа- нина то је у данашње време „брзог живљења“ посебно важно питање на које често немамо адекватан одговор свакако, поред васкрса као централне тачке црквеног празничног ритма стоје и остали празници цркве тако поред дога- ђаја васкрсења, највећи значај за литургиј- ско време и простор има догађај овапло- ћења, с обзиром на његов значај у домо- строју спасења предуслов за обожење човека представљао је управо историјски догађај оваплоћења, сједињења нестворе- ног и створеног у историји света и човека, улазак бесконачног и неограниченог у вре- мено и ограничено ту су и остали празници господњи, богородични, светитељски сви празни- ци цркве, без изузетка, имају својство да освећују, преображавају, испуњавају време атмосфером вечности и због тога у њих максимално треба уронити то освећење времена у хришћанској свести подразуме- ва преображај у време односног каракте- ра, кроз литургијски живот цркве и есха- толошку перспективу другог христовог доласка литургијски доживљај времена стога није и не може бити комеморација или просто понављање некаквог вековног ритуала већ живо учешће у телу христо- вом и погружавање у литургијску заједни- цу са живима, мртвима и са свима свети- ма у чекању века који ће доћи учешће у празницима цркве је преду- кус учешћа у радости незалазног осмог дана – ако је та радост присутна у нама, онда је то најбољи показатељ припадно- сти христу и учешћа у слави његовој већ овде и сада христос воскресе! ђакон оливер суботић радост празничног времена реч уредника 4 l православни мисионар l 2/2010 старечник старац серафим вирицки новојављени светитељ руске православне цркве с вети серафим вирицки (1866 - 1949), који је канонизован л г 2000, један је од 1200 светитеља које је канонизовао архијерејски сабор руске православне цркве прославља се 3 апри- ла по грегоријанском, односно 21 марта по јулијанском календару иако је од младости желео да се посвети монашком животу, по савету једног про- зорљивог старца из александро-невске лавре, старац серафим, а у свету василије, остао је привремено у свету и засновао породицу са својом благочестивом женом олгом након што су одгајили децу, по договору, обоје су отишли у манастир и примили монашки чин узевши на себе тешке монашке подвиге (мало је спавао, скоро да није јео, молио се клечећи на камену), баћушка је задобио многе дарове – између осталих, и дар прозорљивости након старчевог упокојења, цела вирица је недељу дана одисала миром свети серафим је учинио много чуда како за живота, тако и после упокојења људи који су посећивали старца говорили су да је око кућице у којој је живео увек миоми- рисало сваки посетилац је осећао прису- ство божије благодати прозорљивост неколико дана пре него што је почео рат између совјетског савеза и немачке ста- рац је једној жени, која је била његово духовно чедо, рекао: у петак
... динамици, осмишљеној будућим веком професор георгије манд- заридис у том погледу сасвим умесно при- мећује да што је црква за свет, то је литургијско време за световно још од најранијег периода устројства цркве, живот хришћана се одвијао према ритму богослужења, литургијском ритму централна тачка тог ритма био је празник васкрсења христовог, спомен на најбит- нији догађај у хришћанској историји поменути догађај је за формирање бого- службеног круга је и данас остао централ- на тачка око које се равна цео богослу- жбени живот отац александар шмеман тако запажа да „ми свагда живимо после васкрса и да се свагда крећемо ка васкр- су“, како у оквиру годишњег круга пра- зника, тако и у оквиру седмичног јер је у центру богослужбене седмице недељни дан као „мали васкрс“ и икона оног дана у коме ће се време и простор укинути за радост празничног времена јануар/фебруар 2010 l православни мисионар l 3 штампа: штампарија српске патријаршије цип - каталогизација у публикацији народна библиотека србије, београд контакт: редакција: +381 11 3025 116 маркетинг: +381 64 85 88 486 претплата: +381 11 3025 113 факс: +381 11 3285 519, e-mail: misionar@spcrs црквену свест је одувек од особите важно- сти било да цео живот хришћана, његов ритам и покрет, буде управљен ка васкр- су-недељи, али и да уопште ритам празни- ка цркве буде на неки начин природно уклопљен у ритам живота сваког хришћа- нина то је у данашње време „брзог живљења“ посебно важно питање на које често немамо адекватан одговор свакако, поред васкрса као централне тачке црквеног празничног ритма стоје и остали празници цркве тако поред дога- ђаја васкрсења, највећи значај за литургиј- ско време и простор има догађај овапло- ћења, с обзиром на његов значај у домо- строју спасења предуслов за обожење човека представљао је управо историјски догађај оваплоћења, сједињења нестворе- ног и створеног у историји света и човека, улазак бесконачног и неограниченог у вре- мено и ограничено ту су и остали празници господњи, богородични, светитељски сви празни- ци цркве, без изузетка, имају својство да освећују, преображавају, испуњавају време атмосфером вечности и због тога у њих максимално треба уронити то освећење времена у хришћанској свести подразуме- ва преображај у време односног каракте- ра, кроз литургијски живот цркве и есха- толошку перспективу другог христовог доласка литургијски доживљај времена стога није и не може бити комеморација или просто понављање некаквог вековног ритуала већ живо учешће у телу христо- вом и погружавање у литургијску заједни- цу са живима, мртвима и са свима свети- ма у чекању века који ће доћи учешће у празницима цркве је преду- кус учешћа у радости незалазног осмог дана – ако је та радост присутна у нама, онда је то најбољи показатељ припадно- сти христу и учешћа у слави његовој већ овде и сада христос воскресе! ђакон оливер суботић радост празничног времена реч уредника 4 l православни мисионар l 2/2010 старечник старац серафим вирицки новојављени светитељ руске православне цркве с вети серафим вирицки (1866 - 1949), који је канонизован л г 2000, један је од 1200 светитеља које је канонизовао архијерејски сабор руске православне цркве прославља се 3 апри- ла по грегоријанском, односно 21 марта по јулијанском календару иако је од младости желео да се посвети монашком животу, по савету једног про- зорљивог старца из александро-невске лавре, старац серафим, а у свету василије, остао је привремено у свету и засновао породицу са својом благочестивом женом олгом након што су одгајили децу, по договору, обоје су отишли у манастир и примили монашки чин узевши на себе тешке монашке подвиге (мало је спавао, скоро да није јео, молио се клечећи на камену), баћушка је задобио многе дарове – између осталих, и дар прозорљивости након старчевог упокојења, цела вирица је недељу дана одисала миром свети серафим је учинио много чуда како за живота, тако и после упокојења људи који су посећивали старца говорили су да је око кућице у којој је живео увек миоми- рисало сваки посетилац је осећао прису- ство божије благодати прозорљивост неколико дана пре него што је почео рат између совјетског савеза и немачке ста- рац је једној жени, која је била његово духовно чедо, рекао: у петак
Свеска: 312 | Црквени празници
... Фотографија на насловној страни корице: Његова Светост Патријарх српски г Иринеј током литургијске службе фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Часна Трпеза фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Служба у храму Св Василија Острошког на Бежанијској коси фото: ђакон Драган С Танасијевић PRAVOSLAVNI март / април 2010 стране Фотографија на полеђини корице: Порта манастира Ђунис фото: ђакон Драган С Танасијевић misionar Реч уредника Радост празничног времена 2-3 Старечник Старац Серафим Вирицки 4-6 Подвижничко слово Тајна празника 7 Духовне поуке Постоји ли тајна у нашим мислима 8-10 Реч пастира Велико се у малом препознаје 11-13 Тајна Цркве Богојављење или крштење: Св тајна ступања у Цркву 14-17 Православље у Америци Живети и волети 18-21 Тема броја Празници – прозор у вечност 22-24 Учешће у празницима 25-27 Биће које празнује 28-31 Народни обичаји: педагогија или магија? 32-33 Усамљеност у време празника 34-35 Датум празновања Васкрса 36-38 Ритам црквених празника у медијима 39-41 Свето Писмо Библија и животиње 42-44 Знамења Српска хералдика данас 45-47 Света Земља Истина о кумранским рукописима 48-49 Црква и Медији Медији у служби Цркве 50-53 Критички водич кроз New Age Институт Есален и људски потенцијал 54-56 Верске секте Црква Христова и верске секте 57-59 Представљамо вам Ваљевска епархија и млади 60-61 Мисли Размишљања у тишини 62 Из другачијег угла ПРАЗНИК празног гроба или празне главе и срца? 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 2/2010 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јереј Јован Бабић, Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Пр
... Фотографија на насловној страни корице: Његова Светост Патријарх српски г Иринеј током литургијске службе фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Часна Трпеза фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Служба у храму Св Василија Острошког на Бежанијској коси фото: ђакон Драган С Танасијевић PRAVOSLAVNI март / април 2010 стране Фотографија на полеђини корице: Порта манастира Ђунис фото: ђакон Драган С Танасијевић misionar Реч уредника Радост празничног времена 2-3 Старечник Старац Серафим Вирицки 4-6 Подвижничко слово Тајна празника 7 Духовне поуке Постоји ли тајна у нашим мислима 8-10 Реч пастира Велико се у малом препознаје 11-13 Тајна Цркве Богојављење или крштење: Св тајна ступања у Цркву 14-17 Православље у Америци Живети и волети 18-21 Тема броја Празници – прозор у вечност 22-24 Учешће у празницима 25-27 Биће које празнује 28-31 Народни обичаји: педагогија или магија? 32-33 Усамљеност у време празника 34-35 Датум празновања Васкрса 36-38 Ритам црквених празника у медијима 39-41 Свето Писмо Библија и животиње 42-44 Знамења Српска хералдика данас 45-47 Света Земља Истина о кумранским рукописима 48-49 Црква и Медији Медији у служби Цркве 50-53 Критички водич кроз New Age Институт Есален и људски потенцијал 54-56 Верске секте Црква Христова и верске секте 57-59 Представљамо вам Ваљевска епархија и млади 60-61 Мисли Размишљања у тишини 62 Из другачијег угла ПРАЗНИК празног гроба или празне главе и срца? 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 2/2010 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јереј Јован Бабић, Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Пр
Одреднице:
1. 7689 / ...ритма стоје и остали празници цркве тако поред дога- ђаја ВАСКРСЕЊА, , највећи значај за литургиј- ско време и простор има догађај овапло- ћења, с обзиром на његов значај у домо- строју с...
2. 10030 / ...се рађа у богу – како каже николај берђајев недеља је – као дан ВАСКРСЕЊА христовог – икона незалазног „осмог дана“, оприсутњива- ње царства божијег освећење твари није, дакле, ни...
3. 86190 / ...наше претке, као и све знане и незнане умрле; недеља је дан ВАСКРСЕЊА, , дан који преображава и даје смисао свим осталим данима који дола- зе она је истински одмор и освежење за седмицу ...
4. 93805 / ...света земља oтићи у земљу господњу значи ући у радост ВАСКРСЕЊА христовог, ући у редове светог писма а речи песника да се нови завет у ста- ром скрива и да стари завет нови завет откри...
1. 7689 / ...ритма стоје и остали празници цркве тако поред дога- ђаја ВАСКРСЕЊА, , највећи значај за литургиј- ско време и простор има догађај овапло- ћења, с обзиром на његов значај у домо- строју с...
2. 10030 / ...се рађа у богу – како каже николај берђајев недеља је – као дан ВАСКРСЕЊА христовог – икона незалазног „осмог дана“, оприсутњива- ње царства божијег освећење твари није, дакле, ни...
3. 86190 / ...наше претке, као и све знане и незнане умрле; недеља је дан ВАСКРСЕЊА, , дан који преображава и даје смисао свим осталим данима који дола- зе она је истински одмор и освежење за седмицу ...
4. 93805 / ...света земља oтићи у земљу господњу значи ући у радост ВАСКРСЕЊА христовог, ући у редове светог писма а речи песника да се нови завет у ста- ром скрива и да стари завет нови завет откри...
11
Свеска: 313 | Друштвена одговорност хришћана
...узрастање у вери и касније њихову неустрашивост у испове- дањуВАСКРСЕЊА 📌 христовог у свету и ника-
ко њихово поновно враћање на почетне
слабости
преломни догађај за њихову чврстину и
непоколебивост
...узрастање у вери и касније њихову неустрашивост у испове- дању
МЕТА инфо: Р:20076 К:163165 Д:90
| Свеска 313 |
Свеска: 313 | Друштвена одговорност хришћана
... вечној узлази постепено, подвигом, и да је за духовно руковођење потребан прави пастир, духовник сви еванђелисти верно бележе све мане апостола, њихове страхове, коле- бања, двоумљења, неодлучност, не прика- зују их као свете од почетка но, еванђели- сти бележе и њихово узрастање у вери и касније њихову неустрашивост у испове- дању васкрсења христовог у свету и ника- ко њихово поновно враћање на почетне слабости преломни догађај за њихову чврстину и непоколебивост био је управо догађај ваз- несења господњег и силазак светог духа на њих, као и на све сабране у горници којих тада, на дан свете педесетнице, са богомајком, на молитви бејаше 120 „у присуству духа светог биће обављен и суд, који ће бити при другом доласку хри- стовом, када христос буде дошао са свим анђелима и апостолима“, благовестио је свети василије велики m мај/јун 2010 l православни мисионар l 13 света земља „вазнесење, света тајанственост, догађа се у светој тишини маслинске горе, међу оданима и вернима који су примили посланство да целом свету објаве распетога, васкрслога и вазнесенога“ 14 l православни мисионар l 3/2010 службе цркве историјски подсетник за чтечеве и ипођаконе п окушаћемо да на најбољи и нај- јаснији начин објаснимо дужно- сти чтеца и ипођакона ови чинови су данас потупно неупадљиви, али су у старини проживели сложену историју, док само питање историјског порекла ове две црквене службе није ни једноставно ни јасно ипођакон што се тиче црквене службе чтечева, римокатолички и протестантски теолози су доскора заступали мишљење да је она крајем другог или почетком трећег века настала као допуна ђаконској служби, на чему се завршава свако бављење овим чином црквена служба која је настала као помоћ ђаконској била је служба ипођако- на за ову службу нису потребна шира објашњења јер су ипођакони настали као што и само име каже – представљали су допуну ђаконске службе у периоду раног хришћанства у цркви је дуго владало пра- вило да у једном граду, ма колико да је велик, не треба да буде више од седам ђакона ово правило је нашло своју потвр- ду у делима апостолским, где је записано сведочанство о избору седморице ђакона1 у великим градовима се ускоро показало да тако ограничен број ђакона није дово- љан, због тога су настали ипођакони као њихови помоћници, којих у почетку није било више од седам у једном граду чтец у старохришћанском спису црквена пра- вила светих апостола постављају се захте- ви за чтечеве, што нам омогућава да ову службу схватимо озбиљније од чтеца се очекује да – пре него што буде рукопрои- зведен – буде испитан да није брбљивац, пијаница, коцкар, насилник, да није склон исмејавању болесних; од њега се очекује да води исправан живот; на евхаристијским сабрањима треба да говори јасним речима и треба да буде способан да тумачи свето писмо он се назива јеванђелистом, тј про- поведником под изразом јеванђелиста 1 дела 6, 1-6 средином трећег века коначно је одређен положајчтечева у клиру, да бичтечеви на крају добили скромно место, које им припада и данас ђакон ненад идризовић мај/јун 2010 l православни мисионар l 15 подразумевали су се харизматски учитељи, односно лица која за која се сматрало да поседују благодатни дар поучавања у цркви служба чтеца је битна и јер му је обећано да ће његово име бити уписано у књигу живота занимљиво је то што се од њега захтевало да тумачи свето писмо, што у оно време никако није било очекивано од ђакона тертулијан (крај другог и почетак трећег века) у црквене чинове убраја само епископе, презвитере и ђаконе, а чтеца изоставља по сведочанству кипријана картагинског (трећи век), чте- чеви су били уврштени у клир он дужност и место које чтецу припада на богослужењима описује као нешто у нај- већој мери поштовано узмимо за пример када је неког целерина, који се у време гоњена хришћана истако великом хра- брошћу, рукопроизвео за чтеца: ми смо га узвели на амвон, на тај цркве- ни трибунал, како би он, постављен на узвишено место и уз такву почаст видљив читавом народу, читао заповести и јеван- ђеље господње нека, дакле, види да ли постоји неки виши степен, на коме би могао толико користи да донесе цркви као што видимо, чтечеви су у старини представљали чудну појаву – дуго нису припадали клиру, али су уживали пошто- вање самим примањем у клир, постајали су, на неки начин, кандидати за презви- терски чин у сиријском преводу дела које се зове didaskalia (поучавање), нашли смо део који се тиче чтечева: и чтец, ако постоји, нека добије и он, као презвитери – у част пророка само његово име каже нам да је имао обавезу да на богослужењима чита свето писмо није читао само неке делове светог писма, као што чини данас, него све, тако да је радио не само оно што ради чтец у садашње време, него и оно што данас чине презвитери и ђакони књиге су у то време биле писане без размака између речи и зна- кова интерпункције, биле су тешке за чита- ње, тако да такав рукопис није могао свако да чита морамо имати на уму да у оно вре- ме умеће читања није било распрострање- но као данас, што је утицало на то да онај који зна да чита може „далеко да догура“ епископ је – посвећујући чтеца и уручујући књигу – говорио: ако своје дело будеш извршавао са тач- ношћу и на корист, имаћеш част са онима који извршавају реч господњу у ранохришћанском периоду је и међу епископима било неписмених да би путем проповеди тумачио одељак из све- тог писма, чтец је претходно морао да прочита тај одељак чтечеви су у почетку ширења хришћанства с разлогом читали, а понекад и тумачили свето писмо овакво стање је, највероватније, дуго тра- јало тај период је за црквену службу чтеца очигледно био златни период у његовој историји трајао је вероватно од средине другог века до друге четвртине трећег века проповедништвом су се постепено почели бавити епископи и презвитери, којих је било све мање и мање необразова- них значај чтечева је полако почео да опа- да средином трећег века коначно је одре- ђен положај чтечева у клиру, да би чтечеви на крају добили скромно место, које им припада и данас m аутор је стручни сарадник одељења за монографске публикације народне библиотеке србије 16 l православни мисионар l 3/2010 јубилеј деведесет година православног богословског факултета у београду п равославни богословски факул- тет основан је, заједно са још четири високошколске установе (философски, правни, медицински и технички факултет) 1905 године, када је, 27 фебруара, донет закон о универзите- ту због недостатка квалификованих наставника и неповољних историјских околности православни богословски факултет сачекаће још 15 година да би 1920 започео свој до данас непрекинути наставни и научни рад оснивачка седница савета православ- ног богословског факултета у београду одржана је 6 септембра 1920 у ректорату београдског универзитета на тој седни- ци за првог декана факултета изабран је прота стеван м димитријевић, први редовни професор историје српске цркве за конституисање професорског коле- гијума православног богословског факултета сарадња са другим факултети- ма универзитета у београду показала се као изузетно плодотворна: тако, већ 30 октобра 1920 године одлучено је да се за потребе извођења наставе на студијама теологије ангажују корифеји српске нау- ке, професори филозофског факултета веселин чајкановић и александар белић, а месец дана касније донета је одлука и о ангажовању драгутина н анастасијеви- ћа и академика љубе стојановића преузимањем са других високошкол- ских установа или хонорарно за настав- нике богословског факултета у периоду између два светска рата биће изабрани и ове године православни богословски факултет универзитета у београду дочекује посебан јубилеј – деведесет година од почетка научног и наставног деловања др ксенија кончаревић мај/јун 2010 l православни мисионар l 17 еминентни универзитетски професори, у својим областима увелико афирмисани научници попут радована кошутића, ђорђа мано-зисија, чедомиља митрови- ћа, димитрија ђуровића, владимира пет- ковића, стјепана куљбакина, филарета гранића, петра ђорђића, радослава гру- јића, сергија тројицког и николе радој- чића посебну част богословском факултету чини чињеница да је на њему у звању доцента предавао отац јустин поповић, који је ове године на светом архијереј- ском сабору спц и званично прибројан збору светих факултет је у прво време био смештен у „згради крсмановића“ у богојављењској улици број 2, преко пута саборне цркве руски теолози отпочињању наставе теологије на уни- верзитету пресудно је допринео долазак руских доктора теологије, међу којима је било и професора духовних академија, у првом таласу емиграције након бољше- вичког револуционарног преврата (александар доброклонски, теодор титов, михаил георгијевски, александар рождественски, николај глубоковски) такође, стварањем заједничке државе формирали су се услови за ангажовање високообразованог теолошког кадра из сремских карловаца у београду (иринеј ћирић, иларион зеремски, димитрије стефановић, лазар мирковић) зграда православног богословског факултета универзитета у београду налази се на карабурми, у улици мије ковачевића јубилеј 18 l православни мисионар l 3/2010 број студената у првој деценији рада богословског факултета био је релатив- но мали, али је постепено растао најве- ћи број уписаних студената факултет бележи 1938/39 године – 340, од чега 32 студенткиње (на прву годину уписало се тада 106 студената) од самог оснивања на факултету је негован научноистраживачки рад у свр- хе његовог стимулисања покренут је, на иницијативу патријарха димитрија павловића, часопис „богословље“, чија је прва свеска објављена почетком 1926 године под уредништвом проф дими- трија стефановића положај после другог светског рата током окупације православни богослов- ски факултет претрпео је велике матери- јалне и кадровске штете одмах по окупа- цији настава је прекинута и наставници су најпре стављени на располагање, а потом пензионисани после ослобођења право- славни богословски факултет нашао се у ситуацији у којој се о смислу и разлозима његовог деловања у оквиру универзитета одлучивало са позиција новог, једнопар- тијског државног поретка заснованог на комунистичкој идеологији фебруара 1952 влада србије донела је решење којим је богословски факултет у београду укинут као државна установа, издвојен из бео- градског универзитета и припојен српској православној цркви под окриљем цркве факултет почиње са радом 6 октобра 1952 године одлуком владе републике србије којом је решење о ликвидацији православног богословског факултета проглашено нелегитимним и анулирано, од 1 јануара 2004 године факултет је поново враћен у састав београдског уни- верзитета, с тим што је факултет остао у духовном и канонском окриљу српске православне цркве данас на православном богословском факултету студира више од 1800 младића и девојака који се оспособљавају за све- штенички, вероучитељски позив и науч- параклис светог јована богослова, средиште духовног живота факултета у њему се свакодневно одржавају богослужења мај/јун 2010 l православни мисионар l 19 ни рад у области теологије на факултету предаје 40 наставника и сарадника, од тога 22 доктора и 13 магистара наука у предавачком саставу заступљени су и угледни архијереји наше цркве, свеште- ници, монаси савремен систем студирања студијски планови и програми у потпу- ности су усаглашени са актуелним законом о високом школству и болоњским проце- сом настава је организована по моделу основне академске студије у трајању од 8 или 6 семестара, у зависности од одабраног смера, и мастер студије у трајању од 2 или 4 семестра, опет у зависности од смера на студије теологије могу се уписати ученици са претходно завршеном бого- словијом, гимназијским или четворого- дишњим средњим стручним образова- њем на факултет се, након пријемних испита из теологије и опште културе, примају кандидати оба пола, уз неопход- ну препоруку епархијског архијереја упис на дипломске (мастер) студије могућ је и после четворогодишњих основних студија завршених на неком другом факултету друштвено-хумани- стичког усмерења, као што су и докторске студије отворене за кандидате са других факултета такође, овде своја теолошка знања могу продубљавати и припадници других кон- фесија, уз сагласност јерархије спц факултет негује интензивну сарадњу са низом реномираних теолошких установа у свету, као што су богословски факулте- ти аристотеловог универзитета у солуну и националног и кападистријског уни- верзитета у атини, духовне академије у москви и петрограду, латерански уни- верзитет у риму, теолошки факултети у немачкој, швајцарској, француској, сад, као и у земљама региона библиотека факултета библиотека факултета поседује преко сто хиљада књига, а библиотечки фондо- ви попуњавају се донацијама које библио- тека добија од различитих институција и фондација, што омогућава њен стабилни- ји и перспективнији развој издају се часописи „богословље“, „philotheos“ и „стил“, а студенти имају и своје гласило „логос“ октобра 2008 при факултету је основан и институт за теолошка истра- живања периодично се организују и научни скупови од националног и међу- народног значаја факултет у свом саста- ву има два интерната (за младиће и девој- ке), а његови студенти већ неколико година имају право да конкуришу за место и у другим домовима и да користе услуге студентских мензи храм св јована богослова срце ове високе духовне школе свакако је храм св јована богослова, у коме се свакодневно одвија пун круг богослуже- ња (јутрење, вечерње, повечерје, часови), а суботом, недељом и празником служи се и литургија, на коју радо долазе и сту- денти са других факултета млади теолози на службама поју за певницом, помажу свештенослужитељи- ма, а они који имају свештенички и све- штеномонашки чин служе заједно са сво- јим професорима настава се одвија у модерно опремље- ним амфитеатрима, слушаоницама и кабинетима у згради на карабурми подигнутој 1995 године искључиво из сопствених извора и донација цркве ступајући у десету деценију свога постојања, православни богословски факултет у београду с пијететом се сећа својих оснивача, професора, студената, службеника, добротвора и пријатеља m 20 l православни мисионар l 3/2010 друштвена одговорност као пројава љубави тема броја да бичовек био одговоран, мора имати свест о својој грешности и о својој слободи п редуслов да би човек могао да има друштвену одговорност или грађанску свест јесте да поседује личну одговорност из те лич- не одговорности моћи ће да се консти- туише и та друштвена одговорност – кад појединац увиди да је само један од чланова заједнице или, речено језиком светог писма, један од удова тела размотримо, дакле, шта је то лична одговорност да би човек био одговоран, мора има- ти свест о својој грешности и о својој слободи слобода је божији дар који једини може да се мери са даром љуба- ви бити слободан, између осталог, зна- чи прихватити последице свог понаша- ња и своје грешности а грешност је нешто што је или наслеђено (прароди- тељски грех) или су то искључиво наше брљотине човек је грешан јер има уде- ла у смртности људска природа, како су говорили савремени руски оци, „фал- шира“, и грешке се – хтели ми то или не – понекад дешавају људске заблуде енглески филозоф френсис бекон је извршио класификацију људских заблу- да које нас ометају да правилно мисли- мо он је те заблуде назвао идолима и сврстао их је у четири групе предрасу- де прирођене људском роду као таквом бекон је заблуде назвао идолима пле- мена грешке које припадају тој класи су, рецимо, кад брзоплето закључујемо (човек који носи наочаре је начитан), или када претерано уопштавамо (поли- цајци, плавуше, босанци и американци су глупи, а сви политичари су лопови), или кад се некритички ослањамо на срећко гујаничић март/април 2010 l православни мисионар l 21 т ема броја чула (лепотица није уби- ца) или када игнорише- мо доказе који побијају опште мишљење (голи оток не доказује да друг тито није највећи син наших народа и народно- сти) после идола племена бекон је открио идола пећине реч је о грешка- ма у мишљењу које про- исходе када себе ставља- мо у први план (срби су народ најстарији сабо- тирају ме јер сам аристо- крата немам посао јер нисам близак властима) идол трга или пијаце су неспоразуми који настају кад одређеним појмовима не дајемо иста значења (уђемо у кафану и наручимо „једну љуту“, а неискусни конобар нам донесе љуту паприку) и, на крају, имамо идо- ла позоришта бекон тврди да су то заблуде које правимо када некритички поштујемо ауторитете и њихове теорије („како ћеш ти да дођеш у индију путујући на запад кад аристотел каже да је земља равна пло- ча“ – могао је бити један од аргумената против мисије кристофера колумба) грешимо чак и када спавамо бекон је набројао грешке кад мисли- мо, али не треба заборавити да ми гре- шимо и у својим делима и хтењима грешимо чак и када спавамо и ту дола- зимо до светог августина и његове тезе грешим, дакле јесам свест да смо гре- шни је доказ нашег постојања то што чинимо грехове је, математички рече- но, константа због тога у молитиви пре спавања, када се обраћамо светом духу, молимо да нам опроси грехове хоти- мичне и нехотимичне, знане и незнане, и оне од науке зле, и оне од непроми- шљености и мрзовоље у тој молитви најбоље можемо видити да ли смо бар у току једног дана успели да омашимо бар један грех са друге стране имамо слободу ако сам свестан своје грешности, прихватићу њене последице и трудићу се да их испра- вим како бих мирне савести могао стати пред христа бити одговоран не значи оправдавати своју грешност и подводити „енглески филозоф френсис бекон је извршио класификацију људских заблуда које нас омета- ју да правилно мислимо он је те заблуде назвао идолима и сврстао их је у четири групе“ 22 l православни мисионар православни мисионар l 3/2010 је под реч „нормално“, већ је одговорност (храброст) да схватимо да смо „ненор- мални“, али да се с тим не миримо христос је пут кад смо осветлили ту личну одговор- ност, која се своди се на то да имамо хра- брости да станемо пред христа, како сад да се понашамо у заједници и будемо друштвено одговорни па, као христос! он је пут не треба христа копирати или опонашати, већ треба – захваљујући том нашем искреном односу са њим – откри- ти шта је оно што нас чини аутентичним и блиским господу свети јован крсти- тељ каже да од пуноће његове сви прими- смо, и благодат на благодат (јн, 1, 16) који је то, онда, наш дар или таленат веза са христом? шта је то што нас чини божијим (сасудом) и што морамо да умножимо на корист својој заједници и себи? то такође треба да откријемо јер – не постоји универзална формула апо- стол павле пише корићанима: а о духов- ним даровима браћо нећу да не знате различити су дарови, али је дух исти и различите су службе, али је господ исти христос се различито односио према људима био је послушан старцу јосифу и богородици, тешио је одбачене, лечио болесне, хранио гладне, прекоравао гор- де, учио је народ, истерао трговце из храма, васкрсао лазара, ћутао пред пилатом, издајника јуду назвао пријате- љем, положио свој живот за све нас све су то примери на којима се можемо (на) учити друштвеној одговорности тим примерима можемо додати и оне кад господ набраја ко све неће ући у царство небеско – то су људи који нису посећи- вали болесне, оне у тамницама, удовице са децом заузимање за ближњег хришћанин је друштвено одговоран ако на тај начин пројави љубав – заузи- мањем за ближњег апостол павле, тако, каже да о нашем односу према ближњем висе сав закон и пророци руски фило- зоф берђајев говори нешто слично ако сам ја гладан, каже он, онда је то егзи- стенцијални проблем, али ако је гладан мој комшија, онда је то морални про- блем један од најупечатљивијих делова јеванђеља на коме се можемо поучити хришћанској одговорности јесте онај када апостоли петар и јован, а по речи- ма марије магдалине да је неко узео господње тело, долазе до гроба и, не зна- јући да је он васкрсао, улазе у то гнездо смрти тамо затичу уредно сложен покров и убрус у које је господ био пови- јен та информација је језива јер нам говори до које границе иде божија пажња христос је устао из мртвих, побе- дио је смрт, највећег човековог неприја- теља, али је – у тој најважнијој победи у историји човечанства – он сложио своје ствари колико можемо ограничени својом грешношћу и туђом слободом, према свему треба да се односимо с пажњом којој и којом нас учи господ за почетак, пре него што почнемо да спасавамо пла- нету, сложимо своје ствари m хришћанин је друштвено одговоран ако на тај начин пројави љубав – заузимањем за ближњег т ема броја март/април 2010 l православни мисионар l 23 вера као мотив за друштвену делатност вера побуђујечовека на лично усавршавање, благочестивост и добродетељ живимо у либерално-демократ- ском поретку, који подразу- мева владавину закона, поде- лу власти, цивилно друштво, слободу и достојанство сваког човека, као и број- на грађанска права слобода се одређује као слобода погледа на свет, слобода речи, штампе, вероисповести, а грани- ца те слободе јесте слобода другог држава је десакрализована, верски неу- трална, претпоставља плурализам и захтева поштовање демократских пра- вила и процедура такво друштво зах- тева појачан друштвени ангажман пра- вославних хришћана јер постоји веома снажан утицај секуларних идеја и идео- логија, које су веома често непријатељ- ски расположене према цркви, хри- шћанској вери и њеним вредностима друштвени ангажман може имати различите појавне облике – кроз хума- нитарне акције, затим акције које се односе на заштиту националног и кул- турног наслеђа, верско-просветну делатност, медијску заступљност, па све до политичке укључености постоји ли веза између духовности и друштвеног ангажмана? вера побуђује човека на лично усавр- шавање, благочестивост и добродетељ, а може бити и мотив за поштен посао, рад у свету и активност ка побољшању друштвеног живота духовност се, са једне стране, тиче најинтимнијих дуби- на људског срца и људске душе, али исто тако, мада ређе, може бити и буђе- ње одговорности за оно што се дешава владимир марјановић 24 l православни мисионар l 3/2010 око нас ако се хришћанска вера не сха- вата као магијска религија, где постоји оштра подела на свето и световно, про- блем односа добра и зла се не изузима из сфере световног нажалост, данас многи религиозност доживљавају само као „приватну ствар“ појединца, која не мора и не треба да се одражава на дру- штвено-правни статус грађана хришћанство је вера која се распро- стире на све сфере човековог живота, она одређује човеков живот од рођења до упокојења не треба трошити преви- ше речи да се докаже да је потпуно неприхватљиви како сваки утопистич- ки поглед на свет, тако и друштвена, па и политичка индиферентност хришћа- нин не сме бити равнодушан према задацима политике и друштва које пред све нас постављају савремени свет и друштво у коме живимо шта конкретно треба да значе хри- шћанска друштвена делатност и видљи- ва присутност у јавној сфери? сваку такву активност пре свега треба разуме- ти као вид служења и као једну религио- зну делатност која за циљ има испуњава- ње заповести божијих, ангажованости које вреднује достојанство и слободу човекове личности створене по икони божијој – одбацујући све нечовечно, нељудско и човекомрзитељско циљеви православног хришћанског социјалног деловања треба да обухватају: • помагање угрожених слојева ста- новништва, као што су особе са инвалидитетом, стари, напуштени, деца без родитељског старања, само- хране мајке, избеглице којима треба помагати при решавању конкретних социјално-економских и правних проблема; • афирмацију људских права; • вредновање улоге породице и брака у друштву, • укључивање младих православних људи – лаика у друштвено-економ- ски живот, • подржавање активности усмерених на решавање проблема заштите животне средине и • развијање иницијатива православ- них лаика које воде помирењу међу завађеним људима и народима на локалном, регионалном и национал- ном нивоу активно учествобање у животу друштва постоји још читав низ ставки, идеја и могућих активности које имају упори- ште у православљу и хришћанској вери, а које су данас секуларизоване и ишчу- пане из свог хришћанског корена то је само разлог више да православни вер- ници немају потребе да се стиде свог имена и свог идентиета и да, као такви, активно учествују у животу друштва историја цркве је пуна примера таквог учествовања и ангажмана у различитим облицима државног уређања, које је било отежано само у условима владави- не иноверних и оних режима коју су спроводили идеологију државног атеи- зма можемо се сложити са речима познатог руског православног теолога протојереја сергеја булгакова да хри- шћани морају тежити усавршавању социјалног уређења m хришћанство је вера која се распростире на све сфере човековог живота, она одређујечовеков живот од рођења до упокојења март/април 2010 l православни мисионар l 25 т ема броја светигригоријепалама као образац хришћанске одговорности ј едан човек, монах, рођен је у вре- ме великих политичких и економ- ских промена држава у којој је живео се распадала, политичари су гле- дали свој интерес покрети за промене су тражили да дођу на власт, а када су дошли, нису били у стању да промене ништа друго осим да себи увећају богат- ство у име правде и грађанских права чињени су најстрашнији злочини које је друштво до тада икад видело он сâм је био у немилости како црквених, тако државних власти чак је био и у затвору против њега су се окретали и они које је сматрао за пријатеље на све стране се очитовала пропаст и туга могло би се помислити да говоримо о човеку нашег времена, човеку опхрва- ном данашњим проблемима они скеп- тичнији би могли рећи да је реч о неком српском монаху но, реч је о светом гри- горију палами ромејско царство се сма- њивало надирањем турака политичари су прелазили из једног табора у други – као алексије апокавк, који је најпре био у табору јована кантакузина, а потом прешао у табор патријарха јована кале- ке и царице ане савојске зилоти су свргнули закониту власт у солуну, направили масакр и побили преко две стотине присталица јована кантакузина и градских управитеља крстоносац свети григорије је 1342 л г екскому- нициран и бачен у тамницу против њега се окренуо његов доскорашњи при- јатељ григорије акиндин, коме су се придружили и други (нићифор григора итд) опште расуло је владало у том периоду и шта чини григорије палама? будући да је монах, затвара се у мана- стир, тврди како су дошла последња вре- ђакон јован милановић 26 l православни мисионар l 3/2010 мена и свима саветује да побегну од света, предлаже да се изолују и да отка- жу послушност како црквеним, тако и световним „властима“ на срећу, није овако било не свети григорије палама прихвата избор за архиепископа солун- ског, избор за јерарха оног града у ком су га жигосали – прогласили за непријате- ља, и где су га чак и одбили када је први пут, 1348 л г, покушао да уђе и преузме поверену му службу и бригу над паством ни то га није обесхрабрило – поново долази л г 1350 и преузима катедру архиепископа солунских плодоносни трагови шта затиче? није се пуно жалио, али онако, „између редова“, на основу бесе- да можемо закључити да је стање било веома трагично последице грађанског рата, последице анархистичке владе зилота, последице сиромаштва и нема- штине чиниле су да солун постане један заиста тужан град све то га није „депримирало“ јер је веровао у бога, али и у људе, и – мало по мало – благодаћу божијом, животом са другима, ствари су се почеле поправља- ти та промена на боље није била апсо- лутна и даље је била беда, и даље се тешко живело, и даље се спремала про- паст царства но, осећала се друга врста бољитка људи су постали свеснији и одговорнији свети григорије је инси- стирао на томе да они који су имућнији морају помоћи онима који су у невољи развијао је осећај одговорности код људи бити одговоран је за светога григо- рија пре свега значило живети сада и овде са људима који нас окружују, уви- ђати њихове потребе, њихове недаће, њихове патње, њихове радости и све делити са њима бити уз њих – то је зна- чило бити одговоран свети григорије је сматрао да је подела на материјалне и духовне потребе неодржива јер човек јесте једно јединствено биће потреба је једна: остати у животу, том дару који нам је бог дао, али, опет, не живети тај живот недостојно и случајно наш живот је живот са другим – са богом, али и са свим људима, говорио је свети григорије такво поимање живота, које не подразумева искључиво мене и моје, него и тебе и твоје, и њега и његово, води ка пуном и одговорном животу бити одговоран, то значи волети друго- га јер кроз њега и ја постојим без њега нема ни мене истински те речи су у оно време развијале унутрашњу сигурност и давале снагу да, упркос свим недаћа- ма, па и распаду царства, народ наста- ви да, пун духа, живи пун одговорно поука нама данас би била да се увек и у целости боримо за другога: и за њего- во физичко опстајање, али и за његово благодатно постојање борбу за одго- ворност можемо тражити само од себе, не и од других мало ли је бити одгово- ран само за себе?! та борба за смисао постојања, та борба у љубави за другога биће нам одговор и појасниће нам, као и светом григорију, шта то значи бити одговоран m бити одговоран је за светога григорија пре свега значило живети сада и овде са људима који нас окружују, увиђати њихове потребе, њихове недаће, њихове патње, њихове радости и све делити са њима бити уз њих – то је значило бити одговоран март/април 2010 l православни мисионар l 27 т ема броја п ротојереј-ставрофор др зоран крстић је ректор богословије „свети јован златоуст“ у крагу- јевцу и професор канонског права и хришћанске социологије на православ- ном богословском факултету универзи- тета у београду његове изабране радове и беседе које одговарају на многа питања и изазове које савремена цивилизација поставља цркви можете пронаћи на званичној електронс- кој презентације eпархије шумадијске (wwweparhija-sumadijskaorgrs) у контек- сту главне теме овог броја православног мисионара отац зоран крстић је један од најадекватнијих саговорника међу све- штенством спц zможете ли нам рећи нешто више о процесима у савременом друштву који су описани појмом секуларизације? како је овај процес утицао на то да се црква смести на периферију друштве- ног живота? - феномен секуларизације до сада није био битна тема православне теологије у срба њему се приступало површно, као нечему што је неупитно, само по себи јасно и – са становишта хришћанства и традиционалних цркава – у потпуности негативно међутим, овај проблем је толико сложен да површно бављење њиме само усложњава проблематику на самом почетку важно је раздвојити појам секуларизације од појма атеизма ови појмови ни у ком случају нису идентич- ни иако понекад изгледа да теолози ова два појма употребљавају као синониме као веома сложен процес, секулариза- разговор са протојерејем-ставрофором др зораном крстићем одговорност кроз сведочанство аутентичности живота разговор водила милана ивковић 28 l православни мисионар l 3/2010 ција није свуда довела до истих последи- ца, што најбоље можемо уочити у разли- кама између западних и источних европ- ских друштава иако је процес секулари- зације подједнако захватао и једна и друга, на истоку је водио у агресивни атеизам, али на западу не погрешност поистовећења секулари- зације са атеизмом огледа се и у томе што један суштински секуларизовани човек данашњице може и те како да буде религиозан а ако секуларизација није исто што и атеизам, можемо се запитати шта она јесте секуларизација је једна од основних тема изучавања и објекат истраживања како социологије религије, тако и социо- логиј
... вечној узлази постепено, подвигом, и да је за духовно руковођење потребан прави пастир, духовник сви еванђелисти верно бележе све мане апостола, њихове страхове, коле- бања, двоумљења, неодлучност, не прика- зују их као свете од почетка но, еванђели- сти бележе и њихово узрастање у вери и касније њихову неустрашивост у испове- дању васкрсења христовог у свету и ника- ко њихово поновно враћање на почетне слабости преломни догађај за њихову чврстину и непоколебивост био је управо догађај ваз- несења господњег и силазак светог духа на њих, као и на све сабране у горници којих тада, на дан свете педесетнице, са богомајком, на молитви бејаше 120 „у присуству духа светог биће обављен и суд, који ће бити при другом доласку хри- стовом, када христос буде дошао са свим анђелима и апостолима“, благовестио је свети василије велики m мај/јун 2010 l православни мисионар l 13 света земља „вазнесење, света тајанственост, догађа се у светој тишини маслинске горе, међу оданима и вернима који су примили посланство да целом свету објаве распетога, васкрслога и вазнесенога“ 14 l православни мисионар l 3/2010 службе цркве историјски подсетник за чтечеве и ипођаконе п окушаћемо да на најбољи и нај- јаснији начин објаснимо дужно- сти чтеца и ипођакона ови чинови су данас потупно неупадљиви, али су у старини проживели сложену историју, док само питање историјског порекла ове две црквене службе није ни једноставно ни јасно ипођакон што се тиче црквене службе чтечева, римокатолички и протестантски теолози су доскора заступали мишљење да је она крајем другог или почетком трећег века настала као допуна ђаконској служби, на чему се завршава свако бављење овим чином црквена служба која је настала као помоћ ђаконској била је служба ипођако- на за ову службу нису потребна шира објашњења јер су ипођакони настали као што и само име каже – представљали су допуну ђаконске службе у периоду раног хришћанства у цркви је дуго владало пра- вило да у једном граду, ма колико да је велик, не треба да буде више од седам ђакона ово правило је нашло своју потвр- ду у делима апостолским, где је записано сведочанство о избору седморице ђакона1 у великим градовима се ускоро показало да тако ограничен број ђакона није дово- љан, због тога су настали ипођакони као њихови помоћници, којих у почетку није било више од седам у једном граду чтец у старохришћанском спису црквена пра- вила светих апостола постављају се захте- ви за чтечеве, што нам омогућава да ову службу схватимо озбиљније од чтеца се очекује да – пре него што буде рукопрои- зведен – буде испитан да није брбљивац, пијаница, коцкар, насилник, да није склон исмејавању болесних; од њега се очекује да води исправан живот; на евхаристијским сабрањима треба да говори јасним речима и треба да буде способан да тумачи свето писмо он се назива јеванђелистом, тј про- поведником под изразом јеванђелиста 1 дела 6, 1-6 средином трећег века коначно је одређен положајчтечева у клиру, да бичтечеви на крају добили скромно место, које им припада и данас ђакон ненад идризовић мај/јун 2010 l православни мисионар l 15 подразумевали су се харизматски учитељи, односно лица која за која се сматрало да поседују благодатни дар поучавања у цркви служба чтеца је битна и јер му је обећано да ће његово име бити уписано у књигу живота занимљиво је то што се од њега захтевало да тумачи свето писмо, што у оно време никако није било очекивано од ђакона тертулијан (крај другог и почетак трећег века) у црквене чинове убраја само епископе, презвитере и ђаконе, а чтеца изоставља по сведочанству кипријана картагинског (трећи век), чте- чеви су били уврштени у клир он дужност и место које чтецу припада на богослужењима описује као нешто у нај- већој мери поштовано узмимо за пример када је неког целерина, који се у време гоњена хришћана истако великом хра- брошћу, рукопроизвео за чтеца: ми смо га узвели на амвон, на тај цркве- ни трибунал, како би он, постављен на узвишено место и уз такву почаст видљив читавом народу, читао заповести и јеван- ђеље господње нека, дакле, види да ли постоји неки виши степен, на коме би могао толико користи да донесе цркви као што видимо, чтечеви су у старини представљали чудну појаву – дуго нису припадали клиру, али су уживали пошто- вање самим примањем у клир, постајали су, на неки начин, кандидати за презви- терски чин у сиријском преводу дела које се зове didaskalia (поучавање), нашли смо део који се тиче чтечева: и чтец, ако постоји, нека добије и он, као презвитери – у част пророка само његово име каже нам да је имао обавезу да на богослужењима чита свето писмо није читао само неке делове светог писма, као што чини данас, него све, тако да је радио не само оно што ради чтец у садашње време, него и оно што данас чине презвитери и ђакони књиге су у то време биле писане без размака између речи и зна- кова интерпункције, биле су тешке за чита- ње, тако да такав рукопис није могао свако да чита морамо имати на уму да у оно вре- ме умеће читања није било распрострање- но као данас, што је утицало на то да онај који зна да чита може „далеко да догура“ епископ је – посвећујући чтеца и уручујући књигу – говорио: ако своје дело будеш извршавао са тач- ношћу и на корист, имаћеш част са онима који извршавају реч господњу у ранохришћанском периоду је и међу епископима било неписмених да би путем проповеди тумачио одељак из све- тог писма, чтец је претходно морао да прочита тај одељак чтечеви су у почетку ширења хришћанства с разлогом читали, а понекад и тумачили свето писмо овакво стање је, највероватније, дуго тра- јало тај период је за црквену службу чтеца очигледно био златни период у његовој историји трајао је вероватно од средине другог века до друге четвртине трећег века проповедништвом су се постепено почели бавити епископи и презвитери, којих је било све мање и мање необразова- них значај чтечева је полако почео да опа- да средином трећег века коначно је одре- ђен положај чтечева у клиру, да би чтечеви на крају добили скромно место, које им припада и данас m аутор је стручни сарадник одељења за монографске публикације народне библиотеке србије 16 l православни мисионар l 3/2010 јубилеј деведесет година православног богословског факултета у београду п равославни богословски факул- тет основан је, заједно са још четири високошколске установе (философски, правни, медицински и технички факултет) 1905 године, када је, 27 фебруара, донет закон о универзите- ту због недостатка квалификованих наставника и неповољних историјских околности православни богословски факултет сачекаће још 15 година да би 1920 започео свој до данас непрекинути наставни и научни рад оснивачка седница савета православ- ног богословског факултета у београду одржана је 6 септембра 1920 у ректорату београдског универзитета на тој седни- ци за првог декана факултета изабран је прота стеван м димитријевић, први редовни професор историје српске цркве за конституисање професорског коле- гијума православног богословског факултета сарадња са другим факултети- ма универзитета у београду показала се као изузетно плодотворна: тако, већ 30 октобра 1920 године одлучено је да се за потребе извођења наставе на студијама теологије ангажују корифеји српске нау- ке, професори филозофског факултета веселин чајкановић и александар белић, а месец дана касније донета је одлука и о ангажовању драгутина н анастасијеви- ћа и академика љубе стојановића преузимањем са других високошкол- ских установа или хонорарно за настав- нике богословског факултета у периоду између два светска рата биће изабрани и ове године православни богословски факултет универзитета у београду дочекује посебан јубилеј – деведесет година од почетка научног и наставног деловања др ксенија кончаревић мај/јун 2010 l православни мисионар l 17 еминентни универзитетски професори, у својим областима увелико афирмисани научници попут радована кошутића, ђорђа мано-зисија, чедомиља митрови- ћа, димитрија ђуровића, владимира пет- ковића, стјепана куљбакина, филарета гранића, петра ђорђића, радослава гру- јића, сергија тројицког и николе радој- чића посебну част богословском факултету чини чињеница да је на њему у звању доцента предавао отац јустин поповић, који је ове године на светом архијереј- ском сабору спц и званично прибројан збору светих факултет је у прво време био смештен у „згради крсмановића“ у богојављењској улици број 2, преко пута саборне цркве руски теолози отпочињању наставе теологије на уни- верзитету пресудно је допринео долазак руских доктора теологије, међу којима је било и професора духовних академија, у првом таласу емиграције након бољше- вичког револуционарног преврата (александар доброклонски, теодор титов, михаил георгијевски, александар рождественски, николај глубоковски) такође, стварањем заједничке државе формирали су се услови за ангажовање високообразованог теолошког кадра из сремских карловаца у београду (иринеј ћирић, иларион зеремски, димитрије стефановић, лазар мирковић) зграда православног богословског факултета универзитета у београду налази се на карабурми, у улици мије ковачевића јубилеј 18 l православни мисионар l 3/2010 број студената у првој деценији рада богословског факултета био је релатив- но мали, али је постепено растао најве- ћи број уписаних студената факултет бележи 1938/39 године – 340, од чега 32 студенткиње (на прву годину уписало се тада 106 студената) од самог оснивања на факултету је негован научноистраживачки рад у свр- хе његовог стимулисања покренут је, на иницијативу патријарха димитрија павловића, часопис „богословље“, чија је прва свеска објављена почетком 1926 године под уредништвом проф дими- трија стефановића положај после другог светског рата током окупације православни богослов- ски факултет претрпео је велике матери- јалне и кадровске штете одмах по окупа- цији настава је прекинута и наставници су најпре стављени на располагање, а потом пензионисани после ослобођења право- славни богословски факултет нашао се у ситуацији у којој се о смислу и разлозима његовог деловања у оквиру универзитета одлучивало са позиција новог, једнопар- тијског државног поретка заснованог на комунистичкој идеологији фебруара 1952 влада србије донела је решење којим је богословски факултет у београду укинут као државна установа, издвојен из бео- градског универзитета и припојен српској православној цркви под окриљем цркве факултет почиње са радом 6 октобра 1952 године одлуком владе републике србије којом је решење о ликвидацији православног богословског факултета проглашено нелегитимним и анулирано, од 1 јануара 2004 године факултет је поново враћен у састав београдског уни- верзитета, с тим што је факултет остао у духовном и канонском окриљу српске православне цркве данас на православном богословском факултету студира више од 1800 младића и девојака који се оспособљавају за све- штенички, вероучитељски позив и науч- параклис светог јована богослова, средиште духовног живота факултета у њему се свакодневно одржавају богослужења мај/јун 2010 l православни мисионар l 19 ни рад у области теологије на факултету предаје 40 наставника и сарадника, од тога 22 доктора и 13 магистара наука у предавачком саставу заступљени су и угледни архијереји наше цркве, свеште- ници, монаси савремен систем студирања студијски планови и програми у потпу- ности су усаглашени са актуелним законом о високом школству и болоњским проце- сом настава је организована по моделу основне академске студије у трајању од 8 или 6 семестара, у зависности од одабраног смера, и мастер студије у трајању од 2 или 4 семестра, опет у зависности од смера на студије теологије могу се уписати ученици са претходно завршеном бого- словијом, гимназијским или четворого- дишњим средњим стручним образова- њем на факултет се, након пријемних испита из теологије и опште културе, примају кандидати оба пола, уз неопход- ну препоруку епархијског архијереја упис на дипломске (мастер) студије могућ је и после четворогодишњих основних студија завршених на неком другом факултету друштвено-хумани- стичког усмерења, као што су и докторске студије отворене за кандидате са других факултета такође, овде своја теолошка знања могу продубљавати и припадници других кон- фесија, уз сагласност јерархије спц факултет негује интензивну сарадњу са низом реномираних теолошких установа у свету, као што су богословски факулте- ти аристотеловог универзитета у солуну и националног и кападистријског уни- верзитета у атини, духовне академије у москви и петрограду, латерански уни- верзитет у риму, теолошки факултети у немачкој, швајцарској, француској, сад, као и у земљама региона библиотека факултета библиотека факултета поседује преко сто хиљада књига, а библиотечки фондо- ви попуњавају се донацијама које библио- тека добија од различитих институција и фондација, што омогућава њен стабилни- ји и перспективнији развој издају се часописи „богословље“, „philotheos“ и „стил“, а студенти имају и своје гласило „логос“ октобра 2008 при факултету је основан и институт за теолошка истра- живања периодично се организују и научни скупови од националног и међу- народног значаја факултет у свом саста- ву има два интерната (за младиће и девој- ке), а његови студенти већ неколико година имају право да конкуришу за место и у другим домовима и да користе услуге студентских мензи храм св јована богослова срце ове високе духовне школе свакако је храм св јована богослова, у коме се свакодневно одвија пун круг богослуже- ња (јутрење, вечерње, повечерје, часови), а суботом, недељом и празником служи се и литургија, на коју радо долазе и сту- денти са других факултета млади теолози на службама поју за певницом, помажу свештенослужитељи- ма, а они који имају свештенички и све- штеномонашки чин служе заједно са сво- јим професорима настава се одвија у модерно опремље- ним амфитеатрима, слушаоницама и кабинетима у згради на карабурми подигнутој 1995 године искључиво из сопствених извора и донација цркве ступајући у десету деценију свога постојања, православни богословски факултет у београду с пијететом се сећа својих оснивача, професора, студената, службеника, добротвора и пријатеља m 20 l православни мисионар l 3/2010 друштвена одговорност као пројава љубави тема броја да бичовек био одговоран, мора имати свест о својој грешности и о својој слободи п редуслов да би човек могао да има друштвену одговорност или грађанску свест јесте да поседује личну одговорност из те лич- не одговорности моћи ће да се консти- туише и та друштвена одговорност – кад појединац увиди да је само један од чланова заједнице или, речено језиком светог писма, један од удова тела размотримо, дакле, шта је то лична одговорност да би човек био одговоран, мора има- ти свест о својој грешности и о својој слободи слобода је божији дар који једини може да се мери са даром љуба- ви бити слободан, између осталог, зна- чи прихватити последице свог понаша- ња и своје грешности а грешност је нешто што је или наслеђено (прароди- тељски грех) или су то искључиво наше брљотине човек је грешан јер има уде- ла у смртности људска природа, како су говорили савремени руски оци, „фал- шира“, и грешке се – хтели ми то или не – понекад дешавају људске заблуде енглески филозоф френсис бекон је извршио класификацију људских заблу- да које нас ометају да правилно мисли- мо он је те заблуде назвао идолима и сврстао их је у четири групе предрасу- де прирођене људском роду као таквом бекон је заблуде назвао идолима пле- мена грешке које припадају тој класи су, рецимо, кад брзоплето закључујемо (човек који носи наочаре је начитан), или када претерано уопштавамо (поли- цајци, плавуше, босанци и американци су глупи, а сви политичари су лопови), или кад се некритички ослањамо на срећко гујаничић март/април 2010 l православни мисионар l 21 т ема броја чула (лепотица није уби- ца) или када игнорише- мо доказе који побијају опште мишљење (голи оток не доказује да друг тито није највећи син наших народа и народно- сти) после идола племена бекон је открио идола пећине реч је о грешка- ма у мишљењу које про- исходе када себе ставља- мо у први план (срби су народ најстарији сабо- тирају ме јер сам аристо- крата немам посао јер нисам близак властима) идол трга или пијаце су неспоразуми који настају кад одређеним појмовима не дајемо иста значења (уђемо у кафану и наручимо „једну љуту“, а неискусни конобар нам донесе љуту паприку) и, на крају, имамо идо- ла позоришта бекон тврди да су то заблуде које правимо када некритички поштујемо ауторитете и њихове теорије („како ћеш ти да дођеш у индију путујући на запад кад аристотел каже да је земља равна пло- ча“ – могао је бити један од аргумената против мисије кристофера колумба) грешимо чак и када спавамо бекон је набројао грешке кад мисли- мо, али не треба заборавити да ми гре- шимо и у својим делима и хтењима грешимо чак и када спавамо и ту дола- зимо до светог августина и његове тезе грешим, дакле јесам свест да смо гре- шни је доказ нашег постојања то што чинимо грехове је, математички рече- но, константа због тога у молитиви пре спавања, када се обраћамо светом духу, молимо да нам опроси грехове хоти- мичне и нехотимичне, знане и незнане, и оне од науке зле, и оне од непроми- шљености и мрзовоље у тој молитви најбоље можемо видити да ли смо бар у току једног дана успели да омашимо бар један грех са друге стране имамо слободу ако сам свестан своје грешности, прихватићу њене последице и трудићу се да их испра- вим како бих мирне савести могао стати пред христа бити одговоран не значи оправдавати своју грешност и подводити „енглески филозоф френсис бекон је извршио класификацију људских заблуда које нас омета- ју да правилно мислимо он је те заблуде назвао идолима и сврстао их је у четири групе“ 22 l православни мисионар православни мисионар l 3/2010 је под реч „нормално“, већ је одговорност (храброст) да схватимо да смо „ненор- мални“, али да се с тим не миримо христос је пут кад смо осветлили ту личну одговор- ност, која се своди се на то да имамо хра- брости да станемо пред христа, како сад да се понашамо у заједници и будемо друштвено одговорни па, као христос! он је пут не треба христа копирати или опонашати, већ треба – захваљујући том нашем искреном односу са њим – откри- ти шта је оно што нас чини аутентичним и блиским господу свети јован крсти- тељ каже да од пуноће његове сви прими- смо, и благодат на благодат (јн, 1, 16) који је то, онда, наш дар или таленат веза са христом? шта је то што нас чини божијим (сасудом) и што морамо да умножимо на корист својој заједници и себи? то такође треба да откријемо јер – не постоји универзална формула апо- стол павле пише корићанима: а о духов- ним даровима браћо нећу да не знате различити су дарови, али је дух исти и различите су службе, али је господ исти христос се различито односио према људима био је послушан старцу јосифу и богородици, тешио је одбачене, лечио болесне, хранио гладне, прекоравао гор- де, учио је народ, истерао трговце из храма, васкрсао лазара, ћутао пред пилатом, издајника јуду назвао пријате- љем, положио свој живот за све нас све су то примери на којима се можемо (на) учити друштвеној одговорности тим примерима можемо додати и оне кад господ набраја ко све неће ући у царство небеско – то су људи који нису посећи- вали болесне, оне у тамницама, удовице са децом заузимање за ближњег хришћанин је друштвено одговоран ако на тај начин пројави љубав – заузи- мањем за ближњег апостол павле, тако, каже да о нашем односу према ближњем висе сав закон и пророци руски фило- зоф берђајев говори нешто слично ако сам ја гладан, каже он, онда је то егзи- стенцијални проблем, али ако је гладан мој комшија, онда је то морални про- блем један од најупечатљивијих делова јеванђеља на коме се можемо поучити хришћанској одговорности јесте онај када апостоли петар и јован, а по речи- ма марије магдалине да је неко узео господње тело, долазе до гроба и, не зна- јући да је он васкрсао, улазе у то гнездо смрти тамо затичу уредно сложен покров и убрус у које је господ био пови- јен та информација је језива јер нам говори до које границе иде божија пажња христос је устао из мртвих, побе- дио је смрт, највећег човековог неприја- теља, али је – у тој најважнијој победи у историји човечанства – он сложио своје ствари колико можемо ограничени својом грешношћу и туђом слободом, према свему треба да се односимо с пажњом којој и којом нас учи господ за почетак, пре него што почнемо да спасавамо пла- нету, сложимо своје ствари m хришћанин је друштвено одговоран ако на тај начин пројави љубав – заузимањем за ближњег т ема броја март/април 2010 l православни мисионар l 23 вера као мотив за друштвену делатност вера побуђујечовека на лично усавршавање, благочестивост и добродетељ живимо у либерално-демократ- ском поретку, који подразу- мева владавину закона, поде- лу власти, цивилно друштво, слободу и достојанство сваког човека, као и број- на грађанска права слобода се одређује као слобода погледа на свет, слобода речи, штампе, вероисповести, а грани- ца те слободе јесте слобода другог држава је десакрализована, верски неу- трална, претпоставља плурализам и захтева поштовање демократских пра- вила и процедура такво друштво зах- тева појачан друштвени ангажман пра- вославних хришћана јер постоји веома снажан утицај секуларних идеја и идео- логија, које су веома често непријатељ- ски расположене према цркви, хри- шћанској вери и њеним вредностима друштвени ангажман може имати различите појавне облике – кроз хума- нитарне акције, затим акције које се односе на заштиту националног и кул- турног наслеђа, верско-просветну делатност, медијску заступљност, па све до политичке укључености постоји ли веза између духовности и друштвеног ангажмана? вера побуђује човека на лично усавр- шавање, благочестивост и добродетељ, а може бити и мотив за поштен посао, рад у свету и активност ка побољшању друштвеног живота духовност се, са једне стране, тиче најинтимнијих дуби- на људског срца и људске душе, али исто тако, мада ређе, може бити и буђе- ње одговорности за оно што се дешава владимир марјановић 24 l православни мисионар l 3/2010 око нас ако се хришћанска вера не сха- вата као магијска религија, где постоји оштра подела на свето и световно, про- блем односа добра и зла се не изузима из сфере световног нажалост, данас многи религиозност доживљавају само као „приватну ствар“ појединца, која не мора и не треба да се одражава на дру- штвено-правни статус грађана хришћанство је вера која се распро- стире на све сфере човековог живота, она одређује човеков живот од рођења до упокојења не треба трошити преви- ше речи да се докаже да је потпуно неприхватљиви како сваки утопистич- ки поглед на свет, тако и друштвена, па и политичка индиферентност хришћа- нин не сме бити равнодушан према задацима политике и друштва које пред све нас постављају савремени свет и друштво у коме живимо шта конкретно треба да значе хри- шћанска друштвена делатност и видљи- ва присутност у јавној сфери? сваку такву активност пре свега треба разуме- ти као вид служења и као једну религио- зну делатност која за циљ има испуњава- ње заповести божијих, ангажованости које вреднује достојанство и слободу човекове личности створене по икони божијој – одбацујући све нечовечно, нељудско и човекомрзитељско циљеви православног хришћанског социјалног деловања треба да обухватају: • помагање угрожених слојева ста- новништва, као што су особе са инвалидитетом, стари, напуштени, деца без родитељског старања, само- хране мајке, избеглице којима треба помагати при решавању конкретних социјално-економских и правних проблема; • афирмацију људских права; • вредновање улоге породице и брака у друштву, • укључивање младих православних људи – лаика у друштвено-економ- ски живот, • подржавање активности усмерених на решавање проблема заштите животне средине и • развијање иницијатива православ- них лаика које воде помирењу међу завађеним људима и народима на локалном, регионалном и национал- ном нивоу активно учествобање у животу друштва постоји још читав низ ставки, идеја и могућих активности које имају упори- ште у православљу и хришћанској вери, а које су данас секуларизоване и ишчу- пане из свог хришћанског корена то је само разлог више да православни вер- ници немају потребе да се стиде свог имена и свог идентиета и да, као такви, активно учествују у животу друштва историја цркве је пуна примера таквог учествовања и ангажмана у различитим облицима државног уређања, које је било отежано само у условима владави- не иноверних и оних режима коју су спроводили идеологију државног атеи- зма можемо се сложити са речима познатог руског православног теолога протојереја сергеја булгакова да хри- шћани морају тежити усавршавању социјалног уређења m хришћанство је вера која се распростире на све сфере човековог живота, она одређујечовеков живот од рођења до упокојења март/април 2010 l православни мисионар l 25 т ема броја светигригоријепалама као образац хришћанске одговорности ј едан човек, монах, рођен је у вре- ме великих политичких и економ- ских промена држава у којој је живео се распадала, политичари су гле- дали свој интерес покрети за промене су тражили да дођу на власт, а када су дошли, нису били у стању да промене ништа друго осим да себи увећају богат- ство у име правде и грађанских права чињени су најстрашнији злочини које је друштво до тада икад видело он сâм је био у немилости како црквених, тако државних власти чак је био и у затвору против њега су се окретали и они које је сматрао за пријатеље на све стране се очитовала пропаст и туга могло би се помислити да говоримо о човеку нашег времена, човеку опхрва- ном данашњим проблемима они скеп- тичнији би могли рећи да је реч о неком српском монаху но, реч је о светом гри- горију палами ромејско царство се сма- њивало надирањем турака политичари су прелазили из једног табора у други – као алексије апокавк, који је најпре био у табору јована кантакузина, а потом прешао у табор патријарха јована кале- ке и царице ане савојске зилоти су свргнули закониту власт у солуну, направили масакр и побили преко две стотине присталица јована кантакузина и градских управитеља крстоносац свети григорије је 1342 л г екскому- нициран и бачен у тамницу против њега се окренуо његов доскорашњи при- јатељ григорије акиндин, коме су се придружили и други (нићифор григора итд) опште расуло је владало у том периоду и шта чини григорије палама? будући да је монах, затвара се у мана- стир, тврди како су дошла последња вре- ђакон јован милановић 26 l православни мисионар l 3/2010 мена и свима саветује да побегну од света, предлаже да се изолују и да отка- жу послушност како црквеним, тако и световним „властима“ на срећу, није овако било не свети григорије палама прихвата избор за архиепископа солун- ског, избор за јерарха оног града у ком су га жигосали – прогласили за непријате- ља, и где су га чак и одбили када је први пут, 1348 л г, покушао да уђе и преузме поверену му службу и бригу над паством ни то га није обесхрабрило – поново долази л г 1350 и преузима катедру архиепископа солунских плодоносни трагови шта затиче? није се пуно жалио, али онако, „између редова“, на основу бесе- да можемо закључити да је стање било веома трагично последице грађанског рата, последице анархистичке владе зилота, последице сиромаштва и нема- штине чиниле су да солун постане један заиста тужан град све то га није „депримирало“ јер је веровао у бога, али и у људе, и – мало по мало – благодаћу божијом, животом са другима, ствари су се почеле поправља- ти та промена на боље није била апсо- лутна и даље је била беда, и даље се тешко живело, и даље се спремала про- паст царства но, осећала се друга врста бољитка људи су постали свеснији и одговорнији свети григорије је инси- стирао на томе да они који су имућнији морају помоћи онима који су у невољи развијао је осећај одговорности код људи бити одговоран је за светога григо- рија пре свега значило живети сада и овде са људима који нас окружују, уви- ђати њихове потребе, њихове недаће, њихове патње, њихове радости и све делити са њима бити уз њих – то је зна- чило бити одговоран свети григорије је сматрао да је подела на материјалне и духовне потребе неодржива јер човек јесте једно јединствено биће потреба је једна: остати у животу, том дару који нам је бог дао, али, опет, не живети тај живот недостојно и случајно наш живот је живот са другим – са богом, али и са свим људима, говорио је свети григорије такво поимање живота, које не подразумева искључиво мене и моје, него и тебе и твоје, и њега и његово, води ка пуном и одговорном животу бити одговоран, то значи волети друго- га јер кроз њега и ја постојим без њега нема ни мене истински те речи су у оно време развијале унутрашњу сигурност и давале снагу да, упркос свим недаћа- ма, па и распаду царства, народ наста- ви да, пун духа, живи пун одговорно поука нама данас би била да се увек и у целости боримо за другога: и за њего- во физичко опстајање, али и за његово благодатно постојање борбу за одго- ворност можемо тражити само од себе, не и од других мало ли је бити одгово- ран само за себе?! та борба за смисао постојања, та борба у љубави за другога биће нам одговор и појасниће нам, као и светом григорију, шта то значи бити одговоран m бити одговоран је за светога григорија пре свега значило живети сада и овде са људима који нас окружују, увиђати њихове потребе, њихове недаће, њихове патње, њихове радости и све делити са њима бити уз њих – то је значило бити одговоран март/април 2010 l православни мисионар l 27 т ема броја п ротојереј-ставрофор др зоран крстић је ректор богословије „свети јован златоуст“ у крагу- јевцу и професор канонског права и хришћанске социологије на православ- ном богословском факултету универзи- тета у београду његове изабране радове и беседе које одговарају на многа питања и изазове које савремена цивилизација поставља цркви можете пронаћи на званичној електронс- кој презентације eпархије шумадијске (wwweparhija-sumadijskaorgrs) у контек- сту главне теме овог броја православног мисионара отац зоран крстић је један од најадекватнијих саговорника међу све- штенством спц zможете ли нам рећи нешто више о процесима у савременом друштву који су описани појмом секуларизације? како је овај процес утицао на то да се црква смести на периферију друштве- ног живота? - феномен секуларизације до сада није био битна тема православне теологије у срба њему се приступало површно, као нечему што је неупитно, само по себи јасно и – са становишта хришћанства и традиционалних цркава – у потпуности негативно међутим, овај проблем је толико сложен да површно бављење њиме само усложњава проблематику на самом почетку важно је раздвојити појам секуларизације од појма атеизма ови појмови ни у ком случају нису идентич- ни иако понекад изгледа да теолози ова два појма употребљавају као синониме као веома сложен процес, секулариза- разговор са протојерејем-ставрофором др зораном крстићем одговорност кроз сведочанство аутентичности живота разговор водила милана ивковић 28 l православни мисионар l 3/2010 ција није свуда довела до истих последи- ца, што најбоље можемо уочити у разли- кама између западних и источних европ- ских друштава иако је процес секулари- зације подједнако захватао и једна и друга, на истоку је водио у агресивни атеизам, али на западу не погрешност поистовећења секулари- зације са атеизмом огледа се и у томе што један суштински секуларизовани човек данашњице може и те како да буде религиозан а ако секуларизација није исто што и атеизам, можемо се запитати шта она јесте секуларизација је једна од основних тема изучавања и објекат истраживања како социологије религије, тако и социо- логиј
Свеска: 313 | Друштвена одговорност хришћана
... Фотографија на насловној страни корице: Породица поред цркве Ружице на Калемегдану фото: Хаџи Марко Вујичић Фотографија на другој страни корице: Епископ будимски Господин Лукијан фото: Хаџи Марко Вујичић Фотографија на трећој страни корице: Кад учинисте једном од ове моје нај мање браће, мени учинисте (Мт 25, 40) фото: Игор Маринковић PRAVOSLAVNI мај / јун 2010 стране Фотографија на полеђини корице: Црква Светог Василија Блаженог у Москви фото: Хаџи Марко Вујичић misionar Реч уредника Радост празничног времена 2-3 Старечник Духовне поуке старца Тадеја савременим хришћанима 4-5 Сведочанства Прво чудо патријарха Павла 6-7 Духовне поуке Хришћанска одговорност у отачким мудростима 8 Хришћанска антропологија Кожне хаљине 9-12 Света Земља Вазнесење и Педесетница 12-13 Службе Цркве Историјски подсетник за чтечеве и ипођаконе 14-15 Јубилеј Деведесет година Православног богословског факултета у Београду 16-19 Тема броја Друштвена одговорност као пројава љубави 20-22 Вера као мотив за друштвену делатност 23-24 Свети Григорије Палама као образац хришћанске одговорности 25-26 Разговор са свештеником др Зораном Крстићем Одговорност кроз сведочанство аутентичности живота 27-32 Разговор са свештеником Владимиром Марковићем Друштвена одговорност на делу 33-36 Пуноћа хришћанске одговорности 37-39 Одговорност према природи 40-41 Одговорност према биолошком опстанку 42-44 Христови сведоци Крв мученика је семе за нове хришћане 44-45 Разговори Алексеј Степанович Хомјаков 46-48 Проза Ерик-Емануел Шмит 49-53 Медији и мисија Реч Љубави зове Православни мисионар 54-55 Земља живих Благодатна преобраћења 56-57 Критички водич кроз New age Болест и постмодерно време у новом добу 58-59 Представљамо вам Парохијска заједница у Врњачкој Бањи 60-61 Мисли Размишљања у тишини 62 Из другачијег угла Одговорност боли 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 3/2010 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јереј Јован Бабић, Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може
... Фотографија на насловној страни корице: Породица поред цркве Ружице на Калемегдану фото: Хаџи Марко Вујичић Фотографија на другој страни корице: Епископ будимски Господин Лукијан фото: Хаџи Марко Вујичић Фотографија на трећој страни корице: Кад учинисте једном од ове моје нај мање браће, мени учинисте (Мт 25, 40) фото: Игор Маринковић PRAVOSLAVNI мај / јун 2010 стране Фотографија на полеђини корице: Црква Светог Василија Блаженог у Москви фото: Хаџи Марко Вујичић misionar Реч уредника Радост празничног времена 2-3 Старечник Духовне поуке старца Тадеја савременим хришћанима 4-5 Сведочанства Прво чудо патријарха Павла 6-7 Духовне поуке Хришћанска одговорност у отачким мудростима 8 Хришћанска антропологија Кожне хаљине 9-12 Света Земља Вазнесење и Педесетница 12-13 Службе Цркве Историјски подсетник за чтечеве и ипођаконе 14-15 Јубилеј Деведесет година Православног богословског факултета у Београду 16-19 Тема броја Друштвена одговорност као пројава љубави 20-22 Вера као мотив за друштвену делатност 23-24 Свети Григорије Палама као образац хришћанске одговорности 25-26 Разговор са свештеником др Зораном Крстићем Одговорност кроз сведочанство аутентичности живота 27-32 Разговор са свештеником Владимиром Марковићем Друштвена одговорност на делу 33-36 Пуноћа хришћанске одговорности 37-39 Одговорност према природи 40-41 Одговорност према биолошком опстанку 42-44 Христови сведоци Крв мученика је семе за нове хришћане 44-45 Разговори Алексеј Степанович Хомјаков 46-48 Проза Ерик-Емануел Шмит 49-53 Медији и мисија Реч Љубави зове Православни мисионар 54-55 Земља живих Благодатна преобраћења 56-57 Критички водич кроз New age Болест и постмодерно време у новом добу 58-59 Представљамо вам Парохијска заједница у Врњачкој Бањи 60-61 Мисли Размишљања у тишини 62 Из другачијег угла Одговорност боли 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 3/2010 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Угрин Поповић, јереј Горан Живковић, јереј Јован Бабић, Татјана Радић, Милана Вучићевић, Александар Савић, Илија Јокић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може
Одреднице:
1. 58985 / ...и правда, и дипломирана правница ивана жанић по празновању ВАСКРСЕЊА христовог подсетили смо се на увек присутно пита- ње милосрђа и бриге о невољницима (уколико се смемо уврстити ...
1. 58985 / ...и правда, и дипломирана правница ивана жанић по празновању ВАСКРСЕЊА христовог подсетили смо се на увек присутно пита- ње милосрђа и бриге о невољницима (уколико се смемо уврстити ...
12
Свеска: 315 | Православно монаштво
...светлост мртвих у гробу, која их обасја- ва до свеопштегВАСКРСЕЊА 📌 (лазар), када
ће бити суд праведни (теразије)
старохришћанска иконографија рибу
није изображавала само као симбол ису-
...светлост мртвих у гробу, која их обасја- ва до свеопштег
МЕТА инфо: Р:17828 К:143521 Д:79
| Свеска 315 |
Свеска: 315 | Православно монаштво
... мртвих над лазаром је христов монограм, а над кућом теразије на овој слици риба пред- ставља умрлог хришћанина; кућа – пре- хришћанска иконографија септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 13 бивалиште оца небескога, у којем је спремњено место за праведнике; свећњак – светлост мртвих у гробу, која их обасја- ва до свеопштег васкрсења (лазар), када ће бити суд праведни (теразије) старохришћанска иконографија рибу није изображавала само као симбол ису- са христа, него и као симбол људи који нису крштени и хришћане који су у води крштења поново рођени у старом заве- ту се налази симболичка представа у којој се људи пореде са рибама на које ће бог послати многе рибаре да их лове (јер, 16,16) и извачити кукама и остатак њихов удица- ма рибарским (амос, 4, 2), хватати их у мре- жу своју и згртати их пређом својом (авак, 1, 15) најлепше мисли су изражене на оним споменицима који приказују човека (обу- ченог или голог) где на стени седи и уди- цом извлачи рибу из воде на овој слици риба је симбол човека који је ухваћен удицом апостолског учења на неким споменицима нацртан је рибар који је већ ухватио рибу, па је носи на удици на неким сликама рибар је обучен у тунику или палијум, па носи рибу на удици, а на неким је обучен у рибљу кожу и у једној руци носи котарицу са рибом, а другу руку диже у вис ове слике својом симбо- ликом углавном желе да нам укажу на то да су људи пре крштења лутали по пучи- ни заблуда и греха, а христос их је на пучини ухватио са удицом спасоносне своје науке за крај ћемо се позвати на светог григорија богослова, који каже да се христос начинио рибарем људи да би из дубине извукао рибу, тј човека који плива у бурним и горким таласима живота m аутор је стручни сарадник одељења за монографске публикације народне библиотеке србије 14 l православни мисионар l 5/2010 света земља значај поклоништва за хришћанско образовање у средишту свих педагогија нала- зи се човек, чија боголикост показује да је човек створен за нешто много узвишеније и неупоредиво вредније од сваке друге творевине ство- рен као несавршен, човек је тај у кога је бог удахнуо духа светог да га динамички покреће ка смисленом усавршавању, ка богу идеал човека јесте савршени бог и савршени човек, а то је богочовек хри- стос живот и дело господа исуса христа јесте та мудрост која цркву чини шко- лом, школом вечног учења практично знање библијских видика проналази смисао и на местима која је богочовек христос учинио светим – због чега хришћани хрле у поклоништво у светом поклоништву постоји јасно изражена богочовечанска дијалектика без христа – месије који спаја пророке, апостоле и све свете – несхватљива је и необјашњива историја свете земље и читаве јудеохришћанске цивилизације, необјашњиво свето писмо, необјашњива историја и наше европске цивилизације када данас хришћанство изузмете из историје, географије, археологије, ликов- не уметности, књижевности и архитекту- ре, добићете једну културну и историјску непрегледну празнину света земља јесте символ земље уоп- ште, али је за човека и радост и туга, и вера и утеха која човека ослобађа од робовања привременом и земаљском у светој земљи се схвати колико је дубок јаз између „неба и земље“, између цркве христове и вавилонске куле христос је крај њи циљ христос је крајњи циљ човековог сми- сла у васпитању јер је христос најбољи педагог, а поклоништво је, несумњиво, пут раста у христу у поклоништво иду сви јер је свим људима дат један исти на светим местима људи доживљавају и задобијају покајнички менталитет јер је покајање еванђељска припрема и темељ за плодоносније хришћанско образовање хаџи драган б поповић септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 15 спаситељ и исто спасење, али на различите начине, и то у односу на близину божију јер многи ће бити спашени, али неће бити сједињени са христом на оваквим путовањима препознаје се једна цркве- на дидактика спасења, где се људи – приближавају- ћи се светим местима – приближавају ближњима сам етос цркве се састоји из покајања и моралног живота, па је и стицање општег знања пут славље- на бога као савршене катихезе на светим местима људи доживљавају и задо- бијају покајнички мента- литет јер је покајање еванђелска припрема и темељ за плодоносније хришћанско образовање због тога јован крсти- тељ, као и господ хри- стос, своје прве пропове- ди започињу речима покајте се осетивши христа на светом месту, препознавши га као темељ истинског цркве- ног васпитања и образо- вања, поклоник добија снагу да и сâм својим, стеченим искуством може да поучи другог јер обра- зовање без бога се на кра- ју претвара у живот без стида понесена благодат са светих места доприноси истинском знању, које се стиче једино богом и у једно од светих места унутар цркве васкрсења христовог у јерусалиму 16 l православни мисионар l 5/2010 богу, али се оваква, поклоничка иску- ства оприсутњују, сваки пут изнова, на божанској литургији, у евхаристиј- ској заједници сећања на свету земљу укрепљују поклоника после сва- ког искушења, у браку и породици, на послу, у школи и учионици, оваква богонадахнута путовања утврђују човека као личност и човек може активно да учествује у богослужбеној реалности живота цео живот човеков представља један далек поклонички пут, где човек када пада, бежи ка земљи, а када иде, држи се неба призивајући у помоћ слику јерусалима, тачније горњег јерусалима нормално је да на таквом, далеком путу човек буде саплетен и падне, али исто тако и да устане, да опрости и настави пут – напред, ка небеском јерусалиму јер је циљ спасење у христу апостол свети каже: користите вре- ме јер су дани лукави, зли (еф 5, 16) не сме се због умишљене, неделатне будућности преспавати садашњост јер ко губи садашњост, изгубиће и будућ- ност јер шта је вера? православна вера је духовно сродство са истином а тајна истине није у мудровањима људским, у разним философијама, у идејама, у пројектима, већ је тајна спа- сењске, вечне истине у личности ова- плоћеног богочовека христа, који потврдно и делатно каже: ја сам истина (јн 14, 6) суштина наше вере је у радости васкрсења христовог, а не у хладноћи знања (макар и о христу) којем се робује, које удаљава од бли- жњег и приводи себи, а не богу ове речи потврђује и васкрсли спаситељ – све вам ово казах да радост моја у вама остане (јн 15, 11) m аутор је вероучитељ и дугогодишњи водич по светим местима свете земље, блиског истока и русије ј ош у земаљском рају (едему) господ бог је првим људима, ада- му и еви, завео неку врсту поста речима: једите слободно са сваког дрве- та у врту, али са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи јер у који дан пост од старог завета до наших дана протојереј мр александар средојевић септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 17 окусиш с њега, умријећеш (пост 2, 16–17) кршење ове заповести божије (поста) условило је да, како његош пева, човјек изгнат за врата чудества, он се сјећа прве своје славе, он снијева пресретње блаженство, ал` његови снови и сјећања крију му се јако од погледа (луча микро- козма) касније, у старом завету, после свеоп- штег потопа и останка праведног ноја и његових синова и потомства, који зидају вавилонску кулу, када су се племена и пост од старог завета до наших дана аскетика 18 l православни мисионар l 5/2010 народи раселили због пометње им језика од створитеља, у народу јеврејском, његовом ропству у мисиру (египту) и бекству из ропства ка земљи обећаној, око 1200 година пре рођења христовог, вођи изабраног народа, пророку мојсију, који после 430 година изводи свој народ из ропства египатског прошавши „као по суху“ кроз црвено море вођен руком свемогућег на планини синају, бог на двема плочама дарује 10 божијих запове- сти господ је преко мојсија заповедио да жели да разговара са народом, али да се за три дана опреме, очисте душе и тела постом рекавши: будите готови за трећи дан, и не лежите са женама (2 мојс 19, 15) за сусрет са богом наложен је тро- дневни пост осим подвига кроз пост ка богу пророка мојсија и јеврејског народа приликом примања закона божијег, познат је подвиг поста код осталих про- рока израиљског народа такав пример имамо код пророка јоне, у чијој књизи нам је остало записано како су и много- божачки народи постили пророк јона је од господа добио „зада- так“ да иде и проповеда у ниниву због моралног одступништва њених грађана нинивија је била веома велики град, „од три дана хода“ налазио се, по хеленским хроничарима, у горњем току реке тигар, у месопотамији, и настао је око 2000 г пре христа као престоница силног асирског царства, у својој сла- ви и успону имао је око милион станов- ника, окружен сна- жним зидинама од 89 километара био је разорен од миђа- на и халдејаца 612 година пре христа идући улицама нинивије, јона је проповедао: „још четрдесет дана, и нинивија ће бити разо- рена“ становници нинивије повероваше пророку божијем, огласише пост – од нај- већег до најмањег када и сам цар чу за пророчке речи, сиђе са красног престола и обуче покајно одело „костријет и седе у пепео“ заповедивши прогласом велможа- ма и народу: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу, ни да воде пију него људи и марва да се приљежно обрате богу, и да се сваки врати са свога злог пута и од неправде коју је чинио ко зна можда ће бог бити умољен и да нећемо изгинути и бог тада поштеди град, због силног покајања његових гра- ђана које се испољило управо кроз пост и молитву нови завет такође наводи примере поста јован крститељ, пророк који је на прагу старог и новог завета, постио је целог живота, хранивши се по сведочан- ству светог писма „медом и дивљим ска- кавцима“ пре своје овоземаљске мисије и поласка на „јавну делатност“ господ исус христос, попут старозаветног про- рока мојсија, пости 40 дана у пустињи (мт 4, 1–11; мт 17, 21; лк, 9, 29) и на тај начин указује на пут подвига за све хри- шћане он не само што је сам постио, већ је рекао да ће и његови следбеници постити, што се обистинило кроз сву историју цркве до данас аскетика господ исус христос, попут старозаветног пророка мојсија, пости 40 дана у пустињи и на тај начин указује на пут подвига за све хришћане он не само што је сам постио, већ је рекао да ће и његови следбеници постити, што се обистинило кроз сву историју цркве до данас септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 19 прави пост, како учи св јован злато- усти (+ 407), није само уздржање од хра- не, него и уздржавање од грехова поста не треба да се уздржавају само уста, него и око, и ухо, и ноге, и руке, и остали удови тела: око се уздржава од недоличних при- зора, ухо од злобних гласина, руке од непо- штених дела а св василије каже: пост је свете руководио у животу по богу и саветује да корист од поста не огра- ничавамо само на уздржавање од јела, зато што је истински пост уздржавање од злих дела и да није добро уздржавати се од хране а препуштати се оштрој осуди и клеветама и не једући месо прождирати своју браћу да резимирамо: пост је потпун и спасоносан једино уколико је, поред моли- тве, здружен са милости- њом и осталим добрим делима m аутор је свештеник при храму светог саве у београду иван николајевич крамској (1837 - 1887), христос у пустињи, уље на платну, 1872, 180 x 210 cm, третаковскаја галерија, москва, русија 20 l православни мисионар l 5/2010 црквеноправне теме могућности аутентичног тумачења канонског предања када се говори о различитим збивањи- ма у црквеном организму, у медијима често чујемо позивање на каноне, канон- ско право, црквеноправне акте који су засновани на канонима итд аутори тек- стова у медијима уз ово обично дају и своје тумачење или виђење оног шта нам ови прописи поручују а увек се с правом поставља питање колико се ти аутори труде да њихова тумачења буду предањ- ски и еклисиолошки утемељена управо је стога и циљ писања овог текста не само да просто информише о канонском праву и његовој примени у цркви данас, него и да подстакне делање нас хришћана у правцу што исправнијег тумачења кано- на имајући у виду њихов значај за наш животу у цркви - телу христовом најпре се треба позабавити са кључним појмом, а то је појам канона реч канон долази од грчке речи κανών у свом изворном значењу означавала је оруђе које се употребљавало при тесању или равнању камена или дрвета ова реч је, према матији властару, у цркви добила друго значење – метафоричко означавање црквених прописа реч канон је синоним за црквена правила која се односе на хри- шћанску етику, богослужење, дисципли- ну клира и лаика, црквену организацију и јурисдикцију да бисмо схватили улогу канона у цркви, морамо поставити пита- ње њиховог порекла и ауторства знамо да је саборност важно својство цркве да није саборности, црква не би била то што јесте саборни начин реша- вања питања која су важна за цркву започео је апостолски сабор у јерусали- му осим канона, сабори су такође доно- сили и догмате свети ава јустин говори да су канони свети будитељи и подстре- качи чланова цркве на остваривање у свакодневном животу светих догмата, реч канон је синоним за црквена правила која се односе на хришћанску етику, богослужење, дисциплину клира и лаика, црквену организацију и јурисдикцију милош в маринковић септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 21 тих сунцезрачних истина небеских, присутних у земаљском свету пре- ко богочовечанског тела цркве христове канони се обично деле на апостолске, каноне васељенских сабора, каноне помесних сабора и каноне светих οтаца важно је напоменути да све каноне, иако су донешени на саборима и у различи- тим временским периодима, одликује једно опште сагласје јер сваки наред- ни сабор – доносећи нове каноне – није поништавао нити обезвређивао претходне напротив, у 1 канону четвртог васељенског сабора речено нам је: одлучисмо као праведно да се држе (као важећи) канони изложени од светих отаца на свакоме сабору до сада о овоме истом нам говори и пето- шести (трулски) васељенски сабор у свом првом и другом канону, с тим што оци трулског сабора јасно издвајају каноне донете од сабора и светих οтаца који имају општеобавезни значај у цркви и на овом сабору је речено: и нико не може горепоменуте каноне мењати, или укида- ти или мимо изложених канона примати друге лажнонаписано састављене од неких који покушаше да изврћу истину канони су настајали у саборности да би чували ту исту саборност епископ ата- насије (јевтић) нам говори: свети канони су углавном зато и настајали и писани да би очували благодатно – канонско једин- ство општења и заједништва у живото- давном евхаристијском причешћу хри- стовом, у благодати духа светога, у љубави и благовољењу бога оца номоканони у цркви се још у првим вековима осе- тила потреба за издавањем зборника у којима би били сабрани канони тако да су најстарији зборници штампани још у четвртом веку вредно је споменути да су – због потребе праксе – од седмог века настајали тзв мешовити зборници – номоканони (законоправило) ови збор- ници су садржали каноне и државне про- писе који се односе на цркву постоји свега неколико зборника канона који су приређени на савременом српском јези- ку од тих зборника је најважнији прави- ла православне цркве са тумачењима еп никодима милаша (нови сад, 1895), фототипско издање далматинске епархи- је 2004 затим ту је и књига правила, опет у издању далматинске епархије из 2003 л г еп атанасије (јевтић) је 2005 на основу више извора, а пре свега на осно- ву милашевог зборника канона, прире- дио свештене каноне цркве, где је – осим новог превода канона – унео и тумачења 22 l православни мисионар l 5/2010 канонско право долазимо до самог појма канонског права, и ту пред нас излази неколико питања најпре шта је канонско, а шта црквено право и да ли су ту ради о сино- нимима који се односе на исту област под канонским правом (ius canonicum) подразумевају се она црквена правила која су ушла у номоканон од xiv наслова, када је 883 извршена друга редакција православна црква је и после 883 л г прописивала многа правила која се тичу црквеног живота, а која нису ушла у поменути номоканон за сва ова правила важи израз ius ecclesia- sticum – црквено пра- во овај назив је много шири, тако да црквено право обухвата и канонско право, мада је канонско право ста- рије и из њега се раз- вило црквено право због своје потпуности и практичности номо- канон од xiv наслова (грана) у византији је из употребе потиснуо све раније зборнике, а на исти се, између осталог, ослања и све- ти сава приликом израде свог законопра- вила шта би били основни задаци црквеног права као дисциплине? нај- пре би то било пажљи- во проучавање цркве- ног законодавства (наравно, и тумачење), стварање система цркве- ног законодавства и проучавање коли- ко је живот једне помесне цркве ускла- ђен са оним чиме нас учи канонско пре- дање да ли је црквеноправо само још једнаод правних об ласти на овај сегмент се надовезује питање да ли је црквено право само још једна од правних области на овом пољу постоји доста опречних мишљења и теолога и правника с обзиром на циљ и обим овог текста, овде није могуће навести сва реле- вантна мишљења, већ ће се изнети она за црквеноправне теме септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 23 која се сматра да поседују највише аргу- мената проф драган митровић каже да је црквено право врста аутономног права оно није ни посебна грана ни посебна област права, већ некадашњи трећи под- систем права проф димшо перић додаје да црквено право, као што је увек и било, мора да буде самостална правна дисци- плина, при чему није важно како ћемо га одредити у правном смислу када су у питању државни прописи који се односе на цркву, не треба их мешати са појмом црквеног права јер правне норме које доноси држава, а које регулишу правни положај цркве и оста- лих верских заједница и њихов однос према држави, спадају у област еклисија- стичког (државно-црквеног) права што се тиче црквеног права, оно је не само аутономна област права, него се у потпуности не може упоредити ни са јед- ном другом граном или облашћу права због тога што се сама природа цркве раз- ликује од било ког другог друштвеног организма, тако да из природе цркве про- изилази њено јединствено и аутентично право међутим, има аутора који цркве- ном праву одузимају изворни квалитет права посматрајући га само као врсту еклисиологије, и још поричу и саму могућ- ност постојања права у црквеном животу од протестантских мислилаца који засту- пају ово мишљење најистакнутији је рудолф зом, а од православних николај афанасјев међутим, и сам афанасјев при- мећује да још не постоји јасно решење поменутих питања, као и „да до краја није решен проблем суштине права који од суштинског значаја за ова питања“ и сами професори права, који се баве теоријом права, говоре да не постоји јединствена дефиниција појма право можда је најадекватнија дефиниција коју даје оксфордски речник (1903): право је скуп правила – било да потичу из фор- малног закона или обичаја – која одређена држава или заједница за своје чланове или поданике признаје као обавезујућа у овој дефиницији се не спомиње принуда као обавезан карактер права, што је веома битно за црквено право, које у свом саставу не може имати принуду будући да се црква оснива на слободи и љубави сергије троицки примећује да право не мора увек бити световног, него може бити и духовног карактера, а ово зависи од објеката и циљева за које оно служи и од средстава којима се оно користи постоји и једна врста аргумената која говоре да је апостолска црква није имала никакву правну организацију, а да је пра- во у њу продрло под утицајем спољних фактора oвде као одговор ваља навести примере из апостолских посланица: када су почели спорови о значају обреда из старог завета за цркву, у јерусалиму се саставља сабор чије одлуке имају значаја за целу цркву (дап 15) апостол петар кажњава ананију и сапфиру (дап 5) апостол павле искључује из коринтске цркве једног тешког грешника (1 кор 5, 1), а у ефесу иманеја и александра (тим, 1, 20) и заповеда да свим хришћанима суде црквени судови: усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних, а не код светих? (1 кор, 6, 1), слично и у 1 кор, 6, 2–9 све ово је могуће само тамо где постоји правна организација у следећем броју ћемо се бавити поре- ђењем канона као основе црквеног (канонског) права и правне норме као основе државног права испитаћемо могућности тумачења канона у духу пре- дања са нагласком на акривији и иконо- мији као саставним деловима пастирске примене канона m аутор је вероучитељ у архиепископији београдско-карловачкој 24 l православни мисионар l 5/2010 тема броја монашки кенозис: феномен који није од овога света септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 25 т ема бро ј а виктор вицановић ц иљеви људске егзистенције су скоро по правилу усмерени ка стицању материјалног богат- ства, освајању значајних социјалних позиција, задовољењу хедонистичких порива, тежњи ка слави и популарности историја људске цивилизације је саткана од хиљада прича које се своде на то како постати богат, како надвисити друге, како доминирати и владати, како спре- мити укусно јело и пиће, уживати чули- ма на овај или онај начин, иза свих ових динамичких диспозиција (мотива) стоји ја као центар личности, од кога сва мотивација полази, али коме се и враћа слика хедонистичког, утилитаристичког и прагматичног појединца данас је поста- ла стандард – уз благе примесе морално- сти, пристојности и (формалне) хумано- сти изаћи из ових координата за многе је „непотребно“ или „немогуће“ ипак, било је и оних који су у свему томе про- зрели испразност и пролазност пет векова пре христа на светској духовно-религиозној позорници се јавља буда са својим учењем по којем је све патња, иза патње стоји жеља, а укидање патње се може постићи гашењем жеље тако што ћемо се одрећи властитог ја као извора жеље и привезаности за матери- јалне ствари, те медитацијом ући у стање нирване, нове реалности у којој више нема поновног рађања и умирања једна веома радикална и чудна идеја да се нега- цијом и надилажењем сопствене егзи- стенције може постићи узвишено, тран- сцендентно и трајно постојање 26 l православни мисионар l 5/2010 у периоду античке грчке код демокри- та срећемо појам атараксије (бестра- шће, спокојство), који означава пут ка блаженом и узвушеном животу одба- цивање страсне везаности за свет овде је услов да мудрац (филозоф) оствари иде- ално духовно и емотивно стање овај појам, међутим, нема „интензитет“ нир- ване јер не подразумева сотериолошку (спасењску) димензију појавом монаштва у хришћанству се актуелизује став: ако си хришћанин, буди хришћанин до краја, у потпуно- сти, целим својим бићем познато је да је након прва три века хришћанства дошло до слабљења црквене дисципли- не, а посвећеност вери је слабила мно- ги се нису мирили са таквим стањем ствари за њих вера у христа није била успутна ствар попут бављења науком, уметношћу или друштвеним активно- стима, већ основни, а често и једини циљ у животу монаси су се угледали на христа његова жртва на крсту подсећала је на обавезу и ношења властитог крста он, који је био послушан до смрти, узео обличије слуге и унизио себе поставши истоветан људима, постаје образац монасима, који једино из љубави према христу следе његов пут реч кенозис значи унижење, испра- жњење, смирење то је, заправо, одрица- ње од себе, али не у будистичком смислу потпуне негације себе, већ одрицање од старог човека у себи – одрицање од ста- рог адама и његовог првородног греха, одрицање од сопствене себичне воље то је умирање ради поновног рађања јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (мт 16, 25) зашто се одрећи себе? зашто се лиши- ти угодности и задовољстава овог све- та? зашто се треба одрећи својих циље- ва? одговор имамо код апостола павла: ја и сматрам све за штету према пре- васходноме познању христа исуса, господа мојега, ради којега сам све оста- вио, и сматрам све за трице, да бих хруста добио (филип 3, 8) овде хри- стос постаје основна вредност, једини циљ, нова реалност монашки пут је тражење христа, проналажање и сједињење са њим истински монах понавља апостолове речи: не живим више ја, него христос живи у мени монашки кенозис није догађај од ово- га света и века, већ сада и овде задобија есхатолошку димензију то је предукус будућега века то је ангелски живот научен и усвојен још у земном животу тако се небо спушта у људску душу хришћани ненаклоњени монаштву постављају питање зашто човек мора да постане монах да би се тако сједи- нио са христом зар обичан мирјанин (човек који живи у свету) својом искреном вером и исправним животм не може да оствари исте циљеве? наравно да може разлика је у начину и посвећености мирјанин, хтео – не хтео, мора да прави компромисе са светом, док истински монах то не чини за истинског монаха све су три- це само да би христа добио m аутор је психолог у деветој београдској гимназији монашки кенозис није догађај од овога света и века, већ сада и овде задобија есхатолошку димензију то је предукус будућега века септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 27 т ема бро ј а за хришћанско монаштво се каже да је настало у 4 веку то је само делимично тачно тачно је ако под тим настајањем подразумевамо уређе- ње и организацију монаштва и мона- шког живота у цркви монаштво, пак, као хришћански етос постоји од самих почетака цркве монаштво постоји у личности и етосу богочовека, господа исуса христа, оснивача цркве први монах у цркви је сâм њен оснивач монаштво није само пуки подвиг јед- не вере, већ тајанствена пројава исти- нитог човека који је то човек? то је човек који својим етосом пројављује оно истинито, од бога предзамишљено назначење човека човек по вољи божи- јој, будући обожени човек – то је монах тај се етос опитује у три завета која монах даје приликом свог пострига и која као монах касније живи то су завет уздржања, завет послушности и завет сиромаштва, односно нестицања личне материјалне својине у тим заве- тима се крије тајанствени етос новога човека у њима је предокус онога што ће тек бити, у „новом небу и новој земљи“ три завета су три иконе буду- ћег века та три завета први је на себе узео први монах у цркви, господ исус хри- стос тим трима заветима је господ, нови адам, излечио три ране непослу- шања старог адама новог адама дух свети је одвео у пустињу да буде иску- александар милојков три иконе будућег века монаштво нијесамо пуки подвиг једневере, већ тајанствена пројава истинитог човека којије то човек ? 28 l православни мисионар l 5/2010 шан од ђавола, баш као некада старог адама и еву у едемском врту након четрдесетодневног поста кушач пред господа излази са првом кушњом: ако си син божији, реци да камење ово постану хлебови (мт 4, 3) нови адам на то одговара: не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста божијих (мт 4, 4) то је први завет, завет уздржања тим заве- том се излечује човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом јер ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт човеку је нужно да се нахрани речју божијом како би заиста био жив реч очева, син божији је зато и постао човек – да сваки који од његовог тела и крви окуси више не умире, него да има живот вечни завет уздржања лечи и заблуду да се смртност човекова може излечити природном сексуалношћу и рађањем потомака колико год деце родио неки човек, он никада неће роди- ти себе човек рађањем спашава људску врсту, али не и оно у шта смрт директно удара – конкретну људску личност тако први монашки завет, завет уздржања, бива иконом будућег човека јер се већ сада уздржава природног одржавања живота – хране и сексуалности монах тиме сведочи да су тело и крв христова право јело и право пиће (јн 6, 55) сведо- чи и да право обесмрћење није обесмр- ћење безличне људске врсте, већ обе- смрћење људских личности, синова и кћери божијих који се не жене и не удају јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су божији када су сино- ви васкрсења (лк 20, 36) попевши господа на врх јерусалим- ског храма, кушач пред њега ставља и другу кушњу: ако си син божији, скочи доле, јер је писано: анђелима својим
... мртвих над лазаром је христов монограм, а над кућом теразије на овој слици риба пред- ставља умрлог хришћанина; кућа – пре- хришћанска иконографија септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 13 бивалиште оца небескога, у којем је спремњено место за праведнике; свећњак – светлост мртвих у гробу, која их обасја- ва до свеопштег васкрсења (лазар), када ће бити суд праведни (теразије) старохришћанска иконографија рибу није изображавала само као симбол ису- са христа, него и као симбол људи који нису крштени и хришћане који су у води крштења поново рођени у старом заве- ту се налази симболичка представа у којој се људи пореде са рибама на које ће бог послати многе рибаре да их лове (јер, 16,16) и извачити кукама и остатак њихов удица- ма рибарским (амос, 4, 2), хватати их у мре- жу своју и згртати их пређом својом (авак, 1, 15) најлепше мисли су изражене на оним споменицима који приказују човека (обу- ченог или голог) где на стени седи и уди- цом извлачи рибу из воде на овој слици риба је симбол човека који је ухваћен удицом апостолског учења на неким споменицима нацртан је рибар који је већ ухватио рибу, па је носи на удици на неким сликама рибар је обучен у тунику или палијум, па носи рибу на удици, а на неким је обучен у рибљу кожу и у једној руци носи котарицу са рибом, а другу руку диже у вис ове слике својом симбо- ликом углавном желе да нам укажу на то да су људи пре крштења лутали по пучи- ни заблуда и греха, а христос их је на пучини ухватио са удицом спасоносне своје науке за крај ћемо се позвати на светог григорија богослова, који каже да се христос начинио рибарем људи да би из дубине извукао рибу, тј човека који плива у бурним и горким таласима живота m аутор је стручни сарадник одељења за монографске публикације народне библиотеке србије 14 l православни мисионар l 5/2010 света земља значај поклоништва за хришћанско образовање у средишту свих педагогија нала- зи се човек, чија боголикост показује да је човек створен за нешто много узвишеније и неупоредиво вредније од сваке друге творевине ство- рен као несавршен, човек је тај у кога је бог удахнуо духа светог да га динамички покреће ка смисленом усавршавању, ка богу идеал човека јесте савршени бог и савршени човек, а то је богочовек хри- стос живот и дело господа исуса христа јесте та мудрост која цркву чини шко- лом, школом вечног учења практично знање библијских видика проналази смисао и на местима која је богочовек христос учинио светим – због чега хришћани хрле у поклоништво у светом поклоништву постоји јасно изражена богочовечанска дијалектика без христа – месије који спаја пророке, апостоле и све свете – несхватљива је и необјашњива историја свете земље и читаве јудеохришћанске цивилизације, необјашњиво свето писмо, необјашњива историја и наше европске цивилизације када данас хришћанство изузмете из историје, географије, археологије, ликов- не уметности, књижевности и архитекту- ре, добићете једну културну и историјску непрегледну празнину света земља јесте символ земље уоп- ште, али је за човека и радост и туга, и вера и утеха која човека ослобађа од робовања привременом и земаљском у светој земљи се схвати колико је дубок јаз између „неба и земље“, између цркве христове и вавилонске куле христос је крај њи циљ христос је крајњи циљ човековог сми- сла у васпитању јер је христос најбољи педагог, а поклоништво је, несумњиво, пут раста у христу у поклоништво иду сви јер је свим људима дат један исти на светим местима људи доживљавају и задобијају покајнички менталитет јер је покајање еванђељска припрема и темељ за плодоносније хришћанско образовање хаџи драган б поповић септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 15 спаситељ и исто спасење, али на различите начине, и то у односу на близину божију јер многи ће бити спашени, али неће бити сједињени са христом на оваквим путовањима препознаје се једна цркве- на дидактика спасења, где се људи – приближавају- ћи се светим местима – приближавају ближњима сам етос цркве се састоји из покајања и моралног живота, па је и стицање општег знања пут славље- на бога као савршене катихезе на светим местима људи доживљавају и задо- бијају покајнички мента- литет јер је покајање еванђелска припрема и темељ за плодоносније хришћанско образовање због тога јован крсти- тељ, као и господ хри- стос, своје прве пропове- ди започињу речима покајте се осетивши христа на светом месту, препознавши га као темељ истинског цркве- ног васпитања и образо- вања, поклоник добија снагу да и сâм својим, стеченим искуством може да поучи другог јер обра- зовање без бога се на кра- ју претвара у живот без стида понесена благодат са светих места доприноси истинском знању, које се стиче једино богом и у једно од светих места унутар цркве васкрсења христовог у јерусалиму 16 l православни мисионар l 5/2010 богу, али се оваква, поклоничка иску- ства оприсутњују, сваки пут изнова, на божанској литургији, у евхаристиј- ској заједници сећања на свету земљу укрепљују поклоника после сва- ког искушења, у браку и породици, на послу, у школи и учионици, оваква богонадахнута путовања утврђују човека као личност и човек може активно да учествује у богослужбеној реалности живота цео живот човеков представља један далек поклонички пут, где човек када пада, бежи ка земљи, а када иде, држи се неба призивајући у помоћ слику јерусалима, тачније горњег јерусалима нормално је да на таквом, далеком путу човек буде саплетен и падне, али исто тако и да устане, да опрости и настави пут – напред, ка небеском јерусалиму јер је циљ спасење у христу апостол свети каже: користите вре- ме јер су дани лукави, зли (еф 5, 16) не сме се због умишљене, неделатне будућности преспавати садашњост јер ко губи садашњост, изгубиће и будућ- ност јер шта је вера? православна вера је духовно сродство са истином а тајна истине није у мудровањима људским, у разним философијама, у идејама, у пројектима, већ је тајна спа- сењске, вечне истине у личности ова- плоћеног богочовека христа, који потврдно и делатно каже: ја сам истина (јн 14, 6) суштина наше вере је у радости васкрсења христовог, а не у хладноћи знања (макар и о христу) којем се робује, које удаљава од бли- жњег и приводи себи, а не богу ове речи потврђује и васкрсли спаситељ – све вам ово казах да радост моја у вама остане (јн 15, 11) m аутор је вероучитељ и дугогодишњи водич по светим местима свете земље, блиског истока и русије ј ош у земаљском рају (едему) господ бог је првим људима, ада- му и еви, завео неку врсту поста речима: једите слободно са сваког дрве- та у врту, али са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи јер у који дан пост од старог завета до наших дана протојереј мр александар средојевић септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 17 окусиш с њега, умријећеш (пост 2, 16–17) кршење ове заповести божије (поста) условило је да, како његош пева, човјек изгнат за врата чудества, он се сјећа прве своје славе, он снијева пресретње блаженство, ал` његови снови и сјећања крију му се јако од погледа (луча микро- козма) касније, у старом завету, после свеоп- штег потопа и останка праведног ноја и његових синова и потомства, који зидају вавилонску кулу, када су се племена и пост од старог завета до наших дана аскетика 18 l православни мисионар l 5/2010 народи раселили због пометње им језика од створитеља, у народу јеврејском, његовом ропству у мисиру (египту) и бекству из ропства ка земљи обећаној, око 1200 година пре рођења христовог, вођи изабраног народа, пророку мојсију, који после 430 година изводи свој народ из ропства египатског прошавши „као по суху“ кроз црвено море вођен руком свемогућег на планини синају, бог на двема плочама дарује 10 божијих запове- сти господ је преко мојсија заповедио да жели да разговара са народом, али да се за три дана опреме, очисте душе и тела постом рекавши: будите готови за трећи дан, и не лежите са женама (2 мојс 19, 15) за сусрет са богом наложен је тро- дневни пост осим подвига кроз пост ка богу пророка мојсија и јеврејског народа приликом примања закона божијег, познат је подвиг поста код осталих про- рока израиљског народа такав пример имамо код пророка јоне, у чијој књизи нам је остало записано како су и много- божачки народи постили пророк јона је од господа добио „зада- так“ да иде и проповеда у ниниву због моралног одступништва њених грађана нинивија је била веома велики град, „од три дана хода“ налазио се, по хеленским хроничарима, у горњем току реке тигар, у месопотамији, и настао је око 2000 г пре христа као престоница силног асирског царства, у својој сла- ви и успону имао је око милион станов- ника, окружен сна- жним зидинама од 89 километара био је разорен од миђа- на и халдејаца 612 година пре христа идући улицама нинивије, јона је проповедао: „још четрдесет дана, и нинивија ће бити разо- рена“ становници нинивије повероваше пророку божијем, огласише пост – од нај- већег до најмањег када и сам цар чу за пророчке речи, сиђе са красног престола и обуче покајно одело „костријет и седе у пепео“ заповедивши прогласом велможа- ма и народу: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу, ни да воде пију него људи и марва да се приљежно обрате богу, и да се сваки врати са свога злог пута и од неправде коју је чинио ко зна можда ће бог бити умољен и да нећемо изгинути и бог тада поштеди град, због силног покајања његових гра- ђана које се испољило управо кроз пост и молитву нови завет такође наводи примере поста јован крститељ, пророк који је на прагу старог и новог завета, постио је целог живота, хранивши се по сведочан- ству светог писма „медом и дивљим ска- кавцима“ пре своје овоземаљске мисије и поласка на „јавну делатност“ господ исус христос, попут старозаветног про- рока мојсија, пости 40 дана у пустињи (мт 4, 1–11; мт 17, 21; лк, 9, 29) и на тај начин указује на пут подвига за све хри- шћане он не само што је сам постио, већ је рекао да ће и његови следбеници постити, што се обистинило кроз сву историју цркве до данас аскетика господ исус христос, попут старозаветног пророка мојсија, пости 40 дана у пустињи и на тај начин указује на пут подвига за све хришћане он не само што је сам постио, већ је рекао да ће и његови следбеници постити, што се обистинило кроз сву историју цркве до данас септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 19 прави пост, како учи св јован злато- усти (+ 407), није само уздржање од хра- не, него и уздржавање од грехова поста не треба да се уздржавају само уста, него и око, и ухо, и ноге, и руке, и остали удови тела: око се уздржава од недоличних при- зора, ухо од злобних гласина, руке од непо- штених дела а св василије каже: пост је свете руководио у животу по богу и саветује да корист од поста не огра- ничавамо само на уздржавање од јела, зато што је истински пост уздржавање од злих дела и да није добро уздржавати се од хране а препуштати се оштрој осуди и клеветама и не једући месо прождирати своју браћу да резимирамо: пост је потпун и спасоносан једино уколико је, поред моли- тве, здружен са милости- њом и осталим добрим делима m аутор је свештеник при храму светог саве у београду иван николајевич крамској (1837 - 1887), христос у пустињи, уље на платну, 1872, 180 x 210 cm, третаковскаја галерија, москва, русија 20 l православни мисионар l 5/2010 црквеноправне теме могућности аутентичног тумачења канонског предања када се говори о различитим збивањи- ма у црквеном организму, у медијима често чујемо позивање на каноне, канон- ско право, црквеноправне акте који су засновани на канонима итд аутори тек- стова у медијима уз ово обично дају и своје тумачење или виђење оног шта нам ови прописи поручују а увек се с правом поставља питање колико се ти аутори труде да њихова тумачења буду предањ- ски и еклисиолошки утемељена управо је стога и циљ писања овог текста не само да просто информише о канонском праву и његовој примени у цркви данас, него и да подстакне делање нас хришћана у правцу што исправнијег тумачења кано- на имајући у виду њихов значај за наш животу у цркви - телу христовом најпре се треба позабавити са кључним појмом, а то је појам канона реч канон долази од грчке речи κανών у свом изворном значењу означавала је оруђе које се употребљавало при тесању или равнању камена или дрвета ова реч је, према матији властару, у цркви добила друго значење – метафоричко означавање црквених прописа реч канон је синоним за црквена правила која се односе на хри- шћанску етику, богослужење, дисципли- ну клира и лаика, црквену организацију и јурисдикцију да бисмо схватили улогу канона у цркви, морамо поставити пита- ње њиховог порекла и ауторства знамо да је саборност важно својство цркве да није саборности, црква не би била то што јесте саборни начин реша- вања питања која су важна за цркву започео је апостолски сабор у јерусали- му осим канона, сабори су такође доно- сили и догмате свети ава јустин говори да су канони свети будитељи и подстре- качи чланова цркве на остваривање у свакодневном животу светих догмата, реч канон је синоним за црквена правила која се односе на хришћанску етику, богослужење, дисциплину клира и лаика, црквену организацију и јурисдикцију милош в маринковић септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 21 тих сунцезрачних истина небеских, присутних у земаљском свету пре- ко богочовечанског тела цркве христове канони се обично деле на апостолске, каноне васељенских сабора, каноне помесних сабора и каноне светих οтаца важно је напоменути да све каноне, иако су донешени на саборима и у различи- тим временским периодима, одликује једно опште сагласје јер сваки наред- ни сабор – доносећи нове каноне – није поништавао нити обезвређивао претходне напротив, у 1 канону четвртог васељенског сабора речено нам је: одлучисмо као праведно да се држе (као важећи) канони изложени од светих отаца на свакоме сабору до сада о овоме истом нам говори и пето- шести (трулски) васељенски сабор у свом првом и другом канону, с тим што оци трулског сабора јасно издвајају каноне донете од сабора и светих οтаца који имају општеобавезни значај у цркви и на овом сабору је речено: и нико не може горепоменуте каноне мењати, или укида- ти или мимо изложених канона примати друге лажнонаписано састављене од неких који покушаше да изврћу истину канони су настајали у саборности да би чували ту исту саборност епископ ата- насије (јевтић) нам говори: свети канони су углавном зато и настајали и писани да би очували благодатно – канонско једин- ство општења и заједништва у живото- давном евхаристијском причешћу хри- стовом, у благодати духа светога, у љубави и благовољењу бога оца номоканони у цркви се још у првим вековима осе- тила потреба за издавањем зборника у којима би били сабрани канони тако да су најстарији зборници штампани још у четвртом веку вредно је споменути да су – због потребе праксе – од седмог века настајали тзв мешовити зборници – номоканони (законоправило) ови збор- ници су садржали каноне и државне про- писе који се односе на цркву постоји свега неколико зборника канона који су приређени на савременом српском јези- ку од тих зборника је најважнији прави- ла православне цркве са тумачењима еп никодима милаша (нови сад, 1895), фототипско издање далматинске епархи- је 2004 затим ту је и књига правила, опет у издању далматинске епархије из 2003 л г еп атанасије (јевтић) је 2005 на основу више извора, а пре свега на осно- ву милашевог зборника канона, прире- дио свештене каноне цркве, где је – осим новог превода канона – унео и тумачења 22 l православни мисионар l 5/2010 канонско право долазимо до самог појма канонског права, и ту пред нас излази неколико питања најпре шта је канонско, а шта црквено право и да ли су ту ради о сино- нимима који се односе на исту област под канонским правом (ius canonicum) подразумевају се она црквена правила која су ушла у номоканон од xiv наслова, када је 883 извршена друга редакција православна црква је и после 883 л г прописивала многа правила која се тичу црквеног живота, а која нису ушла у поменути номоканон за сва ова правила важи израз ius ecclesia- sticum – црквено пра- во овај назив је много шири, тако да црквено право обухвата и канонско право, мада је канонско право ста- рије и из њега се раз- вило црквено право због своје потпуности и практичности номо- канон од xiv наслова (грана) у византији је из употребе потиснуо све раније зборнике, а на исти се, између осталог, ослања и све- ти сава приликом израде свог законопра- вила шта би били основни задаци црквеног права као дисциплине? нај- пре би то било пажљи- во проучавање цркве- ног законодавства (наравно, и тумачење), стварање система цркве- ног законодавства и проучавање коли- ко је живот једне помесне цркве ускла- ђен са оним чиме нас учи канонско пре- дање да ли је црквеноправо само још једнаод правних об ласти на овај сегмент се надовезује питање да ли је црквено право само још једна од правних области на овом пољу постоји доста опречних мишљења и теолога и правника с обзиром на циљ и обим овог текста, овде није могуће навести сва реле- вантна мишљења, већ ће се изнети она за црквеноправне теме септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 23 која се сматра да поседују највише аргу- мената проф драган митровић каже да је црквено право врста аутономног права оно није ни посебна грана ни посебна област права, већ некадашњи трећи под- систем права проф димшо перић додаје да црквено право, као што је увек и било, мора да буде самостална правна дисци- плина, при чему није важно како ћемо га одредити у правном смислу када су у питању државни прописи који се односе на цркву, не треба их мешати са појмом црквеног права јер правне норме које доноси држава, а које регулишу правни положај цркве и оста- лих верских заједница и њихов однос према држави, спадају у област еклисија- стичког (државно-црквеног) права што се тиче црквеног права, оно је не само аутономна област права, него се у потпуности не може упоредити ни са јед- ном другом граном или облашћу права због тога што се сама природа цркве раз- ликује од било ког другог друштвеног организма, тако да из природе цркве про- изилази њено јединствено и аутентично право међутим, има аутора који цркве- ном праву одузимају изворни квалитет права посматрајући га само као врсту еклисиологије, и још поричу и саму могућ- ност постојања права у црквеном животу од протестантских мислилаца који засту- пају ово мишљење најистакнутији је рудолф зом, а од православних николај афанасјев међутим, и сам афанасјев при- мећује да још не постоји јасно решење поменутих питања, као и „да до краја није решен проблем суштине права који од суштинског значаја за ова питања“ и сами професори права, који се баве теоријом права, говоре да не постоји јединствена дефиниција појма право можда је најадекватнија дефиниција коју даје оксфордски речник (1903): право је скуп правила – било да потичу из фор- малног закона или обичаја – која одређена држава или заједница за своје чланове или поданике признаје као обавезујућа у овој дефиницији се не спомиње принуда као обавезан карактер права, што је веома битно за црквено право, које у свом саставу не може имати принуду будући да се црква оснива на слободи и љубави сергије троицки примећује да право не мора увек бити световног, него може бити и духовног карактера, а ово зависи од објеката и циљева за које оно служи и од средстава којима се оно користи постоји и једна врста аргумената која говоре да је апостолска црква није имала никакву правну организацију, а да је пра- во у њу продрло под утицајем спољних фактора oвде као одговор ваља навести примере из апостолских посланица: када су почели спорови о значају обреда из старог завета за цркву, у јерусалиму се саставља сабор чије одлуке имају значаја за целу цркву (дап 15) апостол петар кажњава ананију и сапфиру (дап 5) апостол павле искључује из коринтске цркве једног тешког грешника (1 кор 5, 1), а у ефесу иманеја и александра (тим, 1, 20) и заповеда да свим хришћанима суде црквени судови: усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних, а не код светих? (1 кор, 6, 1), слично и у 1 кор, 6, 2–9 све ово је могуће само тамо где постоји правна организација у следећем броју ћемо се бавити поре- ђењем канона као основе црквеног (канонског) права и правне норме као основе државног права испитаћемо могућности тумачења канона у духу пре- дања са нагласком на акривији и иконо- мији као саставним деловима пастирске примене канона m аутор је вероучитељ у архиепископији београдско-карловачкој 24 l православни мисионар l 5/2010 тема броја монашки кенозис: феномен који није од овога света септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 25 т ема бро ј а виктор вицановић ц иљеви људске егзистенције су скоро по правилу усмерени ка стицању материјалног богат- ства, освајању значајних социјалних позиција, задовољењу хедонистичких порива, тежњи ка слави и популарности историја људске цивилизације је саткана од хиљада прича које се своде на то како постати богат, како надвисити друге, како доминирати и владати, како спре- мити укусно јело и пиће, уживати чули- ма на овај или онај начин, иза свих ових динамичких диспозиција (мотива) стоји ја као центар личности, од кога сва мотивација полази, али коме се и враћа слика хедонистичког, утилитаристичког и прагматичног појединца данас је поста- ла стандард – уз благе примесе морално- сти, пристојности и (формалне) хумано- сти изаћи из ових координата за многе је „непотребно“ или „немогуће“ ипак, било је и оних који су у свему томе про- зрели испразност и пролазност пет векова пре христа на светској духовно-религиозној позорници се јавља буда са својим учењем по којем је све патња, иза патње стоји жеља, а укидање патње се може постићи гашењем жеље тако што ћемо се одрећи властитог ја као извора жеље и привезаности за матери- јалне ствари, те медитацијом ући у стање нирване, нове реалности у којој више нема поновног рађања и умирања једна веома радикална и чудна идеја да се нега- цијом и надилажењем сопствене егзи- стенције може постићи узвишено, тран- сцендентно и трајно постојање 26 l православни мисионар l 5/2010 у периоду античке грчке код демокри- та срећемо појам атараксије (бестра- шће, спокојство), који означава пут ка блаженом и узвушеном животу одба- цивање страсне везаности за свет овде је услов да мудрац (филозоф) оствари иде- ално духовно и емотивно стање овај појам, међутим, нема „интензитет“ нир- ване јер не подразумева сотериолошку (спасењску) димензију појавом монаштва у хришћанству се актуелизује став: ако си хришћанин, буди хришћанин до краја, у потпуно- сти, целим својим бићем познато је да је након прва три века хришћанства дошло до слабљења црквене дисципли- не, а посвећеност вери је слабила мно- ги се нису мирили са таквим стањем ствари за њих вера у христа није била успутна ствар попут бављења науком, уметношћу или друштвеним активно- стима, већ основни, а често и једини циљ у животу монаси су се угледали на христа његова жртва на крсту подсећала је на обавезу и ношења властитог крста он, који је био послушан до смрти, узео обличије слуге и унизио себе поставши истоветан људима, постаје образац монасима, који једино из љубави према христу следе његов пут реч кенозис значи унижење, испра- жњење, смирење то је, заправо, одрица- ње од себе, али не у будистичком смислу потпуне негације себе, већ одрицање од старог човека у себи – одрицање од ста- рог адама и његовог првородног греха, одрицање од сопствене себичне воље то је умирање ради поновног рађања јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (мт 16, 25) зашто се одрећи себе? зашто се лиши- ти угодности и задовољстава овог све- та? зашто се треба одрећи својих циље- ва? одговор имамо код апостола павла: ја и сматрам све за штету према пре- васходноме познању христа исуса, господа мојега, ради којега сам све оста- вио, и сматрам све за трице, да бих хруста добио (филип 3, 8) овде хри- стос постаје основна вредност, једини циљ, нова реалност монашки пут је тражење христа, проналажање и сједињење са њим истински монах понавља апостолове речи: не живим више ја, него христос живи у мени монашки кенозис није догађај од ово- га света и века, већ сада и овде задобија есхатолошку димензију то је предукус будућега века то је ангелски живот научен и усвојен још у земном животу тако се небо спушта у људску душу хришћани ненаклоњени монаштву постављају питање зашто човек мора да постане монах да би се тако сједи- нио са христом зар обичан мирјанин (човек који живи у свету) својом искреном вером и исправним животм не може да оствари исте циљеве? наравно да може разлика је у начину и посвећености мирјанин, хтео – не хтео, мора да прави компромисе са светом, док истински монах то не чини за истинског монаха све су три- це само да би христа добио m аутор је психолог у деветој београдској гимназији монашки кенозис није догађај од овога света и века, већ сада и овде задобија есхатолошку димензију то је предукус будућега века септембар/октобар 2010 l православни мисионар l 27 т ема бро ј а за хришћанско монаштво се каже да је настало у 4 веку то је само делимично тачно тачно је ако под тим настајањем подразумевамо уређе- ње и организацију монаштва и мона- шког живота у цркви монаштво, пак, као хришћански етос постоји од самих почетака цркве монаштво постоји у личности и етосу богочовека, господа исуса христа, оснивача цркве први монах у цркви је сâм њен оснивач монаштво није само пуки подвиг јед- не вере, већ тајанствена пројава исти- нитог човека који је то човек? то је човек који својим етосом пројављује оно истинито, од бога предзамишљено назначење човека човек по вољи божи- јој, будући обожени човек – то је монах тај се етос опитује у три завета која монах даје приликом свог пострига и која као монах касније живи то су завет уздржања, завет послушности и завет сиромаштва, односно нестицања личне материјалне својине у тим заве- тима се крије тајанствени етос новога човека у њима је предокус онога што ће тек бити, у „новом небу и новој земљи“ три завета су три иконе буду- ћег века та три завета први је на себе узео први монах у цркви, господ исус хри- стос тим трима заветима је господ, нови адам, излечио три ране непослу- шања старог адама новог адама дух свети је одвео у пустињу да буде иску- александар милојков три иконе будућег века монаштво нијесамо пуки подвиг једневере, већ тајанствена пројава истинитог човека којије то човек ? 28 l православни мисионар l 5/2010 шан од ђавола, баш као некада старог адама и еву у едемском врту након четрдесетодневног поста кушач пред господа излази са првом кушњом: ако си син божији, реци да камење ово постану хлебови (мт 4, 3) нови адам на то одговара: не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста божијих (мт 4, 4) то је први завет, завет уздржања тим заве- том се излечује човекова погрешна одлука да свој живот базира искључиво на односу са створеном природом јер ако човек општи само са створеном природом око себе, једући и пијући од њених плодова, на крају ће окусити смрт човеку је нужно да се нахрани речју божијом како би заиста био жив реч очева, син божији је зато и постао човек – да сваки који од његовог тела и крви окуси више не умире, него да има живот вечни завет уздржања лечи и заблуду да се смртност човекова може излечити природном сексуалношћу и рађањем потомака колико год деце родио неки човек, он никада неће роди- ти себе човек рађањем спашава људску врсту, али не и оно у шта смрт директно удара – конкретну људску личност тако први монашки завет, завет уздржања, бива иконом будућег човека јер се већ сада уздржава природног одржавања живота – хране и сексуалности монах тиме сведочи да су тело и крв христова право јело и право пиће (јн 6, 55) сведо- чи и да право обесмрћење није обесмр- ћење безличне људске врсте, већ обе- смрћење људских личности, синова и кћери божијих који се не жене и не удају јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су божији када су сино- ви васкрсења (лк 20, 36) попевши господа на врх јерусалим- ског храма, кушач пред њега ставља и другу кушњу: ако си син божији, скочи доле, јер је писано: анђелима својим
Свеска: 315 | Православно монаштво
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Јоил (Булатовић), игуман манастира Ћириловац фото: Живота Ћирић Фотографија на другој страни корице: Архимандрит Нектарије (Татарин), игуман манастира Средиште фото архива омладине при храму Светог Саве у Београду Фотографија на трећој страни корице: Монахиња у Пећкој Патријаршији фото: Анђела Стевановић PRAVOSLAVNI септембар / октобар 2010 стране Фотографија на полеђини корице: Манастир Грачаница фото: Александар Радош misionar Реч уредника Православно монаштво: историја, суштина и значај 2-3 Старечник Монах је највећи друштвени радник 4-6 Светитељи нашег времена Преподобномученица Монахиња Марија 7-9 Хришћанска иконографија Симболика рибе у ранохришћанској иконографији 10-13 Света Земља Значај поклоништва за хришћанско образовање 14-16 Аскетика Пост од Старог Завета до наших дана 16-19 Црквеноправне теме Могућности аутентичног тумачења канонског предања 20-23 ТЕМА БРОЈА Монашки кенозис - феномен који није од овога света 24-26 Три иконе будућег века 27-30 Свети Теофан Затворник Најважнији монашки труд је очишћење срца од страсти 31-33 Разговор са оцем Тихоном (Ракићевићем), игуманом манастира Студенице Стрмим путем до Царства Небеског 34-38 Слобода као темељ подвижничког живота у монаштву и браку 38-40 Монаштво: историјски и практични увод 41-43 Размишљања у тишини 44-45 Песнички станује човек Три сијалице 46-47 Друштвена одговорност хришћана Подршка православних особама са инвалидитетом 48-49 Земља живих Победити своју површност 50-51 Друштвена одговорност хришћана Људска права и Православље 52-53 Живот у Христу Криза духовног живота 54-57 Беседа Светоандрејевска нада 58-59 Мисија у савременом свету Црква и нови комуникациони системи 60-62 Из другачијег угла Октоберфест 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 5/2010 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Горан Живковић, јереј Угрин Поповић, јереј Јован Бабић, Татјана Радић, Александар Савић Милана Вучићевић, Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу з
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Јоил (Булатовић), игуман манастира Ћириловац фото: Живота Ћирић Фотографија на другој страни корице: Архимандрит Нектарије (Татарин), игуман манастира Средиште фото архива омладине при храму Светог Саве у Београду Фотографија на трећој страни корице: Монахиња у Пећкој Патријаршији фото: Анђела Стевановић PRAVOSLAVNI септембар / октобар 2010 стране Фотографија на полеђини корице: Манастир Грачаница фото: Александар Радош misionar Реч уредника Православно монаштво: историја, суштина и значај 2-3 Старечник Монах је највећи друштвени радник 4-6 Светитељи нашег времена Преподобномученица Монахиња Марија 7-9 Хришћанска иконографија Симболика рибе у ранохришћанској иконографији 10-13 Света Земља Значај поклоништва за хришћанско образовање 14-16 Аскетика Пост од Старог Завета до наших дана 16-19 Црквеноправне теме Могућности аутентичног тумачења канонског предања 20-23 ТЕМА БРОЈА Монашки кенозис - феномен који није од овога света 24-26 Три иконе будућег века 27-30 Свети Теофан Затворник Најважнији монашки труд је очишћење срца од страсти 31-33 Разговор са оцем Тихоном (Ракићевићем), игуманом манастира Студенице Стрмим путем до Царства Небеског 34-38 Слобода као темељ подвижничког живота у монаштву и браку 38-40 Монаштво: историјски и практични увод 41-43 Размишљања у тишини 44-45 Песнички станује човек Три сијалице 46-47 Друштвена одговорност хришћана Подршка православних особама са инвалидитетом 48-49 Земља живих Победити своју површност 50-51 Друштвена одговорност хришћана Људска права и Православље 52-53 Живот у Христу Криза духовног живота 54-57 Беседа Светоандрејевска нада 58-59 Мисија у савременом свету Црква и нови комуникациони системи 60-62 Из другачијег угла Октоберфест 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 5/2010 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник ђакон Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Горан Живковић, јереј Угрин Поповић, јереј Јован Бабић, Татјана Радић, Александар Савић Милана Вучићевић, Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу з
Одреднице:
1. 52712 / ...се стиче једино богом и у једно од светих места унутар цркве ВАСКРСЕЊА христовог у јерусалиму 16 l православни мисионар l 5/2010 богу, али се оваква, поклоничка иску- ства оприсутњују, св...
2. 60891 / ...каже: ја сам истина (јн 14, 6) суштина наше вере је у радости ВАСКРСЕЊА христовог, а не у хладноћи знања (макар и о христу) којем се робује, које удаљава од бли- жњег и приводи себи, а не бог...
3. 63275 / ...умрети, јер су као анђели, и синови су божији када су сино- ви ВАСКРСЕЊА (лк 20, 36) попевши господа на врх јерусалим- ског храма, кушач пред њега ставља и другу кушњу: ако си син божији, с...
4. 104601 / ...– и као што је свети павле незнабошцима посведочио истину ВАСКРСЕЊА христовог и био због тога делимично извргнут и руглу – и данас је пред црквом изазов да своје овце пошаље међу вук...
1. 52712 / ...се стиче једино богом и у једно од светих места унутар цркве ВАСКРСЕЊА христовог у јерусалиму 16 l православни мисионар l 5/2010 богу, али се оваква, поклоничка иску- ства оприсутњују, св...
2. 60891 / ...каже: ја сам истина (јн 14, 6) суштина наше вере је у радости ВАСКРСЕЊА христовог, а не у хладноћи знања (макар и о христу) којем се робује, које удаљава од бли- жњег и приводи себи, а не бог...
3. 63275 / ...умрети, јер су као анђели, и синови су божији када су сино- ви ВАСКРСЕЊА (лк 20, 36) попевши господа на врх јерусалим- ског храма, кушач пред њега ставља и другу кушњу: ако си син божији, с...
4. 104601 / ...– и као што је свети павле незнабошцима посведочио истину ВАСКРСЕЊА христовог и био због тога делимично извргнут и руглу – и данас је пред црквом изазов да своје овце пошаље међу вук...
13
Свеска: 317 | Света Литургија
...сетимо се да су апостоли лука и клеопа непосредно послеВАСКРСЕЊА 📌 пре-
познали христа у једном странцу којим
им се придружио на путу за емаус –
важно је приметити да су га пре-
познали т
...сетимо се да су апостоли лука и клеопа непосредно после
МЕТА инфо: Р:18888 К:148728 Д:82
| Свеска 317 |
Свеска: 317 | Света Литургија
... погледу није било потребно ништа објашњавати нити им указивати на значај причешћи- вања желећи да буду са христом што више и што присније, они себи нису дозвољавали луксуз да одсуствују са литургијских сабрања нити да их своде на пуко средство за постизање духовног мира сетимо се да су апостоли лука и клеопа непосредно после васкрсења пре- познали христа у једном странцу којим им се придружио на путу за емаус – важно је приметити да су га пре- познали тек пошто је преломио хлеб (лк 24, 30–31) стога недељна ломљења хлебова (=данашња литургија) за древне хришћане нису била некаква религиозна дужност, норма, обичај, нити сред- ство за постизање духовног мира, већ темељ целога бића и време- простор сусрета са христом сто- га, онде где постоји истинска жеђ за христом и вапај бића за бесмрт- ношћу, став да је литургија служба над службама је сам по себи јасан данас истинска припадност христу међу многим хришћанима (поготово они- ма који хришћанству припадају у контек- сту традиције) представља праву реткост такво стање захтева огроман напор од стране свештенослужитеља да би се ство- рила здрава литургијска динамика речи ту просто нису довољно – обнова литур- гијске свести може уродити плодом једи- но уколико и сами будемо носиоци литургијског начина живота, како у оквиру храмовне порте, тако и ван ње но, мисија речи, иако није довољна, сва- како је потребна, те с тим у вези овај број православног мисионара тематски посве- ћујемо литургији као служби над слу- жбама с љубављу у христу господу, јереј оливер суботић света литургија - служба над службама реч уредника 4 l православни мисионар l 1/2011 светачник љубав која полаже душу своју за ближњега свога у нашем народу постоји изрека: „продао би веру за вечеру“ када чујемо такве речи, све нам је јасно сигурни смо да је то последња лествица издаје човековог достојанства, и о томе нема потребе пуно промишљати ето још једног документа за фиоку наше убеђености да знамо да прочитамо људе но, можда бисмо могли да прочитамо још понешто житија светих нису тако популарна литература данашњице – превише су обимна, а времена све мање зато ћуте на полицама и треба их ослободити окова ћутања поред свете анастасије римљанке и светог аврамија затворника, житија светих за 29 октобар (11 новембар) описују богоугодни живот још неких мање познатих светитеља међу њима је и преподобномученик тимотеј есфиг- менски тимотеј есфигменски је у почетку трандафил, сељанин из тракије води миран и богоугодан живот са супругом и две кћери изненада се појави неко коме то засмета у тексту се тај незванац нази- ва „злобни враг“ својственим му лукав- ством, убрзо нађе посредника за своју замисао млади турчин оте трандафило- ву жену и одведе је у харем ето повода да трандафил похули на бога па зар да похота неверника буде јача од божијег благослова брака? где одоше плодови усрдних молитава и доброчинстава? трандафил, међутим, није похулио на бога, није се одао алкохолу нити је зажи- вео мржњом према неправедним „окупа- торима“ одлучио је да, по примеру господа, потражи изгубљену овчицу сместивши кћери на сигурно, јер се бојао да их не снађе слична судбина, он креће у мисију у томе није било жеље за аванту- ризмом, већ за спасењским служењем јер ни син човечији није дошао да му служе, житија светих нису тако популарна литература данашњице – превише су обимна, а времена све мање зато ћуте на полицама и треба их ослободити окова ћутања александар р јевтић јануар/фебруар 2011 l православни мисионар l 5 него да служи и даде живот свој у откуп за многе (мт 20, 28) молитвеним вапајима ка господу и уз помоћ добрих људи успео је да побуди жену на жељу за избављењем тиме се показао као верни подражаватељ господа који не спасава насилно и који је рекао: није воља оца вашега небескога да про- падне један од ових малих (мт 18, 14) благодат као благослов господњи за жртвену ревност љубави трандафилове није изостала – његова жена, по речима житија, осети одвратност према мусли- манској вери, покаја се за свој пад и реши да се врати хришћанској вери препо- знавши ову љубав као несебичну и дале- ко узвишенију од сваке плотске, сведо- бри господ је испунио обећање дато у јеванђељу: иштите, и даће вам се; тра- жите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (мт 7, 7) оно што следи је, међутим, прилично саблажњиво: по женином савету, да би уопште могла да се ослободи из харема, трандафил притворно прелази у ислам и од суда добија дозволу да поново живи са њом да су одлучили да на томе остане, о њима не бисмо читали у житијима све- тих но, оно што су пре такве одлуке договорили чини сасвим другачији след догађаја иако текст не помиње име жене, она нимало не заостаје за својим вољеним наиме, њен предлог је био да – пошто трандафил наизглед пређе у ислам и она се ослободи харема – обоје оду у мана- стир и целога живота искају опроштај за невољни пад да би обоје спасили душу тако је и било није проблем што житије не носи име и по њој – зар је мало за нас незнаних светих, чија имена ти, господе, знаш? одавде крећемо само са монахом тимо- тејем из лавре светог атанасија на атосу он примивши ангелски лик прилагаше труд труду, и у лаврском братству беше као анђео после седам година живота у подвизима покајања, смирења и послуша- ња, овај монах прелази у манастир есфиг- мен подстакнут мученичком смрћу и трандафилова жена подвиг трандафилове жене није посебно истакнут у овом житију то не значи да је он за потцењивање, о чему сведочи њен пристанак да се одрекне привремених харемских ужи- вања упуштање у неизвесност осми- шљавања избављења из исламског окружења и повратка међу право- славне, а потом и монашење то недво- смислено потврђују
... погледу није било потребно ништа објашњавати нити им указивати на значај причешћи- вања желећи да буду са христом што више и што присније, они себи нису дозвољавали луксуз да одсуствују са литургијских сабрања нити да их своде на пуко средство за постизање духовног мира сетимо се да су апостоли лука и клеопа непосредно после васкрсења пре- познали христа у једном странцу којим им се придружио на путу за емаус – важно је приметити да су га пре- познали тек пошто је преломио хлеб (лк 24, 30–31) стога недељна ломљења хлебова (=данашња литургија) за древне хришћане нису била некаква религиозна дужност, норма, обичај, нити сред- ство за постизање духовног мира, већ темељ целога бића и време- простор сусрета са христом сто- га, онде где постоји истинска жеђ за христом и вапај бића за бесмрт- ношћу, став да је литургија служба над службама је сам по себи јасан данас истинска припадност христу међу многим хришћанима (поготово они- ма који хришћанству припадају у контек- сту традиције) представља праву реткост такво стање захтева огроман напор од стране свештенослужитеља да би се ство- рила здрава литургијска динамика речи ту просто нису довољно – обнова литур- гијске свести може уродити плодом једи- но уколико и сами будемо носиоци литургијског начина живота, како у оквиру храмовне порте, тако и ван ње но, мисија речи, иако није довољна, сва- како је потребна, те с тим у вези овај број православног мисионара тематски посве- ћујемо литургији као служби над слу- жбама с љубављу у христу господу, јереј оливер суботић света литургија - служба над службама реч уредника 4 l православни мисионар l 1/2011 светачник љубав која полаже душу своју за ближњега свога у нашем народу постоји изрека: „продао би веру за вечеру“ када чујемо такве речи, све нам је јасно сигурни смо да је то последња лествица издаје човековог достојанства, и о томе нема потребе пуно промишљати ето још једног документа за фиоку наше убеђености да знамо да прочитамо људе но, можда бисмо могли да прочитамо још понешто житија светих нису тако популарна литература данашњице – превише су обимна, а времена све мање зато ћуте на полицама и треба их ослободити окова ћутања поред свете анастасије римљанке и светог аврамија затворника, житија светих за 29 октобар (11 новембар) описују богоугодни живот још неких мање познатих светитеља међу њима је и преподобномученик тимотеј есфиг- менски тимотеј есфигменски је у почетку трандафил, сељанин из тракије води миран и богоугодан живот са супругом и две кћери изненада се појави неко коме то засмета у тексту се тај незванац нази- ва „злобни враг“ својственим му лукав- ством, убрзо нађе посредника за своју замисао млади турчин оте трандафило- ву жену и одведе је у харем ето повода да трандафил похули на бога па зар да похота неверника буде јача од божијег благослова брака? где одоше плодови усрдних молитава и доброчинстава? трандафил, међутим, није похулио на бога, није се одао алкохолу нити је зажи- вео мржњом према неправедним „окупа- торима“ одлучио је да, по примеру господа, потражи изгубљену овчицу сместивши кћери на сигурно, јер се бојао да их не снађе слична судбина, он креће у мисију у томе није било жеље за аванту- ризмом, већ за спасењским служењем јер ни син човечији није дошао да му служе, житија светих нису тако популарна литература данашњице – превише су обимна, а времена све мање зато ћуте на полицама и треба их ослободити окова ћутања александар р јевтић јануар/фебруар 2011 l православни мисионар l 5 него да служи и даде живот свој у откуп за многе (мт 20, 28) молитвеним вапајима ка господу и уз помоћ добрих људи успео је да побуди жену на жељу за избављењем тиме се показао као верни подражаватељ господа који не спасава насилно и који је рекао: није воља оца вашега небескога да про- падне један од ових малих (мт 18, 14) благодат као благослов господњи за жртвену ревност љубави трандафилове није изостала – његова жена, по речима житија, осети одвратност према мусли- манској вери, покаја се за свој пад и реши да се врати хришћанској вери препо- знавши ову љубав као несебичну и дале- ко узвишенију од сваке плотске, сведо- бри господ је испунио обећање дато у јеванђељу: иштите, и даће вам се; тра- жите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (мт 7, 7) оно што следи је, међутим, прилично саблажњиво: по женином савету, да би уопште могла да се ослободи из харема, трандафил притворно прелази у ислам и од суда добија дозволу да поново живи са њом да су одлучили да на томе остане, о њима не бисмо читали у житијима све- тих но, оно што су пре такве одлуке договорили чини сасвим другачији след догађаја иако текст не помиње име жене, она нимало не заостаје за својим вољеним наиме, њен предлог је био да – пошто трандафил наизглед пређе у ислам и она се ослободи харема – обоје оду у мана- стир и целога живота искају опроштај за невољни пад да би обоје спасили душу тако је и било није проблем што житије не носи име и по њој – зар је мало за нас незнаних светих, чија имена ти, господе, знаш? одавде крећемо само са монахом тимо- тејем из лавре светог атанасија на атосу он примивши ангелски лик прилагаше труд труду, и у лаврском братству беше као анђео после седам година живота у подвизима покајања, смирења и послуша- ња, овај монах прелази у манастир есфиг- мен подстакнут мученичком смрћу и трандафилова жена подвиг трандафилове жене није посебно истакнут у овом житију то не значи да је он за потцењивање, о чему сведочи њен пристанак да се одрекне привремених харемских ужи- вања упуштање у неизвесност осми- шљавања избављења из исламског окружења и повратка међу право- славне, а потом и монашење то недво- смислено потврђују
Свеска: 317 | Света Литургија
... Фотографија на насловној страни корице: Архиепископ охридски Јован служи Литургију у Саборној цркви фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ хвостански Атанасије са верним народом фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Умировљени Епископ ЗХП Атанасије са децом фото: ђакон Драган С Танасијевић PRAVOSLAVNI ЈАНУар / ФЕБРУар 2011 стране Фотографија на полеђини корице: Црква Вазнесења Господњег у Жаркову фото: ђакон Драган С Танасијевић misionar Реч уредника Света Литургија - Служба над службама 2-3 Светачник Љубав која полаже душу своју за ближњега свога 4-6 Старечник Довитљиве поуке старца Пајсија 7-9 Савремена теологија Саборност као резултат заједнице и јединства 10-11 Подвижничко слово Мисли о Литургији 12-13 Живот у Христу Шта је истина? 14-15 Из историје Цркве Необично виђење о животу и делу грофа Лава Николајевича Толстоја 16-19 Црквеноправне теме Однос између црквеног и државног законoдавства у Србији 20-23 Тема броја Сада и овде, али још увек не 24-29 Твоје од Tвојих 30-32 Живот хришћана - непрестана припрема за Свету Литургију 33-35 Разговор с протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду Литургија – Светајна Цркве по Светом Николи Кавасили 36-39 Литургија и богословље 40-43 Социјални значај „литургије после Литургије“ 44-45 Литургија и (вечно) млади 46-47 Евхаристија је обострано даривање своје сасвим другости 48-51 Песнички станује човек Израз лица 52-53 Земља живих Поново се родити и живети 54-55 Света земља Поклоништво у Старом завету 56-59 Хришћанство и култура Кич – један од модерних грехова 60-62 Из другачијег угла Прима се 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 1/2011 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник јереј Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Савић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за н
... Фотографија на насловној страни корице: Архиепископ охридски Јован служи Литургију у Саборној цркви фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ хвостански Атанасије са верним народом фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Умировљени Епископ ЗХП Атанасије са децом фото: ђакон Драган С Танасијевић PRAVOSLAVNI ЈАНУар / ФЕБРУар 2011 стране Фотографија на полеђини корице: Црква Вазнесења Господњег у Жаркову фото: ђакон Драган С Танасијевић misionar Реч уредника Света Литургија - Служба над службама 2-3 Светачник Љубав која полаже душу своју за ближњега свога 4-6 Старечник Довитљиве поуке старца Пајсија 7-9 Савремена теологија Саборност као резултат заједнице и јединства 10-11 Подвижничко слово Мисли о Литургији 12-13 Живот у Христу Шта је истина? 14-15 Из историје Цркве Необично виђење о животу и делу грофа Лава Николајевича Толстоја 16-19 Црквеноправне теме Однос између црквеног и државног законoдавства у Србији 20-23 Тема броја Сада и овде, али још увек не 24-29 Твоје од Tвојих 30-32 Живот хришћана - непрестана припрема за Свету Литургију 33-35 Разговор с протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду Литургија – Светајна Цркве по Светом Николи Кавасили 36-39 Литургија и богословље 40-43 Социјални значај „литургије после Литургије“ 44-45 Литургија и (вечно) млади 46-47 Евхаристија је обострано даривање своје сасвим другости 48-51 Песнички станује човек Израз лица 52-53 Земља живих Поново се родити и живети 54-55 Света земља Поклоништво у Старом завету 56-59 Хришћанство и култура Кич – један од модерних грехова 60-62 Из другачијег угла Прима се 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 1/2011 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник јереј Оливер Суботић Оперативни уредник Бранимир Нешић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Лидија Глишић Уређивачки одбор Мисионара: јереј Вукашин Милићевић, јереј Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Савић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за н
Одреднице:
1. 10348 / ...оног часног и живототвор- ног крста и до оног великог и славног ВАСКРСЕЊА и на небо вазнесења ти су догађаји располутили на двоје не само завесу светиње над светињама у јеру- салимск...
1. 10348 / ...оног часног и живототвор- ног крста и до оног великог и славног ВАСКРСЕЊА и на небо вазнесења ти су догађаји располутили на двоје не само завесу светиње над светињама у јеру- салимск...
14
Свеска: 318 | Црква и глобализација
...тајна понизности и узди- зања као истинског страда- ња иВАСКРСЕЊА 📌 онога који
је могао да каже „ја сам пут,
истина и живот“ (јн 13, 8)
то је вага која не лаже када
мери на њој се они за које
д
...тајна понизности и узди- зања као истинског страда- ња и
МЕТА инфо: Р:21596 К:178131 Д:98
| Свеска 318 |
Свеска: 318 | Црква и глобализација
... и да никада не треба да очаја- вамо, јер имамо бар онај један талант тиме нас чува од малодушности с дру- ге стране, она нас опoмиње да смо сваки талант добили од бога тиме смо позва- ни на благодарност богу и на одговор- ност при употреби таланата у дубинама ове приче почи- ва тајна понизности и узди- зања као истинског страда- ња и васкрсења онога који је могао да каже „ја сам пут, истина и живот“ (јн 13, 8) то је вага која не лаже када мери на њој се они за које данас у жаргону кажу да су „много тешки“ због новца који поседују, могу показати лакши од перцета да пара- докс буде још већи, онај који мери је био сирома- шнији од птица и лисица које су бар главу имале где склонити јасно нам је да мера новца коју посе- дујемо не одлучује о томе какви смо пред господом зашто је онда теофило рекао да је живот трговина? зар није господ испревртао столове трговаца у јерусалимском храму (мт 21, 12-13; мк 11, 15-17)? на основу записа о теофилу није тешко дати одговор он је трговао као мудри слуга који је таланте умно- жио трговао је несебично, искрено, пожртвовано, молитвено и са љубављу нико његовом трговином није био оштећен гладни су добили да једу, жед- ни да пију, болесне је молитвом исцељи- вао, а растужене тешио једном речју, свима је био све све то од своје нема- штине поседовао је само крпе у које се одевао, бедну кућицу у којој је живео и теофил јуродиви 12 l православни мисионар l 2/2011 бика који му је служио као превозно средство зато га многи и одбациваху и називаху лудим за трговинска мерила овога света такви људи и не могу да буду ништа више него непрофитабилни вишак – чланови замишљеног перспек- тивног друштва лудост христа ради за православни доживљај света и човека теофило јесте луд, али христа ради то је мудрост која надилази овај свет, граничећи не са потрошачком шизофренијом већ са вечношћу некретнина којом је он трговао су добра дела, а оптицајна валута света тајна љубави у савременом трговачком свету то је оно што највише недостаје трговина није проклет занат, трговци нису проклети људи, богатство није проклетство о томе су дивно говорили и писали свети јован златоусти и свети василије велики: богоносни богослови и литурзи цркве божије су све гледали кроз кључаоницу царства небеског ништа није лоше само по себи, таквим га чини наше настројење и употреба као личности ми смо усмерени ка трго- вини у животу нема монопола посто- ји насушна глад за заједницом несебич- не љубави и добронамерности у рано- хришћанским списима (прва саборна посланица светог апостола петра и посланица диогнету) хришћани се називају путницима данас бисмо могли рећи и трговачким путницима не треба се бојати трговине, већ опа- сности да постанемо лоши трговци који тргују туђим сузама, градећи дворце лажне среће који ће нас пре или после затрпати у својим рушевинама будимо светлост свету ма на каквим он основа- ма почивао можда их тако и промени- мо на боље за пример имамо човеко- љубца господа исуса христа и непре- гледну колону светитеља његових међу њима је свети теофило да са њима можемо и ми да будемо сведочи господ који је рекао: „ево ја сам с вама у све дане до свршетка света“ (мт 28, 19) такође, о томе сведочи и начин на који се дотакао наших срца филм остр- во монах анатолиј никога није оставио светачник преподобни јеросхимонах теофил јуродиви: савремена икона сцена из филма „острво“ март/април 2011 l православни мисионар l 13 равнодушним да је редитељ филма павле лунгин пред собом имао и кори- стио за осмишљавање улоге монаха анатолија (улогу одиграо петар мамо- нов) житије христа ради јуродивог схи- јеромонаха теофила кијево-печерског више је него очигледно многобројни и упечатљиви детаљи, па чак и име уче- ног монаха јова, то недвосмислено потврђују гледаност овог филма и ути- сци које је оставио подгревају наду да дух христов који је делао у јуродивом теофилу и јуродивом анатолију из фил- ма делује и даље још нисмо постали окамењеног срца господња прича о талантима и теофи- лове речи о животу као времену тргови- не могу нам помоћи да се не плашимо савременог нам трговачког света оне позивају на преображавање себе и света, а не на бежање од себе и од света ако себе осветимо примајући јединог светог задобићемо снагу и мудрост да сваку своју делатност учинимо светом ни трговина не може бити изузетак умно- жавајући таланте и са љубављу изграђу- јући себе и своје ближње моћи ћемо позвати и друге да преиспитају себе да ли тргују у истини тако ничеова етика љубави према даљњем може задобити оно што јој недостаје то је господ исус христос као крајеугаони камен на коме се једино исплати зидати грађевину живота она ће трајати дуже од ма које друге грађевине, јер је њен темељ саже- так историје и царства небеског, алфа и омега, први и последњи, почетак и свр- шетак (откр 22, 13) теофил јуродиви - угодник божији теофил јуродиви је рођен 1788 лета господњег у месту махновју (кијевска губернија) од оца свеште- ника андреја и мајке ефросиније на крштењу је добио име тома, а његов млађи брат близанац добио је име калиник мајка је малог тому неколико пута покушала да убије, јер је у свом сујеверју мислила да је вампир – пошто није хтео да сиса мајчино млеко одгајао га је воденичар, један стари свештеник, а потом и стриц – кијево-печерски монах кратко је трајало његово школско образовање у духовној академији лета господњег 1812 постаје искуше- ник, 1821 монах теодорит, 1822 јерођакон, 1827 јеромонах, а 1834 схимник теофил боравио је у братском манастиру, а потом у китајевској и голо- сјејевској пустињи наизменично упокојио се у господу 1853 лета господњег у китајевској пусти- њи међу свете угоднике божије је убројан и од цркве канонизован 1993 лета господњег његов свештени спомен црква божија про- славља 28 октобра⁄10 новембра 14 l православни мисионар l 2/2011 превод са јелинског: милана вучићевић поуке старца пајсија старечник старчева борба са демоном старац је угостио неког позна- ника у својој колиби ујутру, када је устао, чекао је старца да изађе када се појавио, старац је био рашчупан, мантија исцепа- на, бркови накострешени, брада неуредна помислио је да је ста- рац тако изгледао јер се изнурио од целоноћне молитве тада ста- рац стаде на врата и поче да му говори о борби коју је имао целу ноћ, о рату са једним лукавим - био је неки мали демон – ништа озбиљно зграбио сам га и показао му и схва- тио је али немој да се плашиш христос је са нама умножавање слаткиша неки старчев посети- лац сматрао је да се у наше време не догађају чуда старац је пре- познао његово маловерје, па му је рекао: - узми ову кутију и почасти госте (гостију је било отпри- лике дванаест, а у кутији само три слаткиша) али, старче -уради како сам ти рекао и узми и ти један (и заиста, кад их је све послужио, узео је и сам један на крају је видео да се у кутији и даље налазе три слаткиша) - богу ништа није немогуће март/април 2011 l православни мисионар l 15 различита фреквенција посетиоцу који се свађао са својим родитељима: - твоји родитељи тебе много воле, али како да се споразумете! теби је радио намештен на страној, оцу на народној, а мајци на класичној музи- ци, твојој сестри негде другде свако од вас је на својој „фреквен- цији“ ако сви не окренете точкић на цркву, нећете се споразумети! заливање душе - дрво не може да рађа плодове нити да напредује, ако се не стара- мо о њему, не окопавамо га, не заливамо тако и човек – ако се не очисти и не окопа унутар себе како би отишли сви греси и стра- сти преко духовника, ако не залива своју душу речју божјом и благодаћу светих тајни, неће убирати плодо- ве врлина 16 l православни мисионар l 2/2011 старац је више волео „јефтина места“ у цркви је старац увек седео на последњој стасидији неки монах, који га је веома поштовао, рекао му је: старче, зашто не дођете напред? - овде су јефтинија места! пасош искушења - искушења треба да прихватамо стр- пљиво, без бриге, као благослов божји када је неко према нама неправедан, треба да се радујемо и да о томе који нам чини неправду размишљамо као о добротвору зато што је он разлог наше залога у будућем животу искушењима, која су по божјем допуштењу, он нас припрема за своје царство небеско, држећи у руци наш пасош искушења колико молитви на бројаници? старче, колико молитви је потребно на бројаници? - један земљорадник од једног хектара који посеје може да добије пет хиљада килограма пшенице, а други од пет хектара не добије ни семе које је засејао; а остане му и замор у руци од плуга једноставан живот - ваш живот треба да буде једноста- ван да нема захтева да не тражите само олакшице једном ми је неки немац донео овде неки апарат који сече хлеб на кришке поклонио ми га је како би ми олакшао рекао сам му: ма, шта је ово? није ми то потребно нећу увек имати хлеб божија математика - пред богом је све добро: и десет од пет таланата, и четири од два, и два од јед– ног таланта божја праведност има дру- гачија математичка правила - један и један некада су два, а некада два милиона житија су пуна витамина - за сабраност уопште, а посебно у молитви, као и за окрепљење душе, нео- пходно је изучавање новог завета, а од помоћи су и дела светих отаца житија много помажу јер се у њима налазе сви „витамини“ који су души потребни ко стигне старче, ко треба да обавља кућне послове? жена или мушкарац? - ко стигне први тај ће имати и већу плату из књиге довитљиве поуке старца пајсија, приређивач сотириос лисикатос старечник дуборез, из музеја византијске културе у солуну март/април 2011 l православни мисионар l 17 м ного је тешких година било у историји хришћанства, али су изразито крвави траг оставиле последње године 3 и почетне године 4 века један од историчара тога времена, лактанције, пише: „када бих имао стотину уста и гвоздени језик, ни онда не бих могао набројати сва мучења која су хришћани подносили гвожђе се тупило и ломило на њима; убице су се замарале, радећи на смену, по реду“ и када је огањ многобоштва и безбоштва римског цара диоклецијана изгледао неза- уставив, једна мала искра је пројавила наду наиме, један од савладара диоклеци- јанових, владар констанције је потајно био благонаклон хришћанима, а његов син константин постаће моћни заштитник маленог стада хришћанског после смрти оца константин се зацарио на његово место и био један од шест римских царева, савладара богољубиви цар цар константин (306-337 г), син кон- станција хлора (флора) и августе јелене, рођен је 274 г у медијани близу ниша пред битку са римским царем максенци- јем (коме је цар константин био савладар у галији и британији) над сунцем му се поја- вио светао крст, на ком је прочитао: „тиме побеђуј“ од тог тренутка његов живот је добио крсноваскрсни смисао то ће цару константину бити светопавловски призив, значајцара константина за свету земљу миланским едиктом цар константин издиже хришћанство на раван признате државне религије овај догађај промениће и историју поклоничких путовања свети цар константин и царица јелена хаџи драган б поповић света земља 18 l православни мисионар l 2/2011 који ће променити како његов тако и животе многих исте ноћи, у сну му се јавио господ христос и поучио га да тај крсни знак стави на заставу, а себи и вој- ницима на шлемове и штитове у бици код милвијског моста цар константин односи значајну победу победивши касније и ликинија (који је константину био зет), последњег, петог савладара царства, 323 г цар константин је постао цар целокупног римског царства године 313 издаје милански едикт, којим је дао слободу хришћанима само десет година пре тога безбожни диоклецијан је на улазу у римски сенат поставио огромну таблу са натписом: „ја победих хришћан- ство“ миланским едиктом цар констан- тин издиже хришћанство на раван призна- те државне религије овај догађај промени- ће и историју поклоничких путовања видевши да рим и даље сија испразним многобоштвом, цар константин на босфо- ру, на темељима градића византа, подиже велелепну престоницу константинопољ (цариград), и отпоче са обнављањем хра- мова, манастира и других светих места, желећи да од њега направи велики покло- нички центар царске задужбине у светој земљи његова мајка, света благоверна царица јелена је у светој земљи подигла, украсила и обновила 22 храма и пронашла часни крст господњи истинита света места и христов гроб царици јелени је показао 326 г јерусалимски епископ макарије градња саборне цркве христовог гроба трајала је девет година црква је завршена и освеће- на 13 септембра 335 г, кога дана је цар константин прославио 30 година царева- ња ово је и почетна година силаска благо- датног огња на призив јерусалимских патријараха, неприкосновеног доказа исти- ните љубави христове сматрајући себе недостојним, јер су му руке биле окрвављене ратовима, он не одлази заједно са мајком у свету земљу, али бди над тамошњим црквеним радови- ма, бивајући све време у вези с градитељи- ма занимљива је једна преписка са еписко- пом јерусалимским макаријем из које света земља март/април 2011 l православни мисионар l 19 издвајамо део у коме се јасно види шта је цар желео али и остварио: „потруди се да саборна црква христо- вог гроба не буде само најлепша на све- ту, него да и детаљи буду такви да је ни најлепше грађевине у било ком граду не могу превазићи“ значајан напредак у историји поклони- штва свете земље допринео је проналазак часног крста господњег царица августа јелена, у присуству епископа макарија и јуде јеврејина (потоњег епископа јеруса- лимског кириака), проналази часни крст, који је био тајно закопан испод ђубришта иза голготе да копачи не би одустали због неподношљивог смрада, ова велика царица им је бацала златнике, а они тако наста- вљали са разгртањем ђубришта све до про- наласка крста господњег за време цара константина у 4 веку, затим у 5 и 6 веку за владавине царева теодосија великог и јустинијана, подигну- ти су велелепни храмови на свим светим местима: рођења, живота, рада и смрти спаситеља света – исуса христа, пресвете богородице и других светитеља у малој азији и на блиском истоку јерусалимски свештеник лукијан открио је мошти светог архиђакона сте- фана 415 г у присуству епископа јована тада је лукијан написао посланице свим црквама, што је знатно допринело покло- ништву свете земље – сведочио је блаже- ни августин упућене посланице садржа- вале су сведочанства о чудесним исцеље- њима над моштима светог стефана све- ти равноапостолни цар константин је доста пре ове посланице подигао две цркве посвећене првомученику стефану у константинопољу највећи покровитељ хришћана, владар константин не беше крштен све до пред сам крај живота ипак све време као кати- хумен цар је клечао пред господом, а душом и својим делима горео за веру и ближњег као кандило пред иконом светом године страдања свету земљу је 614 г опустошио пер- сијски цар хозрој (= цар) ii парвез и порушио већину цркава, одневши часни крст и заточивши јерусалимског патри- јарха захарију ромејски (византијски) цар ираклије (= херкул) (610-641 г), кренуће на благовести 624 г на персију, али ће заточени крст господњи и патријарха захарију ослободи- ти тек 628 г, када је персијом владао сироес цар ираклије је с тешкоћом обна- вљао светиње свете земље, коју су арапски муслимани заузели 637 г после изузетног поклоничког периода и живог живота вере у светој земљи, над хришћанима је почео да се надвија црни облак неизвесности, јер господ због слабости људских допушта меру раста кроз страдања његовог стада, што потврђује и историја свете земље у наредним периодима аутор је вероучитељ у архепископији беорадско-карловачкој 20 l православни мисионар l 2/2011 из историје цркве константинопољ – симбол хришћанског универзализма на темељу малог града византа на босфору, свети цар кон- стантин велики (око 280-337 г) оснива нови град, који је истовре- мено и град и царство као престони- ца првог хришћанског царства, одмах је сматран делом божијег надахнућа: светом цару константину јавља се бог да му одреди положај града на обали босфора и божије посредовање упра- во одређује град визант, који се налази на европској обали босфора, а не град халкидон, који се налази на азијској оба- ли; по упутству анђела свети цар кон- стантин велики црта контуре новог гра- да и по традицији која потиче од алек- сандра великог, граду даје своје име – константинопољ царство на истоку оснивање богом изабраног града кон- стантинопоља у историји се сматра сим- болом оснивања хришћанског царства насупрот риму, римски исток од кон- стантинопоља ствара свој политички и културни центар када је визант постао константинопољ, један нови свет ступа у историју, успоставља се ново римско царство у знаку нове (хришћанске) религије – византијско царство – које је створено од хришћана и за хришћане константинопољ представља верну копију рима, чије оснивање сведочи о померању пажње римске владе на исток, јер је исток, са својим потенци- јалима, био важан за царство иначе, становништво на истоку је у том перио- ду увелико прихватило хришћанство оснивање константинопоља и прихва- тање хришћанства заслуга су једног човека – светог цара константина вели- ђакон мр ненад идризовић од онога тренутка када је константинопољ постао средиште христијанизованог грчко-римског света, добио је неколико назива: нови рим или нови јерусалим и богородичин град најстарија сачувана мапа константинопоља из 1422 године: рад фирентинског картографа кристофора бунделмонтија (cristoforo buondemonti) март/април 2011 l православни мисионар l 21 константинопољ – симбол хришћанског универзализма ког ово су два главна стожера на који- ма почива византијско царство исто- ријско-филозофска веза између хри- шћанства и римског царства налази се у стиху из јеванђеља по луку: „а у дане оне изиђе заповест од ћесара августа да се попише сва васељена“ (лк 2, 1) попис становништва је једино изводљив када народ живи под једним царем (монархом), као што је то било у време августовог мира (pax augusta) августо- ва (63 пре христа – 14 после христа) заслуга је и то што је за време његове владавине укинута полиархија (влада- вина многих) занимљиво је ори- геново (око 185-254 г) мишљење, да је стварни смисао августовог успеха у томе што су се тако ство- риле неопходни услови за обја- вљивање јеванђељске поруке сви- ма народима, баш онако како је то христос рекао својим ученицима после васкрсења: „идите, дакле и научите све народе крстећи их у име оца и сина и светога духа“ (мт 28, 19) ориген каже да је рођење исуса христа у време августове владавине било израз божанског провиђења свети мелитон сардски (ii век) прихвата ову мисао у уопштенијем облику и каже да је срећа и напредак римског царства условљена ширењем хришћан- ства, које је утемељено у време августа главни заговорник ове мисли био је јевсевије кесаријски (263-339 г), који доводи у везу укидање нација унутар римског царства од стране августа са укидањем многобоштва од стране хри- шћанства; земаљску монархију повезује са божијом и у светом цару константи- ну великом препознаје довршиоца оно- га што је август започео, односно свега онога што је започето рођењем исуса христа константинопољ – нови рим свети григорије богослов емфатично поздравља новоосновани константино- пољ као нови и други рим, јер је он за њега један другачији непагански рим, нео- птерећен маном насилне владавине и тиранијом над слободним грађанима он још каже да у константинопољу борави хришћански римски цар, наследник (он овде мисли на светог цара теодосија вели- ког) „римљанина“ константина који је цркви поклонио слободу (милански едикт 313 године) од онога тренутка када је константино- пољ постао средиште христијанизованог грчко-римског света, добио је неколико назива: нови рим или нови јерусалим и богородичин град цар новог рима је победоносни миротворац, кога хришћани доживљавају као заступника и изласаника христовог на земљи универзални карак- тер византијског царства, заснованог на орао и змија: детаљ са подног мозаика из 6 века, константинопољска велика царска палата 22 l православни мисионар l 2/2011 из историје цркве римском наслеђу, учвршћен је васељенском идејом хришћанства за хришћане је рим- ско царство хришћанског истока, на челу са хришћанским царем у константинопо- љу, представљало нови хришћански поре- дак за целу васељену са једним царем и јед- ном вером, изображавајући на тај начин божији поредак на небесима у формирању политичке мисли византиј- ског човека свети оци су одиграли значајну улогу византијско друштво је почивало на религији, тако да је и њена политичка мисао почивала на религијским категоријама држава је друштвено-политич- ки, а не религијски феномен; међутим, једна тако ангажована религиозност каква је хришћан- ска није могла мимоићи ни дру- штвено-политичке феномене у потреби да им одреди место у односу између бога и света, између бога и човека, који је толико карактеристичан за новозаветно откровење од цркве се тражио одговор на питање какав је смисао постоја- ње државе и права, посматраних у светлу читавога новозаветног учења о спасењу византијски човек, по својим духовним пре- окупацијама религиозан као ретко који европски савременик његов, тражио је одговор утоли- ко снажније, уколико је његова динамичност у свакодневном животу друштва била изразити- ја каснији развој политичке идеологије византијског царства није био увек у складу са наме- рама и жељама његовог оснива- ча; ипак, остаје чињеница да је постојање византијског царства подређено подухвату светог цара константина великог аутор је стручни сарадник одељења за монографске публикације народне библиотеке србије цар константин велики: детаљ са мозаика из цркве свете софије у константинопољу, 10 век цртеж константинопоља из нирнбершке хронике: дела хартмана шедела објављеног 1493 године, четрдесет година после пада константинопоља у овој рубрици смо до сада више пута говорили на тему односа према канонском предању цркве ово је приказ једног размишљања о савре- меним искушењимa поимања и примене канонског предања у црквеном животу најпре треба споменути да се понекад канони сагледавају издвојено из контекста црквеног предања дакле, као некакви сувопарни прописи «који се извлаче из рукава, ако је потребан аргумент више» тако се канони често претварају у своју супротност, уместо да се управо њима руковођени људи спасавају и враћају светотајинском животу, њихово погрешно тумачење људе издваја из цркве a свети канони, по речима владике атанасија јевтића, не могу се одвојити од осталог црквеног корпуса, од живог тела живе цркве: од вере, теологије, све- тих тајни, организације, делатности, мисије, живог живота и рада цркве у свету канони цркве такође нису никаква «област која је резерви- сана само за одређене у цркви», већ област која треба да буде доступна и лаицима – народу божијем зборник канона би требало да буде састав- ни део домаће библиотеке сваког право- славног хришћанина који је заинтересован за православну духовност и црквени живот не би требало да се сви баве тума- чењем, али хришћанину је потребно и корисно основно познавање канона тако- ђе би корисно било да клирик сваког лаика који је заинтересован да из канонског пре- дања сазна поруку цркве и примени је на свој живот, упути у основе тумачења и примене истог канони и тајна над тајнама канонско право је уско повезано са пастирским богословљем, тј са пастирском применом канона стога, вреди споменути неке примере из праксе, који гово- ре о недоследној примени канона у црквеном животу није редак случај да се приликом налагања епи- тимија, трајање одлучења од св причешћа која су одређена у канонима примењују дословце на сваки случај има и све- штеника који иду дотле да осуђују своју браћу црквеноправне теме милош в маринковић опотреби oдговорног приступа канонском предању уцрквеномживоту verba movent, exempla trahunt (речи окрећу, римери вуку за соом) православни мисионар l 23 епископ далматински др никодим милаш, 1845-1915 24 l православни мисионар l 1/2011 свештенике који су за какав тежак грех дали покајнику једногодишњу епитимију, наместо вишегодишње какву налаже одре- ђени канон међутим, параметар за налага- ње епитимија јесте стање покајника, и ту само трајање епитимије не сме бити најва- жније управо св василије велики говори да треба «према посебности околности, повећати или смањити епитимију»1 други пример о коме говорим је питање припре- ме за причешћивање верника из перспек- тиве канонског предања често се као услов за примање причешћа поставља «пост на води», често и у периодима ван предвиђе- них постова та пракса понекад обухвати и пост суботом и недељом, што канони не дозвољавају2 има свештеника који иду и дотле да тврде како «у канонима пише да би требало држати шестодневни пост на води пред причешће» увек је потребна извесна припрема тј труд оног који жели прићи овој тајни над тајнама да се овде подсетимо и опомене апосто- ла павла која нас позива на трезве- ност и испитивање себе: «тако који једе овај хлеб или пије чашу 1 54 канон прве канонске посланице амфилохију еп иконијском: «о разлици ненамерних и намерних убистава знам да сам пре изве сног времена писао твоме бого чашћу, колико сам могао, и више од тога ништа не могу казати, а на твојој мудрости је да, према посебности окол ности, повећа или смањи епитимије» 2 о овој теми говори 66 апостолски канон: ако се неки клирик затече да пости у дан господ њи (недељу), или у суботу, осим једне једине (велике
... и да никада не треба да очаја- вамо, јер имамо бар онај један талант тиме нас чува од малодушности с дру- ге стране, она нас опoмиње да смо сваки талант добили од бога тиме смо позва- ни на благодарност богу и на одговор- ност при употреби таланата у дубинама ове приче почи- ва тајна понизности и узди- зања као истинског страда- ња и васкрсења онога који је могао да каже „ја сам пут, истина и живот“ (јн 13, 8) то је вага која не лаже када мери на њој се они за које данас у жаргону кажу да су „много тешки“ због новца који поседују, могу показати лакши од перцета да пара- докс буде још већи, онај који мери је био сирома- шнији од птица и лисица које су бар главу имале где склонити јасно нам је да мера новца коју посе- дујемо не одлучује о томе какви смо пред господом зашто је онда теофило рекао да је живот трговина? зар није господ испревртао столове трговаца у јерусалимском храму (мт 21, 12-13; мк 11, 15-17)? на основу записа о теофилу није тешко дати одговор он је трговао као мудри слуга који је таланте умно- жио трговао је несебично, искрено, пожртвовано, молитвено и са љубављу нико његовом трговином није био оштећен гладни су добили да једу, жед- ни да пију, болесне је молитвом исцељи- вао, а растужене тешио једном речју, свима је био све све то од своје нема- штине поседовао је само крпе у које се одевао, бедну кућицу у којој је живео и теофил јуродиви 12 l православни мисионар l 2/2011 бика који му је служио као превозно средство зато га многи и одбациваху и називаху лудим за трговинска мерила овога света такви људи и не могу да буду ништа више него непрофитабилни вишак – чланови замишљеног перспек- тивног друштва лудост христа ради за православни доживљај света и човека теофило јесте луд, али христа ради то је мудрост која надилази овај свет, граничећи не са потрошачком шизофренијом већ са вечношћу некретнина којом је он трговао су добра дела, а оптицајна валута света тајна љубави у савременом трговачком свету то је оно што највише недостаје трговина није проклет занат, трговци нису проклети људи, богатство није проклетство о томе су дивно говорили и писали свети јован златоусти и свети василије велики: богоносни богослови и литурзи цркве божије су све гледали кроз кључаоницу царства небеског ништа није лоше само по себи, таквим га чини наше настројење и употреба као личности ми смо усмерени ка трго- вини у животу нема монопола посто- ји насушна глад за заједницом несебич- не љубави и добронамерности у рано- хришћанским списима (прва саборна посланица светог апостола петра и посланица диогнету) хришћани се називају путницима данас бисмо могли рећи и трговачким путницима не треба се бојати трговине, већ опа- сности да постанемо лоши трговци који тргују туђим сузама, градећи дворце лажне среће који ће нас пре или после затрпати у својим рушевинама будимо светлост свету ма на каквим он основа- ма почивао можда их тако и промени- мо на боље за пример имамо човеко- љубца господа исуса христа и непре- гледну колону светитеља његових међу њима је свети теофило да са њима можемо и ми да будемо сведочи господ који је рекао: „ево ја сам с вама у све дане до свршетка света“ (мт 28, 19) такође, о томе сведочи и начин на који се дотакао наших срца филм остр- во монах анатолиј никога није оставио светачник преподобни јеросхимонах теофил јуродиви: савремена икона сцена из филма „острво“ март/април 2011 l православни мисионар l 13 равнодушним да је редитељ филма павле лунгин пред собом имао и кори- стио за осмишљавање улоге монаха анатолија (улогу одиграо петар мамо- нов) житије христа ради јуродивог схи- јеромонаха теофила кијево-печерског више је него очигледно многобројни и упечатљиви детаљи, па чак и име уче- ног монаха јова, то недвосмислено потврђују гледаност овог филма и ути- сци које је оставио подгревају наду да дух христов који је делао у јуродивом теофилу и јуродивом анатолију из фил- ма делује и даље још нисмо постали окамењеног срца господња прича о талантима и теофи- лове речи о животу као времену тргови- не могу нам помоћи да се не плашимо савременог нам трговачког света оне позивају на преображавање себе и света, а не на бежање од себе и од света ако себе осветимо примајући јединог светог задобићемо снагу и мудрост да сваку своју делатност учинимо светом ни трговина не може бити изузетак умно- жавајући таланте и са љубављу изграђу- јући себе и своје ближње моћи ћемо позвати и друге да преиспитају себе да ли тргују у истини тако ничеова етика љубави према даљњем може задобити оно што јој недостаје то је господ исус христос као крајеугаони камен на коме се једино исплати зидати грађевину живота она ће трајати дуже од ма које друге грађевине, јер је њен темељ саже- так историје и царства небеског, алфа и омега, први и последњи, почетак и свр- шетак (откр 22, 13) теофил јуродиви - угодник божији теофил јуродиви је рођен 1788 лета господњег у месту махновју (кијевска губернија) од оца свеште- ника андреја и мајке ефросиније на крштењу је добио име тома, а његов млађи брат близанац добио је име калиник мајка је малог тому неколико пута покушала да убије, јер је у свом сујеверју мислила да је вампир – пошто није хтео да сиса мајчино млеко одгајао га је воденичар, један стари свештеник, а потом и стриц – кијево-печерски монах кратко је трајало његово школско образовање у духовној академији лета господњег 1812 постаје искуше- ник, 1821 монах теодорит, 1822 јерођакон, 1827 јеромонах, а 1834 схимник теофил боравио је у братском манастиру, а потом у китајевској и голо- сјејевској пустињи наизменично упокојио се у господу 1853 лета господњег у китајевској пусти- њи међу свете угоднике божије је убројан и од цркве канонизован 1993 лета господњег његов свештени спомен црква божија про- славља 28 октобра⁄10 новембра 14 l православни мисионар l 2/2011 превод са јелинског: милана вучићевић поуке старца пајсија старечник старчева борба са демоном старац је угостио неког позна- ника у својој колиби ујутру, када је устао, чекао је старца да изађе када се појавио, старац је био рашчупан, мантија исцепа- на, бркови накострешени, брада неуредна помислио је да је ста- рац тако изгледао јер се изнурио од целоноћне молитве тада ста- рац стаде на врата и поче да му говори о борби коју је имао целу ноћ, о рату са једним лукавим - био је неки мали демон – ништа озбиљно зграбио сам га и показао му и схва- тио је али немој да се плашиш христос је са нама умножавање слаткиша неки старчев посети- лац сматрао је да се у наше време не догађају чуда старац је пре- познао његово маловерје, па му је рекао: - узми ову кутију и почасти госте (гостију је било отпри- лике дванаест, а у кутији само три слаткиша) али, старче -уради како сам ти рекао и узми и ти један (и заиста, кад их је све послужио, узео је и сам један на крају је видео да се у кутији и даље налазе три слаткиша) - богу ништа није немогуће март/април 2011 l православни мисионар l 15 различита фреквенција посетиоцу који се свађао са својим родитељима: - твоји родитељи тебе много воле, али како да се споразумете! теби је радио намештен на страној, оцу на народној, а мајци на класичној музи- ци, твојој сестри негде другде свако од вас је на својој „фреквен- цији“ ако сви не окренете точкић на цркву, нећете се споразумети! заливање душе - дрво не може да рађа плодове нити да напредује, ако се не стара- мо о њему, не окопавамо га, не заливамо тако и човек – ако се не очисти и не окопа унутар себе како би отишли сви греси и стра- сти преко духовника, ако не залива своју душу речју божјом и благодаћу светих тајни, неће убирати плодо- ве врлина 16 l православни мисионар l 2/2011 старац је више волео „јефтина места“ у цркви је старац увек седео на последњој стасидији неки монах, који га је веома поштовао, рекао му је: старче, зашто не дођете напред? - овде су јефтинија места! пасош искушења - искушења треба да прихватамо стр- пљиво, без бриге, као благослов божји када је неко према нама неправедан, треба да се радујемо и да о томе који нам чини неправду размишљамо као о добротвору зато што је он разлог наше залога у будућем животу искушењима, која су по божјем допуштењу, он нас припрема за своје царство небеско, држећи у руци наш пасош искушења колико молитви на бројаници? старче, колико молитви је потребно на бројаници? - један земљорадник од једног хектара који посеје може да добије пет хиљада килограма пшенице, а други од пет хектара не добије ни семе које је засејао; а остане му и замор у руци од плуга једноставан живот - ваш живот треба да буде једноста- ван да нема захтева да не тражите само олакшице једном ми је неки немац донео овде неки апарат који сече хлеб на кришке поклонио ми га је како би ми олакшао рекао сам му: ма, шта је ово? није ми то потребно нећу увек имати хлеб божија математика - пред богом је све добро: и десет од пет таланата, и четири од два, и два од јед– ног таланта божја праведност има дру- гачија математичка правила - један и један некада су два, а некада два милиона житија су пуна витамина - за сабраност уопште, а посебно у молитви, као и за окрепљење душе, нео- пходно је изучавање новог завета, а од помоћи су и дела светих отаца житија много помажу јер се у њима налазе сви „витамини“ који су души потребни ко стигне старче, ко треба да обавља кућне послове? жена или мушкарац? - ко стигне први тај ће имати и већу плату из књиге довитљиве поуке старца пајсија, приређивач сотириос лисикатос старечник дуборез, из музеја византијске културе у солуну март/април 2011 l православни мисионар l 17 м ного је тешких година било у историји хришћанства, али су изразито крвави траг оставиле последње године 3 и почетне године 4 века један од историчара тога времена, лактанције, пише: „када бих имао стотину уста и гвоздени језик, ни онда не бих могао набројати сва мучења која су хришћани подносили гвожђе се тупило и ломило на њима; убице су се замарале, радећи на смену, по реду“ и када је огањ многобоштва и безбоштва римског цара диоклецијана изгледао неза- уставив, једна мала искра је пројавила наду наиме, један од савладара диоклеци- јанових, владар констанције је потајно био благонаклон хришћанима, а његов син константин постаће моћни заштитник маленог стада хришћанског после смрти оца константин се зацарио на његово место и био један од шест римских царева, савладара богољубиви цар цар константин (306-337 г), син кон- станција хлора (флора) и августе јелене, рођен је 274 г у медијани близу ниша пред битку са римским царем максенци- јем (коме је цар константин био савладар у галији и британији) над сунцем му се поја- вио светао крст, на ком је прочитао: „тиме побеђуј“ од тог тренутка његов живот је добио крсноваскрсни смисао то ће цару константину бити светопавловски призив, значајцара константина за свету земљу миланским едиктом цар константин издиже хришћанство на раван признате државне религије овај догађај промениће и историју поклоничких путовања свети цар константин и царица јелена хаџи драган б поповић света земља 18 l православни мисионар l 2/2011 који ће променити како његов тако и животе многих исте ноћи, у сну му се јавио господ христос и поучио га да тај крсни знак стави на заставу, а себи и вој- ницима на шлемове и штитове у бици код милвијског моста цар константин односи значајну победу победивши касније и ликинија (који је константину био зет), последњег, петог савладара царства, 323 г цар константин је постао цар целокупног римског царства године 313 издаје милански едикт, којим је дао слободу хришћанима само десет година пре тога безбожни диоклецијан је на улазу у римски сенат поставио огромну таблу са натписом: „ја победих хришћан- ство“ миланским едиктом цар констан- тин издиже хришћанство на раван призна- те државне религије овај догађај промени- ће и историју поклоничких путовања видевши да рим и даље сија испразним многобоштвом, цар константин на босфо- ру, на темељима градића византа, подиже велелепну престоницу константинопољ (цариград), и отпоче са обнављањем хра- мова, манастира и других светих места, желећи да од њега направи велики покло- нички центар царске задужбине у светој земљи његова мајка, света благоверна царица јелена је у светој земљи подигла, украсила и обновила 22 храма и пронашла часни крст господњи истинита света места и христов гроб царици јелени је показао 326 г јерусалимски епископ макарије градња саборне цркве христовог гроба трајала је девет година црква је завршена и освеће- на 13 септембра 335 г, кога дана је цар константин прославио 30 година царева- ња ово је и почетна година силаска благо- датног огња на призив јерусалимских патријараха, неприкосновеног доказа исти- ните љубави христове сматрајући себе недостојним, јер су му руке биле окрвављене ратовима, он не одлази заједно са мајком у свету земљу, али бди над тамошњим црквеним радови- ма, бивајући све време у вези с градитељи- ма занимљива је једна преписка са еписко- пом јерусалимским макаријем из које света земља март/април 2011 l православни мисионар l 19 издвајамо део у коме се јасно види шта је цар желео али и остварио: „потруди се да саборна црква христо- вог гроба не буде само најлепша на све- ту, него да и детаљи буду такви да је ни најлепше грађевине у било ком граду не могу превазићи“ значајан напредак у историји поклони- штва свете земље допринео је проналазак часног крста господњег царица августа јелена, у присуству епископа макарија и јуде јеврејина (потоњег епископа јеруса- лимског кириака), проналази часни крст, који је био тајно закопан испод ђубришта иза голготе да копачи не би одустали због неподношљивог смрада, ова велика царица им је бацала златнике, а они тако наста- вљали са разгртањем ђубришта све до про- наласка крста господњег за време цара константина у 4 веку, затим у 5 и 6 веку за владавине царева теодосија великог и јустинијана, подигну- ти су велелепни храмови на свим светим местима: рођења, живота, рада и смрти спаситеља света – исуса христа, пресвете богородице и других светитеља у малој азији и на блиском истоку јерусалимски свештеник лукијан открио је мошти светог архиђакона сте- фана 415 г у присуству епископа јована тада је лукијан написао посланице свим црквама, што је знатно допринело покло- ништву свете земље – сведочио је блаже- ни августин упућене посланице садржа- вале су сведочанства о чудесним исцеље- њима над моштима светог стефана све- ти равноапостолни цар константин је доста пре ове посланице подигао две цркве посвећене првомученику стефану у константинопољу највећи покровитељ хришћана, владар константин не беше крштен све до пред сам крај живота ипак све време као кати- хумен цар је клечао пред господом, а душом и својим делима горео за веру и ближњег као кандило пред иконом светом године страдања свету земљу је 614 г опустошио пер- сијски цар хозрој (= цар) ii парвез и порушио већину цркава, одневши часни крст и заточивши јерусалимског патри- јарха захарију ромејски (византијски) цар ираклије (= херкул) (610-641 г), кренуће на благовести 624 г на персију, али ће заточени крст господњи и патријарха захарију ослободи- ти тек 628 г, када је персијом владао сироес цар ираклије је с тешкоћом обна- вљао светиње свете земље, коју су арапски муслимани заузели 637 г после изузетног поклоничког периода и живог живота вере у светој земљи, над хришћанима је почео да се надвија црни облак неизвесности, јер господ због слабости људских допушта меру раста кроз страдања његовог стада, што потврђује и историја свете земље у наредним периодима аутор је вероучитељ у архепископији беорадско-карловачкој 20 l православни мисионар l 2/2011 из историје цркве константинопољ – симбол хришћанског универзализма на темељу малог града византа на босфору, свети цар кон- стантин велики (око 280-337 г) оснива нови град, који је истовре- мено и град и царство као престони- ца првог хришћанског царства, одмах је сматран делом божијег надахнућа: светом цару константину јавља се бог да му одреди положај града на обали босфора и божије посредовање упра- во одређује град визант, који се налази на европској обали босфора, а не град халкидон, који се налази на азијској оба- ли; по упутству анђела свети цар кон- стантин велики црта контуре новог гра- да и по традицији која потиче од алек- сандра великог, граду даје своје име – константинопољ царство на истоку оснивање богом изабраног града кон- стантинопоља у историји се сматра сим- болом оснивања хришћанског царства насупрот риму, римски исток од кон- стантинопоља ствара свој политички и културни центар када је визант постао константинопољ, један нови свет ступа у историју, успоставља се ново римско царство у знаку нове (хришћанске) религије – византијско царство – које је створено од хришћана и за хришћане константинопољ представља верну копију рима, чије оснивање сведочи о померању пажње римске владе на исток, јер је исток, са својим потенци- јалима, био важан за царство иначе, становништво на истоку је у том перио- ду увелико прихватило хришћанство оснивање константинопоља и прихва- тање хришћанства заслуга су једног човека – светог цара константина вели- ђакон мр ненад идризовић од онога тренутка када је константинопољ постао средиште христијанизованог грчко-римског света, добио је неколико назива: нови рим или нови јерусалим и богородичин град најстарија сачувана мапа константинопоља из 1422 године: рад фирентинског картографа кристофора бунделмонтија (cristoforo buondemonti) март/април 2011 l православни мисионар l 21 константинопољ – симбол хришћанског универзализма ког ово су два главна стожера на који- ма почива византијско царство исто- ријско-филозофска веза између хри- шћанства и римског царства налази се у стиху из јеванђеља по луку: „а у дане оне изиђе заповест од ћесара августа да се попише сва васељена“ (лк 2, 1) попис становништва је једино изводљив када народ живи под једним царем (монархом), као што је то било у време августовог мира (pax augusta) августо- ва (63 пре христа – 14 после христа) заслуга је и то што је за време његове владавине укинута полиархија (влада- вина многих) занимљиво је ори- геново (око 185-254 г) мишљење, да је стварни смисао августовог успеха у томе што су се тако ство- риле неопходни услови за обја- вљивање јеванђељске поруке сви- ма народима, баш онако како је то христос рекао својим ученицима после васкрсења: „идите, дакле и научите све народе крстећи их у име оца и сина и светога духа“ (мт 28, 19) ориген каже да је рођење исуса христа у време августове владавине било израз божанског провиђења свети мелитон сардски (ii век) прихвата ову мисао у уопштенијем облику и каже да је срећа и напредак римског царства условљена ширењем хришћан- ства, које је утемељено у време августа главни заговорник ове мисли био је јевсевије кесаријски (263-339 г), који доводи у везу укидање нација унутар римског царства од стране августа са укидањем многобоштва од стране хри- шћанства; земаљску монархију повезује са божијом и у светом цару константи- ну великом препознаје довршиоца оно- га што је август започео, односно свега онога што је започето рођењем исуса христа константинопољ – нови рим свети григорије богослов емфатично поздравља новоосновани константино- пољ као нови и други рим, јер је он за њега један другачији непагански рим, нео- птерећен маном насилне владавине и тиранијом над слободним грађанима он још каже да у константинопољу борави хришћански римски цар, наследник (он овде мисли на светог цара теодосија вели- ког) „римљанина“ константина који је цркви поклонио слободу (милански едикт 313 године) од онога тренутка када је константино- пољ постао средиште христијанизованог грчко-римског света, добио је неколико назива: нови рим или нови јерусалим и богородичин град цар новог рима је победоносни миротворац, кога хришћани доживљавају као заступника и изласаника христовог на земљи универзални карак- тер византијског царства, заснованог на орао и змија: детаљ са подног мозаика из 6 века, константинопољска велика царска палата 22 l православни мисионар l 2/2011 из историје цркве римском наслеђу, учвршћен је васељенском идејом хришћанства за хришћане је рим- ско царство хришћанског истока, на челу са хришћанским царем у константинопо- љу, представљало нови хришћански поре- дак за целу васељену са једним царем и јед- ном вером, изображавајући на тај начин божији поредак на небесима у формирању политичке мисли византиј- ског човека свети оци су одиграли значајну улогу византијско друштво је почивало на религији, тако да је и њена политичка мисао почивала на религијским категоријама држава је друштвено-политич- ки, а не религијски феномен; међутим, једна тако ангажована религиозност каква је хришћан- ска није могла мимоићи ни дру- штвено-политичке феномене у потреби да им одреди место у односу између бога и света, између бога и човека, који је толико карактеристичан за новозаветно откровење од цркве се тражио одговор на питање какав је смисао постоја- ње државе и права, посматраних у светлу читавога новозаветног учења о спасењу византијски човек, по својим духовним пре- окупацијама религиозан као ретко који европски савременик његов, тражио је одговор утоли- ко снажније, уколико је његова динамичност у свакодневном животу друштва била изразити- ја каснији развој политичке идеологије византијског царства није био увек у складу са наме- рама и жељама његовог оснива- ча; ипак, остаје чињеница да је постојање византијског царства подређено подухвату светог цара константина великог аутор је стручни сарадник одељења за монографске публикације народне библиотеке србије цар константин велики: детаљ са мозаика из цркве свете софије у константинопољу, 10 век цртеж константинопоља из нирнбершке хронике: дела хартмана шедела објављеног 1493 године, четрдесет година после пада константинопоља у овој рубрици смо до сада више пута говорили на тему односа према канонском предању цркве ово је приказ једног размишљања о савре- меним искушењимa поимања и примене канонског предања у црквеном животу најпре треба споменути да се понекад канони сагледавају издвојено из контекста црквеног предања дакле, као некакви сувопарни прописи «који се извлаче из рукава, ако је потребан аргумент више» тако се канони често претварају у своју супротност, уместо да се управо њима руковођени људи спасавају и враћају светотајинском животу, њихово погрешно тумачење људе издваја из цркве a свети канони, по речима владике атанасија јевтића, не могу се одвојити од осталог црквеног корпуса, од живог тела живе цркве: од вере, теологије, све- тих тајни, организације, делатности, мисије, живог живота и рада цркве у свету канони цркве такође нису никаква «област која је резерви- сана само за одређене у цркви», већ област која треба да буде доступна и лаицима – народу божијем зборник канона би требало да буде састав- ни део домаће библиотеке сваког право- славног хришћанина који је заинтересован за православну духовност и црквени живот не би требало да се сви баве тума- чењем, али хришћанину је потребно и корисно основно познавање канона тако- ђе би корисно било да клирик сваког лаика који је заинтересован да из канонског пре- дања сазна поруку цркве и примени је на свој живот, упути у основе тумачења и примене истог канони и тајна над тајнама канонско право је уско повезано са пастирским богословљем, тј са пастирском применом канона стога, вреди споменути неке примере из праксе, који гово- ре о недоследној примени канона у црквеном животу није редак случај да се приликом налагања епи- тимија, трајање одлучења од св причешћа која су одређена у канонима примењују дословце на сваки случај има и све- штеника који иду дотле да осуђују своју браћу црквеноправне теме милош в маринковић опотреби oдговорног приступа канонском предању уцрквеномживоту verba movent, exempla trahunt (речи окрећу, римери вуку за соом) православни мисионар l 23 епископ далматински др никодим милаш, 1845-1915 24 l православни мисионар l 1/2011 свештенике који су за какав тежак грех дали покајнику једногодишњу епитимију, наместо вишегодишње какву налаже одре- ђени канон међутим, параметар за налага- ње епитимија јесте стање покајника, и ту само трајање епитимије не сме бити најва- жније управо св василије велики говори да треба «према посебности околности, повећати или смањити епитимију»1 други пример о коме говорим је питање припре- ме за причешћивање верника из перспек- тиве канонског предања често се као услов за примање причешћа поставља «пост на води», често и у периодима ван предвиђе- них постова та пракса понекад обухвати и пост суботом и недељом, што канони не дозвољавају2 има свештеника који иду и дотле да тврде како «у канонима пише да би требало држати шестодневни пост на води пред причешће» увек је потребна извесна припрема тј труд оног који жели прићи овој тајни над тајнама да се овде подсетимо и опомене апосто- ла павла која нас позива на трезве- ност и испитивање себе: «тако који једе овај хлеб или пије чашу 1 54 канон прве канонске посланице амфилохију еп иконијском: «о разлици ненамерних и намерних убистава знам да сам пре изве сног времена писао твоме бого чашћу, колико сам могао, и више од тога ништа не могу казати, а на твојој мудрости је да, према посебности окол ности, повећа или смањи епитимије» 2 о овој теми говори 66 апостолски канон: ако се неки клирик затече да пости у дан господ њи (недељу), или у суботу, осим једне једине (велике
Свеска: 318 | Црква и глобализација
... Фотографија на насловној страни корице: Порука солидарности испред споменика Кнезу Михаилу фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ западноамерички Максим (Васиљевић) на литургијској служби фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) у капели Богословског факултета у Београду фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Црква Светог Архангела Гаврила у Аранђеловцу (Врбичка) фото: Маријана Петровић март / април 2011 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Хришћански глобализам у времену глобализације 2-3 Празници Цркве Блага Вест: реч и живот 4 Светачник Христа ради Јуродиви Теофил о животу као времену трговине 11 Старечник Поуке старца Пајсија 14 Света Земља Значај Цара Константина за Свету Земљу 17 Из историје Цркве Константинопољ – симбол хришћанског универзализма 20 Црквеноправне теме О потреби oдговорног приступа канонском предању у црквеном животу 23 Савремена теологија Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику 26 Тема броја Изазови глобализације 33 Село и метропола 36 Глобализација као вестернизација традиционалних религија 38 Интервју са Епископом западноамеричким Максимом У Христу је могућ: свет без граница 41 Има ли пост везе са глобализмом? 47 Глобализација духовних вредности 50 Став Руске Цркве према проблемима глобализације 52 Изазови савременог друштва 54 Православље и глобализација 56 Слово љубве Реч љубави 58 Песнички станује човек Трептај крила 54-55 Етика Тешкоће моралног избора 61 Из другачијег угла Глобална празнина VS Локална таштина 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 2/2011 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник презвитер Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, презвитер Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу
... Фотографија на насловној страни корице: Порука солидарности испред споменика Кнезу Михаилу фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ западноамерички Максим (Васиљевић) на литургијској служби фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) у капели Богословског факултета у Београду фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Црква Светог Архангела Гаврила у Аранђеловцу (Врбичка) фото: Маријана Петровић март / април 2011 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Хришћански глобализам у времену глобализације 2-3 Празници Цркве Блага Вест: реч и живот 4 Светачник Христа ради Јуродиви Теофил о животу као времену трговине 11 Старечник Поуке старца Пајсија 14 Света Земља Значај Цара Константина за Свету Земљу 17 Из историје Цркве Константинопољ – симбол хришћанског универзализма 20 Црквеноправне теме О потреби oдговорног приступа канонском предању у црквеном животу 23 Савремена теологија Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику 26 Тема броја Изазови глобализације 33 Село и метропола 36 Глобализација као вестернизација традиционалних религија 38 Интервју са Епископом западноамеричким Максимом У Христу је могућ: свет без граница 41 Има ли пост везе са глобализмом? 47 Глобализација духовних вредности 50 Став Руске Цркве према проблемима глобализације 52 Изазови савременог друштва 54 Православље и глобализација 56 Слово љубве Реч љубави 58 Песнички станује човек Трептај крила 54-55 Етика Тешкоће моралног избора 61 Из другачијег угла Глобална празнина VS Локална таштина 63-64 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 2/2011 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник презвитер Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, презвитер Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу
Одреднице:
1. 46823 / ...баш онако како је то христос рекао својим ученицима после ВАСКРСЕЊА: : „идите, дакле и научите све народе крстећи их у име оца и сина и светога духа“ (мт 28, 19) ориген каже да је рођење ис...
2. 79782 / ...и истиносног смисла евхаристијског приношења у перспективи ВАСКРСЕЊА но да би се постигao иконизам царства, литургиј- ско појање треба да буде ехо рајског сла- вословљења, а не сентим...
1. 46823 / ...баш онако како је то христос рекао својим ученицима после ВАСКРСЕЊА: : „идите, дакле и научите све народе крстећи их у име оца и сина и светога духа“ (мт 28, 19) ориген каже да је рођење ис...
2. 79782 / ...и истиносног смисла евхаристијског приношења у перспективи ВАСКРСЕЊА но да би се постигao иконизам царства, литургиј- ско појање треба да буде ехо рајског сла- вословљења, а не сентим...
15
Свеска: 319 | Улога духовника у животу Цркве
...прву и најрадоснију реч коју је богочовек изговорио после свогВАСКРСЕЊА,📌 , поздравивши их најлепшом
речју: „радујте се!“ прву реч упутио
је жени, јер кроз жену долазе деца,
радост и спасење када се јавио
...прву и најрадоснију реч коју је богочовек изговорио после свог
МЕТА инфо: Р:14134 К:160339 Д:89
| Свеска 319 |
Свеска: 319 | Улога духовника у животу Цркве
... 3/2011 како искрена може бити вера жене, и пламена њена љубав, и јака преданост свему светом и узвишеном потврда томе су мироносице које су остале поред крста онда када се сви разбежаше свете жене мироносице прве су чуле, а преко њих и све жене хришћанке, прву и најрадоснију реч коју је богочовек изговорио после свог васкрсења, поздравивши их најлепшом речју: „радујте се!“ прву реч упутио је жени, јер кроз жену долазе деца, радост и спасење када се јавио својим ученицима, поздравио их је са: „ мир вам!“ и „ не бојте се!“, а жене је поздравио са „ радујте се!“ јасно је да је оваквим поздравом жени дао до данас највећи дар и признање, ослобађајући је и подижући до равноапостолног значаја и трона жене у цркви кроз историју цркве срећемо се са ликовима многих жена које су имале различите харизме име једне од жена у првој хришћанској заједници, прискиле, сусрећемо у неколико посланица апостола павла и у делима апостолским, из којих се види да му је била блиска сарадница еводија и синтихија сарађују са апостолом павлом у оснивању и организовању цркве у филипима у лаодикији је позната нимфа, а тавита је надалеко позната по својој социјално–филантропској активности лидија, продавачица пурпурних плаштова и порфире, помаже у оснивању прве заједнице хришћана у грчкој фива (чиста, она која зрачи) је била ђакониса цркве у кенхреји и особа од великог павловог поверења колики је њен значај сведочи и чињеница да је апостол помиње на првом месту у дугом низу поздрава који сачињавају последњу главу посланице римљанима свету девицу и прву мученицу за христа, свету теклу, црква је овенчала светитељским ореолом и звањем равноапостолне св нина ширила је светлост христовог учења у грузији доказ бескрајних могућности божје љубави и човековог подвига свакако је преподобна марија египћанка животи светих царица: јелене, мајке светог цара константина, пулхерије, сестре византијског цара теодосија млађег и теодоре, жене цара теофила иконоборца, кроз историју цркве срећемо се са ликовима многих жена које су имале различите харизме богородица и мироносице, детаљ са фреске распећа христовог из богородичине цркве манастира студенице, 1208/9 година св ап павле, акила и прискила – савремена икона жена у цркви сведоче да хришћанство није само религија понижених и увређених ове три свете жене оставиле су светле трагове у животу православног византијског царства као неугасива кандила светле ликови жена и из наше историје: милица, потоња монахиња евгенија, ангелина, анастасија, јефимија, јелена анжујска и безброј знаних и незнаних мученица, а као једна од најпоштованијих, после пресвете богородице, свакако је преподобна мати параскева – петка све су оне нашле своје место у празничном календару где је част и похвала жена? свако време има своје бреме наше време је време глобализације, егоизма, отуђености, безнађа, лажних речи и вредности, хаотичних ситуација нажалост, а и на срамоту, то је и време у коме се мушкарци све више понашају као жене, а жене као мушкарци жене раде мушке послове и такмиче се са њима у њиховом суровом и сујетном свету, губећи притом последње атрибуте женствености, а добијајући нове обавезе жена као да не схвата колико је њена улога важна, и да њена делатност треба да је у складу са њеним суштинским врлинама ако већ морају да се такмиче, нека то буде у љубави или у служењу! не смемо да заборавимо да христос самога себе назива слугом који је дошао да „служи, а не да му служе“ жена треба да ради на свом образовању, стицању вере и умножавању својих талената свети јован златоусти каже: „где је част и похвала жена? није у злату њихових оковратника, него у трудовима њиховим у име господње“ жена мора показати више самопоштовања и схватити да представља животни импулс света тада више неће личити на бледи месец, већ ће поново заблистати по угледу на „ жену обучену у сунце“ (откр 12, 1) света текла равноапостолна, фреска из манастира грачанице богородица са христом, окружена анђелима; поред богоридице се налазе св георгије и св теодор – енкаустична икона из 6 века, манастир свете катарине на синају из манастира, а 1779 г их купио гаври- ло мартиновић, трговац из земуна, од једног турчина – арнаута, и при својој смрти оставио храму св николаја храм поседује и знатан број богослу- жбених предмета, књига, еснафских барја- ка (чак и рибарских), предмете примењене и занатске уметности и други инвентар од значаја за прошлост земуна око њега је више надгробних споменика са црквено- словенским (1771 г), српским (1872 г) и грчким (1772 г) натписима у звонику су три звона која су изливена 1924 г у чуве- ној радионици и звоноливници павла ђ пантелића током времена храм је више пута об- нављан санациони радови су вршени и током последњих десетак година нажа- лост, током 2008 и 2009 г уочена су зна- чајна оштећења – пукотине на зидовима и сводовима храма пукотине су таквог карактера да је постојала опасност од ис- падања опека из сводова, па је због тога, у унутрашњости храма, подигнута скела са платформом, како не би били угрожени верници и служитељи храма пошто се ширење пукотина уочавало скоро свакодневно, управа храма је, уз консултације са стручњацима са грађевин- ског факултета у београду, крајем 2009 г поставила репере за геодетско осматрање слегања одмах затим је ангажован ин- ститут имк са грађевинског факултета да изврши истраживачке радове и изра- ди елаборат о стању објекта и узроцима пропадања са предлогом санације после истраживачких радова, закључено је да је до слегања објекта дошло због провлажи- вања лесног тла у темељној зони објекта раседању зидова, а самим тим и слегању сводова, допринело је и стање кровне кон- струкције у којој су попустиле везе и има много оштећене и труле грађе закључено је да се мора хитно приступити обимној конструктивној санацији и дати су пред- лози како се то може урадити тим профе- сора грађевинског факултета – института за материјале и конструкције израдио је и главни пројекат санације храма и поред свих недаћа, живот цркве је веома активан, како у погледу редовних богослужења, тако и када је реч о другим активностима као што су редовне хорске пробе за одрасле, веронаука и играоница за децу, иконографска секција „византиј- ска икона“ по старој средњовековној ре- цептури овај храм је и парохијски храм земунске општине и један од организато- ра крстовданске и богојављенске литије кроз земунске улице, у којој учествују све земунске школе и велики број верника можда би и најумесније било ово наше кратко излагање за православни мисионар и завршити речима из беседе његове све- тости патријарха српског иринеја изгово- рене у храму св оца николаја на крстов- дан 2010 године: „мислим да је жеља свих нас да овај древни храм у коме се данас налазимо ускоро заблиста лепотом коју је некад имао, па да буде и лепши него што је не- када био, да се обнови и да у њему обно- вљеном славимо господа свога а када обнављамо храм, онда сигурно обнављамо и себе, своју духовност, оно што је вредно и непролазно у нама“ управа храма св николаја у земуну током времена храм је више пута обнављан нажалост, током 2008 и 2009 г уочена су значајна оштећења – пукотине на зидовима и сводовима храма 64 3/2011 зар ниси ти тада тако често говорио: „хоћу да вас учиним слободнима“ но, ето ти, сада си видео те „слободне“ људе да, та нас је ствар скупо стала, али смо ми најзад довршили то дело, у твоје име петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено чврсто знај да су сад, и баш сад, ти људи више него икада уверени да су потпуно слободни, а међутим, сами они донели су нам своју слободу и покорно је положили пред наше ноге најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас износити, а ми ћемо о свему одлучити, и они ће поверовати нашој одлуци са радошћу, јер ће их она избавити велике бриге и страшних садашњих мука личног и слободног одлучивања све што имам да кажем о „проблему“ којим се бавимо у овом броју садржано је већ у горњем наводу из поеме о великом инквизитору за оне који не знају, у питању су речи прекора које је велики инквизитор упутио самоме господу који се јавио људима у севиљи, негде у xv-xvi веку, и, попут јеретика, завршио у тамници наведене речи су изобличење његове „јереси“ а одговор који је господ дао је ћутање, баш као и када га је пилат питао „шта је истина?“ е сада, да ли је могуће да је велики инквизитор прототип данашњих духовника? није, наравно, свих, али се усуђујем да кажем како јесте већег дела оних који себе сматрају духовницима зашто? зато што између онога што данас тако често јесте духовништво и онога што би требало да буде постоји битна разлика која иде управо дуж линије која се зове слобода или дух свети, свеједно слобода, наиме, спада искључиво у његов домен па како би то онда требало да буде? то не знам, али ево пар предлога за размишљање најпре, духовник није онај на чијој визит-карти пише „духовник“ даље, духовник није монах што тражи смирење у смиравању других духовник није онај што све зна, свему поучава и све изобличава духовник није онај што чува и брани истину, већ онај кога истина чува и брани духовник није онај што се, уз извештачен осмех блаженства или строги поглед прекора, преко јутјуба или којечега обраћа свима, углавном никоме не говорећи ништа, премда веома сугестивно духовник није онај што подстиче да из најдубље дубине сопствене таме ископаш још мало мрака, већ онај што и сумрак разгони вером у крст којим нам је све опроштено духовник те не плаши паклом, већ те „плаши“ љубављу коју ниједан грех не може да одагна и тако даље
... 3/2011 како искрена може бити вера жене, и пламена њена љубав, и јака преданост свему светом и узвишеном потврда томе су мироносице које су остале поред крста онда када се сви разбежаше свете жене мироносице прве су чуле, а преко њих и све жене хришћанке, прву и најрадоснију реч коју је богочовек изговорио после свог васкрсења, поздравивши их најлепшом речју: „радујте се!“ прву реч упутио је жени, јер кроз жену долазе деца, радост и спасење када се јавио својим ученицима, поздравио их је са: „ мир вам!“ и „ не бојте се!“, а жене је поздравио са „ радујте се!“ јасно је да је оваквим поздравом жени дао до данас највећи дар и признање, ослобађајући је и подижући до равноапостолног значаја и трона жене у цркви кроз историју цркве срећемо се са ликовима многих жена које су имале различите харизме име једне од жена у првој хришћанској заједници, прискиле, сусрећемо у неколико посланица апостола павла и у делима апостолским, из којих се види да му је била блиска сарадница еводија и синтихија сарађују са апостолом павлом у оснивању и организовању цркве у филипима у лаодикији је позната нимфа, а тавита је надалеко позната по својој социјално–филантропској активности лидија, продавачица пурпурних плаштова и порфире, помаже у оснивању прве заједнице хришћана у грчкој фива (чиста, она која зрачи) је била ђакониса цркве у кенхреји и особа од великог павловог поверења колики је њен значај сведочи и чињеница да је апостол помиње на првом месту у дугом низу поздрава који сачињавају последњу главу посланице римљанима свету девицу и прву мученицу за христа, свету теклу, црква је овенчала светитељским ореолом и звањем равноапостолне св нина ширила је светлост христовог учења у грузији доказ бескрајних могућности божје љубави и човековог подвига свакако је преподобна марија египћанка животи светих царица: јелене, мајке светог цара константина, пулхерије, сестре византијског цара теодосија млађег и теодоре, жене цара теофила иконоборца, кроз историју цркве срећемо се са ликовима многих жена које су имале различите харизме богородица и мироносице, детаљ са фреске распећа христовог из богородичине цркве манастира студенице, 1208/9 година св ап павле, акила и прискила – савремена икона жена у цркви сведоче да хришћанство није само религија понижених и увређених ове три свете жене оставиле су светле трагове у животу православног византијског царства као неугасива кандила светле ликови жена и из наше историје: милица, потоња монахиња евгенија, ангелина, анастасија, јефимија, јелена анжујска и безброј знаних и незнаних мученица, а као једна од најпоштованијих, после пресвете богородице, свакако је преподобна мати параскева – петка све су оне нашле своје место у празничном календару где је част и похвала жена? свако време има своје бреме наше време је време глобализације, егоизма, отуђености, безнађа, лажних речи и вредности, хаотичних ситуација нажалост, а и на срамоту, то је и време у коме се мушкарци све више понашају као жене, а жене као мушкарци жене раде мушке послове и такмиче се са њима у њиховом суровом и сујетном свету, губећи притом последње атрибуте женствености, а добијајући нове обавезе жена као да не схвата колико је њена улога важна, и да њена делатност треба да је у складу са њеним суштинским врлинама ако већ морају да се такмиче, нека то буде у љубави или у служењу! не смемо да заборавимо да христос самога себе назива слугом који је дошао да „служи, а не да му служе“ жена треба да ради на свом образовању, стицању вере и умножавању својих талената свети јован златоусти каже: „где је част и похвала жена? није у злату њихових оковратника, него у трудовима њиховим у име господње“ жена мора показати више самопоштовања и схватити да представља животни импулс света тада више неће личити на бледи месец, већ ће поново заблистати по угледу на „ жену обучену у сунце“ (откр 12, 1) света текла равноапостолна, фреска из манастира грачанице богородица са христом, окружена анђелима; поред богоридице се налазе св георгије и св теодор – енкаустична икона из 6 века, манастир свете катарине на синају из манастира, а 1779 г их купио гаври- ло мартиновић, трговац из земуна, од једног турчина – арнаута, и при својој смрти оставио храму св николаја храм поседује и знатан број богослу- жбених предмета, књига, еснафских барја- ка (чак и рибарских), предмете примењене и занатске уметности и други инвентар од значаја за прошлост земуна око њега је више надгробних споменика са црквено- словенским (1771 г), српским (1872 г) и грчким (1772 г) натписима у звонику су три звона која су изливена 1924 г у чуве- ној радионици и звоноливници павла ђ пантелића током времена храм је више пута об- нављан санациони радови су вршени и током последњих десетак година нажа- лост, током 2008 и 2009 г уочена су зна- чајна оштећења – пукотине на зидовима и сводовима храма пукотине су таквог карактера да је постојала опасност од ис- падања опека из сводова, па је због тога, у унутрашњости храма, подигнута скела са платформом, како не би били угрожени верници и служитељи храма пошто се ширење пукотина уочавало скоро свакодневно, управа храма је, уз консултације са стручњацима са грађевин- ског факултета у београду, крајем 2009 г поставила репере за геодетско осматрање слегања одмах затим је ангажован ин- ститут имк са грађевинског факултета да изврши истраживачке радове и изра- ди елаборат о стању објекта и узроцима пропадања са предлогом санације после истраживачких радова, закључено је да је до слегања објекта дошло због провлажи- вања лесног тла у темељној зони објекта раседању зидова, а самим тим и слегању сводова, допринело је и стање кровне кон- струкције у којој су попустиле везе и има много оштећене и труле грађе закључено је да се мора хитно приступити обимној конструктивној санацији и дати су пред- лози како се то може урадити тим профе- сора грађевинског факултета – института за материјале и конструкције израдио је и главни пројекат санације храма и поред свих недаћа, живот цркве је веома активан, како у погледу редовних богослужења, тако и када је реч о другим активностима као што су редовне хорске пробе за одрасле, веронаука и играоница за децу, иконографска секција „византиј- ска икона“ по старој средњовековној ре- цептури овај храм је и парохијски храм земунске општине и један од организато- ра крстовданске и богојављенске литије кроз земунске улице, у којој учествују све земунске школе и велики број верника можда би и најумесније било ово наше кратко излагање за православни мисионар и завршити речима из беседе његове све- тости патријарха српског иринеја изгово- рене у храму св оца николаја на крстов- дан 2010 године: „мислим да је жеља свих нас да овај древни храм у коме се данас налазимо ускоро заблиста лепотом коју је некад имао, па да буде и лепши него што је не- када био, да се обнови и да у њему обно- вљеном славимо господа свога а када обнављамо храм, онда сигурно обнављамо и себе, своју духовност, оно што је вредно и непролазно у нама“ управа храма св николаја у земуну током времена храм је више пута обнављан нажалост, током 2008 и 2009 г уочена су значајна оштећења – пукотине на зидовима и сводовима храма 64 3/2011 зар ниси ти тада тако често говорио: „хоћу да вас учиним слободнима“ но, ето ти, сада си видео те „слободне“ људе да, та нас је ствар скупо стала, али смо ми најзад довршили то дело, у твоје име петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено чврсто знај да су сад, и баш сад, ти људи више него икада уверени да су потпуно слободни, а међутим, сами они донели су нам своју слободу и покорно је положили пред наше ноге најмучније тајне њихове савести, све, све ће то пред нас износити, а ми ћемо о свему одлучити, и они ће поверовати нашој одлуци са радошћу, јер ће их она избавити велике бриге и страшних садашњих мука личног и слободног одлучивања све што имам да кажем о „проблему“ којим се бавимо у овом броју садржано је већ у горњем наводу из поеме о великом инквизитору за оне који не знају, у питању су речи прекора које је велики инквизитор упутио самоме господу који се јавио људима у севиљи, негде у xv-xvi веку, и, попут јеретика, завршио у тамници наведене речи су изобличење његове „јереси“ а одговор који је господ дао је ћутање, баш као и када га је пилат питао „шта је истина?“ е сада, да ли је могуће да је велики инквизитор прототип данашњих духовника? није, наравно, свих, али се усуђујем да кажем како јесте већег дела оних који себе сматрају духовницима зашто? зато што између онога што данас тако често јесте духовништво и онога што би требало да буде постоји битна разлика која иде управо дуж линије која се зове слобода или дух свети, свеједно слобода, наиме, спада искључиво у његов домен па како би то онда требало да буде? то не знам, али ево пар предлога за размишљање најпре, духовник није онај на чијој визит-карти пише „духовник“ даље, духовник није монах што тражи смирење у смиравању других духовник није онај што све зна, свему поучава и све изобличава духовник није онај што чува и брани истину, већ онај кога истина чува и брани духовник није онај што се, уз извештачен осмех блаженства или строги поглед прекора, преко јутјуба или којечега обраћа свима, углавном никоме не говорећи ништа, премда веома сугестивно духовник није онај што подстиче да из најдубље дубине сопствене таме ископаш још мало мрака, већ онај што и сумрак разгони вером у крст којим нам је све опроштено духовник те не плаши паклом, већ те „плаши“ љубављу коју ниједан грех не може да одагна и тако даље
Свеска: 319 | Улога духовника у животу Цркве
... Фотографија на насловној страни корице: Αрхимандрит Василије Гондикакис, игуман Манастира Ивирона фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Новоизабрани Епископ нишки Јован Пурић фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Архимандрит Методије Марковић, игуман Манастира Хиландара фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Храм Светог Николаја у Земуну фото: ђакон Драган С Танасијевић Мај / јун 2011 стране PRAVOSLAVNI MISIONAR Реч уредника Харизма духовног руковођења 2 Отачник Путеви Љубави од Оптине ка Миљкову 4 Старечник „Врлински људи нашег времена са Свете Горе“ 7 Оци тумаче Свето Писмо Св Јован Златоусти (Рaзматрањe на 103 Псалам) 10 Хришћанство и антички свет Божанствена хармонија друштвеног живота код пчела 15 Света Земља Арапски период у историји Свете Земље 18 Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику (II) 20 Тема броја Три нивоа духовног руковођења 25 Духовно руковођење 27 Увек искрено, посебно кад је најтеже 30 Улога парохијског свештеника као духовника 34 Духовно очинство у светлу православног предања 36 Интернет, духовници и интернет–духовници 40 Улога духовника у животу једног информатичара 42 Једна прича за размишљање 44 Црквени живот Четири типа верника у нашој црквеној реалности 48 Земља живих Дневник 51 Песнички станује човек Пажња 53 Катихеза Значај веронауке 54 Размишљања у тишини Врућ и жесток 57 Жена у Цркви Жена обучена у Сунце 59 Храмови Обнова Храма Св Николаја у Земуну 62 Из другачијег угла Ко од људи зна шта је у човеку? 64 Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем (1Кор 4, 15) Од избора духовника зависи много тога у животу једног хришћанина, посебно у погледу подвижничке праксе и доживљаја Цркве Шта уоп- ште подразумевамо када кажемо реч „духовник“ односно „духовни отац“? Иако тајне Цркве тешко можемо строго дефинисати – будући да то подразумева постављање ограничења, а светотајин- ски живот је управо суштинско нади- лажење ограничености – ипак је могуће исцртати кључне контуре У том сми- слу, главна карактеристика духовника је харизма духовног руковођења, која је благодатни дар Духа Светога Узевши претходно речено у обзир, поставља се питање да ли је сваки свеште- нослужитељ у исто време и духовник? Несумњиво је да свештеник (независно од свог начина живота) има благодат да савршава Свете Тајне Цркве: то је харизма која му је дата самим чином рукоположе- ња Ипак, не може се рећи да је сваки све- штенослужитељ и духовник, с обзиром да та улога захтева искуство духовног лече- ња – и то прво себе самога, кроз дугого- дишњи подвиг очишћења од страсти То је посебно важно код младих свештено- служитеља, где по природи ствари није било довољно времена за стицање духов- ног опита: мада се искуство у духовном животу мери степеном богопознања, а не годинама живота, ипак је најсигурније да 2 3/2011 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник презвитер Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, презвитер Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српск
... Фотографија на насловној страни корице: Αрхимандрит Василије Гондикакис, игуман Манастира Ивирона фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Новоизабрани Епископ нишки Јован Пурић фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Архимандрит Методије Марковић, игуман Манастира Хиландара фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Храм Светог Николаја у Земуну фото: ђакон Драган С Танасијевић Мај / јун 2011 стране PRAVOSLAVNI MISIONAR Реч уредника Харизма духовног руковођења 2 Отачник Путеви Љубави од Оптине ка Миљкову 4 Старечник „Врлински људи нашег времена са Свете Горе“ 7 Оци тумаче Свето Писмо Св Јован Златоусти (Рaзматрањe на 103 Псалам) 10 Хришћанство и антички свет Божанствена хармонија друштвеног живота код пчела 15 Света Земља Арапски период у историји Свете Земље 18 Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику (II) 20 Тема броја Три нивоа духовног руковођења 25 Духовно руковођење 27 Увек искрено, посебно кад је најтеже 30 Улога парохијског свештеника као духовника 34 Духовно очинство у светлу православног предања 36 Интернет, духовници и интернет–духовници 40 Улога духовника у животу једног информатичара 42 Једна прича за размишљање 44 Црквени живот Четири типа верника у нашој црквеној реалности 48 Земља живих Дневник 51 Песнички станује човек Пажња 53 Катихеза Значај веронауке 54 Размишљања у тишини Врућ и жесток 57 Жена у Цркви Жена обучена у Сунце 59 Храмови Обнова Храма Св Николаја у Земуну 62 Из другачијег угла Ко од људи зна шта је у човеку? 64 Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем (1Кор 4, 15) Од избора духовника зависи много тога у животу једног хришћанина, посебно у погледу подвижничке праксе и доживљаја Цркве Шта уоп- ште подразумевамо када кажемо реч „духовник“ односно „духовни отац“? Иако тајне Цркве тешко можемо строго дефинисати – будући да то подразумева постављање ограничења, а светотајин- ски живот је управо суштинско нади- лажење ограничености – ипак је могуће исцртати кључне контуре У том сми- слу, главна карактеристика духовника је харизма духовног руковођења, која је благодатни дар Духа Светога Узевши претходно речено у обзир, поставља се питање да ли је сваки свеште- нослужитељ у исто време и духовник? Несумњиво је да свештеник (независно од свог начина живота) има благодат да савршава Свете Тајне Цркве: то је харизма која му је дата самим чином рукоположе- ња Ипак, не може се рећи да је сваки све- штенослужитељ и духовник, с обзиром да та улога захтева искуство духовног лече- ња – и то прво себе самога, кроз дугого- дишњи подвиг очишћења од страсти То је посебно важно код младих свештено- служитеља, где по природи ствари није било довољно времена за стицање духов- ног опита: мада се искуство у духовном животу мери степеном богопознања, а не годинама живота, ипак је најсигурније да 2 3/2011 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник презвитер Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, презвитер Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српск
Одреднице:
16
Свеска: 321 | Молитва у ери антиисихазма
...(свег бивствујућег), док онај што је посвећен неизрецивом силомВАСКРСЕЊА,📌 , познаје
(претходеће стварању) мисли божије“
(св максим исповедник) тако нам се
у „тајни христовој“ открива не само
неизрецива
...(свег бивствујућег), док онај што је посвећен неизрецивом силом
МЕТА инфо: Р:20369 К:179579 Д:99
| Свеска 321 |
Свеска: 321 | Молитва у ери антиисихазма
... тј у јединству божанске и човачанске природе у личности сина божијег „мистерија је оваплоћења логоса кључ за све загонетке и слике (типове) у писму, и она пружа познање свих умних и тварних појавности ко позна мистерију крста и погребења, сазнаће (унутарње) логосе (свег бивствујућег), док онај што је посвећен неизрецивом силом васкрсења, познаје (претходеће стварању) мисли божије“ (св максим исповедник) тако нам се у „тајни христовој“ открива не само неизрецива дубина љубави божије у чину стварања, него и коначни израз нашег садејствовања (синергије) са богом, нашег учествовања у нествореним божанским енергијама заиста, ако на овај начин гледамо и на речи светог писма, оне нам од свог почетка до свога краја пружају један мистагошки (литургијски) поглед на свет ако се сада окренемо ка св литургији, видећемо да она кроз свој целокупни ток носи доживљај божијега јављања нама кроз многа и различита дела његова у историји и наш одговор на то јављање који је у својој суштини молитва у литургији св василија великог се овако моли свештеник: „ти који јеси, владико, господе боже оче, сведржитељу, обожавани, ваистину је достојно, праведно и долично величан- ству светиње твоје: тебе хвалити, тебе певати, тебе благосиљати, теби се клањати, теби благодарити, тебе слави- ти јединог истински суштога бога, и срцем скрушеним и духом смиреним приносити теби ово духовно богослужење наше; јер си нам ти даро- вао познање истине твоје и ко је спо- собан исказати моћи твоје, објавити све хвале твоје, изнети сва чудеса твоја, учињена у сва времена?“ савршенство молитве, према речима светих отаца, у литургијском искуству јесте молитва захвалности за љубав божанску која води слављењу и величању бога где се суочавамо лицем у лице са његовим сјајем и блистањем неприступне и наду- мне светлости триипостаснога бога стога, само као учесници литургије, заједнице спасених можемо себе да осмелимо да станемо пред, сада не само творца, него најпре оца лична молит- ва није пуко држање „правила“ или убеђеност да смемо због свог индивиду- алног савршенства да се молимо, већ је израз неизмерне љубави и благодати божије која нас оспособљава да се као чланови спасене заједнице-цркве моли- мо чак и у самоћи, „иза затворених врата“ поред тога, наша молитва није ништа друго до продужавање литургије у нашем огреховљеном стању, при нашој склоности да чинимо грех, молитва није лака ствар напротив, она је тешка делатност 40 5/2011 и њених дарова – а то је христос – у свакодневницу нашег живота ипак, у нашем огреховљеном стању, при нашој склоности да чинимо грех, молитва није лака ствар напротив, она је тешка делатност потребно је да човек активира сву своју личност у молитви; да разпне своје страсти и грешне мисли које носи у души кроз монашко, и уопште хришћанско предање, у молитви се разликују три степена ово се нарочито односи на „исусову молитву“ наиме, први степен представља молитва уснама овај сте- пен претпоставља што чешће изговарање ове молитве без тражења вештачких начина сједињења ума и срца потребно је да, кад год можемо, изговарамо молитву; када радимо нешто по кући, на послу, са неким од својих ближњих тако се све оно што чинимо напаја молитвом, и све постаје једна литургија баш као што на почет- ку литургије певамо псалме, благодари- мо богу за сва дела његова, узносимо јектеније тражећи помоћ његову, очекујући да чујемо његову реч – јеванђеље „молимо се истрајно господу, о грешни људи! сви бестрас- ници, пре но што су доспели до бестрашћа, најпре беху страсни“ (св јован лествичник) други степен је умна молитва овде молитва не остаје само на уснама, већ постаје делатност ума изговарајући молитву умом, трудимо се да „закључамо ум“ у речи молитве упоредо са тим се одбацују помисли које нас везују за свет, као и маштања било да су грешна било добра и овај други степен представља спољашњу молитву но, ово је неопходно да бисмо дошли до унутрашње молитве св јован лествичник нас саветује: „бори се да привежеш своју мисао уз речи молитве, или боље – да закључаш у њих и ако се деси да се услед твоје детињске слабости твоја мисао умори и падне, уведи је поново у речи молитве непостојаност је својствена људском уму али, онај који све може учврстити, може и ум наш да начини постојаним“ слично овоме, ми се на литургији обраћамо богу да дарове (хлеб и вино) који представљају цео свет прими и освети, али пре тога да одбацимо сваку животну бригу и да постанемо слични анђелским силама трећи степен јесте умно-срдачна молитва да би се ово остварило, поред спонтаног изговарања молитве, сходно монашко-исихастичком предању, неоп- ходно је планирано, систематско практиковање молитва која је почела септембар/октобар 2011 41 тема броја као молитва уснама постепено се развија у унутрашњу молитву и постаје саставни део нашег живота као што је то дисање на овом ступњу нагласак је на ономе што чини бог он сам преузи- ма иницијативу и настањује се кроз своје енергије у нама молитва није више нешто што ја почињем, него заправо нешто у чему ја учествујем апостол павле каже: „јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам дух се моли за нас уздисајима неизреци- вим“ (рим 8, 26) исто тако, у литургији бог, у својој изобилној љубави, шаље духа светога на нас и на предложене дарове и чини их телом и крвљу христовом тиме се ми причешћујемо, односно учествујемо у животу самога бога, постајемо једно тело са њим, бог се усељава у нас духом светим управо то сам господ говори: „ако ме неко љуби, реч моју држаће, и отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (јн 14, 23) након свега, јасно је да је молитва насушна потреба свих хришћана која представља наш одговор на љубав божију тај одговор такође мора да буде, у свом коначном изразу, предавање себе и свукупног живота нашег христу богу у љубави управо тада се у свакоме од нас, овде и сада, збива испуњење тајне христове, јединства бога и човека у сло- боди и љубави свети максим нам указује да „морамо веровати да ће се онај ум, што у љубави заснива све могућности својих делања, у непролаз- ном достојанству утврдити“ имајући све ово у виду, треба смело да станемо на молитву, полажући наду у човекољубље божије „тиранишући“ бога својим молитвама (уп лествица, стр 194), држимо се речи једног од отаца исихазма (= молитвеног тиховања), све- тог јована лествичника: „немој рећи да ниси ништа стекао, ако у молитви про- водиш доста времена, а не видиш никак- вог плода добитак је већ то што се молиш какво би ти веће благо и требало – него да се припијаш уз господа и живиш непрестано у јединству с њим“ аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду треба смело да станемо на молитву, полажући наду у човекољубље божије – „тиранишући“ бога својим молитвама 42 5/2011 само кроз мирну површину воде може се видети дно реке – каже древна мудрост духовно трагање човека ка суштинским питањима свог постојања неминовно је морало ићи кроз смирење и интроспективно понирање у себе све до самих основа свог бића такво самоудубљивање могло је имати форму филозофске интуиције, медитативне технике (будизам) или мистичног искуства сједињења са трансцендентним (појам просветљења у азијским религијама) трагање за истином трагање за истином у себи присутно је и у хришћанству, само што ту добија нову димензију откровења сам бог кроз речи светог писма саопштава основне истине људског постојања увидом у себе човек треба да их открије и препозна прва и основна таква истина јесте да је човек створен по образу и подобију божијем „да начинимо човека по својем обличју, као што смо ми“ (пост 1, 26) јасно је из ових речи да човек у себи сад- ржи божанску димензију постојања он је бог по благодати створен је за веч- ност, да у слободи и љубави оствари заједницу са небеским родитељем ова спознаја умирује егзистенцијални, духовни и интелектуални немир изазван „проклетим питањима“: „ко сам ја“, „у чему је смисао мог живота“, „ одакле сам и куда идем“, „шта ће бити самном после смрти“ први услов за тишину душе је задовољен: божанско откровење одгони страх од непознатог (о себи) ако је бог на овај начин открио назначење, смисао и сврху човековог постојања у овој „долини плача“, зашто то до краја не може да умири људску душу? одакле допире немир у души и ако су дилеме око суштинских питања разреше- не откривеном божијом истином? откривење откривене божије истине о човеку, о његовом „образу и подобију“, саме по себи нису довољне да би човек могао да оствари своје подобије – уподобљење богу – већ је за то потребна јака вера, одлучност и упорност потребна су дела и подвиг а немир у души опстаје јер савест непрекидно опомиње да се подобије не испуњава због личних грехо- ва и слабости, немара и лењости умирити савест значи искрено се покајати и не чинити оно што ће опет изазвати немир у души они који су то постигли задовољили су други услов за тишину душе: потребно је имати чисту и мирну савест тишина душе: услов најприснијег односа са богом тишину душе не треба разумети као стање празнине, некакве нирване или посебног (мистичног) стања свести виктор вицановић септембар/октобар 2011 43 тема броја тишину душе не треба разумети као стање празнине, некакве нирване или посебног (мистичног) стања свести тачно је да се унутрашња тишина пости- же елиминацијом спољашњих чулних утисака (усамљено и тихо место), али то не значи да је душа празна напротив тек тада душа постаје способна за снаж- ну молитву, „молитву срца“ – усредсређену, срдачну и непрекидну однос са богом постаје најнепосреднији, лицем у лице, без посредника спуштајући се умном молитвом у своје срце, центар свог бића, човек открива своје најдубље ја, своју боголикост, архе- типски лик христа у себи у стању је тада да у потпуности разуме христове речи: „царство је божије унутра у вама“ (лк 17, 21) богоносни симеон нови богослов каже: „очистимо своја срца, да бисмо у себи могли пронаћи свудаприсутног господа очистимо своја срца огњем његове благодати, да бисмо у самима себи видели светлост и славу његовог божанства“ молитва срца по исихастичком искуству, срце се кроз исусову молитву загрева неопи- сивим умиљењем, божанска љубав осећа се у себи, неки тада задобијају дар суза а реткима се даје виђење таворске светлости нестворена благодатна енергија у виду светло- сти прожима човека дајући му надземаљску димензију постојања искуство божанског постаје најснажније божанска ватра и светлост обузимају човека, али се он не губи нити „сагорева“ у њима већ на најузвишенији начин остварује своје назначење – улази лично и искуствено у најприснију заједницу љубави божије велика је заблуда мислити да је молит- вено тиховање било могуће „некада давно“ и да је било својствено само мањој групи монаха, анахоретима сам господ својим личним примером сведочи да је усамљивање и молитвено тиховање неопходно у духовном животу „а ујутру прије зоре уставши изиђе, и отиде на пусто мјесто и ондје се мољаше богу“ (мк 1, 35) у беседи на гори христос јасно поручује свима нама: „а ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се оцу своме који је у тајности“ (мт 6, 6) сва академска звања и знања, узоран морални живот, чак и искрена вера, показаће своју испразност и сувоћу уколико изостане лични, жив и непосредан сусрет са богом молитвено тиховање омогућује такав сусрет можда укупна криза духовности има узрок у недостатку и нестајању молитвеног тиховања како ми хришћани да будемо светлост свету када се нисмо потру- дили да молитвеним тиховањем уђемо у светлост христове љубави? како да (пре)дамо оно што нисмо (за)добили? аутор је психолог у деветој београдској гимназији 44 5/2011 zможете ли у кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам? – исихазам је настао као тежња за обновом духовног живота у цркви пре свега, исихазам се као молитвена традиција у православљу заснива на речима из јеванђеља: „царство је божије унутра у вама“ (лк 17, 21), „молите се непрестано“ (1сол 5, 17) монашки центри исихазма су се нала- зили на истоку, и то у областима кападокије, египта, синаја, цариграда св григорије палама као глави представник исихазма наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са богом и преношење благо- дати у наш живот али божија тајна божије суштине нам остаје непозната дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то добро пока- зао епископ атанасије јевтић, у чланку „онај који јесте, живи и истинити бог св григорија паламе“ ово је пресудан рад за разумевање исихазма zу каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам? – цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бекством од досаде све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем али „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже олдос хаксли у роману врли нови свет односно, заједница више није профитабилна управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива чове- ка на унутрашњу борбу, односно не препушта га линији слабијег отпора о томе истом је писао и презвитер михаил кардамакис и то овако: „најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења постао је неспособан да се супротстави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и хришћанска молитва у савременом свету разговор са мр зораном јелисавчићем предавачем на православним богословским факултетима у београду и фочи интервју водила милана ивковић исихазам је превазилажење човекове отуђености од бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог септембар/октобар 2011 45 тема броја изругавају савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и бога и ђавола то је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота“ а зар није речено „бдите и молите се да не паднете у напаст“ (мт 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима „уклони искушења и нико се неће спасити“ савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје он их напро- сто игнорише и све више и више се увлачи у досаду и безнађе највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторите- та и тираније: моралне, друштвене, научне или политичке“ zzда ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено? – иако можемо да тврдимо да је сав- ремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпо- ставимо да је и савремено доба антии- сихастично у грчкој митологији се за нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају а исихазам је борба за очишћење нашег унутрашњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора управо ово освајање унутрашњих простора је савремено свакој епохи, и сваком вре- мену чињеница је да без личног преображаја не можемо преобразити ни свет у коме живимо отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог о овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и хегел, фојербах, маркс, што се испоста- вило као озбиљан проблем савремене културе узмимо за пример декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв уједињена европа тамо дословно стоји: „сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки“ ова одлука је изгласана скуп- штинском већином питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне хегелове мисли да „човек не 46 5/2011 ако би се говорило о ери иси- хазма, вероватно би се подра- зумевало оно време у коме је црква могла на одговарајући начин да се бави откривањем својих дубина и внутрина право је питање како је црква употпуњавала ову могућност, упркос спољашњим факторима који су је оптерећивали, скрећући пажњу на поље мање важног или неважног у цркви је пак најважније оно што је „једино потребно“ (лк 10, 42) иако спољни фактори не могу нашкодити самој природи цркве, као ни њеном унутрашњем бићу, многи утицаји оставили су у учењу цркве лоше тра- гове најчешћа последица огледа се у томе да се цркви припише или успо- стави нешто што и није од цркве, што није црквено, што није плод њеног светотајинског карактера од бројних фактора, поменућу два клерикализам први, и свакако опасан фактор сво- ди се у грубо скраћеном одређењу на оно што се назива клерикализам то је свођење цркве и живота у цркви на давање преваге искључиво свештено- служитељима ово за последицу има нејасно учешће верног народа (лаоса) у животу цркве клерикализам је у данашње време нешто што се може схватити као свештеничка самодовољ- ност и недовољно служење свакоме ономе кога нам бог шаље у храм ако свештенослужитељи са правом очеку- ју да их народ слуша, у свему ономе што је важно ради правилног разуме- вања и усмерења здравог живота у може поштовати себе ако није свестан вишег бића“ то тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона божија, а без обнове ове иконично- сти, љубав према богу и ближњем се своди на пуке декларације zzможемо ли да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету? – да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у време- нима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“ над улазом у аполонов храм у делфима је стајао натпис: „спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј позив да се човек окрене ка својој унутрашњости тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције своју унутрашњост човек једино открива у цркви, у светој тајни евхаристије то је место где човек – икона божија – открива себе као малога бога по благодати немања андријашевић септембар/октобар 2011 47 тема броја цркви, онда је с друге стране преко потребно и да свештеници ослушкују исти тај верни народ сваки однос карактерише двосмерност, а у отворено- сти се најлакше разумемо, зближавамо, и заволимо а како ћемо заволети онога кога не познајемо, већ га срећемо у хра- му – претежно зато што „морамо“? да би свештенослужитељи избегли искуше- ње клерикализма, морају да имају делат- ну љубав пре свега према народу који долази на литургију, на којој сви заједно конституишемо и изграђујемо цркву после литургије, недељне и празничне, тај исти верни народ треба позвати и угостити у ономе што се назива „проду- жена литургија“ свака парохија, сваки храм има у свом народу даровано од бога све што је потребно за живот самог тог сабрања уколико овај позив изоста- не, свештенослужитељи неће моћи да сазнају и схвате истинске проблеме и слабости верног народа, да би му што боље и присније послужили и сам апо- стол павле, од цркве препознат и назван „апостол љубави“, подсећа у посланици римљанима 10, 14: „како ће, дакле, призвати онога у кога не поверо- ваше? како ли ће поверовати у онога за кога не чуше? а како ће чути без пропо- ведника?“ на овај проблем треба обра- тити пажњу, јер се често траже узроци „због којих народ не долази у цркву“, али се ретко посвећује пажња народу који учествује на сабрању секуларизам други проблем назван је секуларизам он је опасан јер представља пројектова- ње светског живота на живот и биће цркве опасно је што оно спољашње и страно унутрашњем бићу цркве сада прети да притисне цркву, и потисне њено дисање ово је очигледна последи- ца нечега што представља имитирање света, нарочито уређења света прави пример очитава све чешћа појава опона- шања пословања приватних фирми и покушаја да се имитирањем светског начина унапреди служење верујућима који долазе у храмове не може се ими- тирати светско да би се успоставило црквено ми јесмо у свету, живимо у свету, али наше усмерење није ка свету ми учествујемо у преображењу света, помажући му да препозна и стекне своје право назначење, али не тако што ћемо тражити моделе у овоземаљском уређе- њу дужни смо да волимо свет, да га узносимо богу, да се трудимо око чувања и заштите природе, али најпре тако што клерикализам и секуларизам у ери антиисихазма оно што црква нуди у свакој ери и временском одређењу тиче се друга- чијег начина постојања, а не успешне (или мање успешне) светске форме 48 5/2011 ћемо учествовати у освећивању света то би значило да свет приносимо богу у цркви, а не да уносимо тренутне светске законитости или трендове у живот цркве када пишемо о проблему клерикали- зма и секуларизма, најопасније од свега је то што су ова два погрешна схватања и приступа сродна: клерикализам и секуларизам су браћа и иду руку под руку клерикалисти су надувени тиме што осећају погрешну посебност и узвишеност (као последицу самодо- вољности) и прија им секуларни, свет- ски успех, толико далек од тихе и спа- соносне молитвености цркве црква као нов начин живота оно што црква нуди и у ери иси- хазма (ако је такве ере уопште икада било у пуном смислу те речи), и у ери антиисихазма као и у свакој дру- гој ери и временском одређењу, тиче се другачијег начина постојања, тиче се тога да црква и њени свештено- служитељи нуде тело христово, а не успешне (или мање успешне) светске форме, које могу „да унапреде стање у цркви“ да би се верујући сачувао од ових искушења, потребно је да се моли, кроз личну молитву, а онда и на литургији, као и да има поверења у цркву божију кроз богослужење, откривање његовог унутрашњег сми- сла и циља, задобија се право усмере- ње сваког верника оваквим при- ступом светотајинском животу неће се лако десити да свет са својим уређе- њем уплива у живот цркве световно не представља само по себи потпуни промашај, него је проблем у томе што световно није искуство цркве зато га и црква не препознаје као своје никао део свог унутрашњег бића ништа добро човеку не бива без молитве – у чему је то добро?, неко ће упитати не видим каква је разли- ка између оних који греше и не моле се богу и оних који греше и моле се богу?! чак бих за ове друге рекао пословички: зло раде, а богу очи ваде и христос је негде у јеванђељу рекао слично за такве молитеље – да христос је то рекао за фарисеје, који се дуго моле, и наро- чито на јавним местима тако да их свет види, а уствари се лажно моле (мт 6, 5–7) то не значи да је христос осудио молитву уопште, нити да је рекао: „немојте се моли- ти!“ напротив, он је апостоле нау- чио како треба да се моле и предао им молитву „оче наш“ ти не видиш разлику, а она је огромна у чему је та разлика? сваки човек греши, безгрешнога нема, али има разлике да ли неко хоће да призна своје грехе или неће тако, човек који се моли, самим тим, признаје своје грехе богу и показује да их је свестан, али и жељу да их се осло- боди и да се поправи он зна коме је згрешио а онај други, који греши, а неће да се моли, показује тиме да хоће своје грехе да сакрије и забашури, да их не сматра за грехе, а тиме себи даје право да и даље греши он не зна ко му је бог, па себе обоготворава и себе пред гордим собом оправдава и не треба му други адвокат ни судија, јер је сам себи довољан он, уства- ри, не жели да буде свестан својих грехова, а том жељом потврђује да радмила грујић септембар/октобар 2011 49 уистину и није свестан колика је опасност за његову душу грех а цена за грех је смрт ни светитељи нису били безгрешни, нико жив није безгрешан они су се искрено молили богу и били свесни смртоносног дејства греха, свесни да без божије помоћи човек ништа сам добро не може урадити искрена молитва исказује се покајним речима и покајним настројењем душе, која вапи за избављењем и спасењем од смрти и греха таква молитва је благо- датна молитва – измамљује и низводи на човека благодат божију само так- вом молитвом се од грешника човек преобраћа и преображава у светитеља посебно је саборна молитва цркве исцелитељна и спасоносна, извире из човековог смирења и покајања, који покрећу вољу за преумљењем и воде ка оздрављењу од опасне болести – греха и рече им: написано је: дом мој – дом молитве нека се зове оне који кажу да немају разлога да се моле богу јер су здрави, ситуирани и срећни, и немају шта више да траже од бога и да му „досађују“ треба подсети- ти да је то милост божија и стога баш сада и баш зато треба да молити да та милост потраје и заблагодарити на њој зар не огладниш ујутро, у подне и увече? да и често немаш стрпљења да дочекаш да ти се јело постави да а кад се лепо наједеш, као лепо васпитан човек, захвалиш се домаћици која је то зготовила, али не сетиш се да кажеш „хвала“ ономе који је прибавио ту храну и њој и теби – господу богу нажалост, у овом времену је много оних који не осећају глад за молитвом и благодарењем, јер им је важно само да им црева не крче – то што цела душа „крчи“ и „гладује“ је, међутим, далеко важније размишљања у тишини: о молитви човек који се моли тиме признаје своје грехе богу и показује да их је свестан, али истовремено показује и жељу да их се ослободи и да се поправи тема броја 50 5/2011 а бог рече: не иди овамо изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља (2 мој 3, 5) како разумети ову реченицу? да ли је изречена одређена наредба коју онај који слуша мора да изврши или је ту исказано нешто друго? да би се одговорило на ово питање треба на правилан начин разумети појмове „ноге“ и „обућа“ наиме, нога гази по прашини, нога гази по води, нога гази по прашини смешаној са водом, односно по блату, гази по трави, бетону, цигли, дрвету, камену али не гази се ногом непосредно по свим тим подлога- ма, односно, она се не дотиче земље, већ се на земљу ослања помоћу обуће дакле, обу- ћа посредује између подлоге и ногу зашто? да би се нога заштитила, да се не повреди и не упрља обућа се троши, прља, памти сва места на којима је нога била, било да је то мочвара или плажа, трпи мраз, воду, пра- шину, и уопште све космичке промене, да би нога остала и спасла се за нешто ако је обућа ту да спасе ногу, шта онда представља изување обуће? тај чин означа- ва да обућа више није потребна, да је пут окончан и стигло се до свог дома, односно ноге су спашене проблем настаје када је нешто свето, односно потпуно другачије од сваке домо- вине на коју је човек навикао, јер свето на јеврејском и означава нешто апсолутно другачије од човекове реалности па како онда препознати домовину која је апсо- лутно другачија од човекове, а ипак је на неки начин његова домовина, домовина која (то) тек треба да постане? никако другачије него благовешћу од весника (гр ἄγγελος) који благовести ту домовину и то се управо дешава у цитираном пасусу ангел, тј весник, говори мојсију да изује обућу своју јер је место на коме се налази свето, односно место које иако се апсо- лутно разликује од свих људских домова ипак је њихов дом ангел не наређује, већ благовести циљ је достигнут, обућа се изува и улази се у свој вечни дом ноге су спасене ноге и обућа песнички станује човек малиша пушоња септембар/октобар 2011 51 слободно можемо рећи да је xxi век – век комуникације и инфор- мација вести које су се до пре пар стотина година преносиле данима сада су тренитно доступне било која важна вест проструји интернетом за неколико секунди, а путем сателита или кабловске телевизије је могуће пратити дешавања из свих могућих крајева света мноштво информација је од овог света направило праву „информациону џунглу“ у којој више уопште није мерило квалитет, већ гледаност, читаност, али и подилажење најнижим људским страстима празне речи свака реченица христова из јеванђеља има невероватну тежину народ који га је слушао са правом је говорио за свог равија да нико није говорио као тај човек и једна његова реченица је управо интересантна за људе данашњице наиме, он је једном приликом рекао да ће се одговарати пред богом за сваку сувишну реч колико је само ова реченица од пар речи убитачна за човека данашњице размаженог од општег обиља око њега које му пружа лажну слику да може скоро све, а да је једина могућа реалност она овоземаљска већина људи, номиналних крштених хришћана дана- шњице и не зна да је једну овакву речени- цу изрекао исус христос да им је вера у спаситеља мало јача, и да су свесни значаја христових речи вероватно не би многи од њих већину своје комуникације сводили на оно што се најчешће у жаргону назива брбљање или оговарање наравно, зна бог да је нама потребан одушак – бог је бог радости, воља је његова да се човек који је његово дете радује датом му животу али није његова воља да се скоро никад не мисли на свог створитеља који је дарода- вац те животне радости и да човеков кому- никациони апарат буде инспирисан прете- жно животним инстинктима реч као однос као православни хришћани, увек би тре- бало да будемо свесни да је вербална кому- никација – сем разумљиве потребе – ујед- но и начин емотивног изражавања према другоме човеку, нашем ближњем христос који је све мерио љубављу – јер је бог сам, управо љубав – и комуникацију логично мери том мером она је и створена од бога да би се радовали једни другима као и да бисмо учили једни од других слободно се може рећи да је и пријатељство успешно онолико колико пријатељ научи од свог пријатеља и обрнуто с друге стране, дана- шња комуникација се углавном свела на говор „говора ради“, а најчешће у циљу убијања досаде иако је и то одређена мисија у савременом свету свака реченица христова из јеванђеља има невероватну тежину народ који га је слушао са правом је говорио за свог равија да нико није говорио као тај човек квалитет и квантитет говора јереј горан живковић 52 5/2011 функција комуникаци- је, она никако не треба да буде сведена само на тај домен занимљив феномен је да се недо- статак пуноће и квали- тета у том смислу гру- бо надокнађује кванти- тетом, што је наравно немогуће постићи тако је некако оно што у цркви називамо пра- знословљем постало императив живота али, најлакше од свега је критиковати, оно што је тешко је суштински променити лоше а управо нас христос позива на кон- кретну промену ка бољем, не у смислу мењања света, већ мењања себе реч као сведочанство православни хришћанин треба да у свом свакодневном говору води рачуна о говору, а уједно да уме да посведочи свог бога када то затреба сведоци смо да су поједине јавне личности у својим изјавама јасно урадиле управо то, а њихова реч много значи за оне који поштују њихов рад, тј њиховим „фановима“ како би се то популарно данас рекло као што пише у посланицама богомудрог апостола павла, другога окренути ка богу велико је дело које покрива мноштво грехова, тако да је мудро и одмерено сведочење христа како речима тако и делима нешто што треба да буде саставни део живота сваког верујућег човека можда звучи чудно, али чини се да управо та многоглагољивост данашњег човека сведочи о његовој дубокој унутра- шњој потреби да скрене пажњу на себе, да буде вољен не схватајући да то ради на један погрешан начин у веку који, како је лепо приметио берђајев, одликује борба човека против бога није лако истог тог човека привести истини, али ово не значи да је то немогуће као што је ап павле свој говор на ареопагу започео похвалом ати- њанима – јер су направили кип непозна- том богу – тако и верујући човек дана- шњице треба да пође од чињенице да нас христос изнад свега позива на слободу у њему, а да је човек данашњице онај који није ни свестан колико у ствари и сам тежи за истом том слободом, испољавају- ћи је на погрешан начин аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову мисија у савременом свету септембар/октобар 2011 53 глас у рами чу се, нарицање и плач велики; рахиља плаче за дјецом својом, неће да се утјеши за дјецом својом, јер их нема јер 31, 15; мт 2, 18 овим речима чувеног јеврејског пророка започињемо сећање на славну, али заборављену страни- цу српске историје, мада не тако стару кости светих мученика који су своје животе положили на бранику отаџби- не, руковођени јеванђељем христовим, ни у ком случају не смеју бити забора- вљене јиндриховице, место заборава, нису место мртвих већ место живих, оних који сведоче речи христове сво- јом жртвом невине жртве у великому- ченичким јиндриховицама живе су и у нашим срцима и душама у молитвеном памћењу и спомињању цркве христове све оне заједно са нама очекују васкр- сење мртвих и живот будућега века вео заборава није и неће нарушити есхато- лошку димензију вечне и непролазне жртве великомученика јиндриховач- ких на тој жртви, на том примеру гра- ђена је црква христова некада и надо- грађује се црква христова данас димензија историјског постојања кон- центрационог логора у месту јиндрихо- вицама у чешкој републици, који ће у савременој историји аустроугарској бити логор тихог геноцида над српским народом, а послужиће и као достојни прототип за аушвиц, обавијена је велом заборава но, има ли разлога за заборав преко 7100 великомученика српских који су живот положили зато што су срби и што су живот дали за светле идеале очувања свог наслеђа и својих светиња? јиндриховице су мало место у западном делу чешке, на самој граници са немачком, 25 километара удаљене од чувене бање карлове вари у овом месту је за време првог светског рата био највећи концен- трациони логор на територији аустроугар- ске кроз логор је прошло око 40000 заро- бљеника за разлику од осталих аустроу- гарских логора који су били једнонацио- нални, у јиндриховице су довођени најви- ше срби, мада је било и руса, италијана, пољака, литванаца и румуна међутим, само су срби овде, поред војника, имали и своје цивиле сећање најстарији српски цивил који је овде умро имао је 92 године и био је православни свештеник, док је најмлађи који је овде страдао имао само 8 година и био унук поменутог свештеника сећање на мученике из јиндриховице иван д коста 54 5/2011 срби су одвођени у пери- оду од 1914 до 1918 годи- не војници су били заро- бљавани на ратишту, потом железницом транспортова- ни до логора, док је обичан народ аустроугарска војска одводила при походу на србију заробљеника је било из свих крајева срби- је, а највише из шумадије и ваљевског краја до самог логора су морали да пеша- че 30 километара иначе, тежак живот у логору под- разумевао је и свакодневни рад у каменолому, на изградњи путева, мостова и хемијске фабрике у соко- лову, удаљеном 30 киломе- тара, који су се прелазили пешке уз све то, заробље- ници су исцрпљивани сла- бом исхраном, немогућно- шћу лечења од туберкулозе и тифуса и крајње нехиги- јенским условима живота најстарији српски цивил који је овде умро имао је 92 године и био је православ- ни свештеник, док је нај- млађи који је овде страдао имао само 8 година и био унук поменутог свештени- ка у овом логору кратко време је био заробљен и димитрије туцовић, али су га шпански социјалисти, уз помоћ црвеног крста, убрзо ослободили интересантно је да је у јиндриховицама било и седиште аристократске породице ностиц (лоза хаб- збурга), која је ту била настањена од краја петнаестог века до 1948 године, када су им комунисти одузели земљу и протерали их у аустрију овај податак индиректно има везу са током српске историје наиме, убр- зо након атентата гаврила принципа на принца фердинанда, најстарије дете и једи- на кћи фердинандова, софија, удала се за једног од ностица и започела живот у јин- дриховицама постоје две верзије приче о разлогу њеног доласка у јиндриховице – прва да је желела да све време гледа како пати и умире „народ који јој је убио оца“, а друга да је једноставно желела да живи у замку свог мужа болни уздаси срба који никада више неће видети лепоте шумади- је, маљена, рудника, започети дан жубо- ром мораве, ибра, гледањем како одраста- сећање септембар/октобар 2011 55 ју деца, унучад, остаће познати само богу и немим сведоцима неба на земљи на овом месту је, за време првог свет- ског рата, изграђен резервоар за воду, али је тај комад земљишта, после рата, чешки председник масарик поклонио краљу александру, да послужи као костурница у коју ће се пренети посмртни остаци српских војника и цивила године 1926 краљица марија је организовала есхума- цију посмртних остатака из целе западне чешке, како би били сакупљени на једном месту тако се у костурни- ци данас налазе посмртни остаци 7100 срба и 64 руса у самом логору је умрло око 3000 срба, од којих су остаци њих 1400 пренети у костурницу, док су посмртни остаци 1600 заробљеника остали на оближњем војничком гробљу има ли будућност народ који заборавља све- тле примере својих преда- ка? може ли се предати забораву завет незаборава жртве предачке? имамо ли храбрости и смелости да ову светлу страницу наше прошлости обложи- мо велом тајне и забора- ва? то никада није чинио ни један једини народ, а понајмање српски бар не до овог примера секција српско-че- шког пријатељства у основној школи „свети сава“ у врчину, која постоји при настави православне веронауке старијих разреда, има за циљ да у свом раду и деловању остави светли траг у едукацији младих нараштаја у сагледавању и тргању од заборава светле странице националне историје осликаној у великомученици- ма јиндриховичким „отргнуто од заборава“ је слоган пројекта наше шко- ле који тек почиње да живи и биће бла- ги допринос обнављања завета предач- ког записаном у невино проливеној крви српске деце и омладине аутор је координатор пројекта „отргнуто од заборава“ и вероучитељ у ош „свети сава“ у врчину 56 5/2011 морача – појам широког значења и бројних асоцијација: географ- ских, историјских, културних, етничких и етичких у том имену сажете су историја, традиција, вера, легенда и мит манастир морача фотографије: звонко перге, милун вучинић септембар/октобар 2011 57 када магистралним путем, који од колашина преко подгорице води ка мору, пређете превој црквине (1045 m), пред вама се отвара широка пространа долина која се у даљини и ге- ографској перспективи сужава у кањон – пред вама је морача одувек стрепња и брига за путнике и возаче, одувек опасна и лепа, никада и никог не оставља равнодушним морача – појам широког значења и бројних асоцијација: географских, исто- ријских, културних, етничких и етичких у том имену сажете су историја, тради- ција, вера, легенда и мит све оно што су чинили и чине природа и људи овог кра- ја прожето је именом брзе и плахе пла- нинске реке мораче врлетима које је окружују као да и данас одјекује „грохот битака и пијанство ратова“, звук гусала и црквених звона, пјесма и лелек, одувек се уздижу према тврдим ровцима и небеским висинама лепоте владарских задужбина одувек је била занимљива одлука о избору места за градњу храма често је то била лична воља и одлука ктитора, понекад сан, предсказање или чудна порука каткад, као да су стизале поруке вишег смисла или значења такав је слу- чај с морачом на месту где је, по народ- ном предању, ноћу светлео крушков пањ обасјан лучом с неба, велики зетски кнез стефан вукан одлучи да подигне своју задужбину посвећену успењу богороди- це и тако, на десној, уздигнутој, зарав- ни поред мораче и водопада светигоре, би подигнут храм ктиторски запис испод западног пор- тала цркве у манастиру морача гласи: овај свети храм пресвете дјеве богоро- дице, саздах и украсих у име њеног успе- ња ја, стефан, син великог кнеза вукана и унук светог симеона немање и ово би у доба благочестивог краља нашег уроша, године 1252 морачки храм је грађен по угледу на владарске задужбине жичу, студеницу и милешеву, али и са обележјима тако- званог зетског неимарства предање казује да је камен за градњу цркве звани сига или туха (лак за обраду) преношен чак из дробњачког села тушина, удаље- ног дан хода, системом „рука-руци“ до мораче остали камен вађен је из каме- нолома близу манастира храм је завр- шен 1252 године према архитектон- ским обележјима богородичина црква у морачи припада такозваној рашкој шко- ли или рашком стилу, мада су нека спољња обележја „романског начина“ морачки храм кроз векове о историји манастира у прва два века постојања, има мало, и то спорадичних записа међутим, након турске окупаци- је, манастир добија на значају и постаје духовни центар и стожер свенародног окупљања, посебно племена мораче, роваца дробњака и пјешиваца, и то остаје вековима морача постаје место великих историјских одлука и збивања крајем петнаестог века османлије су опустошиле манастир скинут је оловни кров, а дрвена конструкција спаљена светиња ће остати без крова пуних 70 година монаси су се склонили, а храм запустео првобитни, драгоцени живо- пис из xiii века убрзано је пропадао до данас је из тог времена сачуван само део композиције у ђаконикону посвећен пророку илији манастири милун вучинић 58 5/2011 у другој половини xvi века храм је обновљен захваљујући обнови и поновном успостављању пећке патријаршије 1557 године и напо- рима народа и свештенства, уз велики допринос игумана томе и кнеза вукића вучетића из роваца наредних година и деценија обно- вљене су фреске, урађен иконостас, обновљена капела посвећена архи- ђакону стефану храм је наставио да зрачи својом културном, духов- ном и просветитељском улогом историјски значај надахнућем ове светиње доноше- не су велике историјске одлуке за народ овог краја (брда) и црне горе одлука о убиству великог тиранина смаил-аге ченгића 1840 године, донета је у морачи за време игума- на димитрија радојевића на зидо- вима и у олтару урезани су и сачу- вани записи у камену као сведочан- ство уписано у вечност неки од записа гласе: „понови се црков в љето 7221 (1713)“ „да се зна кад погибе делибаша у морачи са свом војском, септембра 17, 1820 љето“ „знати се погибија смаил-агина у дробњацима и са њиме ерцеговач- ких ага, баша и бегова 75, мјесеца сектемврија 23 дан, годинае 1840“ овакви записи се ретко срећу у православним храмовима, али они говоре о значају тих судбоносних историјских збивања и црквено-на- родном јединству поред своје кул- турне, историјске и просветитељ- ске улоге, манастир морача пред- ставља и културно добро непроце- њиве вредности посебан значај и вредност има зидно сликарство из xiii, xvi и xvii века текст је скраћена верзија шире опсервације знаменити морачани морача и морачки крај дали су велике и знамените људе, народне вође и јунаке, устанике и духовнике, писце, песнике и уметнике у морачком селу врујеце рођен је доктор гаврило дожић – патријарх срп- ски и један од највећих православних духовника знаменити морачани су и вој- вода мина радовић, архимандрит дими- трије радојевић, архимандрит михаило дожић и други садашњи митрополит црногорско-приморски амфилохије, тако- ђе је морачанин и у ово доба, као и у протеклим вековима, светли морачки храм обасјан вечном лучом с неба и оку- пља народ свакодневно се могу видети аутобуси, аутомобили и велике групе посетилаца и верника који посећују мана- стир морачу о овој великој светињи која има зна- чај и обележје свете лавре брине мало братство које чине: архимандрит рафаи- ло (калик), игуман стефан, јерођакон игњатије (шћепановић), парох ровачко- морачки илија (мотика) и остало мана- стирско особље, укупно њих десеторо до недавно је у манастиру боравило и неколико избеглица из српске крајине историја, судбине, бриге, радости и страдања се понављају, а морача светли у вековима манастири септембар/октобар 2011 59 уруској православној цркви влада огромно поштовање према пре- светој богородици бројне су иконе на којима је изображена небеска царица и пред којима се верни народ моли за спас свога народа као и за лично спасење у овом кратком члан- ку поменућемо само једну од бројних и веома поштованих икона пресвете богородице икона пресвете богородице „државне“ (рус „державная“) је пронађена 2/15 марта 1917 г, на дан абдикције цара нико- лаја ii романова са царског престола руски професор и м андрејев је писао да је цар николај ii који је посебно поштовао пресвету богородицу замолио небеску царицу да преузме на себе врхов- ну царску власт над његовим народом који га је одбацио она је по писању овог про- фесора примила на себе првенство власти над државом у моменте највећег богоод- ступништва изабраног народа историја открића ове иконе почиње од 13 фебруара 1917 године када је јевдоки- ја андрианова из околине москве уснула чудотворне иконе по узору на ову икону направљено је још доста копија које су биле послате по целој држави, а по благослову патријарха тихона саставље- на је и служба и акатист икони пресвете богородице „државне“ икона пресвете богородице „државна“ чтец дејан ђуричић 60 5/2011 један сан у сну је чула глас: „у селу коломјенском постоји велика црна икона њу је потребно узети, префарбати у црвено и нека се људи моле“ жена у почетку није схватила овај сан, а онда јој се 26 фебруара у сну јавила сама пресве- та богородица у једној белој цркви дјева марија је рекла жени: „сада сам ја сама у своје руке узела државу и скиптар, а са „државном“ иконом шаљем своју посеб- ну благодат и силу та икона не спашава од искушења, зато што су искушења потребна да би пробудила духовну стра- ну у људима, него ко се за време искуше- ња буде са вером молио пред том иконом, тај ће бити спасен“ пошто се исповедила и причестила, 2 марта јевдокија андриа- нова се упутила у село коломјенско у московској области где је видела дивну цркву вазнесења господњег тачно онакву какву је видела у сну заједно са настоја- тељем тог храма оцем николајем лихаче- вим тражили су ту икону која јој се у сну јавила претражили су цео храм и после дугог трагања у црквеном подруму, међу даскама су видели стару, црну икону пошто је била доста запрљана они су је опрали а испод многобројних слојева прашине указао се лик пресвете богоро- дице како седи на царском трону са кру- ном на глави и у црвеној порфири са скиптаром и државом у рукама на њеним коленима био је младенац господ исус христос јевдокија андријанова је одмах препознала икону коју је видела у сну касније су сазнали да је ова икона у село коломјенско пренесена 1812 године из манастира вазнесења господњег у москви датум проналажења ове иконе народ је схватио као дан проглашења нове, богородичине власти над русијом убрзо по проналажењу иконе у село коломјенско је почело долазити мноштво народа који су добијали душевна и физичка исцељења по узору на ову икону направљено је још доста копија које су биле послате по целој држави а по благослову патријарха тихона састављена је и служба и акатист икони пресвете богородице „државне“ патријарх тихон је наредио да се у овај акатист ставе делови из свих акатиста који су постојали у част пресвете бого- родице и да га назову „акатист акати- ста“ за време комунистичких власти они који су саставили ове службе су били стрељани, а бројни верујући који су код себе чували лик „државне“ иконе пресвете богородице били су ухапшени оригинална икона налазила се више од пола века у државном историјском музе- ју неколико дана после првог помињања цара николаја и његове породице на литургији (17 јула 1990 године), по бла- гослову патријарха алексеја ii, 27 јула икона је пребачена у храм „казанске“ иконе пресвете богородице у селу коло- мјенско од тог периода била је устано- вљена пракса да се недељом чита „ака- тист акатиста“ пред чудотворном ико- ном пресвете богородице „државне“ руска православна црква 2/15 марта празнује сећање на ову чудотворну ико- ну занимљиве су и неке особености код овог изображења пресвете богородице наиме држава-земљина кугла у левој руци пресвете богородице на своме врху нема крст, како је то уобичајено у иконографији, што је од народа тумаче- но као знак да ће доћи до рушења право- славних храмова и скрнављења светиња такође, схватано је и као знак да ће држава остати без свога владара цара николаја романова, који је 1918 године заиста убијен занимљива је и чињеница да божански младенац, господ исус христос благосиља леву страну што је тумачено као знак милосрђа божијег ка палим и заблуделим овцама данас се пред овом иконом руски народ највише моли за правду у свету, за љубав једних ка другима, за спасење и очување русије, за заштитништво над државом и владом чудотворне иконе септембар/октобар 2011 61 ој милоше, побратиме мио, јеси л’ скоро у гламочу био? јесам брате у гламоч ишао и стару ти мајку обишао гламочко поље гламочко поље, посуто стећцима и мра- моровима, археолошким налазиштима из римског и касноантичког периода, може бити и свакако јесте прави рај за озбиљна старинарска истраживања чувени архео- лог димитрије сергијевски записао је како је истражујући на оџаку у гламочу „отпо- чео своју научну каријеру“ предања са гла- моча, наративно сликовита и епски раско- шна бележена су у неколико озбиљних радова нажалост, трагична збивања при- ликом распада бивше југославије (1991- 1995), егзодус срба из крајина озбиљно је пореметио раније вековно демографско стање због тих, али и других разлога пре- дања се заборављају муњевитом брзином гламочка гробља, нарочито некрополе (гро- миле) представљају занимљива археолошка налазишта посете тим налазиштима дару- ју сазнања којима могу да се осветле чак и они „мрачни“ периоди из историје српске православне цркве надлежни епископ бихаћко-петровачки господин хризостом јевић благоизволео је да се по северозапад- ном ободу гламочког поља учини једна екс- курзија у циљу прикупљања података са неколико старих гробаља предвођени нашим владиком који је увек благонаклон према таквим подухватима, али и рад да се у њих активно укључи, ујутро 23 септем- бра 2011 године, са млиништа се спусти- смо у гламочко поље и одмах нам на памет падоше а у срцу заиграше речи песме: ој, гламочко поље равно, не виђох те ја одавно ој, гламочу родна грудо! на улазу у село стекеровце налази се такозвано мртво гробље овај наизгледни плеоназам није случајан то гробље већ дуго није у употреби, јер на њему се одавно нико не сахрањује, гробна места су улегла у земљу ту се истичу два велика крста од камена, висока преко два и по метра, које народна традиција везује за војевање ускока стојана јанковића против гламочких бегова и клишких санџак-бегова из породице потурчењака филиповића, некада пилипо- путопис кнез пријан највероватније припада групи угледника, кнезова и војвода који су познати у другој половини xv и првој половини xvi века као актери друштвено-политичких збивања у босанској краји- ни: учесници у ратовима и предводници сеоба прича о кнезу пријану историјскебелешке сагламочкогпоља радован пилиповић 62 5/2011 вића треба нагласити да, ако је неко у том племену баш оправдао име „љубитеља коња“, била је то управо та исламизована грана ибрахим манзур ефендија, француз, авантуриста, прешавши у ислам, хвали почетком xix века ергеле гламочких бегова филиповића, а слично се чита и у низу дру- гих путописа из xvii и xviii века прича се да је у старој цркви села врба, које се налази према ливну, била повећа збирка икона, светаца старих породичних слава, које су помухамедањени гламочаци остављали локалним паросима вредни свештеници су записивали коме су припадале, ко их је и када донео приликом примања нове вере освајача, а сада друштвено привилеговане групе таква мала историја исламизације у југозападној босни пропала је 1941 г када су усташе запалиле цркву у врби за фили- повиће се прича да су своју породичну ико- ну чували у кући на беговском оџаку, да су је поштовали, додуше кроз „двоверско“ сујеверје, али баш као „какву највећу свети- њу која је њима остала од давнина“ шумњаци јужно од стекероваца и вагана, налазе се шумњаци, такође питомо месташце гла- мочког поља у коме успева надалеко чувени кромпир позната је шала, у којој има и много истине, да када се тражи килограм гламочког кромпира муштерија буде упита- на: „а са које стране да ти одсијечем?“ или оно: „ове године је крумпир добро родио онај велики баш добро, а онај мали тако и тако“ у поменутим шумњацима постоји активно гробље у коме се налази занимљив средњовековни мрамор, односно стећак натпис са тога камена је објављен и у савременој транскрипцији гласи: „се лежи кнез пријан“, а данашњим речником рече- но: „овде лежи кнез пријан“ још је иво андрић подвлачио везаност средњовековне властеле у босни за тло, за земљу која се тамо доста поштује, која се назива „племе- нитом“ назива се тако јер је добијена од бана или краља као „баштина“ – наслеђе, „племенштина“ – знак већег достојанства и постаје имовина рода, „племенита башти- на“ – као награда за учињене заслуге у слу- чају кнеза пријана, једно нарочито народно поштовање се сачувало до данашњег дана мештани пријану тепају, диче се и поносе древношћу његовог надгробног споменика на крају крајева, нарочито је важно што се тај стећак налази у још увек активном пра- вославном гробљу, где свештеник држи парастосе и помене шта се може дознати о пријану? зани- мљиво и карактеристично је да се поред шумњака, на другој, источној страни поља, десетак километара ваздушне линије нала- зи село пријани да ли је можда реч о пред- ставнику рода пријана, некаквом родона- челнику место се помиње у добрунском, тј крушевском поменику са краја xv века, из кога су потицали дародавци манастира и других православних светиња тамо се наводи војислав или ковислав из пријана (стојан новаковић, „српски поменици xvi-xviii века“, гласник српског ученог друштва, књ xlii, београду 1875, стр 21-22) кнез пријан највероватније припада групи угледника, кнезова и војвода који су познати у другој половини xv и првој половини xvi века као актери друштвено- политичких збивања у босанској крајини: учесници у ратовима и предводници сеоба споменик пријанов наша знатижељна група: његово прео- свештенство епископ бихаћко-петровачки господин хризостом, продуцент алтерна- тивне телевизије (атв) из бања луке госпо- дин ратко радановић и аутор ових редова су на шумњачком гробљу тражили прија- нов надгробни белег поражени, јер су већи и масивнији споменици били тек из xix века, почели смо да сумњамо у наводе из завичајне литературе на дну гробља је путопис септембар/октобар 2011 63 ипак био споменик са рељефним пријано- вим портретом пријан! ево га пријан! могли смо коначно да одахнемо, иако су по тоналитету реченице моји сапутници мислили да ме је ујела змија пријанов споменик је камена стела која се пружа правцем исток-запад, чије су димензије: висина 1,35 m, ширина са чеоне стране износи од 0,48 m до 0,53 m, а са бочне 0,43 m при врху је камени споме- ник назубљен петокраким венцем лик покојника је рустично исклесан у стојећем ставу на бочној северној страни спомени- ка приказани су полумесец и штит (d nikić, glamoč – naselja i stanovništvo, saraje- vo 1989, 156-157) на леђној страни је нат- пис: „се лежи кнез пријан“, испод кога је угравирано сечиво преломљеног мача могло би бити да је пријан страдао у неком боју од натписа се данас јасно сачу- вало једино: прианъ антропогеограф душан никић је на јед- ном месту забележио: „истражујући често прошлост крајева ливањског краја и сусјед- них му крашких области чуо сам веома интересантна, а и индикативна казивања од двојице мјештана из села врба код гламоча и села бастаси код грахова када сам стари- ну симу паштара из врбе показујући на један у камену изрезбарен лик, упитао чији је то споменик он ми је одговорио: ‘то је наш пријан’ готово исти одговор добио сам и од једног старца из рода цвијана у селу бастаси наиме, у сеоском право- славном гробљу између камених мраморова и крстова истиче се својом висином од 3 метра један дрвени једнокраки спо- меник ‘неком сеоском пријатељу о којем се ништа не зна’, али сви казују да тај пријатељ испуњава све жеље мештана, нарочито нероткиња – а зашто га зовете пријатељ? – е, па, пријатељ ти је од свих људи најбо- љи, и увијек је спреман да ти у неприлици да руке, зато га и зовемо тако, а и чувамо га као нашу највећу светињу – одговорио ми је ста- рац цвијан“ (необјављен рукопис о ливну) пријан благочестиви знајући за легенде о пријану које колају по тромеђи, пожелели смо да се на гробу историјског кнеза пријана осведочимo о његовом споменику и натпису, затим о положају истог усред шумњачког гробља видели смо ту камену древност која је оба- вијена ореолом традиције и осијана зраци- ма поштовања благочестиви пријан, чија се добра дела памте, јер сама oчуваност његовог мрамора сведочи да је био честит његова дела су несумњиво била „богу при- ступачна“ стећци преносе лапидарне, али етичке поруке тако на супротном крају босне и херцеговине, у поповом пољу, у селу убоско, на једном гробу стоји: „а се лежи дабижив радовановић чо(ве)че, тако да си благ“ и гламочки пријан је ту и он говори на својеврсни начин да будемо људи, и још више: да будемо пријани аутор је библиотекар српске патријаршије на гробу благочестивог пријана: епископ бихаћко-петровачки хризостом и аутор 64 5/2011 иако, још увек, нисам читао марке- са, некако се слаже: молитва у ери антиисихазма елем, зар није крајње антиисихастички да се ја, молитвеник, бавим туђим антии- сихазмом (или, антиисихазмом бли- жњих)?! или он можда и није туђи? неее, ипак је неодољиво удобно у свету предрасуда! не знам, све ме нешто, да простите, жуља у вези са темом рећи ћете: наравно да те жуља, кад ти и ниси неки молитвеник у реду, пријемљу и ничтоже во преки глагољу, али није само то јер када кажемо исихазам, ваљда, на првом (у хронолошком, не и акси- олошком контексту) мислимо на покрет, да не кажем подвиг, чија кулминација има јасне историјске одреднице, је ли, те се тако везује за један изразито бучан период исто- рије византије, сасвим антиисихастички, период грађанских ратова и непрестане политичке кризе, период у којем су, гле чуда, нимало пасивни учесници били упра- во веома виђени исихасти или сам ја то можда грешком поистоветио молитву и исихију? јесам, али не грешком, јер ако иси- хија није молитва, онда је у питању покрет мутаваца, и то не просто немих људи, већ оних који ћуте јер немају шта да кажу дакле, исихија јесте молитва, и нема моли- тве која није исихија јер тишина која је у питању није последица одсуства дрхтања гласних жица и струјања ваздуха које, при- лично условно, називамо речима, већ све- сти о недостатности простог дрхтања гласних жица и струјања ваздуха, свести да речи нису само струјање ваздуха и дрхтање гласних жица, које је гласно, додаћу, у сра- змери са празнином резонаторске кутије зване глава јер, као што сам већ на овом месту цитирао, наша побожност није у речима, већ у стварностима но, вратимо се ери антиисихазма, јер рекли смо да је доба у којем живимо ера антиисихазма, вероватно зато што га креи- рају неки антиисихасти, попут, рецимо, млађаног господина цукерберга и сличних му међутим, замислите овакву слику: замислите да светом владају људи које зна- те, примера ради, из вашег црквеног хора или било којег другог сличног удружења, све сами, да не кажем, исихасти замислите да сте ви, рецимо, председник такве владе не би вам било лако како би изгледао тај свет? да ли би у њему било простора за иси- хију, да не кажем приватност, да не кажем личну слободу, да не кажем слободу савести, а што су све само различита имена или предуслови за молитву? гласам за веселог цукерберга и не осећам потребу да обра- зложим експерименталних потврда је сувише да се нешто не пита и α и ω, све би то одавно завршило дођ хтедох да кажем: завршило би ко зна где можда сам песимиста, али мислим да је некаква ера исихазма немогућа ствар тако- ђе, мислим да су управо највећи исихасти живели у веома антиисихастичким време- нима такође, мислим да је молитва могућа, нарочито у ери антиисихазма и колере из другачијег угла љубав у доба колере презвитер вукашин милићевић аутор је свештеник при храму св василија острошког на бежанијској коси и главни и одговорни уредник радија слово љубве
... тј у јединству божанске и човачанске природе у личности сина божијег „мистерија је оваплоћења логоса кључ за све загонетке и слике (типове) у писму, и она пружа познање свих умних и тварних појавности ко позна мистерију крста и погребења, сазнаће (унутарње) логосе (свег бивствујућег), док онај што је посвећен неизрецивом силом васкрсења, познаје (претходеће стварању) мисли божије“ (св максим исповедник) тако нам се у „тајни христовој“ открива не само неизрецива дубина љубави божије у чину стварања, него и коначни израз нашег садејствовања (синергије) са богом, нашег учествовања у нествореним божанским енергијама заиста, ако на овај начин гледамо и на речи светог писма, оне нам од свог почетка до свога краја пружају један мистагошки (литургијски) поглед на свет ако се сада окренемо ка св литургији, видећемо да она кроз свој целокупни ток носи доживљај божијега јављања нама кроз многа и различита дела његова у историји и наш одговор на то јављање који је у својој суштини молитва у литургији св василија великог се овако моли свештеник: „ти који јеси, владико, господе боже оче, сведржитељу, обожавани, ваистину је достојно, праведно и долично величан- ству светиње твоје: тебе хвалити, тебе певати, тебе благосиљати, теби се клањати, теби благодарити, тебе слави- ти јединог истински суштога бога, и срцем скрушеним и духом смиреним приносити теби ово духовно богослужење наше; јер си нам ти даро- вао познање истине твоје и ко је спо- собан исказати моћи твоје, објавити све хвале твоје, изнети сва чудеса твоја, учињена у сва времена?“ савршенство молитве, према речима светих отаца, у литургијском искуству јесте молитва захвалности за љубав божанску која води слављењу и величању бога где се суочавамо лицем у лице са његовим сјајем и блистањем неприступне и наду- мне светлости триипостаснога бога стога, само као учесници литургије, заједнице спасених можемо себе да осмелимо да станемо пред, сада не само творца, него најпре оца лична молит- ва није пуко држање „правила“ или убеђеност да смемо због свог индивиду- алног савршенства да се молимо, већ је израз неизмерне љубави и благодати божије која нас оспособљава да се као чланови спасене заједнице-цркве моли- мо чак и у самоћи, „иза затворених врата“ поред тога, наша молитва није ништа друго до продужавање литургије у нашем огреховљеном стању, при нашој склоности да чинимо грех, молитва није лака ствар напротив, она је тешка делатност 40 5/2011 и њених дарова – а то је христос – у свакодневницу нашег живота ипак, у нашем огреховљеном стању, при нашој склоности да чинимо грех, молитва није лака ствар напротив, она је тешка делатност потребно је да човек активира сву своју личност у молитви; да разпне своје страсти и грешне мисли које носи у души кроз монашко, и уопште хришћанско предање, у молитви се разликују три степена ово се нарочито односи на „исусову молитву“ наиме, први степен представља молитва уснама овај сте- пен претпоставља што чешће изговарање ове молитве без тражења вештачких начина сједињења ума и срца потребно је да, кад год можемо, изговарамо молитву; када радимо нешто по кући, на послу, са неким од својих ближњих тако се све оно што чинимо напаја молитвом, и све постаје једна литургија баш као што на почет- ку литургије певамо псалме, благодари- мо богу за сва дела његова, узносимо јектеније тражећи помоћ његову, очекујући да чујемо његову реч – јеванђеље „молимо се истрајно господу, о грешни људи! сви бестрас- ници, пре но што су доспели до бестрашћа, најпре беху страсни“ (св јован лествичник) други степен је умна молитва овде молитва не остаје само на уснама, већ постаје делатност ума изговарајући молитву умом, трудимо се да „закључамо ум“ у речи молитве упоредо са тим се одбацују помисли које нас везују за свет, као и маштања било да су грешна било добра и овај други степен представља спољашњу молитву но, ово је неопходно да бисмо дошли до унутрашње молитве св јован лествичник нас саветује: „бори се да привежеш своју мисао уз речи молитве, или боље – да закључаш у њих и ако се деси да се услед твоје детињске слабости твоја мисао умори и падне, уведи је поново у речи молитве непостојаност је својствена људском уму али, онај који све може учврстити, може и ум наш да начини постојаним“ слично овоме, ми се на литургији обраћамо богу да дарове (хлеб и вино) који представљају цео свет прими и освети, али пре тога да одбацимо сваку животну бригу и да постанемо слични анђелским силама трећи степен јесте умно-срдачна молитва да би се ово остварило, поред спонтаног изговарања молитве, сходно монашко-исихастичком предању, неоп- ходно је планирано, систематско практиковање молитва која је почела септембар/октобар 2011 41 тема броја као молитва уснама постепено се развија у унутрашњу молитву и постаје саставни део нашег живота као што је то дисање на овом ступњу нагласак је на ономе што чини бог он сам преузи- ма иницијативу и настањује се кроз своје енергије у нама молитва није више нешто што ја почињем, него заправо нешто у чему ја учествујем апостол павле каже: „јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам дух се моли за нас уздисајима неизреци- вим“ (рим 8, 26) исто тако, у литургији бог, у својој изобилној љубави, шаље духа светога на нас и на предложене дарове и чини их телом и крвљу христовом тиме се ми причешћујемо, односно учествујемо у животу самога бога, постајемо једно тело са њим, бог се усељава у нас духом светим управо то сам господ говори: „ако ме неко љуби, реч моју држаће, и отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (јн 14, 23) након свега, јасно је да је молитва насушна потреба свих хришћана која представља наш одговор на љубав божију тај одговор такође мора да буде, у свом коначном изразу, предавање себе и свукупног живота нашег христу богу у љубави управо тада се у свакоме од нас, овде и сада, збива испуњење тајне христове, јединства бога и човека у сло- боди и љубави свети максим нам указује да „морамо веровати да ће се онај ум, што у љубави заснива све могућности својих делања, у непролаз- ном достојанству утврдити“ имајући све ово у виду, треба смело да станемо на молитву, полажући наду у човекољубље божије „тиранишући“ бога својим молитвама (уп лествица, стр 194), држимо се речи једног од отаца исихазма (= молитвеног тиховања), све- тог јована лествичника: „немој рећи да ниси ништа стекао, ако у молитви про- водиш доста времена, а не видиш никак- вог плода добитак је већ то што се молиш какво би ти веће благо и требало – него да се припијаш уз господа и живиш непрестано у јединству с њим“ аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду треба смело да станемо на молитву, полажући наду у човекољубље божије – „тиранишући“ бога својим молитвама 42 5/2011 само кроз мирну површину воде може се видети дно реке – каже древна мудрост духовно трагање човека ка суштинским питањима свог постојања неминовно је морало ићи кроз смирење и интроспективно понирање у себе све до самих основа свог бића такво самоудубљивање могло је имати форму филозофске интуиције, медитативне технике (будизам) или мистичног искуства сједињења са трансцендентним (појам просветљења у азијским религијама) трагање за истином трагање за истином у себи присутно је и у хришћанству, само што ту добија нову димензију откровења сам бог кроз речи светог писма саопштава основне истине људског постојања увидом у себе човек треба да их открије и препозна прва и основна таква истина јесте да је човек створен по образу и подобију божијем „да начинимо човека по својем обличју, као што смо ми“ (пост 1, 26) јасно је из ових речи да човек у себи сад- ржи божанску димензију постојања он је бог по благодати створен је за веч- ност, да у слободи и љубави оствари заједницу са небеским родитељем ова спознаја умирује егзистенцијални, духовни и интелектуални немир изазван „проклетим питањима“: „ко сам ја“, „у чему је смисао мог живота“, „ одакле сам и куда идем“, „шта ће бити самном после смрти“ први услов за тишину душе је задовољен: божанско откровење одгони страх од непознатог (о себи) ако је бог на овај начин открио назначење, смисао и сврху човековог постојања у овој „долини плача“, зашто то до краја не може да умири људску душу? одакле допире немир у души и ако су дилеме око суштинских питања разреше- не откривеном божијом истином? откривење откривене божије истине о човеку, о његовом „образу и подобију“, саме по себи нису довољне да би човек могао да оствари своје подобије – уподобљење богу – већ је за то потребна јака вера, одлучност и упорност потребна су дела и подвиг а немир у души опстаје јер савест непрекидно опомиње да се подобије не испуњава због личних грехо- ва и слабости, немара и лењости умирити савест значи искрено се покајати и не чинити оно што ће опет изазвати немир у души они који су то постигли задовољили су други услов за тишину душе: потребно је имати чисту и мирну савест тишина душе: услов најприснијег односа са богом тишину душе не треба разумети као стање празнине, некакве нирване или посебног (мистичног) стања свести виктор вицановић септембар/октобар 2011 43 тема броја тишину душе не треба разумети као стање празнине, некакве нирване или посебног (мистичног) стања свести тачно је да се унутрашња тишина пости- же елиминацијом спољашњих чулних утисака (усамљено и тихо место), али то не значи да је душа празна напротив тек тада душа постаје способна за снаж- ну молитву, „молитву срца“ – усредсређену, срдачну и непрекидну однос са богом постаје најнепосреднији, лицем у лице, без посредника спуштајући се умном молитвом у своје срце, центар свог бића, човек открива своје најдубље ја, своју боголикост, архе- типски лик христа у себи у стању је тада да у потпуности разуме христове речи: „царство је божије унутра у вама“ (лк 17, 21) богоносни симеон нови богослов каже: „очистимо своја срца, да бисмо у себи могли пронаћи свудаприсутног господа очистимо своја срца огњем његове благодати, да бисмо у самима себи видели светлост и славу његовог божанства“ молитва срца по исихастичком искуству, срце се кроз исусову молитву загрева неопи- сивим умиљењем, божанска љубав осећа се у себи, неки тада задобијају дар суза а реткима се даје виђење таворске светлости нестворена благодатна енергија у виду светло- сти прожима човека дајући му надземаљску димензију постојања искуство божанског постаје најснажније божанска ватра и светлост обузимају човека, али се он не губи нити „сагорева“ у њима већ на најузвишенији начин остварује своје назначење – улази лично и искуствено у најприснију заједницу љубави божије велика је заблуда мислити да је молит- вено тиховање било могуће „некада давно“ и да је било својствено само мањој групи монаха, анахоретима сам господ својим личним примером сведочи да је усамљивање и молитвено тиховање неопходно у духовном животу „а ујутру прије зоре уставши изиђе, и отиде на пусто мјесто и ондје се мољаше богу“ (мк 1, 35) у беседи на гори христос јасно поручује свима нама: „а ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се оцу своме који је у тајности“ (мт 6, 6) сва академска звања и знања, узоран морални живот, чак и искрена вера, показаће своју испразност и сувоћу уколико изостане лични, жив и непосредан сусрет са богом молитвено тиховање омогућује такав сусрет можда укупна криза духовности има узрок у недостатку и нестајању молитвеног тиховања како ми хришћани да будемо светлост свету када се нисмо потру- дили да молитвеним тиховањем уђемо у светлост христове љубави? како да (пре)дамо оно што нисмо (за)добили? аутор је психолог у деветој београдској гимназији 44 5/2011 zможете ли у кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам? – исихазам је настао као тежња за обновом духовног живота у цркви пре свега, исихазам се као молитвена традиција у православљу заснива на речима из јеванђеља: „царство је божије унутра у вама“ (лк 17, 21), „молите се непрестано“ (1сол 5, 17) монашки центри исихазма су се нала- зили на истоку, и то у областима кападокије, египта, синаја, цариграда св григорије палама као глави представник исихазма наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са богом и преношење благо- дати у наш живот али божија тајна божије суштине нам остаје непозната дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то добро пока- зао епископ атанасије јевтић, у чланку „онај који јесте, живи и истинити бог св григорија паламе“ ово је пресудан рад за разумевање исихазма zу каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам? – цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бекством од досаде све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем али „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже олдос хаксли у роману врли нови свет односно, заједница више није профитабилна управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива чове- ка на унутрашњу борбу, односно не препушта га линији слабијег отпора о томе истом је писао и презвитер михаил кардамакис и то овако: „најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења постао је неспособан да се супротстави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и хришћанска молитва у савременом свету разговор са мр зораном јелисавчићем предавачем на православним богословским факултетима у београду и фочи интервју водила милана ивковић исихазам је превазилажење човекове отуђености од бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог септембар/октобар 2011 45 тема броја изругавају савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и бога и ђавола то је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота“ а зар није речено „бдите и молите се да не паднете у напаст“ (мт 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима „уклони искушења и нико се неће спасити“ савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје он их напро- сто игнорише и све више и више се увлачи у досаду и безнађе највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторите- та и тираније: моралне, друштвене, научне или политичке“ zzда ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено? – иако можемо да тврдимо да је сав- ремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпо- ставимо да је и савремено доба антии- сихастично у грчкој митологији се за нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају а исихазам је борба за очишћење нашег унутрашњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора управо ово освајање унутрашњих простора је савремено свакој епохи, и сваком вре- мену чињеница је да без личног преображаја не можемо преобразити ни свет у коме живимо отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог о овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и хегел, фојербах, маркс, што се испоста- вило као озбиљан проблем савремене културе узмимо за пример декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв уједињена европа тамо дословно стоји: „сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки“ ова одлука је изгласана скуп- штинском већином питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне хегелове мисли да „човек не 46 5/2011 ако би се говорило о ери иси- хазма, вероватно би се подра- зумевало оно време у коме је црква могла на одговарајући начин да се бави откривањем својих дубина и внутрина право је питање како је црква употпуњавала ову могућност, упркос спољашњим факторима који су је оптерећивали, скрећући пажњу на поље мање важног или неважног у цркви је пак најважније оно што је „једино потребно“ (лк 10, 42) иако спољни фактори не могу нашкодити самој природи цркве, као ни њеном унутрашњем бићу, многи утицаји оставили су у учењу цркве лоше тра- гове најчешћа последица огледа се у томе да се цркви припише или успо- стави нешто што и није од цркве, што није црквено, што није плод њеног светотајинског карактера од бројних фактора, поменућу два клерикализам први, и свакако опасан фактор сво- ди се у грубо скраћеном одређењу на оно што се назива клерикализам то је свођење цркве и живота у цркви на давање преваге искључиво свештено- служитељима ово за последицу има нејасно учешће верног народа (лаоса) у животу цркве клерикализам је у данашње време нешто што се може схватити као свештеничка самодовољ- ност и недовољно служење свакоме ономе кога нам бог шаље у храм ако свештенослужитељи са правом очеку- ју да их народ слуша, у свему ономе што је важно ради правилног разуме- вања и усмерења здравог живота у може поштовати себе ако није свестан вишег бића“ то тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона божија, а без обнове ове иконично- сти, љубав према богу и ближњем се своди на пуке декларације zzможемо ли да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету? – да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у време- нима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“ над улазом у аполонов храм у делфима је стајао натпис: „спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј позив да се човек окрене ка својој унутрашњости тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције своју унутрашњост човек једино открива у цркви, у светој тајни евхаристије то је место где човек – икона божија – открива себе као малога бога по благодати немања андријашевић септембар/октобар 2011 47 тема броја цркви, онда је с друге стране преко потребно и да свештеници ослушкују исти тај верни народ сваки однос карактерише двосмерност, а у отворено- сти се најлакше разумемо, зближавамо, и заволимо а како ћемо заволети онога кога не познајемо, већ га срећемо у хра- му – претежно зато што „морамо“? да би свештенослужитељи избегли искуше- ње клерикализма, морају да имају делат- ну љубав пре свега према народу који долази на литургију, на којој сви заједно конституишемо и изграђујемо цркву после литургије, недељне и празничне, тај исти верни народ треба позвати и угостити у ономе што се назива „проду- жена литургија“ свака парохија, сваки храм има у свом народу даровано од бога све што је потребно за живот самог тог сабрања уколико овај позив изоста- не, свештенослужитељи неће моћи да сазнају и схвате истинске проблеме и слабости верног народа, да би му што боље и присније послужили и сам апо- стол павле, од цркве препознат и назван „апостол љубави“, подсећа у посланици римљанима 10, 14: „како ће, дакле, призвати онога у кога не поверо- ваше? како ли ће поверовати у онога за кога не чуше? а како ће чути без пропо- ведника?“ на овај проблем треба обра- тити пажњу, јер се често траже узроци „због којих народ не долази у цркву“, али се ретко посвећује пажња народу који учествује на сабрању секуларизам други проблем назван је секуларизам он је опасан јер представља пројектова- ње светског живота на живот и биће цркве опасно је што оно спољашње и страно унутрашњем бићу цркве сада прети да притисне цркву, и потисне њено дисање ово је очигледна последи- ца нечега што представља имитирање света, нарочито уређења света прави пример очитава све чешћа појава опона- шања пословања приватних фирми и покушаја да се имитирањем светског начина унапреди служење верујућима који долазе у храмове не може се ими- тирати светско да би се успоставило црквено ми јесмо у свету, живимо у свету, али наше усмерење није ка свету ми учествујемо у преображењу света, помажући му да препозна и стекне своје право назначење, али не тако што ћемо тражити моделе у овоземаљском уређе- њу дужни смо да волимо свет, да га узносимо богу, да се трудимо око чувања и заштите природе, али најпре тако што клерикализам и секуларизам у ери антиисихазма оно што црква нуди у свакој ери и временском одређењу тиче се друга- чијег начина постојања, а не успешне (или мање успешне) светске форме 48 5/2011 ћемо учествовати у освећивању света то би значило да свет приносимо богу у цркви, а не да уносимо тренутне светске законитости или трендове у живот цркве када пишемо о проблему клерикали- зма и секуларизма, најопасније од свега је то што су ова два погрешна схватања и приступа сродна: клерикализам и секуларизам су браћа и иду руку под руку клерикалисти су надувени тиме што осећају погрешну посебност и узвишеност (као последицу самодо- вољности) и прија им секуларни, свет- ски успех, толико далек од тихе и спа- соносне молитвености цркве црква као нов начин живота оно што црква нуди и у ери иси- хазма (ако је такве ере уопште икада било у пуном смислу те речи), и у ери антиисихазма као и у свакој дру- гој ери и временском одређењу, тиче се другачијег начина постојања, тиче се тога да црква и њени свештено- служитељи нуде тело христово, а не успешне (или мање успешне) светске форме, које могу „да унапреде стање у цркви“ да би се верујући сачувао од ових искушења, потребно је да се моли, кроз личну молитву, а онда и на литургији, као и да има поверења у цркву божију кроз богослужење, откривање његовог унутрашњег сми- сла и циља, задобија се право усмере- ње сваког верника оваквим при- ступом светотајинском животу неће се лако десити да свет са својим уређе- њем уплива у живот цркве световно не представља само по себи потпуни промашај, него је проблем у томе што световно није искуство цркве зато га и црква не препознаје као своје никао део свог унутрашњег бића ништа добро човеку не бива без молитве – у чему је то добро?, неко ће упитати не видим каква је разли- ка између оних који греше и не моле се богу и оних који греше и моле се богу?! чак бих за ове друге рекао пословички: зло раде, а богу очи ваде и христос је негде у јеванђељу рекао слично за такве молитеље – да христос је то рекао за фарисеје, који се дуго моле, и наро- чито на јавним местима тако да их свет види, а уствари се лажно моле (мт 6, 5–7) то не значи да је христос осудио молитву уопште, нити да је рекао: „немојте се моли- ти!“ напротив, он је апостоле нау- чио како треба да се моле и предао им молитву „оче наш“ ти не видиш разлику, а она је огромна у чему је та разлика? сваки човек греши, безгрешнога нема, али има разлике да ли неко хоће да призна своје грехе или неће тако, човек који се моли, самим тим, признаје своје грехе богу и показује да их је свестан, али и жељу да их се осло- боди и да се поправи он зна коме је згрешио а онај други, који греши, а неће да се моли, показује тиме да хоће своје грехе да сакрије и забашури, да их не сматра за грехе, а тиме себи даје право да и даље греши он не зна ко му је бог, па себе обоготворава и себе пред гордим собом оправдава и не треба му други адвокат ни судија, јер је сам себи довољан он, уства- ри, не жели да буде свестан својих грехова, а том жељом потврђује да радмила грујић септембар/октобар 2011 49 уистину и није свестан колика је опасност за његову душу грех а цена за грех је смрт ни светитељи нису били безгрешни, нико жив није безгрешан они су се искрено молили богу и били свесни смртоносног дејства греха, свесни да без божије помоћи човек ништа сам добро не може урадити искрена молитва исказује се покајним речима и покајним настројењем душе, која вапи за избављењем и спасењем од смрти и греха таква молитва је благо- датна молитва – измамљује и низводи на човека благодат божију само так- вом молитвом се од грешника човек преобраћа и преображава у светитеља посебно је саборна молитва цркве исцелитељна и спасоносна, извире из човековог смирења и покајања, који покрећу вољу за преумљењем и воде ка оздрављењу од опасне болести – греха и рече им: написано је: дом мој – дом молитве нека се зове оне који кажу да немају разлога да се моле богу јер су здрави, ситуирани и срећни, и немају шта више да траже од бога и да му „досађују“ треба подсети- ти да је то милост божија и стога баш сада и баш зато треба да молити да та милост потраје и заблагодарити на њој зар не огладниш ујутро, у подне и увече? да и често немаш стрпљења да дочекаш да ти се јело постави да а кад се лепо наједеш, као лепо васпитан човек, захвалиш се домаћици која је то зготовила, али не сетиш се да кажеш „хвала“ ономе који је прибавио ту храну и њој и теби – господу богу нажалост, у овом времену је много оних који не осећају глад за молитвом и благодарењем, јер им је важно само да им црева не крче – то што цела душа „крчи“ и „гладује“ је, међутим, далеко важније размишљања у тишини: о молитви човек који се моли тиме признаје своје грехе богу и показује да их је свестан, али истовремено показује и жељу да их се ослободи и да се поправи тема броја 50 5/2011 а бог рече: не иди овамо изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља (2 мој 3, 5) како разумети ову реченицу? да ли је изречена одређена наредба коју онај који слуша мора да изврши или је ту исказано нешто друго? да би се одговорило на ово питање треба на правилан начин разумети појмове „ноге“ и „обућа“ наиме, нога гази по прашини, нога гази по води, нога гази по прашини смешаној са водом, односно по блату, гази по трави, бетону, цигли, дрвету, камену али не гази се ногом непосредно по свим тим подлога- ма, односно, она се не дотиче земље, већ се на земљу ослања помоћу обуће дакле, обу- ћа посредује између подлоге и ногу зашто? да би се нога заштитила, да се не повреди и не упрља обућа се троши, прља, памти сва места на којима је нога била, било да је то мочвара или плажа, трпи мраз, воду, пра- шину, и уопште све космичке промене, да би нога остала и спасла се за нешто ако је обућа ту да спасе ногу, шта онда представља изување обуће? тај чин означа- ва да обућа више није потребна, да је пут окончан и стигло се до свог дома, односно ноге су спашене проблем настаје када је нешто свето, односно потпуно другачије од сваке домо- вине на коју је човек навикао, јер свето на јеврејском и означава нешто апсолутно другачије од човекове реалности па како онда препознати домовину која је апсо- лутно другачија од човекове, а ипак је на неки начин његова домовина, домовина која (то) тек треба да постане? никако другачије него благовешћу од весника (гр ἄγγελος) који благовести ту домовину и то се управо дешава у цитираном пасусу ангел, тј весник, говори мојсију да изује обућу своју јер је место на коме се налази свето, односно место које иако се апсо- лутно разликује од свих људских домова ипак је њихов дом ангел не наређује, већ благовести циљ је достигнут, обућа се изува и улази се у свој вечни дом ноге су спасене ноге и обућа песнички станује човек малиша пушоња септембар/октобар 2011 51 слободно можемо рећи да је xxi век – век комуникације и инфор- мација вести које су се до пре пар стотина година преносиле данима сада су тренитно доступне било која важна вест проструји интернетом за неколико секунди, а путем сателита или кабловске телевизије је могуће пратити дешавања из свих могућих крајева света мноштво информација је од овог света направило праву „информациону џунглу“ у којој више уопште није мерило квалитет, већ гледаност, читаност, али и подилажење најнижим људским страстима празне речи свака реченица христова из јеванђеља има невероватну тежину народ који га је слушао са правом је говорио за свог равија да нико није говорио као тај човек и једна његова реченица је управо интересантна за људе данашњице наиме, он је једном приликом рекао да ће се одговарати пред богом за сваку сувишну реч колико је само ова реченица од пар речи убитачна за човека данашњице размаженог од општег обиља око њега које му пружа лажну слику да може скоро све, а да је једина могућа реалност она овоземаљска већина људи, номиналних крштених хришћана дана- шњице и не зна да је једну овакву речени- цу изрекао исус христос да им је вера у спаситеља мало јача, и да су свесни значаја христових речи вероватно не би многи од њих већину своје комуникације сводили на оно што се најчешће у жаргону назива брбљање или оговарање наравно, зна бог да је нама потребан одушак – бог је бог радости, воља је његова да се човек који је његово дете радује датом му животу али није његова воља да се скоро никад не мисли на свог створитеља који је дарода- вац те животне радости и да човеков кому- никациони апарат буде инспирисан прете- жно животним инстинктима реч као однос као православни хришћани, увек би тре- бало да будемо свесни да је вербална кому- никација – сем разумљиве потребе – ујед- но и начин емотивног изражавања према другоме човеку, нашем ближњем христос који је све мерио љубављу – јер је бог сам, управо љубав – и комуникацију логично мери том мером она је и створена од бога да би се радовали једни другима као и да бисмо учили једни од других слободно се може рећи да је и пријатељство успешно онолико колико пријатељ научи од свог пријатеља и обрнуто с друге стране, дана- шња комуникација се углавном свела на говор „говора ради“, а најчешће у циљу убијања досаде иако је и то одређена мисија у савременом свету свака реченица христова из јеванђеља има невероватну тежину народ који га је слушао са правом је говорио за свог равија да нико није говорио као тај човек квалитет и квантитет говора јереј горан живковић 52 5/2011 функција комуникаци- је, она никако не треба да буде сведена само на тај домен занимљив феномен је да се недо- статак пуноће и квали- тета у том смислу гру- бо надокнађује кванти- тетом, што је наравно немогуће постићи тако је некако оно што у цркви називамо пра- знословљем постало императив живота али, најлакше од свега је критиковати, оно што је тешко је суштински променити лоше а управо нас христос позива на кон- кретну промену ка бољем, не у смислу мењања света, већ мењања себе реч као сведочанство православни хришћанин треба да у свом свакодневном говору води рачуна о говору, а уједно да уме да посведочи свог бога када то затреба сведоци смо да су поједине јавне личности у својим изјавама јасно урадиле управо то, а њихова реч много значи за оне који поштују њихов рад, тј њиховим „фановима“ како би се то популарно данас рекло као што пише у посланицама богомудрог апостола павла, другога окренути ка богу велико је дело које покрива мноштво грехова, тако да је мудро и одмерено сведочење христа како речима тако и делима нешто што треба да буде саставни део живота сваког верујућег човека можда звучи чудно, али чини се да управо та многоглагољивост данашњег човека сведочи о његовој дубокој унутра- шњој потреби да скрене пажњу на себе, да буде вољен не схватајући да то ради на један погрешан начин у веку који, како је лепо приметио берђајев, одликује борба човека против бога није лако истог тог човека привести истини, али ово не значи да је то немогуће као што је ап павле свој говор на ареопагу започео похвалом ати- њанима – јер су направили кип непозна- том богу – тако и верујући човек дана- шњице треба да пође од чињенице да нас христос изнад свега позива на слободу у њему, а да је човек данашњице онај који није ни свестан колико у ствари и сам тежи за истом том слободом, испољавају- ћи је на погрешан начин аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову мисија у савременом свету септембар/октобар 2011 53 глас у рами чу се, нарицање и плач велики; рахиља плаче за дјецом својом, неће да се утјеши за дјецом својом, јер их нема јер 31, 15; мт 2, 18 овим речима чувеног јеврејског пророка започињемо сећање на славну, али заборављену страни- цу српске историје, мада не тако стару кости светих мученика који су своје животе положили на бранику отаџби- не, руковођени јеванђељем христовим, ни у ком случају не смеју бити забора- вљене јиндриховице, место заборава, нису место мртвих већ место живих, оних који сведоче речи христове сво- јом жртвом невине жртве у великому- ченичким јиндриховицама живе су и у нашим срцима и душама у молитвеном памћењу и спомињању цркве христове све оне заједно са нама очекују васкр- сење мртвих и живот будућега века вео заборава није и неће нарушити есхато- лошку димензију вечне и непролазне жртве великомученика јиндриховач- ких на тој жртви, на том примеру гра- ђена је црква христова некада и надо- грађује се црква христова данас димензија историјског постојања кон- центрационог логора у месту јиндрихо- вицама у чешкој републици, који ће у савременој историји аустроугарској бити логор тихог геноцида над српским народом, а послужиће и као достојни прототип за аушвиц, обавијена је велом заборава но, има ли разлога за заборав преко 7100 великомученика српских који су живот положили зато што су срби и што су живот дали за светле идеале очувања свог наслеђа и својих светиња? јиндриховице су мало место у западном делу чешке, на самој граници са немачком, 25 километара удаљене од чувене бање карлове вари у овом месту је за време првог светског рата био највећи концен- трациони логор на територији аустроугар- ске кроз логор је прошло око 40000 заро- бљеника за разлику од осталих аустроу- гарских логора који су били једнонацио- нални, у јиндриховице су довођени најви- ше срби, мада је било и руса, италијана, пољака, литванаца и румуна међутим, само су срби овде, поред војника, имали и своје цивиле сећање најстарији српски цивил који је овде умро имао је 92 године и био је православни свештеник, док је најмлађи који је овде страдао имао само 8 година и био унук поменутог свештеника сећање на мученике из јиндриховице иван д коста 54 5/2011 срби су одвођени у пери- оду од 1914 до 1918 годи- не војници су били заро- бљавани на ратишту, потом железницом транспортова- ни до логора, док је обичан народ аустроугарска војска одводила при походу на србију заробљеника је било из свих крајева срби- је, а највише из шумадије и ваљевског краја до самог логора су морали да пеша- че 30 километара иначе, тежак живот у логору под- разумевао је и свакодневни рад у каменолому, на изградњи путева, мостова и хемијске фабрике у соко- лову, удаљеном 30 киломе- тара, који су се прелазили пешке уз све то, заробље- ници су исцрпљивани сла- бом исхраном, немогућно- шћу лечења од туберкулозе и тифуса и крајње нехиги- јенским условима живота најстарији српски цивил који је овде умро имао је 92 године и био је православ- ни свештеник, док је нај- млађи који је овде страдао имао само 8 година и био унук поменутог свештени- ка у овом логору кратко време је био заробљен и димитрије туцовић, али су га шпански социјалисти, уз помоћ црвеног крста, убрзо ослободили интересантно је да је у јиндриховицама било и седиште аристократске породице ностиц (лоза хаб- збурга), која је ту била настањена од краја петнаестог века до 1948 године, када су им комунисти одузели земљу и протерали их у аустрију овај податак индиректно има везу са током српске историје наиме, убр- зо након атентата гаврила принципа на принца фердинанда, најстарије дете и једи- на кћи фердинандова, софија, удала се за једног од ностица и започела живот у јин- дриховицама постоје две верзије приче о разлогу њеног доласка у јиндриховице – прва да је желела да све време гледа како пати и умире „народ који јој је убио оца“, а друга да је једноставно желела да живи у замку свог мужа болни уздаси срба који никада више неће видети лепоте шумади- је, маљена, рудника, започети дан жубо- ром мораве, ибра, гледањем како одраста- сећање септембар/октобар 2011 55 ју деца, унучад, остаће познати само богу и немим сведоцима неба на земљи на овом месту је, за време првог свет- ског рата, изграђен резервоар за воду, али је тај комад земљишта, после рата, чешки председник масарик поклонио краљу александру, да послужи као костурница у коју ће се пренети посмртни остаци српских војника и цивила године 1926 краљица марија је организовала есхума- цију посмртних остатака из целе западне чешке, како би били сакупљени на једном месту тако се у костурни- ци данас налазе посмртни остаци 7100 срба и 64 руса у самом логору је умрло око 3000 срба, од којих су остаци њих 1400 пренети у костурницу, док су посмртни остаци 1600 заробљеника остали на оближњем војничком гробљу има ли будућност народ који заборавља све- тле примере својих преда- ка? може ли се предати забораву завет незаборава жртве предачке? имамо ли храбрости и смелости да ову светлу страницу наше прошлости обложи- мо велом тајне и забора- ва? то никада није чинио ни један једини народ, а понајмање српски бар не до овог примера секција српско-че- шког пријатељства у основној школи „свети сава“ у врчину, која постоји при настави православне веронауке старијих разреда, има за циљ да у свом раду и деловању остави светли траг у едукацији младих нараштаја у сагледавању и тргању од заборава светле странице националне историје осликаној у великомученици- ма јиндриховичким „отргнуто од заборава“ је слоган пројекта наше шко- ле који тек почиње да живи и биће бла- ги допринос обнављања завета предач- ког записаном у невино проливеној крви српске деце и омладине аутор је координатор пројекта „отргнуто од заборава“ и вероучитељ у ош „свети сава“ у врчину 56 5/2011 морача – појам широког значења и бројних асоцијација: географ- ских, историјских, културних, етничких и етичких у том имену сажете су историја, традиција, вера, легенда и мит манастир морача фотографије: звонко перге, милун вучинић септембар/октобар 2011 57 када магистралним путем, који од колашина преко подгорице води ка мору, пређете превој црквине (1045 m), пред вама се отвара широка пространа долина која се у даљини и ге- ографској перспективи сужава у кањон – пред вама је морача одувек стрепња и брига за путнике и возаче, одувек опасна и лепа, никада и никог не оставља равнодушним морача – појам широког значења и бројних асоцијација: географских, исто- ријских, културних, етничких и етичких у том имену сажете су историја, тради- ција, вера, легенда и мит све оно што су чинили и чине природа и људи овог кра- ја прожето је именом брзе и плахе пла- нинске реке мораче врлетима које је окружују као да и данас одјекује „грохот битака и пијанство ратова“, звук гусала и црквених звона, пјесма и лелек, одувек се уздижу према тврдим ровцима и небеским висинама лепоте владарских задужбина одувек је била занимљива одлука о избору места за градњу храма често је то била лична воља и одлука ктитора, понекад сан, предсказање или чудна порука каткад, као да су стизале поруке вишег смисла или значења такав је слу- чај с морачом на месту где је, по народ- ном предању, ноћу светлео крушков пањ обасјан лучом с неба, велики зетски кнез стефан вукан одлучи да подигне своју задужбину посвећену успењу богороди- це и тако, на десној, уздигнутој, зарав- ни поред мораче и водопада светигоре, би подигнут храм ктиторски запис испод западног пор- тала цркве у манастиру морача гласи: овај свети храм пресвете дјеве богоро- дице, саздах и украсих у име њеног успе- ња ја, стефан, син великог кнеза вукана и унук светог симеона немање и ово би у доба благочестивог краља нашег уроша, године 1252 морачки храм је грађен по угледу на владарске задужбине жичу, студеницу и милешеву, али и са обележјима тако- званог зетског неимарства предање казује да је камен за градњу цркве звани сига или туха (лак за обраду) преношен чак из дробњачког села тушина, удаље- ног дан хода, системом „рука-руци“ до мораче остали камен вађен је из каме- нолома близу манастира храм је завр- шен 1252 године према архитектон- ским обележјима богородичина црква у морачи припада такозваној рашкој шко- ли или рашком стилу, мада су нека спољња обележја „романског начина“ морачки храм кроз векове о историји манастира у прва два века постојања, има мало, и то спорадичних записа међутим, након турске окупаци- је, манастир добија на значају и постаје духовни центар и стожер свенародног окупљања, посебно племена мораче, роваца дробњака и пјешиваца, и то остаје вековима морача постаје место великих историјских одлука и збивања крајем петнаестог века османлије су опустошиле манастир скинут је оловни кров, а дрвена конструкција спаљена светиња ће остати без крова пуних 70 година монаси су се склонили, а храм запустео првобитни, драгоцени живо- пис из xiii века убрзано је пропадао до данас је из тог времена сачуван само део композиције у ђаконикону посвећен пророку илији манастири милун вучинић 58 5/2011 у другој половини xvi века храм је обновљен захваљујући обнови и поновном успостављању пећке патријаршије 1557 године и напо- рима народа и свештенства, уз велики допринос игумана томе и кнеза вукића вучетића из роваца наредних година и деценија обно- вљене су фреске, урађен иконостас, обновљена капела посвећена архи- ђакону стефану храм је наставио да зрачи својом културном, духов- ном и просветитељском улогом историјски значај надахнућем ове светиње доноше- не су велике историјске одлуке за народ овог краја (брда) и црне горе одлука о убиству великог тиранина смаил-аге ченгића 1840 године, донета је у морачи за време игума- на димитрија радојевића на зидо- вима и у олтару урезани су и сачу- вани записи у камену као сведочан- ство уписано у вечност неки од записа гласе: „понови се црков в љето 7221 (1713)“ „да се зна кад погибе делибаша у морачи са свом војском, септембра 17, 1820 љето“ „знати се погибија смаил-агина у дробњацима и са њиме ерцеговач- ких ага, баша и бегова 75, мјесеца сектемврија 23 дан, годинае 1840“ овакви записи се ретко срећу у православним храмовима, али они говоре о значају тих судбоносних историјских збивања и црквено-на- родном јединству поред своје кул- турне, историјске и просветитељ- ске улоге, манастир морача пред- ставља и културно добро непроце- њиве вредности посебан значај и вредност има зидно сликарство из xiii, xvi и xvii века текст је скраћена верзија шире опсервације знаменити морачани морача и морачки крај дали су велике и знамените људе, народне вође и јунаке, устанике и духовнике, писце, песнике и уметнике у морачком селу врујеце рођен је доктор гаврило дожић – патријарх срп- ски и један од највећих православних духовника знаменити морачани су и вој- вода мина радовић, архимандрит дими- трије радојевић, архимандрит михаило дожић и други садашњи митрополит црногорско-приморски амфилохије, тако- ђе је морачанин и у ово доба, као и у протеклим вековима, светли морачки храм обасјан вечном лучом с неба и оку- пља народ свакодневно се могу видети аутобуси, аутомобили и велике групе посетилаца и верника који посећују мана- стир морачу о овој великој светињи која има зна- чај и обележје свете лавре брине мало братство које чине: архимандрит рафаи- ло (калик), игуман стефан, јерођакон игњатије (шћепановић), парох ровачко- морачки илија (мотика) и остало мана- стирско особље, укупно њих десеторо до недавно је у манастиру боравило и неколико избеглица из српске крајине историја, судбине, бриге, радости и страдања се понављају, а морача светли у вековима манастири септембар/октобар 2011 59 уруској православној цркви влада огромно поштовање према пре- светој богородици бројне су иконе на којима је изображена небеска царица и пред којима се верни народ моли за спас свога народа као и за лично спасење у овом кратком члан- ку поменућемо само једну од бројних и веома поштованих икона пресвете богородице икона пресвете богородице „државне“ (рус „державная“) је пронађена 2/15 марта 1917 г, на дан абдикције цара нико- лаја ii романова са царског престола руски професор и м андрејев је писао да је цар николај ii који је посебно поштовао пресвету богородицу замолио небеску царицу да преузме на себе врхов- ну царску власт над његовим народом који га је одбацио она је по писању овог про- фесора примила на себе првенство власти над државом у моменте највећег богоод- ступништва изабраног народа историја открића ове иконе почиње од 13 фебруара 1917 године када је јевдоки- ја андрианова из околине москве уснула чудотворне иконе по узору на ову икону направљено је још доста копија које су биле послате по целој држави, а по благослову патријарха тихона саставље- на је и служба и акатист икони пресвете богородице „државне“ икона пресвете богородице „државна“ чтец дејан ђуричић 60 5/2011 један сан у сну је чула глас: „у селу коломјенском постоји велика црна икона њу је потребно узети, префарбати у црвено и нека се људи моле“ жена у почетку није схватила овај сан, а онда јој се 26 фебруара у сну јавила сама пресве- та богородица у једној белој цркви дјева марија је рекла жени: „сада сам ја сама у своје руке узела државу и скиптар, а са „државном“ иконом шаљем своју посеб- ну благодат и силу та икона не спашава од искушења, зато што су искушења потребна да би пробудила духовну стра- ну у људима, него ко се за време искуше- ња буде са вером молио пред том иконом, тај ће бити спасен“ пошто се исповедила и причестила, 2 марта јевдокија андриа- нова се упутила у село коломјенско у московској области где је видела дивну цркву вазнесења господњег тачно онакву какву је видела у сну заједно са настоја- тељем тог храма оцем николајем лихаче- вим тражили су ту икону која јој се у сну јавила претражили су цео храм и после дугог трагања у црквеном подруму, међу даскама су видели стару, црну икону пошто је била доста запрљана они су је опрали а испод многобројних слојева прашине указао се лик пресвете богоро- дице како седи на царском трону са кру- ном на глави и у црвеној порфири са скиптаром и државом у рукама на њеним коленима био је младенац господ исус христос јевдокија андријанова је одмах препознала икону коју је видела у сну касније су сазнали да је ова икона у село коломјенско пренесена 1812 године из манастира вазнесења господњег у москви датум проналажења ове иконе народ је схватио као дан проглашења нове, богородичине власти над русијом убрзо по проналажењу иконе у село коломјенско је почело долазити мноштво народа који су добијали душевна и физичка исцељења по узору на ову икону направљено је још доста копија које су биле послате по целој држави а по благослову патријарха тихона састављена је и служба и акатист икони пресвете богородице „државне“ патријарх тихон је наредио да се у овај акатист ставе делови из свих акатиста који су постојали у част пресвете бого- родице и да га назову „акатист акати- ста“ за време комунистичких власти они који су саставили ове службе су били стрељани, а бројни верујући који су код себе чували лик „државне“ иконе пресвете богородице били су ухапшени оригинална икона налазила се више од пола века у државном историјском музе- ју неколико дана после првог помињања цара николаја и његове породице на литургији (17 јула 1990 године), по бла- гослову патријарха алексеја ii, 27 јула икона је пребачена у храм „казанске“ иконе пресвете богородице у селу коло- мјенско од тог периода била је устано- вљена пракса да се недељом чита „ака- тист акатиста“ пред чудотворном ико- ном пресвете богородице „државне“ руска православна црква 2/15 марта празнује сећање на ову чудотворну ико- ну занимљиве су и неке особености код овог изображења пресвете богородице наиме држава-земљина кугла у левој руци пресвете богородице на своме врху нема крст, како је то уобичајено у иконографији, што је од народа тумаче- но као знак да ће доћи до рушења право- славних храмова и скрнављења светиња такође, схватано је и као знак да ће држава остати без свога владара цара николаја романова, који је 1918 године заиста убијен занимљива је и чињеница да божански младенац, господ исус христос благосиља леву страну што је тумачено као знак милосрђа божијег ка палим и заблуделим овцама данас се пред овом иконом руски народ највише моли за правду у свету, за љубав једних ка другима, за спасење и очување русије, за заштитништво над државом и владом чудотворне иконе септембар/октобар 2011 61 ој милоше, побратиме мио, јеси л’ скоро у гламочу био? јесам брате у гламоч ишао и стару ти мајку обишао гламочко поље гламочко поље, посуто стећцима и мра- моровима, археолошким налазиштима из римског и касноантичког периода, може бити и свакако јесте прави рај за озбиљна старинарска истраживања чувени архео- лог димитрије сергијевски записао је како је истражујући на оџаку у гламочу „отпо- чео своју научну каријеру“ предања са гла- моча, наративно сликовита и епски раско- шна бележена су у неколико озбиљних радова нажалост, трагична збивања при- ликом распада бивше југославије (1991- 1995), егзодус срба из крајина озбиљно је пореметио раније вековно демографско стање због тих, али и других разлога пре- дања се заборављају муњевитом брзином гламочка гробља, нарочито некрополе (гро- миле) представљају занимљива археолошка налазишта посете тим налазиштима дару- ју сазнања којима могу да се осветле чак и они „мрачни“ периоди из историје српске православне цркве надлежни епископ бихаћко-петровачки господин хризостом јевић благоизволео је да се по северозапад- ном ободу гламочког поља учини једна екс- курзија у циљу прикупљања података са неколико старих гробаља предвођени нашим владиком који је увек благонаклон према таквим подухватима, али и рад да се у њих активно укључи, ујутро 23 септем- бра 2011 године, са млиништа се спусти- смо у гламочко поље и одмах нам на памет падоше а у срцу заиграше речи песме: ој, гламочко поље равно, не виђох те ја одавно ој, гламочу родна грудо! на улазу у село стекеровце налази се такозвано мртво гробље овај наизгледни плеоназам није случајан то гробље већ дуго није у употреби, јер на њему се одавно нико не сахрањује, гробна места су улегла у земљу ту се истичу два велика крста од камена, висока преко два и по метра, које народна традиција везује за војевање ускока стојана јанковића против гламочких бегова и клишких санџак-бегова из породице потурчењака филиповића, некада пилипо- путопис кнез пријан највероватније припада групи угледника, кнезова и војвода који су познати у другој половини xv и првој половини xvi века као актери друштвено-политичких збивања у босанској краји- ни: учесници у ратовима и предводници сеоба прича о кнезу пријану историјскебелешке сагламочкогпоља радован пилиповић 62 5/2011 вића треба нагласити да, ако је неко у том племену баш оправдао име „љубитеља коња“, била је то управо та исламизована грана ибрахим манзур ефендија, француз, авантуриста, прешавши у ислам, хвали почетком xix века ергеле гламочких бегова филиповића, а слично се чита и у низу дру- гих путописа из xvii и xviii века прича се да је у старој цркви села врба, које се налази према ливну, била повећа збирка икона, светаца старих породичних слава, које су помухамедањени гламочаци остављали локалним паросима вредни свештеници су записивали коме су припадале, ко их је и када донео приликом примања нове вере освајача, а сада друштвено привилеговане групе таква мала историја исламизације у југозападној босни пропала је 1941 г када су усташе запалиле цркву у врби за фили- повиће се прича да су своју породичну ико- ну чували у кући на беговском оџаку, да су је поштовали, додуше кроз „двоверско“ сујеверје, али баш као „какву највећу свети- њу која је њима остала од давнина“ шумњаци јужно од стекероваца и вагана, налазе се шумњаци, такође питомо месташце гла- мочког поља у коме успева надалеко чувени кромпир позната је шала, у којој има и много истине, да када се тражи килограм гламочког кромпира муштерија буде упита- на: „а са које стране да ти одсијечем?“ или оно: „ове године је крумпир добро родио онај велики баш добро, а онај мали тако и тако“ у поменутим шумњацима постоји активно гробље у коме се налази занимљив средњовековни мрамор, односно стећак натпис са тога камена је објављен и у савременој транскрипцији гласи: „се лежи кнез пријан“, а данашњим речником рече- но: „овде лежи кнез пријан“ још је иво андрић подвлачио везаност средњовековне властеле у босни за тло, за земљу која се тамо доста поштује, која се назива „племе- нитом“ назива се тако јер је добијена од бана или краља као „баштина“ – наслеђе, „племенштина“ – знак већег достојанства и постаје имовина рода, „племенита башти- на“ – као награда за учињене заслуге у слу- чају кнеза пријана, једно нарочито народно поштовање се сачувало до данашњег дана мештани пријану тепају, диче се и поносе древношћу његовог надгробног споменика на крају крајева, нарочито је важно што се тај стећак налази у још увек активном пра- вославном гробљу, где свештеник држи парастосе и помене шта се може дознати о пријану? зани- мљиво и карактеристично је да се поред шумњака, на другој, источној страни поља, десетак километара ваздушне линије нала- зи село пријани да ли је можда реч о пред- ставнику рода пријана, некаквом родона- челнику место се помиње у добрунском, тј крушевском поменику са краја xv века, из кога су потицали дародавци манастира и других православних светиња тамо се наводи војислав или ковислав из пријана (стојан новаковић, „српски поменици xvi-xviii века“, гласник српског ученог друштва, књ xlii, београду 1875, стр 21-22) кнез пријан највероватније припада групи угледника, кнезова и војвода који су познати у другој половини xv и првој половини xvi века као актери друштвено- политичких збивања у босанској крајини: учесници у ратовима и предводници сеоба споменик пријанов наша знатижељна група: његово прео- свештенство епископ бихаћко-петровачки господин хризостом, продуцент алтерна- тивне телевизије (атв) из бања луке госпо- дин ратко радановић и аутор ових редова су на шумњачком гробљу тражили прија- нов надгробни белег поражени, јер су већи и масивнији споменици били тек из xix века, почели смо да сумњамо у наводе из завичајне литературе на дну гробља је путопис септембар/октобар 2011 63 ипак био споменик са рељефним пријано- вим портретом пријан! ево га пријан! могли смо коначно да одахнемо, иако су по тоналитету реченице моји сапутници мислили да ме је ујела змија пријанов споменик је камена стела која се пружа правцем исток-запад, чије су димензије: висина 1,35 m, ширина са чеоне стране износи од 0,48 m до 0,53 m, а са бочне 0,43 m при врху је камени споме- ник назубљен петокраким венцем лик покојника је рустично исклесан у стојећем ставу на бочној северној страни спомени- ка приказани су полумесец и штит (d nikić, glamoč – naselja i stanovništvo, saraje- vo 1989, 156-157) на леђној страни је нат- пис: „се лежи кнез пријан“, испод кога је угравирано сечиво преломљеног мача могло би бити да је пријан страдао у неком боју од натписа се данас јасно сачу- вало једино: прианъ антропогеограф душан никић је на јед- ном месту забележио: „истражујући често прошлост крајева ливањског краја и сусјед- них му крашких области чуо сам веома интересантна, а и индикативна казивања од двојице мјештана из села врба код гламоча и села бастаси код грахова када сам стари- ну симу паштара из врбе показујући на један у камену изрезбарен лик, упитао чији је то споменик он ми је одговорио: ‘то је наш пријан’ готово исти одговор добио сам и од једног старца из рода цвијана у селу бастаси наиме, у сеоском право- славном гробљу између камених мраморова и крстова истиче се својом висином од 3 метра један дрвени једнокраки спо- меник ‘неком сеоском пријатељу о којем се ништа не зна’, али сви казују да тај пријатељ испуњава све жеље мештана, нарочито нероткиња – а зашто га зовете пријатељ? – е, па, пријатељ ти је од свих људи најбо- љи, и увијек је спреман да ти у неприлици да руке, зато га и зовемо тако, а и чувамо га као нашу највећу светињу – одговорио ми је ста- рац цвијан“ (необјављен рукопис о ливну) пријан благочестиви знајући за легенде о пријану које колају по тромеђи, пожелели смо да се на гробу историјског кнеза пријана осведочимo о његовом споменику и натпису, затим о положају истог усред шумњачког гробља видели смо ту камену древност која је оба- вијена ореолом традиције и осијана зраци- ма поштовања благочестиви пријан, чија се добра дела памте, јер сама oчуваност његовог мрамора сведочи да је био честит његова дела су несумњиво била „богу при- ступачна“ стећци преносе лапидарне, али етичке поруке тако на супротном крају босне и херцеговине, у поповом пољу, у селу убоско, на једном гробу стоји: „а се лежи дабижив радовановић чо(ве)че, тако да си благ“ и гламочки пријан је ту и он говори на својеврсни начин да будемо људи, и још више: да будемо пријани аутор је библиотекар српске патријаршије на гробу благочестивог пријана: епископ бихаћко-петровачки хризостом и аутор 64 5/2011 иако, још увек, нисам читао марке- са, некако се слаже: молитва у ери антиисихазма елем, зар није крајње антиисихастички да се ја, молитвеник, бавим туђим антии- сихазмом (или, антиисихазмом бли- жњих)?! или он можда и није туђи? неее, ипак је неодољиво удобно у свету предрасуда! не знам, све ме нешто, да простите, жуља у вези са темом рећи ћете: наравно да те жуља, кад ти и ниси неки молитвеник у реду, пријемљу и ничтоже во преки глагољу, али није само то јер када кажемо исихазам, ваљда, на првом (у хронолошком, не и акси- олошком контексту) мислимо на покрет, да не кажем подвиг, чија кулминација има јасне историјске одреднице, је ли, те се тако везује за један изразито бучан период исто- рије византије, сасвим антиисихастички, период грађанских ратова и непрестане политичке кризе, период у којем су, гле чуда, нимало пасивни учесници били упра- во веома виђени исихасти или сам ја то можда грешком поистоветио молитву и исихију? јесам, али не грешком, јер ако иси- хија није молитва, онда је у питању покрет мутаваца, и то не просто немих људи, већ оних који ћуте јер немају шта да кажу дакле, исихија јесте молитва, и нема моли- тве која није исихија јер тишина која је у питању није последица одсуства дрхтања гласних жица и струјања ваздуха које, при- лично условно, називамо речима, већ све- сти о недостатности простог дрхтања гласних жица и струјања ваздуха, свести да речи нису само струјање ваздуха и дрхтање гласних жица, које је гласно, додаћу, у сра- змери са празнином резонаторске кутије зване глава јер, као што сам већ на овом месту цитирао, наша побожност није у речима, већ у стварностима но, вратимо се ери антиисихазма, јер рекли смо да је доба у којем живимо ера антиисихазма, вероватно зато што га креи- рају неки антиисихасти, попут, рецимо, млађаног господина цукерберга и сличних му међутим, замислите овакву слику: замислите да светом владају људи које зна- те, примера ради, из вашег црквеног хора или било којег другог сличног удружења, све сами, да не кажем, исихасти замислите да сте ви, рецимо, председник такве владе не би вам било лако како би изгледао тај свет? да ли би у њему било простора за иси- хију, да не кажем приватност, да не кажем личну слободу, да не кажем слободу савести, а што су све само различита имена или предуслови за молитву? гласам за веселог цукерберга и не осећам потребу да обра- зложим експерименталних потврда је сувише да се нешто не пита и α и ω, све би то одавно завршило дођ хтедох да кажем: завршило би ко зна где можда сам песимиста, али мислим да је некаква ера исихазма немогућа ствар тако- ђе, мислим да су управо највећи исихасти живели у веома антиисихастичким време- нима такође, мислим да је молитва могућа, нарочито у ери антиисихазма и колере из другачијег угла љубав у доба колере презвитер вукашин милићевић аутор је свештеник при храму св василија острошког на бежанијској коси и главни и одговорни уредник радија слово љубве
Свеска: 321 | Молитва у ери антиисихазма
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Андреј Јовичић, игуман Манастира Сланци фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Викарни Епископ липљански г Јован (Ћулибрк) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Црква Св Врача Козме и Дамјана на Златару фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Жича фото: ђакон Драган С Танасијевић Септембар/октобар 2011 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Молитва у антиисихастичком амбијенту данашњице 2 Светачник Свети Лука Војно-Јасенецки на путу дијалога медицине и богословља 4 Старечник Кад је душа чиста, а срце пуно љубави Румун са птичицама 7 Савремена теологија Љубав и аскеза – за једну онтолошку етику (III) 9 Хришћанска етика Похлепа: Боље је у друштву лешинара 12 Историја древне Цркве Град Коринт у доба првих хришћанских мисионара 17 Из историје СПЦ Тужна прича о Атанасију Влаховићу 20 Црква и друштво Историчар и философ – Георгије Федотов 23 Света Земља Историја Свете Земље Oд Отоманског периода до ослобођења 26 Црквеноправне теме Развод брака: Црквеноправна перспектива 28 Тема броја Молитва као лек за савремене болести 33 Зашто се не молимо? 36 Молитва као Литургија 38 Тишина душе 42 Хришћанска молитва у савременом свету 44 Клерикализам и секуларизам у ери антиисихазма 46 Размишљања у тишини: о молитви 48 Песнички станује човек Ноге и обућа 50 Мисија у савременом свету Квалитет и квантитет говора 51 Сећање Сећање на мученике из Јиндриховице 53 Манастири Манастир Морача 56 Чудотворне иконе Икона Пресвете Богородице „Државна“ 59 Путопис Прича о кнезу Пријану Историјске белешке са Гламочког поља 61 Из другачијег угла Љубав у доба колере 64 2 5/2011 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник презвитер Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, презвитер Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни пр
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Андреј Јовичић, игуман Манастира Сланци фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Викарни Епископ липљански г Јован (Ћулибрк) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Црква Св Врача Козме и Дамјана на Златару фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Жича фото: ђакон Драган С Танасијевић Септембар/октобар 2011 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Молитва у антиисихастичком амбијенту данашњице 2 Светачник Свети Лука Војно-Јасенецки на путу дијалога медицине и богословља 4 Старечник Кад је душа чиста, а срце пуно љубави Румун са птичицама 7 Савремена теологија Љубав и аскеза – за једну онтолошку етику (III) 9 Хришћанска етика Похлепа: Боље је у друштву лешинара 12 Историја древне Цркве Град Коринт у доба првих хришћанских мисионара 17 Из историје СПЦ Тужна прича о Атанасију Влаховићу 20 Црква и друштво Историчар и философ – Георгије Федотов 23 Света Земља Историја Свете Земље Oд Отоманског периода до ослобођења 26 Црквеноправне теме Развод брака: Црквеноправна перспектива 28 Тема броја Молитва као лек за савремене болести 33 Зашто се не молимо? 36 Молитва као Литургија 38 Тишина душе 42 Хришћанска молитва у савременом свету 44 Клерикализам и секуларизам у ери антиисихазма 46 Размишљања у тишини: о молитви 48 Песнички станује човек Ноге и обућа 50 Мисија у савременом свету Квалитет и квантитет говора 51 Сећање Сећање на мученике из Јиндриховице 53 Манастири Манастир Морача 56 Чудотворне иконе Икона Пресвете Богородице „Државна“ 59 Путопис Прича о кнезу Пријану Историјске белешке са Гламочког поља 61 Из другачијег угла Љубав у доба колере 64 2 5/2011 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник презвитер Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, презвитер Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни пр
Одреднице:
17
Свеска: 322 | Вера и знање
...човекољубље своје, а кроз васкрсење власт над оковима смрти безВАСКРСЕЊА,📌 , по речима светог
јустина, сваки би људски прогрес био
бесмислен, а боље би било бити тигар
у џунгли или лав у пустињи него човек
у
...човекољубље своје, а кроз васкрсење власт над оковима смрти без
МЕТА инфо: Р:20463 К:164071 Д:91
| Свеска 322 |
Свеска: 322 | Вера и знање
... могућност спасења од пропадања у јаму коју је у целофан пријатељства била је умотана демонска лаж која ће ради гносеолошког поседа познања добра и зла и кривотвореног постајања боговима донети грех и смрт 38 3/2011 сам ископао кроз оваплоћење он је показао безгранично човекољубље своје, а кроз васкрсење власт над оковима смрти без васкрсења, по речима светог јустина, сваки би људски прогрес био бесмислен, а боље би било бити тигар у џунгли или лав у пустињи него човек у свету у величанственом есеју између две философије, одлучније од символа вере достојевског, потресније од поуке о држању ума у аду и неочајавања старца силуана, авва јустин ће заблаговестити: „ја бих радије пристао да будем у паклу у коме је христос (опростите парадокс!) него ли у рају који је без христа“ ипак, улога човека није потцењена у подвигу обожења користећи се термином свете врлине, ћелијски подвижник је указао на човекову одговорност према светотајинском животу у цркви богочовека кроз аскетски опит на лествици етичке тријаде вере, наде и љубави, у складу са богословљем светог апостола павла и других отаца цркве, он је подвукао важност етоса антрополошке динамике која се спушта у загрљај светотројичне љубави вера није апстракција, већ искуство радости тог загрљаја она је „једино гносеолошко око које може одмерити бескрајну тајну распетог христа и видети јасно да је он у истини божја премудрост и божја сила“ (из: проблем личности и сазнања по светом макарију египатском) дакле, вера не искључује разум она га узводи на висине са којих је он отпао кроз самоизолацију од бога јасно је да холистичка перспектива о којој се у новије време доста говори и пише није страна светом јустину његово богословље нуди димензију бескрајног потенцијала како разума, тако и вере радост васкрсења и јесте радост целовитости човека и творевине, спасених од смрти и распадања као резултата интелектуалног и сваког редукционизма антропологије ум и преумљење на први поглед делује необично да свети јустин ћелијски истиче непроцењиву важност људског ума, а истовремено одбацује концепцију човекобоштва која је глорификовала умне способности решење ове недоумице се налази у чињеници да оно што се често сматра умним способностима није изворни богопросвећени ум (νοϋς), већ ум деградиран у разум (διανοία) да би се задобило целовито и нормално умно деловање потребно је проћи кроз подвиг покајања, тј преумљења (μετανοία) терминолошка сродност појмова ума, разума и покајања у вези је са истином о њиховом односу непокајан човек не може бити уман, већ само разуман – а тиме и потенцијални зликовац по угледу на сатану који га је спустио на ниво разумности у јединству свете цркве као тела христовог стиче се искуство гносеолошко-богочовечанског метода од живљења у „празноумљу своме“ (еф 4, 17) човек бива спасен за постојање у благодати стања философије по христу (уп кол 2, 8) заједница у „мисли која је и у христу исусу“ (фил 2, 5) је сигурност не само за појединца, већ и за друштво које се без ње претвара у крваво игралиште похлепе и најразноврснијих свирепости, о којима можемо свакодневно да чујемо, гледамо и читамо многи од злочинаца су разумни, али ипак нису добри неопходно је замислити се над питањем: да ли је боље бити добар и глуп, или разуман и зао? блаженопочивши патријарх српски павле је сматрао да се подвиг хришћанина састоји у избегавању обе крајности, јер је господ исус христос саветовао да будемо мудри као змије, али и безазлени као голубови јасно је да гледано из угла ове поуке нема основа за супротстављање вере и разума новембар/децембар 2011 39 коегзистенција је нешто што је дато, дијалог је, међутим, оно што се тражи тако некако бих одредио односе теологије и егзактне науке у нашем друштву, у нашој епохи оне коегзистирају на различите начине некада се чини да делају на пољима која се не додирују, некада делује као да им се орбите пресецају, а некада као да им се мачеви укрштају међутим, најчешће се чини да се свака креће у свом свету, знајући за постојање друге, али игноришући њен рад, језик, ток и предлоге насупрот датости постојања, дијалог није нешто што је дато, већ је нешто што je задaтo он је покушај једног чудног хемијског експеримента, чији успех уопште није унапред загарантован то је интеракција између моје воље да се отворим ка другоме и моје сумњичавости ка њему дијалог тражи од мене да се не задовољим сликом коју сам већ формирао о ономе преда мном, него да жудим за сазнањем о том истом који је наспрам мене у овоме се налази основни предуслов за дијалог између теологије и науке: да ставимо под знак питања убеђење које имамо о томе шта заиста подразумева „супротно подручје“ тобоже је сигурно да подразумева оно што ми мислимо да подразумева и због чега га, врло вероватно, одбацујемо? не алудирам на то да дијалог неминовно води ка коначној сагласности али он може да рашчисти питање шта је заиста то што прихватам, а шта је то што одбацујем дакле, потребно је центар тежине преместити перспектива дијалога носи у себи један изазов: слушање гласа другачијег од нашег и, можда, једну добровољну неугодност услед довођења под сумњу образаца које смо већ уредили у нашем уму претпоставке за дијалог теологије и науке превод са јелинског: михаела јагер тема броја 40 3/2011 са фантазије коју имам о другоме на тог другог који се налази наспрам мене укратко, оно што је засигурно потребно јесте успостављање колико је могуће добре спознаје туђег гласа и, макар на минималном нивоу, заједнички језик данас, нпр, не да није задовољавајуће, већ је штавише отужно и непоуздано то да се један теолог задовољава полемичким писанијима епохе у којој су неке теолошке тежње желеле да поразе дарвинизам и обрнуто, неприхватљиво је и достојно жаљења то да се један научник, доктор, задовољава информацијама о богословљу које су му нудили часови верске наставе у његовом ђачком добу у том смислу, перспектива дијалога носи у себи један изазов: слушање гласа другачијег од нашег и, можда, једну добровољну неугодност услед довођења под сумњу образаца које смо већ уредили у нашем уму као, нпр, да говоримо о важним питањима са једним егзактним научником путем књижевности или са једним теологом путем казанзакиса! стога ћу управо један текст овог великог и контраверзног књижевника овде навести, како бих покушао да откријем неколико претпоставки дијалога егзактне науке и теологије казанзакис описује једну необичну и карактеристично критску сцену једна група пријатеља се забавља уз вино и критску лиру на неком гробљу и разговара о људској души и бесмртности онај који је поставио питање узима лиру у руке и показује осталима сваки њен појединачни део: струне, тело, врх, њене кључеве, лук, итд „ово је“ – каже он – „тело човека: ноге, руке, утроба, глава“ затим почиње да свира, час левентске мелодије, час аманеде (врсте песама карактеристичне за крит, прим прев) „ово је човекова душа“, рече он „музика“ остали га погледаше скептично и закључи победнички: „ако разбијем ову лиру у парампарчад, шта ће бити са њеним звуком? где одлази музика? постоји ли музика без лире? постоји ли душа без ногу, руку, утробе и главе?“ у овом сегменту читалац се може осетити затеченим чини се да је овај обешењак доказао да човек није ништа друго до збир компоненти и да њихово распадање означава крај човека али управо ту, изненадно, казанзакис уводи неочекивани обрт једна од тих адам, ева и змија: мозаик, 12–13 век, сицилија новембар/децембар 2011 41 тема броја званица се појављује и говори му: „ко је свирач лире? то ти мени реци ко држи тај лук и прелази по нашој утроби и свира?“ „бог“, одговори неко од њих, натмурен1 изненадно – у овој сцени лежи у упаду једног другачијег гледишта, ком није постављено прво питање имам утисак да ово друго гледиште може да подсети на тезе православне теологије, које се често игноришу и чије дефинисање би могло да се употреби као основни предуслов за један дијалог 1 многи егзактни научници верују да хришћанство човека сматра дихотоним бићем, прво да је од материјалног и пропадљивог тела, а друго да је од нематеријалне и непропадљиве душе дакле, верују да хришћанство подржава постојање једног елемента унутар човека онтолошки другачијег од тела стога, како биомедицинско и генетско знање иде даље, и како се све више дефинише биолошко-материјална основа многих споменутих психичких функција, тако се све више многима улива осећај да се хришћанска антропологија оповргава у реалности, међутим, ова наглашена, онтолошка дистинкција душе и тела уопште се не тиче православне антропологије истина је да је као таква широко представљена много пута током историје, а свакако током последњих векова али, у суштини она представља идеалистичку, платонистичку, а не хришћанску тезу занимљив је случај патријарха западне теолошке мисли, светог августина (iv-v век), који је достигао ту тачку да душу одреди као самодовољну суштину коју је тело угостило, али нема за њим потребу, чак 1 ν καζαντζάκη, ο καπετάν μιχάλης, εκδ ε καζαντζάκη, αθήνα 1974, стр 188-189 за ширу анализу овог одломка види θανάση ν παπαθανασίου, «εδώ σε θέλω κάβουρα μερικές προτάσεις για τη διδακτική πράξη των θρησκευτικών», часопис σύναξη, τχ 71 (1999), стр 97-107 ни као оруђе2 на овом дуалистичком схватању изграђене су велике струје не само западне теологије, већ и философије и антирелигијске критике међутим, за православно богословље не постоји онтолошка разлика између „деловâ“ човека3 целокупно људско постојање (као уосталом и читав космос) припада једној онтолошкој категорији, категорији „тварног“, дакле створеног ниједан „део“ људског постојања нема порекло „друге врсте“ душа се не схвата као нека суштина која долази из неког другог света, другачијег од оног из ког је тело; није „нестворена“ једино нетварно, дакле нестворено постојање и онтолошки „другачије“ од света јесте бог 2 за хришћанство човек јесте биће које је произашло од земаљске материје која је већ постојала пре његовог појављивања стари завет врло хладнокрвно указује 2 π νικόλαος λουδοβίκος, η κλειστή πνευματικότητα και το νόημα τον εαυτόν ο μυστικισμός της ισχύος και η αλήθεια φύσεως και προσώπου, εκδ ελληνικά γράμματα, αθήνα 1999, стр 48-49, 52, 328 3 π γ φλωρόφσκυ, δημιουργία και απολύτρωση, εκδ πουρναρά, θεσσαλονίκη 1983, стр 49-88 θανάσης ν παπαθανασίου, «δυτικός και ανατολικός χριστιανισμός», часопис σύναξη, τχ 5 (1983), стр 68-71, 243-275 истог аутора, ανεστιότητα και παραπεμπτικότητα κριτικές προσεγγίσεις στα θεολογικά δρώμενα, εκδ αρμός, αθήνα 1998, стр 103-119 неприхватљиво је и достојно жаљења то да се један научник, доктор, задовољава информацијама о богословљу које су му нудили часови верске наставе у његовом ђачком добу 42 3/2011 на то да материја његовог стварања нити долази изван створеног нити представља део неке божанске суштине, већ је „од праха земаљског“ (1мој 2, 7) зато никаква расправа не може стајати између православног богословља и теорије еволуције међутим, његова специфичност (печат божији на њему, рекли бисмо више теолошки) се налази у нечем другом: не у некаквој посебној суштини унутар њега, већ у његовој могућности да дође у личносну заједницу са другачијим постојањем које се назива бог оно је нешто слично свирачу лире који се не убраја у компоненте лире такође, оно је попут тога да се истина заљубљеног не исцрпљује у његовим суштинама по себи, него лежи у могућности њиховог саслуживања, сусрету са тим другим постојањем (са својим љубљеним или љубљеном) и постајању учесником његовог живота овде се јавља питање слободе, на које би, пошто је и оно изобличено, било добро да се на кратко осврнемо поново ћу се послужити сликовитим приликама казанзакисове сцене, иако је не сматрам потпуним изразом црквених теза (за цркву, нпр, човек је активно лице и посебна личност, а не некакав инструмент/лира у рукама неког бога господара/музичара) стога, ако свирач лире случајно не постоји, онда казанзакис има право: човек се потпуно гаси чим се сломи међутим, ако ван лире постоји свирач, онда лира има перспективу да настави да постоји, не захваљујући неком њеном елементу, већ захваљујући вези са њим, који и даје лири могућност „обнове“ супротно распрострањеном веровању, црква не сматра вечни живот настављањем душе која напушта тело, дакле као да је оно тобоже некакав омотач или затвор вечни живот је онај који ће осванути на крају историје, који ће искрснути из сусрета света и бога и означити обнову света не укидање материје, већ укидање пропадања не укидање тела, него његов преображај и ослобођење од смрти дозволите ми да то кажем и овако: ако бог заиста постоји, и дакако ако постоји тако како га црква „схвата“ (дакле, као постојање коренито другачије од човека и света, као постојање које је живот који не пропада и љубав која не осиромашује), онда се човеку нуди огромна могућност, могућност коју је немогуће да му понуди сам човек или читав свет ако прихвати овај позив божији и постане причасник овог другачијег, божијег, живота, онда ће се људско постојање отворити ка потпуно новим димензијама, моћи ће да се ослободи од задаха смрти не наводим све ово као најприродније ствари како би их прихватили беспоговорно питање вере остаје отворено, за хришћанско богословље свирач лире остаје неизрецив и препознаје се на другачије начине, дакле потпуно је другачији од лире све ово наводим како бих показао да се у једном дијалогу – невезано за лично прихватање или одбацивање вере – не невезано за лично прихватање или одбацивање вере – не може се прескочити чињеница да гледиште хришћанске теологије потврђује свет, његову целину и материјалност итд и нуди тло за један озбиљан дијалог новембар/децембар 2011 43 тема броја може прескочити чињеница да гледиште хришћанске теологије потврђује свет, његову целину и материјалност итд и нуди тло за један озбиљан дијалог 3 један други предуслов у дијалогу науке и теологије може се тицати критеријума примене научних открића лично, нисам сагласан са паником која се шири међу многим хришћанима пред брзим напретком, и имам утисак да у великој мери ова паника није последица знања о постојећим опасностима, већ напросто несигурности коју осећа онај ко гледа како се мења оно што је познато о свету дакле, питање које се поставља нема везе са сузбијањем научног напретка, нити са носталгијом за пећинским добом оно је у вези са опасношћу од специфичног морализма, од ког је у опасности и научна и теолошка свест то је опасност владајућег схватања „добра“ да дефинишемо – изаберемо, дакле, нешто „добро“ и затим да га остваримо чак и на уштрб слободе даћу један пример могућности пренаталне провере или одређења пола детета ме не брину толико, јер генерално јачају људску интервентност на природу, него зато што засебно храбре родитељски апсолутизам и јачају физиономију деце као „тековина“, а не као засебних личности сећам се ериха фрома који је говорио о три изласка у животу човека: излазак из материце мајке (који се увек деси), излазак, тј одвајање од њених груди (који се такође једног момента догоди) и излазак из њеног загрљаја (до чега, у неким случајевима, никада не дође)4 неуспех трећег изласка се поклапа са катастрофалном параморфозом младе личности у подређеном положају, сенци или под надзором старијег, увек, наравно, за „добро“ детета чини ми се да ова параморфоза вреба многе изборе данашњих заједница, владајуће изборе, што може имати опсег од лоботомије генетског кандидата за злочинца, до сматрања човека кесом резервних делова можда се испоставља да је питање следеће: како ће човек постати учесник и протагониста живота, а не његов посматрач или потрошач? ово значи уступање првенства његовој слободи танасис папатанасиу из часописа φιλοσοφία και παιδεία (τ 17-18, 1999, стр 34-36) 4 έριχ φρομ, το δόγμα του χριστού, εκδ μπουκουμάνης, αθήνα 1974, стр 218-219 исус христос, победитељ ада 44 3/2011 l можете ли нешто више да нам кажете, са становишта православног учења, о појмовима вера и знање, и његовим методама сазнања, с обзиром на савремене токове теологије, философије, науке и културе? то јест, да ли можемо да кажемо: верујем или знам да постоји бог? – овде бих желео да нагласим две ствари прво, дилема „вера или знање“, која почива на поставци да знање потире веру, а вера искључује знање, ствар је прошлости рационалистички ентузијазам, позитивизам и читава модерна од просветитељства па до краја 19 и почетка 20 века, у центар постављају рационалног човека способног да рационално делује, ослобођеног од „религијског мрака“ два светска рата и низ локалних ратова, као и многи увиди из области антропологије, културологије и психологије, показали су да ова антрополошка идеја није спроводива у животној пракси, нити је историјски утемељена религијско у 20 и 21 веку доживљава озбиљну рехабилитацију друго, када говоримо о вери и знању потребно је јасно дефинисати на коју веру и на које знање мислимо мислимо ли на прирoдна знања или знања о натприродном? знање о природи, сва знања до којих човек долази проучавајући свет око себе, без сумње су позитиван развој сетимо се само, на пример, епидемија и глади у средњем веку које су сејале смрт широм европског континента и развој прехрамбене индустрије и медицине у новом веку, који данас омогућавају човеку да унапреди квалитет и квантитет живота с друге стране, говоримо о знању о натприродном тврдити да неко зна да нема бога или да има бога, данас је мало проблематично ми који верујемо, сакупљамо наша знања о вери из нашег предања и личног искуства, и таква знања нам нико не може оспорити слободни смо да их сведочимо свету када, пак, неко данас тврди да зна да нема бога или неке ултимативне реалности, сам себе дисквалификује из озбиљног научног дискурса ако верује да бог не постоји, то је друго данашња дискусија о „стварности“ одвија се у арени интерпретација један од равноправних бораца у тој арени је хришћанска вера и теологија разговор са др предрагом драгутиновићем доцентом на катедри светог писма новога завета православног богословског факултета у београду вера и(ли) знање разговор водила: милана ивковић човек који верује може постати свемогући бог, управо на супротан начин од онога на који је човек хтео да постане бог не верујући богу новембар/децембар 2011 45 тема броја l да ли сматрате да појмове вера и знање можемо да повежемо са речима из старог завета: „па ћете постати као богови и знати шта је добро, а шта зло“ (1мој 3, 5)? – наведени текст је вишедимензионалан његов акценат није толико на тајновитим речима „познања добра и зла“ колико на акту човековог одбијања да верује богу, и то баш када се од њега тражи нешто мало, готово у виду молбе у контексту егзистенцијалне интерпретације извесно повезивање између вере и знања је могуће: веру, као поверење између човека и бога, замењује знање о добру и злу човек одбија заједницу поверења и чини оно једино што се тражи од њега да не чини овај текст је један од многих библијских текстова који илуструје човекову немоћ да верује библија читаоцу често указује на потребу надилажења самога себе и сопственога знања, и позива га на беспоговорно предавање божијој вољи, ма колико се она човеку чинила парадоксалном и то јесте парадоксално: коначна извесност је у вери, а не у знању 46 3/2011 богу, да пројави веру аврамову (јевр 11, 8), веру праотаца која је маркирала главне странице у историји спасења одбијање (по)вере(ња) у корист знања и познања одводи човека од бога l у какву везу се могу довести еванђељске речи: „ако имате вјере колико зрно горушичино рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“ (мт 17, 20), и „ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује“ (мк 9, 23), са православним учењем о стваралачкој слободи која је изнад сваког „избора“? – не знам на које православно учење о „стваралачкој слободи која је изнад сваког избора“ мислите? уопште нисам сигуран да се о слободи нешто може учити у сваком случају, наведени текстови указују на моћ вере која је у стању не само да поремети природне законе, већ да оспособи човека да све што му његово природно знање сугерише као немогуће, учини могућим овде срећемо типичан мотив библијске вере човек који верује може постати свемогући бог, управо на супротан начин од онога на који је човек хтео да постане бог не верујући богу (пост 3, 5) и као што видите, у библији, вера није првенствено декларативно исповедање вере или неко учење о вери, већ суштинско поверење да је бог ту, да је са нама l како нам је познато наглашавање вере петрове на којој се изграђује црква: „блажен си симоне, сине јонин! јер тијело и крв не открише ти то, него отац мој који је на небесима а и ја теби кажем да си ти петар, и дилема „вера или знање“, која почива на поставци да знање потире веру, а вера искључује знање, ствар је прошлости новембар/децембар 2011 47 тема броја на томе камену сазидаћу цркву своју, и врата пакла неће је надвладати и даћу ти кључеве царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, а што раздријешиш на земљи, биће разрдријешено на небесима“ (мт 16, 17–19), можете ли нам саопштити и неколико речи у вези са тим? – вера коју петар исповеда је почетак једног новог поглавља у историји спасења у личности исуса из назарета, петар, заступнички за све апостоле и коначно све хришћане, препознаје обећаног месију да је извор његовог познања „одозго“, од бога, а не „од крви и меса“ још једном показује напетост између знања која човек стиче природним путем и вере која је дар и која се често противи природном познању ако читате даље овај текст, видећете кризу петрове управо исповеђене вере, која „пада“ на његовом људском знању, знању „од крви и меса“, да је немогуће да месија, цар израиљев, пострада на крсту (mт 16, 22–23) још једном се показује напетост између вере и знања све што петар „зна“ о месији не важи његова вера угрожена је његовим знањем библија читаоцу често указује на потребу надилажења самога себе и сопственога знања, и позива га на беспоговорно предавање божијој вољи, ма колико се она човеку чинила парадоксалном и то јесте парадоксално: коначна извесност је у вери, а не у знању l да ли можете нешто да нам кажете о вери и знању из преспективе „химне љубави апостола павла“: „и ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“ (1кор 13, 2) – долазимо до саме суштине овај текст показује основно убеђење хришћанске цркве да свако знање, свака вера, ма колико били узвишени и фасцинантни, без љубави нису ништа господ христос је господ бескомпромисне љубави вера у њега је вера бескомпромисне љубави према њему и људима у којима га срећемо напетост између вере и знања потире се љубављу знања која имамо, вера коју поседујемо стоје или падају на испиту љубави према људима интегрална хришћанска личност сва знања и сву веру ставља у службу љубави према људима то је апостол павле поручио коринћанима, који, као уосталом често и ми, нису били начисто са тим како да пројаве свој нови хришћански идентитет ако желимо да знамо шта је у овоме веку највеће, то је љубав (1кор 13, 13) апостол петар, детаљ са фреске из манастира жиче 48 3/2011 живимо у добу изузетног технолошког и научног напретка без многих врхунских технолошких достигнућа као што су аутомобил, телевизор, радио, компјутер итд просто је незамислив живот човека данашњице иако се човек данашњице често изјашњава као верник и припадник неке од традиционалних религија његов живот је до те мере одређен апаратима „без којих се не може“ да он, уљуљкан у сигурност коју му пружају исти, и не схвата колико му је позитивизам ушао под кожу људи 21 века додуше нису позитивисти у смислу да су филозофске присталице оснивача овог правца огиста конта, него они једноставно имају велико поверење у све оно што званична наука каже како и не би кад су плодови те науке супер-компјутери, васионски бродови, сателити и најсавременији авиони? самоуверени због страховитог напретка науке и продора у најскровитије кутке живог и неживог света, научници пледирају да путем исте, реше чак и она питања која су одвајкада задавала муке људима свих времена и простора наравно, то су метафизичка или „проклета“ питања како их зове достојевски како и када је настао свет, како је постао живот, има ли живота после смрти, постоји ли створитељ – питања су која су одувек интересовала и задавала муке људима од старине до данашњих дана „официјелна“ наука се потрудила да нам и на ова питања да своје одговоре тако да их она често намеће као једине и општеобавезујуће тако имамо теорију о настанку универзума путем великог праска, разне хипотезе о абиогенези које се баве настанком живота, теорију еволуције која се бави генезом живог света, свакојаке хипотезе о старости свемира итд какав став треба да има православни хришћанин према свим тим хипотезама и према савременој науци уопштено? што се теоријског аспекта тиче једно је сигурно – о којој год од горепоменутих и осталих сродних тема желимо да износимо мишљење обавезно је да се добро разумемо у то шта причамо у супротном се може врло лако десити да будемо исмејани од оних који нису верујући, али су упућени у задате теме, а то посредно значи да се исмева хришћанска вера сама по себи зато треба бити опрезан и говорити искључиво о ономе у шта се заиста хришћанско учење и савремена наука протонамесник горан живковић какав став православни хришћанин треба да има према научним хипотезама и према савременој науци уопштено? новембар/децембар 2011 49 тема броја разумемо, уједно бивајући свесни да ниједна од ових хипотеза није савршена, као и да је наука сама по себи ход ка научној истини што се у историји исте доказало много пута такође треба да будемо свесни чињенице да науке често у самом свом називу имају суфикс – „логија“ настао од предивне речи логос којом богонадахнути апостол јован богослов назива друго лице свете тројице – сина божијег зато уз познавање тематике треба увек да будемо свесни чињенице да је бог створитељ невероватно комплексне, логосне васељене и у том смислу да имамо храбрости да управо путем науке сведочимо величанственог бога наука није терен са кога треба да бежимо, већ напротив коме треба да хитамо јер исти недвосмислено говори о логосу, али треба бити добро припремљен за то сведочење што се егзистенцијалне стране тиче, поћи ћемо од максиме великог јована златоустог који каже да је (парафразирано) највећи непријатељ хришћанина конформизам данашњи човек је управо уљуљкан у том обиљу технологије путем које осећа једну тобожњу сигурност, а која га опет утврђује у назови-уверењу да му бог и није потребан јер, ето, све што је потребно има ту, у 21 веку зато некако и не осећа потребу да осети оно једино право покровитељство, а то је покровитељство господа исуса христа наиме, он је често лењ да устане недељом и дође и види оно што се дешава у његовом матичном храму осетивши у пракси то једино право и аутентично покровитељство небеског оца свих људи на жалост он се често задовољава мрвицама, а то је управо та сигурност коју му пружају све могуће савремене технологије, тако да и не размишља о томе да постоји нешто далеко савршеније од тога као и у целој историји човечанства, човека је лако преварити и све оно што се данас дешава око нас нам управо говори о томе ипак, може се рећи да су данас многи засићени чаролијама модерног доба и да се код њих јавља дубока потреба за аутентичним духовним вредностима које управо могу наћи у саборном православљу на православним мисионарима данашњице, нарочито свештеницима, управо је да препознају ту духовну глад и да помогну онима који су духовно гладни да се засите једине хране која доликује човеку као боголиком бићу аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову 50 3/2011 „знам да ништа не знам“, рекао је сократ, а притом га је пророчиште у делфима назвало најмудријим човеком у грчкој песми на евровизији 1979 године, сократ се назива и „првим христом“, с обзиром да је учио да познати добро, значи бити добар, односно да ћемо, знајући шта је добро, следствено томе и чинити добро гледајући шта се све у историји дешавало пре, а нарочито после њега, тешко би се могли сложити с тим (бар не у потпуности) јер се показало да познавање добра и зла није допринело томе да се зло никад не деси напротив но, тај мудри човек, сократ, тврдио је да ништа не зна сматрао је да све знање које поседује сувише ситно спрам свега што не зна; тиме као да је покушавао самог себе да сачува од гордости, кроз својеврсно аскетско разматрање себе самог, што га на неки начин (заједно са страдањем) и чини првим хришћанином (тј неком античком прасликом христа) кроз историју, а и данас, некако се наметало – споља, рекли бисмо – да су вера и знање у супротности, што је већ на самом почетку – нетачно, будући да не можемо да верујемо ако пре тога не знамо нешто о томе у шта верујемо вера се наставља на знање, и даје нам одговоре на оно на шта егзактне науке не могу, но она, насупрот увреженом мишљењу, нарочито међу људима који се изјашњавају као атеисти (а притом испољавају потребу да причају о вери), не негира знање, ма како да су поједини „представници“ појединих грана хришћанства у свом времену поступали према науци и научницима само хришћанство као такво се не scio me nihil scire оно што желимо да спознамо је много шире од наших капацитета и тек кад човек застане и себи самом призна да не може да спозна и разуме све, долази на ниво мудрог човека миљан танић свети апостол лука, икона из друге половине 17 века, русија новембар/децембар 2011 51 тема броја одриче науке – свети оци су врло добро познавали науку свог времена и користили се њоме, св апостол лука је био лекар (што они који су против медицине изгледа заборављају), а и данас су многи служитељи цркве истовремено и истакнути научници наш проблем са знањем није дакле тај да су вера и знање нешто супротно, него што се ми занесемо па мислимо да знамо све, а нисмо свесни да напросто нити можемо да знамо све, нити имамо чиме да спознамо све, будући да научници (да, они које присталице знања у рату истог с вером величају као нове богове) кажу да о органу којим спознајемо – мозгу – много више не знамо, него што знамо а и да знамо, оно што желимо да спознамо је много шире од наших капацитета и тек кад човек застане и себи самом призна да не може да спозна и разуме све, долази на ниво мудрог човека – сократа – да схвати и каже да ништа не зна, не мислећи наравно да буквално ништа не зна, већ остављајући простора једином који зна све да делује у нама, направи скок ка вери (о чему је говорио и кјеркегор) и спозна сопствену ништавност то нас с једне стране штити од гордости и прелести, а с друге стране нас подстиче да радимо и учимо даље, у чему и јесте смисао знања – не да стагнира и буде самодовољно, него да се шири, дели и помаже нам да се уздижемо ка једином свезнајућем аутор је стални сарадник радија слово љубве смрт сократова, рад француског сликара жак-луј давида (jacques-louis david,1748–1825), чува се у метрополитен музеју у њујорку 52 3/2011 оно што толстој овде каже је, једноставно, да не можемо појмити књигу, слику или песму ако их нисмо прво искусили, тј ако их нисмо прочитали, видели, чули опипали, и не само то, већ да не постоји ни један други начин да доживимо та дела дело које се може препричати, објаснити у својој целокупности, или изразити на различите начине није уметничко дело односно, уметничко дело је уметничко само ако није препричљиво, објашњиво нити изразиво на неки други начин, већ је једини начин схватања и поимања уметничког дела искуственост у њему, односно гледање слике, читање књиге,, слушање песме оно што се овде мисли може се изразити на другачији начин помоћу појма непоновљивости наиме, дело је уметничко само ако је непоновљиво, тј ако се не може поновити ни на један други начин колико год он био напреднији, савременији или древнији, бољи, другачији; дело је уметничко само ако такво какво јесте, и, ако може да се пореди са другим делима, није сводљиво на њих, већ у њему постоји нешто непоновљиво, и то толстој назива жижом, тј фокусом и центром дакле, појмом жиже се дефинише оно што је за дело нужно да буде непоновљиво да би се могло назвати уметничким чини нам се да је овде наслућено нешто не само везано за дефиницију уметничког дела, већ и за ваљано схватање појма душе мало ћемо променити цитат: „најважније у човека је душа у којој се сустичу сви остали зраци који из ње полазе ова душа треба да остане недоступна свим нашим објашњењима сваки истински човек има свој разлог и смисао управо у чињеници да његов садржај не може бити изражен другачије, до овим средиштем“ другим речима, биће које би се могло објаснити у својој целокупности не би било човек слично као и у случају уметничког дела, оно што се овде мисли, може се изразити помоћу појма непоновљивости човек је човек само ако је непоновљив, тј ако се не може поновити ни на један други начин колико год он био напреднији, савременији или древнији, бољи, другачији; човек постоји само ако такав какав јесте, иако може да се пореди са другим људима, није сводљив на њих, већ у њему постоји нешто непоновљиво, а што се може назвати душом дакле, појам душе, који хришћански аутори користе бавећи се питањем шта је то човек, постоји да би се што боље описала, истакла или дочарала мисао да је за човека нужно да буде непоновљив да би се могао називати човеком жижом, односном душом се описује непоновљивост песнички станује човек фокус, жижа или о души малиша пушоња најважније у једном уметничком делу је жижа, фокус, центар у коме се сустичу сви остали зраци који из њега полазе ова жижа треба да остане недоступна свим нашим објашњењима свако истинско уметничко дело има свој разлог и смисао управо у чињеници да његов садржај не може бити изражен другачије, до овим средиштем л н толстој новембар/децембар 2011 53 међу изузетне личности српске историје убраја се, по свом под- вижништву, преподобни монах давид, у световном животу димитрије (дмитар), потомак светородне лозе не- мањића димитријев отац био је вукан, најстарији син великог жупана стефана немање (св симеона мироточивог) и његове супруге анe (св анастасије) кнез вукан је покушао да, упркос жељи св симеона, преузме престо великих жупана, али се на крају помирио са братом стефаном првовенчаним и уче- ствовао у преносу моштију свог оца из светитељи српске цркве потомак светородне лозе немањића, прадеда кнегиње милице (свете евгеније – ефросиније), чија лоза „много лепо процвета“ – ктитор манастира давидовица жупан димитрије преподобнимонахдавид др ђорђе т вуковић 54 3/2011 хиландара у студеницу очеве мошти, како казује сава i, до саме студенице понела су савина браћа, вукан и краљ стефан првовенчани та сцена прено- са моштију приказана је и у живопису сопоћана на фресци се виде браћа како носе очеве мошти, један напред, а други позади, а око њих млади племићи, вероватно њихови синови тај светосав- ски дух који је помирио браћу надахнуо је и младог димитрија, који је, могуће, приказан на овој сопоћанској фресци у њему је остала жудња да пружи лич- ни допринос и оправда оца вукана и своју породицу по жељи св симеона, владарски престо и ктиторска права на хиландар припала су стефану првовен- чаном и његовом потомству димитрије је пожелео да се одужи хиландару, за шта се указала прилика у време краља уроша i поклон хиландару димитрије је одлучио, вероватно по жељи самих монаха, да село кастрин (градац) откупи и приложи српском све- тогорском манастиру хиландар то је да- нашње село кастри, око три километра југозападно од евкарпије, у долини стру- мице пошто се поменуто село налазило у границама византије, то се димитрије обратио надлежним властима његов дар је прво одобрио деспот јован, царев брат и управник солуна, а затим и сам цар михаило viii у златопечатној повељи (април 1271 године) у повељи се „жупан кир димитрије“ помиње као царев „при- јатељ“, што, по мишљењу нашег угледног историчара в ћоровића, указује на ње- гове родбинске односе са византијским двором сасвим је могуће да је цар имао у виду преговоре по којима је царева кћер- ка ана требало да се уда за урошевог си- у време свархиепископа јевста- тија i и урошевог сина, св краља драгутина, жупан димитрије је почео градњу задужбине у жупи љубовиђи, налиму: договорио се са неимарима, угледним дубровачким грађанином деси- ном де риса и његовим сином влахом да саграде храм светог богојављења, и испуне храм украсом до врха, са свим радови- ма у камену и малтеру по мона- шком имену ктитора, манастир је прозван давидовица светитељи српске цркве манастир давидовица, задужбина светог давида новембар/децембар 2011 55 на, принца милутина димитрије је био брат од стрица краљу урошу и као близак рођак српског краља могао је да се назо- ве царевим пријатељем и у дипломатском и у родбинском смислу међутим, цар се изненада предомислио по питању плани- раног венчања, вратио свадбену повор- ку са границе и чак погоршао односе са српским двором скоро у исто време, цар је ушао у сукоб и са србијом и са бугар- ском, о чему сведочи и једна његова пове- ља (август 1271 године), а разишао се и са деспотом јованом, којег је удаљио из своје близине поменути догађаји су покренули оспоравање димитријевог поклона ма- настиру хиландар новонастали спор је дошао до цара, али је михаило viii остао при ранијој одлуци да одобри димитри- јев поклон хиландару цареву одлуку у дело је спровео пансеваст јован комнин, а нову хрисовуљу о поклањању села са тамошњом црквом саставио је царев ло- готет георгије акрополит (јул 1277) тако је, још за димитријевог живота, разреше- но спорно питање и остварено даривање једног чистог и побожног срца манастиру хиландар задужбина на лиму у време св архиепископа јевстати- ја i и урошевог сина, краља драгутина, жупан димитрије је почео градњу заду- жбине у жупи љубовиђи, на лиму: дого- ворио се са неимарима, угледним дубро- вачким грађанином десином де риса и његовим сином влахом да саграде храм светог богојављења, и испуне храм укра- сом до врха, са свим радовима у камену и малтеру у уговору који је склопљен овом приликом у дубровнику, вуков (син) димитрије (dimitrius de volco) по- миње се као личност у одмаклим годи- нама живота (30 август 1281) упркос старости, архивска белешка из наредне године обавештава нас да је димитри- је постао монах како казује белешка, у дубровник је дошао марко васиљевић из котора, посланик краљице јелене, и у краљичино име примио већи део новца (1600 перпера) из поклада „старца дави- да, који се некад називао жупан дими- трије“ (19 маја 1282) „ангелски образ“: монах давид вест да је димитрије постао монах не треба повезивати само са успешним то- ком радова на довршавању задужбине то је била година изузетних догађаја у срп- ској историји краљ драгутин предао је власт млађем брату милутину на сабору у дежеву, а краљица јелена се заузела да се пренесу мошти св архиепископа јо- аникија i блиска временска веза између преноса моштију св јевстатија (27 април 1282) и подизања велике суме новца из дубровачког поклада (19 мај 1282) гово- рили би у прилог позајмици којом би се тренутно покрили новонастали трошко- ви краљичиног двора после свега три месеца, у дубровачку благајну је враћена увећана сума новца и положено вредно посуђе (20 август 1282), вероватно као награда димитрију за његово разумевање и помоћ у изузетно важном догађају срп- ске духовне и световне историје током наредних година, монах давид је посте- пено подизао мање новчане износе, било лично, било преко посланика груб(и)ше он новац није штедео да би сакупио бла- го на земљи где га мољац и рђа кваре, и где лопови поткопавају и краду, већ да би стекао благо на небу (ср мт 6, 19–20) где свих ових опасности нема и где су многи станови оца нашег небеског (ср јн 14, 2) вођен истинском побожношћу, у вре- ме српског архиепископа јакова и краља милутина, монах давид је подигао сву своју уштеђевину и упутио се на ходоча- шће у свету земљу без обзира на старост, пловидбу морем и друге потешкоће које 56 3/2011 су га успут чекале, свети монах се упутио на далек поклонички пут он се свакако угледао на светле примере његових са- временика, искусних подвижника, светих српских архиепископа који су ишли на ходочашће у јерусалим на основу крат- ких бележака у сачуваним летописима и одсуства података о преносу моштију, мо- же се закључити да се св давид вратио у србију са поклоничког путовања (око 1287 године), а недуго потом се упокојио (око 1288) сахрањен је у свом манастиру, у задужбини коју је за живота подигао и која и данас постоји по монашком имену ктитора, манастир је прозван давидови- ца насеље у коме се налази храм светог богојављања називало се некада (старо) бродарево (али су знатно касније турци ово насеље преселили на данашњи поло- жај на обали лима) и брајина лука, а сада гробнице (због изузетно старог гробља чији су остаци и данас видљиви) света лоза од овакве дивне и богочежњиве лич- ности, као што је био св давид, потекли су славни и значајни потомци према објављеним старим српским летописима (карловачки, бранковићев, загребачки и врхобрезнички), свети давид је имао синове и кћери пре свог монашења од његових потомака, по имену се спомиње најстарији син вратислав, који је по се- ченичком и бранковићевом летопису, као и надгробном натпису жупана радослава, био велики кнез од потомака великог кнеза вратислава у историјским извори- ма се спомињу жупан радослав, сахрањен у давидовици, и кнез вратко, прославље- ни војсковођа цара душана према ра- зним летописима, вратко је имао синове и кћери, при чему се у досад проученим историјским изворима спомињу жупан никола и његова сестра кнегиња милица (преподобна евгенија) константин философ је у „житију све- тог деспота стефана лазаревића“ иста- као да деспотова мајка, кнегиња милица, води порекло од вукана и његовог сина димитрија (дмитра), који је назван „у светом анђеоском чину – давид“, што вероватно представља одјек култа који је почео око задужбине давидовице и проширио се даље у цркви закључујући излагање о давидовом потомству, кон- стантин философ језгровито каже: „и та (давидова) лоза много лепо процвета“ у време светог патријарха макарија (соколовића), посланство цара макси- милијана ii, на свом путу за цариград задржало се у манастиру раваница не- колико дана (1567) царско посланство је видело свете лазареве мошти и чу- дотворну богородичину икону чувану у манастирској ризници члан посланства, марко антоније пифагета, познати пи- сац свог времена, записао је да су рава- ничке фреске биле скоро обновљене и да једна фреска приказује лазаревог „таста“, иначе „деспота“ који се замонашио пи- сцу је вероватно објашњено да је свети монах („преподобни отац “) кнегињин предак, што је пифагету навело да поми- сли да је реч о „оцу“ свете кнегиње ми- лице и према томе, о лазаревом „тасту“ овде је највероватније реч о једином ми- личином претку за кога је забележено да се замонашио – о кнегињином прадеди, св монаху давиду немањићу како су се лазаревићи позивали на сродство са немањићима, преко кнегиње милице и њеног прадеде св давида, то је пифагета схватио да је „таст“ оставио лазару кру- ну и земљу у наслеђе приказивање све- тог давида српског на једној раваничкој фресци значи да је његов култ постао ра- ширен изван лимске области, а сведочан- ство царског посланства говори како је култ одржаван и у xvi веку, а и данас се прославља у нашој помесној цркви светитељи српске цркве новембар/децембар 2011 57 „што је неба да је лист ’артије што је гора да су калемови што је море да је црн мурећеп, па да пишем три године дана, не би моји’ исписала јада“ лепота и туга једне хиперболе овако се завршава једна жалостива пе- сма која говори о прекинутој љубави имена двоје младих који су је градили ни- су записана они се у тој народној песми, која је продрла и у уметничку књижевност, називају шифрованим именима „плави зумбул“ и „зелена када“ обоје су расли у њиви препуној слатког бостана, а онда је плави зумбул изненада „отишао на доља- не“, док је када остала сама у бостану, камо је зумбул дозива: „душо, моја, у бостану кадо, како ти је у бостану самој?“ зелена када своју тугу исказује горе наведеном хиперболом није било храбрих историчара и фол- клориста који би покушали да докуче ме- сто и време настанка фабуле из романсе топоним и насеље дољани, поред нама блиске посавске остружнице, срећу се нај- масовније у босни и херцеговини и то на неколико места, од централне босне, преко западне херцеговине до крајине ношен „црним ветром“ који у српској народној митологији дува са истока, докотрљали смо се у радозналости баш на запад, у по- трази за најаутентичнијим дољанима јер, најраспричанију и најзанимљивију про- шлост, са највише наративне и поетске снаге, имају управо босански дољани, село које се налази у поуњу, на граници босне са ликом, у федерацији бих ово место је средином xix века било средиште чувене дољанске буне која је из- била 1858 и која је била увертира за велики босанско-херцеговачки устанак 1875–1878 године данас у њему нема живих српских домаћинстава, јер је село жртва етничког чишћења српство се угасило на многим историјским територијама бивше југосла- вије, пардон, западног балкана, или каквом све не геополитичком синтагмом сада на- зивамо „регион“ у западној босни, север- ној далмацији, лици, банији и на кордуну, гробља су мање на удару варвара и мрзите- ља српског имена, него на пример у неким срединама на косову и метохији у бо- санској крајини, зато, гробља, а нарочито тамошњи епитафи, могу бити добар извор писцима историје када смо посетили бо- санске дољане, нисмо ни слутили да ће нам песма, учена на часовима књижевности у српска историја нико бунић је покојник на чијем гробу вегетација наговештава небеску истину и радост општег васкрсења јуначка глава нике бунића (историјске белешке из бихаћке крајине) радован пилиповић 58 3/2011 основној школи бити потпуно освежена у памћењу у босанским дољанима у дољане, или боље речено на дољане, иде се из босанског петровца, прође се поред љуточа, планине карактеристичног имена, а онда се удари налево, помало раз- локаним макадамом пожељно је имати топографску карту крупније размере, јер тамо general packet radio service (gprs) не помаже недалеко од босанских дољана, пар километара југоисточно, налази се пре- дивни водопад – штрбачки бук, који је по- пуларна природна лепота и знаменитост шумски пут којим се стиже у босанске дољане пролази прекрасним перивојем ко- ји, нарочито у октобру, током михољског лета, када јавор добија пламено-црвену бо- ју, открива сву богом дану лепоту крајине али, тај пут се не одржава чак ни онда, ка- да срби из дољана иду у родно место, своју дедовину, на дан празника њихове попаље- не и срушене цркве, 28 августа (успеније пресвете богородице) дољанска црква је изграђена 1901, запаљена 1941, а ништа боље није прошла ни у последњем рату федерална полиција, која обезбеђује при- јављени скуп, до скора је мрким погледима испраћала аутомобиле са регистарским та- блицама из србије, али не пролазе ништа боље ни они са „неутралним“ таблицама из босне и херцеговине иако су срби конститутиван народ федерације бих, њихова прва дискри- минација је на рукавима полицајаца грб федерације има љиљан, шаховницу и 12 звездица европске уније приде, али нигде српског народног симбола срби из фе- дералних општина босанског петровца, гламоча, босанског грахова и дрвара при- хватили су то, али, кроз пошалицу, комен- таришу највеће доње поље штита – жуте звездице, кажу, изображавају управо србе „како играју коло“ након молитве у полуразрушеном и остарелом црквеном здању, кренули смо у обилазак дољанског гробља ни сами не знамо како смо доспели до једног спомени- ка који је био прекривен и тако украшен са бујади и папрати, ниским шумским расти- њем, да је све изгледало као дар природе покојнику примакнувши се, успели смо на споменику да рашчитамо следеће: „овђе лежи тело нике бунића, сина луке и јерине из грмуше који у 38 години живота маја 1867 као српски ускока би посјечен ђе и лежи, а јуначка глава на коцу у бихаћ однешена“ побуна и казна нике бунића нико бунић је покојник на чијем гробу вегетација наговештава небеску истину и радост општег васкрсења егзекуција учи- њена над њим је била сурова, мада меди- цинари мисле да је одсећи главу у суштини лагана смрт, нешто попут брзе гиљотине и јесте, ако џелат зна свој посао међутим, из- ложити главу је страшна опомена другима, опомена становништву сачињеном од по- тенцијалних бунтовника турци су волели да врше погубљења непријатеља мухамедо- ве вере, шеријатског поретка, јавног реда и мира, на петак, на њихов религиозни пра- зник, и то на видним местима – вешањем, сечењем или у најгорем случају набијањем на колац набијање на колац је нешто што је било балканска уобичајеност и део свако- дневице, како говоре многи путописци откривени епитаф обавештава да је нико бунић био „српски ускока“ време ускока из млетачко-турских ратова је давно прошло, али подручје турског серхата и аустријске војне границе (militär-grenze) ни у xix веку није раскрстило са побуњеницима, хајду- цима и наоружаним групама које су биле сигурне да бију битку за национални понос српска историја новембар/децембар 2011 59 или да воде приватну оружану мисију се- ла попут дољана, тик уз границу, била су прави рај за „разбојнике“, „зле госте“, чешће турског царства него ли бечко-пештанске ћесаревине таква природна гнезда, упо- ришта гусларске традиције и концептуал- но-прагматичне поезије била би лишена сваког смисла ако нису у амбијенту сече, пушчаног праха и олова таква места није било могуће пацифико- вати другачије јер „хајдуцима се не може учинити ништа док се не попале куће оних који их скрива- ју“, како једном депешом из 1851 године извештава своју централу у сињу аустријски ухода, познат у историји као „ливањски аноним“ „српски ускока“ је упадао из правца лике, прелазио уну, узне- миравао турске пограничне ка- рауле, бежао од гра- ничних одреда, напа- дао, палио и рушио бе- говске чарда- ке био је потај- на утеха социјално обесправљеном, економски и мо- рално тлаченом становништву ни- ко бунић је последњи изданак оних хајдука и одметнутих ратника ка- кви су били станко сочивица (крај xviii века) и мијат томић (средина xix века), који су водили приватне ратове, мало другачије него њихови претходници јанковићи и смиљани- ћи ови последњи из xvii века су, у глобалним сукобима две цивилиза- ције, ратовали за венецију и много су лакше могли да уновче своје уме- ће баратања пушком и сабљом са- временици нике бунића су свакако и они хајдуци које, на свом путовању кроз босну, помиње александар гиљфердинг 1856 го- дине он истиче њихову способност скри- вања и покретљивости у гламочком крају и како каже, „врло су популарни у босни“ наш нико бунић је нестао у турској јаро- сти, али је можда уписан у неком полицијском извештају, који је том пригодом послат у бихаћ, сарајево или цариград за нас је, засад, једини извор о бунићевој хајдучији лапидаран извештај са његовог надгробника, који по духу досеже у време мраморова бо- санских крстјана, упра- во оних хришћана са кр- сним именом, изданака земље своје племените он је своју главу дао за слободу својих сународ- ника, а има ли ко веће љубави од онога „који душу своју положи за ближње своје“ (јн 15, 13) аутор је библиотекар српске патријаршије 60 3/2011 највећа стратишта православног српског народа о којима се доне- давно мало знало јесу јаме без- данке на велебиту јадовно је мало личко село у срцу велебита као да је и само име одредило да постане познато по јаду и страдању десетинa хиљада људи, жена и деце према сведочењу преживелих из логора „јадовно“ и на основу исто- ријских података, овај казамат смрти се убраја у најбруталнија стратишта другог светског рата све је почело проглашавањем независне државе хрватске (ндх), 10 априла 1941 г већ једанаестог априла усташе су започеле серију хапшења и спровођења срба из го- спића и околине, уз страшну тортуру, у ка- знионицу окружног суда павелић је дру- гог јуна 1941 г издао званично наређење о оснивању логора у ндх међутим, подаци говоре да су и пре овог датума постојали концентрациони логори: „даница“ код ко- привнице, „керестинац“ код самобора и „госпић“ у лици логор „јадовно“ настао је у првој половини маја 1941 г на велебиту, двадесетак километара од госпића и те- слиног смиљана, на 1200 метара надмор- ске висине, дубоко у шуми и под ведрим небом, најпре на површини од 50m х 20m, а на крају читавих 180m х 90m, ограђен са 4 метра високом, бодљикавом жицом у овај комплекс усташких логора, пре- ма вишегодишњем истраживању др ђуре сећања јадовно је мало личко село у срцу велебита као да је и само име одредило да постане познато по јаду и страдању десетинa хиљада људи, жена и деце молитва на велебиту протојереј-ставрофор чедо савичић новембар/децембар 2011 61 затезала из карловца, од 11 априла до 21 августа 1941 доведено је са подручја целе ндх 42246 мушкараца, жена и деце и на најокрутнији начин убијено 40123 особе само 2123 заточеника усташе нису убиле јер их је у томе спречила италијанска вој- ска, па су их на брзину транспортовали у логор „јастребарско“ код загреба ту их је 200 убијено, а друге су отпремили у „јасе- новац“ и у логор „крушчица“ код витеза у енциклопедији старе југославије сто- ји податак да је у јамама велебита убијено 72000 људи, а да је само „шаранова јама“ прогутала 35000 жртава међу убијеним је далеко највећи број срба, преко 38000, затим неколико стотина јевреја, претежно млађих особа, чланова спортског друштва „макаби“ из загреба међу пострадалима 62 3/2011 налази се и један број хрвата антифаши- ста, као и особа других националности чињеница да је међу жртвама толико деце, жена, свештених лица и да су хап- шени у својим кућама и на имањима, го- вори да им је једина кривица била та што су друге вере и нације потресно би било и само набрајање како су, и на који начин, жртве лишаване живота постоје доку- мента која показују колико су се и сами немачки и италијански војници згражава- ли над бруталношћу усташа у целој ндх комунистичка власт је ради „братства и јединства“, на разне начине спречавала свештенике и родбину да посећују масовне гробнице, а „јадовно“ посебно прву већу спомен-плочу над „шарановом јамом“, уз доста проблема, поставило је удружење православних свештеника, 1983 за по- страдале: двојицу архијереја (свештено- мученика петра зимоњића, митрополита дабробосанског и саву трлајића, епископа горњокарловачког) и 53 свештеника тада се знало за толико имена, а према најно- вијим подацима до којих је дошао др зате- зало, у овим логорима су убијена најмање 73 свештена лица ова плоча је полупана 1991 г и још није обновљена ове године, 26 јуна, први пут је досто- јанствено обележена тужна годишњица епископ горњокарловачки г герасим са свештеницима ове епархије служио је над „шарановом јамом“ свету заупокојену литургију и парастос јеврејски рабин произнео је молитву за покој душе својих сународника пригодним говорима број- ном народу су се обратиле многе јавне личности „јадовно“ је и данас отворена и недо- вршена књига како је написала једна новинарка, ово је треће јадовно: прво је оно из 1941, друго из 1991 и треће – ово, данас размишљајући о злу у свету, за крај наводимо речи митрополита амфилохија (радовића) који је негде записао: „семење зла је најопасније ка- да је прикривено учињено зло је најо- тровније кад после извршења буде прав- дано или намерно прикривено велом заборава покајати се за учињено зло, лично или колективно, значи поново открити у себи прави људски лик, значи од братоубице поново постати брат, об- новити се тајном изгубљеног братољу- бља непокајано и неокајано зло постаје извориште нових зала као што се и решења кратковиде политике, донешена и донета ради себичних интереса или лажног мира међу људима и народима, троструко и петороструко плаћају све до деветог кољена“ новембар/децембар 2011 63 ово дводневно путешествије вероу- читеља и његових ђака (матурана- та) отпочело је са врачара, након јутарње молитве и благослова свештеника светосавске цркве планирана је посета великих српских светиња: студенице и испоснице светога саве, петрове цркве, ђурђевих ступова, сопоћана и миле- шеве на „практичној веронауци“ тј на поклоничком путовању, гимназијалци су, посетивши студеницу и испоснице св саве, у свој пуноћи осетили дух правосла- вља иако су само једно поподне боравили у горњој испосници, милостива рука божија помиловала је њихо- ве нежне душе у тим часовима изгубили су осећај за време, ишче- зла је њихова жеља да се брзо врате у циви- лизацију, осетили су да човек може да постоји на један другачији на- чин – до тада неопи- тован, где се битише у вечним оквирима, и где се осећа дејство благо- дати божије ту неопи- сиву милину која обузима душу у сусрету са њеним творцем осетила су не само деца, већ и професори и свештеници који су их предводили мир, спокојство, и не- скривену унутрашњу раздраганост – који се не могу купити никаквим новцем – по- казивали су сви ђаци редом спознали су да је свети сава из ризнице божије, заси- гурно, за своју велику жртву и подвизава- ње добијао неизмерно више од њих самих за непобожног човека ово би било једно место занимљиво тек неколико минута, да се направи нека прелепа фотографија за побожне људе, боготражитеље, ово је место божијег јављања у њиховим срцима и ти тренуци су драгоцени и незаборавни путопис ученици xiv београдске гимназије у дводневној посети великим српским светињама млади боготражитељи ненад вујић 64 3/2011 сусрет са једним монахом на овом по- клоничком путовању поразио је увек присутну сумњу да се баш нама неће посрећити да упознамо некога ко се упу- тио на „она мала врата тесним путем“ ка царству божијем присуство овог скром- ног војника христовог и кратак разговор оставили су неизбрисив траг у младим ђачким срцима код многих ђака су се појавиле сузе на лицима које су изража- вале „радосну тугу“ радост, зато што смо видели да бог обасјава непрестано и кроз наше савременике својом незалазном и нествореном светлошћу оне који изађу њему у сусретање; тугу, јер смо били све- сни да велики део нашега живота прово- димо у сенци, ван домашаја пуноће бо- жанске светлости која обасјава само оне који то траже какви су плодови оваквих путовања схватићемо из речи родитеља једне учени- це који је рекао: „довољно је било да само погледам озарено лице моје ћерке, које је блистало несвакидашњим сјајем и објављи- вало унутрашњу радост, па да знам како јој је било на путовању“ друга ученица је, по повратку, своме тати који је дошао по њу рекла сва одушевљена: „кад стигнем кући, морам пробудити маму и испричати јој ка- ко нам је прелепо било ова два дана, и мора то да чује одмах, ноћас“ то је љубав исконска, истинска, божан- ска, коју делећи са другима не умањујемо, већ је увећавамо једна ученица је рекла: „мој живот се након ових духовних екс- курзија напросто променио на боље“ не- могуће је, на једном месту, написати и са- брати све утиске учесника овог ходочашћа, но сати проведени у аутобусу, вишесатно пешачење, скромна заједничка трпеза, безинтересно упознавање и дружење, уче- ствовање у манастирским богослужењима и светотајинском животу цркве, довели су до тога да сами кажу: „нисмо били на леп- шој екскурзији“ а родитељи после ова- квих искустава њихове деце пожелели су да следећи пут и сами крену на поклоничко путовање какво је ово било дивно путовање и дру- жење описао је спонтано, на крају, и иску- сни возач „ласте“ речима: „да овакву групу и беспрекорно понашање није до сада у својој дугој каријери доживео, иако је во- зио, на домаћим и међународним линијама групе разних узраста и занимања“ и на крају још је додао „да ће бити љубоморан на онога ко буде следећи пут возио ученике xiv гимназије на поклоничко путовање“
... могућност спасења од пропадања у јаму коју је у целофан пријатељства била је умотана демонска лаж која ће ради гносеолошког поседа познања добра и зла и кривотвореног постајања боговима донети грех и смрт 38 3/2011 сам ископао кроз оваплоћење он је показао безгранично човекољубље своје, а кроз васкрсење власт над оковима смрти без васкрсења, по речима светог јустина, сваки би људски прогрес био бесмислен, а боље би било бити тигар у џунгли или лав у пустињи него човек у свету у величанственом есеју између две философије, одлучније од символа вере достојевског, потресније од поуке о држању ума у аду и неочајавања старца силуана, авва јустин ће заблаговестити: „ја бих радије пристао да будем у паклу у коме је христос (опростите парадокс!) него ли у рају који је без христа“ ипак, улога човека није потцењена у подвигу обожења користећи се термином свете врлине, ћелијски подвижник је указао на човекову одговорност према светотајинском животу у цркви богочовека кроз аскетски опит на лествици етичке тријаде вере, наде и љубави, у складу са богословљем светог апостола павла и других отаца цркве, он је подвукао важност етоса антрополошке динамике која се спушта у загрљај светотројичне љубави вера није апстракција, већ искуство радости тог загрљаја она је „једино гносеолошко око које може одмерити бескрајну тајну распетог христа и видети јасно да је он у истини божја премудрост и божја сила“ (из: проблем личности и сазнања по светом макарију египатском) дакле, вера не искључује разум она га узводи на висине са којих је он отпао кроз самоизолацију од бога јасно је да холистичка перспектива о којој се у новије време доста говори и пише није страна светом јустину његово богословље нуди димензију бескрајног потенцијала како разума, тако и вере радост васкрсења и јесте радост целовитости човека и творевине, спасених од смрти и распадања као резултата интелектуалног и сваког редукционизма антропологије ум и преумљење на први поглед делује необично да свети јустин ћелијски истиче непроцењиву важност људског ума, а истовремено одбацује концепцију човекобоштва која је глорификовала умне способности решење ове недоумице се налази у чињеници да оно што се често сматра умним способностима није изворни богопросвећени ум (νοϋς), већ ум деградиран у разум (διανοία) да би се задобило целовито и нормално умно деловање потребно је проћи кроз подвиг покајања, тј преумљења (μετανοία) терминолошка сродност појмова ума, разума и покајања у вези је са истином о њиховом односу непокајан човек не може бити уман, већ само разуман – а тиме и потенцијални зликовац по угледу на сатану који га је спустио на ниво разумности у јединству свете цркве као тела христовог стиче се искуство гносеолошко-богочовечанског метода од живљења у „празноумљу своме“ (еф 4, 17) човек бива спасен за постојање у благодати стања философије по христу (уп кол 2, 8) заједница у „мисли која је и у христу исусу“ (фил 2, 5) је сигурност не само за појединца, већ и за друштво које се без ње претвара у крваво игралиште похлепе и најразноврснијих свирепости, о којима можемо свакодневно да чујемо, гледамо и читамо многи од злочинаца су разумни, али ипак нису добри неопходно је замислити се над питањем: да ли је боље бити добар и глуп, или разуман и зао? блаженопочивши патријарх српски павле је сматрао да се подвиг хришћанина састоји у избегавању обе крајности, јер је господ исус христос саветовао да будемо мудри као змије, али и безазлени као голубови јасно је да гледано из угла ове поуке нема основа за супротстављање вере и разума новембар/децембар 2011 39 коегзистенција је нешто што је дато, дијалог је, међутим, оно што се тражи тако некако бих одредио односе теологије и егзактне науке у нашем друштву, у нашој епохи оне коегзистирају на различите начине некада се чини да делају на пољима која се не додирују, некада делује као да им се орбите пресецају, а некада као да им се мачеви укрштају међутим, најчешће се чини да се свака креће у свом свету, знајући за постојање друге, али игноришући њен рад, језик, ток и предлоге насупрот датости постојања, дијалог није нешто што је дато, већ је нешто што je задaтo он је покушај једног чудног хемијског експеримента, чији успех уопште није унапред загарантован то је интеракција између моје воље да се отворим ка другоме и моје сумњичавости ка њему дијалог тражи од мене да се не задовољим сликом коју сам већ формирао о ономе преда мном, него да жудим за сазнањем о том истом који је наспрам мене у овоме се налази основни предуслов за дијалог између теологије и науке: да ставимо под знак питања убеђење које имамо о томе шта заиста подразумева „супротно подручје“ тобоже је сигурно да подразумева оно што ми мислимо да подразумева и због чега га, врло вероватно, одбацујемо? не алудирам на то да дијалог неминовно води ка коначној сагласности али он може да рашчисти питање шта је заиста то што прихватам, а шта је то што одбацујем дакле, потребно је центар тежине преместити перспектива дијалога носи у себи један изазов: слушање гласа другачијег од нашег и, можда, једну добровољну неугодност услед довођења под сумњу образаца које смо већ уредили у нашем уму претпоставке за дијалог теологије и науке превод са јелинског: михаела јагер тема броја 40 3/2011 са фантазије коју имам о другоме на тог другог који се налази наспрам мене укратко, оно што је засигурно потребно јесте успостављање колико је могуће добре спознаје туђег гласа и, макар на минималном нивоу, заједнички језик данас, нпр, не да није задовољавајуће, већ је штавише отужно и непоуздано то да се један теолог задовољава полемичким писанијима епохе у којој су неке теолошке тежње желеле да поразе дарвинизам и обрнуто, неприхватљиво је и достојно жаљења то да се један научник, доктор, задовољава информацијама о богословљу које су му нудили часови верске наставе у његовом ђачком добу у том смислу, перспектива дијалога носи у себи један изазов: слушање гласа другачијег од нашег и, можда, једну добровољну неугодност услед довођења под сумњу образаца које смо већ уредили у нашем уму као, нпр, да говоримо о важним питањима са једним егзактним научником путем књижевности или са једним теологом путем казанзакиса! стога ћу управо један текст овог великог и контраверзног књижевника овде навести, како бих покушао да откријем неколико претпоставки дијалога егзактне науке и теологије казанзакис описује једну необичну и карактеристично критску сцену једна група пријатеља се забавља уз вино и критску лиру на неком гробљу и разговара о људској души и бесмртности онај који је поставио питање узима лиру у руке и показује осталима сваки њен појединачни део: струне, тело, врх, њене кључеве, лук, итд „ово је“ – каже он – „тело човека: ноге, руке, утроба, глава“ затим почиње да свира, час левентске мелодије, час аманеде (врсте песама карактеристичне за крит, прим прев) „ово је човекова душа“, рече он „музика“ остали га погледаше скептично и закључи победнички: „ако разбијем ову лиру у парампарчад, шта ће бити са њеним звуком? где одлази музика? постоји ли музика без лире? постоји ли душа без ногу, руку, утробе и главе?“ у овом сегменту читалац се може осетити затеченим чини се да је овај обешењак доказао да човек није ништа друго до збир компоненти и да њихово распадање означава крај човека али управо ту, изненадно, казанзакис уводи неочекивани обрт једна од тих адам, ева и змија: мозаик, 12–13 век, сицилија новембар/децембар 2011 41 тема броја званица се појављује и говори му: „ко је свирач лире? то ти мени реци ко држи тај лук и прелази по нашој утроби и свира?“ „бог“, одговори неко од њих, натмурен1 изненадно – у овој сцени лежи у упаду једног другачијег гледишта, ком није постављено прво питање имам утисак да ово друго гледиште може да подсети на тезе православне теологије, које се често игноришу и чије дефинисање би могло да се употреби као основни предуслов за један дијалог 1 многи егзактни научници верују да хришћанство човека сматра дихотоним бићем, прво да је од материјалног и пропадљивог тела, а друго да је од нематеријалне и непропадљиве душе дакле, верују да хришћанство подржава постојање једног елемента унутар човека онтолошки другачијег од тела стога, како биомедицинско и генетско знање иде даље, и како се све више дефинише биолошко-материјална основа многих споменутих психичких функција, тако се све више многима улива осећај да се хришћанска антропологија оповргава у реалности, међутим, ова наглашена, онтолошка дистинкција душе и тела уопште се не тиче православне антропологије истина је да је као таква широко представљена много пута током историје, а свакако током последњих векова али, у суштини она представља идеалистичку, платонистичку, а не хришћанску тезу занимљив је случај патријарха западне теолошке мисли, светог августина (iv-v век), који је достигао ту тачку да душу одреди као самодовољну суштину коју је тело угостило, али нема за њим потребу, чак 1 ν καζαντζάκη, ο καπετάν μιχάλης, εκδ ε καζαντζάκη, αθήνα 1974, стр 188-189 за ширу анализу овог одломка види θανάση ν παπαθανασίου, «εδώ σε θέλω κάβουρα μερικές προτάσεις για τη διδακτική πράξη των θρησκευτικών», часопис σύναξη, τχ 71 (1999), стр 97-107 ни као оруђе2 на овом дуалистичком схватању изграђене су велике струје не само западне теологије, већ и философије и антирелигијске критике међутим, за православно богословље не постоји онтолошка разлика између „деловâ“ човека3 целокупно људско постојање (као уосталом и читав космос) припада једној онтолошкој категорији, категорији „тварног“, дакле створеног ниједан „део“ људског постојања нема порекло „друге врсте“ душа се не схвата као нека суштина која долази из неког другог света, другачијег од оног из ког је тело; није „нестворена“ једино нетварно, дакле нестворено постојање и онтолошки „другачије“ од света јесте бог 2 за хришћанство човек јесте биће које је произашло од земаљске материје која је већ постојала пре његовог појављивања стари завет врло хладнокрвно указује 2 π νικόλαος λουδοβίκος, η κλειστή πνευματικότητα και το νόημα τον εαυτόν ο μυστικισμός της ισχύος και η αλήθεια φύσεως και προσώπου, εκδ ελληνικά γράμματα, αθήνα 1999, стр 48-49, 52, 328 3 π γ φλωρόφσκυ, δημιουργία και απολύτρωση, εκδ πουρναρά, θεσσαλονίκη 1983, стр 49-88 θανάσης ν παπαθανασίου, «δυτικός και ανατολικός χριστιανισμός», часопис σύναξη, τχ 5 (1983), стр 68-71, 243-275 истог аутора, ανεστιότητα και παραπεμπτικότητα κριτικές προσεγγίσεις στα θεολογικά δρώμενα, εκδ αρμός, αθήνα 1998, стр 103-119 неприхватљиво је и достојно жаљења то да се један научник, доктор, задовољава информацијама о богословљу које су му нудили часови верске наставе у његовом ђачком добу 42 3/2011 на то да материја његовог стварања нити долази изван створеног нити представља део неке божанске суштине, већ је „од праха земаљског“ (1мој 2, 7) зато никаква расправа не може стајати између православног богословља и теорије еволуције међутим, његова специфичност (печат божији на њему, рекли бисмо више теолошки) се налази у нечем другом: не у некаквој посебној суштини унутар њега, већ у његовој могућности да дође у личносну заједницу са другачијим постојањем које се назива бог оно је нешто слично свирачу лире који се не убраја у компоненте лире такође, оно је попут тога да се истина заљубљеног не исцрпљује у његовим суштинама по себи, него лежи у могућности њиховог саслуживања, сусрету са тим другим постојањем (са својим љубљеним или љубљеном) и постајању учесником његовог живота овде се јавља питање слободе, на које би, пошто је и оно изобличено, било добро да се на кратко осврнемо поново ћу се послужити сликовитим приликама казанзакисове сцене, иако је не сматрам потпуним изразом црквених теза (за цркву, нпр, човек је активно лице и посебна личност, а не некакав инструмент/лира у рукама неког бога господара/музичара) стога, ако свирач лире случајно не постоји, онда казанзакис има право: човек се потпуно гаси чим се сломи међутим, ако ван лире постоји свирач, онда лира има перспективу да настави да постоји, не захваљујући неком њеном елементу, већ захваљујући вези са њим, који и даје лири могућност „обнове“ супротно распрострањеном веровању, црква не сматра вечни живот настављањем душе која напушта тело, дакле као да је оно тобоже некакав омотач или затвор вечни живот је онај који ће осванути на крају историје, који ће искрснути из сусрета света и бога и означити обнову света не укидање материје, већ укидање пропадања не укидање тела, него његов преображај и ослобођење од смрти дозволите ми да то кажем и овако: ако бог заиста постоји, и дакако ако постоји тако како га црква „схвата“ (дакле, као постојање коренито другачије од човека и света, као постојање које је живот који не пропада и љубав која не осиромашује), онда се човеку нуди огромна могућност, могућност коју је немогуће да му понуди сам човек или читав свет ако прихвати овај позив божији и постане причасник овог другачијег, божијег, живота, онда ће се људско постојање отворити ка потпуно новим димензијама, моћи ће да се ослободи од задаха смрти не наводим све ово као најприродније ствари како би их прихватили беспоговорно питање вере остаје отворено, за хришћанско богословље свирач лире остаје неизрецив и препознаје се на другачије начине, дакле потпуно је другачији од лире све ово наводим како бих показао да се у једном дијалогу – невезано за лично прихватање или одбацивање вере – не невезано за лично прихватање или одбацивање вере – не може се прескочити чињеница да гледиште хришћанске теологије потврђује свет, његову целину и материјалност итд и нуди тло за један озбиљан дијалог новембар/децембар 2011 43 тема броја може прескочити чињеница да гледиште хришћанске теологије потврђује свет, његову целину и материјалност итд и нуди тло за један озбиљан дијалог 3 један други предуслов у дијалогу науке и теологије може се тицати критеријума примене научних открића лично, нисам сагласан са паником која се шири међу многим хришћанима пред брзим напретком, и имам утисак да у великој мери ова паника није последица знања о постојећим опасностима, већ напросто несигурности коју осећа онај ко гледа како се мења оно што је познато о свету дакле, питање које се поставља нема везе са сузбијањем научног напретка, нити са носталгијом за пећинским добом оно је у вези са опасношћу од специфичног морализма, од ког је у опасности и научна и теолошка свест то је опасност владајућег схватања „добра“ да дефинишемо – изаберемо, дакле, нешто „добро“ и затим да га остваримо чак и на уштрб слободе даћу један пример могућности пренаталне провере или одређења пола детета ме не брину толико, јер генерално јачају људску интервентност на природу, него зато што засебно храбре родитељски апсолутизам и јачају физиономију деце као „тековина“, а не као засебних личности сећам се ериха фрома који је говорио о три изласка у животу човека: излазак из материце мајке (који се увек деси), излазак, тј одвајање од њених груди (који се такође једног момента догоди) и излазак из њеног загрљаја (до чега, у неким случајевима, никада не дође)4 неуспех трећег изласка се поклапа са катастрофалном параморфозом младе личности у подређеном положају, сенци или под надзором старијег, увек, наравно, за „добро“ детета чини ми се да ова параморфоза вреба многе изборе данашњих заједница, владајуће изборе, што може имати опсег од лоботомије генетског кандидата за злочинца, до сматрања човека кесом резервних делова можда се испоставља да је питање следеће: како ће човек постати учесник и протагониста живота, а не његов посматрач или потрошач? ово значи уступање првенства његовој слободи танасис папатанасиу из часописа φιλοσοφία και παιδεία (τ 17-18, 1999, стр 34-36) 4 έριχ φρομ, το δόγμα του χριστού, εκδ μπουκουμάνης, αθήνα 1974, стр 218-219 исус христос, победитељ ада 44 3/2011 l можете ли нешто више да нам кажете, са становишта православног учења, о појмовима вера и знање, и његовим методама сазнања, с обзиром на савремене токове теологије, философије, науке и културе? то јест, да ли можемо да кажемо: верујем или знам да постоји бог? – овде бих желео да нагласим две ствари прво, дилема „вера или знање“, која почива на поставци да знање потире веру, а вера искључује знање, ствар је прошлости рационалистички ентузијазам, позитивизам и читава модерна од просветитељства па до краја 19 и почетка 20 века, у центар постављају рационалног човека способног да рационално делује, ослобођеног од „религијског мрака“ два светска рата и низ локалних ратова, као и многи увиди из области антропологије, културологије и психологије, показали су да ова антрополошка идеја није спроводива у животној пракси, нити је историјски утемељена религијско у 20 и 21 веку доживљава озбиљну рехабилитацију друго, када говоримо о вери и знању потребно је јасно дефинисати на коју веру и на које знање мислимо мислимо ли на прирoдна знања или знања о натприродном? знање о природи, сва знања до којих човек долази проучавајући свет око себе, без сумње су позитиван развој сетимо се само, на пример, епидемија и глади у средњем веку које су сејале смрт широм европског континента и развој прехрамбене индустрије и медицине у новом веку, који данас омогућавају човеку да унапреди квалитет и квантитет живота с друге стране, говоримо о знању о натприродном тврдити да неко зна да нема бога или да има бога, данас је мало проблематично ми који верујемо, сакупљамо наша знања о вери из нашег предања и личног искуства, и таква знања нам нико не може оспорити слободни смо да их сведочимо свету када, пак, неко данас тврди да зна да нема бога или неке ултимативне реалности, сам себе дисквалификује из озбиљног научног дискурса ако верује да бог не постоји, то је друго данашња дискусија о „стварности“ одвија се у арени интерпретација један од равноправних бораца у тој арени је хришћанска вера и теологија разговор са др предрагом драгутиновићем доцентом на катедри светог писма новога завета православног богословског факултета у београду вера и(ли) знање разговор водила: милана ивковић човек који верује може постати свемогући бог, управо на супротан начин од онога на који је човек хтео да постане бог не верујући богу новембар/децембар 2011 45 тема броја l да ли сматрате да појмове вера и знање можемо да повежемо са речима из старог завета: „па ћете постати као богови и знати шта је добро, а шта зло“ (1мој 3, 5)? – наведени текст је вишедимензионалан његов акценат није толико на тајновитим речима „познања добра и зла“ колико на акту човековог одбијања да верује богу, и то баш када се од њега тражи нешто мало, готово у виду молбе у контексту егзистенцијалне интерпретације извесно повезивање између вере и знања је могуће: веру, као поверење између човека и бога, замењује знање о добру и злу човек одбија заједницу поверења и чини оно једино што се тражи од њега да не чини овај текст је један од многих библијских текстова који илуструје човекову немоћ да верује библија читаоцу често указује на потребу надилажења самога себе и сопственога знања, и позива га на беспоговорно предавање божијој вољи, ма колико се она човеку чинила парадоксалном и то јесте парадоксално: коначна извесност је у вери, а не у знању 46 3/2011 богу, да пројави веру аврамову (јевр 11, 8), веру праотаца која је маркирала главне странице у историји спасења одбијање (по)вере(ња) у корист знања и познања одводи човека од бога l у какву везу се могу довести еванђељске речи: „ако имате вјере колико зрно горушичино рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“ (мт 17, 20), и „ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује“ (мк 9, 23), са православним учењем о стваралачкој слободи која је изнад сваког „избора“? – не знам на које православно учење о „стваралачкој слободи која је изнад сваког избора“ мислите? уопште нисам сигуран да се о слободи нешто може учити у сваком случају, наведени текстови указују на моћ вере која је у стању не само да поремети природне законе, већ да оспособи човека да све што му његово природно знање сугерише као немогуће, учини могућим овде срећемо типичан мотив библијске вере човек који верује може постати свемогући бог, управо на супротан начин од онога на који је човек хтео да постане бог не верујући богу (пост 3, 5) и као што видите, у библији, вера није првенствено декларативно исповедање вере или неко учење о вери, већ суштинско поверење да је бог ту, да је са нама l како нам је познато наглашавање вере петрове на којој се изграђује црква: „блажен си симоне, сине јонин! јер тијело и крв не открише ти то, него отац мој који је на небесима а и ја теби кажем да си ти петар, и дилема „вера или знање“, која почива на поставци да знање потире веру, а вера искључује знање, ствар је прошлости новембар/децембар 2011 47 тема броја на томе камену сазидаћу цркву своју, и врата пакла неће је надвладати и даћу ти кључеве царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, а што раздријешиш на земљи, биће разрдријешено на небесима“ (мт 16, 17–19), можете ли нам саопштити и неколико речи у вези са тим? – вера коју петар исповеда је почетак једног новог поглавља у историји спасења у личности исуса из назарета, петар, заступнички за све апостоле и коначно све хришћане, препознаје обећаног месију да је извор његовог познања „одозго“, од бога, а не „од крви и меса“ још једном показује напетост између знања која човек стиче природним путем и вере која је дар и која се често противи природном познању ако читате даље овај текст, видећете кризу петрове управо исповеђене вере, која „пада“ на његовом људском знању, знању „од крви и меса“, да је немогуће да месија, цар израиљев, пострада на крсту (mт 16, 22–23) још једном се показује напетост између вере и знања све што петар „зна“ о месији не важи његова вера угрожена је његовим знањем библија читаоцу често указује на потребу надилажења самога себе и сопственога знања, и позива га на беспоговорно предавање божијој вољи, ма колико се она човеку чинила парадоксалном и то јесте парадоксално: коначна извесност је у вери, а не у знању l да ли можете нешто да нам кажете о вери и знању из преспективе „химне љубави апостола павла“: „и ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“ (1кор 13, 2) – долазимо до саме суштине овај текст показује основно убеђење хришћанске цркве да свако знање, свака вера, ма колико били узвишени и фасцинантни, без љубави нису ништа господ христос је господ бескомпромисне љубави вера у њега је вера бескомпромисне љубави према њему и људима у којима га срећемо напетост између вере и знања потире се љубављу знања која имамо, вера коју поседујемо стоје или падају на испиту љубави према људима интегрална хришћанска личност сва знања и сву веру ставља у службу љубави према људима то је апостол павле поручио коринћанима, који, као уосталом често и ми, нису били начисто са тим како да пројаве свој нови хришћански идентитет ако желимо да знамо шта је у овоме веку највеће, то је љубав (1кор 13, 13) апостол петар, детаљ са фреске из манастира жиче 48 3/2011 живимо у добу изузетног технолошког и научног напретка без многих врхунских технолошких достигнућа као што су аутомобил, телевизор, радио, компјутер итд просто је незамислив живот човека данашњице иако се човек данашњице често изјашњава као верник и припадник неке од традиционалних религија његов живот је до те мере одређен апаратима „без којих се не може“ да он, уљуљкан у сигурност коју му пружају исти, и не схвата колико му је позитивизам ушао под кожу људи 21 века додуше нису позитивисти у смислу да су филозофске присталице оснивача овог правца огиста конта, него они једноставно имају велико поверење у све оно што званична наука каже како и не би кад су плодови те науке супер-компјутери, васионски бродови, сателити и најсавременији авиони? самоуверени због страховитог напретка науке и продора у најскровитије кутке живог и неживог света, научници пледирају да путем исте, реше чак и она питања која су одвајкада задавала муке људима свих времена и простора наравно, то су метафизичка или „проклета“ питања како их зове достојевски како и када је настао свет, како је постао живот, има ли живота после смрти, постоји ли створитељ – питања су која су одувек интересовала и задавала муке људима од старине до данашњих дана „официјелна“ наука се потрудила да нам и на ова питања да своје одговоре тако да их она често намеће као једине и општеобавезујуће тако имамо теорију о настанку универзума путем великог праска, разне хипотезе о абиогенези које се баве настанком живота, теорију еволуције која се бави генезом живог света, свакојаке хипотезе о старости свемира итд какав став треба да има православни хришћанин према свим тим хипотезама и према савременој науци уопштено? што се теоријског аспекта тиче једно је сигурно – о којој год од горепоменутих и осталих сродних тема желимо да износимо мишљење обавезно је да се добро разумемо у то шта причамо у супротном се може врло лако десити да будемо исмејани од оних који нису верујући, али су упућени у задате теме, а то посредно значи да се исмева хришћанска вера сама по себи зато треба бити опрезан и говорити искључиво о ономе у шта се заиста хришћанско учење и савремена наука протонамесник горан живковић какав став православни хришћанин треба да има према научним хипотезама и према савременој науци уопштено? новембар/децембар 2011 49 тема броја разумемо, уједно бивајући свесни да ниједна од ових хипотеза није савршена, као и да је наука сама по себи ход ка научној истини што се у историји исте доказало много пута такође треба да будемо свесни чињенице да науке често у самом свом називу имају суфикс – „логија“ настао од предивне речи логос којом богонадахнути апостол јован богослов назива друго лице свете тројице – сина божијег зато уз познавање тематике треба увек да будемо свесни чињенице да је бог створитељ невероватно комплексне, логосне васељене и у том смислу да имамо храбрости да управо путем науке сведочимо величанственог бога наука није терен са кога треба да бежимо, већ напротив коме треба да хитамо јер исти недвосмислено говори о логосу, али треба бити добро припремљен за то сведочење што се егзистенцијалне стране тиче, поћи ћемо од максиме великог јована златоустог који каже да је (парафразирано) највећи непријатељ хришћанина конформизам данашњи човек је управо уљуљкан у том обиљу технологије путем које осећа једну тобожњу сигурност, а која га опет утврђује у назови-уверењу да му бог и није потребан јер, ето, све што је потребно има ту, у 21 веку зато некако и не осећа потребу да осети оно једино право покровитељство, а то је покровитељство господа исуса христа наиме, он је често лењ да устане недељом и дође и види оно што се дешава у његовом матичном храму осетивши у пракси то једино право и аутентично покровитељство небеског оца свих људи на жалост он се често задовољава мрвицама, а то је управо та сигурност коју му пружају све могуће савремене технологије, тако да и не размишља о томе да постоји нешто далеко савршеније од тога као и у целој историји човечанства, човека је лако преварити и све оно што се данас дешава око нас нам управо говори о томе ипак, може се рећи да су данас многи засићени чаролијама модерног доба и да се код њих јавља дубока потреба за аутентичним духовним вредностима које управо могу наћи у саборном православљу на православним мисионарима данашњице, нарочито свештеницима, управо је да препознају ту духовну глад и да помогну онима који су духовно гладни да се засите једине хране која доликује човеку као боголиком бићу аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову 50 3/2011 „знам да ништа не знам“, рекао је сократ, а притом га је пророчиште у делфима назвало најмудријим човеком у грчкој песми на евровизији 1979 године, сократ се назива и „првим христом“, с обзиром да је учио да познати добро, значи бити добар, односно да ћемо, знајући шта је добро, следствено томе и чинити добро гледајући шта се све у историји дешавало пре, а нарочито после њега, тешко би се могли сложити с тим (бар не у потпуности) јер се показало да познавање добра и зла није допринело томе да се зло никад не деси напротив но, тај мудри човек, сократ, тврдио је да ништа не зна сматрао је да све знање које поседује сувише ситно спрам свега што не зна; тиме као да је покушавао самог себе да сачува од гордости, кроз својеврсно аскетско разматрање себе самог, што га на неки начин (заједно са страдањем) и чини првим хришћанином (тј неком античком прасликом христа) кроз историју, а и данас, некако се наметало – споља, рекли бисмо – да су вера и знање у супротности, што је већ на самом почетку – нетачно, будући да не можемо да верујемо ако пре тога не знамо нешто о томе у шта верујемо вера се наставља на знање, и даје нам одговоре на оно на шта егзактне науке не могу, но она, насупрот увреженом мишљењу, нарочито међу људима који се изјашњавају као атеисти (а притом испољавају потребу да причају о вери), не негира знање, ма како да су поједини „представници“ појединих грана хришћанства у свом времену поступали према науци и научницима само хришћанство као такво се не scio me nihil scire оно што желимо да спознамо је много шире од наших капацитета и тек кад човек застане и себи самом призна да не може да спозна и разуме све, долази на ниво мудрог човека миљан танић свети апостол лука, икона из друге половине 17 века, русија новембар/децембар 2011 51 тема броја одриче науке – свети оци су врло добро познавали науку свог времена и користили се њоме, св апостол лука је био лекар (што они који су против медицине изгледа заборављају), а и данас су многи служитељи цркве истовремено и истакнути научници наш проблем са знањем није дакле тај да су вера и знање нешто супротно, него што се ми занесемо па мислимо да знамо све, а нисмо свесни да напросто нити можемо да знамо све, нити имамо чиме да спознамо све, будући да научници (да, они које присталице знања у рату истог с вером величају као нове богове) кажу да о органу којим спознајемо – мозгу – много више не знамо, него што знамо а и да знамо, оно што желимо да спознамо је много шире од наших капацитета и тек кад човек застане и себи самом призна да не може да спозна и разуме све, долази на ниво мудрог човека – сократа – да схвати и каже да ништа не зна, не мислећи наравно да буквално ништа не зна, већ остављајући простора једином који зна све да делује у нама, направи скок ка вери (о чему је говорио и кјеркегор) и спозна сопствену ништавност то нас с једне стране штити од гордости и прелести, а с друге стране нас подстиче да радимо и учимо даље, у чему и јесте смисао знања – не да стагнира и буде самодовољно, него да се шири, дели и помаже нам да се уздижемо ка једином свезнајућем аутор је стални сарадник радија слово љубве смрт сократова, рад француског сликара жак-луј давида (jacques-louis david,1748–1825), чува се у метрополитен музеју у њујорку 52 3/2011 оно што толстој овде каже је, једноставно, да не можемо појмити књигу, слику или песму ако их нисмо прво искусили, тј ако их нисмо прочитали, видели, чули опипали, и не само то, већ да не постоји ни један други начин да доживимо та дела дело које се може препричати, објаснити у својој целокупности, или изразити на различите начине није уметничко дело односно, уметничко дело је уметничко само ако није препричљиво, објашњиво нити изразиво на неки други начин, већ је једини начин схватања и поимања уметничког дела искуственост у њему, односно гледање слике, читање књиге,, слушање песме оно што се овде мисли може се изразити на другачији начин помоћу појма непоновљивости наиме, дело је уметничко само ако је непоновљиво, тј ако се не може поновити ни на један други начин колико год он био напреднији, савременији или древнији, бољи, другачији; дело је уметничко само ако такво какво јесте, и, ако може да се пореди са другим делима, није сводљиво на њих, већ у њему постоји нешто непоновљиво, и то толстој назива жижом, тј фокусом и центром дакле, појмом жиже се дефинише оно што је за дело нужно да буде непоновљиво да би се могло назвати уметничким чини нам се да је овде наслућено нешто не само везано за дефиницију уметничког дела, већ и за ваљано схватање појма душе мало ћемо променити цитат: „најважније у човека је душа у којој се сустичу сви остали зраци који из ње полазе ова душа треба да остане недоступна свим нашим објашњењима сваки истински човек има свој разлог и смисао управо у чињеници да његов садржај не може бити изражен другачије, до овим средиштем“ другим речима, биће које би се могло објаснити у својој целокупности не би било човек слично као и у случају уметничког дела, оно што се овде мисли, може се изразити помоћу појма непоновљивости човек је човек само ако је непоновљив, тј ако се не може поновити ни на један други начин колико год он био напреднији, савременији или древнији, бољи, другачији; човек постоји само ако такав какав јесте, иако може да се пореди са другим људима, није сводљив на њих, већ у њему постоји нешто непоновљиво, а што се може назвати душом дакле, појам душе, који хришћански аутори користе бавећи се питањем шта је то човек, постоји да би се што боље описала, истакла или дочарала мисао да је за човека нужно да буде непоновљив да би се могао називати човеком жижом, односном душом се описује непоновљивост песнички станује човек фокус, жижа или о души малиша пушоња најважније у једном уметничком делу је жижа, фокус, центар у коме се сустичу сви остали зраци који из њега полазе ова жижа треба да остане недоступна свим нашим објашњењима свако истинско уметничко дело има свој разлог и смисао управо у чињеници да његов садржај не може бити изражен другачије, до овим средиштем л н толстој новембар/децембар 2011 53 међу изузетне личности српске историје убраја се, по свом под- вижништву, преподобни монах давид, у световном животу димитрије (дмитар), потомак светородне лозе не- мањића димитријев отац био је вукан, најстарији син великог жупана стефана немање (св симеона мироточивог) и његове супруге анe (св анастасије) кнез вукан је покушао да, упркос жељи св симеона, преузме престо великих жупана, али се на крају помирио са братом стефаном првовенчаним и уче- ствовао у преносу моштију свог оца из светитељи српске цркве потомак светородне лозе немањића, прадеда кнегиње милице (свете евгеније – ефросиније), чија лоза „много лепо процвета“ – ктитор манастира давидовица жупан димитрије преподобнимонахдавид др ђорђе т вуковић 54 3/2011 хиландара у студеницу очеве мошти, како казује сава i, до саме студенице понела су савина браћа, вукан и краљ стефан првовенчани та сцена прено- са моштију приказана је и у живопису сопоћана на фресци се виде браћа како носе очеве мошти, један напред, а други позади, а око њих млади племићи, вероватно њихови синови тај светосав- ски дух који је помирио браћу надахнуо је и младог димитрија, који је, могуће, приказан на овој сопоћанској фресци у њему је остала жудња да пружи лич- ни допринос и оправда оца вукана и своју породицу по жељи св симеона, владарски престо и ктиторска права на хиландар припала су стефану првовен- чаном и његовом потомству димитрије је пожелео да се одужи хиландару, за шта се указала прилика у време краља уроша i поклон хиландару димитрије је одлучио, вероватно по жељи самих монаха, да село кастрин (градац) откупи и приложи српском све- тогорском манастиру хиландар то је да- нашње село кастри, око три километра југозападно од евкарпије, у долини стру- мице пошто се поменуто село налазило у границама византије, то се димитрије обратио надлежним властима његов дар је прво одобрио деспот јован, царев брат и управник солуна, а затим и сам цар михаило viii у златопечатној повељи (април 1271 године) у повељи се „жупан кир димитрије“ помиње као царев „при- јатељ“, што, по мишљењу нашег угледног историчара в ћоровића, указује на ње- гове родбинске односе са византијским двором сасвим је могуће да је цар имао у виду преговоре по којима је царева кћер- ка ана требало да се уда за урошевог си- у време свархиепископа јевста- тија i и урошевог сина, св краља драгутина, жупан димитрије је почео градњу задужбине у жупи љубовиђи, налиму: договорио се са неимарима, угледним дубровачким грађанином деси- ном де риса и његовим сином влахом да саграде храм светог богојављења, и испуне храм украсом до врха, са свим радови- ма у камену и малтеру по мона- шком имену ктитора, манастир је прозван давидовица светитељи српске цркве манастир давидовица, задужбина светог давида новембар/децембар 2011 55 на, принца милутина димитрије је био брат од стрица краљу урошу и као близак рођак српског краља могао је да се назо- ве царевим пријатељем и у дипломатском и у родбинском смислу међутим, цар се изненада предомислио по питању плани- раног венчања, вратио свадбену повор- ку са границе и чак погоршао односе са српским двором скоро у исто време, цар је ушао у сукоб и са србијом и са бугар- ском, о чему сведочи и једна његова пове- ља (август 1271 године), а разишао се и са деспотом јованом, којег је удаљио из своје близине поменути догађаји су покренули оспоравање димитријевог поклона ма- настиру хиландар новонастали спор је дошао до цара, али је михаило viii остао при ранијој одлуци да одобри димитри- јев поклон хиландару цареву одлуку у дело је спровео пансеваст јован комнин, а нову хрисовуљу о поклањању села са тамошњом црквом саставио је царев ло- готет георгије акрополит (јул 1277) тако је, још за димитријевог живота, разреше- но спорно питање и остварено даривање једног чистог и побожног срца манастиру хиландар задужбина на лиму у време св архиепископа јевстати- ја i и урошевог сина, краља драгутина, жупан димитрије је почео градњу заду- жбине у жупи љубовиђи, на лиму: дого- ворио се са неимарима, угледним дубро- вачким грађанином десином де риса и његовим сином влахом да саграде храм светог богојављења, и испуне храм укра- сом до врха, са свим радовима у камену и малтеру у уговору који је склопљен овом приликом у дубровнику, вуков (син) димитрије (dimitrius de volco) по- миње се као личност у одмаклим годи- нама живота (30 август 1281) упркос старости, архивска белешка из наредне године обавештава нас да је димитри- је постао монах како казује белешка, у дубровник је дошао марко васиљевић из котора, посланик краљице јелене, и у краљичино име примио већи део новца (1600 перпера) из поклада „старца дави- да, који се некад називао жупан дими- трије“ (19 маја 1282) „ангелски образ“: монах давид вест да је димитрије постао монах не треба повезивати само са успешним то- ком радова на довршавању задужбине то је била година изузетних догађаја у срп- ској историји краљ драгутин предао је власт млађем брату милутину на сабору у дежеву, а краљица јелена се заузела да се пренесу мошти св архиепископа јо- аникија i блиска временска веза између преноса моштију св јевстатија (27 април 1282) и подизања велике суме новца из дубровачког поклада (19 мај 1282) гово- рили би у прилог позајмици којом би се тренутно покрили новонастали трошко- ви краљичиног двора после свега три месеца, у дубровачку благајну је враћена увећана сума новца и положено вредно посуђе (20 август 1282), вероватно као награда димитрију за његово разумевање и помоћ у изузетно важном догађају срп- ске духовне и световне историје током наредних година, монах давид је посте- пено подизао мање новчане износе, било лично, било преко посланика груб(и)ше он новац није штедео да би сакупио бла- го на земљи где га мољац и рђа кваре, и где лопови поткопавају и краду, већ да би стекао благо на небу (ср мт 6, 19–20) где свих ових опасности нема и где су многи станови оца нашег небеског (ср јн 14, 2) вођен истинском побожношћу, у вре- ме српског архиепископа јакова и краља милутина, монах давид је подигао сву своју уштеђевину и упутио се на ходоча- шће у свету земљу без обзира на старост, пловидбу морем и друге потешкоће које 56 3/2011 су га успут чекале, свети монах се упутио на далек поклонички пут он се свакако угледао на светле примере његових са- временика, искусних подвижника, светих српских архиепископа који су ишли на ходочашће у јерусалим на основу крат- ких бележака у сачуваним летописима и одсуства података о преносу моштију, мо- же се закључити да се св давид вратио у србију са поклоничког путовања (око 1287 године), а недуго потом се упокојио (око 1288) сахрањен је у свом манастиру, у задужбини коју је за живота подигао и која и данас постоји по монашком имену ктитора, манастир је прозван давидови- ца насеље у коме се налази храм светог богојављања називало се некада (старо) бродарево (али су знатно касније турци ово насеље преселили на данашњи поло- жај на обали лима) и брајина лука, а сада гробнице (због изузетно старог гробља чији су остаци и данас видљиви) света лоза од овакве дивне и богочежњиве лич- ности, као што је био св давид, потекли су славни и значајни потомци према објављеним старим српским летописима (карловачки, бранковићев, загребачки и врхобрезнички), свети давид је имао синове и кћери пре свог монашења од његових потомака, по имену се спомиње најстарији син вратислав, који је по се- ченичком и бранковићевом летопису, као и надгробном натпису жупана радослава, био велики кнез од потомака великог кнеза вратислава у историјским извори- ма се спомињу жупан радослав, сахрањен у давидовици, и кнез вратко, прославље- ни војсковођа цара душана према ра- зним летописима, вратко је имао синове и кћери, при чему се у досад проученим историјским изворима спомињу жупан никола и његова сестра кнегиња милица (преподобна евгенија) константин философ је у „житију све- тог деспота стефана лазаревића“ иста- као да деспотова мајка, кнегиња милица, води порекло од вукана и његовог сина димитрија (дмитра), који је назван „у светом анђеоском чину – давид“, што вероватно представља одјек култа који је почео око задужбине давидовице и проширио се даље у цркви закључујући излагање о давидовом потомству, кон- стантин философ језгровито каже: „и та (давидова) лоза много лепо процвета“ у време светог патријарха макарија (соколовића), посланство цара макси- милијана ii, на свом путу за цариград задржало се у манастиру раваница не- колико дана (1567) царско посланство је видело свете лазареве мошти и чу- дотворну богородичину икону чувану у манастирској ризници члан посланства, марко антоније пифагета, познати пи- сац свог времена, записао је да су рава- ничке фреске биле скоро обновљене и да једна фреска приказује лазаревог „таста“, иначе „деспота“ који се замонашио пи- сцу је вероватно објашњено да је свети монах („преподобни отац “) кнегињин предак, што је пифагету навело да поми- сли да је реч о „оцу“ свете кнегиње ми- лице и према томе, о лазаревом „тасту“ овде је највероватније реч о једином ми- личином претку за кога је забележено да се замонашио – о кнегињином прадеди, св монаху давиду немањићу како су се лазаревићи позивали на сродство са немањићима, преко кнегиње милице и њеног прадеде св давида, то је пифагета схватио да је „таст“ оставио лазару кру- ну и земљу у наслеђе приказивање све- тог давида српског на једној раваничкој фресци значи да је његов култ постао ра- ширен изван лимске области, а сведочан- ство царског посланства говори како је култ одржаван и у xvi веку, а и данас се прославља у нашој помесној цркви светитељи српске цркве новембар/децембар 2011 57 „што је неба да је лист ’артије што је гора да су калемови што је море да је црн мурећеп, па да пишем три године дана, не би моји’ исписала јада“ лепота и туга једне хиперболе овако се завршава једна жалостива пе- сма која говори о прекинутој љубави имена двоје младих који су је градили ни- су записана они се у тој народној песми, која је продрла и у уметничку књижевност, називају шифрованим именима „плави зумбул“ и „зелена када“ обоје су расли у њиви препуној слатког бостана, а онда је плави зумбул изненада „отишао на доља- не“, док је када остала сама у бостану, камо је зумбул дозива: „душо, моја, у бостану кадо, како ти је у бостану самој?“ зелена када своју тугу исказује горе наведеном хиперболом није било храбрих историчара и фол- клориста који би покушали да докуче ме- сто и време настанка фабуле из романсе топоним и насеље дољани, поред нама блиске посавске остружнице, срећу се нај- масовније у босни и херцеговини и то на неколико места, од централне босне, преко западне херцеговине до крајине ношен „црним ветром“ који у српској народној митологији дува са истока, докотрљали смо се у радозналости баш на запад, у по- трази за најаутентичнијим дољанима јер, најраспричанију и најзанимљивију про- шлост, са највише наративне и поетске снаге, имају управо босански дољани, село које се налази у поуњу, на граници босне са ликом, у федерацији бих ово место је средином xix века било средиште чувене дољанске буне која је из- била 1858 и која је била увертира за велики босанско-херцеговачки устанак 1875–1878 године данас у њему нема живих српских домаћинстава, јер је село жртва етничког чишћења српство се угасило на многим историјским територијама бивше југосла- вије, пардон, западног балкана, или каквом све не геополитичком синтагмом сада на- зивамо „регион“ у западној босни, север- ној далмацији, лици, банији и на кордуну, гробља су мање на удару варвара и мрзите- ља српског имена, него на пример у неким срединама на косову и метохији у бо- санској крајини, зато, гробља, а нарочито тамошњи епитафи, могу бити добар извор писцима историје када смо посетили бо- санске дољане, нисмо ни слутили да ће нам песма, учена на часовима књижевности у српска историја нико бунић је покојник на чијем гробу вегетација наговештава небеску истину и радост општег васкрсења јуначка глава нике бунића (историјске белешке из бихаћке крајине) радован пилиповић 58 3/2011 основној школи бити потпуно освежена у памћењу у босанским дољанима у дољане, или боље речено на дољане, иде се из босанског петровца, прође се поред љуточа, планине карактеристичног имена, а онда се удари налево, помало раз- локаним макадамом пожељно је имати топографску карту крупније размере, јер тамо general packet radio service (gprs) не помаже недалеко од босанских дољана, пар километара југоисточно, налази се пре- дивни водопад – штрбачки бук, који је по- пуларна природна лепота и знаменитост шумски пут којим се стиже у босанске дољане пролази прекрасним перивојем ко- ји, нарочито у октобру, током михољског лета, када јавор добија пламено-црвену бо- ју, открива сву богом дану лепоту крајине али, тај пут се не одржава чак ни онда, ка- да срби из дољана иду у родно место, своју дедовину, на дан празника њихове попаље- не и срушене цркве, 28 августа (успеније пресвете богородице) дољанска црква је изграђена 1901, запаљена 1941, а ништа боље није прошла ни у последњем рату федерална полиција, која обезбеђује при- јављени скуп, до скора је мрким погледима испраћала аутомобиле са регистарским та- блицама из србије, али не пролазе ништа боље ни они са „неутралним“ таблицама из босне и херцеговине иако су срби конститутиван народ федерације бих, њихова прва дискри- минација је на рукавима полицајаца грб федерације има љиљан, шаховницу и 12 звездица европске уније приде, али нигде српског народног симбола срби из фе- дералних општина босанског петровца, гламоча, босанског грахова и дрвара при- хватили су то, али, кроз пошалицу, комен- таришу највеће доње поље штита – жуте звездице, кажу, изображавају управо србе „како играју коло“ након молитве у полуразрушеном и остарелом црквеном здању, кренули смо у обилазак дољанског гробља ни сами не знамо како смо доспели до једног спомени- ка који је био прекривен и тако украшен са бујади и папрати, ниским шумским расти- њем, да је све изгледало као дар природе покојнику примакнувши се, успели смо на споменику да рашчитамо следеће: „овђе лежи тело нике бунића, сина луке и јерине из грмуше који у 38 години живота маја 1867 као српски ускока би посјечен ђе и лежи, а јуначка глава на коцу у бихаћ однешена“ побуна и казна нике бунића нико бунић је покојник на чијем гробу вегетација наговештава небеску истину и радост општег васкрсења егзекуција учи- њена над њим је била сурова, мада меди- цинари мисле да је одсећи главу у суштини лагана смрт, нешто попут брзе гиљотине и јесте, ако џелат зна свој посао међутим, из- ложити главу је страшна опомена другима, опомена становништву сачињеном од по- тенцијалних бунтовника турци су волели да врше погубљења непријатеља мухамедо- ве вере, шеријатског поретка, јавног реда и мира, на петак, на њихов религиозни пра- зник, и то на видним местима – вешањем, сечењем или у најгорем случају набијањем на колац набијање на колац је нешто што је било балканска уобичајеност и део свако- дневице, како говоре многи путописци откривени епитаф обавештава да је нико бунић био „српски ускока“ време ускока из млетачко-турских ратова је давно прошло, али подручје турског серхата и аустријске војне границе (militär-grenze) ни у xix веку није раскрстило са побуњеницима, хајду- цима и наоружаним групама које су биле сигурне да бију битку за национални понос српска историја новембар/децембар 2011 59 или да воде приватну оружану мисију се- ла попут дољана, тик уз границу, била су прави рај за „разбојнике“, „зле госте“, чешће турског царства него ли бечко-пештанске ћесаревине таква природна гнезда, упо- ришта гусларске традиције и концептуал- но-прагматичне поезије била би лишена сваког смисла ако нису у амбијенту сече, пушчаног праха и олова таква места није било могуће пацифико- вати другачије јер „хајдуцима се не може учинити ништа док се не попале куће оних који их скрива- ју“, како једном депешом из 1851 године извештава своју централу у сињу аустријски ухода, познат у историји као „ливањски аноним“ „српски ускока“ је упадао из правца лике, прелазио уну, узне- миравао турске пограничне ка- рауле, бежао од гра- ничних одреда, напа- дао, палио и рушио бе- говске чарда- ке био је потај- на утеха социјално обесправљеном, економски и мо- рално тлаченом становништву ни- ко бунић је последњи изданак оних хајдука и одметнутих ратника ка- кви су били станко сочивица (крај xviii века) и мијат томић (средина xix века), који су водили приватне ратове, мало другачије него њихови претходници јанковићи и смиљани- ћи ови последњи из xvii века су, у глобалним сукобима две цивилиза- ције, ратовали за венецију и много су лакше могли да уновче своје уме- ће баратања пушком и сабљом са- временици нике бунића су свакако и они хајдуци које, на свом путовању кроз босну, помиње александар гиљфердинг 1856 го- дине он истиче њихову способност скри- вања и покретљивости у гламочком крају и како каже, „врло су популарни у босни“ наш нико бунић је нестао у турској јаро- сти, али је можда уписан у неком полицијском извештају, који је том пригодом послат у бихаћ, сарајево или цариград за нас је, засад, једини извор о бунићевој хајдучији лапидаран извештај са његовог надгробника, који по духу досеже у време мраморова бо- санских крстјана, упра- во оних хришћана са кр- сним именом, изданака земље своје племените он је своју главу дао за слободу својих сународ- ника, а има ли ко веће љубави од онога „који душу своју положи за ближње своје“ (јн 15, 13) аутор је библиотекар српске патријаршије 60 3/2011 највећа стратишта православног српског народа о којима се доне- давно мало знало јесу јаме без- данке на велебиту јадовно је мало личко село у срцу велебита као да је и само име одредило да постане познато по јаду и страдању десетинa хиљада људи, жена и деце према сведочењу преживелих из логора „јадовно“ и на основу исто- ријских података, овај казамат смрти се убраја у најбруталнија стратишта другог светског рата све је почело проглашавањем независне државе хрватске (ндх), 10 априла 1941 г већ једанаестог априла усташе су започеле серију хапшења и спровођења срба из го- спића и околине, уз страшну тортуру, у ка- знионицу окружног суда павелић је дру- гог јуна 1941 г издао званично наређење о оснивању логора у ндх међутим, подаци говоре да су и пре овог датума постојали концентрациони логори: „даница“ код ко- привнице, „керестинац“ код самобора и „госпић“ у лици логор „јадовно“ настао је у првој половини маја 1941 г на велебиту, двадесетак километара од госпића и те- слиног смиљана, на 1200 метара надмор- ске висине, дубоко у шуми и под ведрим небом, најпре на површини од 50m х 20m, а на крају читавих 180m х 90m, ограђен са 4 метра високом, бодљикавом жицом у овај комплекс усташких логора, пре- ма вишегодишњем истраживању др ђуре сећања јадовно је мало личко село у срцу велебита као да је и само име одредило да постане познато по јаду и страдању десетинa хиљада људи, жена и деце молитва на велебиту протојереј-ставрофор чедо савичић новембар/децембар 2011 61 затезала из карловца, од 11 априла до 21 августа 1941 доведено је са подручја целе ндх 42246 мушкараца, жена и деце и на најокрутнији начин убијено 40123 особе само 2123 заточеника усташе нису убиле јер их је у томе спречила италијанска вој- ска, па су их на брзину транспортовали у логор „јастребарско“ код загреба ту их је 200 убијено, а друге су отпремили у „јасе- новац“ и у логор „крушчица“ код витеза у енциклопедији старе југославије сто- ји податак да је у јамама велебита убијено 72000 људи, а да је само „шаранова јама“ прогутала 35000 жртава међу убијеним је далеко највећи број срба, преко 38000, затим неколико стотина јевреја, претежно млађих особа, чланова спортског друштва „макаби“ из загреба међу пострадалима 62 3/2011 налази се и један број хрвата антифаши- ста, као и особа других националности чињеница да је међу жртвама толико деце, жена, свештених лица и да су хап- шени у својим кућама и на имањима, го- вори да им је једина кривица била та што су друге вере и нације потресно би било и само набрајање како су, и на који начин, жртве лишаване живота постоје доку- мента која показују колико су се и сами немачки и италијански војници згражава- ли над бруталношћу усташа у целој ндх комунистичка власт је ради „братства и јединства“, на разне начине спречавала свештенике и родбину да посећују масовне гробнице, а „јадовно“ посебно прву већу спомен-плочу над „шарановом јамом“, уз доста проблема, поставило је удружење православних свештеника, 1983 за по- страдале: двојицу архијереја (свештено- мученика петра зимоњића, митрополита дабробосанског и саву трлајића, епископа горњокарловачког) и 53 свештеника тада се знало за толико имена, а према најно- вијим подацима до којих је дошао др зате- зало, у овим логорима су убијена најмање 73 свештена лица ова плоча је полупана 1991 г и још није обновљена ове године, 26 јуна, први пут је досто- јанствено обележена тужна годишњица епископ горњокарловачки г герасим са свештеницима ове епархије служио је над „шарановом јамом“ свету заупокојену литургију и парастос јеврејски рабин произнео је молитву за покој душе својих сународника пригодним говорима број- ном народу су се обратиле многе јавне личности „јадовно“ је и данас отворена и недо- вршена књига како је написала једна новинарка, ово је треће јадовно: прво је оно из 1941, друго из 1991 и треће – ово, данас размишљајући о злу у свету, за крај наводимо речи митрополита амфилохија (радовића) који је негде записао: „семење зла је најопасније ка- да је прикривено учињено зло је најо- тровније кад после извршења буде прав- дано или намерно прикривено велом заборава покајати се за учињено зло, лично или колективно, значи поново открити у себи прави људски лик, значи од братоубице поново постати брат, об- новити се тајном изгубљеног братољу- бља непокајано и неокајано зло постаје извориште нових зала као што се и решења кратковиде политике, донешена и донета ради себичних интереса или лажног мира међу људима и народима, троструко и петороструко плаћају све до деветог кољена“ новембар/децембар 2011 63 ово дводневно путешествије вероу- читеља и његових ђака (матурана- та) отпочело је са врачара, након јутарње молитве и благослова свештеника светосавске цркве планирана је посета великих српских светиња: студенице и испоснице светога саве, петрове цркве, ђурђевих ступова, сопоћана и миле- шеве на „практичној веронауци“ тј на поклоничком путовању, гимназијалци су, посетивши студеницу и испоснице св саве, у свој пуноћи осетили дух правосла- вља иако су само једно поподне боравили у горњој испосници, милостива рука божија помиловала је њихо- ве нежне душе у тим часовима изгубили су осећај за време, ишче- зла је њихова жеља да се брзо врате у циви- лизацију, осетили су да човек може да постоји на један другачији на- чин – до тада неопи- тован, где се битише у вечним оквирима, и где се осећа дејство благо- дати божије ту неопи- сиву милину која обузима душу у сусрету са њеним творцем осетила су не само деца, већ и професори и свештеници који су их предводили мир, спокојство, и не- скривену унутрашњу раздраганост – који се не могу купити никаквим новцем – по- казивали су сви ђаци редом спознали су да је свети сава из ризнице божије, заси- гурно, за своју велику жртву и подвизава- ње добијао неизмерно више од њих самих за непобожног човека ово би било једно место занимљиво тек неколико минута, да се направи нека прелепа фотографија за побожне људе, боготражитеље, ово је место божијег јављања у њиховим срцима и ти тренуци су драгоцени и незаборавни путопис ученици xiv београдске гимназије у дводневној посети великим српским светињама млади боготражитељи ненад вујић 64 3/2011 сусрет са једним монахом на овом по- клоничком путовању поразио је увек присутну сумњу да се баш нама неће посрећити да упознамо некога ко се упу- тио на „она мала врата тесним путем“ ка царству божијем присуство овог скром- ног војника христовог и кратак разговор оставили су неизбрисив траг у младим ђачким срцима код многих ђака су се појавиле сузе на лицима које су изража- вале „радосну тугу“ радост, зато што смо видели да бог обасјава непрестано и кроз наше савременике својом незалазном и нествореном светлошћу оне који изађу њему у сусретање; тугу, јер смо били све- сни да велики део нашега живота прово- димо у сенци, ван домашаја пуноће бо- жанске светлости која обасјава само оне који то траже какви су плодови оваквих путовања схватићемо из речи родитеља једне учени- це који је рекао: „довољно је било да само погледам озарено лице моје ћерке, које је блистало несвакидашњим сјајем и објављи- вало унутрашњу радост, па да знам како јој је било на путовању“ друга ученица је, по повратку, своме тати који је дошао по њу рекла сва одушевљена: „кад стигнем кући, морам пробудити маму и испричати јој ка- ко нам је прелепо било ова два дана, и мора то да чује одмах, ноћас“ то је љубав исконска, истинска, божан- ска, коју делећи са другима не умањујемо, већ је увећавамо једна ученица је рекла: „мој живот се након ових духовних екс- курзија напросто променио на боље“ не- могуће је, на једном месту, написати и са- брати све утиске учесника овог ходочашћа, но сати проведени у аутобусу, вишесатно пешачење, скромна заједничка трпеза, безинтересно упознавање и дружење, уче- ствовање у манастирским богослужењима и светотајинском животу цркве, довели су до тога да сами кажу: „нисмо били на леп- шој екскурзији“ а родитељи после ова- квих искустава њихове деце пожелели су да следећи пут и сами крену на поклоничко путовање какво је ово било дивно путовање и дру- жење описао је спонтано, на крају, и иску- сни возач „ласте“ речима: „да овакву групу и беспрекорно понашање није до сада у својој дугој каријери доживео, иако је во- зио, на домаћим и међународним линијама групе разних узраста и занимања“ и на крају још је додао „да ће бити љубоморан на онога ко буде следећи пут возио ученике xiv гимназије на поклоничко путовање“
Свеска: 322 | Вера и знање
... Фотографија на насловној страни корице: Света Литургија у Капели Православног богословског факулета у Београду фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Викарни Епископ ремезијански г Андреј (Ћилерџић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Молитва у манастиру Високи Дечани фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Саринац (епархија шумадијска) фото: ђакон Драган С Танасијевић новембар/ децембар 2011 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Вера, поверење, знање и познање 2 Старечник Старац Арсеније Папачок (1914 – 2011) 4 Оци тумаче Свето Писмо Похвална песма Давидова Разматрање на 90 псалам Tумачење Св Јована Златоустог 7 Свето Писмо О Богу у Старом Завету 12 Празници Цркве Смисао празника 17 Хришћанска етика Проблем греха са становишта етике 22 Из историје СПЦ Робијаши за певницом 25 Црква и друштво „Православно дело“ у Паризу 28 Света Земља Манастир Св Екатерине на Синају 30 Тема броја Тајна и загонетка 33 Свети Јустин Ћелијски: нови прилози за стари проблем гносеологије 35 Претпоставке за дијалог теологије и науке 39 Вера и(ли) знање 44 Хришћанско учење и савремена наука 48 Scio me nihil scire 50 Песнички станује човек Фокус, жижа или о души 52 Светитељи Српске Цркве Жупан Димитрије – Преподобни монах Давид 53 Српска историја Јуначка глава Нике Бунића (Историјске белешке из Бихаћке крајине) 57 Сећања Молитва на Велебиту 60 Путопис Млади боготражитељи 63 Тема броја: Вера и знање misionar PraVosLaVni новембар/децембар 2011 мисионарско гласило српске православне цркве за младе цена 90 динара 2 3/2011 сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат (1Кор 13, 12) Када говоримо о односу вере и знања обично и не размишљамо о значењу тих појмова већ их узимамо као саме по себи разумљиве Но, уколико мало брижљивије испитамо неке животне ситуације у којима употребљавамо један односно други појам, приметићемо да није баш све тако једноставно Примера ради: највећи број нас ће рећи да зна када и где је рођен, но уколико мало боље размислимо, ми у то заправо верујемо Тачније, верујемо сведочанству наших родитеља или, у крајњем случају, матичних књига За супротан пример, сетимо се познате епизоде из живота Владике Николаја Велимировића док је био заточеник у логору Дахау за време Другог светског рата На питање немачког официра да ли верује у Бога (с обзиром на његово високо образовање) Владика је одговорио одречно Официр је због тога био веома задовољан јер је сматрао да човек таквог интелектуалног „калибра“ не може бити верник, но Свети Владика је додатно појаснио свој став: некада је веровао, али је временом његова вера постала искуствено знање, те он више не верује већ зна да Бог постоји Са вером и знањем је нераскидиво повезан однос поверења и познања Вера и поверење нису идентичне ствари: у контексту живота у Христу, могли бисмо рећи да је вера први степеник ка поверењу Тако је у време Авраама било оних који су веровали у Бога, али се Авраам издвајао по непоколебљивом поверењу у Њега УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник презвитер Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни пр
... Фотографија на насловној страни корице: Света Литургија у Капели Православног богословског факулета у Београду фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Викарни Епископ ремезијански г Андреј (Ћилерџић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Молитва у манастиру Високи Дечани фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Саринац (епархија шумадијска) фото: ђакон Драган С Танасијевић новембар/ децембар 2011 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Вера, поверење, знање и познање 2 Старечник Старац Арсеније Папачок (1914 – 2011) 4 Оци тумаче Свето Писмо Похвална песма Давидова Разматрање на 90 псалам Tумачење Св Јована Златоустог 7 Свето Писмо О Богу у Старом Завету 12 Празници Цркве Смисао празника 17 Хришћанска етика Проблем греха са становишта етике 22 Из историје СПЦ Робијаши за певницом 25 Црква и друштво „Православно дело“ у Паризу 28 Света Земља Манастир Св Екатерине на Синају 30 Тема броја Тајна и загонетка 33 Свети Јустин Ћелијски: нови прилози за стари проблем гносеологије 35 Претпоставке за дијалог теологије и науке 39 Вера и(ли) знање 44 Хришћанско учење и савремена наука 48 Scio me nihil scire 50 Песнички станује човек Фокус, жижа или о души 52 Светитељи Српске Цркве Жупан Димитрије – Преподобни монах Давид 53 Српска историја Јуначка глава Нике Бунића (Историјске белешке из Бихаћке крајине) 57 Сећања Молитва на Велебиту 60 Путопис Млади боготражитељи 63 Тема броја: Вера и знање misionar PraVosLaVni новембар/децембар 2011 мисионарско гласило српске православне цркве за младе цена 90 динара 2 3/2011 сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат (1Кор 13, 12) Када говоримо о односу вере и знања обично и не размишљамо о значењу тих појмова већ их узимамо као саме по себи разумљиве Но, уколико мало брижљивије испитамо неке животне ситуације у којима употребљавамо један односно други појам, приметићемо да није баш све тако једноставно Примера ради: највећи број нас ће рећи да зна када и где је рођен, но уколико мало боље размислимо, ми у то заправо верујемо Тачније, верујемо сведочанству наших родитеља или, у крајњем случају, матичних књига За супротан пример, сетимо се познате епизоде из живота Владике Николаја Велимировића док је био заточеник у логору Дахау за време Другог светског рата На питање немачког официра да ли верује у Бога (с обзиром на његово високо образовање) Владика је одговорио одречно Официр је због тога био веома задовољан јер је сматрао да човек таквог интелектуалног „калибра“ не може бити верник, но Свети Владика је додатно појаснио свој став: некада је веровао, али је временом његова вера постала искуствено знање, те он више не верује већ зна да Бог постоји Са вером и знањем је нераскидиво повезан однос поверења и познања Вера и поверење нису идентичне ствари: у контексту живота у Христу, могли бисмо рећи да је вера први степеник ка поверењу Тако је у време Авраама било оних који су веровали у Бога, али се Авраам издвајао по непоколебљивом поверењу у Њега УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник презвитер Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни пр
Одреднице:
1. 163888 / ...потенцијала како разума, тако и вере радост ВАСКРСЕЊА и јесте радост целовитости човека и творевине, спасених од смрти и распадања као резултата интелектуалног и ...
2. 166550 / ...гробу вегетација наговештава небеску истину и радост општег ВАСКРСЕЊА егзекуција учи- њена над њим је била сурова, мада меди- цинари мисле да је одсећи главу у суштини лагана смрт, н...
1. 163888 / ...потенцијала како разума, тако и вере радост ВАСКРСЕЊА и јесте радост целовитости човека и творевине, спасених од смрти и распадања као резултата интелектуалног и ...
2. 166550 / ...гробу вегетација наговештава небеску истину и радост општег ВАСКРСЕЊА егзекуција учи- њена над њим је била сурова, мада меди- цинари мисле да је одсећи главу у суштини лагана смрт, н...
18
Свеска: 323 | Православље на западу
...од 1884–1891 године у токију је организовао изградњу храмаВАСКРСЕЊА 📌 хри-
стовог посвећен је у русији за
архиепископа јапанског упокојио
се у господу 1911 године године
1970 прибројан је сабору
...од 1884–1891 године у токију је организовао изградњу храма
МЕТА инфо: Р:18971 К:166528 Д:92
| Свеска 323 |
Свеска: 323 | Православље на западу
... је 1860 године као јеромонах николај, од 1861 годи- не борави у јапану тамо је после вишегодишњих припрема органи- зовао црквени живот основао је женску духовнушколу, семинарију, проповедничку школу и библиоте- ку покренуо је преводилачку и из- давачку делатност од 1884–1891 године у токију је организовао изградњу храма васкрсења хри- стовог посвећен је у русији за архиепископа јапанског упокојио се у господу 1911 године године 1970 прибројан је сабору светих православне цркве, а исте године је јапанска православна црква по- стала аутономна 8 1/2012 наше спасење је искључиво на кр- сту! најлепши венци у божијем царству су они када неко страда својом вољом! не треба стално да тра- жимо као просјаци, а да ништа не дајемо казано је да бог обитава у небеској сла- ви схваташ шта то значи! а ипак, он ће становати и у смиреном срцу! зато каже- мо: „одени се у истинско смирење, и си- гурно ћеш задобити царство небеско!“ хришћанско учење важи свуда, али ми, без обзира на све, морамо имати сталан однос са богом свако од нас може имати овај однос, у већој или мањој мери знаш ли да се нити једна влас неће померити без његове воље? ово нису моје речи, већ његове! чак и саме власи на тво- јој глави су пребројане дакле, све нам се догађа како бисмо постали свеснији, како бисмо унапређивали себе, како би- смо разумели најлепши и најистинскији смисао љубави изнад свега сврха стра- дања није постигнута ако је оно преписа- но као пука терапија, да се тако изразим, ако нам није на корист немој мислити да бог држи секиру у својој руци и чека у заседи да згрешимо, и онда цак! колико би људима било лакше у духовном жи- воту, када би само знали колико нас бог воли! као што и ориген каже: „бог нас воли више него што нас ђаво мрзи“ сто- га, човек мора на било који начин поста- ти мудрији као што апостол павле каже, патња овог света је толико безначајна у поређењу са славом које ће нам бити от- кривена бог нас нежно опомиње кроз болест, кроз све што можемо замислити, како бисмо постали бољи јер, ма колико да си добар, ниси довољно добар! и по- ред грехова који су нам познати, постоји сасвим другачија категорија грехова не- позната људима, такозвани „грехови из незнања“ – добро које можеш да чиниш, а ти га не чиниш толико је ситуација ка- да си могао да учиниш оно што је исправ- но, али си пропустио прилику то је већ стање греха, недостатак савршенства ко- ји нас мучи бог је кроз патњу, кроз стра- дање омогућио човеку да допре до самог себе, ефективније него на било који дру- ги начин да упозна самог себе, да се упо- реди са другима, да схвати то као божан- ску заповест коју не можемо избећи и ко- старечник све нам се догађа како бисмо постали свеснији, како бисмо унапређивали себе, како бисмо разумели најлепши и најистинскији смисао љубави изнад свега ко бежи од жртве, бежи од бога! старац арсеније папачок о страдању превод са енглеског: милана вучићевић јануар/фебруар 2012 9 ја се односи на сваког од нас страдање нам пружа прилику да очистимо себе по сваку цену даје нам се да спознамо саме себе како бисмо могли себе да превазиђе- мо – то је највећи подвиг! многи су ме питали о времену које сам провео у затвору и као пустињак: „да ли су вам се догађала чуда?“ одговарао сам: „није било чуда па, можда понекад“ „које чудо, које чудо?“, питају ме а ја ка- жем: „које чудо? живео сам у фрижиде- рима, годинама сам гладовао, моје тело је на крају било само костур, живео сам у дивљини са вуком који је режао на ме- не, само 10 метара удаљен, као на храну, а не само што је хтео да ме угризе! само са небом као кровом разумео сам гласове шуме, наше блиске сестре! шума, дрвеће, то је био једини вид одбране пригушен глас, разумљив једино кроз узвишен ду- ховни живот чињеница да сам ја још увек жив после толико патње, зар није то чудо?“ иако је било страшно, благодарим богу за то страдање то је био велики благослов од бога! верујте ми, ја сам био префињена, лепо васпитана, образована особа, бавио сам се спортом и био прилично добар у томе штампа ми је дала надимак плави пантер међутим, ништа ми није толико користило као то страдање, као тај крст! патња ме је подстакла да упознам себе и да се приближим сили над силама, и то ми је омогућило да видим да је бог тај који је у сваком тренутку нашег пута, у сваком нашем покрету, у сваком нашем кре- тању били то покрети крилима или кретање помоћу точкова! ми као хришћани идемо даље од дивљења звездама – ми их досежемо! речено је с разлогом, и то је заиста исти- нито: „онај који је смирен по- мераће звезде“ тако велику моћ човек има! човек није бог, већ је боголик, што значи да је створен по лику божијем бог је поверио човеку велику одговор- ност стражаре- ња над целом творевином човек је је- дина могућа веза између бога и ње- старац арсеније папачок, цртеж 10 1/2012 гове творевине! господ је створио човека тако да буде потпуно јасно да је човек из- над других бића, изнад све творевине он је рекао, и сва творевина је настала човек је, са друге стране, извајан, направљен по његовом лику и њему сличан а христос нам је донео много више него што нам је адам одузео, што је за нас изгубио он нам је омогућио да се приближимо богу кроз милост „бити човек, то је велика умет- ност“, каже једна румунска посло- вица ми овде го- воримо о човеку који је честит, ис- крен, и који је во- љан да испуни то својство које зна- чи „бити човек“ тамо где је жудња за вечношћу, за великим и вечним вредностима, та- мо, такође, мора бити и јунаштво и жеља за жр- твом јер, ништа није могуће без жртве! свима су позната и сви су задивљени чуди- ма која је творио наш спаситељ дизао је мртве та- ко лако, говорећи само: „устани!“ човек слеп од рођења је прогледао но ипак, он није спасао свет кроз велика чуда која је чинио, већ кроз своју жртву на крсту! спаситељ је био на крсту, а сатана је нарицао над том жртвом без жртве ништа није могуће, где год да смо! наши свети оци, посебно св теодор студит, говоре нам да онај који бежи од жртве, бежи од бога! када је желео да пре- ђе генисаретско језеро, спаситељ је рекао апостолима да пређу на другу страну, а он је отишао да спава на броду у међувреме- ну, велики таласи су почели да угрожавају брод као што је и написано у новом заве- ту, ученици су га дозивали: „учитељу, зар ти не мариш што гинемо?“(мк 4, 38) он се пробудио и укорио их: „ви сте већ видели себе, заједно са мном, на дну мора! а на- звали сте ме богом зар нисам био у пра- ву кад сам вам рекао да идемо овуда? ја сам био у праву, али ви нисте очекивали таласе нисте же- лели жртву? нисте желели крст? нисте желели борбу? све сте желели без јуна- штва!?“ не без труда! ми увек морамо да припремамо себе, да знамо како да се жр- твујемо не можеш знати где ти је место, не можеш знати ко си, ако не знаш како да се жртвујеш мо- раш увек бити херој, а не просјакне треба непрекидно да тра- жиш: „боже, дај ми!“, већ увек да будеш херој није потребно да лутамо земљом да бисмо упознали посебне људе или били у изванредним си- туацијама, зато што ми једва познајемо се- бе! имамо велику, огромну одговорност на себи зато што је свако од нас микрокосмос који одражава макрокосмос, то јест читав свет извор: http://gabrielsmessagewordpress com/ saints-and-elders/elder-arsenie-papacioc/ старечник распеће христово, икона из mанастира св катарине на синају, 13 век јануар/фебруар 2012 11 „и поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика“ (лк 16, 26) преосвештени aрхијереји, поштовани представниче његове све- светости васељенског патријарха, побожни свештеници, моји драги хришћани, највећа трагедија у данашњој јеван- ђелској перикопи о богаташу, чак много болнија и опакија од мучења у његовом паклу, била је провалија коју је доживља- вао између себе и бога, а такође између се- бе и лазара кога је презирао током земног живота јер је ова провалија, моја драга браћо и сестре, провалија која се отво- рила човековим падом у грех, највећим и најозбиљнијим проблемом за човека и за целокупну божију творевину бог је ство- рио овај свет како би он био у заједници са њим бог је желео да његова творевина уђе у сам његов живот, да се обожи и про- слави међутим, ово се мора урадити сло- бодно, јер није могуће да се блаженство, прослављење и обожење творевине дого- ди силом а ова добровољна одлука је по- верена човеку, микрокосмосу који у себе укључује сав створени свет, уједињује ма- теријални и духовни, сједињује творевину са богом међутим, човек је одлучио да не оствари ову заједницу, и провалија између бога и човека се продубила највећа тра- гедија света јесте управо ова провалија из- међу бога и света ова провалија је собом донела смрт јер смрт није ништа више доли једна провалија провалија између два човека, јер смрт раздваја људе; запра- во, она чак раздваја компоненте од којих је сачињен човек, то јест, његову душу и тело ова провалија смрти владала је над целом творевином и над целокупним чо- вековим животом али, господ је дошао да премости ову провалију, и уједини, у свом оваплоћењу, оне који су били раздвојени он је остварио ово јединство створеног и нествореног, и премостио провалију коју је начинио човеков грех док господ пре- мошћује ову провалију, човекова слобода, која је и даље наставила да постоји, одр- жава ову провалију у нашим животима увек постоји велика провалија између нас и бога, и између једних и других богаташ је у данашњој параболи проживео цео свој живот у великој провалији између себе и сиромашног лазара лазар је био одмах покрај њега, али велика, непремостива провалија их је раздвајала богаташа ни- је погађала невоља убогог лазара, који је био управо покрај њега, и тиме је богаташ задржао провалију која удаљује човека од бога чувајући ову провалију, коначно се беседа беседа његовог високопреосвештенства митрополита пергамског јована (зизјуласа) на светој литургији у цркви вазнесења господњег у волосу, у недељу 30 октобра 2011 године премостимо провалије које нас раздвајају 12 1/2012 нашао пред лицем смрти онда је он ову провалију понео са собом, и она га је осу- дила у вечности пожелео је да буде поми- лован молио је аврама да разговара са њим, да макар пошаље неког његовим ро- ђацима, да пренесе поруку како провалија у овом животу води вечној провалији, бес- крајном мучењу, али било је прекасно; ни- је било могуће премостити ову провалију након смрти а зашто то није било могуће? зато што ми морамо користити своју сло- боду да бисмо премостили ову провалију, да бисмо је одбацили, да бисмо желели да је исправимо и испунимо док живимо у овом животу, можемо премошћавати ове провалије, јер докле год имамо наша тела, нашу слободу и време за покајање, може- мо испунити ове провалије које стварамо током живота међутим, ова могућност не постоји након смрти, после које је све не- повратно провалија која је раздвајала бо- гаташа од лазара постала је, након њихове смрти, вечна, заувек непремостива ово је највећа трагедија за богаташа из поменуте приче у изрекама пустињских отаца, које су приче пустињских подвижника, налази се једна прича о св макарију египатском који је једном наишао на неку лобању лупнувши је својим штапом, питао ју је: „ко си ти?“ а лобања је одговорила: „ја сам жрец, и осуђен сам на пакао“ „и ка- ко стоје ствари доле?“ „рећи ћу ти само једну ствар“, одговорила је лобања „сви смо привезани леђима једни за друге, тако да не можемо видети лица једни другима ово је наша највећа казна, да не можемо гледати у лице један другоме“ у овом жи- воту пак ми можемо видети лица једни другима, осим када своје лице окренемо једни од других, у ком случају ће нас ово стање пратити и у вечности, јер је ово наш избор а бог поштује наше изборе, он по- штује нашу слободу драга моја браћо и сестре, живимо у све- ту у коме индивидуализам постаје идеал свако гледа како може угодно да проживи свој живот, како може да увећа сопствену срећу док га туђа несрећа не дотиче да ли је могуће да тренутна економска кри- за коју овде опитујемо није резултат ове провалије која постоји не само између бо- гатих и сиромашних већ између свих нас? провалија за коју се уопште не трудимо да је премостимо, како смо то чинили са претходним провалијама у тешким вре- менима ми, припадници старије генера- ције, прошли смо кроз велике тегобе, али смо ове провалије премошћавали носећи једни друге, делећи храну какву год смо имали са оним ко није имао ништа на- ша трагедија данас није економска кри- за, наша трагедија је ова провалија, која нас раздваја једне од других до тачке да ми чак и не познајемо човека који живи врата до нас у нашој згради, и не знамо да ли је у нечему потребит ја не говорим о онима који живе у неким далеким мести- ма, у земљама у којима умиру од глади и болести на хиљаде ја просто говорим о томе да погледамо око себе, на свог првог комшију провалија је увелико нарасла, а ово значи да ми већ у свом искуству има- мо предокус пакла; ово је пакао он није наша трагедија данас није економска криза – наша трагедија је провалија која нас раздваја једне од других до тачке да ми чак и не познајемо човека који живи врата до нас у нашој згради, и не знамо да ли је у нечему потребит беседа јануар/фебруар 2012 13 сиромаштво лазар је био сиромашан, али га ово није пратило и у вечности био је способан да то надиђе после своје смрти, био је способан да разреши свој економ- ски проблем, да тако кажем чак и ако бисмо могли да решимо наш економски проблем, каквог ће нам то донети добра када ће нас ова провалија између свих нас осудити у вечности? црква је заједница светих, заједница на- рода, наше сабрање да ли видите шта се сада догађа? ми смо се сви сабрали на једном месту ми желимо, макар чак и на тре- нутак, кратко, током два или три сата, да премостимо ову провалију која нас раздваја то је црква и зато је наша једина утеха у овом животу управо црква а нарочито божанска литургија, која нас сабира на једно исто место како бисмо делили исту хра- ну, храну коју нам бог дарује кроз тело и крв самог свог сина тако ми можемо дели- ти хлеб, антидор, наша лица, нашу радост ово је једина нада света славимо бога јер постоји црква, и ради чињенице да она помаже и да ће увек по- магати људима, не да напуне своје стомаке већ да премо- сте своје
... је 1860 године као јеромонах николај, од 1861 годи- не борави у јапану тамо је после вишегодишњих припрема органи- зовао црквени живот основао је женску духовнушколу, семинарију, проповедничку школу и библиоте- ку покренуо је преводилачку и из- давачку делатност од 1884–1891 године у токију је организовао изградњу храма васкрсења хри- стовог посвећен је у русији за архиепископа јапанског упокојио се у господу 1911 године године 1970 прибројан је сабору светих православне цркве, а исте године је јапанска православна црква по- стала аутономна 8 1/2012 наше спасење је искључиво на кр- сту! најлепши венци у божијем царству су они када неко страда својом вољом! не треба стално да тра- жимо као просјаци, а да ништа не дајемо казано је да бог обитава у небеској сла- ви схваташ шта то значи! а ипак, он ће становати и у смиреном срцу! зато каже- мо: „одени се у истинско смирење, и си- гурно ћеш задобити царство небеско!“ хришћанско учење важи свуда, али ми, без обзира на све, морамо имати сталан однос са богом свако од нас може имати овај однос, у већој или мањој мери знаш ли да се нити једна влас неће померити без његове воље? ово нису моје речи, већ његове! чак и саме власи на тво- јој глави су пребројане дакле, све нам се догађа како бисмо постали свеснији, како бисмо унапређивали себе, како би- смо разумели најлепши и најистинскији смисао љубави изнад свега сврха стра- дања није постигнута ако је оно преписа- но као пука терапија, да се тако изразим, ако нам није на корист немој мислити да бог држи секиру у својој руци и чека у заседи да згрешимо, и онда цак! колико би људима било лакше у духовном жи- воту, када би само знали колико нас бог воли! као што и ориген каже: „бог нас воли више него што нас ђаво мрзи“ сто- га, човек мора на било који начин поста- ти мудрији као што апостол павле каже, патња овог света је толико безначајна у поређењу са славом које ће нам бити от- кривена бог нас нежно опомиње кроз болест, кроз све што можемо замислити, како бисмо постали бољи јер, ма колико да си добар, ниси довољно добар! и по- ред грехова који су нам познати, постоји сасвим другачија категорија грехова не- позната људима, такозвани „грехови из незнања“ – добро које можеш да чиниш, а ти га не чиниш толико је ситуација ка- да си могао да учиниш оно што је исправ- но, али си пропустио прилику то је већ стање греха, недостатак савршенства ко- ји нас мучи бог је кроз патњу, кроз стра- дање омогућио човеку да допре до самог себе, ефективније него на било који дру- ги начин да упозна самог себе, да се упо- реди са другима, да схвати то као божан- ску заповест коју не можемо избећи и ко- старечник све нам се догађа како бисмо постали свеснији, како бисмо унапређивали себе, како бисмо разумели најлепши и најистинскији смисао љубави изнад свега ко бежи од жртве, бежи од бога! старац арсеније папачок о страдању превод са енглеског: милана вучићевић јануар/фебруар 2012 9 ја се односи на сваког од нас страдање нам пружа прилику да очистимо себе по сваку цену даје нам се да спознамо саме себе како бисмо могли себе да превазиђе- мо – то је највећи подвиг! многи су ме питали о времену које сам провео у затвору и као пустињак: „да ли су вам се догађала чуда?“ одговарао сам: „није било чуда па, можда понекад“ „које чудо, које чудо?“, питају ме а ја ка- жем: „које чудо? живео сам у фрижиде- рима, годинама сам гладовао, моје тело је на крају било само костур, живео сам у дивљини са вуком који је режао на ме- не, само 10 метара удаљен, као на храну, а не само што је хтео да ме угризе! само са небом као кровом разумео сам гласове шуме, наше блиске сестре! шума, дрвеће, то је био једини вид одбране пригушен глас, разумљив једино кроз узвишен ду- ховни живот чињеница да сам ја још увек жив после толико патње, зар није то чудо?“ иако је било страшно, благодарим богу за то страдање то је био велики благослов од бога! верујте ми, ја сам био префињена, лепо васпитана, образована особа, бавио сам се спортом и био прилично добар у томе штампа ми је дала надимак плави пантер међутим, ништа ми није толико користило као то страдање, као тај крст! патња ме је подстакла да упознам себе и да се приближим сили над силама, и то ми је омогућило да видим да је бог тај који је у сваком тренутку нашег пута, у сваком нашем покрету, у сваком нашем кре- тању били то покрети крилима или кретање помоћу точкова! ми као хришћани идемо даље од дивљења звездама – ми их досежемо! речено је с разлогом, и то је заиста исти- нито: „онај који је смирен по- мераће звезде“ тако велику моћ човек има! човек није бог, већ је боголик, што значи да је створен по лику божијем бог је поверио човеку велику одговор- ност стражаре- ња над целом творевином човек је је- дина могућа веза између бога и ње- старац арсеније папачок, цртеж 10 1/2012 гове творевине! господ је створио човека тако да буде потпуно јасно да је човек из- над других бића, изнад све творевине он је рекао, и сва творевина је настала човек је, са друге стране, извајан, направљен по његовом лику и њему сличан а христос нам је донео много више него што нам је адам одузео, што је за нас изгубио он нам је омогућио да се приближимо богу кроз милост „бити човек, то је велика умет- ност“, каже једна румунска посло- вица ми овде го- воримо о човеку који је честит, ис- крен, и који је во- љан да испуни то својство које зна- чи „бити човек“ тамо где је жудња за вечношћу, за великим и вечним вредностима, та- мо, такође, мора бити и јунаштво и жеља за жр- твом јер, ништа није могуће без жртве! свима су позната и сви су задивљени чуди- ма која је творио наш спаситељ дизао је мртве та- ко лако, говорећи само: „устани!“ човек слеп од рођења је прогледао но ипак, он није спасао свет кроз велика чуда која је чинио, већ кроз своју жртву на крсту! спаситељ је био на крсту, а сатана је нарицао над том жртвом без жртве ништа није могуће, где год да смо! наши свети оци, посебно св теодор студит, говоре нам да онај који бежи од жртве, бежи од бога! када је желео да пре- ђе генисаретско језеро, спаситељ је рекао апостолима да пређу на другу страну, а он је отишао да спава на броду у међувреме- ну, велики таласи су почели да угрожавају брод као што је и написано у новом заве- ту, ученици су га дозивали: „учитељу, зар ти не мариш што гинемо?“(мк 4, 38) он се пробудио и укорио их: „ви сте већ видели себе, заједно са мном, на дну мора! а на- звали сте ме богом зар нисам био у пра- ву кад сам вам рекао да идемо овуда? ја сам био у праву, али ви нисте очекивали таласе нисте же- лели жртву? нисте желели крст? нисте желели борбу? све сте желели без јуна- штва!?“ не без труда! ми увек морамо да припремамо себе, да знамо како да се жр- твујемо не можеш знати где ти је место, не можеш знати ко си, ако не знаш како да се жртвујеш мо- раш увек бити херој, а не просјакне треба непрекидно да тра- жиш: „боже, дај ми!“, већ увек да будеш херој није потребно да лутамо земљом да бисмо упознали посебне људе или били у изванредним си- туацијама, зато што ми једва познајемо се- бе! имамо велику, огромну одговорност на себи зато што је свако од нас микрокосмос који одражава макрокосмос, то јест читав свет извор: http://gabrielsmessagewordpress com/ saints-and-elders/elder-arsenie-papacioc/ старечник распеће христово, икона из mанастира св катарине на синају, 13 век јануар/фебруар 2012 11 „и поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика“ (лк 16, 26) преосвештени aрхијереји, поштовани представниче његове све- светости васељенског патријарха, побожни свештеници, моји драги хришћани, највећа трагедија у данашњој јеван- ђелској перикопи о богаташу, чак много болнија и опакија од мучења у његовом паклу, била је провалија коју је доживља- вао између себе и бога, а такође између се- бе и лазара кога је презирао током земног живота јер је ова провалија, моја драга браћо и сестре, провалија која се отво- рила човековим падом у грех, највећим и најозбиљнијим проблемом за човека и за целокупну божију творевину бог је ство- рио овај свет како би он био у заједници са њим бог је желео да његова творевина уђе у сам његов живот, да се обожи и про- слави међутим, ово се мора урадити сло- бодно, јер није могуће да се блаженство, прослављење и обожење творевине дого- ди силом а ова добровољна одлука је по- верена човеку, микрокосмосу који у себе укључује сав створени свет, уједињује ма- теријални и духовни, сједињује творевину са богом међутим, човек је одлучио да не оствари ову заједницу, и провалија између бога и човека се продубила највећа тра- гедија света јесте управо ова провалија из- међу бога и света ова провалија је собом донела смрт јер смрт није ништа више доли једна провалија провалија између два човека, јер смрт раздваја људе; запра- во, она чак раздваја компоненте од којих је сачињен човек, то јест, његову душу и тело ова провалија смрти владала је над целом творевином и над целокупним чо- вековим животом али, господ је дошао да премости ову провалију, и уједини, у свом оваплоћењу, оне који су били раздвојени он је остварио ово јединство створеног и нествореног, и премостио провалију коју је начинио човеков грех док господ пре- мошћује ову провалију, човекова слобода, која је и даље наставила да постоји, одр- жава ову провалију у нашим животима увек постоји велика провалија између нас и бога, и између једних и других богаташ је у данашњој параболи проживео цео свој живот у великој провалији између себе и сиромашног лазара лазар је био одмах покрај њега, али велика, непремостива провалија их је раздвајала богаташа ни- је погађала невоља убогог лазара, који је био управо покрај њега, и тиме је богаташ задржао провалију која удаљује човека од бога чувајући ову провалију, коначно се беседа беседа његовог високопреосвештенства митрополита пергамског јована (зизјуласа) на светој литургији у цркви вазнесења господњег у волосу, у недељу 30 октобра 2011 године премостимо провалије које нас раздвајају 12 1/2012 нашао пред лицем смрти онда је он ову провалију понео са собом, и она га је осу- дила у вечности пожелео је да буде поми- лован молио је аврама да разговара са њим, да макар пошаље неког његовим ро- ђацима, да пренесе поруку како провалија у овом животу води вечној провалији, бес- крајном мучењу, али било је прекасно; ни- је било могуће премостити ову провалију након смрти а зашто то није било могуће? зато што ми морамо користити своју сло- боду да бисмо премостили ову провалију, да бисмо је одбацили, да бисмо желели да је исправимо и испунимо док живимо у овом животу, можемо премошћавати ове провалије, јер докле год имамо наша тела, нашу слободу и време за покајање, може- мо испунити ове провалије које стварамо током живота међутим, ова могућност не постоји након смрти, после које је све не- повратно провалија која је раздвајала бо- гаташа од лазара постала је, након њихове смрти, вечна, заувек непремостива ово је највећа трагедија за богаташа из поменуте приче у изрекама пустињских отаца, које су приче пустињских подвижника, налази се једна прича о св макарију египатском који је једном наишао на неку лобању лупнувши је својим штапом, питао ју је: „ко си ти?“ а лобања је одговорила: „ја сам жрец, и осуђен сам на пакао“ „и ка- ко стоје ствари доле?“ „рећи ћу ти само једну ствар“, одговорила је лобања „сви смо привезани леђима једни за друге, тако да не можемо видети лица једни другима ово је наша највећа казна, да не можемо гледати у лице један другоме“ у овом жи- воту пак ми можемо видети лица једни другима, осим када своје лице окренемо једни од других, у ком случају ће нас ово стање пратити и у вечности, јер је ово наш избор а бог поштује наше изборе, он по- штује нашу слободу драга моја браћо и сестре, живимо у све- ту у коме индивидуализам постаје идеал свако гледа како може угодно да проживи свој живот, како може да увећа сопствену срећу док га туђа несрећа не дотиче да ли је могуће да тренутна економска кри- за коју овде опитујемо није резултат ове провалије која постоји не само између бо- гатих и сиромашних већ између свих нас? провалија за коју се уопште не трудимо да је премостимо, како смо то чинили са претходним провалијама у тешким вре- менима ми, припадници старије генера- ције, прошли смо кроз велике тегобе, али смо ове провалије премошћавали носећи једни друге, делећи храну какву год смо имали са оним ко није имао ништа на- ша трагедија данас није економска кри- за, наша трагедија је ова провалија, која нас раздваја једне од других до тачке да ми чак и не познајемо човека који живи врата до нас у нашој згради, и не знамо да ли је у нечему потребит ја не говорим о онима који живе у неким далеким мести- ма, у земљама у којима умиру од глади и болести на хиљаде ја просто говорим о томе да погледамо око себе, на свог првог комшију провалија је увелико нарасла, а ово значи да ми већ у свом искуству има- мо предокус пакла; ово је пакао он није наша трагедија данас није економска криза – наша трагедија је провалија која нас раздваја једне од других до тачке да ми чак и не познајемо човека који живи врата до нас у нашој згради, и не знамо да ли је у нечему потребит беседа јануар/фебруар 2012 13 сиромаштво лазар је био сиромашан, али га ово није пратило и у вечности био је способан да то надиђе после своје смрти, био је способан да разреши свој економ- ски проблем, да тако кажем чак и ако бисмо могли да решимо наш економски проблем, каквог ће нам то донети добра када ће нас ова провалија између свих нас осудити у вечности? црква је заједница светих, заједница на- рода, наше сабрање да ли видите шта се сада догађа? ми смо се сви сабрали на једном месту ми желимо, макар чак и на тре- нутак, кратко, током два или три сата, да премостимо ову провалију која нас раздваја то је црква и зато је наша једина утеха у овом животу управо црква а нарочито божанска литургија, која нас сабира на једно исто место како бисмо делили исту хра- ну, храну коју нам бог дарује кроз тело и крв самог свог сина тако ми можемо дели- ти хлеб, антидор, наша лица, нашу радост ово је једина нада света славимо бога јер постоји црква, и ради чињенице да она помаже и да ће увек по- магати људима, не да напуне своје стомаке већ да премо- сте своје
Свеска: 323 | Православље на западу
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са службе у Mанастиру Светог Пајсија у Аризони, САД фото: wwwflickrcom Фотографија на другој страни корице: Протојереј др Џон Бер, декан Академије Св Владимира у Њујорку фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Отац Војислав Билбија, парох ротердамски фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Светог Германа Аљаског у Платини, Калифорнија, Епархија западноамеричка СПЦ фото: http://mizmoozfileswordpresscom СВЕСКА 323, ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2012 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Православна мисија на Западу 2 Светачник Свети Николај Јапански: светлост свету у Земљи излазећег сунца 4 Старечник Ко бежи од жртве, бежи од Бога! Старац Арсеније Папачок о страдању 8 Беседа Премостимо провалије које нас раздвајају 11 Хришћанска антропологија О боголиком човеку и о човеколиким боговима 14 Црквеноправне теме Поимање чедоморства у канонском предању 18 Тема броја Запад: предрасуде и расуђивања 23 „Велики кањон“ Православља у Америци 26 Православље у Јапану 31 Од баптисте до православног свештеника: путовање о Џона Велинга 34 Необични православац 37 Православље на Западу: некада и сада 40 Православље западног обреда 44 Црква и држава Секуларизам и његови изазови 46 Музика Православље и џез 50 Песнички станује човек Сутрашњост и хлеб 54 Мисионарски подвиг Прича о једном неуморном мисионару 56 У посети Хришћанска Љубав на делу 59 Српска историја Јован Иконом и син, нишки свештеници Историјске белешке из старог Ниша 61 2 1/2012 Познати грчки теолог, професор Христо Јанарас, на једном ме- сту наводи да Запад више ни- је само географски простор, већ начин размишљања и посебан систем вредно- сти Савремени човек је и на Истоку и на Западу у великој мери усвојио овај „западни“ начин мишљења и деловања, поготово у културном, економском и друштвено-политичком погледу Узми- мо пример данашњег Јапана: то је у исто време и источна „Земља излазећег сун- ца“ и класичан представник западног света Ипак, несумњиво је да земље које се у географском смислу налазе на за- падној хемисфери и даље остају главни представници западног цивилизациј- ског модела У наше време је приметно да на том „географском“ Западу расте интересовање за Православље и да се повећава број православних хришћа- на међу онима који су традиционално припадали другим хришћанским кон- фесијама Шта је то што их вуче ка Пра- вослављу, а што не налазе у традиција- ма у којима су рођени? Искуство људи из западног света који су прешли у Православље се углавном своди на доживљај који је имао о Сера- фим Роуз када је први пут ушао у пра- вославну руску цркву у Америци – а то је осећај повратка у очев дом Богослу- жбена традиција и јединствен подви- жнички приступ лечењу душе у право- славном предању јесу оно што западња- ке посебно привлачи Православљу До- дир западног човека са, примера ради, исихастичком праксом Источне Цркве, отвара потпуно нове видике, поготово у поређењу са плитким медитативним УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни пр
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са службе у Mанастиру Светог Пајсија у Аризони, САД фото: wwwflickrcom Фотографија на другој страни корице: Протојереј др Џон Бер, декан Академије Св Владимира у Њујорку фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Отац Војислав Билбија, парох ротердамски фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Светог Германа Аљаског у Платини, Калифорнија, Епархија западноамеричка СПЦ фото: http://mizmoozfileswordpresscom СВЕСКА 323, ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2012 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Православна мисија на Западу 2 Светачник Свети Николај Јапански: светлост свету у Земљи излазећег сунца 4 Старечник Ко бежи од жртве, бежи од Бога! Старац Арсеније Папачок о страдању 8 Беседа Премостимо провалије које нас раздвајају 11 Хришћанска антропологија О боголиком човеку и о човеколиким боговима 14 Црквеноправне теме Поимање чедоморства у канонском предању 18 Тема броја Запад: предрасуде и расуђивања 23 „Велики кањон“ Православља у Америци 26 Православље у Јапану 31 Од баптисте до православног свештеника: путовање о Џона Велинга 34 Необични православац 37 Православље на Западу: некада и сада 40 Православље западног обреда 44 Црква и држава Секуларизам и његови изазови 46 Музика Православље и џез 50 Песнички станује човек Сутрашњост и хлеб 54 Мисионарски подвиг Прича о једном неуморном мисионару 56 У посети Хришћанска Љубав на делу 59 Српска историја Јован Иконом и син, нишки свештеници Историјске белешке из старог Ниша 61 2 1/2012 Познати грчки теолог, професор Христо Јанарас, на једном ме- сту наводи да Запад више ни- је само географски простор, већ начин размишљања и посебан систем вредно- сти Савремени човек је и на Истоку и на Западу у великој мери усвојио овај „западни“ начин мишљења и деловања, поготово у културном, економском и друштвено-политичком погледу Узми- мо пример данашњег Јапана: то је у исто време и источна „Земља излазећег сун- ца“ и класичан представник западног света Ипак, несумњиво је да земље које се у географском смислу налазе на за- падној хемисфери и даље остају главни представници западног цивилизациј- ског модела У наше време је приметно да на том „географском“ Западу расте интересовање за Православље и да се повећава број православних хришћа- на међу онима који су традиционално припадали другим хришћанским кон- фесијама Шта је то што их вуче ка Пра- вослављу, а што не налазе у традиција- ма у којима су рођени? Искуство људи из западног света који су прешли у Православље се углавном своди на доживљај који је имао о Сера- фим Роуз када је први пут ушао у пра- вославну руску цркву у Америци – а то је осећај повратка у очев дом Богослу- жбена традиција и јединствен подви- жнички приступ лечењу душе у право- славном предању јесу оно што западња- ке посебно привлачи Православљу До- дир западног човека са, примера ради, исихастичком праксом Источне Цркве, отвара потпуно нове видике, поготово у поређењу са плитким медитативним УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни пр
Одреднице:
1. 29622 / ...мати параскеве у лапову „николај-до“ – црква ВАСКРСЕЊА христовог у токију 34 1/2012 δ уховно говорећи, свештеник џон велинг [john wehling], стар 43 го- дине, је већи део свог жи ...
2. 138540 / ...друге, које ће сведочити о светотројичном животу и реалности ВАСКРСЕЊА оне једино могу да пројаве да је дух свети свуда присутан и да је христос заиста васкрсао, јер „уколико христ...
1. 29622 / ...мати параскеве у лапову „николај-до“ – црква ВАСКРСЕЊА христовог у токију 34 1/2012 δ уховно говорећи, свештеник џон велинг [john wehling], стар 43 го- дине, је већи део свог жи ...
2. 138540 / ...друге, које ће сведочити о светотројичном животу и реалности ВАСКРСЕЊА оне једино могу да пројаве да је дух свети свуда присутан и да је христос заиста васкрсао, јер „уколико христ...
19
Свеска: 324 | Друштвени значај верске наставе
...твоје певамо и славимо“ у сатирању смрти, у победиВАСКРСЕЊА 📌 крст је
основа и сила васкрсне
радости блаженство
царства божијег чува спо-
мен о просвећујућем
страдању и преоб
...твоје певамо и славимо“ у сатирању смрти, у победи
МЕТА инфо: Р:20274 К:188964 Д:104
| Свеска 324 |
Свеска: 324 | Друштвени значај верске наставе
... васкрсење је стога овековечење његове спасонос- не смрти, која крунише његово искупитељско страдање и читав пут оваплоћења васкрсење христово је крсно, постиг- нуто крстом, путем пож- ртвованогподвигаљубави и послушања „крсту твоме поклањамо се, христе, и свето васкрсење твоје певамо и славимо“ у сатирању смрти, у победи васкрсења крст је основа и сила васкрсне радости блаженство царства божијег чува спо- мен о просвећујућем страдању и преображава га; као што светлост побеђује „таму над безданом“, божан- ски свет одева у лепоту и поре- дак „земљу безобличну и пусту“ (пост 1, 2) овај век прелази у будући век и преображава се у њему, баш као што земаљско тело христово беше преображено у васкрсењу тело васкрслог христа задржава ране од клинова и рану од копља на телу као све- дочанство свог идентитета; у јединству овог и будућег века открива се и сила христовог васкрсења протојереј сергије булгаков изворник: fr sergei bulgakov, „christ has risen from the grave like a bridegroom“, churchly joy (eerdmans 2008) христос – сведржитељ 8 2/2012 ја сам пут и истина и живот (јн 14, 16) четврти васељенски сабор, одржан 451 године у халкидону, није само био највећи по броју учесника на њему он је велики и због величине догма- та вере који је појаснио то је био христо- лошки догмат и одговор на питање: ко је исус христос? важност догмата није у не- каквом теоријском исповедању догмати нису идеолошке пароле догмати се тичу живота и зато су важни догмати и живот зашто је човеку важна христологија и одговор на питање: ко је исус христос? христологија је важна управо из разлога што представља истину човека и света син божији је почетак и свршетак света, први и последњи, алфа и омега (отк 22, 13) он је разлог стварања и он је коначни циљ човека и света у његовој личности, у тајни оваплоћења, људска природа општи са божанском дешава се чудесна тајна обо- жења човека и света једном речју, у њему човек и свет превазилазе границе своје створености и досежу до живота самога бога, до вечности и бесмртности зато је важно разумети халкидонску христологију, јер се тиме разумева и сами живот човека и света шта каже халкидонска христологија, ко је исус христос? он је син божији, друга личност свете тројице он је бог који је постао човек поставши човек, рођењем од пресвете богородице, он је поред своје божанске природе кроз своју личност пројавио и нашу, људску природу он је богочовек јед- на божанска личност која сједињује и про- јављује две природе: божанску и људску како су те две природе сједињене у његовој личности? оци халкидонског сабора су рекли: несливено, неизменљиво, неразде- љиво и неразлучно ове четири речи могле би се свести на две: несливено и нераздељи- во „неизменљиво“ и „неразлучно“ ближе објашњавају „несливено“ и „нераздељиво“ шта ово значи и зашто је важно за човека? ове четири речи у христологији воде нас до тајне живота – до љубави и слободе као суштине живота али, ове речи нас воде и до одговора на питање: шта су то љубав и слобода? кроз христологију нам се открива живот који значи заједницу слободе и љубави – несливено и нераздељиво трагедија и заблуда људског битисања је управо у супротном: у сливању и раздељивању несливено и нераздељиво александар милојков догматске теме март/април 2012 9 потпуни бог и потпуни човек син божији који је од вечности син бога оца, „светлост од светлости“, „бог исти- нити од бога истинитог“, ушао је у време, у историју – „оваплотио се од духа светога и марије дјеве и постао човек“ не престају- ћи да буде бог, син божији је постао човек својој божанској природи присајединио је и људску он један јесте и бог и човек – богочовек у његовој личности су сједиње- не божанска и људска природа у њему је тајна јединства бога и човека, у којем се човек и свет кроз човека обожују и обесмр- ћују христологија говори какав је тај однос бога и човека али, говори и какав треба да буде однос човека према другом човеку, будући да јединства са богом нема без јединства са својим ближњима какво је сједињење две природе у лично- сти сина божијег? то сједињење је „несли- вено“ шта нам открива то „несливено“? открива нам да људска природа у христу не престаје да буде људска она се није сли- ла у божанску, није умањена њеним прису- ством јединство две природе није пони- штило њихове разлике то даље појашњава други израз, „неизменљиво“ христос је, тако, истинити бог и истинити човек, пот- пуни бог и потпуни човек једносуштан оцу као бог и једносуштан нама као човек – богочовек шта нам говори оно „неразде- љиво“? оно се надовезује на оно прво, „несливено“ говори да иако природе нису смешане, иако је свака остала себи својстве- на, оне су нераздељиве једна од друге бого- човек чини дела достојна бога, али и дела достојна човека он васкрсава лазара као бог, али и плаче за њим као човек но, сва та дела су дело једног сина божијег, једног богочовека зато, четврта реч „неразлучно“ допуњује ову трећу, „нераздељиво“ хри- стос се не може делити на двоје, иако проја- вљује две природе дела људска и дела божија која чини не могу се разлучивати на двоје, јер их чини један и исти – син божи- ји тако, док „несливено“ говори о једин- ству које не укида разлике, ово „нераздељи- во“ говори о разликама које не укидају јединство шта нам се, коначно, открива у васкрсење лазарево, синаксар евтимија атонског (euthymius athonite synaxarium), лист a-684; око 1030 г 10 2/2012 том односу бога и човека у христу, кроз „несливено“ и „нераздељиво“? „несливено“ нам открива слободу, а „нераздељиво“ нам открива љубав сливање и раздељивање кроз христологију нам се открива живот који значи заједницу слободе и љубави – несливено и нераздељиво трагедија и заблуда људског битисања је управо у супротном: у сливању и раздељивању иде- ологија раздељивања је заблуда да је човек некакво самство, разумљиво само по себи човек је биће општења, личност нема човека без другог човека „није добро да је човек сам“, зато му бог начини да има друга према себи (пост 2, 18) наше време је вре- ме када је човек објашњив сам по себи, као нека осовина свести око које се врти његово сопство свест о себи самоме постала је идентификација бића зато, човеку није потребан ни бог ни човек, није му потребан други, да би постојао отуда је и слобода схваћена као слобода од другога слобода је добила границе она се протеже само до границе властитог сопства, до границе сло- боде другога човек потврђује себе као постојећег тако што се ограђује, одељује од другога човека отуда све гласнији захтеви за парадама сопства, за парадама индиви- дуалности, парадама сопствених особина којимаљуди желе да себе покажу као посто- јеће не несливеност, већ раздељеност је постала потврда слободе зашто? зато што је љубав захладнела, а она се, како смо у христологији видели, и огледа у оном „нераздељиво“ други ће наставити да буде пакао и угрозитељ слободе све док се слобо- да не поистовети са љубављу, док се „несли- веном“ не придружи и „нераздељиво“ када се слобода поистовети са љубављу, онда она престаје да бива слобода од другога и поста- је права слобода – слобода за другога следећа идеологија је заблуда сливања док у првој заблуди човек нестаје у свом самству, у овој другој он нестаје јер се слива у једну идеолошку масу човек постаје само пиксел на идеолошком екрану, само камен- чић у огромном мозаику идеолошке фигу- ре сливен и прогутан од униформне идеје, конкретан човек као непоновљива личност нестаје када се то дешава? онда када се љубав раздвоји од слободе, када „неразде- љиво“ бива лишено оног „несливено“ тада љубав постаје сурогат, фанатични крик догматске теме март/април 2012 11 према вођи, према идеји у којој је удављен сливени човек и његова слобода ропство заблудама свет заиста робује двема заблудама: суро- гату слободе и сурогату љубави све док буде лишавана љубави, слобода ће бити сурогат биће схватана као раздељивање, индивидуализација и егоцентризам и љубав док буде лишавана слободе, биће сурогат биће схватана као сливање, као униформност и нестанак разлика и посеб- ности тек када човек прогледа христоло- шким очима, видеће праву љубав и праву слободу слобода се не остварује раздељењем, већ несливањем интегритет личности не чува се осамљивањем, заштитом од слободе дру- гога тај интегритет се очувава само у несли- веном односу са другом личношћу слобода личности да буде посебна, једна и непоно- вљива бива очувана онда када постоји нераз- дељив однос са другом личношћу, када постоји љубав личност је слободна, она заиста постоји онда када воли и када је воље- на да би се афирмисала слобода она се мора поистоветити са љубављу слобода поисто- већена са љубављу је слобода за другога љубав се не остварује сливањем, већ нераздељивањем љубав је давање другом да буде други „љубав не тражи своје“ (1кор 13, 5), зато она није униформисање другог, сливање свих других под заједнич- ку капу идеја и особина „љубав никада не престаје“ (1кор 13, 8), управо зато што не тражи своје, што воли увек и без обзира на све да би постојала, љубав се мора пои- стоветити са слободом зато је љубав чувар личности – волим и вољен сам, дакле постојим љубав је нераздељивост која чува несливеност, посебност, другост она твори да сви „буду једно“ (јн 17, 11) – нераздељиво љубав твори да су то једно многи: конкретни, непоновљиви и посеб- ни – несливено јединство у христу тако се, љубав и слобода показују као живот који је заједничарење многих – несливено и нераздељиво јединство син божији у себи управо оваплоћује један такав живот несливеног и нераздељивог јединства човека и бога његова личност је сусрет две слободе и две љубави, два живота – божанског и људског та два живота у њему бивају један, несливено и нераздељиво тај један живот је он сам – син божији, богочовек христологија је говор о истинитом богу и о истинитом човеку – несливено и нераздељиво то је откривење човеку истинитога живота који је слобода и љубав – несливено и нераздељиво тај истинити живот слободу ослобађа самства, показујући је као љубав, а љубав ослобађа сливања и обезличења, показујући је као слободу коначно, хри- стологија показује колико је човеку потре- бан бог и други човек, да би себе остварио као постојећег, конкретног и непоновљи- вог поставши љубав, слобода је ослобође- на страха од другог поставши слобода, љубав је престала да буде психолошка особина, која бива и пролази љубав је постала сам живот – живот који никада не пролази аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији љубав се не остварује сливањем, већ нераздељивањем љубав је давање другом да буде други „љубав не тражи своје“ (1кор 13, 5) 12 2/2012 упрвим вековима хришћанства, када је христова наука била забрањена и гоњена у римском царству, многи хришћани су положили своје животе ради вере у исуса христа такви људи су у цр- кви познати као мученици познати муче- ници су георгије, димитрије, екатерина, теодор тирон, јустин философ и многи други велики број хришћана је пострадао и у деловима србије, као што су монтан, ермил и стратоник из сингидунума (београд), флор и лавр из улпијане (липљан на косо- ву и метохији) у деловима срема су пострадали владика иринеј и његов ђакон димитрије, анастасија и пет девојака, који су сви били родом из сирмијума (сремска митровица) постоји још пет мученика који су пострадали у срему, на обронцима фрушке горе, а који су заборављени то су клаудије, симплиције, никострат, касто- рије и симпроније, по занимању каменоре- сци, који су пострадали у време цара диоклецијана предања о страдању фрушкогорскихмуче- ника су сачувана у многобројним латинским рукописима, који се чувају у паризу, ватика- ну, милану и другим местима хагиографско предање према овим сведочанствима, када је цар диоклецијан дошао у панонију да прису- ствује вађењу камена из каменолома, позвао је све раднике у рудник међу њима је запа- зио клаудија, касторија, симпронијана и никострата, који су били вешти у свом послу они су тајно били хришћани и сваки свој посао су започињали молитвом и вером у исуса христа, због чега су били веома вешти у своме послу римски цар је затражио од радника да од једног камена израде кип бога сунца како стоји на колима са коњима међутим, рад- ници нису успели то да учине, тако да је настала препирка у том моменту се сим- пронијан понудио д
... васкрсење је стога овековечење његове спасонос- не смрти, која крунише његово искупитељско страдање и читав пут оваплоћења васкрсење христово је крсно, постиг- нуто крстом, путем пож- ртвованогподвигаљубави и послушања „крсту твоме поклањамо се, христе, и свето васкрсење твоје певамо и славимо“ у сатирању смрти, у победи васкрсења крст је основа и сила васкрсне радости блаженство царства божијег чува спо- мен о просвећујућем страдању и преображава га; као што светлост побеђује „таму над безданом“, божан- ски свет одева у лепоту и поре- дак „земљу безобличну и пусту“ (пост 1, 2) овај век прелази у будући век и преображава се у њему, баш као што земаљско тело христово беше преображено у васкрсењу тело васкрслог христа задржава ране од клинова и рану од копља на телу као све- дочанство свог идентитета; у јединству овог и будућег века открива се и сила христовог васкрсења протојереј сергије булгаков изворник: fr sergei bulgakov, „christ has risen from the grave like a bridegroom“, churchly joy (eerdmans 2008) христос – сведржитељ 8 2/2012 ја сам пут и истина и живот (јн 14, 16) четврти васељенски сабор, одржан 451 године у халкидону, није само био највећи по броју учесника на њему он је велики и због величине догма- та вере који је појаснио то је био христо- лошки догмат и одговор на питање: ко је исус христос? важност догмата није у не- каквом теоријском исповедању догмати нису идеолошке пароле догмати се тичу живота и зато су важни догмати и живот зашто је човеку важна христологија и одговор на питање: ко је исус христос? христологија је важна управо из разлога што представља истину човека и света син божији је почетак и свршетак света, први и последњи, алфа и омега (отк 22, 13) он је разлог стварања и он је коначни циљ човека и света у његовој личности, у тајни оваплоћења, људска природа општи са божанском дешава се чудесна тајна обо- жења човека и света једном речју, у њему човек и свет превазилазе границе своје створености и досежу до живота самога бога, до вечности и бесмртности зато је важно разумети халкидонску христологију, јер се тиме разумева и сами живот човека и света шта каже халкидонска христологија, ко је исус христос? он је син божији, друга личност свете тројице он је бог који је постао човек поставши човек, рођењем од пресвете богородице, он је поред своје божанске природе кроз своју личност пројавио и нашу, људску природу он је богочовек јед- на божанска личност која сједињује и про- јављује две природе: божанску и људску како су те две природе сједињене у његовој личности? оци халкидонског сабора су рекли: несливено, неизменљиво, неразде- љиво и неразлучно ове четири речи могле би се свести на две: несливено и нераздељи- во „неизменљиво“ и „неразлучно“ ближе објашњавају „несливено“ и „нераздељиво“ шта ово значи и зашто је важно за човека? ове четири речи у христологији воде нас до тајне живота – до љубави и слободе као суштине живота али, ове речи нас воде и до одговора на питање: шта су то љубав и слобода? кроз христологију нам се открива живот који значи заједницу слободе и љубави – несливено и нераздељиво трагедија и заблуда људског битисања је управо у супротном: у сливању и раздељивању несливено и нераздељиво александар милојков догматске теме март/април 2012 9 потпуни бог и потпуни човек син божији који је од вечности син бога оца, „светлост од светлости“, „бог исти- нити од бога истинитог“, ушао је у време, у историју – „оваплотио се од духа светога и марије дјеве и постао човек“ не престају- ћи да буде бог, син божији је постао човек својој божанској природи присајединио је и људску он један јесте и бог и човек – богочовек у његовој личности су сједиње- не божанска и људска природа у њему је тајна јединства бога и човека, у којем се човек и свет кроз човека обожују и обесмр- ћују христологија говори какав је тај однос бога и човека али, говори и какав треба да буде однос човека према другом човеку, будући да јединства са богом нема без јединства са својим ближњима какво је сједињење две природе у лично- сти сина божијег? то сједињење је „несли- вено“ шта нам открива то „несливено“? открива нам да људска природа у христу не престаје да буде људска она се није сли- ла у божанску, није умањена њеним прису- ством јединство две природе није пони- штило њихове разлике то даље појашњава други израз, „неизменљиво“ христос је, тако, истинити бог и истинити човек, пот- пуни бог и потпуни човек једносуштан оцу као бог и једносуштан нама као човек – богочовек шта нам говори оно „неразде- љиво“? оно се надовезује на оно прво, „несливено“ говори да иако природе нису смешане, иако је свака остала себи својстве- на, оне су нераздељиве једна од друге бого- човек чини дела достојна бога, али и дела достојна човека он васкрсава лазара као бог, али и плаче за њим као човек но, сва та дела су дело једног сина божијег, једног богочовека зато, четврта реч „неразлучно“ допуњује ову трећу, „нераздељиво“ хри- стос се не може делити на двоје, иако проја- вљује две природе дела људска и дела божија која чини не могу се разлучивати на двоје, јер их чини један и исти – син божи- ји тако, док „несливено“ говори о једин- ству које не укида разлике, ово „нераздељи- во“ говори о разликама које не укидају јединство шта нам се, коначно, открива у васкрсење лазарево, синаксар евтимија атонског (euthymius athonite synaxarium), лист a-684; око 1030 г 10 2/2012 том односу бога и човека у христу, кроз „несливено“ и „нераздељиво“? „несливено“ нам открива слободу, а „нераздељиво“ нам открива љубав сливање и раздељивање кроз христологију нам се открива живот који значи заједницу слободе и љубави – несливено и нераздељиво трагедија и заблуда људског битисања је управо у супротном: у сливању и раздељивању иде- ологија раздељивања је заблуда да је човек некакво самство, разумљиво само по себи човек је биће општења, личност нема човека без другог човека „није добро да је човек сам“, зато му бог начини да има друга према себи (пост 2, 18) наше време је вре- ме када је човек објашњив сам по себи, као нека осовина свести око које се врти његово сопство свест о себи самоме постала је идентификација бића зато, човеку није потребан ни бог ни човек, није му потребан други, да би постојао отуда је и слобода схваћена као слобода од другога слобода је добила границе она се протеже само до границе властитог сопства, до границе сло- боде другога човек потврђује себе као постојећег тако што се ограђује, одељује од другога човека отуда све гласнији захтеви за парадама сопства, за парадама индиви- дуалности, парадама сопствених особина којимаљуди желе да себе покажу као посто- јеће не несливеност, већ раздељеност је постала потврда слободе зашто? зато што је љубав захладнела, а она се, како смо у христологији видели, и огледа у оном „нераздељиво“ други ће наставити да буде пакао и угрозитељ слободе све док се слобо- да не поистовети са љубављу, док се „несли- веном“ не придружи и „нераздељиво“ када се слобода поистовети са љубављу, онда она престаје да бива слобода од другога и поста- је права слобода – слобода за другога следећа идеологија је заблуда сливања док у првој заблуди човек нестаје у свом самству, у овој другој он нестаје јер се слива у једну идеолошку масу човек постаје само пиксел на идеолошком екрану, само камен- чић у огромном мозаику идеолошке фигу- ре сливен и прогутан од униформне идеје, конкретан човек као непоновљива личност нестаје када се то дешава? онда када се љубав раздвоји од слободе, када „неразде- љиво“ бива лишено оног „несливено“ тада љубав постаје сурогат, фанатични крик догматске теме март/април 2012 11 према вођи, према идеји у којој је удављен сливени човек и његова слобода ропство заблудама свет заиста робује двема заблудама: суро- гату слободе и сурогату љубави све док буде лишавана љубави, слобода ће бити сурогат биће схватана као раздељивање, индивидуализација и егоцентризам и љубав док буде лишавана слободе, биће сурогат биће схватана као сливање, као униформност и нестанак разлика и посеб- ности тек када човек прогледа христоло- шким очима, видеће праву љубав и праву слободу слобода се не остварује раздељењем, већ несливањем интегритет личности не чува се осамљивањем, заштитом од слободе дру- гога тај интегритет се очувава само у несли- веном односу са другом личношћу слобода личности да буде посебна, једна и непоно- вљива бива очувана онда када постоји нераз- дељив однос са другом личношћу, када постоји љубав личност је слободна, она заиста постоји онда када воли и када је воље- на да би се афирмисала слобода она се мора поистоветити са љубављу слобода поисто- већена са љубављу је слобода за другога љубав се не остварује сливањем, већ нераздељивањем љубав је давање другом да буде други „љубав не тражи своје“ (1кор 13, 5), зато она није униформисање другог, сливање свих других под заједнич- ку капу идеја и особина „љубав никада не престаје“ (1кор 13, 8), управо зато што не тражи своје, што воли увек и без обзира на све да би постојала, љубав се мора пои- стоветити са слободом зато је љубав чувар личности – волим и вољен сам, дакле постојим љубав је нераздељивост која чува несливеност, посебност, другост она твори да сви „буду једно“ (јн 17, 11) – нераздељиво љубав твори да су то једно многи: конкретни, непоновљиви и посеб- ни – несливено јединство у христу тако се, љубав и слобода показују као живот који је заједничарење многих – несливено и нераздељиво јединство син божији у себи управо оваплоћује један такав живот несливеног и нераздељивог јединства човека и бога његова личност је сусрет две слободе и две љубави, два живота – божанског и људског та два живота у њему бивају један, несливено и нераздељиво тај један живот је он сам – син божији, богочовек христологија је говор о истинитом богу и о истинитом човеку – несливено и нераздељиво то је откривење човеку истинитога живота који је слобода и љубав – несливено и нераздељиво тај истинити живот слободу ослобађа самства, показујући је као љубав, а љубав ослобађа сливања и обезличења, показујући је као слободу коначно, хри- стологија показује колико је човеку потре- бан бог и други човек, да би себе остварио као постојећег, конкретног и непоновљи- вог поставши љубав, слобода је ослобође- на страха од другог поставши слобода, љубав је престала да буде психолошка особина, која бива и пролази љубав је постала сам живот – живот који никада не пролази аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији љубав се не остварује сливањем, већ нераздељивањем љубав је давање другом да буде други „љубав не тражи своје“ (1кор 13, 5) 12 2/2012 упрвим вековима хришћанства, када је христова наука била забрањена и гоњена у римском царству, многи хришћани су положили своје животе ради вере у исуса христа такви људи су у цр- кви познати као мученици познати муче- ници су георгије, димитрије, екатерина, теодор тирон, јустин философ и многи други велики број хришћана је пострадао и у деловима србије, као што су монтан, ермил и стратоник из сингидунума (београд), флор и лавр из улпијане (липљан на косо- ву и метохији) у деловима срема су пострадали владика иринеј и његов ђакон димитрије, анастасија и пет девојака, који су сви били родом из сирмијума (сремска митровица) постоји још пет мученика који су пострадали у срему, на обронцима фрушке горе, а који су заборављени то су клаудије, симплиције, никострат, касто- рије и симпроније, по занимању каменоре- сци, који су пострадали у време цара диоклецијана предања о страдању фрушкогорскихмуче- ника су сачувана у многобројним латинским рукописима, који се чувају у паризу, ватика- ну, милану и другим местима хагиографско предање према овим сведочанствима, када је цар диоклецијан дошао у панонију да прису- ствује вађењу камена из каменолома, позвао је све раднике у рудник међу њима је запа- зио клаудија, касторија, симпронијана и никострата, који су били вешти у свом послу они су тајно били хришћани и сваки свој посао су започињали молитвом и вером у исуса христа, због чега су били веома вешти у своме послу римски цар је затражио од радника да од једног камена израде кип бога сунца како стоји на колима са коњима међутим, рад- ници нису успели то да учине, тако да је настала препирка у том моменту се сим- пронијан понудио д
Свеска: 324 | Друштвени значај верске наставе
... Фотографија на насловној страни корице: Деца и хришћански обичаји фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ захумско-херцеговачки Григорије (Дурић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Васкршње радости на Дивчибарама фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Пећка Патријаршија фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 324, март/април 2012 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Друштвени значај верске наставе 3 Живот у Христу Прво и друго Васкрсење 4 Живот у Христу Христос васкрсе из гроба као Женик из ложнице 6 Догматске теме Несливено и нераздељиво 8 Светачник Свети мученици Фрушкогорски 12 Светачник Св Симеон Мироточиви: добротвор и чудотворац 17 Оци тумаче Свето Писмо Беседа Светог Jована Златоуста по рукоположењу у чин презвитера 20 Хришћанска књижевност Стварање и рађање 24 Из историје СПЦ Служити свим срцем 29 Тема броја О друштвеном значају веронауке 33 Легитимност постојања верске наставе у државним школама 36 Веронаука и култура 39 Разговор са Епископом хвостанским Атанасијем (Ракитом), председником Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Мисионарска снага Цркве 41 Верска настава између савремених и хришћанских вредности 43 Значај веронауке за боље упознавање свога и поштовање другога 46 Значај веронауке за морално васпитање будућих научника 48 Многодетне хришћанске породице Прича о Арамбашићима из Жаркова 50 Песнички станује човек Историчност 55 Светли ликови историје СПЦ Покајање Светог Краља Драгутина 57 Красота Православља Лутерански богослов који се обратио у Православље 61 Поезија 64 Верска настава (или популарно: ве- ронаука) је после враћања у систем образовања наше земље испуни- ла деценијски стаж У погледу црквеног живота већ се осећају неке разлике које су тиме узроковане и приметан је све ве- ћи број младих људи који се не задовоља- вају плитким традиционализмом нити хришћанством сведеним на национал- на обележја Они желе да живе пуноћом хришћанског живота о коме су учили у школи и њима не мора много штошта да се објашњава Литургија (и све што је у вези са њом) им није непознаница Уме- ју да речима формулишу своју веру Са- вршено им је јасно зашто за време поста не може постојати мрсна слава Према свештенству имају одговорајући однос, почевши од тога да свештеника не осло- вљавају са „попе“ до чињенице да од ње- га траже много више од обичних треба Но веронаука нема само благотворан утицај на црквени живот – њен утицај се простире на цело друштво У Србији се отприлике половина учени- ка сваке године определи за предмет вер- ска настава Међу њима је убедљиво најви- ше оних који слушају Православну веро- науку, што има јасне друштвене имплика- ције Примера ради, ученици Православне веронауке ће се свакако сусрести са темом Десет Божијих заповести које формулишу наш однос са Богом, али и са ближњима Са потоњим у вези, ако деца од најранијег узраста знају да је изричита заповест Господња да поштују родитеље и да не чине прељубе, можемо се надати благо- творном утицају на унутарпородичне односе у сваком погледу У истом смислу је јасно да заповести Декалога о забрани 2 2/2012 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни пр
... Фотографија на насловној страни корице: Деца и хришћански обичаји фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ захумско-херцеговачки Григорије (Дурић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Васкршње радости на Дивчибарама фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Пећка Патријаршија фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 324, март/април 2012 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Друштвени значај верске наставе 3 Живот у Христу Прво и друго Васкрсење 4 Живот у Христу Христос васкрсе из гроба као Женик из ложнице 6 Догматске теме Несливено и нераздељиво 8 Светачник Свети мученици Фрушкогорски 12 Светачник Св Симеон Мироточиви: добротвор и чудотворац 17 Оци тумаче Свето Писмо Беседа Светог Jована Златоуста по рукоположењу у чин презвитера 20 Хришћанска књижевност Стварање и рађање 24 Из историје СПЦ Служити свим срцем 29 Тема броја О друштвеном значају веронауке 33 Легитимност постојања верске наставе у државним школама 36 Веронаука и култура 39 Разговор са Епископом хвостанским Атанасијем (Ракитом), председником Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Мисионарска снага Цркве 41 Верска настава између савремених и хришћанских вредности 43 Значај веронауке за боље упознавање свога и поштовање другога 46 Значај веронауке за морално васпитање будућих научника 48 Многодетне хришћанске породице Прича о Арамбашићима из Жаркова 50 Песнички станује човек Историчност 55 Светли ликови историје СПЦ Покајање Светог Краља Драгутина 57 Красота Православља Лутерански богослов који се обратио у Православље 61 Поезија 64 Верска настава (или популарно: ве- ронаука) је после враћања у систем образовања наше земље испуни- ла деценијски стаж У погледу црквеног живота већ се осећају неке разлике које су тиме узроковане и приметан је све ве- ћи број младих људи који се не задовоља- вају плитким традиционализмом нити хришћанством сведеним на национал- на обележја Они желе да живе пуноћом хришћанског живота о коме су учили у школи и њима не мора много штошта да се објашњава Литургија (и све што је у вези са њом) им није непознаница Уме- ју да речима формулишу своју веру Са- вршено им је јасно зашто за време поста не може постојати мрсна слава Према свештенству имају одговорајући однос, почевши од тога да свештеника не осло- вљавају са „попе“ до чињенице да од ње- га траже много више од обичних треба Но веронаука нема само благотворан утицај на црквени живот – њен утицај се простире на цело друштво У Србији се отприлике половина учени- ка сваке године определи за предмет вер- ска настава Међу њима је убедљиво најви- ше оних који слушају Православну веро- науку, што има јасне друштвене имплика- ције Примера ради, ученици Православне веронауке ће се свакако сусрести са темом Десет Божијих заповести које формулишу наш однос са Богом, али и са ближњима Са потоњим у вези, ако деца од најранијег узраста знају да је изричита заповест Господња да поштују родитеље и да не чине прељубе, можемо се надати благо- творном утицају на унутарпородичне односе у сваком погледу У истом смислу је јасно да заповести Декалога о забрани 2 2/2012 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни пр
Одреднице:
1. 26066 / ...у јединству овог и будућег века открива се и сила христовог ВАСКРСЕЊА протојереј сергије булгаков изворник: fr sergei bulgakov, „christ has risen from the grave like a bridegroom“, churchly joy (eerdmans 2008) христос – ...
1. 26066 / ...у јединству овог и будућег века открива се и сила христовог ВАСКРСЕЊА протојереј сергије булгаков изворник: fr sergei bulgakov, „christ has risen from the grave like a bridegroom“, churchly joy (eerdmans 2008) христос – ...
20
Свеска: 328 | Свето писмо
...ка гра- дићу североисточно од њега који се зове емаус, на данВАСКРСЕЊА,📌 , срели господа
и не препознају га он им објашњава це-
лим путем да је у складу са писмом (чи-
тај старим заветом) христос требало
...ка гра- дићу североисточно од њега који се зове емаус, на дан
МЕТА инфо: Р:18744 К:148479 Д:82
| Свеска 328 |
Свеска: 328 | Свето писмо
... отк 5) ово виђење, заклано јагње, речи химне које му се певају имају неодољиву сличност са једним другим одељком новога заве- та у питању је јеванђеље по луки апо- стол лука нам описује како су двојица ученика, клеопа и он (мада своје име не помиње) на путу из јерусалима ка гра- дићу североисточно од њега који се зове емаус, на дан васкрсења, срели господа и не препознају га он им објашњава це- лим путем да је у складу са писмом (чи- тај старим заветом) христос требало да пострада не би ли ушао у славу своју на крају тог пута, господ пред њима ло- ми хлеб и даје им (причешћује их) и по- том постаје невидљив за њих (види лк 24,13–35) ови одељци светог писма нам говоре о богослужењу, о литургији, о слављу какве везе, осим што је у писму записа- но, сâмо писмо има са овим? хришћан- ски храм је место богослужења састоји се из три дела: припрата, наос (брод) и олтар у олтару централно место заузи- ма часна трпеза њен смисао је више- т ема бро ј а свето писмо нас уводиу неисказиве дубине и висине божијељубави оно нам, зовући нас да га истражујемо, указује путдо самога бога владимир пекић књига са седам печата 30 l православни мисионар l 6/2012 струк; она представља камен (зато се зида од камена) на коме је било поло- жено тело христово, а поред тога, ка- ко само име говори, представља трпезу царства небескога које је христос за- вештао својим ученицима (лк 22, 29– 30) на часној трпези, пак, постављено је јеванђеље оно представља, симбо- лише самога христа, његову реч слу- шајући ту реч, ми слушамо речи којима нам се бог обраћа и искупљује од рода овога то јеванђеље на својим корицама има две представе, слике једна је рас- пеће, а друга васкрсење христово то су кључни догађаји историје спасења који нам отварају схватање како про- шлости тако и будућности уколико читалац погледа пажљиво наводе, како из новог завета тако и из старог, ви- деће да је архитектура храма и олтара, те њихово тумачење утемељено на све- том писму (види 1 мој 6–8 ; 2 мој 40; јевр 9, 1–7) вратимо ли се на почетак, видеће- мо да је христос тај који отвара печат, он је кључ, он је јагње симболика је јасна јагње су израиљци клали и ње- говом крвљу мазали врата на својим кућама приликом изласка из египта крв тога јагњета их је искупљивала од смрти која је те пасхалне ноћи пого- дила египат и његове првенце (види 2 мој 12) то јагње је праслика, тајан- ствена најава оног јагњета које ће немо бити вођено на клање (ис 53, 7), јагње које на себе узима грех света (јн 1, 29) дакле, свето писмо је у сржи нашег бо- гослужења, његове речи су речи самог бога оваплоћеног оне нас уводе у до- мострој спасења на вечерњем се чита стари завет (бар би требало); на јутре- њу псалми и јеванђеље, а на литургији апостол (делови из посланица светих апостола) и јеванђеље уз певање псала- ма при том један тумач литургије из 11 века каже: „а треба знати на почет- ку сваке службе, и јутарње и вечерње, прво се певају псалми старога завета, тамогдеје христос, гдејереч његова– тамоје светлост пут за емаус, дучо ди буонинсења, почетак 14 века [museo dell'opera del duomo, siena] новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 31 т ема бро ј а а затим песме нове благодати, да би сви знали да је један владика христос који је и ово и оно узаконио“(протео- рија, николај андидски) и који нас ти- ме води ка причешћу као врхунцу ње- говог домостроја тамо где је христос, где је реч њего- ва – тамо је светлост свети оци нас уче да читамо и истражујемо писмо због две ствари; прво ради вере – ако за сва- ку моју реч не чујеш потврду из пророка, немој веровати речима ако и о дјеви, и о месту и о времену, и о начину рођења не чујеш потврду из божанског писма, не прихватај сведочанство човеково (св кирило јерусалимски) – и друго, ради очишћења душе јер где се јавља све- тлост христова онде се осветљава душа, храни, прима у себе (вари) реч божију, која просвећује ум и чини га кадрим да види све оно што нас одваја од љубави божије збива се то на такав начин да речи св писма надахњују човека да им се саобрази, да се саобрази онима који их пишу (праведницима, боговидцима, пророцима, апостолима), онима о ко- јима се пише (ноје, авраам, јаков, да- вид, јов), и на крају самом богу када јеванђеље и посланице постану сваки- дашња стварност, почећемо да увиђамо колико су наивне биле наше пређашње представе о богу и животу у њему (ста- рац софроније сахаров) док се разгорева наше срце, вратимо се литургији одслушавши и примив- ши реч која врхуни у јеванђељу, све- штеник враћа св писмо на исто место на свим богослужењима оно стоји на истом месту, на часној трпези тек на литургији се „одлаже“ да би уступило место хлебу и вину које ће ради моли- тве цркве (читај свих нас) и дејством духа светога постати тело и крв тј сам христос како то? може ли то? уколико се вратимо на луку и клеопу, увидеће- мо да они све време, док им је на путу за емаус говорио христос, нису знали ко је он срца им јесу горела слушајући реч његову, али он је за њих још био „странац“ тек када господ благосиља хлеб и ломи га они га препознају ло- мљење хлеба је у новом завету сино- ним за причешће дакле, када су христа окусили као истинску храну и пиће, тј хлеб и вино, њима физичко присуство није потребно христос је апсолутно и подједнако присутан у причешћу као када је међу апостолима био телесно; зато ми од сада никога не знамо по те- лу; а ако и познасмо христа по телу, но сада га више не познајемо (2 кор 5, 16) свето писмо нас, зато, уводи у неис- казиве дубине и висине божије љубави оно нам, зовући нас да га истражујемо, указује пут до самога бога припре- ма нас за сусрет са њим због тога, би било веома корисно да се наслађујемо овим нектаром који нам дарује бог тј дарује нам по мало бога, води нас ка њему или је можда боље рећи води нас сам бог циљ је да се сусретнемо са њим у св причешћу, да бисмо живели са њим, светлошћу тросунчаном која обасјава свет (из молитве св симеона новог богослова пред причешће) аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду свето писмојеу сржи нашегбогослужења, његоверечи су речи самог бога оваплоћеног оненас уводеу домострој спасења 32 l православни мисионар l 6/2012 књига љубави свето писмо је књига љубави оно нам говори како је бог изра- зио своју неизмерну љубав кроз стварање овог величанственог света и живота у њему оно нам говори о томе како бог благосиља, подржава, поуча- ва, исправља, искупљује и води људе у своје царство љубави – не одузимају- ћи им њихову слободну вољу љубав божија најузвишеније изражавање божије љубави, љубави која је нама упућена у драматичној борби против зла – за спасење човека, јесте исус христос као што св јован богослов каже: „јер бог тако заволе свет да је сина својега једнороднога дао, да сваки који веру- је у њега не погине, него да има живот вечни јер не посла бог сина својега на свет да суди свету, него да се свет спа- се кроз њега“ (јн 3, 16–17) кроз свето писмо бог сваком људском бићу каже: превод са енглеског: маријана и срећко петровић крозсвето писмо бог свакомљудском бићу каже: „волимте“ ово је кључна порука,„блага вест“ – благовестсветог писма новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 33 „волим те“ ово је кључна порука, „бла- га вест“ – благовест светог писма бо- жија љубав према свету и према сваком људском бићу, најузвишеније изражена у христу узимање светог писма у руке такође је чин љубави какав одговор приличи божијој љубави изузев љубави? једи- но љубављу свака личност може би- ти сједињена са божанском љубављу и пронаћи свој пут ка царству љубави христос каже својим ученицима: „ако ме неко љуби, реч моју држаће, и отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (јн 14, 24) ако верник љуби господа, он или она ће верно читати његову реч, доћи ће у познање божије речи и жудети да је истражује плод верникових напора је дар – долазак оца који ће се у њему настанити кроз свог сина, силом духа светога писмо – темељ цркве црква у свом богослужењу, учењу и животу почива на светом писму апо- столи, оци цркве, свети и многоброј- ни знаменити људи и жене свих време- на су своје животе градили на темељу светог писма кроз свето писмо бог сваку личност пита: „желиш ли да са- знаш моју вољу? желиш ли да од мене сазнаш истину о себи и животу? хоћеш ли да учиш о мени и од мене?“ свети калист цариградски је рекао да би хри- шћани, као деца светлости, требало да буду поучени од самога бога и да све истине светог писма носе у својим ср- цима, записане словима бљештавијим од пламена, и да буду вођени благодаћу духа светога тамо где се божија реч са пажњом чита и примењује, божијом благода- ћу настаје нови живот ово је универ- зално искуство отаца цркве, светих и појединачних хришћана свих времена који су били посвећени читаоци све- тог писма они су открили да је писмо непресушан извор премудрости, силе и радости они су радосно схватили да је молитвено читање писма духовни су- срет са самим богом т ема бро ј а црквау свом богослужењу,учењу иживотупочивана светом писму апостоли, оцицркве, светии многобројни знаменитиљудии жене свихвремена су својеживоте градили натемељусветог писма 34 l православни мисионар l 6/2012 свето писмо је за сваког хришћанина у величанственом предању право- славне цркве, свето писмо је кључни извор истине и најкреативнији чини- лац у позадини богослужења, учења и праксе цркве оно треба и да на- дахне и оснажи свакодневни живот просечног хришћанина св кипријан јеванђеља описује као четири реке у цркви, које заливају плодоносно др- веће – вернике он нови завет види као источник који пружа непресушни ток хране за животе хришћанских верника велики оци цркве су реч божију сматрали својим основним учитељем и водичем кроз живот на свето пи- смо су гледали као на океан божан- ских тајни неисцрпне ширине и запа- њујућих дубина, који ће нас оснажити када смо слаби и који ће запалити на- ше душе жаром божијим св јован златоусти је велики отац у средишту чијег живота и дела је би- ло свето писмо златоусти се обра- ћао обичним хришћанима и желео је да привеже њихове животе за свето писмо он је свето писмо сматрао духовним оружјем које се користи за борбу против злога, за борбу против нагона старога адама и за уздизање срца од земље ка небесима његов најважнији пастирски извор било је свето писмо, нарочито нови завет дуги низ година је своме стаду два или три пута недељно држао часове на којима је тумачио свето писмо у својим коментарима, који су тра- јан плод ових часова, он непрекидно опомиње хришћане да буду опрезни и будни, да покажу жар изучавања и да се посвете проучавању светог писма према његовим речима, не- познавање светог писма је основни св кипријан јеванђеља описујекаочетириреке уцркви,које заливају плодоноснодрвеће– вернике он нови завет видикаоисточниккоји пружанепресушниток хране заживотехри- шћанскихверника фрагмент посланице јаковљеве [papyrus 20 (gregory-aland)] новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 35 т ема бро ј а узрок зла у свету сходно томе, св јо- ван је саветовао хришћане да набаве књиге новог завета, да читају нарочи- то јеванђеља и да у себе у потпуности приме истину писма – јер је она лек за душу у скорије време, отац козма етол- ски, монах, проповедник и канонизо- вани светац цркве, позивао је обичне хришћане да се посвете читању светог писма његова служба, која је знатно утицала на духовно буђење у северо- западној грчкој у осамнаестом веку, била је посебно надахнута читањем светог писма где год да је ишао, св козма је саветовао сељане да се окупе у групе од по петоро или десеторо и да разговарају о божанском учењу из светог писма, и да га сместе у своје срце како би могли да пронађу живот вечни утицај светог писма као речи бо- жије је добро посведочен у право- славном предању данас треба да вра- тимо ту улогу светом писму – као духовном богатству за наш свако- дневни живот о теодор стилијанопулос (одломци из књиге хлеб живота: чита- ње светог писма [theodore g stylianopou- los, bread for life: reading the bible, religious education department of greek orthodox archdiocese, brookline, ma 1980]) изворник: father theodore stylianopoulos, „the book of love“, http://wwwstpaulsirvine org/html/bookoflovehtml силазак у ад, барберинијев кодекс [cod barb lat 592], 13 век св јован златоустије свето писмо сматрао духовниморужјем које секористиза борбупротивзлога, заборбупротив нагона старога адама изауздизање срцаод земљеканебесима 36 l православни мисионар l 6/2012 z преосвећени владико, можете ли да нам кажете шта је то свето писмо? свето писмо је извор наше пра- вославне вере, извор нашег учења о цркви и нашег спасења у њој у све- тлости живог предања хришћанског живота и искуства, свето писмо је је- динствени извор и чувар апостолског учења оно је правило вере, како каже свети иринеј лионски настојања цр- кве да сачува чистоту изворне рани- хришћанске проповеди била су повод да црква установи одговорно тело ко- је би заштитило свето писмо од ла- жних, јеретичких и фалсификованих извртања истине: то су најпре чини- ли помесни и затим васељенски сабо- ри на основу светог писма и живога предања цркве, васељенски сабори су формулисали догматско учење цркве да би се сачувала вера у богочовека христа и у пресвету тројицу када би год неко застранио од светог писма, он би се удаљио од суштине апостол- ске вере и пао у јерес помоћу светог писма доживљавамо божије откриве- разговор са његовим преосвештенством епископом ремезијанским г андрејем (ћилерџићем) свето писмо у православнојцркви као извор наше православне вере, као извор нашег учењао цркви и нашег спасењау њој, као јединствени извор ичуварапостолског учења, као правило вере,свето писмо је упућено свимљудима и васцелојтворевини божијој на спасење иобожење свега створенога разговор водила милана ивковић новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 37 т ема бро ј а ње у христу, у тајни благодатне зајед- нице унутар тела христовог, у заједни- ци са оцем и светим духом z да ли сматрате да треба да по- стоји неки критеријум на основу ког православни треба да читају, разу- мевају и тумаче свето писмо? православни хришћани исповедају своју верност светом писму као основ нашег учења о цркви живот ране цр- кве и њена апостолска вера изражена је у новозаветном канону који је као пра- вило вереформулисао традицију цркве, и тиме изнедрио све што је на спасење наше изражено догматским учењем ва- сељенских сабора такође, одлуке васе- љенских сабора су плодови са норма- тивним статусом, наиме, одлуке које се уважавају као најпрецизнија тумачења 38 l православни мисионар l 6/2012 светог писма, пре свега, у вези са уче- њем о христу и учењем о светој троји- ци то је важно да би црква својом тра- дицијом благодатног учења обезбедила јединство тела христовог у заједници светога духа и кроз све- тодуховску заједницу на светој литур- гији постајемо просвећени и оспосо- бљени да благим утешитељем – духом светим усвајамо језик ране цркве, је- зик првих хришћана, језик писаца све- тог писма, језик црквених отаца и ра- них помесних црквених сабора сâмо свето писмо, својим извештајем о на- роду божјем и о цркви његовој, сведо- чи о томе, да се језик откровења може схватити и примити само унутар благо- датне заједнице цркве zда ли можемо да говоримо о међуза- висности цркве и светог писма, и ако да, о каквој? свето писмо јесте дело духа свето- га у цркви, а дух надахњује како све- то писмо тако и васељенске саборе и управо због тога се поименице набра- јају и ауторизују списи новозаветног канона и број васељенских сабора, као правило вере васељенски сабори, да- кле, доносе догматска правила као уче- ње цркве, увек у контексту актуелних проблема или изазова који су поста- вљени пред цркву у конкретном вре- мену суштина овог правила вере је у томе, да се не фалсификују извештаји о нашој историји спасења, односно да се не фалсификује значај тих извешта- ја као дарови божије љубави према људском роду ти божији дарови кон- ституишу благодатни однос бога пре- ма човеку, јер било каква евентуална фалсификовања би имала озбиљне ег- зистенцијалне последице по човека и по питању међусобних односа бога и човека, односно човека према осталим људима zпознато нам је да је пост-модер- низам ставио у сумњу „првенство текстова над искуством – синдром још увек доминантан у савременом хришћанском школству: примат теологије у уобичајеном смислу над еклисиологијом и примат вере над заједничарским искуством царства божијег“ како ви схватате овај феномен? како свето писмо, тако и свето пре- дање, изискују духовно тумачење како би ваљано били интегрисани у живот помесних цркава наравно, разни културни контексти у коме хришћани одживотневажности једа сеувекизнова унутар литургијеи предањацркве суочавамо сасветим писмом иживим животом цркве,како биобезбедили принципданаша верност богочовеку христупратии потребнаинкултурација, у циљуодуховљавања културеињеног преображавањау сваком поколењу новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 39 т ема бро ј а живе и делају, могу да утичу на цркве- не власти да се унутар литургије, у све- тлости христологије и разумљивости светог јеванђеља, на егзистенцијалан начин, и свето писмо и свето преда- ње изнова слушају и доживљавају на вечно - нови начин, онако како то чи- ни благодат духа светога од животне важности је да се увек изнова унутар литургије и предања цркве суочавамо са светим писмом и живим животом цркве, како би обезбедили принцип да наша верност богочовеку христу пра- ти и потребна инкултурација, у циљу одуховљавања културе и њеног пре- ображавања у сваком поколењу ме- ђутим, разговетност христологије и свеколиког учења цркве, како на ни- воу догматског учења тако и у смислу уметничке примене, увек треба бити преиспитана како би се проверило да ли смо остали верни светом писму, и да не испадамо ван оквира вечно живе традиције цркве ранохришћанска проповед је израже- на у писменом предању ране цркве и тако су јеванђеља и апостолске посла- нице, како смо већ рекли, ушли у канон светог писма а црква, како би зашти- тила истинитост ранохришћанске про- поведи, признала је тај канон светог писма као нормативан и формулисала правило вере као кључ за коректно чи- тање светог писма zкоме и зашто су упућене речи све- тог писма? као извор наше православне вере, као извор нашег учења о цркви и на- шег спасења у њој, као јединствени извор и чувар апостолског учења, као правило вере (свети иринеј лионски), свето писмо је упућено свим људима и васцелој творевини божијој на спасење и обожење свега створенога, да би се све у христу исусу сјединило са оцем и богом нашим, коме је част и слава у векове амин помоћусветог писма доживљавамо божије откривењеу христу, утајниблагодатне заједницеунутар тела христовог,узаједници са оцем исветим духом св ап павле држи кодекс а св ап петар свитак; св никола мирликијски и јован златоусти држе кодексе (средњовековна икона са синаја) 40 l православни мисионар l 6/2012 zда ли су новозаветне књиге настале с намером да буду читане на богослу- жењима? на основу непрекинуте црквене тра- диције читања и тумачења новозавет- них одељака на литургијским сабра- њима, за вашим питањем би могао уследити кратак и лак одговор потврдне садржине, али будући да управо ваше питање отвара изузетну прилику за под- сећање на неколико битних ствари које прате праксу богослужбених лекција, дозволићу себи одговор у више редова пре свега, свето писмо новог заве- та садржи двадесет седам књига које су међусобно разликују по књижев- ној форми: постоје јеванђеља и дела апостолска која су превасходно исто- ријске форме, настала по угледу на старозаветне историјске књиге и грч- ко-римске биографије, затим постоје посланице или писма која су из одре- ђених разлога упућивана најранијим заједницама/личностима, по угледу на старозаветне пророчке књиге и ан- тичке епистоле углавном поучне садр- жине, и на крају, постоји откривење разговор са мр владаном таталовићем, асистентом на православног богословском факултету универзитета у београду свето писмо – књига литургије литургија је изаткана библијским језиком:током литургије речи бог говориљудима језиком светог писма – кроз псалме, старозаветне и новозаветне одељке,атоком литургије верних,људи говоре богу језиком светога писма – јер, молитве евхаристијског приноса ијесу исписане библијским сликама разговор водиo миљан танић новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 41 т ема бро ј а јованово које своју форму и садржину у много чему, мада не у свему, дугује жанру (епистоларне) апокалиптике јудаизма која је у периоду између ii в пре хр и ii в по хр играла значајну улогу на просторима древне палести- не и мале азије ако, дакле, постоје три основне лите- рарне форме новозаветних списа, и ако међу њима постоје не мале разлике, то онда ваше питање нарочито добија на снази кроз даљу разраду мисли: јесу ли, уопштеније говорећи, све три форме испрва биле намењене простору јавног читања током евхаристијских сабира- ња? постоје ли можда неке форме или неки списи које је догађај јавног читања искључио из простора јавне рецепције и тиме из могућности учествовања у ка- сније формираном канону или садржају светог писма новог завета? питањâ, дакле, које покреће ваше, није мали број, те иако овде није могу- ће дати одговор на свако од њих поједи- начно, могуће је изнети неколико чиње- ница захваљујући којима су даља, шира и дубља размишљања знатно лакша zкоје су то чињенице које сматрате битнима? пре свега, догађај цркве потиче из јудејске културе у којој је богослужбе- ни синагогални живот неговао праксу јавног читања и тумачења светог пи- сма (старог завета), у којој је, као што знамо, учествовао и сâм христос (лк 4, 16–30) тадашњи манир постављања библијских свитака у центар синагоге био je израз не само дубоког поштовања овог народа према речи божијој, него и јасан показатељ да ти списи припадају свима: смисао наглас читаних свеште- них речи заправо је саборног, а не инди- видуалног или приватног карактера таква пракса, међутим, није била по- следица размишљања једног човека или дејство некакве доктрине јудејâ у ан- тичком свету, био он јудејског или је- линског израза, писменост је била рет- ка појава, и читања су углавном бивала наглас, чак и она приватног карактера: осим изузетних појединаца, човек ан- тике још увек није био способан да чита и размишља у себи, као ни да прочита- но критикује на самосталан начин, зау- зимајући, дакле, према томе позитиван или негативан став као јавна и гласна појава, и акт читања и процес разми- шљања се одвијао на нивоу заједнице поред те одлике древног јудаизма, усмена реч овог културног наслеђа то- лико је била снажна и реална, да је менталитет јеврејског народа реч увек поистовећивао са догађајем на који се односи, због чега у библији и стоји да је бог управо р/речју својом створио свет – његов говор је аутоматски постајао стварност зато је јавно и гласно читање 42 l православни мисионар l 6/2012 једног текста подразумевало заједнич- ки ниво размишљања и осмишљавања прочитаног, али и саборну раван ње- гове актуализације: садржина библиј- ских списа била је читањем сада и овде оприсутњивана ове чињенице су веома важне за раз- умевање духа новозаветног времена наиме, тада су постојале одређене гру- пе ученијих и писменијих људи које по- знајемо под именима: фарисеји, садуке- ји и књижевници, а за које знамо да су од христа трпели оштру критику због искривљења заповести божијих; али, не превасходно због тога, већ превас- ходно зато што су ти људи, као пара- дигме верског идеала у народним очи- ма, смисао светог писма проналазили само унутар својих затворених група, последица чега свакако јесте промашај саборног смисла речи божије која се обраћа свима (мт 23, 13): „тешко ва- ма књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели!“ да су, дакле, фарисеји и књижевници размишљали на саборном, свељудском плану, позна- ли би да читаво свето писмо говори о личности христовој, односно да је сми- сао у израиљу читаног и изучаваног библијског текста оприсутњен управо пред њиховим очима – сиромаси чују благовест = јеванђеље, болни и скру- шени проналазе исцељење, заробљени ослобођење, а мртви васкрсење (лк 4, 18), што христос јасно потврђује, прво наглас прочитавши овде парафрази- рани одељак о благовести месијанског доба из исаијине књиге – који аутомат- ски постаје стварност, и затим наглас изневши следеће тумачење (лк 4:21): „данас се испуни ово писмо у ушима вашим!“ жива, дакле, и конкретна лич- ност христова постаје реалност смисла библијског текста – жива и конкретна реч божија zда ли то значи да су сви новозавет- ни текстови сасвим природно били намењени литургијском простору? свакако да су наведени фактори опре- делили ерминевтички контекст њихове рецепције и егзегезе међутим, исто- времено са овом чињеницом, коју ми предањски наслеђујемо читајући и раз- умевајући новозаветне текстове на пре- васходно саборно-литургијском нивоу и духом светим оприсутњујући њихову садржину, чинећи је, дакле, живом ре- алношћу наших живота, у виду треба имати уобичајен манир неких античких списа, нарочито посланицâ, које су, за разлику од данашњег схватања (елек- тронске) поште као писаног облика не- чије поруке, онда функционисале као замена за лично присуство самог аутора примера ради, свети апостол павле упућује посланицу цркви у коринту литургијско певање, а не читање светописамских одељака, изражава баш ту, најдубљу истину православља: на путу разумевања и схватања светог п и- сма ми управо њиме бивамо разумевани, схваћени и обухваће- ни, узнесени у пуноћу богочовечанског саборног постојања новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 43 т ема бро ј а „одсутан тијелом но духом присутан“ (1 кор 5, 3), што значи: будући спре- чен да лично присуствује сабрању хри- шћана и лично их поучи, на шта се још жали и на патмосу заточени писац откривења (1, 9), павле коринћани- ма упућује посланицу која треба да га одмени, јер онда и није било могуће у трену превалити велику простор- ну раздаљину или путем видео-линка истовремено бити присутан на два ме- ста зато улога јавног читача апосто- ловог писма – или, како данас кажемо, чтеца – није била само у лепоти и снази гласа, већ у драмској способности из- вођења написаног, које је стремило што седам труба и анђео који приноси тамјан: бамбершки апокалипсис [bamberger apokalypse, folio 19 verso, bamberg, staatsbibliothek, ms a ii 42] 44 l православни мисионар l 6/2012 вернијем оприсутњењу ауторовог гово- ра исто су чинили и антички цареви, јавним прогласима оприсутњујући себе на више места истовремено и тиме по- казујући да њихова реч суверено влада свим крајевима земље коначно, практични разлог јавног а не приватног читања првих хришћанских списа не треба нарочито објашњавати: у време у којем су вештине читања и пи- сања биле ретке привилегије имућнијих људи, то је онда писана дела утицајних личности ране цркве било практичније, лакше и јевтиније читати на сабрању ко- јем су сви без изузетка присуствовали, а оно увек и јесте била литургија zако су бројни фактори створили праксу литургијског читања новоза- ветних списа, јесу ли онда ти списи утицали и на сама сабрања? какав је уопште развој међусобних утицаја светог писма и литургије? без икакве сумње можемо говорити о међусобном утицају и он се лепо ви- ди на примеру откривења јовановог реч је, наиме, о циркуларној послани- ци пророчко-апокалиптичке садржине упућеној ептади или свеукупности ма- лоазијских цркава, која свој символич- ки и данас теже разумљиви језик дугује древној и данас мало познатој апока- липтици јудаизма међутим, литургијски дијалози који- ма откривење почиње и којима се завр- шава (1, 4–8; 22, 6–21) показују да је јед- на апокалипса, у правом смислу те речи, била измењена литургијским сабрањем верних, чијем је јавном читању била на- мењена (1, 3): „блажен је онај који чита и они који слушају ријечи пророчан- ства (овог)“ слично важи и за бројне символе откривења, међу којима прво место заузима лик јагњета које на не- беском престолу божијем „стајаше као заклано“ (5, 6): оно, дакле, јасно упућу- је на сабрање евхаристијског карактера и символ сличан томе не проналазимо у апокалиптици јудаизма уопштеније говорећи, апокалиптич- ки језик откривења – од грчког глагола ἀποκαλύπτω који значи откривати, обја- шњавати нешто скривено и тајновито – није примарно катаклизматичне са- држине, већ откривењске, објашњава- јуће, тек за којом евентуално могу сле- дити призори катастрофе: у време када црква није имала могућности да путем велелепних грађевина и златотканих одежди открије и објасни своју есхато- лошку природу – да она уствари јесте небо-земно сабрање око правог престо- ла божијег који ће однети победу над тренутно историјски доминантним пре- столом рима = вавилона, то је сасвим лако могао учинити језик апокалиптике због тога овај новозаветни спис, уместо откривење јовану – који и јесте тај коме су откривене тајне божије, носи назив откривење јованово, у смислу апока- липтичног = откривењског или миста- гошког објашњења евхаристије као тај- не цркве, сабране око престола божијег и јагњета, које припада конкретној лич- ности, ауторитативном ранохришћан- ском пророку јовану на тај начин, с једне стране, један апокалиптички спис у основи бива измењен, а са друге, тај измењени спис временом постаје фор- мативни ауторитет по литургију цркве: по узору на небеске богослужбене сцене донете управо овом књигом (отк 4–5), црква је уређивала сопствени литургиј- ски простор – нпр трисвета песма ко- ју певају четири жива бића: „свет, свет, свет господ бог сведржитељ“ постала је део евхаристијске анафоре, и то као потврда просторно-временског једин- ства неба и земље, и тако даље заправо, читава литургија је изатка- на библијским језиком: током литургије речи бог говори људима језиком светог новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 45 т ема бро ј а писма – кроз псалме, старозаветне и новозаветне одељке, а током литургије верних, људи говоре богу језиком све- тога писма – јер, молитве евхаристиј- ског приноса и јесу исписане библиј- ским сликама коначно, чињеница да данас не читамо откривење јованово на евхаристијским сабрањима показује да је апокалиптички језик уступио место визуалној символици литургијских об- реда, али можда још и више, да су фор- мативна упутства те књиге у пуној мери преузета и спроведена у дело zкакав је однос светог писма и бого- служења данас? у погледу данашње праксе литургиј- ског читања и тумачења новозаветних књига постоје значајне разлике у односу античко доба оне се пре свега огледа- ју у парцијалном читању новог завета као једне књиге, а не збирке појединач- них списа, некада засебно читаних, нај- вероватније у целини тако је данас чи- тав нови завет подељен на појединачне лекције или зачала, па у периоду од једне године успевамо да га прочитамо од ко- рица до корица но, то није овде толико битно само из практичних разлога: иако смо снажно напредовали како у погледу писмено- сти тако и у погледу самосталног начи- на промишљања о прочитаном, те данас заиста имамо могућности да у тишини својих радних простора самостално пониремо у садржину богонадахнутих библијских текстова, ми смо овим ли- тургијским читањем превасходно по- звани да њихов смисао проналазимо на заједничком, саборном нивоу, зато што искуство хришћанске вере увек јесте та- кво – заједничко то није последица инертног тради- ционализма који своје корене може имати у античком односу јудаизма и јелинизма према писаној речи, већ дубоко искуство богослужбеног би- ћа цркве које живи вековима и које човека непрестано позива на спасе- ње од дезинтегрисаности сваког вида – не да позитивним, научним знањем с-хвати = обухвати библијске речи и тако остане затворен у својој само- сталности, већ да се њима препусти литургијско певање, а не читање све- тописамских одељака, изражава баш ту, најдубљу истину православља: на путу разумевања и схватања светог писма ми управо њиме бивамо разу- мевани, схваћени и обухваћени, узне- сени у пуноћу богочовечанског сабор- ног постојања апокалиптичкијезик откривења –одгрчког глагола ἀποκαλύπτω којизначиоткривати, објашњаватинешто скривенои тајновито–нијепримарно катаклизматичне садржине, већоткривењске,објашњавајућ 46 l православни мисионар l 6/2012 и сторичност библије је вео- ма важан аспект најчитаније књиге свих времена иако су у књизи над књигама најбитнији моноте- истичка конзистентност, догматски са- држај, животне поуке и богонадахнута пророштва, без фактичности личности, догађаја и локација које се у њој помињу све наведено губи смисао непријатељи хришћанства су најупорније и најчешће нападали управо историјску димензију светог писма, некад са више некад са мање успеха чињеница је да су некад њихови напади нису били нимало при- јатни, али уједно је чињеница да ниједан запис не сеже толико дубоко у историју човечанства као библијски запис тако- ђе, у истоме можемо наћи запањујуће много конкретних имена, дијалога, до- гађаја из прастарог периода који се не помињу ни у једном другом спису по- знатом историчарима ово је једна од најважнијих чињеница коју су имали у виду креатори библијских музеја у све- ту ови музеји су у србији готово непо- знати, а налазе се у сад и канади сви ти музеји су изграђени у послед- њих десетак година и има их око два- десет за сада творци ових музеја су имали на уму и њихову атрактивност тако да је најпосећенији од њих који се налази у петерсбургу (кентаки) посе- тило милион посетилаца за око три го- дине постојања експонати ових музеја су репродукција барке светог пророка ноје, фосили који упућују на потоп, на- учни докази који оповргавају атеистич- ко схватање настанка живог и неживог света итд музеј у даласу има занимљи- ву просторију у којој се налазе фотогра- фије великих научника из прошлости који су били убеђени хришћани са њи- ховим кратким биографијама наиме, оснивачи свих модерних научних ди- сциплина – њутн, лајбниц, максвел, планк, фарадеј, паскал, пастер, бојл итд –били су верујући људи, о чему све- доче њихове врло јасне изјаве о постоја- њу бога такође, у истом музеју можемо библијски музеји у свету иако их нијеосмислила православна црква,ови музеји имају своју важност јер се баве библијском историјом која је уједно и најмистериознија,и могло би се рећи–најтежа за разумевање итумачење протонамесник горан живковић видети илустрованих седам дана би- блијског стварања вреди напоменути да и у нашој бли- зини постоји један библијски музеј, али нешто другачији од ових до сада поме- нутих налази се у римокатоличком фрањевачком самостану у цернику а експонати су везани за новозаветна ме- ста – витлејем, назарет, јерусалим и капернаум; у њему се затим налазе би- блијски текстови који прате историјски развитак превода kњиге над књигама ту је и око 7000 дијапозитива, као и 100000 дигиталних фотографија, што овај музеј чини општехришћанским и свакако препоручљивим за посету и поред тога што их није осмисли- ла православна црква, горепоменути музеји имају своју важност јер се баве библијском историјом која је уједно и најмистериознија, и могло би се рећи – најтежа за разумевање и тумачење аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 47 т ема бро ј а породица милин честочујем:„а, ви стеони са многодеце“! тадаодговорим:„немамо многодеце,неготаман једно је мало, 14 много, а ми смо – златна средина“ п ротојереј-ставрофор др драган милин (66) заслужна је личност у животу српске православне цркве, вредни посленик на њиви господ- њој и достојан наследник свога оца лазара, врсног доктора теологије, апологете и све- штеника али, разлог да га ближе упознамо је задивљујућа чињеница да је он, такође, и глава многодетне породице са протини- цом десанком (66), са којом се упознао у патријаршији и венчао у саборној цркви у београду пре 40 година, има седморо де- це обоје из веома побожних породица: он – једно од четворо деце блаженопочившег оца лазара, родом из срема, рођен у шап- цу и одрастао у београду, а она – родом из параћина (има још сестру), могу да се диче својом децом, која су данас зрели љу- ди: војислав (39), оливера (38), сава (37), димитрије (34), владета (32), драга (30) и анастасија (19) али, требало је подићи и одшколовати толику децу у условима који нису у свему били у сагласности са „савре- меним научним стандардима“ двапут су се селили и коначно се скућили у стану од 78 квадрата, који је десанка наследила од родитеља крсна слава им је свети прво- мученик и архиђакон стефан смешећи се, проф милин каже: - венчали смо се кад је она, од 45 посто- јећих, имала око 35 положених испита на архитектури да смо се венчали после њеног дипломирања, вероватно би због њених обавеза имали само једно дете овако, није пројектовала седам кућа, али је родила седморо деце има ко ће про- јектовати куће обоје су високообразовани људи – он: доктор теологије са 40 година ста- многодетне хришћанске пор дице 48 l православни мисионар l 6/2012 радмила грујић жа, стеченим на богословији св саве (1972–1978), а потом на богословском факултету у београду (предавао пред- мете стари завет и старојеврејски је- зик), до недавног пензионисања као свештенослужитељ – 10 месеци је био ђакон у цркви св александра нев- ског, годину дана у швајцарској, две године ђакон у манастиру ваведење и 33 године свештеник у цркви ружи- ци и капели св петке на калемегдану десанка: апсолвент архитектонског факултета, радила у југословенској књизи (1983–1997) у капели св петке на калемегдану од- служен је акатист и целивали смо њене свете мошти протојереј-ставрофор др драган милин позвао нас је у конак нов конак и обновљена капела, такође и бо- городичина црква ружица, али на древ- ним темељима из времена деспота сте- фана лазаревића – драги оче и поштовани професоре, и ви служите овде где је служио и ваш бла- женопочивши отац? колико дуго? – ево, 33 године црква ружица и ка- пела св петке су велике светиње све- ти владика николај је рекао: „света петка је сузарник града београда“ вер- ници целог дана и целе године долазе по утеху – син је достојно наследио оца у нашем разговору, просто не можемо да заобиђе- мо вашег оца, лазара! био је професор на богословском факултету, духовник и служитељ у цркви ружици и капели св петке скоро 50 година изузетно плодан писац, пре свега апологета у најтежим комунистичким временима неустраши- ви христов војник, неуморни проповед- ник јеванђеља живом и писаном речју, као „ретка птица“ која пева о божанској светлости окружена мраком општег от- падништва од бога читали смо његове новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 49 књиге „разговори о вери“(1–3), „научно оправдање религије“(6 књига) и спрема- ли испите, посебно историју религије, слушали га на јавним трибинама, упо- знали његово залагање за враћање веро- науке у школе као обавезног, а не факул- тативног предмета, његово указивање на погубну чињеницу да се избацивањем веронауке од деце религиозних родите- ља стварају „атеистички јаничари“, иако се све државне школе издржавају радом и новцем огромне већине религиозног народа а знамо да је писао и за наш ми- сионар и све друге црквене листове зна- многодетне хришћанске породице 50 l православни мисионар l 6/2012 мо га таквог до његове дубоке старости, до последњег даха такође је и ваш син, сава, наставио дединим путем постао је стручњак за омилитику, користећи де- дино „упутство за беседнике“, али и бо- гато искуство – покојни отац је говорио да је најважни- је искрено се помолити пред проповед – као професор старог завета, ви сте студентима остали у драгој успомени памтимо како су почињала ваша преда- вања: „а сада, господо студенти, ставите на очи старозаветне наочаре“! познат је ваш смисао за хумор и духовите досетке новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 51 52 l православни мисионар l 6/2012 везане за старозаветне личности, а оне су безмало све имале бројну децу и ви сте из истог разлога за себе говорили: „ја сам богат човек“! увек у мантији, личили сте нам на старозаветног рабина, који се ди- чи својим бројним породом, или на цара давида из псалма 126: ево насљедства од господа: дјеца, пород је дар од њега што су стријеле у руци јакога, то су синови млади – ја бих радије рекао савременом тер- минологијом да смо моја супруга и ја са- мо непосредни произвођачи често чу- јем: „а, ви сте они са много деце“! тада одговорим: „немамо много деце, него таман једно је мало, 14 много, а ми смо – златна средина“ – велика је љубав довела до те „златне средине“, зар не? чули смо за мудру је- врејску пословицу: „воли ме мало, али дуго“ може ли се она применити и на хришћански брак? да ли сте је примењи- вали у вашем дугогодишњем браку? – потпуно се слажем да је мудра и спроводим је – најпре ћемо вас питати, као стручња- ка за стари завет, каква је књига библи- ја? много има образованих, интелектуа- лаца, који не знају библијско учење – преведена је на 2800 језика, и тај број стално расте, али најмање читана бар у србији, како у време исидоре секулић, која каже: „срби су народ који најмање чита библију“, тако и данас ето, а дали би главу за веру, за оно што не знају, али осећају као светост састоји се из старог и новог завета, односно од семитске и јелинистичке књижевности стари за- вет садржи многе области: историју, фи- лософију, етику, правне законе, поезију, приче и зато се све у њему не може тума- чити буквално, него и алегоријски ста- ри завет је стабло из кога ничу три гране: јудаизам, хришћанство и ислам један је рабин рекао да библија није тачна, али је истинита запажање другог библисте је да је она више уметничка слика него фо- тографија она јесте света и јединствена, али није само божанска него је богочове- чанска књига – да ли сте били у светој земљи? мо- жемо ли се, у погледу рађања, научити нечем добром од јевреја, некадашњих и садашњих? – у светој земљи нисмо били у ста- ром завету став према рађању је био пот- пуно исправан није ми познато схвата- ње данашњих јевреја – стари завет и хришћански брак? положај жене и деце у старом и новом завету? – и у старом и у новом завету, схвата- ње брака је слично и много напредније у односу на схватање у осталим културним државама старог века – шта библија каже о рађању и какав став има православна црква према сред- ствима за контрацепцију? – библијски став о размножавању, ста- розаветни и хришћански, гласи – рађање је божији благослов у мојсијевом законо- давству, које има 613 одредби (поређења ради, хамурабијев закон има 282, а зако- ник цара душана 201 одредбу) детаљно се говори о брачним односима пре и после менструације, после порођаја, али се ниг- де не помиње контрацепција или, сачувај боже, абортус тадашње жене су желеле децу, јер су сматрале да ће их муж због то- га више волети, а данас се и код нас сма- тра да је примитивно рађати лично сам гледао на телевизији кад је једна лекарка, говорећи о контрацепцији, рекла да су се и наше напредне баке и прабаке лепо сналазиле стављале су у себе пола ли- муна е, свашта! значи, она „примитив- на“ протиница ђука тесла из смиљана је погрешила што није користила лиму- нове! замислите каква је данас завладала терминологија?! плодни дани се називају „опасним“, а трудноћа „проблемом“ или „качењем“ кад дође ћерка код мајке или многодетне хришћанске породице новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 53 пријатељице и каже: „имам проблем“, а ова је пита: „јеси ли закачила“?, као да је у питању трипер, сифилис или сида? то схватање је жалосно потврдила брижит бардо, која је рекла да је све време труд- ноће осећала плод као канцер страшно је колико се рекламирају кондоми, чак се у неким акцијама и деле младима да их користе кад имају „интимни однос“ усу- ђујем се да кажем да је такав однос уства- ри имитација полног односа ако он има кондом, а она дијафрагму, какав је то „интимни однос“? исти као кад се прија- тељи рукују у рукавицама православна црква, али и римокатоличка, контрацеп- цију сматрају грехом – али, данас се живи по науци, а не по библији сигурно сте упознати са ста- вом медицине, посебно психијатара? – знам да је један од основних аксиома психологије да је нежељено дете узрок свих каснијих проблема онда је јадна србија, јер имам утисак да се више де- це рађа непланирано него планирано ја се са тим тврђењем не слажем, мада је то моје нестручно схватање верујем да се ипак и непланирано дете касније истин- ски заволи мислим да је већи психоло- шки проблем за мајку када гледа своје дете како је љупко и расте као цветак, па кад се сети да је хтела да га абортира али о овом психолошком проблему ниг- де нисам читао – шта бисте рекли о савременом све- ту? из штампе читамо поражавајуће с дјеца, пород је дар од њега (пс 126) 54 l православни мисионар l 6/2012 чињенице: „црта уместо дуката – свака пета жена иде на порођај без бурме, а ве- лики број деце не зна ко им је отац“; и још страшније: „кутије за бебе које нико неће – средњовековни ’патент’ поново у европи“ – савремени свет је онакав како је христос рекао: „овај свет у злу лежи“ и „кнез овога света је нечастиви“ хри- шћани не треба да очекују правду у овом свету, него у вечном животу – а сада, конкретно, да видимо библи- ју на делу из вашег примера и у вашим животним искушењима на пример, у комунистичко време, вашој деци ни- је било лако јер им је отац свештеник и професор на богословском факултету а и сами сте имали слично искуство као дете свештеника – да, као дете осећао сам притисак у школи због мог опредељења наша деца су рођена ипак у „блажем“ периоду – да ли сте ви и ваша супруга, као хри- шћани, знали зашто рађате толико деце? ваша деца нису била „случајност“? – кад неко има само једно дете, њега питајте да ли је оно дошло случајно из моје свештеничке праксе знам да се у бе- ограду многи бракови склапају или због „неопрезности“ или због жеље девојке да се младић „изјасни“ најчешће, када је то узрок брака, остану само на том јед- ном детету – стара пословица каже да „кућа не лежи на земљи него на жени“, што зна- чи да највећи терет подноси жена и мај- ка, а нарочито у многодетној породици у којој су и обавезе увећане ако је брак хармоничан, онда и обавезе супружни- ка морају бити усклађене и добро рас- поређене какав је био ваш распоред? – супруга је преузела све кућне по- слове, а ја – школу, здравство и забаву у (полу)шали кажем да ћу да напишем две књиге: „мојих 400 одлазака дечјем лекару“ и „мојих 400 родитељских са- станака“ уствари, написао сам два уџ- беника и подигао седморо деце – шта сте сматрали најбитнијим у васпитању деце? – сматрали смо да им треба показа- ти најразличитије активности – па не- ка изаберу троје деце нам је певало се- дам година у колибрима, троје деце је ишло у француско обданиште, четворо је ишло у музичку школу, а сви су му- зикални, шесторо је похађало шаховске школе, један је тренирао „средње пру- ге“, једна аикидо успех у школи смо пратили, али им нисмо узимали „два ковача, четири помагача“ свако је мо- рао да се бори за свој успех нормално је да су старији помагали млађима би- ло је „вуковаца“, али нисмо грдили оне који то нису ипак су деца различита – да ли сте били благи родитељи? – за београдски просек, били смо строжи родитељи било је и лакшег фи- зичког кажњавања деце то и неки са- времени психолози и педагози дозво- љавају – чиме се сада баве ваша деца и где живе? колико имате унучади и који је њихов узраст? – војислав ради у белефу, има ћерку и чекају сина оливера има близанце, дечака и девојчицу, и живи у канади сава је асистент на богословском фа- култету и ђакон у цркви ружици и има једну ћерку димитрије тражи посао, још је неожењен владета на педагогији спрема докторат и ради у педагошком цео живот јесте итребада буде служењедругима жртва,ако се ради из љубави,не падатешко многодетне хришћанске породице новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 55 институту, а и супруга му спрема док- торат драга завршава студије графич- ког дизајна, а анастасија је уписала му- зикологију на фму сви, осим оливере, живе у београду – у чему је предност већег броја деце? – не могу ни да набројим да поку- шам кад треба дати крв за рођака или пријатеља, нама то није проблем че- тири сина доведу по једног пријатеља када треба средити подрум или прене- ти нешто тешко „извозим“ радну снагу рођацима и пријатељима док су деца мала, међусобно се играју ако има- те једно дете, морате ви да играте дру- штвене игре са њим затим, љубоморе је мање тамо где је више деце познат је ривалски однос код двоје деце ми никада најмлађе дете нисмо третирали као „мезимче“ могу да кажем да је наш „случај“ утицао да неки наши рођаци и пријатељи роде треће или четврто дете – свака част! кад поменусте ривали- тет, постоји он и кад је јединче у пита- њу знате ли какав? ривалитет између родитеља: утркују се ко ће више разма- зити дете и придобити његову накло- ност, и тако онеспособе дете за живот ипак, вама није било баш лако подићи седморо деце – да, нећу да „парфемишем“ наш жи- вот али, то је била брига као кад човек има стан у београду и викендицу на ко- смају, кућу на златибору, стан у будви и кућу на женевском језеру јесу ли то бриге одржавати све те куће? јесу, али слатке ја често кажем да сам богат и своју децу поредим са милијардама евра, али сам свестан да ни ја ни моја деца никад нећемо бити материјално богати ако своје имање поделим на се- дам делова, свако ће мало добити али нећемо никада бити ни сиромашни, јер ако један успе, помагаће остале – зашто данас млади немају мотива- цију да стварају многодетне породице? – кад се каже да неко има много деце, одмах се мисли да је то нека тужна при- ча таква психологија негативно утиче и млади данас немају мотивацију а има- ју страхове, које у многоме подгрева пе- дагогија и дечја медицина својим веома високим стандардима за подизање са- мо једног детета међутим, то у многим детаљима и није неопходно младим родитељима ствара напетост и то што стално упоређују напредак своје деце са оним што пише у књигама: санти- метри, килограми, први зуб, кад треба да седи, прохода, проговори треба се опустити и препустити природи нико од наших великана није живео у идеал- ним породичним условима знам да је за младе највећи проблем посао и стан, али се не слажем да дете треба да буде само у соби ми смо у две собе подигли по два „трилинга“, а деца су одлазила на спавање у 20 или 21 час до неко доба чује се како причају своје приче, онда један певуши, па – тишина зар није бо- ља социјализација од себичлука? – руски старац сампсон сиверс (†1979) каже: „најстрашније је бити не- верујући човек, јер он је тако немоћан“ али, и верници имају егзистенцијални страх? – мислим да верник не треба много да се боји што се тиче хране, качамак са млеком или попара са сиром много су здравији од хамбургера а код одева- ња не треба имати „комплекс сироти- ње“, а ко га има, нека зна да га има при- мити неку мајицу или џемпер од рођака или пријатеља који имају сувише, није понижавајуће па, онда, ту је помоћ за чување и шетање деце од бака, тетака, пријатељица – какво је стање вере оних који до- лазе у цркву ружицу? да ли сте имали случај сличан овом? један стари прота испричао је овакав пример: жена која се дуго лечила од стерилитета, успела 56 l православни мисионар l 6/2012 је преко пријатеља из цркве да из ма- настира хиландара добије грожђе са лозе св симеона мироточивог дошла је код мене да ми то каже и да јој про- читам молитву да је бог благослови по- родом и заиста, догодило се чудо – за- труднела је и донела на свет близанце можете ли замислити колика је то ра- дост?! а колико тек страхопоштовања треба да је прати, јер је заиста на делу божија милост?! иста та жена је дошла код мене након две године да се испо- веди како је поново остала трудна, али је морала да абортира јер нису плани- рали троје деце правдала се да немају довољно материјалних средстава, а по- кајање је потпуно изостало овде је на делу злоупотреба светиње, али и саме вере – верујем кад ми нешто треба, не верујем кад ми не треба каква је то ве- ра? зар може из истог извора тећи слат- ко и горко? (јак 3, 11) – српски народ се пробудио, мада још има доста маловерја, чак и сујеверја, јер људи не разумеју, а премало се труде да разумеју и прихвате догађаје у сво- ме животу као промисао божији, него истерују своју вољу та жена, а такође и њен муж, су много погрешили мислим да из свих нас тече и слатко и горко на- жалост, има много таквих примера да- ћу вам само два први– долази девојка у цркву и каже ми: „оче, ја сам весна, прочитајте ми молитву да се удам за милета“ ја читам молитву у којој се ка- же: „и дажд рабје божијеј весни мужа вјерна чесна, блага, приљежна, дјелате- ља“ она ме прекида и каже: „милета“ читам даље, а она на крају каже: „оче, нисте рекли милета“ ја јој на то кажем: „овде само пише да добијете доброг мужа, а да ли ће то бити миле или неко други, то не знамо ни ја ни ви милио- ни су били сигурни да се венчавају са правом особом па су се развели“ дру- ги– могао бих га назвати „размишљање једног пиона“ шаховска партија је по- чела пешаци освајају простор, скакачи упадају у противничке редове већ се дешавају прве измене па и жртве наш пешак је узбуђен, трепери овако раз- мишља: „ја сам јак и брз преда мном је слободан простор могао бих много да допринесем само командујући ме још држи у месту ево, овај мој друг оде два поља па, зна ли командујући уопште да планира? шта? мене размењује за овог уморног противничког пешака који је једва дошао до мене!“ наш пешак одла- зи, окреће леђа табли одједном он чује грају противнички краљ, погнуте гла- ве предаје партију ето, колико је наш пешак разумео партију! неко је рекао да је шах живот у малом да ли ми често размишљамо као поменути пешак? ето, као што пешак није разумео план свог војсковође, тако ни весна није разуме- ла шта треба да тражи од бога – неки се правдају да је данас време „модерно“ свако је време за себе „мо- дерно“, али свето писмо каже да се времену не треба уподобљавати него се у њему треба преображавати, и то пр- во себе, па онда своју децу а ко није у цркви, не може ни разумети те свете речи зар није главни разлог уподобља- вања времену – слаба и млака вера код хришћана? – слажем се да ли је застарело пози- вати на предбрачну и брачну верност? ви, млади, ћете ми рећи: „па, сви то раде“! прво, знам сигурно да то сви не раде, а друго, ако сви нешто раде, то ни- је оправдање за мене да и ја то радим око ноја су сви грешили, а он није че- сто чујете да у предузећима „сви краду“ хоћете ли и ви красти кад се запослите? – помињете шах сигурно га волите и играте? – шах сам заволео у детињству био сам пионирски и омладински првак бе- ограда када сам почео да студирам, на- многодетне хришћанске породице новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 57 пустио сам шах, али у познијим година- ма, вратио сам се тој лепој игри већ 17 година на богословском факултету по- стоји шаховски клуб „богослов“ екипа игра у квалитетној лиги београда рад у клубу за мене представља вид активног одмора – човек себе вреднује и остварује у другом човеку то подразумева излазак из себе како изаћи из себе да би себе превредновао од егоисте у филантро- па? има ли таквих примера у старом завету? – цео живот јесте и треба да буде слу- жење другима жртва, ако се ради из љубави, не пада тешко нема изразитих примера у старом завету – да ли хуманитарну акцију – „битка за бебе“, доживљавате као делић све- тлости људске савести? – да, ту видим помоћ у инкубаторима и ослобађању пореза за младе родите- ље, тако да ми се та идеја свиђа – имате ли вашу поруку охрабрења породицама које избегавају многодетство? – прегаоцу и бог помаже ко је дао зу- бе, даће и за зубе – слично каже и ваш земљак, про- та илија ђурић: „ко је дао уста, даће и храну“ реците нам неки незаборавни породични догађај или анегдоту – има их много, али за ову прилику само једна пре више година, сладолед је био до- ста доступан постојали су штапићи, па- ковања од 800 и од 2400 грама ушао сам у радњу да купим паковање од 2400 грама затражио сам: „дајте ми породично пако- вање сладоледа“ продавачица ми је рекла: „немамо“, јер није било паковања од 800 грама показао сам прстом и рекао: „па, ево га?“ одговорила ми је: „то је хотелско паковање“ – да ли знате још неке многодетне по- родице и да ли се са њима дружите? – један колега из цркве ружице има петоро деце и две ћерке нам се друже – кад говорите о вашој породици, ни- кад не заборављате да нагласите заслуге и пожртвованост ваше супруге, десан- ке увек, некако поносно и нежно каже- те: „ја имам жену“! – да то је истина, али бих још додао – „жену, која је хтела и волела да ра- ђа“ али, и ја, такође да ме неко пита: „да ли би више волео да имаш двоје деце и седам књига“? – одговорио бих: „не, хвала“ да ме неко пита: „дали би више волео да имашдвоједеце и седам књига“? – одговорио бих: „не,хвала“ 58 l православни мисионар l 6/2012 повратак у очев дом мој пут у православље је почео пре око 12 година, у санкт петербургу у русији су- пруга и ја смо били у процесу усваја- ња двоје деце када сам обишао древни православни храм св исака био сам задивљен и посматрао сам са страхо- поштовањем све иконе исуса христа, богомајке и светих док сам био ту, приметио сам групу руских војника који су такође дошли да обиђу цркву „шта је ово!? мислио сам да је руси- ја безбожна, атеистичка, комунистич- ка земља?“ и у апартману у којем сам одсео такође се налазила једна икона она је изгледа за мене представљала „прозор у православље“: древну веру руског народа био сам припадник различитих проте- стантских деноминација; од баптистич- ке преко мормонске до презвитеријанске цркве нисам био ни свестан да постоји православна црква црквена историја није била битна ни у једној цркви које сам био члан (уобичајено су за почетак своје историје узимали реформацију!) мисао о овој историјској „грешци“ ће ми се касније врзмати по глави једно три године касније мој се живот окренуо наглавачке прошао сам кроз тежак развод, губитак дома и посла ка- да сам се у то време окренуо ка својој цр- кви, нисам наишао на охрабрење нити на утеху и моја вера је почела да слаби убрзо након тога, опет сам обила- зио русију жена која је била наш тури- стички водич је и сама била обраћеник у православље наш разговор је опет заголицао моју радозналост и обновио сам своја претходна искуства и питања у вези са православном црквом и исто- ријом цркве уопште сазнао сам да се са падом комунизма 1991 године велики број руса вратио својим древним коре- нима – православној вери; да су старе црквене зграде обнављане и да се сада у њима редовно служи, као и да нова руска влада сада заправо охрабрује хришћан- ско учење јер је оно помогло да грађани постану бољи у московском кремљу, срцу „империје зла“, било је бар четири цркве и музеј које сам посетио – у којима се налазе света писма стара стотинама година, иконе и други артефакти гледао сам веру и цркву која је још увек жи- ва, након 1000 година и након жестоких из русије с љубављу нисам био ни свестанда постоји православна црква превод са енглеског: маријана петровић новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 59 прогона све то је подстакло моју љубо- питљивост и утицало је на то да и даље истражујем када сам се преселио у вилијамспорт (пенсилванија), моја вера је донекле обновљена – вратио сам се свом проте- стантском васпитању и посећивао сам цркве различитих деноминација ужи- вао сам у музици и друштву али сам по- стајао све више разочаран недостатком било какве суштине у вери која се испо- веда „где је њихова свест о историји, о раној цркви, о апостолском учењу?“ не- што је недостајало моје срце је жудело за русијом – и за православном црквом! почео сам да читам и проучавам све што би ми до- пало шака открио сам да православна црква датира из првог века, да апостол- ско прејемство траје и данас; да у обла- стима у којима су апостоли проповеда- ли и данас углавном живе православни; да протестантска реформација није би- ла реакција на православну већ на ри- мокатоличку цркву; да је православна црква у живом континуитету са цр- квом која је откривена у светом писму, са литургијским богослужењима, све- тим тајнама, духовном дисциплином и правцем који одговара данашњици! у светлости ових открића, запитао сам се: „ако апостолска црква још увек посто- московски кремљ открио сам да православна црквадатира из првог века,да апостолско прејемство траје иданас;дау областимау којима суапостоли проповедали иданас углавном живе православни 60 l православни мисионар l 6/2012 ји, зашто ја нисам део ње – зашто нисам православан?“ док сам још увек ишао у протестант- ску цркву, разговарао сам са људима о свом путовању у русију у сред једног таквог разговора, сазнао сам (и био сам изненађен кад сам то чуо) да у вилијам- спорту постоји православна црква – са- грађена од старих балвана један при- јатељ, грк, који је био парохијанин те цркве, лично ме је позвао да дођем сећам се како сам се први пут парки- рао на паркингу храма часног крста и како сам само зурио у храм личио је на неке од храмова које сам виђао по руси- ји мислим да сам то урадио три пута пре него што сам на крају скупио хра- брости да заиста одем на службу једног недељног јутра сам се пробудио и рекао себи: „данас је тај дан данас улазим у ту цркву“ када сам отворио огромна дрвена врата храма, изгледало је као да сам започео ново поглавље у свом живо- ту било је то нешто потпуно другачи- је: као небеса на земљи свеће, иконе, тамјан, богослужење, стајање и појање су били духовно запању
... отк 5) ово виђење, заклано јагње, речи химне које му се певају имају неодољиву сличност са једним другим одељком новога заве- та у питању је јеванђеље по луки апо- стол лука нам описује како су двојица ученика, клеопа и он (мада своје име не помиње) на путу из јерусалима ка гра- дићу североисточно од њега који се зове емаус, на дан васкрсења, срели господа и не препознају га он им објашњава це- лим путем да је у складу са писмом (чи- тај старим заветом) христос требало да пострада не би ли ушао у славу своју на крају тог пута, господ пред њима ло- ми хлеб и даје им (причешћује их) и по- том постаје невидљив за њих (види лк 24,13–35) ови одељци светог писма нам говоре о богослужењу, о литургији, о слављу какве везе, осим што је у писму записа- но, сâмо писмо има са овим? хришћан- ски храм је место богослужења састоји се из три дела: припрата, наос (брод) и олтар у олтару централно место заузи- ма часна трпеза њен смисао је више- т ема бро ј а свето писмо нас уводиу неисказиве дубине и висине божијељубави оно нам, зовући нас да га истражујемо, указује путдо самога бога владимир пекић књига са седам печата 30 l православни мисионар l 6/2012 струк; она представља камен (зато се зида од камена) на коме је било поло- жено тело христово, а поред тога, ка- ко само име говори, представља трпезу царства небескога које је христос за- вештао својим ученицима (лк 22, 29– 30) на часној трпези, пак, постављено је јеванђеље оно представља, симбо- лише самога христа, његову реч слу- шајући ту реч, ми слушамо речи којима нам се бог обраћа и искупљује од рода овога то јеванђеље на својим корицама има две представе, слике једна је рас- пеће, а друга васкрсење христово то су кључни догађаји историје спасења који нам отварају схватање како про- шлости тако и будућности уколико читалац погледа пажљиво наводе, како из новог завета тако и из старог, ви- деће да је архитектура храма и олтара, те њихово тумачење утемељено на све- том писму (види 1 мој 6–8 ; 2 мој 40; јевр 9, 1–7) вратимо ли се на почетак, видеће- мо да је христос тај који отвара печат, он је кључ, он је јагње симболика је јасна јагње су израиљци клали и ње- говом крвљу мазали врата на својим кућама приликом изласка из египта крв тога јагњета их је искупљивала од смрти која је те пасхалне ноћи пого- дила египат и његове првенце (види 2 мој 12) то јагње је праслика, тајан- ствена најава оног јагњета које ће немо бити вођено на клање (ис 53, 7), јагње које на себе узима грех света (јн 1, 29) дакле, свето писмо је у сржи нашег бо- гослужења, његове речи су речи самог бога оваплоћеног оне нас уводе у до- мострој спасења на вечерњем се чита стари завет (бар би требало); на јутре- њу псалми и јеванђеље, а на литургији апостол (делови из посланица светих апостола) и јеванђеље уз певање псала- ма при том један тумач литургије из 11 века каже: „а треба знати на почет- ку сваке службе, и јутарње и вечерње, прво се певају псалми старога завета, тамогдеје христос, гдејереч његова– тамоје светлост пут за емаус, дучо ди буонинсења, почетак 14 века [museo dell'opera del duomo, siena] новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 31 т ема бро ј а а затим песме нове благодати, да би сви знали да је један владика христос који је и ово и оно узаконио“(протео- рија, николај андидски) и који нас ти- ме води ка причешћу као врхунцу ње- говог домостроја тамо где је христос, где је реч њего- ва – тамо је светлост свети оци нас уче да читамо и истражујемо писмо због две ствари; прво ради вере – ако за сва- ку моју реч не чујеш потврду из пророка, немој веровати речима ако и о дјеви, и о месту и о времену, и о начину рођења не чујеш потврду из божанског писма, не прихватај сведочанство човеково (св кирило јерусалимски) – и друго, ради очишћења душе јер где се јавља све- тлост христова онде се осветљава душа, храни, прима у себе (вари) реч божију, која просвећује ум и чини га кадрим да види све оно што нас одваја од љубави божије збива се то на такав начин да речи св писма надахњују човека да им се саобрази, да се саобрази онима који их пишу (праведницима, боговидцима, пророцима, апостолима), онима о ко- јима се пише (ноје, авраам, јаков, да- вид, јов), и на крају самом богу када јеванђеље и посланице постану сваки- дашња стварност, почећемо да увиђамо колико су наивне биле наше пређашње представе о богу и животу у њему (ста- рац софроније сахаров) док се разгорева наше срце, вратимо се литургији одслушавши и примив- ши реч која врхуни у јеванђељу, све- штеник враћа св писмо на исто место на свим богослужењима оно стоји на истом месту, на часној трпези тек на литургији се „одлаже“ да би уступило место хлебу и вину које ће ради моли- тве цркве (читај свих нас) и дејством духа светога постати тело и крв тј сам христос како то? може ли то? уколико се вратимо на луку и клеопу, увидеће- мо да они све време, док им је на путу за емаус говорио христос, нису знали ко је он срца им јесу горела слушајући реч његову, али он је за њих још био „странац“ тек када господ благосиља хлеб и ломи га они га препознају ло- мљење хлеба је у новом завету сино- ним за причешће дакле, када су христа окусили као истинску храну и пиће, тј хлеб и вино, њима физичко присуство није потребно христос је апсолутно и подједнако присутан у причешћу као када је међу апостолима био телесно; зато ми од сада никога не знамо по те- лу; а ако и познасмо христа по телу, но сада га више не познајемо (2 кор 5, 16) свето писмо нас, зато, уводи у неис- казиве дубине и висине божије љубави оно нам, зовући нас да га истражујемо, указује пут до самога бога припре- ма нас за сусрет са њим због тога, би било веома корисно да се наслађујемо овим нектаром који нам дарује бог тј дарује нам по мало бога, води нас ка њему или је можда боље рећи води нас сам бог циљ је да се сусретнемо са њим у св причешћу, да бисмо живели са њим, светлошћу тросунчаном која обасјава свет (из молитве св симеона новог богослова пред причешће) аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду свето писмојеу сржи нашегбогослужења, његоверечи су речи самог бога оваплоћеног оненас уводеу домострој спасења 32 l православни мисионар l 6/2012 књига љубави свето писмо је књига љубави оно нам говори како је бог изра- зио своју неизмерну љубав кроз стварање овог величанственог света и живота у њему оно нам говори о томе како бог благосиља, подржава, поуча- ва, исправља, искупљује и води људе у своје царство љубави – не одузимају- ћи им њихову слободну вољу љубав божија најузвишеније изражавање божије љубави, љубави која је нама упућена у драматичној борби против зла – за спасење човека, јесте исус христос као што св јован богослов каже: „јер бог тако заволе свет да је сина својега једнороднога дао, да сваки који веру- је у њега не погине, него да има живот вечни јер не посла бог сина својега на свет да суди свету, него да се свет спа- се кроз њега“ (јн 3, 16–17) кроз свето писмо бог сваком људском бићу каже: превод са енглеског: маријана и срећко петровић крозсвето писмо бог свакомљудском бићу каже: „волимте“ ово је кључна порука,„блага вест“ – благовестсветог писма новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 33 „волим те“ ово је кључна порука, „бла- га вест“ – благовест светог писма бо- жија љубав према свету и према сваком људском бићу, најузвишеније изражена у христу узимање светог писма у руке такође је чин љубави какав одговор приличи божијој љубави изузев љубави? једи- но љубављу свака личност може би- ти сједињена са божанском љубављу и пронаћи свој пут ка царству љубави христос каже својим ученицима: „ако ме неко љуби, реч моју држаће, и отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (јн 14, 24) ако верник љуби господа, он или она ће верно читати његову реч, доћи ће у познање божије речи и жудети да је истражује плод верникових напора је дар – долазак оца који ће се у њему настанити кроз свог сина, силом духа светога писмо – темељ цркве црква у свом богослужењу, учењу и животу почива на светом писму апо- столи, оци цркве, свети и многоброј- ни знаменити људи и жене свих време- на су своје животе градили на темељу светог писма кроз свето писмо бог сваку личност пита: „желиш ли да са- знаш моју вољу? желиш ли да од мене сазнаш истину о себи и животу? хоћеш ли да учиш о мени и од мене?“ свети калист цариградски је рекао да би хри- шћани, као деца светлости, требало да буду поучени од самога бога и да све истине светог писма носе у својим ср- цима, записане словима бљештавијим од пламена, и да буду вођени благодаћу духа светога тамо где се божија реч са пажњом чита и примењује, божијом благода- ћу настаје нови живот ово је универ- зално искуство отаца цркве, светих и појединачних хришћана свих времена који су били посвећени читаоци све- тог писма они су открили да је писмо непресушан извор премудрости, силе и радости они су радосно схватили да је молитвено читање писма духовни су- срет са самим богом т ема бро ј а црквау свом богослужењу,учењу иживотупочивана светом писму апостоли, оцицркве, светии многобројни знаменитиљудии жене свихвремена су својеживоте градили натемељусветог писма 34 l православни мисионар l 6/2012 свето писмо је за сваког хришћанина у величанственом предању право- славне цркве, свето писмо је кључни извор истине и најкреативнији чини- лац у позадини богослужења, учења и праксе цркве оно треба и да на- дахне и оснажи свакодневни живот просечног хришћанина св кипријан јеванђеља описује као четири реке у цркви, које заливају плодоносно др- веће – вернике он нови завет види као источник који пружа непресушни ток хране за животе хришћанских верника велики оци цркве су реч божију сматрали својим основним учитељем и водичем кроз живот на свето пи- смо су гледали као на океан божан- ских тајни неисцрпне ширине и запа- њујућих дубина, који ће нас оснажити када смо слаби и који ће запалити на- ше душе жаром божијим св јован златоусти је велики отац у средишту чијег живота и дела је би- ло свето писмо златоусти се обра- ћао обичним хришћанима и желео је да привеже њихове животе за свето писмо он је свето писмо сматрао духовним оружјем које се користи за борбу против злога, за борбу против нагона старога адама и за уздизање срца од земље ка небесима његов најважнији пастирски извор било је свето писмо, нарочито нови завет дуги низ година је своме стаду два или три пута недељно држао часове на којима је тумачио свето писмо у својим коментарима, који су тра- јан плод ових часова, он непрекидно опомиње хришћане да буду опрезни и будни, да покажу жар изучавања и да се посвете проучавању светог писма према његовим речима, не- познавање светог писма је основни св кипријан јеванђеља описујекаочетириреке уцркви,које заливају плодоноснодрвеће– вернике он нови завет видикаоисточниккоји пружанепресушниток хране заживотехри- шћанскихверника фрагмент посланице јаковљеве [papyrus 20 (gregory-aland)] новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 35 т ема бро ј а узрок зла у свету сходно томе, св јо- ван је саветовао хришћане да набаве књиге новог завета, да читају нарочи- то јеванђеља и да у себе у потпуности приме истину писма – јер је она лек за душу у скорије време, отац козма етол- ски, монах, проповедник и канонизо- вани светац цркве, позивао је обичне хришћане да се посвете читању светог писма његова служба, која је знатно утицала на духовно буђење у северо- западној грчкој у осамнаестом веку, била је посебно надахнута читањем светог писма где год да је ишао, св козма је саветовао сељане да се окупе у групе од по петоро или десеторо и да разговарају о божанском учењу из светог писма, и да га сместе у своје срце како би могли да пронађу живот вечни утицај светог писма као речи бо- жије је добро посведочен у право- славном предању данас треба да вра- тимо ту улогу светом писму – као духовном богатству за наш свако- дневни живот о теодор стилијанопулос (одломци из књиге хлеб живота: чита- ње светог писма [theodore g stylianopou- los, bread for life: reading the bible, religious education department of greek orthodox archdiocese, brookline, ma 1980]) изворник: father theodore stylianopoulos, „the book of love“, http://wwwstpaulsirvine org/html/bookoflovehtml силазак у ад, барберинијев кодекс [cod barb lat 592], 13 век св јован златоустије свето писмо сматрао духовниморужјем које секористиза борбупротивзлога, заборбупротив нагона старога адама изауздизање срцаод земљеканебесима 36 l православни мисионар l 6/2012 z преосвећени владико, можете ли да нам кажете шта је то свето писмо? свето писмо је извор наше пра- вославне вере, извор нашег учења о цркви и нашег спасења у њој у све- тлости живог предања хришћанског живота и искуства, свето писмо је је- динствени извор и чувар апостолског учења оно је правило вере, како каже свети иринеј лионски настојања цр- кве да сачува чистоту изворне рани- хришћанске проповеди била су повод да црква установи одговорно тело ко- је би заштитило свето писмо од ла- жних, јеретичких и фалсификованих извртања истине: то су најпре чини- ли помесни и затим васељенски сабо- ри на основу светог писма и живога предања цркве, васељенски сабори су формулисали догматско учење цркве да би се сачувала вера у богочовека христа и у пресвету тројицу када би год неко застранио од светог писма, он би се удаљио од суштине апостол- ске вере и пао у јерес помоћу светог писма доживљавамо божије откриве- разговор са његовим преосвештенством епископом ремезијанским г андрејем (ћилерџићем) свето писмо у православнојцркви као извор наше православне вере, као извор нашег учењао цркви и нашег спасењау њој, као јединствени извор ичуварапостолског учења, као правило вере,свето писмо је упућено свимљудима и васцелојтворевини божијој на спасење иобожење свега створенога разговор водила милана ивковић новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 37 т ема бро ј а ње у христу, у тајни благодатне зајед- нице унутар тела христовог, у заједни- ци са оцем и светим духом z да ли сматрате да треба да по- стоји неки критеријум на основу ког православни треба да читају, разу- мевају и тумаче свето писмо? православни хришћани исповедају своју верност светом писму као основ нашег учења о цркви живот ране цр- кве и њена апостолска вера изражена је у новозаветном канону који је као пра- вило вереформулисао традицију цркве, и тиме изнедрио све што је на спасење наше изражено догматским учењем ва- сељенских сабора такође, одлуке васе- љенских сабора су плодови са норма- тивним статусом, наиме, одлуке које се уважавају као најпрецизнија тумачења 38 l православни мисионар l 6/2012 светог писма, пре свега, у вези са уче- њем о христу и учењем о светој троји- ци то је важно да би црква својом тра- дицијом благодатног учења обезбедила јединство тела христовог у заједници светога духа и кроз све- тодуховску заједницу на светој литур- гији постајемо просвећени и оспосо- бљени да благим утешитељем – духом светим усвајамо језик ране цркве, је- зик првих хришћана, језик писаца све- тог писма, језик црквених отаца и ра- них помесних црквених сабора сâмо свето писмо, својим извештајем о на- роду божјем и о цркви његовој, сведо- чи о томе, да се језик откровења може схватити и примити само унутар благо- датне заједнице цркве zда ли можемо да говоримо о међуза- висности цркве и светог писма, и ако да, о каквој? свето писмо јесте дело духа свето- га у цркви, а дух надахњује како све- то писмо тако и васељенске саборе и управо због тога се поименице набра- јају и ауторизују списи новозаветног канона и број васељенских сабора, као правило вере васељенски сабори, да- кле, доносе догматска правила као уче- ње цркве, увек у контексту актуелних проблема или изазова који су поста- вљени пред цркву у конкретном вре- мену суштина овог правила вере је у томе, да се не фалсификују извештаји о нашој историји спасења, односно да се не фалсификује значај тих извешта- ја као дарови божије љубави према људском роду ти божији дарови кон- ституишу благодатни однос бога пре- ма човеку, јер било каква евентуална фалсификовања би имала озбиљне ег- зистенцијалне последице по човека и по питању међусобних односа бога и човека, односно човека према осталим људима zпознато нам је да је пост-модер- низам ставио у сумњу „првенство текстова над искуством – синдром још увек доминантан у савременом хришћанском школству: примат теологије у уобичајеном смислу над еклисиологијом и примат вере над заједничарским искуством царства божијег“ како ви схватате овај феномен? како свето писмо, тако и свето пре- дање, изискују духовно тумачење како би ваљано били интегрисани у живот помесних цркава наравно, разни културни контексти у коме хришћани одживотневажности једа сеувекизнова унутар литургијеи предањацркве суочавамо сасветим писмом иживим животом цркве,како биобезбедили принципданаша верност богочовеку христупратии потребнаинкултурација, у циљуодуховљавања културеињеног преображавањау сваком поколењу новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 39 т ема бро ј а живе и делају, могу да утичу на цркве- не власти да се унутар литургије, у све- тлости христологије и разумљивости светог јеванђеља, на егзистенцијалан начин, и свето писмо и свето преда- ње изнова слушају и доживљавају на вечно - нови начин, онако како то чи- ни благодат духа светога од животне важности је да се увек изнова унутар литургије и предања цркве суочавамо са светим писмом и живим животом цркве, како би обезбедили принцип да наша верност богочовеку христу пра- ти и потребна инкултурација, у циљу одуховљавања културе и њеног пре- ображавања у сваком поколењу ме- ђутим, разговетност христологије и свеколиког учења цркве, како на ни- воу догматског учења тако и у смислу уметничке примене, увек треба бити преиспитана како би се проверило да ли смо остали верни светом писму, и да не испадамо ван оквира вечно живе традиције цркве ранохришћанска проповед је израже- на у писменом предању ране цркве и тако су јеванђеља и апостолске посла- нице, како смо већ рекли, ушли у канон светог писма а црква, како би зашти- тила истинитост ранохришћанске про- поведи, признала је тај канон светог писма као нормативан и формулисала правило вере као кључ за коректно чи- тање светог писма zкоме и зашто су упућене речи све- тог писма? као извор наше православне вере, као извор нашег учења о цркви и на- шег спасења у њој, као јединствени извор и чувар апостолског учења, као правило вере (свети иринеј лионски), свето писмо је упућено свим људима и васцелој творевини божијој на спасење и обожење свега створенога, да би се све у христу исусу сјединило са оцем и богом нашим, коме је част и слава у векове амин помоћусветог писма доживљавамо божије откривењеу христу, утајниблагодатне заједницеунутар тела христовог,узаједници са оцем исветим духом св ап павле држи кодекс а св ап петар свитак; св никола мирликијски и јован златоусти држе кодексе (средњовековна икона са синаја) 40 l православни мисионар l 6/2012 zда ли су новозаветне књиге настале с намером да буду читане на богослу- жењима? на основу непрекинуте црквене тра- диције читања и тумачења новозавет- них одељака на литургијским сабра- њима, за вашим питањем би могао уследити кратак и лак одговор потврдне садржине, али будући да управо ваше питање отвара изузетну прилику за под- сећање на неколико битних ствари које прате праксу богослужбених лекција, дозволићу себи одговор у више редова пре свега, свето писмо новог заве- та садржи двадесет седам књига које су међусобно разликују по књижев- ној форми: постоје јеванђеља и дела апостолска која су превасходно исто- ријске форме, настала по угледу на старозаветне историјске књиге и грч- ко-римске биографије, затим постоје посланице или писма која су из одре- ђених разлога упућивана најранијим заједницама/личностима, по угледу на старозаветне пророчке књиге и ан- тичке епистоле углавном поучне садр- жине, и на крају, постоји откривење разговор са мр владаном таталовићем, асистентом на православног богословском факултету универзитета у београду свето писмо – књига литургије литургија је изаткана библијским језиком:током литургије речи бог говориљудима језиком светог писма – кроз псалме, старозаветне и новозаветне одељке,атоком литургије верних,људи говоре богу језиком светога писма – јер, молитве евхаристијског приноса ијесу исписане библијским сликама разговор водиo миљан танић новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 41 т ема бро ј а јованово које своју форму и садржину у много чему, мада не у свему, дугује жанру (епистоларне) апокалиптике јудаизма која је у периоду између ii в пре хр и ii в по хр играла значајну улогу на просторима древне палести- не и мале азије ако, дакле, постоје три основне лите- рарне форме новозаветних списа, и ако међу њима постоје не мале разлике, то онда ваше питање нарочито добија на снази кроз даљу разраду мисли: јесу ли, уопштеније говорећи, све три форме испрва биле намењене простору јавног читања током евхаристијских сабира- ња? постоје ли можда неке форме или неки списи које је догађај јавног читања искључио из простора јавне рецепције и тиме из могућности учествовања у ка- сније формираном канону или садржају светог писма новог завета? питањâ, дакле, које покреће ваше, није мали број, те иако овде није могу- ће дати одговор на свако од њих поједи- начно, могуће је изнети неколико чиње- ница захваљујући којима су даља, шира и дубља размишљања знатно лакша zкоје су то чињенице које сматрате битнима? пре свега, догађај цркве потиче из јудејске културе у којој је богослужбе- ни синагогални живот неговао праксу јавног читања и тумачења светог пи- сма (старог завета), у којој је, као што знамо, учествовао и сâм христос (лк 4, 16–30) тадашњи манир постављања библијских свитака у центар синагоге био je израз не само дубоког поштовања овог народа према речи божијој, него и јасан показатељ да ти списи припадају свима: смисао наглас читаних свеште- них речи заправо је саборног, а не инди- видуалног или приватног карактера таква пракса, међутим, није била по- следица размишљања једног човека или дејство некакве доктрине јудејâ у ан- тичком свету, био он јудејског или је- линског израза, писменост је била рет- ка појава, и читања су углавном бивала наглас, чак и она приватног карактера: осим изузетних појединаца, човек ан- тике још увек није био способан да чита и размишља у себи, као ни да прочита- но критикује на самосталан начин, зау- зимајући, дакле, према томе позитиван или негативан став као јавна и гласна појава, и акт читања и процес разми- шљања се одвијао на нивоу заједнице поред те одлике древног јудаизма, усмена реч овог културног наслеђа то- лико је била снажна и реална, да је менталитет јеврејског народа реч увек поистовећивао са догађајем на који се односи, због чега у библији и стоји да је бог управо р/речју својом створио свет – његов говор је аутоматски постајао стварност зато је јавно и гласно читање 42 l православни мисионар l 6/2012 једног текста подразумевало заједнич- ки ниво размишљања и осмишљавања прочитаног, али и саборну раван ње- гове актуализације: садржина библиј- ских списа била је читањем сада и овде оприсутњивана ове чињенице су веома важне за раз- умевање духа новозаветног времена наиме, тада су постојале одређене гру- пе ученијих и писменијих људи које по- знајемо под именима: фарисеји, садуке- ји и књижевници, а за које знамо да су од христа трпели оштру критику због искривљења заповести божијих; али, не превасходно због тога, већ превас- ходно зато што су ти људи, као пара- дигме верског идеала у народним очи- ма, смисао светог писма проналазили само унутар својих затворених група, последица чега свакако јесте промашај саборног смисла речи божије која се обраћа свима (мт 23, 13): „тешко ва- ма књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели!“ да су, дакле, фарисеји и књижевници размишљали на саборном, свељудском плану, позна- ли би да читаво свето писмо говори о личности христовој, односно да је сми- сао у израиљу читаног и изучаваног библијског текста оприсутњен управо пред њиховим очима – сиромаси чују благовест = јеванђеље, болни и скру- шени проналазе исцељење, заробљени ослобођење, а мртви васкрсење (лк 4, 18), што христос јасно потврђује, прво наглас прочитавши овде парафрази- рани одељак о благовести месијанског доба из исаијине књиге – који аутомат- ски постаје стварност, и затим наглас изневши следеће тумачење (лк 4:21): „данас се испуни ово писмо у ушима вашим!“ жива, дакле, и конкретна лич- ност христова постаје реалност смисла библијског текста – жива и конкретна реч божија zда ли то значи да су сви новозавет- ни текстови сасвим природно били намењени литургијском простору? свакако да су наведени фактори опре- делили ерминевтички контекст њихове рецепције и егзегезе међутим, исто- времено са овом чињеницом, коју ми предањски наслеђујемо читајући и раз- умевајући новозаветне текстове на пре- васходно саборно-литургијском нивоу и духом светим оприсутњујући њихову садржину, чинећи је, дакле, живом ре- алношћу наших живота, у виду треба имати уобичајен манир неких античких списа, нарочито посланицâ, које су, за разлику од данашњег схватања (елек- тронске) поште као писаног облика не- чије поруке, онда функционисале као замена за лично присуство самог аутора примера ради, свети апостол павле упућује посланицу цркви у коринту литургијско певање, а не читање светописамских одељака, изражава баш ту, најдубљу истину православља: на путу разумевања и схватања светог п и- сма ми управо њиме бивамо разумевани, схваћени и обухваће- ни, узнесени у пуноћу богочовечанског саборног постојања новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 43 т ема бро ј а „одсутан тијелом но духом присутан“ (1 кор 5, 3), што значи: будући спре- чен да лично присуствује сабрању хри- шћана и лично их поучи, на шта се још жали и на патмосу заточени писац откривења (1, 9), павле коринћани- ма упућује посланицу која треба да га одмени, јер онда и није било могуће у трену превалити велику простор- ну раздаљину или путем видео-линка истовремено бити присутан на два ме- ста зато улога јавног читача апосто- ловог писма – или, како данас кажемо, чтеца – није била само у лепоти и снази гласа, већ у драмској способности из- вођења написаног, које је стремило што седам труба и анђео који приноси тамјан: бамбершки апокалипсис [bamberger apokalypse, folio 19 verso, bamberg, staatsbibliothek, ms a ii 42] 44 l православни мисионар l 6/2012 вернијем оприсутњењу ауторовог гово- ра исто су чинили и антички цареви, јавним прогласима оприсутњујући себе на више места истовремено и тиме по- казујући да њихова реч суверено влада свим крајевима земље коначно, практични разлог јавног а не приватног читања првих хришћанских списа не треба нарочито објашњавати: у време у којем су вештине читања и пи- сања биле ретке привилегије имућнијих људи, то је онда писана дела утицајних личности ране цркве било практичније, лакше и јевтиније читати на сабрању ко- јем су сви без изузетка присуствовали, а оно увек и јесте била литургија zако су бројни фактори створили праксу литургијског читања новоза- ветних списа, јесу ли онда ти списи утицали и на сама сабрања? какав је уопште развој међусобних утицаја светог писма и литургије? без икакве сумње можемо говорити о међусобном утицају и он се лепо ви- ди на примеру откривења јовановог реч је, наиме, о циркуларној послани- ци пророчко-апокалиптичке садржине упућеној ептади или свеукупности ма- лоазијских цркава, која свој символич- ки и данас теже разумљиви језик дугује древној и данас мало познатој апока- липтици јудаизма међутим, литургијски дијалози који- ма откривење почиње и којима се завр- шава (1, 4–8; 22, 6–21) показују да је јед- на апокалипса, у правом смислу те речи, била измењена литургијским сабрањем верних, чијем је јавном читању била на- мењена (1, 3): „блажен је онај који чита и они који слушају ријечи пророчан- ства (овог)“ слично важи и за бројне символе откривења, међу којима прво место заузима лик јагњета које на не- беском престолу божијем „стајаше као заклано“ (5, 6): оно, дакле, јасно упућу- је на сабрање евхаристијског карактера и символ сличан томе не проналазимо у апокалиптици јудаизма уопштеније говорећи, апокалиптич- ки језик откривења – од грчког глагола ἀποκαλύπτω који значи откривати, обја- шњавати нешто скривено и тајновито – није примарно катаклизматичне са- држине, већ откривењске, објашњава- јуће, тек за којом евентуално могу сле- дити призори катастрофе: у време када црква није имала могућности да путем велелепних грађевина и златотканих одежди открије и објасни своју есхато- лошку природу – да она уствари јесте небо-земно сабрање око правог престо- ла божијег који ће однети победу над тренутно историјски доминантним пре- столом рима = вавилона, то је сасвим лако могао учинити језик апокалиптике због тога овај новозаветни спис, уместо откривење јовану – који и јесте тај коме су откривене тајне божије, носи назив откривење јованово, у смислу апока- липтичног = откривењског или миста- гошког објашњења евхаристије као тај- не цркве, сабране око престола божијег и јагњета, које припада конкретној лич- ности, ауторитативном ранохришћан- ском пророку јовану на тај начин, с једне стране, један апокалиптички спис у основи бива измењен, а са друге, тај измењени спис временом постаје фор- мативни ауторитет по литургију цркве: по узору на небеске богослужбене сцене донете управо овом књигом (отк 4–5), црква је уређивала сопствени литургиј- ски простор – нпр трисвета песма ко- ју певају четири жива бића: „свет, свет, свет господ бог сведржитељ“ постала је део евхаристијске анафоре, и то као потврда просторно-временског једин- ства неба и земље, и тако даље заправо, читава литургија је изатка- на библијским језиком: током литургије речи бог говори људима језиком светог новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 45 т ема бро ј а писма – кроз псалме, старозаветне и новозаветне одељке, а током литургије верних, људи говоре богу језиком све- тога писма – јер, молитве евхаристиј- ског приноса и јесу исписане библиј- ским сликама коначно, чињеница да данас не читамо откривење јованово на евхаристијским сабрањима показује да је апокалиптички језик уступио место визуалној символици литургијских об- реда, али можда још и више, да су фор- мативна упутства те књиге у пуној мери преузета и спроведена у дело zкакав је однос светог писма и бого- служења данас? у погледу данашње праксе литургиј- ског читања и тумачења новозаветних књига постоје значајне разлике у односу античко доба оне се пре свега огледа- ју у парцијалном читању новог завета као једне књиге, а не збирке појединач- них списа, некада засебно читаних, нај- вероватније у целини тако је данас чи- тав нови завет подељен на појединачне лекције или зачала, па у периоду од једне године успевамо да га прочитамо од ко- рица до корица но, то није овде толико битно само из практичних разлога: иако смо снажно напредовали како у погледу писмено- сти тако и у погледу самосталног начи- на промишљања о прочитаном, те данас заиста имамо могућности да у тишини својих радних простора самостално пониремо у садржину богонадахнутих библијских текстова, ми смо овим ли- тургијским читањем превасходно по- звани да њихов смисао проналазимо на заједничком, саборном нивоу, зато што искуство хришћанске вере увек јесте та- кво – заједничко то није последица инертног тради- ционализма који своје корене може имати у античком односу јудаизма и јелинизма према писаној речи, већ дубоко искуство богослужбеног би- ћа цркве које живи вековима и које човека непрестано позива на спасе- ње од дезинтегрисаности сваког вида – не да позитивним, научним знањем с-хвати = обухвати библијске речи и тако остане затворен у својој само- сталности, већ да се њима препусти литургијско певање, а не читање све- тописамских одељака, изражава баш ту, најдубљу истину православља: на путу разумевања и схватања светог писма ми управо њиме бивамо разу- мевани, схваћени и обухваћени, узне- сени у пуноћу богочовечанског сабор- ног постојања апокалиптичкијезик откривења –одгрчког глагола ἀποκαλύπτω којизначиоткривати, објашњаватинешто скривенои тајновито–нијепримарно катаклизматичне садржине, већоткривењске,објашњавајућ 46 l православни мисионар l 6/2012 и сторичност библије је вео- ма важан аспект најчитаније књиге свих времена иако су у књизи над књигама најбитнији моноте- истичка конзистентност, догматски са- држај, животне поуке и богонадахнута пророштва, без фактичности личности, догађаја и локација које се у њој помињу све наведено губи смисао непријатељи хришћанства су најупорније и најчешће нападали управо историјску димензију светог писма, некад са више некад са мање успеха чињеница је да су некад њихови напади нису били нимало при- јатни, али уједно је чињеница да ниједан запис не сеже толико дубоко у историју човечанства као библијски запис тако- ђе, у истоме можемо наћи запањујуће много конкретних имена, дијалога, до- гађаја из прастарог периода који се не помињу ни у једном другом спису по- знатом историчарима ово је једна од најважнијих чињеница коју су имали у виду креатори библијских музеја у све- ту ови музеји су у србији готово непо- знати, а налазе се у сад и канади сви ти музеји су изграђени у послед- њих десетак година и има их око два- десет за сада творци ових музеја су имали на уму и њихову атрактивност тако да је најпосећенији од њих који се налази у петерсбургу (кентаки) посе- тило милион посетилаца за око три го- дине постојања експонати ових музеја су репродукција барке светог пророка ноје, фосили који упућују на потоп, на- учни докази који оповргавају атеистич- ко схватање настанка живог и неживог света итд музеј у даласу има занимљи- ву просторију у којој се налазе фотогра- фије великих научника из прошлости који су били убеђени хришћани са њи- ховим кратким биографијама наиме, оснивачи свих модерних научних ди- сциплина – њутн, лајбниц, максвел, планк, фарадеј, паскал, пастер, бојл итд –били су верујући људи, о чему све- доче њихове врло јасне изјаве о постоја- њу бога такође, у истом музеју можемо библијски музеји у свету иако их нијеосмислила православна црква,ови музеји имају своју важност јер се баве библијском историјом која је уједно и најмистериознија,и могло би се рећи–најтежа за разумевање итумачење протонамесник горан живковић видети илустрованих седам дана би- блијског стварања вреди напоменути да и у нашој бли- зини постоји један библијски музеј, али нешто другачији од ових до сада поме- нутих налази се у римокатоличком фрањевачком самостану у цернику а експонати су везани за новозаветна ме- ста – витлејем, назарет, јерусалим и капернаум; у њему се затим налазе би- блијски текстови који прате историјски развитак превода kњиге над књигама ту је и око 7000 дијапозитива, као и 100000 дигиталних фотографија, што овај музеј чини општехришћанским и свакако препоручљивим за посету и поред тога што их није осмисли- ла православна црква, горепоменути музеји имају своју важност јер се баве библијском историјом која је уједно и најмистериознија, и могло би се рећи – најтежа за разумевање и тумачење аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 47 т ема бро ј а породица милин честочујем:„а, ви стеони са многодеце“! тадаодговорим:„немамо многодеце,неготаман једно је мало, 14 много, а ми смо – златна средина“ п ротојереј-ставрофор др драган милин (66) заслужна је личност у животу српске православне цркве, вредни посленик на њиви господ- њој и достојан наследник свога оца лазара, врсног доктора теологије, апологете и све- штеника али, разлог да га ближе упознамо је задивљујућа чињеница да је он, такође, и глава многодетне породице са протини- цом десанком (66), са којом се упознао у патријаршији и венчао у саборној цркви у београду пре 40 година, има седморо де- це обоје из веома побожних породица: он – једно од четворо деце блаженопочившег оца лазара, родом из срема, рођен у шап- цу и одрастао у београду, а она – родом из параћина (има још сестру), могу да се диче својом децом, која су данас зрели љу- ди: војислав (39), оливера (38), сава (37), димитрије (34), владета (32), драга (30) и анастасија (19) али, требало је подићи и одшколовати толику децу у условима који нису у свему били у сагласности са „савре- меним научним стандардима“ двапут су се селили и коначно се скућили у стану од 78 квадрата, који је десанка наследила од родитеља крсна слава им је свети прво- мученик и архиђакон стефан смешећи се, проф милин каже: - венчали смо се кад је она, од 45 посто- јећих, имала око 35 положених испита на архитектури да смо се венчали после њеног дипломирања, вероватно би због њених обавеза имали само једно дете овако, није пројектовала седам кућа, али је родила седморо деце има ко ће про- јектовати куће обоје су високообразовани људи – он: доктор теологије са 40 година ста- многодетне хришћанске пор дице 48 l православни мисионар l 6/2012 радмила грујић жа, стеченим на богословији св саве (1972–1978), а потом на богословском факултету у београду (предавао пред- мете стари завет и старојеврејски је- зик), до недавног пензионисања као свештенослужитељ – 10 месеци је био ђакон у цркви св александра нев- ског, годину дана у швајцарској, две године ђакон у манастиру ваведење и 33 године свештеник у цркви ружи- ци и капели св петке на калемегдану десанка: апсолвент архитектонског факултета, радила у југословенској књизи (1983–1997) у капели св петке на калемегдану од- служен је акатист и целивали смо њене свете мошти протојереј-ставрофор др драган милин позвао нас је у конак нов конак и обновљена капела, такође и бо- городичина црква ружица, али на древ- ним темељима из времена деспота сте- фана лазаревића – драги оче и поштовани професоре, и ви служите овде где је служио и ваш бла- женопочивши отац? колико дуго? – ево, 33 године црква ружица и ка- пела св петке су велике светиње све- ти владика николај је рекао: „света петка је сузарник града београда“ вер- ници целог дана и целе године долазе по утеху – син је достојно наследио оца у нашем разговору, просто не можемо да заобиђе- мо вашег оца, лазара! био је професор на богословском факултету, духовник и служитељ у цркви ружици и капели св петке скоро 50 година изузетно плодан писац, пре свега апологета у најтежим комунистичким временима неустраши- ви христов војник, неуморни проповед- ник јеванђеља живом и писаном речју, као „ретка птица“ која пева о божанској светлости окружена мраком општег от- падништва од бога читали смо његове новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 49 књиге „разговори о вери“(1–3), „научно оправдање религије“(6 књига) и спрема- ли испите, посебно историју религије, слушали га на јавним трибинама, упо- знали његово залагање за враћање веро- науке у школе као обавезног, а не факул- тативног предмета, његово указивање на погубну чињеницу да се избацивањем веронауке од деце религиозних родите- ља стварају „атеистички јаничари“, иако се све државне школе издржавају радом и новцем огромне већине религиозног народа а знамо да је писао и за наш ми- сионар и све друге црквене листове зна- многодетне хришћанске породице 50 l православни мисионар l 6/2012 мо га таквог до његове дубоке старости, до последњег даха такође је и ваш син, сава, наставио дединим путем постао је стручњак за омилитику, користећи де- дино „упутство за беседнике“, али и бо- гато искуство – покојни отац је говорио да је најважни- је искрено се помолити пред проповед – као професор старог завета, ви сте студентима остали у драгој успомени памтимо како су почињала ваша преда- вања: „а сада, господо студенти, ставите на очи старозаветне наочаре“! познат је ваш смисао за хумор и духовите досетке новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 51 52 l православни мисионар l 6/2012 везане за старозаветне личности, а оне су безмало све имале бројну децу и ви сте из истог разлога за себе говорили: „ја сам богат човек“! увек у мантији, личили сте нам на старозаветног рабина, који се ди- чи својим бројним породом, или на цара давида из псалма 126: ево насљедства од господа: дјеца, пород је дар од њега што су стријеле у руци јакога, то су синови млади – ја бих радије рекао савременом тер- минологијом да смо моја супруга и ја са- мо непосредни произвођачи често чу- јем: „а, ви сте они са много деце“! тада одговорим: „немамо много деце, него таман једно је мало, 14 много, а ми смо – златна средина“ – велика је љубав довела до те „златне средине“, зар не? чули смо за мудру је- врејску пословицу: „воли ме мало, али дуго“ може ли се она применити и на хришћански брак? да ли сте је примењи- вали у вашем дугогодишњем браку? – потпуно се слажем да је мудра и спроводим је – најпре ћемо вас питати, као стручња- ка за стари завет, каква је књига библи- ја? много има образованих, интелектуа- лаца, који не знају библијско учење – преведена је на 2800 језика, и тај број стално расте, али најмање читана бар у србији, како у време исидоре секулић, која каже: „срби су народ који најмање чита библију“, тако и данас ето, а дали би главу за веру, за оно што не знају, али осећају као светост састоји се из старог и новог завета, односно од семитске и јелинистичке књижевности стари за- вет садржи многе области: историју, фи- лософију, етику, правне законе, поезију, приче и зато се све у њему не може тума- чити буквално, него и алегоријски ста- ри завет је стабло из кога ничу три гране: јудаизам, хришћанство и ислам један је рабин рекао да библија није тачна, али је истинита запажање другог библисте је да је она више уметничка слика него фо- тографија она јесте света и јединствена, али није само божанска него је богочове- чанска књига – да ли сте били у светој земљи? мо- жемо ли се, у погледу рађања, научити нечем добром од јевреја, некадашњих и садашњих? – у светој земљи нисмо били у ста- ром завету став према рађању је био пот- пуно исправан није ми познато схвата- ње данашњих јевреја – стари завет и хришћански брак? положај жене и деце у старом и новом завету? – и у старом и у новом завету, схвата- ње брака је слично и много напредније у односу на схватање у осталим културним државама старог века – шта библија каже о рађању и какав став има православна црква према сред- ствима за контрацепцију? – библијски став о размножавању, ста- розаветни и хришћански, гласи – рађање је божији благослов у мојсијевом законо- давству, које има 613 одредби (поређења ради, хамурабијев закон има 282, а зако- ник цара душана 201 одредбу) детаљно се говори о брачним односима пре и после менструације, после порођаја, али се ниг- де не помиње контрацепција или, сачувај боже, абортус тадашње жене су желеле децу, јер су сматрале да ће их муж због то- га више волети, а данас се и код нас сма- тра да је примитивно рађати лично сам гледао на телевизији кад је једна лекарка, говорећи о контрацепцији, рекла да су се и наше напредне баке и прабаке лепо сналазиле стављале су у себе пола ли- муна е, свашта! значи, она „примитив- на“ протиница ђука тесла из смиљана је погрешила што није користила лиму- нове! замислите каква је данас завладала терминологија?! плодни дани се називају „опасним“, а трудноћа „проблемом“ или „качењем“ кад дође ћерка код мајке или многодетне хришћанске породице новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 53 пријатељице и каже: „имам проблем“, а ова је пита: „јеси ли закачила“?, као да је у питању трипер, сифилис или сида? то схватање је жалосно потврдила брижит бардо, која је рекла да је све време труд- ноће осећала плод као канцер страшно је колико се рекламирају кондоми, чак се у неким акцијама и деле младима да их користе кад имају „интимни однос“ усу- ђујем се да кажем да је такав однос уства- ри имитација полног односа ако он има кондом, а она дијафрагму, какав је то „интимни однос“? исти као кад се прија- тељи рукују у рукавицама православна црква, али и римокатоличка, контрацеп- цију сматрају грехом – али, данас се живи по науци, а не по библији сигурно сте упознати са ста- вом медицине, посебно психијатара? – знам да је један од основних аксиома психологије да је нежељено дете узрок свих каснијих проблема онда је јадна србија, јер имам утисак да се више де- це рађа непланирано него планирано ја се са тим тврђењем не слажем, мада је то моје нестручно схватање верујем да се ипак и непланирано дете касније истин- ски заволи мислим да је већи психоло- шки проблем за мајку када гледа своје дете како је љупко и расте као цветак, па кад се сети да је хтела да га абортира али о овом психолошком проблему ниг- де нисам читао – шта бисте рекли о савременом све- ту? из штампе читамо поражавајуће с дјеца, пород је дар од њега (пс 126) 54 l православни мисионар l 6/2012 чињенице: „црта уместо дуката – свака пета жена иде на порођај без бурме, а ве- лики број деце не зна ко им је отац“; и још страшније: „кутије за бебе које нико неће – средњовековни ’патент’ поново у европи“ – савремени свет је онакав како је христос рекао: „овај свет у злу лежи“ и „кнез овога света је нечастиви“ хри- шћани не треба да очекују правду у овом свету, него у вечном животу – а сада, конкретно, да видимо библи- ју на делу из вашег примера и у вашим животним искушењима на пример, у комунистичко време, вашој деци ни- је било лако јер им је отац свештеник и професор на богословском факултету а и сами сте имали слично искуство као дете свештеника – да, као дете осећао сам притисак у школи због мог опредељења наша деца су рођена ипак у „блажем“ периоду – да ли сте ви и ваша супруга, као хри- шћани, знали зашто рађате толико деце? ваша деца нису била „случајност“? – кад неко има само једно дете, њега питајте да ли је оно дошло случајно из моје свештеничке праксе знам да се у бе- ограду многи бракови склапају или због „неопрезности“ или због жеље девојке да се младић „изјасни“ најчешће, када је то узрок брака, остану само на том јед- ном детету – стара пословица каже да „кућа не лежи на земљи него на жени“, што зна- чи да највећи терет подноси жена и мај- ка, а нарочито у многодетној породици у којој су и обавезе увећане ако је брак хармоничан, онда и обавезе супружни- ка морају бити усклађене и добро рас- поређене какав је био ваш распоред? – супруга је преузела све кућне по- слове, а ја – школу, здравство и забаву у (полу)шали кажем да ћу да напишем две књиге: „мојих 400 одлазака дечјем лекару“ и „мојих 400 родитељских са- станака“ уствари, написао сам два уџ- беника и подигао седморо деце – шта сте сматрали најбитнијим у васпитању деце? – сматрали смо да им треба показа- ти најразличитије активности – па не- ка изаберу троје деце нам је певало се- дам година у колибрима, троје деце је ишло у француско обданиште, четворо је ишло у музичку школу, а сви су му- зикални, шесторо је похађало шаховске школе, један је тренирао „средње пру- ге“, једна аикидо успех у школи смо пратили, али им нисмо узимали „два ковача, четири помагача“ свако је мо- рао да се бори за свој успех нормално је да су старији помагали млађима би- ло је „вуковаца“, али нисмо грдили оне који то нису ипак су деца различита – да ли сте били благи родитељи? – за београдски просек, били смо строжи родитељи било је и лакшег фи- зичког кажњавања деце то и неки са- времени психолози и педагози дозво- љавају – чиме се сада баве ваша деца и где живе? колико имате унучади и који је њихов узраст? – војислав ради у белефу, има ћерку и чекају сина оливера има близанце, дечака и девојчицу, и живи у канади сава је асистент на богословском фа- култету и ђакон у цркви ружици и има једну ћерку димитрије тражи посао, још је неожењен владета на педагогији спрема докторат и ради у педагошком цео живот јесте итребада буде служењедругима жртва,ако се ради из љубави,не падатешко многодетне хришћанске породице новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 55 институту, а и супруга му спрема док- торат драга завршава студије графич- ког дизајна, а анастасија је уписала му- зикологију на фму сви, осим оливере, живе у београду – у чему је предност већег броја деце? – не могу ни да набројим да поку- шам кад треба дати крв за рођака или пријатеља, нама то није проблем че- тири сина доведу по једног пријатеља када треба средити подрум или прене- ти нешто тешко „извозим“ радну снагу рођацима и пријатељима док су деца мала, међусобно се играју ако има- те једно дете, морате ви да играте дру- штвене игре са њим затим, љубоморе је мање тамо где је више деце познат је ривалски однос код двоје деце ми никада најмлађе дете нисмо третирали као „мезимче“ могу да кажем да је наш „случај“ утицао да неки наши рођаци и пријатељи роде треће или четврто дете – свака част! кад поменусте ривали- тет, постоји он и кад је јединче у пита- њу знате ли какав? ривалитет између родитеља: утркују се ко ће више разма- зити дете и придобити његову накло- ност, и тако онеспособе дете за живот ипак, вама није било баш лако подићи седморо деце – да, нећу да „парфемишем“ наш жи- вот али, то је била брига као кад човек има стан у београду и викендицу на ко- смају, кућу на златибору, стан у будви и кућу на женевском језеру јесу ли то бриге одржавати све те куће? јесу, али слатке ја често кажем да сам богат и своју децу поредим са милијардама евра, али сам свестан да ни ја ни моја деца никад нећемо бити материјално богати ако своје имање поделим на се- дам делова, свако ће мало добити али нећемо никада бити ни сиромашни, јер ако један успе, помагаће остале – зашто данас млади немају мотива- цију да стварају многодетне породице? – кад се каже да неко има много деце, одмах се мисли да је то нека тужна при- ча таква психологија негативно утиче и млади данас немају мотивацију а има- ју страхове, које у многоме подгрева пе- дагогија и дечја медицина својим веома високим стандардима за подизање са- мо једног детета међутим, то у многим детаљима и није неопходно младим родитељима ствара напетост и то што стално упоређују напредак своје деце са оним што пише у књигама: санти- метри, килограми, први зуб, кад треба да седи, прохода, проговори треба се опустити и препустити природи нико од наших великана није живео у идеал- ним породичним условима знам да је за младе највећи проблем посао и стан, али се не слажем да дете треба да буде само у соби ми смо у две собе подигли по два „трилинга“, а деца су одлазила на спавање у 20 или 21 час до неко доба чује се како причају своје приче, онда један певуши, па – тишина зар није бо- ља социјализација од себичлука? – руски старац сампсон сиверс (†1979) каже: „најстрашније је бити не- верујући човек, јер он је тако немоћан“ али, и верници имају егзистенцијални страх? – мислим да верник не треба много да се боји што се тиче хране, качамак са млеком или попара са сиром много су здравији од хамбургера а код одева- ња не треба имати „комплекс сироти- ње“, а ко га има, нека зна да га има при- мити неку мајицу или џемпер од рођака или пријатеља који имају сувише, није понижавајуће па, онда, ту је помоћ за чување и шетање деце од бака, тетака, пријатељица – какво је стање вере оних који до- лазе у цркву ружицу? да ли сте имали случај сличан овом? један стари прота испричао је овакав пример: жена која се дуго лечила од стерилитета, успела 56 l православни мисионар l 6/2012 је преко пријатеља из цркве да из ма- настира хиландара добије грожђе са лозе св симеона мироточивог дошла је код мене да ми то каже и да јој про- читам молитву да је бог благослови по- родом и заиста, догодило се чудо – за- труднела је и донела на свет близанце можете ли замислити колика је то ра- дост?! а колико тек страхопоштовања треба да је прати, јер је заиста на делу божија милост?! иста та жена је дошла код мене након две године да се испо- веди како је поново остала трудна, али је морала да абортира јер нису плани- рали троје деце правдала се да немају довољно материјалних средстава, а по- кајање је потпуно изостало овде је на делу злоупотреба светиње, али и саме вере – верујем кад ми нешто треба, не верујем кад ми не треба каква је то ве- ра? зар може из истог извора тећи слат- ко и горко? (јак 3, 11) – српски народ се пробудио, мада још има доста маловерја, чак и сујеверја, јер људи не разумеју, а премало се труде да разумеју и прихвате догађаје у сво- ме животу као промисао божији, него истерују своју вољу та жена, а такође и њен муж, су много погрешили мислим да из свих нас тече и слатко и горко на- жалост, има много таквих примера да- ћу вам само два први– долази девојка у цркву и каже ми: „оче, ја сам весна, прочитајте ми молитву да се удам за милета“ ја читам молитву у којој се ка- же: „и дажд рабје божијеј весни мужа вјерна чесна, блага, приљежна, дјелате- ља“ она ме прекида и каже: „милета“ читам даље, а она на крају каже: „оче, нисте рекли милета“ ја јој на то кажем: „овде само пише да добијете доброг мужа, а да ли ће то бити миле или неко други, то не знамо ни ја ни ви милио- ни су били сигурни да се венчавају са правом особом па су се развели“ дру- ги– могао бих га назвати „размишљање једног пиона“ шаховска партија је по- чела пешаци освајају простор, скакачи упадају у противничке редове већ се дешавају прве измене па и жртве наш пешак је узбуђен, трепери овако раз- мишља: „ја сам јак и брз преда мном је слободан простор могао бих много да допринесем само командујући ме још држи у месту ево, овај мој друг оде два поља па, зна ли командујући уопште да планира? шта? мене размењује за овог уморног противничког пешака који је једва дошао до мене!“ наш пешак одла- зи, окреће леђа табли одједном он чује грају противнички краљ, погнуте гла- ве предаје партију ето, колико је наш пешак разумео партију! неко је рекао да је шах живот у малом да ли ми често размишљамо као поменути пешак? ето, као што пешак није разумео план свог војсковође, тако ни весна није разуме- ла шта треба да тражи од бога – неки се правдају да је данас време „модерно“ свако је време за себе „мо- дерно“, али свето писмо каже да се времену не треба уподобљавати него се у њему треба преображавати, и то пр- во себе, па онда своју децу а ко није у цркви, не може ни разумети те свете речи зар није главни разлог уподобља- вања времену – слаба и млака вера код хришћана? – слажем се да ли је застарело пози- вати на предбрачну и брачну верност? ви, млади, ћете ми рећи: „па, сви то раде“! прво, знам сигурно да то сви не раде, а друго, ако сви нешто раде, то ни- је оправдање за мене да и ја то радим око ноја су сви грешили, а он није че- сто чујете да у предузећима „сви краду“ хоћете ли и ви красти кад се запослите? – помињете шах сигурно га волите и играте? – шах сам заволео у детињству био сам пионирски и омладински првак бе- ограда када сам почео да студирам, на- многодетне хришћанске породице новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 57 пустио сам шах, али у познијим година- ма, вратио сам се тој лепој игри већ 17 година на богословском факултету по- стоји шаховски клуб „богослов“ екипа игра у квалитетној лиги београда рад у клубу за мене представља вид активног одмора – човек себе вреднује и остварује у другом човеку то подразумева излазак из себе како изаћи из себе да би себе превредновао од егоисте у филантро- па? има ли таквих примера у старом завету? – цео живот јесте и треба да буде слу- жење другима жртва, ако се ради из љубави, не пада тешко нема изразитих примера у старом завету – да ли хуманитарну акцију – „битка за бебе“, доживљавате као делић све- тлости људске савести? – да, ту видим помоћ у инкубаторима и ослобађању пореза за младе родите- ље, тако да ми се та идеја свиђа – имате ли вашу поруку охрабрења породицама које избегавају многодетство? – прегаоцу и бог помаже ко је дао зу- бе, даће и за зубе – слично каже и ваш земљак, про- та илија ђурић: „ко је дао уста, даће и храну“ реците нам неки незаборавни породични догађај или анегдоту – има их много, али за ову прилику само једна пре више година, сладолед је био до- ста доступан постојали су штапићи, па- ковања од 800 и од 2400 грама ушао сам у радњу да купим паковање од 2400 грама затражио сам: „дајте ми породично пако- вање сладоледа“ продавачица ми је рекла: „немамо“, јер није било паковања од 800 грама показао сам прстом и рекао: „па, ево га?“ одговорила ми је: „то је хотелско паковање“ – да ли знате још неке многодетне по- родице и да ли се са њима дружите? – један колега из цркве ружице има петоро деце и две ћерке нам се друже – кад говорите о вашој породици, ни- кад не заборављате да нагласите заслуге и пожртвованост ваше супруге, десан- ке увек, некако поносно и нежно каже- те: „ја имам жену“! – да то је истина, али бих још додао – „жену, која је хтела и волела да ра- ђа“ али, и ја, такође да ме неко пита: „да ли би више волео да имаш двоје деце и седам књига“? – одговорио бих: „не, хвала“ да ме неко пита: „дали би више волео да имашдвоједеце и седам књига“? – одговорио бих: „не,хвала“ 58 l православни мисионар l 6/2012 повратак у очев дом мој пут у православље је почео пре око 12 година, у санкт петербургу у русији су- пруга и ја смо били у процесу усваја- ња двоје деце када сам обишао древни православни храм св исака био сам задивљен и посматрао сам са страхо- поштовањем све иконе исуса христа, богомајке и светих док сам био ту, приметио сам групу руских војника који су такође дошли да обиђу цркву „шта је ово!? мислио сам да је руси- ја безбожна, атеистичка, комунистич- ка земља?“ и у апартману у којем сам одсео такође се налазила једна икона она је изгледа за мене представљала „прозор у православље“: древну веру руског народа био сам припадник различитих проте- стантских деноминација; од баптистич- ке преко мормонске до презвитеријанске цркве нисам био ни свестан да постоји православна црква црквена историја није била битна ни у једној цркви које сам био члан (уобичајено су за почетак своје историје узимали реформацију!) мисао о овој историјској „грешци“ ће ми се касније врзмати по глави једно три године касније мој се живот окренуо наглавачке прошао сам кроз тежак развод, губитак дома и посла ка- да сам се у то време окренуо ка својој цр- кви, нисам наишао на охрабрење нити на утеху и моја вера је почела да слаби убрзо након тога, опет сам обила- зио русију жена која је била наш тури- стички водич је и сама била обраћеник у православље наш разговор је опет заголицао моју радозналост и обновио сам своја претходна искуства и питања у вези са православном црквом и исто- ријом цркве уопште сазнао сам да се са падом комунизма 1991 године велики број руса вратио својим древним коре- нима – православној вери; да су старе црквене зграде обнављане и да се сада у њима редовно служи, као и да нова руска влада сада заправо охрабрује хришћан- ско учење јер је оно помогло да грађани постану бољи у московском кремљу, срцу „империје зла“, било је бар четири цркве и музеј које сам посетио – у којима се налазе света писма стара стотинама година, иконе и други артефакти гледао сам веру и цркву која је још увек жи- ва, након 1000 година и након жестоких из русије с љубављу нисам био ни свестанда постоји православна црква превод са енглеског: маријана петровић новембар/децембар 2012 l православни мисионар l 59 прогона све то је подстакло моју љубо- питљивост и утицало је на то да и даље истражујем када сам се преселио у вилијамспорт (пенсилванија), моја вера је донекле обновљена – вратио сам се свом проте- стантском васпитању и посећивао сам цркве различитих деноминација ужи- вао сам у музици и друштву али сам по- стајао све више разочаран недостатком било какве суштине у вери која се испо- веда „где је њихова свест о историји, о раној цркви, о апостолском учењу?“ не- што је недостајало моје срце је жудело за русијом – и за православном црквом! почео сам да читам и проучавам све што би ми до- пало шака открио сам да православна црква датира из првог века, да апостол- ско прејемство траје и данас; да у обла- стима у којима су апостоли проповеда- ли и данас углавном живе православни; да протестантска реформација није би- ла реакција на православну већ на ри- мокатоличку цркву; да је православна црква у живом континуитету са цр- квом која је откривена у светом писму, са литургијским богослужењима, све- тим тајнама, духовном дисциплином и правцем који одговара данашњици! у светлости ових открића, запитао сам се: „ако апостолска црква још увек посто- московски кремљ открио сам да православна црквадатира из првог века,да апостолско прејемство траје иданас;дау областимау којима суапостоли проповедали иданас углавном живе православни 60 l православни мисионар l 6/2012 ји, зашто ја нисам део ње – зашто нисам православан?“ док сам још увек ишао у протестант- ску цркву, разговарао сам са људима о свом путовању у русију у сред једног таквог разговора, сазнао сам (и био сам изненађен кад сам то чуо) да у вилијам- спорту постоји православна црква – са- грађена од старих балвана један при- јатељ, грк, који је био парохијанин те цркве, лично ме је позвао да дођем сећам се како сам се први пут парки- рао на паркингу храма часног крста и како сам само зурио у храм личио је на неке од храмова које сам виђао по руси- ји мислим да сам то урадио три пута пре него што сам на крају скупио хра- брости да заиста одем на службу једног недељног јутра сам се пробудио и рекао себи: „данас је тај дан данас улазим у ту цркву“ када сам отворио огромна дрвена врата храма, изгледало је као да сам започео ново поглавље у свом живо- ту било је то нешто потпуно другачи- је: као небеса на земљи свеће, иконе, тамјан, богослужење, стајање и појање су били духовно запању
Свеска: 328 | Свето писмо
... Фотографија на насловној страни корице: „Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем“ (1Кор 4, 15) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: „Хоћу пак да знате, браћо, да је оно што се збило са мном само допринело напретку јеванђеља Тако да сав царски суд и сви остали знају да сам у оковима за Христа“ (Флп 1, 12–13) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Пролог Јеванђеља по Јовану, Милешевско јеванђеље, 15 век фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Храм Св Апостола и Јеванђелисте Луке на Кошутњаку фото: ђакон Драган С Танасијевић PRAVOSLAVNI m свеска 328, новембар / децембар 2012 isionar Реч уредника Свето Писмо у животу Цркве 2 Старечник „Мањи“ дарови старца Пајсија 4 Светачник Кратак осврт на питање права жена у духу светоотачке традиције 7 Александар Шморел – пример отпора 10 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свеши Јован Злашоусши: Беседа на 119 псалам 13 Хришћанска етика Господе, немам човека 20 За живот света 25 Тема броја Књига са седам печата 29 Књига љубави 32 Свето Писмо у Православној Цркви 36 Свето Писмо – књига Литургије 40 Библијски музеји у свету 46 Многодетне хришћанске породице Породица Милин 48 Повратак у Очев дом Из Русије с љубављу 58 Хришћанство и савремени свет Како је Деда Мраз заменио Светог Николу 61 стране 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 6/2012 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР : Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата
... Фотографија на насловној страни корице: „Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем“ (1Кор 4, 15) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: „Хоћу пак да знате, браћо, да је оно што се збило са мном само допринело напретку јеванђеља Тако да сав царски суд и сви остали знају да сам у оковима за Христа“ (Флп 1, 12–13) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Пролог Јеванђеља по Јовану, Милешевско јеванђеље, 15 век фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Храм Св Апостола и Јеванђелисте Луке на Кошутњаку фото: ђакон Драган С Танасијевић PRAVOSLAVNI m свеска 328, новембар / децембар 2012 isionar Реч уредника Свето Писмо у животу Цркве 2 Старечник „Мањи“ дарови старца Пајсија 4 Светачник Кратак осврт на питање права жена у духу светоотачке традиције 7 Александар Шморел – пример отпора 10 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свеши Јован Злашоусши: Беседа на 119 псалам 13 Хришћанска етика Господе, немам човека 20 За живот света 25 Тема броја Књига са седам печата 29 Књига љубави 32 Свето Писмо у Православној Цркви 36 Свето Писмо – књига Литургије 40 Библијски музеји у свету 46 Многодетне хришћанске породице Породица Милин 48 Повратак у Очев дом Из Русије с љубављу 58 Хришћанство и савремени свет Како је Деда Мраз заменио Светог Николу 61 стране 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 6/2012 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР : Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата
Одреднице:
21
Свеска: 329 | Хришћанска књижевност
...значајно сведочи нам при- мер породице у сунаму наговештавањеВАСКРСЕЊА
📌
за време својих путовања по јевреј-
ској царевини пролазио је јелисеј кроз
сунам, а онде беше богата жена, која га
позва да обедује
...значајно сведочи нам при- мер породице у сунаму наговештавање
МЕТА инфо: Р:19477 К:152139 Д:84
| Свеска 329 |
Свеска: 329 | Хришћанска књижевност
... божијем пророцима, свеште- ницима, учитељима и родитељима ука- зујући њима поштовање ми прослављамо бога име над свим именима се не сме олако или непромишљено изговарати када га изговарају анђели заклањају сво- је лице колико је љубазност, поштовање и гостољубље значајно сведочи нам при- мер породице у сунаму наговештавање васкрсења за време својих путовања по јевреј- ској царевини пролазио је јелисеј кроз сунам, а онде беше богата жена, која га позва да обедује са породицом пророк је почаствован и смештајем за одмор у спокојству и миру у њиховом дому није било деце: и зато је бог наградио гостољубиву породицу дарујући им сина на том делу бог је хтео да се про- слави и да покаже човеку назначење његово, да је створен за живот вечни дете је одрасло у дечака, који је ишао са жетеоцима на њиве под пшеницом једнога дана дете се разболело од пре- велике врућине пожали се дечак оцу своме на болове у глави, „а отац га од- несе матери његовој, и леже на крилу њезину до подне и умре тада отиде она горе, и намести га у постељу чове- ка божијег, и затворивши га изиђе“ (2 цар 4, 20–21) у свом очајању, сунам- ка је одлучила да нађе божијег проро- ка и да затражи његову помоћ јелисеј је тада био на брду кармилу, где га је нашла и открила му тугу своју када су стигли до куће, пророк је отишао у собу у којој је лежало дете, „и ушав- ши затвори се с дететом, и помоли се господу потом стаде на постељу, и леже на дете, метнувши уста своја на уста детету, и очи своје на очи његове, и дланове своје на његове дланове, и пружи се над њиме, те се загреја тело детету, и отвори дете очи своје“ (2 цар 4, 34–35) вера ове жене била је награђена – бог животодавац је преко слуге свога јелисеја вратио њеног сина у живот „од гроба ћу их избавити, од смрти ћу их сачувати, где је, смрти, помор твој? где је, гробе, погибао тво- ја?“ (ос 13, 14) тако је пророк јели- сеј сједињавао чудесна дела са речима проповеди народу, предназначавајући долазак господа исуса христа, ова- плоћеног бога логоса чији је слуга био, и који ће у телу људском проповедати и чудотворити као нико до тада аутор служи као парох у белановици, епархија жичка јелисеј је у народу саопштава вољу божију подучава пророчке синове чудима божијим доноси мир и радост израиљу стари завет јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 13 пећина пастира – пастирско поље у пећину пастира стиже се када се из витлејема преко поља воаз крене ка манастиру светог саве освеће- ног на великој пољани воаз патријарх јаков је чувао своја стада, цар давид на мегдану убио филистејског дива голијата (1 сам 17, 48–50), а пастири чули песму анђела небеских (лк 2, 13–14) овде је своју монашку келију, непосредно поред нове веће цркве, имао један од бивших игумана манастира светог саве осве- ћеног, добри старац архимандрит сера- фим који је имао радост детињег срца да би своја стада заштитили од ди- вљих животиња из пустиње, јеврејски пастири су на овом светом месту ноћу стражарили пећина је била једно од ме- ста за склањање од невремена при овим стражама од ње је царица јелена 324 г начинила малу цркву, посветивши је светом јосифу обручнику богородичи- ном, не слутивши да ће то бити једини храм посвећен овом светитељу ово је друга по реду црква, изграђена одмах по- света земља пећина је била једно од места за склањање јеврејских пастира од невремена при ноћним стражама од ње је царица јелена 324 г начинила малу цркву, посветивши је светом јосифу обручнику богородичином улаз у цркву посвећену светом обручнику богородичином јосифу хаџи драган б поповић 14 l православни мисионар l 1/2013 сле витлејемске, и то од стране највећих задужбинара у светој земљи мозаици из тог времена су делимично сачувани и сведоче да је вера „нешто што стално успева и не пролази, иако неко по нешто и поквари“ у књизи о јову читамо како су анђели клицали када је бог стварао земљу (јов 38, 7) после прародитељског греха они су вековима ћутали, а тада је поново дошао тренутак да проговоре и кличу бог се поново прослављао на зе- мљи, а људи добијали мир јеванђеље кличе: „слава на висини богу и на зе- мљи мир, међу људима добра воља“ (лк 2, 14) због чистоте њихових срца, ан- ђели ће прво пастирима благовестити о рођењу месије – изнад чистог срца небо је стално отворено, а бог проналази са- раднике на сваком месту и у било које време тако су, као што видимо, о рође- њу богомладенца прво преко пастира благовештени представници изабраног народа, док ће потом бити обавештени „звездом“ и незнабожачки народи преко мудраца од истока, с обзиром да је хри- стос дошао на свет да спасе све људе према једном предању, прве поклоне од људи христос је добио од пастира: бело јагње, ојагњено истога дана када се и спаситељ света родио но највећи по- клон богу је душа човекова која је дошла у пуноћу раста мере христове (еф 4, 13) напојивши се светињом свете земље такви, истински поклоници, ћутећи го- воре о добром призиву поклоништва када посте имају страх од греха, пра- штају и мисле о речима светог јована златоустог: „узалуд постите, мрзећи, не праштајући другима, јер и демони не једу ништа, а не воле човека“ реч божија се прима или прогони неко свето пи- смо види као хлеб вечног живота, а неко га види и прима само као мрве које му се чине безначајне тако је и са поклоници- ма који свету земљу виде као отворени коверат из кога свако може да извуче и прочита најинтимнији садржај неба, али га само мудри исписују спасењем сведочећи истину у своме веку аутор је вероучитељ у архиепископији београдско-карловачкој света земља крајолик поља пастира јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 15 сусрет са христом нуклеус хришћанске вере јесте сусрет са христом „дођи и види“ – прве су речи које христос упућује својим ученицима пре извесног времена на неким сајтовима могли смо да прочи- тамо интервју са оцем игуманом петром мешериновим из руске пра- вославне цркве наслов текста гласи: „тужно је што млади одбацују цркву као терет“ тема разговора је била зашто двотрећински број деце из православ- них породица, која су била васпитана у православном духу, у адолесцентном периоду напуштају црквени начин жи- вота? где, како и због чега се губи њихо- ва оцрквовљеност? одговори оца игумана били су отворе- ни, искрени, храбри, директни „суро- во“ истинити истакао је да омладина не одлази из православне цркве, већ из са- времене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске цркве – заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина скром- ност, мудрост, неподлегање стихији са- временог света површно православље гуши сваку духовност и емоционалност хипертрофирана богослужбено – ди- сциплинарна страна црквеног живота, „мораш“ и „не смеш“, забране и (намет- нуте) обавезе само удаљавају младе људе од цркве ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема зато што нису добили право хришћан- ско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са христом, а „црква без христа“ код адолесцената – који сваки ауторитет доводе у питање – може изазвати само револт и одбаци- вање јер, ако је дошло до живог сусрета с христом, од њега се не може отићи живот у христу виктор вицановић старац тадеј витовнички 16 l православни мисионар l 1/2013 „куда бих отишао од духа твог и од лица твога куда бих побегао?“ (пс 139, 7) цр- ква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са христом јачао и развијао се – истиче отац петар мешеринов дођи и види нуклеус хришћанске вере јесте сусрет са христом „дођи и види“ – прве су речи које христос упућује својим уче- ницима позива их да се сретну и „оку- се“ сладост његове науке, да искусе ра- дост јеванђеља сетимо се како ученици клеопа и, претпоставља се, лука, после сусрета са васкрслим господом говоре један другом: „не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?“ слично искуство сусрета са христом имамо и у преобра- ћању апостола павла: „савле, савле, за- што ме гониш? а он рече: ко си ти, го- споде? а господ рече: ја сам исус којега ти гониш“ после тога три дана апостол павле није видео, нити је јео и пио истински сусрет са христом изазива тектонске, дубинске промене цело чо- веково биће доживљава преображај јер сусрет са христом открива божанску димензију и небеску перспективу по- стојања тај сусрет открива боголикост наше личности пробуђена боголикост из сусрета са христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности „свагда видим пред собом господа“ (пс 16, 8) – узвикује псалмопевац за данашњег човека, маловерног и огру- белог, овај стих је само поетска фигу- ра, јер ко може рећи да стално пред собом види господа данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже бога, и „који су ради стајати пред лицем тво- јим, боже јаковљев“(пс 24 ,6) стајати пред лицем божијим јесте велики иза- зов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред њега два српска великана ми смо у нашој цркви у скорије вре- ме имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели господа били су то блаженопочивши патријарх павле и архимандрит тадеј потписнику ових редова остаће у трајном памћењу бо- гослужења у саборној цркви прве не- деље ускршњег поста када је патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама сво- јим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити господу као да је хтео да поручи исто што и стих „свагда видим пред собом господа“ други пример из живота патријарха павла јесте анегдота која се одиграла у постоји мистерија сусрета са христом некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били патријарх павле или отац тадеј, ни јеванђељска мудрост и лепота, ни свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота живот у христу јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 17 призрену тада, као владика рашкопри- зренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика бо- гословије која је ишла у истом правцу нису га приметили, причали су необа- везно, а један од њих је гунђао и негодо- вао: „докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!“ патри- јарх павле му је пришао и рекао: „мора- ћеш све док не будеш хтео“ порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се сре- ли са христом не морају да му служе – они желе да му служе отац тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин све- дочио шта значи стајати пред лицем божијим у својим бе- седама он је о господу гово- рио са пуно љубави и дивље- ња, показујући своју веру и присност са господом са- ветовао је: „молите господа као највећег пријатеља, од срца и искрено“ „видеће- мо како ће господ да устроји ствари“ „права истина је она коју вам господ откри- је“ „ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпли- кујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим господу све се разреши на најбољи начин“ слуша- јући оца тадеја имали смо снажан утисак да је хри- стос ту међу нама, да он није далеки и скривени бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на литургије које је отац служио) да је са нама „у све дане до свршетка века“ (мт 28, 20) тајна сусрета ипак, постоји мистерија сусрета са христом некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били патријарх павле или отац тадеј, 18 l православни мисионар l 1/2013 ни јеванђељска мудрост и лепота, ни свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота једноставно нема рекције зашто је то тако, остаће тајна да ли разлози леже у огреховље- ности конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационал- ности, материјалистичком поимању света? у сваком случају, и поред тога што господ стално „стоји на врати- ма и куца“(отк 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за христа, за веру и за његову спасоносну науку лични сусрет са христом не може заменити ни теологија, ни обред, бо- гослужење, морал или света тајна све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према њему многи ће злурадо или из охлад- нелог срца приговорити да „сусрет са христом“ није ништа друго до песнич- ка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог са- држаја греше место сусрета је људско срце оно након додира са истином и христовом љубављу почиње да се мења уместо љубави према себи, јавља се љубав према богу уместо безбри- жности и лагодности живљења – страх божији и продоран глас савести уме- сто угађања себи, служење богу уме- сто осуђивања и оговарања, самилост и праштање уместо бављења триви- јалностима, осећај за свето и узвише- но дакле, „ако је ко у христу – нова је твар“ (2 кор 5, 17) порука младим људима: ако до сада нисте срели христа, само изразите јаку жељу да се то догоди све остало је у божијим рукама он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити аутор је психолог у деветој београдској гимназији з а молитву оче наш можемо слобод- но рећи да је по свему нај најсветија, јер нас је њој поучио сам син божији најстарија, јер потиче са самог почетка хришћанства, записана руком јеванђели- ста матеја и луке најдубља, јер су је мно- ги оци цркве тумачили и из ње изводили предивне богословске истине најчешћа, јер је неизоставни део сваке свете литур- гије, сваке личне молитве и молитвеног правила ова узвишена молитва господња је права ризница богословских тема, ризни- ца божанских истина прави драгуљ над драгуљима, не само међу јеванђелским и другим библијским и хришћанским тек- стовима, већ свеукупног хришћанског, живог литургијског предања за који год редак из ове господње молитве да се до- такнемо, могли бисмо написати књигу, отворити поглавље о хришћанској догма- тици, беседити заиста, право стваралач- ко семе надахнуће хришћанског богосло- вља за сва времена и векове хлеб на овом месту желели бисмо да се по- забавимо, не више до само једном ми- шљу, једном реченицом из ове предивне молитве то је део о мољењу хлеба „хлеб наш насушни дај нам данас“, како пре- носи јеванђелиста матеј (мт 6, 11) или „хлеб наш насушни дај нам сваки дан“, како преноси јеванђелиста лука (лк 11, 3) питање гласи: који хлеб овде моли- мо? свети оци, као и савремене егзегете, тумачили су ово место на више начина по једнима, то је евхаристијски хлеб, од- носно тело христово (наш свети влади- ка николај велимировић, рецимо, тако александар милојков живот у христу литургијски живот јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 19 је тумачио у својој књизи вера светих) по другима (најпознатији међу њима је свети максим исповедник и његово ту- мачење молитве оче наш), овде се ради о уобичајеном хлебу, о храни која нам је неопходна за живот такође, постоје и ту- мачења која обједињују два претходна, те под „насушним хлебом“ подразумевају и евхаристијски и уобичајени хлеб (свети филарет московски, на пример, у свом катихизису) но, иако овде имамо, та- корећи, три егзегетска приступа питању „насушног хлеба“, мишљења смо да се ова тумачења не искључују, те да је свако од њих исправно тумачењски кључ егзегетски кључ који нам је овде потре- бан јесте лингвистичка и литургијска ана- лиза датог текста али, не одвојено већ ин- тегрисано лингвистичка анализа унутар литургијског говора, смисао речи унутар литургијске стварности мишљења смо да је то аутентични кључ за разумевање и библије у целости, као богослужбене, литургијске књиге како ћемо даље виде- ти, ниједно од наведених тумачења овог одељка из господње молитве не одступа од литургије, као егзегетског кључа хлеб који се у молитви тражи, у старо- грчком изворнику, назива се „епиусиос“ тај придев има следећа могућа значења: дневни, свакодневни, одређен за идући дан, одређен за будућност, те оно ште је насушно потребно, неопходно за живот пођимо сада у трагање за смислом ре- ченог „тон артон имон тон епиусион“ – „хлеб наш насушни“, онај који нам је неоп- ходан за данас иште се од бога неопходна храна за човеков живот, у, да тако кажемо, уобичајеном смислу – обична, свакоднев- на храна, човеку потребна ово показу- је једну димензију свете литургије као икона царства божијег, она је присуство тог, за нас будућег царства сада и овде насушни хлеб хлеб наш насушни дај нам данас (мт 6, 11) 20 l православни мисионар l 1/2013 али, на један парадоксалан начин – сада и овде, али још увек не света литургија је реалност искорака из историје који бива у самој историји зато је света литургија онтолошки испреплетана будућим (ес- хатолошким) и садашњим (историјским) бићем епицентар тог укрштања је управо хлеб који у молитви иштемо овде, како рекосмо, видимо искање хлеба који нам је потребан за свакодневни живот свакако, ово је историјска нит свете литургије баш као што су и јектенија „за благорастворење ваздуха“, „за изобиље плодова земаљских“, „за времена мирна“ и др хлеб незалазног дана међутим, хлеб који нам је потребан да- нас, „тон артон имон тон епиусион“, зна- чи и хлеб незалазног дана, хлеб царства божијег – тело господа исуса христа ово „данас“ значи и присуство дана који чекамо јер, света литургија јесте икона дана, осмог, оног који иде после историј- ског, седмог, суботњег дана – икона вечног спокоја у царству божијем на то посеб- но указује „епиусиос“ у значењу следећег, будућег дана „тон артон имон тон епиу- сион“ је, дакле, неопходни хлеб одређен за будући (дан) век – сам господ исус христос, који на више места себе поисто- већује са хлебом вели: „хлеб је божији (о артос ту тхеу) који силази са неба и даје живот свету“ (јн 6, 33) и гле, како му апостоли говоре исто оно што и ми иште- мо у молитви господњој: „господе, дај нам свагда тај хлеб!“ (јн 6, 34; уп лк 11, 3: „хлеб наш насушни дај нам сваки дан“) господ потом даје тумачење: „ја сам хлеб живота (о артос тис зоис)“ (јн 6, 35) та- кође, христос своје тело поистовећује са (евхаристијским) хлебом у парекселанс литургијском догађају тајне вечере (мт 26, 26; мк 14, 22; лк 22, 19) те његове речи чујемо на свакој светој литургији: „узмите, једите ово је тело моје“ надсуштаствени хлеб јасно је да је ово она друга, есхатолошка нит свете литургије има тумача који придев „епиусиос“ разумевају као „над- сушти“ (митрополит антоније блум, на- учимо се молитви) лингвистички овај придев, мишљења смо, ипак се не би мо- гао тако превести, мада звучи слично са старогрчким придевом „иперусиос“, што значи „надсушти“, „натприродни“, наиме бог тај придев срећемо у прелепом бо- литургија у себи садржи историју и есхатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво литургијски живот јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 21 жићном кондаку светог рована мелода (слаткопојца) „дјева днес“ („данас дје- ва“, грч: „и партхенос симерон“) кондак каже: „данас дјева рађа надсуштога“ (грч: „и партхенос симерон, тон иперу- сион тикти“) „иперусиос“ звучи слич- но као „епиусиос“, али ипак немају исто значење предлог „ипер“ (над, изнад) је, иначе, веома често употребљаван у отач- кој књижевности, посебно у традицији (псеудо) дионисија ареопагита имао је улогу да означи оно што је изнад, у сми- слу изван овога света, онострано, транс- цендентно (= недоступно људском пој- мовном знању) зато су оци обичавали да уз придеве које приписују богу ставља- ју предлог „ипер“ (над), па је бог називан „наддобрим“, „надмудрим“, итд прилог „над“ (ипер), дакле, нема улогу да покаже како је, рецимо, божија доброта већа од људске не, већ овде „над“ означава онто- лошко, а не квалитативно својство бог је, тако, наддобар (грч: „иперагатос“), јер је његова доброта потпуно изван искуства доброте овога света, онострана доброта – сасвим нешто друго, од онога што човек у искуству овога света може појмити у том смислу, „иперусиос“ значи „који није од овог света“, „трансцендентан“, „оно- стран“, „надсуштаствен“ (од грч „ипер“ – над и „усиа“ – суштина, биће) но, ово је лингвистичка анализа и по њој придеви „епиусиос“ и „иперусиос“ немају исто- ветно значење међутим, у литургијском контексту, како смо видели, „епиусиос“ има и значење „иперусиос“, тако да се ту- мачење митрополита блума не може ис- кључити у том литургијском контексту, придев „епиусиос“, по нашем мишљењу, много ефектније изражава богочовечан- ску и историјскоесхатолошку реалност свете литургије „иперусиос“ је придев који се тиче само бога, непримењив је на оно изнад чега је – на створени свет у том смислу, надсуштаствени хлеб („иперуси- ос артос“) био би оксиморон тај непре- мостиви јаз између суштина два света, бога и човека, премошћује личност сина божијег, његово присуство као овапло- ћеног и васкрслог богочовека управо тај мост представља света литургија – као присуство богочовека христа литургија опомиње са своје две нити, историјском и есха- толошком, коју смо, надамо се, показали кроз синтагму „насушни хлеб“, света литургија говори и опомиње – на две бриге о човеку у својој есхатолошкој нити, она опомиње да нема места очаја- њу и да живот и радост имају коначну реч у односу на историјску патњу и смрт но, у својој историјској нити, она носи јаде и муке палог и смртног човечанства опомиње да црква није само учешће у есхатону, већ и брига о смртном, стра- далном и потребитом човеку света ли- тургија је крст и васкрсење она је брана есхатолошком утопизму и историјском, егзистенцијалном трагизму опомиње есхатологисте и есхатомахе, једнако као и историцисте и историомахе идеали- сте и материјалисте пита: „где ти је чо- век?“ садашњи и будући фасцинантно, видимо како је дубо- ко и вишеструко литургијско значење синтагме „епиусиос артос“ (насушни хлеб) та синтагма просто дише светом литургијом и на један предиван начин укршта и сједињује две реалности које литургија у себи садржи, историју и ес- хатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво заиста, сва мудрост, све истине, цела догматика, сва хришћанска књижевност и умет- ност, цео хришћански живот налазе се у светој литургији хришћанство за- право јесте света литургија аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији 22 l православни мисионар l 1/2013 тема броја: хришћанска књижевност јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 23тема броја у књижевности се постављају мно- ги проблеми и питања која се раз- матрају и у теологији међутим, литература и уопште уметност имају слободнија полазишта и флексибил- није форме стварања идеје се у књи- жевности саопштавају на први поглед необавезно идеје јесу ликови, одно- сно јунаци неког романа су живе идеје по томе се између осталог и разлику- је вредна књижевност од оне која то није тај критеријум се, штавише, може применити и на философију: у плато- новим дијалозима на пример, који нам приказују идеје као вечно живе облике, тешко је потпуно раздвојити филосо- фију од књижевности привидна необавезност уметничког стварања омогућава писцу већу лепр- шавост мисли и раскошност форми него што је то случај у богословским и философским системима теолози су често унапред ограничени резултати- ма до којих „морају“ доћи у својим ис- траживањима па због тога и њиховом стваралачком полету прети опасност „окивања“ канонима и задатим ре- шењима наравно, канони као форме стварања и принципи црквеног живо- та имају свој дубљи смисао и оправда- ње у теологији, али ипак они стварао- цу треба да служе пре као координате на путу приближавања тајни него као фиксиране тачке које могу паралисати божанско надахнуће лични печат ауторов писац неминовно уноси нешто своје, лично и проживљено у ликове и фабу- ле које креира у књижевности нема оних широких уопштавања и апстрак- ција које тако често сусрећемо у систе- мима неких других мисаоних светова књижевник, мање или више утискује део себе у сваког од јунака и животних ситуација које осликава писац или пе- привидна необавезност уметничког стварања омогућава писцу већу лепршавост мисли и раскошност форми него што је то случај у богословским и философским системима хришћанска књижевност павле карастојковић 24 l православни мисионар l 1/2013 сник се мучи са самим собом, узнеми- равају га питања, проблеми, недоуми- це, животна искушења и све то налази свој уметнички израз у квалитетној књижевности уметничко дело је у том смислу онолико вредно колико његов творац успева убедљиво и аутентично да оваплоти свој богати унутрашњи свет и живот управо због тога у теологији и фи- лософији значајнију вредност имају, и већу пажњу привлаче она дела у којима читалац може да „види лик“ аутора и да доживи, макар делимично његову уну- трашњу драму и питања која из ње про- излазе академизам у овим областима често се третира веома критички чак и ако је реч о великим мисаоним синтеза- ма јер се у њима не види увек ауторова личност, аутентичност и непоновљи- вост вредним се сматрају она дела која су животна и доносе нешто ново, чак провокативно док кабинетско репроду- ковање онога што је већ створено, тешко м
... божијем пророцима, свеште- ницима, учитељима и родитељима ука- зујући њима поштовање ми прослављамо бога име над свим именима се не сме олако или непромишљено изговарати када га изговарају анђели заклањају сво- је лице колико је љубазност, поштовање и гостољубље значајно сведочи нам при- мер породице у сунаму наговештавање васкрсења за време својих путовања по јевреј- ској царевини пролазио је јелисеј кроз сунам, а онде беше богата жена, која га позва да обедује са породицом пророк је почаствован и смештајем за одмор у спокојству и миру у њиховом дому није било деце: и зато је бог наградио гостољубиву породицу дарујући им сина на том делу бог је хтео да се про- слави и да покаже човеку назначење његово, да је створен за живот вечни дете је одрасло у дечака, који је ишао са жетеоцима на њиве под пшеницом једнога дана дете се разболело од пре- велике врућине пожали се дечак оцу своме на болове у глави, „а отац га од- несе матери његовој, и леже на крилу њезину до подне и умре тада отиде она горе, и намести га у постељу чове- ка божијег, и затворивши га изиђе“ (2 цар 4, 20–21) у свом очајању, сунам- ка је одлучила да нађе божијег проро- ка и да затражи његову помоћ јелисеј је тада био на брду кармилу, где га је нашла и открила му тугу своју када су стигли до куће, пророк је отишао у собу у којој је лежало дете, „и ушав- ши затвори се с дететом, и помоли се господу потом стаде на постељу, и леже на дете, метнувши уста своја на уста детету, и очи своје на очи његове, и дланове своје на његове дланове, и пружи се над њиме, те се загреја тело детету, и отвори дете очи своје“ (2 цар 4, 34–35) вера ове жене била је награђена – бог животодавац је преко слуге свога јелисеја вратио њеног сина у живот „од гроба ћу их избавити, од смрти ћу их сачувати, где је, смрти, помор твој? где је, гробе, погибао тво- ја?“ (ос 13, 14) тако је пророк јели- сеј сједињавао чудесна дела са речима проповеди народу, предназначавајући долазак господа исуса христа, ова- плоћеног бога логоса чији је слуга био, и који ће у телу људском проповедати и чудотворити као нико до тада аутор служи као парох у белановици, епархија жичка јелисеј је у народу саопштава вољу божију подучава пророчке синове чудима божијим доноси мир и радост израиљу стари завет јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 13 пећина пастира – пастирско поље у пећину пастира стиже се када се из витлејема преко поља воаз крене ка манастиру светог саве освеће- ног на великој пољани воаз патријарх јаков је чувао своја стада, цар давид на мегдану убио филистејског дива голијата (1 сам 17, 48–50), а пастири чули песму анђела небеских (лк 2, 13–14) овде је своју монашку келију, непосредно поред нове веће цркве, имао један од бивших игумана манастира светог саве осве- ћеног, добри старац архимандрит сера- фим који је имао радост детињег срца да би своја стада заштитили од ди- вљих животиња из пустиње, јеврејски пастири су на овом светом месту ноћу стражарили пећина је била једно од ме- ста за склањање од невремена при овим стражама од ње је царица јелена 324 г начинила малу цркву, посветивши је светом јосифу обручнику богородичи- ном, не слутивши да ће то бити једини храм посвећен овом светитељу ово је друга по реду црква, изграђена одмах по- света земља пећина је била једно од места за склањање јеврејских пастира од невремена при ноћним стражама од ње је царица јелена 324 г начинила малу цркву, посветивши је светом јосифу обручнику богородичином улаз у цркву посвећену светом обручнику богородичином јосифу хаџи драган б поповић 14 l православни мисионар l 1/2013 сле витлејемске, и то од стране највећих задужбинара у светој земљи мозаици из тог времена су делимично сачувани и сведоче да је вера „нешто што стално успева и не пролази, иако неко по нешто и поквари“ у књизи о јову читамо како су анђели клицали када је бог стварао земљу (јов 38, 7) после прародитељског греха они су вековима ћутали, а тада је поново дошао тренутак да проговоре и кличу бог се поново прослављао на зе- мљи, а људи добијали мир јеванђеље кличе: „слава на висини богу и на зе- мљи мир, међу људима добра воља“ (лк 2, 14) због чистоте њихових срца, ан- ђели ће прво пастирима благовестити о рођењу месије – изнад чистог срца небо је стално отворено, а бог проналази са- раднике на сваком месту и у било које време тако су, као што видимо, о рође- њу богомладенца прво преко пастира благовештени представници изабраног народа, док ће потом бити обавештени „звездом“ и незнабожачки народи преко мудраца од истока, с обзиром да је хри- стос дошао на свет да спасе све људе према једном предању, прве поклоне од људи христос је добио од пастира: бело јагње, ојагњено истога дана када се и спаситељ света родио но највећи по- клон богу је душа човекова која је дошла у пуноћу раста мере христове (еф 4, 13) напојивши се светињом свете земље такви, истински поклоници, ћутећи го- воре о добром призиву поклоништва када посте имају страх од греха, пра- штају и мисле о речима светог јована златоустог: „узалуд постите, мрзећи, не праштајући другима, јер и демони не једу ништа, а не воле човека“ реч божија се прима или прогони неко свето пи- смо види као хлеб вечног живота, а неко га види и прима само као мрве које му се чине безначајне тако је и са поклоници- ма који свету земљу виде као отворени коверат из кога свако може да извуче и прочита најинтимнији садржај неба, али га само мудри исписују спасењем сведочећи истину у своме веку аутор је вероучитељ у архиепископији београдско-карловачкој света земља крајолик поља пастира јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 15 сусрет са христом нуклеус хришћанске вере јесте сусрет са христом „дођи и види“ – прве су речи које христос упућује својим ученицима пре извесног времена на неким сајтовима могли смо да прочи- тамо интервју са оцем игуманом петром мешериновим из руске пра- вославне цркве наслов текста гласи: „тужно је што млади одбацују цркву као терет“ тема разговора је била зашто двотрећински број деце из православ- них породица, која су била васпитана у православном духу, у адолесцентном периоду напуштају црквени начин жи- вота? где, како и због чега се губи њихо- ва оцрквовљеност? одговори оца игумана били су отворе- ни, искрени, храбри, директни „суро- во“ истинити истакао је да омладина не одлази из православне цркве, већ из са- времене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске цркве – заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина скром- ност, мудрост, неподлегање стихији са- временог света површно православље гуши сваку духовност и емоционалност хипертрофирана богослужбено – ди- сциплинарна страна црквеног живота, „мораш“ и „не смеш“, забране и (намет- нуте) обавезе само удаљавају младе људе од цркве ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема зато што нису добили право хришћан- ско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са христом, а „црква без христа“ код адолесцената – који сваки ауторитет доводе у питање – може изазвати само револт и одбаци- вање јер, ако је дошло до живог сусрета с христом, од њега се не може отићи живот у христу виктор вицановић старац тадеј витовнички 16 l православни мисионар l 1/2013 „куда бих отишао од духа твог и од лица твога куда бих побегао?“ (пс 139, 7) цр- ква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са христом јачао и развијао се – истиче отац петар мешеринов дођи и види нуклеус хришћанске вере јесте сусрет са христом „дођи и види“ – прве су речи које христос упућује својим уче- ницима позива их да се сретну и „оку- се“ сладост његове науке, да искусе ра- дост јеванђеља сетимо се како ученици клеопа и, претпоставља се, лука, после сусрета са васкрслим господом говоре један другом: „не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?“ слично искуство сусрета са христом имамо и у преобра- ћању апостола павла: „савле, савле, за- што ме гониш? а он рече: ко си ти, го- споде? а господ рече: ја сам исус којега ти гониш“ после тога три дана апостол павле није видео, нити је јео и пио истински сусрет са христом изазива тектонске, дубинске промене цело чо- веково биће доживљава преображај јер сусрет са христом открива божанску димензију и небеску перспективу по- стојања тај сусрет открива боголикост наше личности пробуђена боголикост из сусрета са христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности „свагда видим пред собом господа“ (пс 16, 8) – узвикује псалмопевац за данашњег човека, маловерног и огру- белог, овај стих је само поетска фигу- ра, јер ко може рећи да стално пред собом види господа данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже бога, и „који су ради стајати пред лицем тво- јим, боже јаковљев“(пс 24 ,6) стајати пред лицем божијим јесте велики иза- зов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред њега два српска великана ми смо у нашој цркви у скорије вре- ме имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели господа били су то блаженопочивши патријарх павле и архимандрит тадеј потписнику ових редова остаће у трајном памћењу бо- гослужења у саборној цркви прве не- деље ускршњег поста када је патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама сво- јим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити господу као да је хтео да поручи исто што и стих „свагда видим пред собом господа“ други пример из живота патријарха павла јесте анегдота која се одиграла у постоји мистерија сусрета са христом некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били патријарх павле или отац тадеј, ни јеванђељска мудрост и лепота, ни свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота живот у христу јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 17 призрену тада, као владика рашкопри- зренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика бо- гословије која је ишла у истом правцу нису га приметили, причали су необа- везно, а један од њих је гунђао и негодо- вао: „докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!“ патри- јарх павле му је пришао и рекао: „мора- ћеш све док не будеш хтео“ порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се сре- ли са христом не морају да му служе – они желе да му служе отац тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин све- дочио шта значи стајати пред лицем божијим у својим бе- седама он је о господу гово- рио са пуно љубави и дивље- ња, показујући своју веру и присност са господом са- ветовао је: „молите господа као највећег пријатеља, од срца и искрено“ „видеће- мо како ће господ да устроји ствари“ „права истина је она коју вам господ откри- је“ „ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпли- кујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим господу све се разреши на најбољи начин“ слуша- јући оца тадеја имали смо снажан утисак да је хри- стос ту међу нама, да он није далеки и скривени бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на литургије које је отац служио) да је са нама „у све дане до свршетка века“ (мт 28, 20) тајна сусрета ипак, постоји мистерија сусрета са христом некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били патријарх павле или отац тадеј, 18 l православни мисионар l 1/2013 ни јеванђељска мудрост и лепота, ни свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота једноставно нема рекције зашто је то тако, остаће тајна да ли разлози леже у огреховље- ности конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационал- ности, материјалистичком поимању света? у сваком случају, и поред тога што господ стално „стоји на врати- ма и куца“(отк 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за христа, за веру и за његову спасоносну науку лични сусрет са христом не може заменити ни теологија, ни обред, бо- гослужење, морал или света тајна све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према њему многи ће злурадо или из охлад- нелог срца приговорити да „сусрет са христом“ није ништа друго до песнич- ка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог са- држаја греше место сусрета је људско срце оно након додира са истином и христовом љубављу почиње да се мења уместо љубави према себи, јавља се љубав према богу уместо безбри- жности и лагодности живљења – страх божији и продоран глас савести уме- сто угађања себи, служење богу уме- сто осуђивања и оговарања, самилост и праштање уместо бављења триви- јалностима, осећај за свето и узвише- но дакле, „ако је ко у христу – нова је твар“ (2 кор 5, 17) порука младим људима: ако до сада нисте срели христа, само изразите јаку жељу да се то догоди све остало је у божијим рукама он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити аутор је психолог у деветој београдској гимназији з а молитву оче наш можемо слобод- но рећи да је по свему нај најсветија, јер нас је њој поучио сам син божији најстарија, јер потиче са самог почетка хришћанства, записана руком јеванђели- ста матеја и луке најдубља, јер су је мно- ги оци цркве тумачили и из ње изводили предивне богословске истине најчешћа, јер је неизоставни део сваке свете литур- гије, сваке личне молитве и молитвеног правила ова узвишена молитва господња је права ризница богословских тема, ризни- ца божанских истина прави драгуљ над драгуљима, не само међу јеванђелским и другим библијским и хришћанским тек- стовима, већ свеукупног хришћанског, живог литургијског предања за који год редак из ове господње молитве да се до- такнемо, могли бисмо написати књигу, отворити поглавље о хришћанској догма- тици, беседити заиста, право стваралач- ко семе надахнуће хришћанског богосло- вља за сва времена и векове хлеб на овом месту желели бисмо да се по- забавимо, не више до само једном ми- шљу, једном реченицом из ове предивне молитве то је део о мољењу хлеба „хлеб наш насушни дај нам данас“, како пре- носи јеванђелиста матеј (мт 6, 11) или „хлеб наш насушни дај нам сваки дан“, како преноси јеванђелиста лука (лк 11, 3) питање гласи: који хлеб овде моли- мо? свети оци, као и савремене егзегете, тумачили су ово место на више начина по једнима, то је евхаристијски хлеб, од- носно тело христово (наш свети влади- ка николај велимировић, рецимо, тако александар милојков живот у христу литургијски живот јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 19 је тумачио у својој књизи вера светих) по другима (најпознатији међу њима је свети максим исповедник и његово ту- мачење молитве оче наш), овде се ради о уобичајеном хлебу, о храни која нам је неопходна за живот такође, постоје и ту- мачења која обједињују два претходна, те под „насушним хлебом“ подразумевају и евхаристијски и уобичајени хлеб (свети филарет московски, на пример, у свом катихизису) но, иако овде имамо, та- корећи, три егзегетска приступа питању „насушног хлеба“, мишљења смо да се ова тумачења не искључују, те да је свако од њих исправно тумачењски кључ егзегетски кључ који нам је овде потре- бан јесте лингвистичка и литургијска ана- лиза датог текста али, не одвојено већ ин- тегрисано лингвистичка анализа унутар литургијског говора, смисао речи унутар литургијске стварности мишљења смо да је то аутентични кључ за разумевање и библије у целости, као богослужбене, литургијске књиге како ћемо даље виде- ти, ниједно од наведених тумачења овог одељка из господње молитве не одступа од литургије, као егзегетског кључа хлеб који се у молитви тражи, у старо- грчком изворнику, назива се „епиусиос“ тај придев има следећа могућа значења: дневни, свакодневни, одређен за идући дан, одређен за будућност, те оно ште је насушно потребно, неопходно за живот пођимо сада у трагање за смислом ре- ченог „тон артон имон тон епиусион“ – „хлеб наш насушни“, онај који нам је неоп- ходан за данас иште се од бога неопходна храна за човеков живот, у, да тако кажемо, уобичајеном смислу – обична, свакоднев- на храна, човеку потребна ово показу- је једну димензију свете литургије као икона царства божијег, она је присуство тог, за нас будућег царства сада и овде насушни хлеб хлеб наш насушни дај нам данас (мт 6, 11) 20 l православни мисионар l 1/2013 али, на један парадоксалан начин – сада и овде, али још увек не света литургија је реалност искорака из историје који бива у самој историји зато је света литургија онтолошки испреплетана будућим (ес- хатолошким) и садашњим (историјским) бићем епицентар тог укрштања је управо хлеб који у молитви иштемо овде, како рекосмо, видимо искање хлеба који нам је потребан за свакодневни живот свакако, ово је историјска нит свете литургије баш као што су и јектенија „за благорастворење ваздуха“, „за изобиље плодова земаљских“, „за времена мирна“ и др хлеб незалазног дана међутим, хлеб који нам је потребан да- нас, „тон артон имон тон епиусион“, зна- чи и хлеб незалазног дана, хлеб царства божијег – тело господа исуса христа ово „данас“ значи и присуство дана који чекамо јер, света литургија јесте икона дана, осмог, оног који иде после историј- ског, седмог, суботњег дана – икона вечног спокоја у царству божијем на то посеб- но указује „епиусиос“ у значењу следећег, будућег дана „тон артон имон тон епиу- сион“ је, дакле, неопходни хлеб одређен за будући (дан) век – сам господ исус христос, који на више места себе поисто- већује са хлебом вели: „хлеб је божији (о артос ту тхеу) који силази са неба и даје живот свету“ (јн 6, 33) и гле, како му апостоли говоре исто оно што и ми иште- мо у молитви господњој: „господе, дај нам свагда тај хлеб!“ (јн 6, 34; уп лк 11, 3: „хлеб наш насушни дај нам сваки дан“) господ потом даје тумачење: „ја сам хлеб живота (о артос тис зоис)“ (јн 6, 35) та- кође, христос своје тело поистовећује са (евхаристијским) хлебом у парекселанс литургијском догађају тајне вечере (мт 26, 26; мк 14, 22; лк 22, 19) те његове речи чујемо на свакој светој литургији: „узмите, једите ово је тело моје“ надсуштаствени хлеб јасно је да је ово она друга, есхатолошка нит свете литургије има тумача који придев „епиусиос“ разумевају као „над- сушти“ (митрополит антоније блум, на- учимо се молитви) лингвистички овај придев, мишљења смо, ипак се не би мо- гао тако превести, мада звучи слично са старогрчким придевом „иперусиос“, што значи „надсушти“, „натприродни“, наиме бог тај придев срећемо у прелепом бо- литургија у себи садржи историју и есхатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво литургијски живот јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 21 жићном кондаку светог рована мелода (слаткопојца) „дјева днес“ („данас дје- ва“, грч: „и партхенос симерон“) кондак каже: „данас дјева рађа надсуштога“ (грч: „и партхенос симерон, тон иперу- сион тикти“) „иперусиос“ звучи слич- но као „епиусиос“, али ипак немају исто значење предлог „ипер“ (над, изнад) је, иначе, веома често употребљаван у отач- кој књижевности, посебно у традицији (псеудо) дионисија ареопагита имао је улогу да означи оно што је изнад, у сми- слу изван овога света, онострано, транс- цендентно (= недоступно људском пој- мовном знању) зато су оци обичавали да уз придеве које приписују богу ставља- ју предлог „ипер“ (над), па је бог називан „наддобрим“, „надмудрим“, итд прилог „над“ (ипер), дакле, нема улогу да покаже како је, рецимо, божија доброта већа од људске не, већ овде „над“ означава онто- лошко, а не квалитативно својство бог је, тако, наддобар (грч: „иперагатос“), јер је његова доброта потпуно изван искуства доброте овога света, онострана доброта – сасвим нешто друго, од онога што човек у искуству овога света може појмити у том смислу, „иперусиос“ значи „који није од овог света“, „трансцендентан“, „оно- стран“, „надсуштаствен“ (од грч „ипер“ – над и „усиа“ – суштина, биће) но, ово је лингвистичка анализа и по њој придеви „епиусиос“ и „иперусиос“ немају исто- ветно значење међутим, у литургијском контексту, како смо видели, „епиусиос“ има и значење „иперусиос“, тако да се ту- мачење митрополита блума не може ис- кључити у том литургијском контексту, придев „епиусиос“, по нашем мишљењу, много ефектније изражава богочовечан- ску и историјскоесхатолошку реалност свете литургије „иперусиос“ је придев који се тиче само бога, непримењив је на оно изнад чега је – на створени свет у том смислу, надсуштаствени хлеб („иперуси- ос артос“) био би оксиморон тај непре- мостиви јаз између суштина два света, бога и човека, премошћује личност сина божијег, његово присуство као овапло- ћеног и васкрслог богочовека управо тај мост представља света литургија – као присуство богочовека христа литургија опомиње са своје две нити, историјском и есха- толошком, коју смо, надамо се, показали кроз синтагму „насушни хлеб“, света литургија говори и опомиње – на две бриге о човеку у својој есхатолошкој нити, она опомиње да нема места очаја- њу и да живот и радост имају коначну реч у односу на историјску патњу и смрт но, у својој историјској нити, она носи јаде и муке палог и смртног човечанства опомиње да црква није само учешће у есхатону, већ и брига о смртном, стра- далном и потребитом човеку света ли- тургија је крст и васкрсење она је брана есхатолошком утопизму и историјском, егзистенцијалном трагизму опомиње есхатологисте и есхатомахе, једнако као и историцисте и историомахе идеали- сте и материјалисте пита: „где ти је чо- век?“ садашњи и будући фасцинантно, видимо како је дубо- ко и вишеструко литургијско значење синтагме „епиусиос артос“ (насушни хлеб) та синтагма просто дише светом литургијом и на један предиван начин укршта и сједињује две реалности које литургија у себи садржи, историју и ес- хатон; две природе, божанску и људску, несливено и нераздељиво заиста, сва мудрост, све истине, цела догматика, сва хришћанска књижевност и умет- ност, цео хришћански живот налазе се у светој литургији хришћанство за- право јесте света литургија аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији 22 l православни мисионар l 1/2013 тема броја: хришћанска књижевност јануар/фебруар 2013 l православни мисионар l 23тема броја у књижевности се постављају мно- ги проблеми и питања која се раз- матрају и у теологији међутим, литература и уопште уметност имају слободнија полазишта и флексибил- није форме стварања идеје се у књи- жевности саопштавају на први поглед необавезно идеје јесу ликови, одно- сно јунаци неког романа су живе идеје по томе се између осталог и разлику- је вредна књижевност од оне која то није тај критеријум се, штавише, може применити и на философију: у плато- новим дијалозима на пример, који нам приказују идеје као вечно живе облике, тешко је потпуно раздвојити филосо- фију од књижевности привидна необавезност уметничког стварања омогућава писцу већу лепр- шавост мисли и раскошност форми него што је то случај у богословским и философским системима теолози су често унапред ограничени резултати- ма до којих „морају“ доћи у својим ис- траживањима па због тога и њиховом стваралачком полету прети опасност „окивања“ канонима и задатим ре- шењима наравно, канони као форме стварања и принципи црквеног живо- та имају свој дубљи смисао и оправда- ње у теологији, али ипак они стварао- цу треба да служе пре као координате на путу приближавања тајни него као фиксиране тачке које могу паралисати божанско надахнуће лични печат ауторов писац неминовно уноси нешто своје, лично и проживљено у ликове и фабу- ле које креира у књижевности нема оних широких уопштавања и апстрак- ција које тако често сусрећемо у систе- мима неких других мисаоних светова књижевник, мање или више утискује део себе у сваког од јунака и животних ситуација које осликава писац или пе- привидна необавезност уметничког стварања омогућава писцу већу лепршавост мисли и раскошност форми него што је то случај у богословским и философским системима хришћанска књижевност павле карастојковић 24 l православни мисионар l 1/2013 сник се мучи са самим собом, узнеми- равају га питања, проблеми, недоуми- це, животна искушења и све то налази свој уметнички израз у квалитетној књижевности уметничко дело је у том смислу онолико вредно колико његов творац успева убедљиво и аутентично да оваплоти свој богати унутрашњи свет и живот управо због тога у теологији и фи- лософији значајнију вредност имају, и већу пажњу привлаче она дела у којима читалац може да „види лик“ аутора и да доживи, макар делимично његову уну- трашњу драму и питања која из ње про- излазе академизам у овим областима често се третира веома критички чак и ако је реч о великим мисаоним синтеза- ма јер се у њима не види увек ауторова личност, аутентичност и непоновљи- вост вредним се сматрају она дела која су животна и доносе нешто ново, чак провокативно док кабинетско репроду- ковање онога што је већ створено, тешко м
Свеска: 329 | Хришћанска књижевност
... Фотографија на насловној страни корице: Блаженопочивши епископ жички Г Хрисостом (Столић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Александар Пападијамандис (1851–1911), слика из Музеја на Скиjатосу фото: http://adontesblogspotcom/ Фотографија на трећој страни корице: Храм Светог Саве на Врачару фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ са манастира Жича фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 329, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2013 Реч уредника Мисионарски допринос хришћанске књижевности 2 Из светоотачке ризнице Шта је ново у Новој години? 4 Старечник Киновија у Скиту Свете Ане 6 Стари Завет Пророк Јелисеј 9 Света Земља Пећина Пастира – Пастирско Поље 13 Живот у Христу Сусрет са Христом 15 Литургијски живот Насушни Хлеб 18 Тема броја Хришћанска књижевност 23 Достојевски је атеиста, зар не? 26 Одбрана човека: Легенда о Великом инквизитору, Житије старца Зосиме 29 Хришћанска књижевност у добу опште кризе 31 Писац вере Oтаца 35 Молитва 37 Повратак у Очев дом Путовање једног новинара38 Хришћанска социологија Богословље очима космонаута 43 Многодетне хришћанске породице Породица Средовић 47 Из српске историје Слава јату бесмртника56 Светли ликови историје СПЦ Свети краљ Драгутин и његова ћерка Jелисавета 58 Е-мисија Светосавље светосављесрб svetosavljeorg 62 Поезија Песме ученика веронауке Песме читалаца Мисионара 64 стране PRAVOSLAVNI MISIONAR MISIONAR PRAVOSLAVNI ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ цена 90 динара Тема броја: Хришћанска књижевност 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 1/2013 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу зем
... Фотографија на насловној страни корице: Блаженопочивши епископ жички Г Хрисостом (Столић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Александар Пападијамандис (1851–1911), слика из Музеја на Скиjатосу фото: http://adontesblogspotcom/ Фотографија на трећој страни корице: Храм Светог Саве на Врачару фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ са манастира Жича фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 329, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2013 Реч уредника Мисионарски допринос хришћанске књижевности 2 Из светоотачке ризнице Шта је ново у Новој години? 4 Старечник Киновија у Скиту Свете Ане 6 Стари Завет Пророк Јелисеј 9 Света Земља Пећина Пастира – Пастирско Поље 13 Живот у Христу Сусрет са Христом 15 Литургијски живот Насушни Хлеб 18 Тема броја Хришћанска књижевност 23 Достојевски је атеиста, зар не? 26 Одбрана човека: Легенда о Великом инквизитору, Житије старца Зосиме 29 Хришћанска књижевност у добу опште кризе 31 Писац вере Oтаца 35 Молитва 37 Повратак у Очев дом Путовање једног новинара38 Хришћанска социологија Богословље очима космонаута 43 Многодетне хришћанске породице Породица Средовић 47 Из српске историје Слава јату бесмртника56 Светли ликови историје СПЦ Свети краљ Драгутин и његова ћерка Jелисавета 58 Е-мисија Светосавље светосављесрб svetosavljeorg 62 Поезија Песме ученика веронауке Песме читалаца Мисионара 64 стране PRAVOSLAVNI MISIONAR MISIONAR PRAVOSLAVNI ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ цена 90 динара Тема броја: Хришћанска књижевност 2 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 1/2013 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу зем
Одреднице:
22
Свеска: 330 | Бог отаца наших
...које нам посредно може помоћи у расуђи- вању када је, у данВАСКРСЕЊА,📌 , марија
магдалина, тужна, смућена, уплашена
и поражена тражила тело учитеља, го-
спод јој се показује и тек након личног
об
...које нам посредно може помоћи у расуђи- вању када је, у дан
МЕТА инфо: Р:19182 К:147514 Д:81
| Свеска 330 |
Свеска: 330 | Бог отаца наших
... цркве, еписко- пе а потом и презвитере (свештенике) свест о горепоменутим христовим ре- чима је тада свакако била јака зашто, онда, назив за свештенослужитеље или, са појавом монаштва, за монахе – духов- нике, отац? зашто не учитељ, наставник? направићемо мало скретање које нам посредно може помоћи у расуђи- вању када је, у дан васкрсења, марија магдалина, тужна, смућена, уплашена и поражена тражила тело учитеља, го- спод јој се показује и тек након личног обраћања са „марија“ она га препознаје и говори му „равуни“ (учитељу) након тога следе христове речи: „не доти- чи ме се“, које бисмо могли тумачити и превести описно овако: „не задржавај ту слику, доживљај у мени“ пред њом не стоји само учитељ, него васкрсли го- спод који собом открива тајну због чега је све створено христос каже да одлази „оцу мојему и оцу вашему, и богу мо- јему и богу вашему“ што отвара један нови, неизмерно дубок однос са хри- стом и богом у каквој је вези ово са оцима? дога- ђај васкрсења има значај прекретни- це питање је у односу на шта? отићи ћемо у прошлост, између 1250–1300 пре христа – до времена мојсија када се мојсију јавља бог у грму купине која је горела чудноватим пламеном који је није сагоревао (црквсл неопалима- ја купина) и обраћа му се: „ја сам бог оца твојега, бог авраамов, бог исаков и бог јаковљев“ (2 мој 3, 6); заповеда му да тако бога представи и поробље- ним израиљцима знамо да бог скла- па завет (савез) са аврамом дајући му ново име авраам (= отац народа) и тај завет лично обнавља и потврђује са ње- говим потомцима, исаком и јаковом бог жели да каже, како онда мојсију, тако и нама данас да су његови сведоци конкретни људи који носе непосредан, жив доживљај и лични однос са богом утврђен у вери за израиљце аврам, у цркви нам је дато да се напајамо искуством које је најпре искуство отаца у речима и делима оци цркве – сведоци живога бога владимир пекић март/април 2013 l православни мисионар l 29тема броја исак и јаков су оци (патријарси) јер као родитељи, не само телесни, на своје по- томке преносе жив и непосредан однос са богом (уп мт 3, 9) уче их томе на- кон изласка из египта, бог често овим патријарсима додаје да је он тај који је извео израиљ из ропства то опет да би свој народ подсетио како су њихови оци имали жив и личан однос са богом и осећај његове присутности (уп 2 мој 12, 24–27) но, видимо, како кроз про- роке тако и кроз марију магдалину или пре тога марту, сестру лазареву, да тај однос није потпун, да нешто недостаје, да ту нешто лежи од њих тада још са- кривено: „авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој“ (јн 8, 56) апостол павле нам каже да за све старозаветне праведнике: „и сви ови осведочени у вери, не добише обећање“ (јев 11, 39; види јев 11) назидани на темељу наде у то обећање, испуњено у господу хри- сту, апостоли су своје сведочанство но- вога живота, предокус царства божијег преносили на своје ученике – епископе, презвитере, а они даље као истински оци који нас рађају за нови живот; „ јер вас у христу исусу ја родих јеванђе- љем“ (1 кор 4, 16) хришћани су, пак, кроз векове запи- сивали речи својих отаца, знајући да се у њима налазе догмати вере не као висо- копарне речи, него као речи које носе у себи искуство и силу бога живога јед- на прича из живота св антонија вели- ког нам говори да под речима отаца не треба разумети само обичне речи, вер- бално обраћање или убеђивање, него то да су оци за нас носиоци живог сведо- чанства, живота божијег дарованог нам у христу (уп јн 4, 14) наиме, светом антонију су једном годишње долазила три монаха двојица су увек поставља- ли питања тражећи поуку од светог, док један ништа није питао већ је само седео 30 l православни мисионар l 2/2013 распеће христово, базилика св климента у латерану, рим, 12 в и гледао старца када су трећу годину за редом дошли, свети антоније упита тог монаха зашто преваљује толики пут а не користи прилику да пита за савет монах му одговори: „доста ми је да те гледам, аво“ наравно, свети оци нису никада ни помишљали да под термином „отац“ подразумевају да неко има некаква бо- жанска својства поготово ако би тако нешто покушало да се наметне било коме од њих увек и јасно, још од од доба апостола наглашавали су да су обични, смртни људи (види дап 3, 12; 14, 11–15) то због тога јер знају да је живот којим су прожети дар љубави божије; да иако је њихов, дар је благодати коју смо прими- ли кроз страдање и васкрсење христо- во другим речима, оци су били свесни да назив „отац“ има иконично значење они као литурзи, пастири, учитељи јесу тим својим служењем као изразом љу- бави најпре према богу а онда и кроз то према ближњима осликавали, оприсут- њавали самога бога духом светим који је за њих као и за нас једини и истински отац и родитељ који нас у своме једино- родном сину рађа за живот вечни ду- хом светим оно што је најлепше у свему јесте то да духом светим у цркви јесу сви овде овлаш поменути наши саговорници, наши оци јер у христу се сабира сва историја спасења од авраама па све до данас господ уједињује у себи обећање дато у старом завету, испуњује га сво- јим оваплоћењем, страдањем и васкр- сењем и дарује нам да се кроз и у њему испуњавамо животом будућега века, животом незалазног дана царства бо- жијег у цркви нам је дато да се напа- јамо овим искуством које је најпре ис- куство отаца у речима и делима и да се кроз њих препорађамо у новога човека „који се обнавља према лику онога који га је саздао“ (кол 3, 10) отуда можемо њима и заједно са њима да појемо у цр- кви богу: „диван је бог у светима сво- јим, бог израиљев“ (пс 67, 36) аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду март/април 2013 l православни мисионар l 31тема броја оно што је најлепше у свему јесте то да духом светим у цркви јесу сви овде овлаш поменути наши саговорници, наши оци јер у христу се сабира сва историја спасења од авраама па све до данас могли бисмо да говоримо о мно- гим дискусијама отаца цркве са грчком философијом, као и о међусобним утицајима који су из тога проистекли међутим, засигурно највећи утицај на отачку мисао имао је платон, са свим својим каснијим фа- зама, средњим и новим платонизмом овде ћемо размотрити неке основне платонове ставове везане за онтоло- гију и космологију упоредићемо бога у платоновој философији са библијским богом, богом аврама, исака и јакова (изл 3, 6) прво питање које се поставља јесте питање постојања света, овог нашег ко- смоса кога чулима опитујемо и у коме живимо има ли овај наш опитни свет почетак и да ли ће имати краја? или пак нема, него је беспочетан и бескра- јан? да бисмо дошли до одговора на ова питања, ми ћемо се позабавити плато- ном, из разлога што је управо његова мисао ушла у најозбиљнији дијалог са отачком мишљу, када је реч о питањи- ма која нас интересују да ли је овај наш свет по платону вечан, односно беспо- четан? не, није то је једна суптилност у платоновом систему коју треба јасно истаћи када је биће у питању, платон ту прави јасно разграничење „по мом мишљењу, треба, најпре, извршити ово разграничење: шта је вечно биће, а шта је пак оно вазда бивајуће, а никад није биће“, говори платон у свом тимају, јасно правећи разлику између вечног бића и појавног света који је у покрету и пролазности платонов бог уобличитељ и библијски бог творац акт платоновог бога је акт условљености и нужности, док је акт хришћанског бога акт апсолутне слободе платонов бог зна зашто је обликовао космос, док хришћански бог „не зна“ зашто је створио свет можда ово „не зна“ звучи чудно али, слобода и љубав су такве љубав којом бог ствара свет нема разлога јер је слободна за ту ће љубав апостол павле рећи да она „не тражи своје“ (1 кор 13, 5) александар милојков 32 l православни мисионар l 2/2013 шта је заправо беспочетно, а шта то није, код платона? свет, космос, није беспочетан, већ су вечни и беспочет- ни његови узроци космос је за пла- тона, заправо, уређени и уобличени првобитни хаос космос и јесте грчка реч која, између осталог, значи и украс, склад, поредак одатле и реч козметика у нашем језику у овој етимологији кри- је се и само античко поимање свемира као лепо уређеног првобитног хаоса као такав космос има свој узрок, па тиме и почетак постојања јер, платон вели: „све што се рађа, нужно поста- је дејством неког узрока, јер ништа одвојено од узрока не може настати што се тиче целокупног неба или ко- смоса најпре треба испитати да ли је небо увек било, немајући никакво начело постања, или је постало од не- ког начела оно што се може осетити чулима, што је доступно мнењу путем опажања, показало нам се као бивајуће и створено“ овакав платонов став био је у мно- гоме близак хришћанском онтоло- шком поимању у многоме, али ипак не и у свему свет као уређена целина има свој узрок и свој почетак и ту се хришћанска мисао слаже са плато- мозаик у базилици сан витале, равена, 6 век март/април 2013 l православни мисионар l 33тема броја ном међутим, када је узрок настајању космоса, као и схватање самог појма „настајање“ у питању, хришћанска ми- сао креће супротним смером у односу на платона размотримо који су то узроци на- станку космоса и шта значи то „наста- јање“ код платона рекосмо да су упра- во ти узроци или начела, по платону, вечни и беспочетни таквих узрока је три: (1) causa efficientis, кога пла- тон назива богом (демијург) и „најбо- љим међу узроцима“; (2) causa forma- lis, то су чувене платонове идеје или форме, на основу којих је демијург обликовао следећи, вечнопостоје- ћи узрок, (3) causa materialis, који представља тродимензионални простор, протежност шта онда чини платонов бог, „најбољи међу свим узроцима“? он обликује материју, односно тродимензионални простор, умом сагледавајући свет вечних идеја или форми те форме бог утискује у мате- рију, коју платон назива „мајком при- матељком“ тако настају оформљена бића космоса, као слике оног идеалног света вечних и непроменљивих форми или идеја дакле, платонов бог је бог уо- бличитељ он уобличава, уре- ђује првобитни хаос, али кори- стећи већ постојећу материју и форме та друга два узрока постоје независно од бога, представљају датост и самом платоновом богу са те стра- не, његов бог је условљен у својој уређивачкој делатно- сти да ли је барем слободан у одлуци да хаос доведе у ред и склад, у космос? конкрет- но, може ли се поставити питање: зашто платонов бог ради то што ради? платон даје одговор и на то питање: „кажимо, дакле, који је узрок да је сјединитељ сјединио посто- јање и овај свемир био је добар био је добар, а у добром се никад ни према чему не рађа никаква завист будући од ње слободан, пожелео је да све буде што сличније њему самом“ 34 l православни мисионар l 2/2013 платон, античка скулптура платонов бог је поистовећен са до- бротом међутим, то што је платонов бог добар, то не значи да је његов акт уређења хаоса акт слободе не, јер бити добар, по платону, значи волети оно лепо, а презирати оно супротно лепом та нужност која је уткана у доброту, приморава платоновог бога да хаос доведе у склад дакле, он има разлог за оно што чини, „сматрајући ред у сва- ком погледу бољим од нереда“ и јер „ није допуштено да најбољи чини било шта друго осим онога што је наjлепше“, образлаже нам платон да упоредимо сада у каквом су ме- ђусобном односу платонов бог уо- бличитељ и хришћански бог творац платонов бог, иако космос има поче- так, не ствара тај космос ни из чега (ex nihilo), већ он (космос) настаје као акт довођења у ред и склад првобитне беспочетне, хаотичне материје, доби- јајући форму опет на основу беспочет- них и вечних идеја хришћански бог ствара свет ни из чега пре његовог акта стварања не постоји буквално ништа, осим самог бога бог творац не обликује вечнопостојећу хаотич- ну материју, већ и њу саму ствара када су идеје у питању, хришћанство је прихватило касније платонистичке модификације, те њихово смештање у ум божији идеје су за хришаћaне божије вољне мисли дакле, не нешто споља наметнуто богу, већ његова слободна воља акт платоновог бога је акт усло- вљености и нужности, док је акт хри- шћанског бога акт апсолутне слободе љубав којом хришћански бог ствара свет нема разлога јер је слободна за ту ће љубав апостол павле рећи да она „не тражи своје“ (1 кор 13, 5) зато ће платонов демијург, на питање о свету, много говорити о његовим разлозима хришћански, библијски бог творац ће, на то питање о свету ћутати, волећи га у тишини тамо где имамо одговор на питање „зашто?“ престају слобода и љубав а почињу нужност и страст са једне стране је љубав, а са друге ерос слобода и нужност ћутање и говор на крају, платонов космос је морао да настане, док је хришћански могао и да не постоји ово сазнање, да је могло бити и да нас не буде а да смо ипак ту, љубављу и слободом божијом, у живо- ту хришћанина ствара једну специфич- ну етику, начин живљења ствара ети- ку благодарења то име благодарења (грч евхаристија) носи богослужење које представља саму суштину нашег односа и јединства са богом творцем то је света евхаристија или, свима нама добро позната, света литурги- ја она је подсећање да живот немамо сами од себе, већ да га дугујемо другом подсећање да је живот дар божији текст представља одломак из једне шире студије, који је делом измењен и прилаго- ђен, у првом реду, ђацима четвртог разре- да наших гимназија, који изучавају пред– мет филозофија њима поклањам овај текст (прим аут) тамо где имамо одговор на питање „зашто?“ престају слобода и љубав а почињу нужност и страст са једне стране је љубав, а са друге ерос слобода и нужност ћутање и говор март/април 2013 l православни мисионар l 35тема броја сваки иоле озбиљнији истраживач, који је своју мисао заробио истра- живањем нашег народног прегну- ћа, сагледаће чињеницу, да је мисао о богу, неисцрпан извор српског народног стваралаштва кроз бројне песме, при- че, бајке, басне, пословице, загонетке, и све остале народне умотворине, мисао о богу и мисао о цркви је незаобилазна тема најчешће је србин овим темама мерио и процењивао све што се народу дешавало у богатој, и неретко несрећ- ној, историји ко је бог отаца наших? он је бог који је света тројица, отац, син и свети дух то је онај бог који је надахњивао наш народ у свим догађајима и околностима то је бог кога је наш народ описивао и катафатички, наводећи величанства божија и божије датости у нашем живо- ту, али и апофатички, када је народ ис- поведао и хвалио божију трансцендент- ност, тј „удаљеност“, оностраност бога, кога је наш народ често описивао и са- гледавао кроз термине, описе и паралеле овог палог света када је наш народни ум био испуњен свешћу о богу који га стално води са со- бом, онда је сваки покрет имао значај, и сведочио је о томе да је народ на правом путу, па је тај пут којим нас је бог во- дио, а ми храбро корачали са њим и ка њему, називан светосавски пут, свето- лазаревски пут, пут видовданске етике (а не косовског мита!) често кроз богату и богом испуњену историју срећемо сео- бе нашег народа, када је народ са собом носио мошти, највредније књиге, своје краљеве, своје светиње, али је са тим на- родним ходом постојала свест о ходу на божијем путу када се српски народ уда- љавао од бога, када је бог отаца наших престајао да буде почетак и крај сваког народног стремљења и делања, онда је народ залазио у ћорсокаке, са бројним и далекосежним последицама свако изучавање историје српског народа, и њених датости указује да нас бог ни у једном нараштају није оставио без сведочанства о себи ово сведочан- ство се налазило и одигравало упра- во у цркви бог отаца наших је онај бог коме су се окретали наши преци, почињући сваки рад и сваки труд речима: „помози боже“ овим речима кренуло се и у ослобађање поробљених територија на којима су срби живели вековима овим речима хитао је сваки србин, не плашећи се смр- ти, пркосећи сваком окупатору, надајући се у „бога, и у своје руке“ овим речима су скончали свој овоземаљски живот ђакон авакум и игуман пајсије, на централном ко је бог отаца наших? он је бог који је света тројица, отац, син и свети дух то је онај бог који је надахњивао наш народ у свим догађајима и околностима бог отаца српских немања андријашевић 36 l православни мисионар l 2/2013 београдском тргу (много касније назва- ном трг републике) да смо гледали и славили бога отаца наших, ваљда би ову часну жртву светих мученика авакума и пајсија овековечили и украсили на- зивајући тај београдски трг именом трг ђакона авакума и игумана пајсија па и дивни светитељ деспот стефан лазаре- вић и дан дањи нема споменик какав му доликује (не рачунајући мањи споменик на калемегдану, склоњен, као да треба и тог малог споменика да се стидимо), у граду који је подигао и посветио га пресветој богородици речима: „нађох најкрасније место од давнина, превели- ки град београд, који је по случају разру- шен и запустео, саздах њега и посветих га пресветој богородици“ кроз све видове уметности, српски народ је хвалио бога отаца наших када је певао, када је сневао, када је градио и васкрсавао београд и све друге гра- дове и места из пепела, имао је свест да чини богоугодно дело, славећи бога отаца наших бог отаца наших је бог који је водио и надахњивао наш српски народ и у расе- јању када је српски народ био уз цркву, увећавао је и јачао веру у бога, градио је храмове, помагао потребите када наш народ није мерио стварност по богу, тада су настајали већи и мањи расколи и мимо- илажења од цркве божије тако су прола- зили сви православни, када су одступали од пута божијег, не следујући богу отаца наших и на крају, погледајмо шта о овој теми каже један од савремених отаца цр- кве, старац софроније сахаров у својој чу- веној књизи видети бога као што јесте према његовим речима, бог отаца наших нас „препорађа и освећује он све то чини на невидљив начин, као неки скривени дивни пријатељ, који не жели да нас опте- рећује захвалношћу према њему“ небеска литургија, новија икона март/април 2013 l православни мисионар l 37тема броја у име оца и сина и светога духа, данас прослављамо дан свих све- тих, свих оних који су чули христове речи, оних чија су срца и умови били за- паљени његовом речју, оних који су иза- шли у свет не би ли целоме свету пренели добре, благе вести: благовести да је бог то- лико заволео свет, да је ушао у свет – да га никада не напусти, и да је у свом васкрсењу уздигао све што свет јесте – у своме телу сав видљиви свет, у својој души сав људски свет – и утврдио га с десне стране оцу ово није само слава цркве; ово је и позив упућен свима нама понаособ данас нас је- ванђеље дозива а апостолска посланица нас охрабрује – да љубимо бога како бисмо ис- тински постали његови ученици, а то зна- пођимо у свет, носећи у њега – у свет који лежи у јаду и беди, растројен јер је изгубио свој пут и залутао – благе вести не само вести да је бог дошао и да обитава међу нама, да нам је показао пут, да је он пут и да нам је он дао пример који свако треба да следи – не на ропски начин, не као најамници, већ са радошћу превод са енглеског: срећко петровић недеља свих светих превод са енглеског: срећко петровић 38 l православни мисионар l 2/2013 митрополит антоније блум, фотографија из 90-их година 20 века чи да наша вера у њега мора да буде и да остаје, из дана у дан, све истинскија и све дубља, како би други људи, видевши нас, видевши како живимо, гледајући ко смо могли да поверују како је христос дошао да спасе свет и да њега као учитеља и као пријатеља треба следити св ап јаков, обраћајући се људи- ма свога времена, вели: „ако хоћеш да ми покажеш своју веру без својих дела, показаћу ти моју веру мојим делима“ стога пођимо у свет, носећи у њега – у свет који лежи у јаду и беди, растројен јер је изгубио свој пут и залутао – бла- ге вести не само вести да је бог дошао и да обитава међу нама, да нам је пока- зао пут, да је он пут и да нам је он дао пример који свако треба да следи – не на ропски начин, не као најамници, већ са радошћу што следовањем тог пута остварујемо своје назначење и дубоко у себи носимо живот који можемо да из- ливамо и на друге ово је порука данашњег празника у наредне две недеље ћемо посебно просла- вити празник свих светих у земљи руској просијавших, као и празник православних светитеља британских острва, људи наше крви, наше плоти, наших ближњих раз- мислимо о њима и покушајмо да живимо тако да се они могу радовати – јер имају следбенике достојне христа и достојне начина на који су они проживели свој жи- вот амин митрополит сурошки антоније блум изворник: metropolitan anthony of sourozh, „sunday of all saints“ (june 9, 1996), http://wwwmitras ru/eng/eng_223htm митрополит сурошки антоније блум (1914–2003), познат као аутор више књига о молитви и хришћанском животу, православни епископ у великој бри- танији, носилац неколико почасних доктората (абердинског универзитета, универзитета у кембриџу, московске духовне академије и кијевске духовне академије), својим проповедима је у православну цркву привукао многе бри- танце и многе западњаке читаоцима православног мисионара доносимо њего- ву проповед одржану у недељу свих светих, 9 јуна 1996 године март/април 2013 l православни мисионар l 39тема броја митрополит антоније у разговору са младима учитељи унутрашњег живота предање духовног учења хришћанског истока сјајно изражава разумевање људске природе и духовне борбе необично је да, када застанемо да размислимо о томе, учитељи (људи и жене подједнако) унутрашњег живота имају тако мали утицај ван православног света овога доба (можда чак и унутар њега), упркос чињеници да њихово разумевање чини да фројд, јунг и адлер буду налик учитељима презвитеријанске недељне школе у поређењу са њима ушли смо у доба гуруа, доба ду- ховне жудње ово можемо да приметимо касно увече на те- левизији када се истиче „пут према личној аутентичности“ или „пут пре- ма успеху“ и кад се преко екрана нуде „дванаест корака“ за „личну употребу“ једноставним позивањем броја 800 [у србији тај „магични“ број тренутно почиње са 0900 — нап прев] који је уочљиво приказан на екрану ови „пу- теви“ позивају гледаоце да открију сво- је „унутрашње дете“ или да „преузму контролу“ над својим животом како би гуру могао да им помогне ако на- ставите даље, бићете на кратком путу према открићу свог „истинитог себе“ и/или путу према „финансијској не- зависности“ дубока обамрлост у северној аме- рици је пробудила глад код многих ге- нерација и довела до пуког маркетинга стотина оваквих духовних техника ова обамрлост и духовна жудња која из ње произлази су снажни и на универзите- тима на којима ја предајем током последњих неколико година приметио сам промену код студената који долазе на моја предавања – про- мену која је значајна због свог духовног жара карактеристично је да су студен- ти заинтересовани да савладају духовне превод са енглеског: маријана и срећко петровић аутор текста, дејвид гоа (1944–) је кустос музеја алберте (provinci- al museum of alberta), и ванредни професор на колеџу св стефана (saint stephen’s college) универзите- та у алберти (university of alberta) 40 l православни мисионар l 2/2013 следујући светим оцима вештине, путеве према аутентичности они имају дубоку антипатију према религиозним институцијама, нарочито према хришћанској цркви они ће вам рећи да је религиозни ауторитет гнусан и да га треба оспорити и вратити на ме- сто које му припада док сматрају да им је религиозни ауторитет гнусан, они су у исто време у потпуности – и заиста мислим у потпуности – неукалупљени у било коју религијску традицију заједно са овим недостатком духовног образо- вања, они су систематски лишени хри- шћанске традиције и познавања светог писма, иако су ово двоје средишњи део европске културе њихови дивни умови и срца су без наслеђене религиозне тра- диције и без духовног образовања две друге карактеристике погоршавају ово стање прво, студенти уоп- ште немају искуство заједнице, одрасли су у крајње нестабилном свету предграђа где је сваки однос наме- ран, вољан и одабран њихов свет је свет братских односа ни датост људске за- једнице нити вредност стајања „раме уз раме“ са другима, нити учење да живе и зависе од људских бића која се разликују по годинама, искуству, позиву и осетљи- вости, нису део њиховог свакодневног искуства друго, за велики број студе- ната, однос са мајком је веома слаб а од- нос са оцем је заправо непостојећи тек недавно сам схватио да су они вршњаци моје деце; то су деца мојих вршњака ова обамрлост је рођена из антипати- је према религиозним институцијама, из страха и мржње према духовном ауто- ритету, из равни свести неснабдевеном март/април 2013 l православни мисионар l 41 традицијом било какве врсте – свести без познавања смисла који пружа рели- гиозна традиција – без искуства заједни- це, са прилично слабим искуством мај- ке и без искуства оца међутим, унутар срца и умова оваквих студената, а сви они су дивни људи, налазимо жељу за значењем, жудњу за духовним образо- вањем – за ауторитетом гуруа, ауторите- том великог духовног учитеља недавно сам стекао овакво уверење захваљујући дивном реферату једне студенткиње она је радила дипломски рад из психологије, који је био допуњен кратким радом из проучавања религи- је мислим да је њена заинтересованост била мотивисана оном врстом обамрло- сти коју сам описао изнад рад са њом помогао ми је да јасније сагледам ову обамрлост зато што је она такође дете пореклом из фундаменталистичке дено- минације која је заправо отелотворила све околности које сам горе навео и дала им „свештену“ вредност желећи да употпуним њена интере- совања и ојачам њено проучавање пси- хологије, представио сам јој учење о ду- ховности према православном предању како патристичко предање и духовни учитељи хришћанског истока схвата- ју људску природу, борбу за аутентич- ност, душу, срце, тело, и очишћење од страсти? или да то представим као што је мени представио архиепископ лазар пухало пре неколико година: „у право- славној цркви постоји само једно једино богословље, духовно богословље, а оно је сачињено од молитве и поста духов- ност је једноставно дисциплина која нас припрема да постанемо чудотворци као сви свети“ жеља за разумевањем, за доласком до појашњења гледишта који дубоко узне- миравају њен духовни живот, навела је моју студенткињу да зарони у списе ота- ца цркве они су изазвали прогањајућу свест о подели унутар њеног живота одрасла је „размишљајући и осећајући“ да је тело (и шире, творевина) несвето, да треба га га се плашимо и да га духов- но колонизујемо ова подела је тако ду- боко била део њене свести о себи да је онда када је покушавала да разуме ко- рене своје свести о обамрлости и своје „немогућности да осећа и верује“, она потражила помоћ психолога психо- лог ју је питао да ли је као дете некада била злостављана карактеристично је да искуство деце која су била злоста- вљана цепа или дели личност, одвајајући њена осећања од тела кроз наш рад, уз 42 l православни мисионар l 2/2013 дејвид гоа следујући светим оцима патристику, оце цркве и православну духовност, ова дивна млада жена поче- ла је да увиђа чудо творевине, да схвата дар својег постојања у свету и да разуме да бог, „човекољубац“ (тит 3, 4), позива на исцељење поделу између њеног тела и њених осећања предање духовног учења хришћан- ског истока сјајно изражава разуме- вање људске природе и духовне бор- бе необично је да, када застанемо да размислимо о томе, учитељи (људи и жене подједнако) унутрашњег живота имају тако мали утицај ван православ- ног света овога доба (можда чак и уну- тар њега), упркос чињеници да њихово разумевање чини да фројд, јунг и адлер буду налик учитељима презвитеријан- ске недељне школе у поређењу са њима није тачно да традиција православне духовности не успева да се обрати оба- мрлости нашег доба напротив, ови знаменити људи и жене просветљују и позивају нас све до последњег да дубо- ко удахнемо чудо живота, којег нам је подарио творац свега што постоји по мом мишљењу, неуспех оних који знају и који су искусили хришћански исток је управо неуспех да се приближи пре- диван извор живота онима који са ду- ховним жаром трагају за учитељима који ће их повести ка истинском и ау- тентичном животу дејвид гоа извод из књиге питајући оце изворник: david j goa, „masters of the inner life“, у asking the fathers – on spiritual being and life according to the fathers of the orthodox church, synaxis press – the canadian orthodox publishing house, canada 1997, стр 13–16 није тачно да традиција православне духовности не успева да се обрати обамрлости нашег доба д гоа у разговору са младима у манастиру ставрополис у букурешту (румунија) март/април 2013 l православни мисионар l 43 рођен сам у религиозној породици многи моји рођаци су били ак- тивни чланови цркве уједињеног евангелистичког братства [eub – evan- gelical united brethren], и као свештеници и као лаици алберт ајнштајн је једном рекао: „шта риба зна о води у којој плива чи- тавог живота?“ на тај начин сам ја у својој младости доживљавао религију: као нешто што је било свуда око мене, толико свепрожи- мајуће да је постало нешто што се под- разумева, a не нешто што сам заиста примећивао како сам одрастао, постајао сам заин- тересованији за правила и праксе своје деноминације и своје вере „због чега чинимо оно што чинимо? шта различити поступци представља- ју? шта ову цркву, ову деноминацију разликује од других хришћанских веро- исповести?“ мислио сам да је на ова питања лако одговорити али изгледа да није или су бар одговори били различити у за- висности од тога кога сам упитао на крају сам схватио да је коначан одговор обично био: „зато што смо одувек то тако чинили“, или „зато што волимо то тако да чинимо“ ти одговори нису били оно што сам желео да чујем године 1967 се црква уједињеног еван- гелистичког братства ујединила са мето- дистичком црквом она је сада обухва- тала веома разнолику групу чланова, од људи који су били крајњи евангелисти (који су се састајали под шаторима и слично) до људи који су припадали про- тестантском „главном току“ (развијали либерално богословље, подржавали по- крет „друштвеног јеванђеља“ [social go- spel] итд) стално сам се питао која веро- вања су нас ујединила у ту деноминацију? да бих пронашао одговор на ово питање, у недељној школи сам предложио да у току једне сезоне читамо и разматрамо учење наше цркве како бисмо сви могли због чега чинимо оно што чинимо? замислите колико сам се изненадио када сам постављао оно што би за мене била обично питања без задовољавајућег одговора добијао сам озбиљне, разумљиве одговоре засноване на светом писму, историји и богословљу! у православној цркви постоје разлози због чега се чини оно што се чини! превод са енглеског: маријана петровић 44 l православни мисионар l 2/2013 повратак у очев дом да сазнамо која веровања наша црква проповеда нико није био заинтересован за то схватио сам да то значи да учење цркве није било ни значајно ни важно да би се о њему разговарало, или бар није било то за већину чланова те цркве постепено сам престао да одлазим у цркву јер у њој нисам могао да чујем ни- шта осим мотивационих и надахњујућих говора које сам слушао читавог живота године 1989 сам почео да се виђам са једном гркињом и почео сам да са њом и њеном децом одлазим у цркву часног крста то је било моје прво искуство православља било је веома другачије од било чега што сам видео раније! био сам природно радознао године 1989 сам почео да се виђам са једном гркињом и почео сам да са њом и њеном децом одлазим у цркву часног крста то је било моје прво искуство православља било је веома другачије од било чега што сам видео раније! март/април 2013 l православни мисионар l 45 ентеријер саборне цркве св николе у вашингтону (храма православне цркве у америци) замислите колико сам се изненадио када сам постављао, оно што би за мене била обично питања без задовољавају- ћег одговора, као на пример: „због чега имате зид између верника и олтара?“ добијао сам озбиљне, разумљиве од- говоре засноване на светом писму, историји и богословљу! у православ- ној цркви постоје разлози због чега се чини оно што се чини! и сви разлози су у основи усмерени ка једном циљу: слу- жењу богу оцу, сину и духу светоме „због чега појемо химне?“ не зато што уживамо у музици већ зато што нам оне помажу да схватимо и да се припремо за богослужење све на литургији има смислену сврху; задатак који треба извршити у циљу унапређива- ња богослужења „у духу и истини“ схва- тио сам да никада неће постојати право- славна фолк-литургија, ни џез-литургија нити било какве „помодарске“ ствари које многе друге цркве користе како би привукле људе не, богослужење не треба да буде забава: оно треба да буде богослу- жење то сам пронашао у православљу! сигурно нисам инстант преобраће- ник у православље – то може посведо- чити отац ден [fr dan] долазио сам у цркву неколико година, упорно сам за- питкивао о православној вери и пракси док на крају нисам био спреман да ис- тински и искрено прихватим и пригр- лим православље срећом по мене, отац ден се на крају сложио са тим званично сам примљен у православље и постао сам члан цркве часног крста у вилијам- спорту – и од тада им досађујем! даг лос изворник: doug loss, „why do we do what we do?“, http://journeytoorthodoxycom/2012/11/20/ why-do-we-do-what-we-do/ „због чега појемо химне?“ не зато што уживамо у музици већ зато што нам оне помажу да схватимо и да се припремо за богослужење све на литургији има смислену сврху; задатак који треба извршити у циљу унапређивања богослужења „у духу и истини“ 46 l православни мисионар l 2/2013 повратак у очев дом црква часног крста у вилијамспорту васпитаван сам у протестантском духу и веома сам захвалан због тога штавише, одувек су ме при- влачили храмови и верске књиге и иде- је када сам био дете, са породицом сам годину дана живео у аустрији и причају ми да сам у црквама по европи које смо обилазили одлазио напред и посматрао олтар у риму су ме заинтересовале ан- тичке рушевине и хришћанске катаком- бе када сам одрастао, док сам радио у новом мексику, привукло ме је римо- католичанство те пустињске државе такође се сећам да сам се једног летњег поподнева, док сам радио у колораду при шумској управи, шетао кроз шуму и размишљао о томе како би можда треба- ло да приступим свештеничкој служби, премда нисам сигуран одакле је потекла та замисао тако сам стигао до кратког боравка у протестантској семинарији међутим, пошто сам био превише не- зрео, напустио сам је после годину дана до својих позних двадесетих година сам изгубио духовни спокој знао сам да ми у животу нешто недостаје, али уоп- ште нисам био сигуран за чиме трагам све се закомпликовало након губитка вољене особе у детињству и након дру- гих изазова у младости – догађаја због којих сам почео да сумњам у срећу и оаза у пустињи ово је још једна у низу прича о обраћењу људи који су своје животе променили и вратили се у православље после сусрета са заједницом цркве часног крста у вилијамспорту у пенсилванији превод са енглеског: маријана петровић аутор текста је др ерик афспрунг, психолог из пенсилваније већ дуги низ година ради са студентима на универзитету блумсбург, универзи- тету бакнел и универзитету пенсил- ваније више информација о њему може се наћи на његовој вебстрани – http://wwwericaffsprungphdcom/ март/април 2013 l православни мисионар l 47 повратак у очев дом људске односе и због којих сам био гне- ван, због којих сам заузео одбрамбени став према богу и хришћанству нажалост, црква моје младости више ми није била уточиште протестан- тизам се све више стапао са модерном културом, бивао је све више духовно беживотан и богословски испразан, понекад је више личио на социјално удружење или самодовољни политич- ки активизам него на веру као и мно- ги други млади људи, кокетирао сам са источним религијама, али сам исто тако на неком нивоу схватао да оне нуде само празно, нихилистичко и са- мољубиво искуство стварности и да не бих могао да напустим цркву христову (иако нисам уопште био сигуран да је он са мном ишта хтео) али, где се на- лазила та црква? и да ли је у њој посто- јало место за мене? нешто ми је изгледа увек стајало на путу да ли је то била моја емотивна незрелост, тврдоглави понос и недостатак вере? да ли је на тај начин бог покушавао да ми каже како сам на погрешном путу? штавише, с обзиром на то да сам имао „западњачки“ начин размишља- ња, изгледало је да је савремени хри- шћанин суочен са страшним, неверо- ватним избором могао сам да навучем интелектуалне амове и да светом пи- сму приђем као „фундаменталиста“, са много емоција и да се потрудим да игноришем разум, могао сам да поку- шам да прихватим јалову „постмодер- 48 l православни мисионар l 2/2013 повратак у очев дом црква часног крста у вилијамспорту ну“ и „демитологизовану“ веру својих вршњака, или сам могао да сасвим на- пустим хришћанство први избор ми је био немогућ а други и трећи би мој живот лишили наде и смисла тада сам се сусрео са православном црквом људи ме питају како сам про- нашао православље искрено, немам појма шта ме је довело до улазног сте- пеништа цркве часног крста у вили- јамспорту те прве недеље једино могу да верујем да се дух свети сажалио на изгубљену душу привукла ме је дружељубивост зајед- нице у цркви часног крста као и лепо- та литургије затим сам у православној цркви открио свето предање и нов и сасвим другачији начин читања светог писма и разумевања христовог дела приликом стварања у православљу има места и за живот ума као и за срце, за разумно и за тајанствено – за тајну сасвим другачију од било чега са чиме сам се сретао раније штавише, право- славна црква је црква саздана на чвр- стим коренима и има непосредну везу са древном апостолском црквом упркос својој укочености и тврдогла- вом „праћању противу бодила“, на крају сам, у својој 54 години, хвала богу, при- шао православној цркви (узевши име антоније) манастир св антонија, без сумње нај- старији хришћански манастир на свету, основан је у 4 веку он је и данас ак- тиван изграђен је око мале оазе у сред египатске пустиње проналажење пра- вославне цркве је за мене било као про- налажење оазе након година и година лутања по пустињи др ерик афспрунг изворник: dr eric affsprung, „an oasis in the desert“, http://journeytoorthodoxy com/2012/11/29/an-oasis-in-the-desert/ капела манастира св антонија привукла ме је дружељубивост заједнице у цркви часног крста као и лепота литургије затим сам у православној цркви открио свето предање и нов начин читања светог писма март/април 2013 l православни мисионар l 49 село моје, забрежје, на обали саве, још су турске дахије по многоме знале ту је била граница турака и шваба, а кроз моје двориште ишла турска џада забрежје се везује за ваљевску нахију, за србију карађорђа и за проту матију, помиње се у посети александра краља, о дочеку забрежана и другог што ваља забрежје је село надомак обреновца о њему је ову надахнуту песму напи- сао наш домаћин кроз велику дво- крилну капију, изнад које пише „крсмано- вић-конак“, улазимо у опевано пространо двориште са маленом кућом у етно стилу унутра: зидана пећ, на зидовима слике у ста- ринским рамовима и шарене тканице, мно- го икона око централне славске иконе св јована крститеља, под којим гори кандило ово је мали топли дом осмочлане поро- дице крсмановић: горана (42) и тање (37), и њихове деце: теодоре (11), стефана (8), ђорђа (6), јована (4), филипа (2) и андреја (пет месеци) сва деца су рођена у београ- ду, осим стефана – у смедереву, где живе горанови родитељи сви су крштени у 40 дан (осим теодоре) од истог кума бранка, који је венчао горанове родитеље, затим горана и тању, и крстио сву њихову децу, бирајући им имена из црквеног календара мали дом зрачи топлином њихових срца и насмејаних лица домаћине, овде је као у рају! то је ваше заједничко дело како се то постиже? – вера чуда ствара и врата раја отвара! само се треба уздати у бога пре брака, тања и ја смо се знали пет година и осе- тили смо да су нам душе побожне и срод- не од самог почетка, наш брак је кренуо са пуним поуздањем у господа: иштите најпре царство божије, и све друго ће вам се придодати обоје смо желели много деце ја сам јединац, она јединица, која је имала несрећу да је мајка преда у дом за незбринуту децу и до треће године је живела у хранитељској породици, док је отац није признао, те су је поново узе- у ишчекивању најрадоснијег празника, васкрса, наша домаћа црква добро функционише децу укључујемо у пост од седме године, мада су, прво стефан, а потом и ђорђе, почели да посте још од шесте године прва недеља је за све строга, а после рибом ублажавамо пост и деци и мами крсмановићи из забрежја 50 l православни мисионар l 2/2013 многодетне хришћанске породице радмила грујић ли тања има и старију сестру, по мајци, са којом није одрасла, јер је и њу мајка, пре тање, дала у хранитељску породи- цу њена сестра има своју породицу и са њима смо врло блиски тањина мајка је пореклом украјинка, њени су се доселили из галиције наше венчање је било неу- обичајено рекли смо „да“ 2000 године, заједно са још 50 парова испред савезне скупштине, у оквиру првомајске „свад- бе за маштање“, и пред богом потврди- ли у цркви св ђорђа на бановом брду прво смо кратко становали у београду, са тањиним родитељима, а затим се пре- селили у смедерево, код мојих родитеља са којима смо живели четири године тек кад сам почео да радим у обреновачкој ласти, тања је тада била у благословеном стању са трећим дететом, прешли смо овде, у кућицу мога деде, по оцу, од 35 квадрата, стару преко 200 година у њој тада није било ни купатила ни грејања, али смо, слава богу, грејање одмах увели, а за купатило смо се стрпили још пар ме- сеци бог је уредио да смо са трећим дете- том реновирали стару кућу, а са шестим је проширили, уклопивши тако и стару и нову кућу у једну етно- целину у међувре- мену, тањини родитељи су продали стан у београду и купили у обреновцу, како би нам били ближе с обзиром на то да нису били доброг здравља (тањина мајка је два пута оперисала дојку, а отац је боловао од паркинсонове болести и био непокретан) обоје су се упокојили прошле године ме- сец дана пред њихову смрт, прешли смо код њих да бисмо даноноћно бринули о њима то је била прилика да у пракси ис- пунимо божију заповест: поштуј оца и мајку стари део куће нам је веома драг у њему је собица са камином, коју смо назвали „келијом“ и то је наш кутак за молитву ово је завичај мојих родитеља и они сада желе да продају стан у смедереву и врате се овде ето, благодат божија и да- рови божији, које смо са благодарношћу прихватали, помагала нам је и ослобађала нас од егзистенцијалних брига тата горан, је завршио средњу геолошку школу на вождовцу, вишу школу за спор- тске тренере, био је професионални фуд- балер, члан „рада“, „чукаричког“, „бора“, март/април 2013 l православни мисионар l 51 „смедерева“, а неко време је провео и у иностранству – хтео сам да зарадим паре и постанем славан, јер се то сматрало под обавезним, за оне који се баве тим послом, али је го- спод знао шта се крије у дубини моје душе и полако ме је приводио себи данас, кад се сетим те младалачке јурњаве, изгледа ми смешно, јер тада нисам схватао зна- чај духовних вредности, нити сам знао да одвојим битно од небитног али, када сам упознао тању, незаборавног ђурђевда- на 1995, осетио њену љубав, верност и пажњу, како према мени тако и према мојим родитељима, схватио сам да је по- родица највећа вредност, да је мушкарац без жене само пола човека, и да је то бо- жија воља тада се мој живот променио љубав чини чуда, али не може без вере и наде бога сам почео да тражим кроз књи- ге сећам се добро бакиних молитви пред спавање али, тек када смо тања и ја при- мили свету тајну брака, почели смо ли- тургијски да живимо моји родитељи ни славу нису славили, него смо сви долазили на славу код деде, овде на забрежје, али са мојим преображајем и они су се промени- ли па су, убрзо после нас, примили свету тајну венчања и вратили се цркви данас горан ради као контролор ис- поруке робе у фабрици сточне хране у бољевцима, у срему једно време радио је као кондуктер у аутобусима београд- ске „ласте“ на приградским линијама, а истовремено је и апсолвент на богослов- ском факултету у београду моли се го- споду да му испуни највећу жељу и удо- стоји га да постане свештеник српске православне цркве каже: „рођен сам на св андреја првозваног па можда то буде неки знак да постанем ’првозвани ̓ свеш- теник у породици крсмановић“ горан је једна духовно осетљива и песничка душа мада није музички образован, свира на гитари, фрули, усној хармоници и на кла- вијатури, пева старе народне песме, али и своје стихове има преко сто написаних, углавном духовних, а педесетак песама је компоновао члан је удружења новинара србије, објављује у православном листу србљак, из нове пазове, члан је управног одбора еколошког удружења „перило-за- брежје“ и редакције јединог сеоског листа – забрешке новине мама тања је машински техничар ра- дила је као војник по уговору, у центру за ваздушно осматрање и јављање у касарни на топчидеру, у јединици противваздуш- не одбране војске србије напустила је тај посао јер је, како каже, супрузи и мајци 52 l православни мисионар l 2/2013 многодетне хришћанске породице место у кући завршила је и нижу ликовну школу, лепо црта, има златне руке, шије, штрика, хекла, везе, плете бројанице, до- бра је куварица да ли примате помоћ од државе и још неку помоћ? – само дечији додатак за четворо деце и то је, поред моје плате, све чиме распола- жемо међутим, господ коме смо се препу- стили, шаље помоћ кроз добре људе онда када он сматра да је потребна кад сам уписао богословски факултет, пријатељи су ми покрили све обавезне трошкове је- дан брат у христу уплаћује нам сваког ме- сеца 5000 динара и очигледно је, господ брине о нама и омогућује нам чак да и ми понекад будемо дародавци да ли су о вама писале новине или сте го- стовали на радију и телевизији? како вам се допада часопис православни мисионар? – били смо гости серијала „време је за бебе“ на ртс 2, у јубиларној 150 еми- сији поводом тог јубилеја, његова све- тост патријарх српски г иринеј примио је 13 априла 2011 године, у српској па- тријаршији у београду екипу и актере ове серије и дао благослов за наставак њеног снимања и ми смо били на том пријему уз благослов његове светости, снимљено је крштење које је патријарх обавио у крушевачкој цркви покрова пресвете богородице то је први пут у историји спц да је српски патријарх служио свету тајну крштења пред те- левизијским камерама та емисија је емитована управо на дан када је ње- гова светост устоличен за патријарха српског у пећкој патријаршији потом је о нама писала и илустрована полити- ка, на ђурђевдан 2011 а сада се веома радујемо што ће о нама писати и право- славни мисионар, јер је то прави мисио- нарски часопис да ли су сва деца здрава? колико има- те ђака? да ли се баве додатним ак- тивностима? – хвала милом богу, сва деца су здрава и напредна теодора је у 5, а стефан у 2 раз- реду ош „посавски партизани“ ђорђе је предшколац сви иду на фолклор, музич- ки су талентовани на тату, а ликовно на маму теодора је и „православна новинар- ка“ у забрешким новинама, води рубрику „мала школа православља“ кад јој устре- ба стручна помоћ, ту је тата да помогне то је доказ да теодора баш воли веро- науку ваш парохијски свештеник, па- рох забрешки о милан мијаиловић, дао је благослов да пишемо о вама каже да ће и забрежје добити нову цркву кад се реше имовинско-правни услови нарочи- то је нагласио да сте ту и ви, горане, ак- тивни и ангажовани како функционише ваша домаћа црква у току овог великог часног поста? – да, теодора, али и стефан, обоје воле веронауку драго ми је што веронаука по- стоји, – каже тата горан, – али прве кора- ке ка богу деца морају направити у своме дому наша домаћа црква добро функци- онише децу укључујемо у пост од седме године, мада су, прво стефан, а потом и ђорђе, почели да посте још од шесте го- дине прва недеља је за све строга, а после рибом ублажавамо пост и деци и мами знају многе молитве напамет, а остале чи- тају из дечјег молитвеника молитве пред спавање се не прескачу, али оне јутарње нису баш редовне због ужурбане при- преме за одлазак у школу поред одлазака на свету литургију у нашу обреновачку цркву силаска светог духа на апосто- ле, врло често смо недељом у манастиру фенек, код оца макарија, који нас је при- вукао овој светињи својом очинском љу- бављу деца веома воле кад идемо у фе- нек, јер после св литургије у трпезарији конака рецитују, свирају и певају изворне српске и духовне песме а и ми старији се прикључујемо, заједно са оцем макаријем ту се негује дух наших славних ратника и радо се певају косовске и родољубиве пес- март/април 2013 l православни мисионар l 53 ме дечије рођендане скромно прославља- мо, а имендане посебно свечано: палимо сва кандила у кући, а у цркви упалимо ве- лику свећу светитељу, чије име носи наш малишан чекајући најрадоснији празник – васкрс, хтео бих да кажем и нешто о бла- годати наше православне вере и благода- ти коју носе свештеници, а да неки од њих тога нису ни свесни наиме, када се кувају васкршња јаја у воду треба додати мало освећене водице, коју свештеник освећује пред васкрс (мало освећење) да бисмо на васкрс следеће године видели чудо зани- мало ме је како изгледа чуваркућа када се разбије следеће године и био сам задивљен када је то јаје, и поред парног грејања и летњих врућина, изгледало као да је сада скувано, прекривено водицом тања, колико траје ваше радно време? да ли мислите да је данас теже подизати децу него раније? – моје радно време је 24 часа али, го- ран ми у свему помаже брижан је отац и сваки слободан тренутак користи да буде са нама где год идемо, идемо заједно, баш као права породица не мислим да је нама данас теже него што је било нашим мајка- ма и бакама ми данас имамо све кућне апарате, а оне су све морале радити руч- но морам рећи да су данашње мајке мало размажене родили сте шесторо здраве деце да ли је сваки порођај протекао на природан начин, како бог заповеда: у мукама ћеш дјецу рађати (1 мојс 3, 16)? какав је ваш став о коришћењу epidurala при порођају и све чешћем прибегавању царском резу и кад за то нема преке потребе? затим, из- бегавање дојења да ли је то ускраћивање мајчинске љубави? ваш став о вантеле- сној оплодњи? – сву децу сам родила у боловима, без epidurala, иако је он сада бесплатан и ле- кари га сами нуде породиљама сматрам да од самог зачећа до порођаја све треба да буде по божијој вољи тај бол је приро- дан и жена мора да га осети, чак се брже и опоравља а дојење се подразумева то није само храна него и духовна и емо- тивна блискост мајке са дететом и про- дужетак оне блискости кад је дете било у топлом окриљу мајчиног стомака, под њеним срцем а када одатле изађе, онда се свија преко мајчиног срца у њеном то- плом крилу тако дете осећа и љубав и си- гурност сматрам да је вештачка оплодња чедоморство јер се у пракси од више оплођених ембриона бира један или два, колико та жена жели, а остали се убијају или замрзавају на одређено време зато та деца врло често болују од аутизма знам да неки духовници не дају благослов за такво зачеће горане, можемо ли, у погледу васпи- тања и послушања, многодетну породицу упоредити са бројном монашком оби- тељи, где игуман, као духовни отац, „кара по љубави“ своја чада? јер, и бог кара оне које воли, ради њиховог смирења и спасења – наравно, без чврсте руке, која се не по- креће гневом већ љубављу, не може функ- ционисати ни једна породица, а поготово многодетна данас је проблем што се у јавности не разликују васпитне батине од злостављања и многи родитељи толеришу деци много тога, уразумљујући их само причом која прича може да уразуми дете које трчи да гурне прст у штекер или које вришти недајући да му се промени пеле- на? ако се прескоче мале батине, петого- дишњак већ намеће своју вољу али, под- разумева се да смо се најпре, ми родитељи преваспитали, да живимо благочестиво, да би нам бог дао мудрости да васпитава- мо децу, јер човек који није спознао запо- вести божије погрешно ће разумети речи: „батина је из раја изашла“ имате ли вашу поруку охрабрења поро- дицама које избегавају многодетство? – шта да поручимо? заиста није лако, али је и благодат божија велика не 54 l православни мисионар l 2/2013 многодетне хришћанске породице треба се плашити родитељства тре- ба се препустити богу и он ће се за све побринути можда некоме ипак ово буде подстрек: поднели смо захтев да будемо хранитељска породица неком незбринутом детету и отхранимо га са нашом децом на крају, било би нам веома пријатно да нам растанак улепшате и засладите пе- смом горане, прочитајте нам неку вашу песму, одсвирајте нам и отпевајте нешто из вашег репертоара – прво ћу вам прочитати моје две песме, а потом уз гитару отпевати небеску ли- тургију од св николаја српског после тате, и теодора нам је, уз пратњу татине гитаре, дивно отпевала нимало лаку стару македонску песму већ је време за вечерње молитве да чујемо како то деца раде ко ће да почне? – ево, ја ћу, – јавља се стефан, који је све веома пажљиво и заинтересовано слушао – слава оцу и сину и светоме духу царе небески свети боже хвала стефане, остале молитве ћете сви завршити пред спавање – нека вам стефан каже шта му се догађа кад се не помоли пред спавање – каже тата горан стефан: – да, кад се не помолим, онда сањам страшне снове и уплашим се утом дотрча двогодишњи филип са ма- лом бакарном џезвом у руци и кашиком стаде по њој да меша, онда померајући је кружно принесе је мами опет отрча и до- несе мали дрвени крст и принесе га тати да га целива мама тања нам објасни: „гле- дајте, то он показује како свештеник кади кадионицом и како износи крст на цели- вање јутрос само били на литургији у ма- настиру фенек и то је тамо видео иначе, он још не прича, али брзо памти мелодије и стално певуши што год чује“ малени филип нас је све одушевио он, заиста, без и једне речи сведочи своју де- тињу веру не треба се плашити родитељства треба се препустити богу и он ће се за све побринути ево, ми смо поднели захтев да будемо хранитељска породица неком незбринутом детету и отхранимо га са нашом децом март/април 2013 l православни мисионар l 55 у црквеном животу често се су- срећемо са питањем поновног уцрковљења људи који су били чланови цркве, а потом својом вољом изашли из ње, да би након што су до- живели покајање, зажелели поново да се врате у цркву oвом питању треба пажљиво приступити, с обзиром да су се чланови расколничких и секташких заједница издвојили из црквене пуноће и наступају једнострано – из перспек- тиве противљења и нападања приступ канонског права људима који су чланови ових заједница треба схватити као исце- литељски метод преображаја и прима- ња, чему претходе позивање и покајање што се тиче разматрања питања по- вратка у цркву из перспективе канон- ског предања јасно је да овде канони представљају путоказ како да један чо- век, који се враћа из ванцрквене зајед- нице, постане здрав део црквеног орга- низма у канонима се срећу одговори на најважније дилеме које проистичу из овог проблема канони који се од- носе на ову проблематику спомињу као прве услове повратка у цркву покајање и искрену вољу за пуним животом у цр- кви сам чин поновног уласка у цркву је различит, и одређује се према томе колико се поједина јерес у свом учењу и животу удаљила од цркве канони овде деле јереси у три групе, и следствено томе три начина повратка у цркву: за једне кроз свето миропомазање, за дру- ге кроз свето крштење, а за треће, пи- смена изјава којом анатемишу своју је- рес1 иако се може учинити да у процесу повратка црква „признаје св тајне“ из- ван цркве, ипак овде, по речима еп ата- насија јевтића „црквена икономија има други смисао а то је да извесне јереси, настале отцепљењем од цркве, нису са- свим изгубиле сваку везу са њом, него су црквом на свој начин „ознамењене“, и ти знакови могу бити духом светим, у цркви, кад јој приступе, оживотворе- 1 видети каноне који се односе на пријем јеретика у цркву: канон 8 првог вас сабора, канон 7 другог вас сабора, канон 95 петошестог вас сабора и каноне 1 и 47 св василија великог повратак у цркву из расколничких и секташких заједница покајанија отверзи ми двери, жизнодавче (покајни тропар великог поста) милош маринковић 56 l православни мисионар l 2/2013 црквеноправне теме ни светим миром, јер се они прикале- мљују живом организму тела црквеног“ седми канон другог васељенског сабора каже: „који од јеретика приступају пра- вослављу и уделу спасаваних“ овде је јасно да изван православне цркве нема спасења и стога се покајна дисциплина примењује различито на чланове јере- си и расколничких заједница али, као што је већ споменуто, овде се примењује икономија цркве која је истоветна са божанском икономијом спасења и овде такође не смемо упасти у замку „круте доследности“ јер смо на тај начин у ве- ликој опасности да изгубимо онога који је на путу покајања и у потрази за ис- тинским црквеним животом jeр упра-ц во икономија (οικονομία – домострој, управљање домом) означава спасоносну складност и човекољубиво снисхођење датом стању грешника који се каје и управо се на покајане примењује цркве- на икономија да би се истовремено оја- чало јединство и да би се покајани спа- сили давањем освећујућих дарова осим са различитим јересима, црква се суочава и са другим облицима пара- црквених заједница о основним од- ликама ових заједница говори св ва- силије велики у свом 1 канону: „зато су (оци) једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (цркве); а раско- ли су они који су се због неких црквених разлога и излечивих питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања која бивају од непокорних презвитера или епископа, или од (црквено) невас- питаног народа“ стога су чланови јере- тичких заједницу они који су се својом вером, начином живота и (не)црквено- шћу у великој мери одвојили од цркве некадашњи чланови цркве који су сада март/април 2013 l православни мисионар l 57 ентеријер базилике св аполинарија у равени, 6 в у расколу или парасинагоги, углавном нису одступили у питањима вере од цркве, већ су се из разних разлога од- метнули од црквеног јединства као узрок раскола 10 канон картагинског сабора наводи понос и дрскост, који на- воде заблуделе на одвајање од цркве и „одвојено“ приношење светих дарова на жртвеницима подигнутим „против- но црквеној вери и установи“ међутим, упорно остајање у расколу доводи у пи- тање постојање самог њиховог бића као саставног дела (уда) цркве, јер управо говорећи о катарима, св василије вели- ки у поменутом 1 канону говори: „јер је почетак њиховог одвајања био кроз рас- кол, а одступници од цркве нису више имали на себи благодат духа светога, јер је нестало преношење благодати чим се прекинуло прејемство“ на ову тему еп атанасије додаје и следеће: „расколи се никад не зауставе само на отцепљењу, него неминовно почиње и мењање вере, јер презрена братска љубав кажњава то одступање од заједништва одступањем и од истине“2 када знамо интезитет и дубину про- машаја људи који су себе одвојили од цркве, оправдано се поставља питања правог начина и пута њиховог повратка у цркву најпре треба рећи да ово захте- ва мудрост и трезвеност не само пасти- ра већ и свих хришћана јасно је да без покајања нема никакве добре могућно- сти треба препознати искру покајања и разгорети је, а не угасити oвде треба за пример истаћи еванђелску причу о блудном сину (лк 15, 11–32) покајање почиње оног тренутка када човек „бора- већи у туђој земљи“ прво „долази себи“ и расуђује о љубави очевој тада види да је „и најмањи слуга у дому очевом већи од највећег у земљи туђој“ ово је дуг 2 свештени канони цркве (приредио еп атанасије), коментар на 1 кан св василија вел, стр 457 процес који захтева одговорност пасти- ра, али и сваког хришћанина јасно је да је свако секташење одустајање из црквене пуноће, тражење и трошење „свог дела“ (лк 15, 11–12) секташтво није само теолошка доктринарна заблу- да, него је управо грех – свестан или не- свестан, грех растурања цркве божије то је расипање онога што христос сабира (мт 12, 30), грех непослушности према цркви, који је раван отпадању од христа (мт 18, 30) растурити и уништити црк- ву као христову заједницу, као христо- во тело, еванђеље јасно говори чија је то жеља (мт 16, 18) а онај ко ради на њеном уништењу, без обзира из којих разлога и с којим мотивима, методима и „аргументи- ма“, чини грех не само против цркве као установе, него баш против христа сети- мо се да је савле гонио цркву христову не у име атеизма него баш у име староза- ветне „отачке ревности“, па му христос пред дамаском није рекао „савле, зашто гониш моју цркву“, него: „савле, сав- ле, зашто ме гониш?“ и у томе је и грех секташтва3 истина је да су припадници ових заједница антицрквени, али наше обраћање њима увек треба да значи позив на покајање, а не обрачун и расправа са неистомишљеницима дијалог са њима не сме да се своди на систем одбрана - напад, јер ми не бранимо цркву од њих напади- ма и прогонима против њих из свега овог произилази да пастир треба да покреће верујуће хришћане да се боре за оне који су се оделили, а не да устају против њих у повратку из секташких заједница, често је потребно ангажовање многих стручњака, али без љубави све је недовољно и недо- речено, јер једина свепобеђујућа сила јесте здрава и трезвена љубав по речима проф љубивоја стојановића, „истина и љубав су увек праве мере црквеног обраћања свим нецрквеним и антицрквеним група- 3 лазар милин, апологетика 6: црква и секте, стр 465 58 l православни мисионар l 2/2013 црквеноправне теме цијама које необуздано насрћу и пресрећу нас“ вековно искуство црквене непобе- дивости треба да нас увек покреће изнад обрачуна у добро сведочење то значи да треба увек саопштавати истину у љубави, баш због тога што их волимо, потребно је да им сведочимо истину4 што се тиче примене канона на људе који су сагрешили против вере и једин- ства цркве, и сада се налазе у парасина- гоги, расколничкој или секташкој зајед- ници, треба рећи да се овде на ради о казнама и забранама које су себи сврха, већ о добрим методама излечења овде пастир треба да покаже расуђивање, како би канонима приступио на одме- рен и испр
... цркве, еписко- пе а потом и презвитере (свештенике) свест о горепоменутим христовим ре- чима је тада свакако била јака зашто, онда, назив за свештенослужитеље или, са појавом монаштва, за монахе – духов- нике, отац? зашто не учитељ, наставник? направићемо мало скретање које нам посредно може помоћи у расуђи- вању када је, у дан васкрсења, марија магдалина, тужна, смућена, уплашена и поражена тражила тело учитеља, го- спод јој се показује и тек након личног обраћања са „марија“ она га препознаје и говори му „равуни“ (учитељу) након тога следе христове речи: „не доти- чи ме се“, које бисмо могли тумачити и превести описно овако: „не задржавај ту слику, доживљај у мени“ пред њом не стоји само учитељ, него васкрсли го- спод који собом открива тајну због чега је све створено христос каже да одлази „оцу мојему и оцу вашему, и богу мо- јему и богу вашему“ што отвара један нови, неизмерно дубок однос са хри- стом и богом у каквој је вези ово са оцима? дога- ђај васкрсења има значај прекретни- це питање је у односу на шта? отићи ћемо у прошлост, између 1250–1300 пре христа – до времена мојсија када се мојсију јавља бог у грму купине која је горела чудноватим пламеном који је није сагоревао (црквсл неопалима- ја купина) и обраћа му се: „ја сам бог оца твојега, бог авраамов, бог исаков и бог јаковљев“ (2 мој 3, 6); заповеда му да тако бога представи и поробље- ним израиљцима знамо да бог скла- па завет (савез) са аврамом дајући му ново име авраам (= отац народа) и тај завет лично обнавља и потврђује са ње- говим потомцима, исаком и јаковом бог жели да каже, како онда мојсију, тако и нама данас да су његови сведоци конкретни људи који носе непосредан, жив доживљај и лични однос са богом утврђен у вери за израиљце аврам, у цркви нам је дато да се напајамо искуством које је најпре искуство отаца у речима и делима оци цркве – сведоци живога бога владимир пекић март/април 2013 l православни мисионар l 29тема броја исак и јаков су оци (патријарси) јер као родитељи, не само телесни, на своје по- томке преносе жив и непосредан однос са богом (уп мт 3, 9) уче их томе на- кон изласка из египта, бог често овим патријарсима додаје да је он тај који је извео израиљ из ропства то опет да би свој народ подсетио како су њихови оци имали жив и личан однос са богом и осећај његове присутности (уп 2 мој 12, 24–27) но, видимо, како кроз про- роке тако и кроз марију магдалину или пре тога марту, сестру лазареву, да тај однос није потпун, да нешто недостаје, да ту нешто лежи од њих тада још са- кривено: „авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој“ (јн 8, 56) апостол павле нам каже да за све старозаветне праведнике: „и сви ови осведочени у вери, не добише обећање“ (јев 11, 39; види јев 11) назидани на темељу наде у то обећање, испуњено у господу хри- сту, апостоли су своје сведочанство но- вога живота, предокус царства божијег преносили на своје ученике – епископе, презвитере, а они даље као истински оци који нас рађају за нови живот; „ јер вас у христу исусу ја родих јеванђе- љем“ (1 кор 4, 16) хришћани су, пак, кроз векове запи- сивали речи својих отаца, знајући да се у њима налазе догмати вере не као висо- копарне речи, него као речи које носе у себи искуство и силу бога живога јед- на прича из живота св антонија вели- ког нам говори да под речима отаца не треба разумети само обичне речи, вер- бално обраћање или убеђивање, него то да су оци за нас носиоци живог сведо- чанства, живота божијег дарованог нам у христу (уп јн 4, 14) наиме, светом антонију су једном годишње долазила три монаха двојица су увек поставља- ли питања тражећи поуку од светог, док један ништа није питао већ је само седео 30 l православни мисионар l 2/2013 распеће христово, базилика св климента у латерану, рим, 12 в и гледао старца када су трећу годину за редом дошли, свети антоније упита тог монаха зашто преваљује толики пут а не користи прилику да пита за савет монах му одговори: „доста ми је да те гледам, аво“ наравно, свети оци нису никада ни помишљали да под термином „отац“ подразумевају да неко има некаква бо- жанска својства поготово ако би тако нешто покушало да се наметне било коме од њих увек и јасно, још од од доба апостола наглашавали су да су обични, смртни људи (види дап 3, 12; 14, 11–15) то због тога јер знају да је живот којим су прожети дар љубави божије; да иако је њихов, дар је благодати коју смо прими- ли кроз страдање и васкрсење христо- во другим речима, оци су били свесни да назив „отац“ има иконично значење они као литурзи, пастири, учитељи јесу тим својим служењем као изразом љу- бави најпре према богу а онда и кроз то према ближњима осликавали, оприсут- њавали самога бога духом светим који је за њих као и за нас једини и истински отац и родитељ који нас у своме једино- родном сину рађа за живот вечни ду- хом светим оно што је најлепше у свему јесте то да духом светим у цркви јесу сви овде овлаш поменути наши саговорници, наши оци јер у христу се сабира сва историја спасења од авраама па све до данас господ уједињује у себи обећање дато у старом завету, испуњује га сво- јим оваплоћењем, страдањем и васкр- сењем и дарује нам да се кроз и у њему испуњавамо животом будућега века, животом незалазног дана царства бо- жијег у цркви нам је дато да се напа- јамо овим искуством које је најпре ис- куство отаца у речима и делима и да се кроз њих препорађамо у новога човека „који се обнавља према лику онога који га је саздао“ (кол 3, 10) отуда можемо њима и заједно са њима да појемо у цр- кви богу: „диван је бог у светима сво- јим, бог израиљев“ (пс 67, 36) аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду март/април 2013 l православни мисионар l 31тема броја оно што је најлепше у свему јесте то да духом светим у цркви јесу сви овде овлаш поменути наши саговорници, наши оци јер у христу се сабира сва историја спасења од авраама па све до данас могли бисмо да говоримо о мно- гим дискусијама отаца цркве са грчком философијом, као и о међусобним утицајима који су из тога проистекли међутим, засигурно највећи утицај на отачку мисао имао је платон, са свим својим каснијим фа- зама, средњим и новим платонизмом овде ћемо размотрити неке основне платонове ставове везане за онтоло- гију и космологију упоредићемо бога у платоновој философији са библијским богом, богом аврама, исака и јакова (изл 3, 6) прво питање које се поставља јесте питање постојања света, овог нашег ко- смоса кога чулима опитујемо и у коме живимо има ли овај наш опитни свет почетак и да ли ће имати краја? или пак нема, него је беспочетан и бескра- јан? да бисмо дошли до одговора на ова питања, ми ћемо се позабавити плато- ном, из разлога што је управо његова мисао ушла у најозбиљнији дијалог са отачком мишљу, када је реч о питањи- ма која нас интересују да ли је овај наш свет по платону вечан, односно беспо- четан? не, није то је једна суптилност у платоновом систему коју треба јасно истаћи када је биће у питању, платон ту прави јасно разграничење „по мом мишљењу, треба, најпре, извршити ово разграничење: шта је вечно биће, а шта је пак оно вазда бивајуће, а никад није биће“, говори платон у свом тимају, јасно правећи разлику између вечног бића и појавног света који је у покрету и пролазности платонов бог уобличитељ и библијски бог творац акт платоновог бога је акт условљености и нужности, док је акт хришћанског бога акт апсолутне слободе платонов бог зна зашто је обликовао космос, док хришћански бог „не зна“ зашто је створио свет можда ово „не зна“ звучи чудно али, слобода и љубав су такве љубав којом бог ствара свет нема разлога јер је слободна за ту ће љубав апостол павле рећи да она „не тражи своје“ (1 кор 13, 5) александар милојков 32 l православни мисионар l 2/2013 шта је заправо беспочетно, а шта то није, код платона? свет, космос, није беспочетан, већ су вечни и беспочет- ни његови узроци космос је за пла- тона, заправо, уређени и уобличени првобитни хаос космос и јесте грчка реч која, између осталог, значи и украс, склад, поредак одатле и реч козметика у нашем језику у овој етимологији кри- је се и само античко поимање свемира као лепо уређеног првобитног хаоса као такав космос има свој узрок, па тиме и почетак постојања јер, платон вели: „све што се рађа, нужно поста- је дејством неког узрока, јер ништа одвојено од узрока не може настати што се тиче целокупног неба или ко- смоса најпре треба испитати да ли је небо увек било, немајући никакво начело постања, или је постало од не- ког начела оно што се може осетити чулима, што је доступно мнењу путем опажања, показало нам се као бивајуће и створено“ овакав платонов став био је у мно- гоме близак хришћанском онтоло- шком поимању у многоме, али ипак не и у свему свет као уређена целина има свој узрок и свој почетак и ту се хришћанска мисао слаже са плато- мозаик у базилици сан витале, равена, 6 век март/април 2013 l православни мисионар l 33тема броја ном међутим, када је узрок настајању космоса, као и схватање самог појма „настајање“ у питању, хришћанска ми- сао креће супротним смером у односу на платона размотримо који су то узроци на- станку космоса и шта значи то „наста- јање“ код платона рекосмо да су упра- во ти узроци или начела, по платону, вечни и беспочетни таквих узрока је три: (1) causa efficientis, кога пла- тон назива богом (демијург) и „најбо- љим међу узроцима“; (2) causa forma- lis, то су чувене платонове идеје или форме, на основу којих је демијург обликовао следећи, вечнопостоје- ћи узрок, (3) causa materialis, који представља тродимензионални простор, протежност шта онда чини платонов бог, „најбољи међу свим узроцима“? он обликује материју, односно тродимензионални простор, умом сагледавајући свет вечних идеја или форми те форме бог утискује у мате- рију, коју платон назива „мајком при- матељком“ тако настају оформљена бића космоса, као слике оног идеалног света вечних и непроменљивих форми или идеја дакле, платонов бог је бог уо- бличитељ он уобличава, уре- ђује првобитни хаос, али кори- стећи већ постојећу материју и форме та друга два узрока постоје независно од бога, представљају датост и самом платоновом богу са те стра- не, његов бог је условљен у својој уређивачкој делатно- сти да ли је барем слободан у одлуци да хаос доведе у ред и склад, у космос? конкрет- но, може ли се поставити питање: зашто платонов бог ради то што ради? платон даје одговор и на то питање: „кажимо, дакле, који је узрок да је сјединитељ сјединио посто- јање и овај свемир био је добар био је добар, а у добром се никад ни према чему не рађа никаква завист будући од ње слободан, пожелео је да све буде што сличније њему самом“ 34 l православни мисионар l 2/2013 платон, античка скулптура платонов бог је поистовећен са до- бротом међутим, то што је платонов бог добар, то не значи да је његов акт уређења хаоса акт слободе не, јер бити добар, по платону, значи волети оно лепо, а презирати оно супротно лепом та нужност која је уткана у доброту, приморава платоновог бога да хаос доведе у склад дакле, он има разлог за оно што чини, „сматрајући ред у сва- ком погледу бољим од нереда“ и јер „ није допуштено да најбољи чини било шта друго осим онога што је наjлепше“, образлаже нам платон да упоредимо сада у каквом су ме- ђусобном односу платонов бог уо- бличитељ и хришћански бог творац платонов бог, иако космос има поче- так, не ствара тај космос ни из чега (ex nihilo), већ он (космос) настаје као акт довођења у ред и склад првобитне беспочетне, хаотичне материје, доби- јајући форму опет на основу беспочет- них и вечних идеја хришћански бог ствара свет ни из чега пре његовог акта стварања не постоји буквално ништа, осим самог бога бог творац не обликује вечнопостојећу хаотич- ну материју, већ и њу саму ствара када су идеје у питању, хришћанство је прихватило касније платонистичке модификације, те њихово смештање у ум божији идеје су за хришаћaне божије вољне мисли дакле, не нешто споља наметнуто богу, већ његова слободна воља акт платоновог бога је акт усло- вљености и нужности, док је акт хри- шћанског бога акт апсолутне слободе љубав којом хришћански бог ствара свет нема разлога јер је слободна за ту ће љубав апостол павле рећи да она „не тражи своје“ (1 кор 13, 5) зато ће платонов демијург, на питање о свету, много говорити о његовим разлозима хришћански, библијски бог творац ће, на то питање о свету ћутати, волећи га у тишини тамо где имамо одговор на питање „зашто?“ престају слобода и љубав а почињу нужност и страст са једне стране је љубав, а са друге ерос слобода и нужност ћутање и говор на крају, платонов космос је морао да настане, док је хришћански могао и да не постоји ово сазнање, да је могло бити и да нас не буде а да смо ипак ту, љубављу и слободом божијом, у живо- ту хришћанина ствара једну специфич- ну етику, начин живљења ствара ети- ку благодарења то име благодарења (грч евхаристија) носи богослужење које представља саму суштину нашег односа и јединства са богом творцем то је света евхаристија или, свима нама добро позната, света литурги- ја она је подсећање да живот немамо сами од себе, већ да га дугујемо другом подсећање да је живот дар божији текст представља одломак из једне шире студије, који је делом измењен и прилаго- ђен, у првом реду, ђацима четвртог разре- да наших гимназија, који изучавају пред– мет филозофија њима поклањам овај текст (прим аут) тамо где имамо одговор на питање „зашто?“ престају слобода и љубав а почињу нужност и страст са једне стране је љубав, а са друге ерос слобода и нужност ћутање и говор март/април 2013 l православни мисионар l 35тема броја сваки иоле озбиљнији истраживач, који је своју мисао заробио истра- живањем нашег народног прегну- ћа, сагледаће чињеницу, да је мисао о богу, неисцрпан извор српског народног стваралаштва кроз бројне песме, при- че, бајке, басне, пословице, загонетке, и све остале народне умотворине, мисао о богу и мисао о цркви је незаобилазна тема најчешће је србин овим темама мерио и процењивао све што се народу дешавало у богатој, и неретко несрећ- ној, историји ко је бог отаца наших? он је бог који је света тројица, отац, син и свети дух то је онај бог који је надахњивао наш народ у свим догађајима и околностима то је бог кога је наш народ описивао и катафатички, наводећи величанства божија и божије датости у нашем живо- ту, али и апофатички, када је народ ис- поведао и хвалио божију трансцендент- ност, тј „удаљеност“, оностраност бога, кога је наш народ често описивао и са- гледавао кроз термине, описе и паралеле овог палог света када је наш народни ум био испуњен свешћу о богу који га стално води са со- бом, онда је сваки покрет имао значај, и сведочио је о томе да је народ на правом путу, па је тај пут којим нас је бог во- дио, а ми храбро корачали са њим и ка њему, називан светосавски пут, свето- лазаревски пут, пут видовданске етике (а не косовског мита!) често кроз богату и богом испуњену историју срећемо сео- бе нашег народа, када је народ са собом носио мошти, највредније књиге, своје краљеве, своје светиње, али је са тим на- родним ходом постојала свест о ходу на божијем путу када се српски народ уда- љавао од бога, када је бог отаца наших престајао да буде почетак и крај сваког народног стремљења и делања, онда је народ залазио у ћорсокаке, са бројним и далекосежним последицама свако изучавање историје српског народа, и њених датости указује да нас бог ни у једном нараштају није оставио без сведочанства о себи ово сведочан- ство се налазило и одигравало упра- во у цркви бог отаца наших је онај бог коме су се окретали наши преци, почињући сваки рад и сваки труд речима: „помози боже“ овим речима кренуло се и у ослобађање поробљених територија на којима су срби живели вековима овим речима хитао је сваки србин, не плашећи се смр- ти, пркосећи сваком окупатору, надајући се у „бога, и у своје руке“ овим речима су скончали свој овоземаљски живот ђакон авакум и игуман пајсије, на централном ко је бог отаца наших? он је бог који је света тројица, отац, син и свети дух то је онај бог који је надахњивао наш народ у свим догађајима и околностима бог отаца српских немања андријашевић 36 l православни мисионар l 2/2013 београдском тргу (много касније назва- ном трг републике) да смо гледали и славили бога отаца наших, ваљда би ову часну жртву светих мученика авакума и пајсија овековечили и украсили на- зивајући тај београдски трг именом трг ђакона авакума и игумана пајсија па и дивни светитељ деспот стефан лазаре- вић и дан дањи нема споменик какав му доликује (не рачунајући мањи споменик на калемегдану, склоњен, као да треба и тог малог споменика да се стидимо), у граду који је подигао и посветио га пресветој богородици речима: „нађох најкрасније место од давнина, превели- ки град београд, који је по случају разру- шен и запустео, саздах њега и посветих га пресветој богородици“ кроз све видове уметности, српски народ је хвалио бога отаца наших када је певао, када је сневао, када је градио и васкрсавао београд и све друге гра- дове и места из пепела, имао је свест да чини богоугодно дело, славећи бога отаца наших бог отаца наших је бог који је водио и надахњивао наш српски народ и у расе- јању када је српски народ био уз цркву, увећавао је и јачао веру у бога, градио је храмове, помагао потребите када наш народ није мерио стварност по богу, тада су настајали већи и мањи расколи и мимо- илажења од цркве божије тако су прола- зили сви православни, када су одступали од пута божијег, не следујући богу отаца наших и на крају, погледајмо шта о овој теми каже један од савремених отаца цр- кве, старац софроније сахаров у својој чу- веној књизи видети бога као што јесте према његовим речима, бог отаца наших нас „препорађа и освећује он све то чини на невидљив начин, као неки скривени дивни пријатељ, који не жели да нас опте- рећује захвалношћу према њему“ небеска литургија, новија икона март/април 2013 l православни мисионар l 37тема броја у име оца и сина и светога духа, данас прослављамо дан свих све- тих, свих оних који су чули христове речи, оних чија су срца и умови били за- паљени његовом речју, оних који су иза- шли у свет не би ли целоме свету пренели добре, благе вести: благовести да је бог то- лико заволео свет, да је ушао у свет – да га никада не напусти, и да је у свом васкрсењу уздигао све што свет јесте – у своме телу сав видљиви свет, у својој души сав људски свет – и утврдио га с десне стране оцу ово није само слава цркве; ово је и позив упућен свима нама понаособ данас нас је- ванђеље дозива а апостолска посланица нас охрабрује – да љубимо бога како бисмо ис- тински постали његови ученици, а то зна- пођимо у свет, носећи у њега – у свет који лежи у јаду и беди, растројен јер је изгубио свој пут и залутао – благе вести не само вести да је бог дошао и да обитава међу нама, да нам је показао пут, да је он пут и да нам је он дао пример који свако треба да следи – не на ропски начин, не као најамници, већ са радошћу превод са енглеског: срећко петровић недеља свих светих превод са енглеског: срећко петровић 38 l православни мисионар l 2/2013 митрополит антоније блум, фотографија из 90-их година 20 века чи да наша вера у њега мора да буде и да остаје, из дана у дан, све истинскија и све дубља, како би други људи, видевши нас, видевши како живимо, гледајући ко смо могли да поверују како је христос дошао да спасе свет и да њега као учитеља и као пријатеља треба следити св ап јаков, обраћајући се људи- ма свога времена, вели: „ако хоћеш да ми покажеш своју веру без својих дела, показаћу ти моју веру мојим делима“ стога пођимо у свет, носећи у њега – у свет који лежи у јаду и беди, растројен јер је изгубио свој пут и залутао – бла- ге вести не само вести да је бог дошао и да обитава међу нама, да нам је пока- зао пут, да је он пут и да нам је он дао пример који свако треба да следи – не на ропски начин, не као најамници, већ са радошћу што следовањем тог пута остварујемо своје назначење и дубоко у себи носимо живот који можемо да из- ливамо и на друге ово је порука данашњег празника у наредне две недеље ћемо посебно просла- вити празник свих светих у земљи руској просијавших, као и празник православних светитеља британских острва, људи наше крви, наше плоти, наших ближњих раз- мислимо о њима и покушајмо да живимо тако да се они могу радовати – јер имају следбенике достојне христа и достојне начина на који су они проживели свој жи- вот амин митрополит сурошки антоније блум изворник: metropolitan anthony of sourozh, „sunday of all saints“ (june 9, 1996), http://wwwmitras ru/eng/eng_223htm митрополит сурошки антоније блум (1914–2003), познат као аутор више књига о молитви и хришћанском животу, православни епископ у великој бри- танији, носилац неколико почасних доктората (абердинског универзитета, универзитета у кембриџу, московске духовне академије и кијевске духовне академије), својим проповедима је у православну цркву привукао многе бри- танце и многе западњаке читаоцима православног мисионара доносимо њего- ву проповед одржану у недељу свих светих, 9 јуна 1996 године март/април 2013 l православни мисионар l 39тема броја митрополит антоније у разговору са младима учитељи унутрашњег живота предање духовног учења хришћанског истока сјајно изражава разумевање људске природе и духовне борбе необично је да, када застанемо да размислимо о томе, учитељи (људи и жене подједнако) унутрашњег живота имају тако мали утицај ван православног света овога доба (можда чак и унутар њега), упркос чињеници да њихово разумевање чини да фројд, јунг и адлер буду налик учитељима презвитеријанске недељне школе у поређењу са њима ушли смо у доба гуруа, доба ду- ховне жудње ово можемо да приметимо касно увече на те- левизији када се истиче „пут према личној аутентичности“ или „пут пре- ма успеху“ и кад се преко екрана нуде „дванаест корака“ за „личну употребу“ једноставним позивањем броја 800 [у србији тај „магични“ број тренутно почиње са 0900 — нап прев] који је уочљиво приказан на екрану ови „пу- теви“ позивају гледаоце да открију сво- је „унутрашње дете“ или да „преузму контролу“ над својим животом како би гуру могао да им помогне ако на- ставите даље, бићете на кратком путу према открићу свог „истинитог себе“ и/или путу према „финансијској не- зависности“ дубока обамрлост у северној аме- рици је пробудила глад код многих ге- нерација и довела до пуког маркетинга стотина оваквих духовних техника ова обамрлост и духовна жудња која из ње произлази су снажни и на универзите- тима на којима ја предајем током последњих неколико година приметио сам промену код студената који долазе на моја предавања – про- мену која је значајна због свог духовног жара карактеристично је да су студен- ти заинтересовани да савладају духовне превод са енглеског: маријана и срећко петровић аутор текста, дејвид гоа (1944–) је кустос музеја алберте (provinci- al museum of alberta), и ванредни професор на колеџу св стефана (saint stephen’s college) универзите- та у алберти (university of alberta) 40 l православни мисионар l 2/2013 следујући светим оцима вештине, путеве према аутентичности они имају дубоку антипатију према религиозним институцијама, нарочито према хришћанској цркви они ће вам рећи да је религиозни ауторитет гнусан и да га треба оспорити и вратити на ме- сто које му припада док сматрају да им је религиозни ауторитет гнусан, они су у исто време у потпуности – и заиста мислим у потпуности – неукалупљени у било коју религијску традицију заједно са овим недостатком духовног образо- вања, они су систематски лишени хри- шћанске традиције и познавања светог писма, иако су ово двоје средишњи део европске културе њихови дивни умови и срца су без наслеђене религиозне тра- диције и без духовног образовања две друге карактеристике погоршавају ово стање прво, студенти уоп- ште немају искуство заједнице, одрасли су у крајње нестабилном свету предграђа где је сваки однос наме- ран, вољан и одабран њихов свет је свет братских односа ни датост људске за- једнице нити вредност стајања „раме уз раме“ са другима, нити учење да живе и зависе од људских бића која се разликују по годинама, искуству, позиву и осетљи- вости, нису део њиховог свакодневног искуства друго, за велики број студе- ната, однос са мајком је веома слаб а од- нос са оцем је заправо непостојећи тек недавно сам схватио да су они вршњаци моје деце; то су деца мојих вршњака ова обамрлост је рођена из антипати- је према религиозним институцијама, из страха и мржње према духовном ауто- ритету, из равни свести неснабдевеном март/април 2013 l православни мисионар l 41 традицијом било какве врсте – свести без познавања смисла који пружа рели- гиозна традиција – без искуства заједни- це, са прилично слабим искуством мај- ке и без искуства оца међутим, унутар срца и умова оваквих студената, а сви они су дивни људи, налазимо жељу за значењем, жудњу за духовним образо- вањем – за ауторитетом гуруа, ауторите- том великог духовног учитеља недавно сам стекао овакво уверење захваљујући дивном реферату једне студенткиње она је радила дипломски рад из психологије, који је био допуњен кратким радом из проучавања религи- је мислим да је њена заинтересованост била мотивисана оном врстом обамрло- сти коју сам описао изнад рад са њом помогао ми је да јасније сагледам ову обамрлост зато што је она такође дете пореклом из фундаменталистичке дено- минације која је заправо отелотворила све околности које сам горе навео и дала им „свештену“ вредност желећи да употпуним њена интере- совања и ојачам њено проучавање пси- хологије, представио сам јој учење о ду- ховности према православном предању како патристичко предање и духовни учитељи хришћанског истока схвата- ју људску природу, борбу за аутентич- ност, душу, срце, тело, и очишћење од страсти? или да то представим као што је мени представио архиепископ лазар пухало пре неколико година: „у право- славној цркви постоји само једно једино богословље, духовно богословље, а оно је сачињено од молитве и поста духов- ност је једноставно дисциплина која нас припрема да постанемо чудотворци као сви свети“ жеља за разумевањем, за доласком до појашњења гледишта који дубоко узне- миравају њен духовни живот, навела је моју студенткињу да зарони у списе ота- ца цркве они су изазвали прогањајућу свест о подели унутар њеног живота одрасла је „размишљајући и осећајући“ да је тело (и шире, творевина) несвето, да треба га га се плашимо и да га духов- но колонизујемо ова подела је тако ду- боко била део њене свести о себи да је онда када је покушавала да разуме ко- рене своје свести о обамрлости и своје „немогућности да осећа и верује“, она потражила помоћ психолога психо- лог ју је питао да ли је као дете некада била злостављана карактеристично је да искуство деце која су била злоста- вљана цепа или дели личност, одвајајући њена осећања од тела кроз наш рад, уз 42 l православни мисионар l 2/2013 дејвид гоа следујући светим оцима патристику, оце цркве и православну духовност, ова дивна млада жена поче- ла је да увиђа чудо творевине, да схвата дар својег постојања у свету и да разуме да бог, „човекољубац“ (тит 3, 4), позива на исцељење поделу између њеног тела и њених осећања предање духовног учења хришћан- ског истока сјајно изражава разуме- вање људске природе и духовне бор- бе необично је да, када застанемо да размислимо о томе, учитељи (људи и жене подједнако) унутрашњег живота имају тако мали утицај ван православ- ног света овога доба (можда чак и уну- тар њега), упркос чињеници да њихово разумевање чини да фројд, јунг и адлер буду налик учитељима презвитеријан- ске недељне школе у поређењу са њима није тачно да традиција православне духовности не успева да се обрати оба- мрлости нашег доба напротив, ови знаменити људи и жене просветљују и позивају нас све до последњег да дубо- ко удахнемо чудо живота, којег нам је подарио творац свега што постоји по мом мишљењу, неуспех оних који знају и који су искусили хришћански исток је управо неуспех да се приближи пре- диван извор живота онима који са ду- ховним жаром трагају за учитељима који ће их повести ка истинском и ау- тентичном животу дејвид гоа извод из књиге питајући оце изворник: david j goa, „masters of the inner life“, у asking the fathers – on spiritual being and life according to the fathers of the orthodox church, synaxis press – the canadian orthodox publishing house, canada 1997, стр 13–16 није тачно да традиција православне духовности не успева да се обрати обамрлости нашег доба д гоа у разговору са младима у манастиру ставрополис у букурешту (румунија) март/април 2013 l православни мисионар l 43 рођен сам у религиозној породици многи моји рођаци су били ак- тивни чланови цркве уједињеног евангелистичког братства [eub – evan- gelical united brethren], и као свештеници и као лаици алберт ајнштајн је једном рекао: „шта риба зна о води у којој плива чи- тавог живота?“ на тај начин сам ја у својој младости доживљавао религију: као нешто што је било свуда око мене, толико свепрожи- мајуће да је постало нешто што се под- разумева, a не нешто што сам заиста примећивао како сам одрастао, постајао сам заин- тересованији за правила и праксе своје деноминације и своје вере „због чега чинимо оно што чинимо? шта различити поступци представља- ју? шта ову цркву, ову деноминацију разликује од других хришћанских веро- исповести?“ мислио сам да је на ова питања лако одговорити али изгледа да није или су бар одговори били различити у за- висности од тога кога сам упитао на крају сам схватио да је коначан одговор обично био: „зато што смо одувек то тако чинили“, или „зато што волимо то тако да чинимо“ ти одговори нису били оно што сам желео да чујем године 1967 се црква уједињеног еван- гелистичког братства ујединила са мето- дистичком црквом она је сада обухва- тала веома разнолику групу чланова, од људи који су били крајњи евангелисти (који су се састајали под шаторима и слично) до људи који су припадали про- тестантском „главном току“ (развијали либерално богословље, подржавали по- крет „друштвеног јеванђеља“ [social go- spel] итд) стално сам се питао која веро- вања су нас ујединила у ту деноминацију? да бих пронашао одговор на ово питање, у недељној школи сам предложио да у току једне сезоне читамо и разматрамо учење наше цркве како бисмо сви могли због чега чинимо оно што чинимо? замислите колико сам се изненадио када сам постављао оно што би за мене била обично питања без задовољавајућег одговора добијао сам озбиљне, разумљиве одговоре засноване на светом писму, историји и богословљу! у православној цркви постоје разлози због чега се чини оно што се чини! превод са енглеског: маријана петровић 44 l православни мисионар l 2/2013 повратак у очев дом да сазнамо која веровања наша црква проповеда нико није био заинтересован за то схватио сам да то значи да учење цркве није било ни значајно ни важно да би се о њему разговарало, или бар није било то за већину чланова те цркве постепено сам престао да одлазим у цркву јер у њој нисам могао да чујем ни- шта осим мотивационих и надахњујућих говора које сам слушао читавог живота године 1989 сам почео да се виђам са једном гркињом и почео сам да са њом и њеном децом одлазим у цркву часног крста то је било моје прво искуство православља било је веома другачије од било чега што сам видео раније! био сам природно радознао године 1989 сам почео да се виђам са једном гркињом и почео сам да са њом и њеном децом одлазим у цркву часног крста то је било моје прво искуство православља било је веома другачије од било чега што сам видео раније! март/април 2013 l православни мисионар l 45 ентеријер саборне цркве св николе у вашингтону (храма православне цркве у америци) замислите колико сам се изненадио када сам постављао, оно што би за мене била обично питања без задовољавају- ћег одговора, као на пример: „због чега имате зид између верника и олтара?“ добијао сам озбиљне, разумљиве од- говоре засноване на светом писму, историји и богословљу! у православ- ној цркви постоје разлози због чега се чини оно што се чини! и сви разлози су у основи усмерени ка једном циљу: слу- жењу богу оцу, сину и духу светоме „због чега појемо химне?“ не зато што уживамо у музици већ зато што нам оне помажу да схватимо и да се припремо за богослужење све на литургији има смислену сврху; задатак који треба извршити у циљу унапређива- ња богослужења „у духу и истини“ схва- тио сам да никада неће постојати право- славна фолк-литургија, ни џез-литургија нити било какве „помодарске“ ствари које многе друге цркве користе како би привукле људе не, богослужење не треба да буде забава: оно треба да буде богослу- жење то сам пронашао у православљу! сигурно нисам инстант преобраће- ник у православље – то може посведо- чити отац ден [fr dan] долазио сам у цркву неколико година, упорно сам за- питкивао о православној вери и пракси док на крају нисам био спреман да ис- тински и искрено прихватим и пригр- лим православље срећом по мене, отац ден се на крају сложио са тим званично сам примљен у православље и постао сам члан цркве часног крста у вилијам- спорту – и од тада им досађујем! даг лос изворник: doug loss, „why do we do what we do?“, http://journeytoorthodoxycom/2012/11/20/ why-do-we-do-what-we-do/ „због чега појемо химне?“ не зато што уживамо у музици већ зато што нам оне помажу да схватимо и да се припремо за богослужење све на литургији има смислену сврху; задатак који треба извршити у циљу унапређивања богослужења „у духу и истини“ 46 l православни мисионар l 2/2013 повратак у очев дом црква часног крста у вилијамспорту васпитаван сам у протестантском духу и веома сам захвалан због тога штавише, одувек су ме при- влачили храмови и верске књиге и иде- је када сам био дете, са породицом сам годину дана живео у аустрији и причају ми да сам у црквама по европи које смо обилазили одлазио напред и посматрао олтар у риму су ме заинтересовале ан- тичке рушевине и хришћанске катаком- бе када сам одрастао, док сам радио у новом мексику, привукло ме је римо- католичанство те пустињске државе такође се сећам да сам се једног летњег поподнева, док сам радио у колораду при шумској управи, шетао кроз шуму и размишљао о томе како би можда треба- ло да приступим свештеничкој служби, премда нисам сигуран одакле је потекла та замисао тако сам стигао до кратког боравка у протестантској семинарији међутим, пошто сам био превише не- зрео, напустио сам је после годину дана до својих позних двадесетих година сам изгубио духовни спокој знао сам да ми у животу нешто недостаје, али уоп- ште нисам био сигуран за чиме трагам све се закомпликовало након губитка вољене особе у детињству и након дру- гих изазова у младости – догађаја због којих сам почео да сумњам у срећу и оаза у пустињи ово је још једна у низу прича о обраћењу људи који су своје животе променили и вратили се у православље после сусрета са заједницом цркве часног крста у вилијамспорту у пенсилванији превод са енглеског: маријана петровић аутор текста је др ерик афспрунг, психолог из пенсилваније већ дуги низ година ради са студентима на универзитету блумсбург, универзи- тету бакнел и универзитету пенсил- ваније више информација о њему може се наћи на његовој вебстрани – http://wwwericaffsprungphdcom/ март/април 2013 l православни мисионар l 47 повратак у очев дом људске односе и због којих сам био гне- ван, због којих сам заузео одбрамбени став према богу и хришћанству нажалост, црква моје младости више ми није била уточиште протестан- тизам се све више стапао са модерном културом, бивао је све више духовно беживотан и богословски испразан, понекад је више личио на социјално удружење или самодовољни политич- ки активизам него на веру као и мно- ги други млади људи, кокетирао сам са источним религијама, али сам исто тако на неком нивоу схватао да оне нуде само празно, нихилистичко и са- мољубиво искуство стварности и да не бих могао да напустим цркву христову (иако нисам уопште био сигуран да је он са мном ишта хтео) али, где се на- лазила та црква? и да ли је у њој посто- јало место за мене? нешто ми је изгледа увек стајало на путу да ли је то била моја емотивна незрелост, тврдоглави понос и недостатак вере? да ли је на тај начин бог покушавао да ми каже како сам на погрешном путу? штавише, с обзиром на то да сам имао „западњачки“ начин размишља- ња, изгледало је да је савремени хри- шћанин суочен са страшним, неверо- ватним избором могао сам да навучем интелектуалне амове и да светом пи- сму приђем као „фундаменталиста“, са много емоција и да се потрудим да игноришем разум, могао сам да поку- шам да прихватим јалову „постмодер- 48 l православни мисионар l 2/2013 повратак у очев дом црква часног крста у вилијамспорту ну“ и „демитологизовану“ веру својих вршњака, или сам могао да сасвим на- пустим хришћанство први избор ми је био немогућ а други и трећи би мој живот лишили наде и смисла тада сам се сусрео са православном црквом људи ме питају како сам про- нашао православље искрено, немам појма шта ме је довело до улазног сте- пеништа цркве часног крста у вили- јамспорту те прве недеље једино могу да верујем да се дух свети сажалио на изгубљену душу привукла ме је дружељубивост зајед- нице у цркви часног крста као и лепо- та литургије затим сам у православној цркви открио свето предање и нов и сасвим другачији начин читања светог писма и разумевања христовог дела приликом стварања у православљу има места и за живот ума као и за срце, за разумно и за тајанствено – за тајну сасвим другачију од било чега са чиме сам се сретао раније штавише, право- славна црква је црква саздана на чвр- стим коренима и има непосредну везу са древном апостолском црквом упркос својој укочености и тврдогла- вом „праћању противу бодила“, на крају сам, у својој 54 години, хвала богу, при- шао православној цркви (узевши име антоније) манастир св антонија, без сумње нај- старији хришћански манастир на свету, основан је у 4 веку он је и данас ак- тиван изграђен је око мале оазе у сред египатске пустиње проналажење пра- вославне цркве је за мене било као про- налажење оазе након година и година лутања по пустињи др ерик афспрунг изворник: dr eric affsprung, „an oasis in the desert“, http://journeytoorthodoxy com/2012/11/29/an-oasis-in-the-desert/ капела манастира св антонија привукла ме је дружељубивост заједнице у цркви часног крста као и лепота литургије затим сам у православној цркви открио свето предање и нов начин читања светог писма март/април 2013 l православни мисионар l 49 село моје, забрежје, на обали саве, још су турске дахије по многоме знале ту је била граница турака и шваба, а кроз моје двориште ишла турска џада забрежје се везује за ваљевску нахију, за србију карађорђа и за проту матију, помиње се у посети александра краља, о дочеку забрежана и другог што ваља забрежје је село надомак обреновца о њему је ову надахнуту песму напи- сао наш домаћин кроз велику дво- крилну капију, изнад које пише „крсмано- вић-конак“, улазимо у опевано пространо двориште са маленом кућом у етно стилу унутра: зидана пећ, на зидовима слике у ста- ринским рамовима и шарене тканице, мно- го икона око централне славске иконе св јована крститеља, под којим гори кандило ово је мали топли дом осмочлане поро- дице крсмановић: горана (42) и тање (37), и њихове деце: теодоре (11), стефана (8), ђорђа (6), јована (4), филипа (2) и андреја (пет месеци) сва деца су рођена у београ- ду, осим стефана – у смедереву, где живе горанови родитељи сви су крштени у 40 дан (осим теодоре) од истог кума бранка, који је венчао горанове родитеље, затим горана и тању, и крстио сву њихову децу, бирајући им имена из црквеног календара мали дом зрачи топлином њихових срца и насмејаних лица домаћине, овде је као у рају! то је ваше заједничко дело како се то постиже? – вера чуда ствара и врата раја отвара! само се треба уздати у бога пре брака, тања и ја смо се знали пет година и осе- тили смо да су нам душе побожне и срод- не од самог почетка, наш брак је кренуо са пуним поуздањем у господа: иштите најпре царство божије, и све друго ће вам се придодати обоје смо желели много деце ја сам јединац, она јединица, која је имала несрећу да је мајка преда у дом за незбринуту децу и до треће године је живела у хранитељској породици, док је отац није признао, те су је поново узе- у ишчекивању најрадоснијег празника, васкрса, наша домаћа црква добро функционише децу укључујемо у пост од седме године, мада су, прво стефан, а потом и ђорђе, почели да посте још од шесте године прва недеља је за све строга, а после рибом ублажавамо пост и деци и мами крсмановићи из забрежја 50 l православни мисионар l 2/2013 многодетне хришћанске породице радмила грујић ли тања има и старију сестру, по мајци, са којом није одрасла, јер је и њу мајка, пре тање, дала у хранитељску породи- цу њена сестра има своју породицу и са њима смо врло блиски тањина мајка је пореклом украјинка, њени су се доселили из галиције наше венчање је било неу- обичајено рекли смо „да“ 2000 године, заједно са још 50 парова испред савезне скупштине, у оквиру првомајске „свад- бе за маштање“, и пред богом потврди- ли у цркви св ђорђа на бановом брду прво смо кратко становали у београду, са тањиним родитељима, а затим се пре- селили у смедерево, код мојих родитеља са којима смо живели четири године тек кад сам почео да радим у обреновачкој ласти, тања је тада била у благословеном стању са трећим дететом, прешли смо овде, у кућицу мога деде, по оцу, од 35 квадрата, стару преко 200 година у њој тада није било ни купатила ни грејања, али смо, слава богу, грејање одмах увели, а за купатило смо се стрпили још пар ме- сеци бог је уредио да смо са трећим дете- том реновирали стару кућу, а са шестим је проширили, уклопивши тако и стару и нову кућу у једну етно- целину у међувре- мену, тањини родитељи су продали стан у београду и купили у обреновцу, како би нам били ближе с обзиром на то да нису били доброг здравља (тањина мајка је два пута оперисала дојку, а отац је боловао од паркинсонове болести и био непокретан) обоје су се упокојили прошле године ме- сец дана пред њихову смрт, прешли смо код њих да бисмо даноноћно бринули о њима то је била прилика да у пракси ис- пунимо божију заповест: поштуј оца и мајку стари део куће нам је веома драг у њему је собица са камином, коју смо назвали „келијом“ и то је наш кутак за молитву ово је завичај мојих родитеља и они сада желе да продају стан у смедереву и врате се овде ето, благодат божија и да- рови божији, које смо са благодарношћу прихватали, помагала нам је и ослобађала нас од егзистенцијалних брига тата горан, је завршио средњу геолошку школу на вождовцу, вишу школу за спор- тске тренере, био је професионални фуд- балер, члан „рада“, „чукаричког“, „бора“, март/април 2013 l православни мисионар l 51 „смедерева“, а неко време је провео и у иностранству – хтео сам да зарадим паре и постанем славан, јер се то сматрало под обавезним, за оне који се баве тим послом, али је го- спод знао шта се крије у дубини моје душе и полако ме је приводио себи данас, кад се сетим те младалачке јурњаве, изгледа ми смешно, јер тада нисам схватао зна- чај духовних вредности, нити сам знао да одвојим битно од небитног али, када сам упознао тању, незаборавног ђурђевда- на 1995, осетио њену љубав, верност и пажњу, како према мени тако и према мојим родитељима, схватио сам да је по- родица највећа вредност, да је мушкарац без жене само пола човека, и да је то бо- жија воља тада се мој живот променио љубав чини чуда, али не може без вере и наде бога сам почео да тражим кроз књи- ге сећам се добро бакиних молитви пред спавање али, тек када смо тања и ја при- мили свету тајну брака, почели смо ли- тургијски да живимо моји родитељи ни славу нису славили, него смо сви долазили на славу код деде, овде на забрежје, али са мојим преображајем и они су се промени- ли па су, убрзо после нас, примили свету тајну венчања и вратили се цркви данас горан ради као контролор ис- поруке робе у фабрици сточне хране у бољевцима, у срему једно време радио је као кондуктер у аутобусима београд- ске „ласте“ на приградским линијама, а истовремено је и апсолвент на богослов- ском факултету у београду моли се го- споду да му испуни највећу жељу и удо- стоји га да постане свештеник српске православне цркве каже: „рођен сам на св андреја првозваног па можда то буде неки знак да постанем ’првозвани ̓ свеш- теник у породици крсмановић“ горан је једна духовно осетљива и песничка душа мада није музички образован, свира на гитари, фрули, усној хармоници и на кла- вијатури, пева старе народне песме, али и своје стихове има преко сто написаних, углавном духовних, а педесетак песама је компоновао члан је удружења новинара србије, објављује у православном листу србљак, из нове пазове, члан је управног одбора еколошког удружења „перило-за- брежје“ и редакције јединог сеоског листа – забрешке новине мама тања је машински техничар ра- дила је као војник по уговору, у центру за ваздушно осматрање и јављање у касарни на топчидеру, у јединици противваздуш- не одбране војске србије напустила је тај посао јер је, како каже, супрузи и мајци 52 l православни мисионар l 2/2013 многодетне хришћанске породице место у кући завршила је и нижу ликовну школу, лепо црта, има златне руке, шије, штрика, хекла, везе, плете бројанице, до- бра је куварица да ли примате помоћ од државе и још неку помоћ? – само дечији додатак за четворо деце и то је, поред моје плате, све чиме распола- жемо међутим, господ коме смо се препу- стили, шаље помоћ кроз добре људе онда када он сматра да је потребна кад сам уписао богословски факултет, пријатељи су ми покрили све обавезне трошкове је- дан брат у христу уплаћује нам сваког ме- сеца 5000 динара и очигледно је, господ брине о нама и омогућује нам чак да и ми понекад будемо дародавци да ли су о вама писале новине или сте го- стовали на радију и телевизији? како вам се допада часопис православни мисионар? – били смо гости серијала „време је за бебе“ на ртс 2, у јубиларној 150 еми- сији поводом тог јубилеја, његова све- тост патријарх српски г иринеј примио је 13 априла 2011 године, у српској па- тријаршији у београду екипу и актере ове серије и дао благослов за наставак њеног снимања и ми смо били на том пријему уз благослов његове светости, снимљено је крштење које је патријарх обавио у крушевачкој цркви покрова пресвете богородице то је први пут у историји спц да је српски патријарх служио свету тајну крштења пред те- левизијским камерама та емисија је емитована управо на дан када је ње- гова светост устоличен за патријарха српског у пећкој патријаршији потом је о нама писала и илустрована полити- ка, на ђурђевдан 2011 а сада се веома радујемо што ће о нама писати и право- славни мисионар, јер је то прави мисио- нарски часопис да ли су сва деца здрава? колико има- те ђака? да ли се баве додатним ак- тивностима? – хвала милом богу, сва деца су здрава и напредна теодора је у 5, а стефан у 2 раз- реду ош „посавски партизани“ ђорђе је предшколац сви иду на фолклор, музич- ки су талентовани на тату, а ликовно на маму теодора је и „православна новинар- ка“ у забрешким новинама, води рубрику „мала школа православља“ кад јој устре- ба стручна помоћ, ту је тата да помогне то је доказ да теодора баш воли веро- науку ваш парохијски свештеник, па- рох забрешки о милан мијаиловић, дао је благослов да пишемо о вама каже да ће и забрежје добити нову цркву кад се реше имовинско-правни услови нарочи- то је нагласио да сте ту и ви, горане, ак- тивни и ангажовани како функционише ваша домаћа црква у току овог великог часног поста? – да, теодора, али и стефан, обоје воле веронауку драго ми је што веронаука по- стоји, – каже тата горан, – али прве кора- ке ка богу деца морају направити у своме дому наша домаћа црква добро функци- онише децу укључујемо у пост од седме године, мада су, прво стефан, а потом и ђорђе, почели да посте још од шесте го- дине прва недеља је за све строга, а после рибом ублажавамо пост и деци и мами знају многе молитве напамет, а остале чи- тају из дечјег молитвеника молитве пред спавање се не прескачу, али оне јутарње нису баш редовне због ужурбане при- преме за одлазак у школу поред одлазака на свету литургију у нашу обреновачку цркву силаска светог духа на апосто- ле, врло често смо недељом у манастиру фенек, код оца макарија, који нас је при- вукао овој светињи својом очинском љу- бављу деца веома воле кад идемо у фе- нек, јер после св литургије у трпезарији конака рецитују, свирају и певају изворне српске и духовне песме а и ми старији се прикључујемо, заједно са оцем макаријем ту се негује дух наших славних ратника и радо се певају косовске и родољубиве пес- март/април 2013 l православни мисионар l 53 ме дечије рођендане скромно прославља- мо, а имендане посебно свечано: палимо сва кандила у кући, а у цркви упалимо ве- лику свећу светитељу, чије име носи наш малишан чекајући најрадоснији празник – васкрс, хтео бих да кажем и нешто о бла- годати наше православне вере и благода- ти коју носе свештеници, а да неки од њих тога нису ни свесни наиме, када се кувају васкршња јаја у воду треба додати мало освећене водице, коју свештеник освећује пред васкрс (мало освећење) да бисмо на васкрс следеће године видели чудо зани- мало ме је како изгледа чуваркућа када се разбије следеће године и био сам задивљен када је то јаје, и поред парног грејања и летњих врућина, изгледало као да је сада скувано, прекривено водицом тања, колико траје ваше радно време? да ли мислите да је данас теже подизати децу него раније? – моје радно време је 24 часа али, го- ран ми у свему помаже брижан је отац и сваки слободан тренутак користи да буде са нама где год идемо, идемо заједно, баш као права породица не мислим да је нама данас теже него што је било нашим мајка- ма и бакама ми данас имамо све кућне апарате, а оне су све морале радити руч- но морам рећи да су данашње мајке мало размажене родили сте шесторо здраве деце да ли је сваки порођај протекао на природан начин, како бог заповеда: у мукама ћеш дјецу рађати (1 мојс 3, 16)? какав је ваш став о коришћењу epidurala при порођају и све чешћем прибегавању царском резу и кад за то нема преке потребе? затим, из- бегавање дојења да ли је то ускраћивање мајчинске љубави? ваш став о вантеле- сној оплодњи? – сву децу сам родила у боловима, без epidurala, иако је он сада бесплатан и ле- кари га сами нуде породиљама сматрам да од самог зачећа до порођаја све треба да буде по божијој вољи тај бол је приро- дан и жена мора да га осети, чак се брже и опоравља а дојење се подразумева то није само храна него и духовна и емо- тивна блискост мајке са дететом и про- дужетак оне блискости кад је дете било у топлом окриљу мајчиног стомака, под њеним срцем а када одатле изађе, онда се свија преко мајчиног срца у њеном то- плом крилу тако дете осећа и љубав и си- гурност сматрам да је вештачка оплодња чедоморство јер се у пракси од више оплођених ембриона бира један или два, колико та жена жели, а остали се убијају или замрзавају на одређено време зато та деца врло често болују од аутизма знам да неки духовници не дају благослов за такво зачеће горане, можемо ли, у погледу васпи- тања и послушања, многодетну породицу упоредити са бројном монашком оби- тељи, где игуман, као духовни отац, „кара по љубави“ своја чада? јер, и бог кара оне које воли, ради њиховог смирења и спасења – наравно, без чврсте руке, која се не по- креће гневом већ љубављу, не може функ- ционисати ни једна породица, а поготово многодетна данас је проблем што се у јавности не разликују васпитне батине од злостављања и многи родитељи толеришу деци много тога, уразумљујући их само причом која прича може да уразуми дете које трчи да гурне прст у штекер или које вришти недајући да му се промени пеле- на? ако се прескоче мале батине, петого- дишњак већ намеће своју вољу али, под- разумева се да смо се најпре, ми родитељи преваспитали, да живимо благочестиво, да би нам бог дао мудрости да васпитава- мо децу, јер човек који није спознао запо- вести божије погрешно ће разумети речи: „батина је из раја изашла“ имате ли вашу поруку охрабрења поро- дицама које избегавају многодетство? – шта да поручимо? заиста није лако, али је и благодат божија велика не 54 l православни мисионар l 2/2013 многодетне хришћанске породице треба се плашити родитељства тре- ба се препустити богу и он ће се за све побринути можда некоме ипак ово буде подстрек: поднели смо захтев да будемо хранитељска породица неком незбринутом детету и отхранимо га са нашом децом на крају, било би нам веома пријатно да нам растанак улепшате и засладите пе- смом горане, прочитајте нам неку вашу песму, одсвирајте нам и отпевајте нешто из вашег репертоара – прво ћу вам прочитати моје две песме, а потом уз гитару отпевати небеску ли- тургију од св николаја српског после тате, и теодора нам је, уз пратњу татине гитаре, дивно отпевала нимало лаку стару македонску песму већ је време за вечерње молитве да чујемо како то деца раде ко ће да почне? – ево, ја ћу, – јавља се стефан, који је све веома пажљиво и заинтересовано слушао – слава оцу и сину и светоме духу царе небески свети боже хвала стефане, остале молитве ћете сви завршити пред спавање – нека вам стефан каже шта му се догађа кад се не помоли пред спавање – каже тата горан стефан: – да, кад се не помолим, онда сањам страшне снове и уплашим се утом дотрча двогодишњи филип са ма- лом бакарном џезвом у руци и кашиком стаде по њој да меша, онда померајући је кружно принесе је мами опет отрча и до- несе мали дрвени крст и принесе га тати да га целива мама тања нам објасни: „гле- дајте, то он показује како свештеник кади кадионицом и како износи крст на цели- вање јутрос само били на литургији у ма- настиру фенек и то је тамо видео иначе, он још не прича, али брзо памти мелодије и стално певуши што год чује“ малени филип нас је све одушевио он, заиста, без и једне речи сведочи своју де- тињу веру не треба се плашити родитељства треба се препустити богу и он ће се за све побринути ево, ми смо поднели захтев да будемо хранитељска породица неком незбринутом детету и отхранимо га са нашом децом март/април 2013 l православни мисионар l 55 у црквеном животу често се су- срећемо са питањем поновног уцрковљења људи који су били чланови цркве, а потом својом вољом изашли из ње, да би након што су до- живели покајање, зажелели поново да се врате у цркву oвом питању треба пажљиво приступити, с обзиром да су се чланови расколничких и секташких заједница издвојили из црквене пуноће и наступају једнострано – из перспек- тиве противљења и нападања приступ канонског права људима који су чланови ових заједница треба схватити као исце- литељски метод преображаја и прима- ња, чему претходе позивање и покајање што се тиче разматрања питања по- вратка у цркву из перспективе канон- ског предања јасно је да овде канони представљају путоказ како да један чо- век, који се враћа из ванцрквене зајед- нице, постане здрав део црквеног орга- низма у канонима се срећу одговори на најважније дилеме које проистичу из овог проблема канони који се од- носе на ову проблематику спомињу као прве услове повратка у цркву покајање и искрену вољу за пуним животом у цр- кви сам чин поновног уласка у цркву је различит, и одређује се према томе колико се поједина јерес у свом учењу и животу удаљила од цркве канони овде деле јереси у три групе, и следствено томе три начина повратка у цркву: за једне кроз свето миропомазање, за дру- ге кроз свето крштење, а за треће, пи- смена изјава којом анатемишу своју је- рес1 иако се може учинити да у процесу повратка црква „признаје св тајне“ из- ван цркве, ипак овде, по речима еп ата- насија јевтића „црквена икономија има други смисао а то је да извесне јереси, настале отцепљењем од цркве, нису са- свим изгубиле сваку везу са њом, него су црквом на свој начин „ознамењене“, и ти знакови могу бити духом светим, у цркви, кад јој приступе, оживотворе- 1 видети каноне који се односе на пријем јеретика у цркву: канон 8 првог вас сабора, канон 7 другог вас сабора, канон 95 петошестог вас сабора и каноне 1 и 47 св василија великог повратак у цркву из расколничких и секташких заједница покајанија отверзи ми двери, жизнодавче (покајни тропар великог поста) милош маринковић 56 l православни мисионар l 2/2013 црквеноправне теме ни светим миром, јер се они прикале- мљују живом организму тела црквеног“ седми канон другог васељенског сабора каже: „који од јеретика приступају пра- вослављу и уделу спасаваних“ овде је јасно да изван православне цркве нема спасења и стога се покајна дисциплина примењује различито на чланове јере- си и расколничких заједница али, као што је већ споменуто, овде се примењује икономија цркве која је истоветна са божанском икономијом спасења и овде такође не смемо упасти у замку „круте доследности“ јер смо на тај начин у ве- ликој опасности да изгубимо онога који је на путу покајања и у потрази за ис- тинским црквеним животом jeр упра-ц во икономија (οικονομία – домострој, управљање домом) означава спасоносну складност и човекољубиво снисхођење датом стању грешника који се каје и управо се на покајане примењује цркве- на икономија да би се истовремено оја- чало јединство и да би се покајани спа- сили давањем освећујућих дарова осим са различитим јересима, црква се суочава и са другим облицима пара- црквених заједница о основним од- ликама ових заједница говори св ва- силије велики у свом 1 канону: „зато су (оци) једне (групе) назвали јереси, друге расколи, а треће парасинагоге јереси су они који су сасвим отцепљени и отуђени од саме вере (цркве); а раско- ли су они који су се због неких црквених разлога и излечивих питања разишли међу собом, а парасинагоге су сабрања која бивају од непокорних презвитера или епископа, или од (црквено) невас- питаног народа“ стога су чланови јере- тичких заједницу они који су се својом вером, начином живота и (не)црквено- шћу у великој мери одвојили од цркве некадашњи чланови цркве који су сада март/април 2013 l православни мисионар l 57 ентеријер базилике св аполинарија у равени, 6 в у расколу или парасинагоги, углавном нису одступили у питањима вере од цркве, већ су се из разних разлога од- метнули од црквеног јединства као узрок раскола 10 канон картагинског сабора наводи понос и дрскост, који на- воде заблуделе на одвајање од цркве и „одвојено“ приношење светих дарова на жртвеницима подигнутим „против- но црквеној вери и установи“ међутим, упорно остајање у расколу доводи у пи- тање постојање самог њиховог бића као саставног дела (уда) цркве, јер управо говорећи о катарима, св василије вели- ки у поменутом 1 канону говори: „јер је почетак њиховог одвајања био кроз рас- кол, а одступници од цркве нису више имали на себи благодат духа светога, јер је нестало преношење благодати чим се прекинуло прејемство“ на ову тему еп атанасије додаје и следеће: „расколи се никад не зауставе само на отцепљењу, него неминовно почиње и мењање вере, јер презрена братска љубав кажњава то одступање од заједништва одступањем и од истине“2 када знамо интезитет и дубину про- машаја људи који су себе одвојили од цркве, оправдано се поставља питања правог начина и пута њиховог повратка у цркву најпре треба рећи да ово захте- ва мудрост и трезвеност не само пасти- ра већ и свих хришћана јасно је да без покајања нема никакве добре могућно- сти треба препознати искру покајања и разгорети је, а не угасити oвде треба за пример истаћи еванђелску причу о блудном сину (лк 15, 11–32) покајање почиње оног тренутка када човек „бора- већи у туђој земљи“ прво „долази себи“ и расуђује о љубави очевој тада види да је „и најмањи слуга у дому очевом већи од највећег у земљи туђој“ ово је дуг 2 свештени канони цркве (приредио еп атанасије), коментар на 1 кан св василија вел, стр 457 процес који захтева одговорност пасти- ра, али и сваког хришћанина јасно је да је свако секташење одустајање из црквене пуноће, тражење и трошење „свог дела“ (лк 15, 11–12) секташтво није само теолошка доктринарна заблу- да, него је управо грех – свестан или не- свестан, грех растурања цркве божије то је расипање онога што христос сабира (мт 12, 30), грех непослушности према цркви, који је раван отпадању од христа (мт 18, 30) растурити и уништити црк- ву као христову заједницу, као христо- во тело, еванђеље јасно говори чија је то жеља (мт 16, 18) а онај ко ради на њеном уништењу, без обзира из којих разлога и с којим мотивима, методима и „аргументи- ма“, чини грех не само против цркве као установе, него баш против христа сети- мо се да је савле гонио цркву христову не у име атеизма него баш у име староза- ветне „отачке ревности“, па му христос пред дамаском није рекао „савле, зашто гониш моју цркву“, него: „савле, сав- ле, зашто ме гониш?“ и у томе је и грех секташтва3 истина је да су припадници ових заједница антицрквени, али наше обраћање њима увек треба да значи позив на покајање, а не обрачун и расправа са неистомишљеницима дијалог са њима не сме да се своди на систем одбрана - напад, јер ми не бранимо цркву од њих напади- ма и прогонима против њих из свега овог произилази да пастир треба да покреће верујуће хришћане да се боре за оне који су се оделили, а не да устају против њих у повратку из секташких заједница, често је потребно ангажовање многих стручњака, али без љубави све је недовољно и недо- речено, јер једина свепобеђујућа сила јесте здрава и трезвена љубав по речима проф љубивоја стојановића, „истина и љубав су увек праве мере црквеног обраћања свим нецрквеним и антицрквеним група- 3 лазар милин, апологетика 6: црква и секте, стр 465 58 l православни мисионар l 2/2013 црквеноправне теме цијама које необуздано насрћу и пресрећу нас“ вековно искуство црквене непобе- дивости треба да нас увек покреће изнад обрачуна у добро сведочење то значи да треба увек саопштавати истину у љубави, баш због тога што их волимо, потребно је да им сведочимо истину4 што се тиче примене канона на људе који су сагрешили против вере и једин- ства цркве, и сада се налазе у парасина- гоги, расколничкој или секташкој зајед- ници, треба рећи да се овде на ради о казнама и забранама које су себи сврха, већ о добрим методама излечења овде пастир треба да покаже расуђивање, како би канонима приступио на одме- рен и испр
Свеска: 330 | Бог отаца наших
... Фотографија на насловној страни корице: Старац Порфирије Кавсокаливит (1906-1991), истинити човек Истинитог Бога фото: Из грчке верзијe књиге vСтарац Порфиријеi Фотографија на другој страни корице: Епископ бачки др Иринеј (Буловић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Старац Тадеј Витовнички (1914–2003) фото: Горан Вељковић Фотографија на полеђини корице: Манастир Калудра фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 330, МАРТ / АПРИЛ 2013 Реч уредника Бог отаца наших: Истинити Бог истинитих људи 2 Празници Цркве Кириопасха 4 Жива реч Угаони камен српског народа 6 Светачник Богословље као преплитање праксе и теорије 10 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти: Беседа на 120 псалам 12 Света Земља Праведник Симеон 16 Савремено богословље Ученици и поборници 19 Догматске теме Онтолошка туга или прича о „ко“ онтолозима 23 Тема броја Оци Цркве – сведоци живога Бога 29 Платонов бог уобличитељ и библијски Бог Творац 32 Бог отаца српских 36 Недеља Свих Светих 38 Следујући Светим оцима Учитељи унутрашњег живота 40 Повратак у Очев дом Због чега чинимо оно што чинимо? 44 Повратак у Очев дом Оаза у пустињи 47 Многодетне хришћанске породице Крсмановићи из Забрежја 50 Црквеноправне теме Повратак у Цркву из расколничких и секташких заједница 56 Догматске теме Нећемо сви помрети(1 Кор 15, 51) 60 Е-мисија Мисионарски пројекат Лепавина 62 Поезија Поезија читалаца Мисионара 64 стране март/април 2013 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 1 MISIONAR PRAVOSLAVNI МАРТ/АПРИЛ 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ цена 90 динара Тема броја: Бог отаца наших Овако кажи синовима Израиљевим: Господ Бог отаца ваших, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама; то је име моје довека, и то је спомен мој од колена на колено (2 Мој 3, 15) Неверујући људи од православ- них хришћана често захтева- ју некакве објективне доказе о постојању Божијем Упуштање у ту врсту полемике је углавном губљење времена: нити неко може рационали- стичким приступом доказати да Бог постоји (и силом логичког аргумента натерати друге да верују у Њега) нити атеисти могу доказати супротно (пого- тово не онима који имају искуство жи- вота у Христу) Разлог је једноставан: људском логиком се доказују ствари из области створених феномена, док се домен нестворених енергија искустве- но опитује Додуше, то не значи да не можемо говорити о Богу коришћењем аргументације логике и разума, напро- тив, то је за многе предворје вере (уп Рим 1, 20), но морамо бити свесни гра- ница таквог говора Због тога је неко добро приметио да се наш Бог не до- казује, већ се показује Исто важи и за нашу веру – она није заснована на ка- бинетским формулацијама ни на сило- гизмима, већ на сведочанству Светих Божијих људи Кључна реч у целој проблематици је поверење Човек од најмлађег узраста поклања некоме поверење: родитељи- ма, пријатељима, наставницима Но најдостојнији поверења јесу они које ми називамо Светитељима Божијим, људи- УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рачун Уплате не слати поштанском упутн
... Фотографија на насловној страни корице: Старац Порфирије Кавсокаливит (1906-1991), истинити човек Истинитог Бога фото: Из грчке верзијe књиге vСтарац Порфиријеi Фотографија на другој страни корице: Епископ бачки др Иринеј (Буловић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Старац Тадеј Витовнички (1914–2003) фото: Горан Вељковић Фотографија на полеђини корице: Манастир Калудра фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 330, МАРТ / АПРИЛ 2013 Реч уредника Бог отаца наших: Истинити Бог истинитих људи 2 Празници Цркве Кириопасха 4 Жива реч Угаони камен српског народа 6 Светачник Богословље као преплитање праксе и теорије 10 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти: Беседа на 120 псалам 12 Света Земља Праведник Симеон 16 Савремено богословље Ученици и поборници 19 Догматске теме Онтолошка туга или прича о „ко“ онтолозима 23 Тема броја Оци Цркве – сведоци живога Бога 29 Платонов бог уобличитељ и библијски Бог Творац 32 Бог отаца српских 36 Недеља Свих Светих 38 Следујући Светим оцима Учитељи унутрашњег живота 40 Повратак у Очев дом Због чега чинимо оно што чинимо? 44 Повратак у Очев дом Оаза у пустињи 47 Многодетне хришћанске породице Крсмановићи из Забрежја 50 Црквеноправне теме Повратак у Цркву из расколничких и секташких заједница 56 Догматске теме Нећемо сви помрети(1 Кор 15, 51) 60 Е-мисија Мисионарски пројекат Лепавина 62 Поезија Поезија читалаца Мисионара 64 стране март/април 2013 l ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР l 1 MISIONAR PRAVOSLAVNI МАРТ/АПРИЛ 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ цена 90 динара Тема броја: Бог отаца наших Овако кажи синовима Израиљевим: Господ Бог отаца ваших, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама; то је име моје довека, и то је спомен мој од колена на колено (2 Мој 3, 15) Неверујући људи од православ- них хришћана често захтева- ју некакве објективне доказе о постојању Божијем Упуштање у ту врсту полемике је углавном губљење времена: нити неко може рационали- стичким приступом доказати да Бог постоји (и силом логичког аргумента натерати друге да верују у Њега) нити атеисти могу доказати супротно (пого- тово не онима који имају искуство жи- вота у Христу) Разлог је једноставан: људском логиком се доказују ствари из области створених феномена, док се домен нестворених енергија искустве- но опитује Додуше, то не значи да не можемо говорити о Богу коришћењем аргументације логике и разума, напро- тив, то је за многе предворје вере (уп Рим 1, 20), но морамо бити свесни гра- ница таквог говора Због тога је неко добро приметио да се наш Бог не до- казује, већ се показује Исто важи и за нашу веру – она није заснована на ка- бинетским формулацијама ни на сило- гизмима, већ на сведочанству Светих Божијих људи Кључна реч у целој проблематици је поверење Човек од најмлађег узраста поклања некоме поверење: родитељи- ма, пријатељима, наставницима Но најдостојнији поверења јесу они које ми називамо Светитељима Божијим, људи- УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рачун Уплате не слати поштанском упутн
Одреднице:
1. 113114 / ...са хри- стом и богом у каквој је вези ово са оцима? дога- ђај ВАСКРСЕЊА има значај прекретни- це питање је у односу на шта? отићи ћемо у прошлост, између 1250–1300 пре христа – до времена м...
1. 113114 / ...са хри- стом и богом у каквој је вези ово са оцима? дога- ђај ВАСКРСЕЊА има значај прекретни- це питање је у односу на шта? отићи ћемо у прошлост, између 1250–1300 пре христа – до времена м...
23
Свеска: 331 | Смисао и циљ хришћанског подвига
...мртвог то већ открива етос цркве, етос крста иВАСКРСЕЊА 📌 он ти
не обећава васкрсење он пре уништава
смрт за тебе даје ти силу да не умиреш
(в јн 11, 26)
празници цркве
пр
...мртвог то већ открива етос цркве, етос крста и
МЕТА инфо: Р:18730 К:145949 Д:81
| Свеска 331 |
Свеска: 331 | Смисао и циљ хришћанског подвига
... дође и своји га не препознаше“ (јн 1, 11) цр- ква га је примила, прихватила и он ју је спасио он је њен живот, њена нада и слава и то је очигледно јер она слави и поштује њега као цара славе не у њего- вом васкрсењу (што би могло бити по- грешно схваћено) већ на крсту распетог, презреног, мртвог то већ открива етос цркве, етос крста и васкрсења он ти не обећава васкрсење он пре уништава смрт за тебе даје ти силу да не умиреш (в јн 11, 26) празници цркве православно прослављање страсне седмице уколико можеш, прими поруку; схвати тајну да је све тријумф љубави превод са енглеског: андријана младеновић мај/јун 2013 5 и тако на крају долазимо до експлозије светлости, васкрсења живота нисмо ми ти који су однели победу нити смо пре- вазишли границе природе и опажања за- хваљујући нашем подвигу и врлини он је дошао и спасао нас он је тај који нас спасава он је уништио владавину смр- ти он устаје и собом подиже читав свет светлост невечерња шири се небом, зе- мљом и оним што је под земљом и сви су позвани на радосно славље, „они који су постили и они који нису“ речи „подигни ме и узвратићу им“ (пс 40, 11) значе: онима који су ме осу- дили на смрт, дајем заузврат живот и ва- скрсење супротстављање једног и свих експлозија живота све се изокренуло цунами живота који све и сваког односи у радост, радовање и спасење и све ти дарива слободно и ти постиђен делаш чиниш оно што можеш нудиш оно мало што имаш (имајући на уму да си ништа) а он ти нуди све, освећено и преображено уколико можеш, прими поруку; схва- ти тајну да је све тријумф љубави све је љубављу приведено у биће и руковођено и треба разумети, попут капетана, да овај распети човек заиста јесте син божји (в мт 27, 54) треба рећи „сети ме се“ попут разбојника (в лк 23, 42) изаћи, попут петра, и плакати бри- знути у плач тада ћеш разумети речи: „није ли требало да христос то претрпи и уђе у славу своју?“ (лк 24, 26) универ- у страсној седмици, тој великој трагичној драми, ми у духу опитујемо живо присуство самих догађаја страдање је брачна одаја и она је „украшена“ нашим слабостима, пљувањима, увредама, омаловажавањем распеће христово, икона, синај, 8 век 6 3/2013 празници цркве залност истине се не заснива на неком гледишту или тврдњи која прети човеку и захтева да јој се потчини она се пре нуди као бљесак муње, која претвара смрт у живот и попут небеског хлеба „ломљеног а нераздељеног“, који лечи и обожује човека радост живота је подједнако реална колико је била и јесте и агонија смрти која јој претходи опасност наставља да буде његов велики обзир према човеку и тежина одговорности коју човек носи због дароване му слободе и у страсној седмици даје му се истинска теофанија, богојављење у виду љубави и смирено- сти на тај начин, личност се просвећује, исцељује и просуђује она је чврсто ве- зана слободом коју јој је даровао суди јој се дуготрпљењем њега који јесте љубав и она задобија сузе покајања, које су станица на путу и отпочињање новог путовања жалост страсне седмице опитује се као претпразништво васкрса а радост ва- скрса чува достојанствено уздржање од жалости то прожимање жалости и ра- дости држи те будним и крепким управо као што је господ дошао на своје страда- ње попут женика који зрачи светлошћу усред ноћи, на исти начин страсна сед- мица долази сваке године као светлост утехе целом свету, усред таме и животне борбе и свака божанска литургија је- сте дневно возглављење целокупне тајне спасења и коначно, сваки (уз)дах спон- тано завршава у једноставној молитви: „господе исусе христе, сине божији, помилуј ме грешног“ и она силази у ад нашег постојања и испуњава све ствари светлошћу утехе и љубави све то је дар васкрслог господа, коме припада сва слава, част и поклоњење у векове векова амин архимандрит василије гондикакис, одломци из књиге химна отпуста (hymn of dismissal) у самом средишту православног жи- вота налази се црквено прославља- ње свете пасхе, односно васкрса: сећање на христово васкрсење из мр- твих богослужења тог празника обухва- тају дивну и дирљиву пасхалну омилију св јована златоустог о милосрђу божи- јем – које је описано у христовој причи о посленицима једанаестог часа – који при- ма покајане грешнике у сваком тренутку, без обзира на то како су „држали пост“ још један битан мотив ове службе је „оплењивање ада“ персонификовани ад – област и сила смрти – исмејан је, угор- чан, окован и срушен примивши мртво тело христово, ад „наиђе на бога“ у по- задини овог мотива, и описа тог мотива на пасхалној икони христовог силаска у ад, налази се прва посланица петро- ва (3, 18–19), као и једно апокрифно је- ванђеље из трећег или четвртог века, такозвано никодимово јеванђеље тема силаска у пакао (заправо у шеол, област преминулих, за чиме следи стропошта- вање пакла) била је широко распростра- њена у раној цркви у никодимовом јеванђељу сачуван је задивљујући, зани- мљив опис тог догађаја у форми дијало- га између сатане, „сина погибли“, и ада, који покушава да одбије христов напад на врата пакла [следећи одломци су преузети из књи- ге друга библија (the other bible, harper san francisco, 1984), стр 376f] „болна ми је утроба“, рече ад сатани „лазар који бејаше од мене отет није до- бар знак стога те преклињем, твојим и мојим даровима, не доводи га [христа] овде јер верујем да он долази овде како би васкрсао све покојне“ док су тако сатана и ад разговара- ли, огласи се громки глас: „подигните врата, кнезови, и уздигните се, вра- та вечна, и ући ће цар славе“ (пс 23, превод са енглеског: маријана петровић празници цркве мај/јун 2013 7 7, lxx) када ад чу ово, он рече сата- ни: „изађи, ако можеш, и одупри му се“, те сатана изађе затим ад рече својим демонима: „похитајте и направите до- бра и снажна врата од мједи и решет– ке од гвожђа јер ако он уђе, зло ће нас задесити“ [опет се зачу глас и анђели објавише присуство „господа снажног и силног“] и одмах по том врата од мједи беху разваљена у делове а решетке гвоз- дене смрскане, а свим везаним покојни- цима беху скинути окови и цар славе уђе као човек, а сва мрачна места ада беху осветљена ад још једном повика: „побеђени смо; зло нама! а ко си ти који имаш такву власт и силу? ко си ти који си без греха дошао овде, који си на око мали а чиниш велика дела, који си понизан и узвишен, роб и господар и имаш власт над живи- ма и мртвима? био си за крст прико- ван, и у гроб положен, а сада си слободан и сву си нашу силу уништио јеси ли ти христос, за којег нам је главни наш кнез пасхална победа тема силаска у пакао била је широко распрострањена у раној цркви у никодимовом јеванђељу сачуван је задивљујући, занимљив опис тог догађаја у форми дијалога између сатане и ада оплењивање ада, илустрација из илуминираног псалтира насталог у енглеској око 1240 године 8 3/2013 говорио да ће кроз крст и смрт читав свет наследити?“ утом цар славе ухвати главног кнеза сатану за главу, и предаде га анђелима говорећи: „окујте му гвозденим верига- ма руке и ноге и врат и уста“ затим им даде и ада говорећи: „узмите га и чврсто га држите све до мог другог доласка“ [а ад прекореваше сатану:] „зашто у ову таму доведе оваквог човека кроз којег си лишен свих оних који умреше од по- четка времена?“ док ад тако говораше са сатаном, цар славе пружи своју десну руку и узе нашега праоца адама за руку те га поди- же окрете се и према другима говорећи: „пођите са мном, сви ви који помресте преко дрвета које је овај човек дотакао јер гле, васкрсавам вас све преко крсног дрвета“ утом их све одведе а праотац наш адам бејаше пун радости и рече: „благодарим ти господе, јер си ме узди- гао из најдубљих дубина ада“ и проро- ци и свети такође рекоше: „благодари- мо ти, о христе, спаситељу света, јер си наш живот уздигао из уништења“ када то рекоше, спаситељ благосло- ви адама крсним знаком преко чела а исто учини и патријарсима и проро- цима и мученицима и праоцима, и узе их и избави их из ада и док је одлазио свети оци појаше песме хвале следећи га и говорећи: „благословен који долази у име господње алилуја! њему да је сла- ва свих светих!“ св јован златоусти нас кроз своју пасхалну беседу подсећа на овај побе- доносни догађај – како би прогласио христову победу кроз смрт и васкр- сење као и пасхална икона, златоусти нас подсећа на животодавну истину да је вечни син божији својом вољом себе жртвовао сишавши у смрт као чо- век, како би нас из смрти васкрсао и како би нам даровао пуноту свог жи- вота и своје славе свима свугде: христос васкрсе! протојереј џон брек изворник: fr john breck, „a paschal triumph“, http://ocaorg/reflections/ fr-john-breck/a-paschal-triumph златоусти нас подсећа на животодавну истину да је вечни син божији својом вољом себе жртвовао сишавши у смрт као човек, како би нас из смрти васкрсао празници цркве силазак у ад, икона, рад московског иконописца дионисија из 1502 г мај/јун 2013 9 године 1945 служена је јединствена васкршња литургија само неко- лико дана по ослобођењу, које је 29 априла 1945 г извршила америчка вој- ска, стотине православних хришћана, заточеника концентрационог логора у дахауу, окупило се да на пасхалном бого- служењу прослави васкрс и заблагодари логор дахау је основан 1933 године, у бившој фабрици барута први затворе- ници заточени у њему били су политич- ки противници адолфа хитлера, који је те исте године постао немачки канцелар током дванаест година постојања овог логора, у њему је било заточено преко 200000 логораша већина затвореника у дахауу били су хришћани, укљ
... дође и своји га не препознаше“ (јн 1, 11) цр- ква га је примила, прихватила и он ју је спасио он је њен живот, њена нада и слава и то је очигледно јер она слави и поштује њега као цара славе не у њего- вом васкрсењу (што би могло бити по- грешно схваћено) већ на крсту распетог, презреног, мртвог то већ открива етос цркве, етос крста и васкрсења он ти не обећава васкрсење он пре уништава смрт за тебе даје ти силу да не умиреш (в јн 11, 26) празници цркве православно прослављање страсне седмице уколико можеш, прими поруку; схвати тајну да је све тријумф љубави превод са енглеског: андријана младеновић мај/јун 2013 5 и тако на крају долазимо до експлозије светлости, васкрсења живота нисмо ми ти који су однели победу нити смо пре- вазишли границе природе и опажања за- хваљујући нашем подвигу и врлини он је дошао и спасао нас он је тај који нас спасава он је уништио владавину смр- ти он устаје и собом подиже читав свет светлост невечерња шири се небом, зе- мљом и оним што је под земљом и сви су позвани на радосно славље, „они који су постили и они који нису“ речи „подигни ме и узвратићу им“ (пс 40, 11) значе: онима који су ме осу- дили на смрт, дајем заузврат живот и ва- скрсење супротстављање једног и свих експлозија живота све се изокренуло цунами живота који све и сваког односи у радост, радовање и спасење и све ти дарива слободно и ти постиђен делаш чиниш оно што можеш нудиш оно мало што имаш (имајући на уму да си ништа) а он ти нуди све, освећено и преображено уколико можеш, прими поруку; схва- ти тајну да је све тријумф љубави све је љубављу приведено у биће и руковођено и треба разумети, попут капетана, да овај распети човек заиста јесте син божји (в мт 27, 54) треба рећи „сети ме се“ попут разбојника (в лк 23, 42) изаћи, попут петра, и плакати бри- знути у плач тада ћеш разумети речи: „није ли требало да христос то претрпи и уђе у славу своју?“ (лк 24, 26) универ- у страсној седмици, тој великој трагичној драми, ми у духу опитујемо живо присуство самих догађаја страдање је брачна одаја и она је „украшена“ нашим слабостима, пљувањима, увредама, омаловажавањем распеће христово, икона, синај, 8 век 6 3/2013 празници цркве залност истине се не заснива на неком гледишту или тврдњи која прети човеку и захтева да јој се потчини она се пре нуди као бљесак муње, која претвара смрт у живот и попут небеског хлеба „ломљеног а нераздељеног“, који лечи и обожује човека радост живота је подједнако реална колико је била и јесте и агонија смрти која јој претходи опасност наставља да буде његов велики обзир према човеку и тежина одговорности коју човек носи због дароване му слободе и у страсној седмици даје му се истинска теофанија, богојављење у виду љубави и смирено- сти на тај начин, личност се просвећује, исцељује и просуђује она је чврсто ве- зана слободом коју јој је даровао суди јој се дуготрпљењем њега који јесте љубав и она задобија сузе покајања, које су станица на путу и отпочињање новог путовања жалост страсне седмице опитује се као претпразништво васкрса а радост ва- скрса чува достојанствено уздржање од жалости то прожимање жалости и ра- дости држи те будним и крепким управо као што је господ дошао на своје страда- ње попут женика који зрачи светлошћу усред ноћи, на исти начин страсна сед- мица долази сваке године као светлост утехе целом свету, усред таме и животне борбе и свака божанска литургија је- сте дневно возглављење целокупне тајне спасења и коначно, сваки (уз)дах спон- тано завршава у једноставној молитви: „господе исусе христе, сине божији, помилуј ме грешног“ и она силази у ад нашег постојања и испуњава све ствари светлошћу утехе и љубави све то је дар васкрслог господа, коме припада сва слава, част и поклоњење у векове векова амин архимандрит василије гондикакис, одломци из књиге химна отпуста (hymn of dismissal) у самом средишту православног жи- вота налази се црквено прославља- ње свете пасхе, односно васкрса: сећање на христово васкрсење из мр- твих богослужења тог празника обухва- тају дивну и дирљиву пасхалну омилију св јована златоустог о милосрђу божи- јем – које је описано у христовој причи о посленицима једанаестог часа – који при- ма покајане грешнике у сваком тренутку, без обзира на то како су „држали пост“ још један битан мотив ове службе је „оплењивање ада“ персонификовани ад – област и сила смрти – исмејан је, угор- чан, окован и срушен примивши мртво тело христово, ад „наиђе на бога“ у по- задини овог мотива, и описа тог мотива на пасхалној икони христовог силаска у ад, налази се прва посланица петро- ва (3, 18–19), као и једно апокрифно је- ванђеље из трећег или четвртог века, такозвано никодимово јеванђеље тема силаска у пакао (заправо у шеол, област преминулих, за чиме следи стропошта- вање пакла) била је широко распростра- њена у раној цркви у никодимовом јеванђељу сачуван је задивљујући, зани- мљив опис тог догађаја у форми дијало- га између сатане, „сина погибли“, и ада, који покушава да одбије христов напад на врата пакла [следећи одломци су преузети из књи- ге друга библија (the other bible, harper san francisco, 1984), стр 376f] „болна ми је утроба“, рече ад сатани „лазар који бејаше од мене отет није до- бар знак стога те преклињем, твојим и мојим даровима, не доводи га [христа] овде јер верујем да он долази овде како би васкрсао све покојне“ док су тако сатана и ад разговара- ли, огласи се громки глас: „подигните врата, кнезови, и уздигните се, вра- та вечна, и ући ће цар славе“ (пс 23, превод са енглеског: маријана петровић празници цркве мај/јун 2013 7 7, lxx) када ад чу ово, он рече сата- ни: „изађи, ако можеш, и одупри му се“, те сатана изађе затим ад рече својим демонима: „похитајте и направите до- бра и снажна врата од мједи и решет– ке од гвожђа јер ако он уђе, зло ће нас задесити“ [опет се зачу глас и анђели објавише присуство „господа снажног и силног“] и одмах по том врата од мједи беху разваљена у делове а решетке гвоз- дене смрскане, а свим везаним покојни- цима беху скинути окови и цар славе уђе као човек, а сва мрачна места ада беху осветљена ад још једном повика: „побеђени смо; зло нама! а ко си ти који имаш такву власт и силу? ко си ти који си без греха дошао овде, који си на око мали а чиниш велика дела, који си понизан и узвишен, роб и господар и имаш власт над живи- ма и мртвима? био си за крст прико- ван, и у гроб положен, а сада си слободан и сву си нашу силу уништио јеси ли ти христос, за којег нам је главни наш кнез пасхална победа тема силаска у пакао била је широко распрострањена у раној цркви у никодимовом јеванђељу сачуван је задивљујући, занимљив опис тог догађаја у форми дијалога између сатане и ада оплењивање ада, илустрација из илуминираног псалтира насталог у енглеској око 1240 године 8 3/2013 говорио да ће кроз крст и смрт читав свет наследити?“ утом цар славе ухвати главног кнеза сатану за главу, и предаде га анђелима говорећи: „окујте му гвозденим верига- ма руке и ноге и врат и уста“ затим им даде и ада говорећи: „узмите га и чврсто га држите све до мог другог доласка“ [а ад прекореваше сатану:] „зашто у ову таму доведе оваквог човека кроз којег си лишен свих оних који умреше од по- четка времена?“ док ад тако говораше са сатаном, цар славе пружи своју десну руку и узе нашега праоца адама за руку те га поди- же окрете се и према другима говорећи: „пођите са мном, сви ви који помресте преко дрвета које је овај човек дотакао јер гле, васкрсавам вас све преко крсног дрвета“ утом их све одведе а праотац наш адам бејаше пун радости и рече: „благодарим ти господе, јер си ме узди- гао из најдубљих дубина ада“ и проро- ци и свети такође рекоше: „благодари- мо ти, о христе, спаситељу света, јер си наш живот уздигао из уништења“ када то рекоше, спаситељ благосло- ви адама крсним знаком преко чела а исто учини и патријарсима и проро- цима и мученицима и праоцима, и узе их и избави их из ада и док је одлазио свети оци појаше песме хвале следећи га и говорећи: „благословен који долази у име господње алилуја! њему да је сла- ва свих светих!“ св јован златоусти нас кроз своју пасхалну беседу подсећа на овај побе- доносни догађај – како би прогласио христову победу кроз смрт и васкр- сење као и пасхална икона, златоусти нас подсећа на животодавну истину да је вечни син божији својом вољом себе жртвовао сишавши у смрт као чо- век, како би нас из смрти васкрсао и како би нам даровао пуноту свог жи- вота и своје славе свима свугде: христос васкрсе! протојереј џон брек изворник: fr john breck, „a paschal triumph“, http://ocaorg/reflections/ fr-john-breck/a-paschal-triumph златоусти нас подсећа на животодавну истину да је вечни син божији својом вољом себе жртвовао сишавши у смрт као човек, како би нас из смрти васкрсао празници цркве силазак у ад, икона, рад московског иконописца дионисија из 1502 г мај/јун 2013 9 године 1945 служена је јединствена васкршња литургија само неко- лико дана по ослобођењу, које је 29 априла 1945 г извршила америчка вој- ска, стотине православних хришћана, заточеника концентрационог логора у дахауу, окупило се да на пасхалном бого- служењу прослави васкрс и заблагодари логор дахау је основан 1933 године, у бившој фабрици барута први затворе- ници заточени у њему били су политич- ки противници адолфа хитлера, који је те исте године постао немачки канцелар током дванаест година постојања овог логора, у њему је било заточено преко 200000 логораша већина затвореника у дахауу били су хришћани, укљ
Свеска: 331 | Смисао и циљ хришћанског подвига
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета фото: архива манастира Велика Ремета Фотографија на другој страни корице: Епископ будимљанско-никшићки Г Јоаникије (Мићовић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем у све дане живота Свога“ (Пс 27, 4) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: „А ја, као маслина зелена у дому Господњем“ (Пс 52, 8) фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 331, МАЈ / ЈУН 2013 Реч уредника Подвиг јачања воље 3 Празници Цркве Православно прослављање Страсне седмице 4 Празници Цркве Пасхална победа 7 Сећање Дахау 1945: Душе свију пламте 9 Догматске теме Богословље – прича о Емануилу (I) 15 Светачник Свети Олаф Норвешки18 Св Ансгар, прос ветитељ Севера 20 Тема броја Форма и суштина хришћанског подвига 23 Подвиг као средство на путу спасења 26 Подвижништво – корачање ка Богу 29 Старац Јосиф Ватопедски 33 Православна аскеза је освећење 33 Литургијски опит подвига као духовног пролећа 37 Правилни и погрешни приступи подвигу 39 Подвиг милосрђа и човекољубља 42 Подвиг пребивања у истини 44 Многодетне хришћанске породице Породица Стојиљковић 46 Хришћански живот Проплакала икона Старца Тадеја 54 Повратак у Очев дом Култура и породица 57 Хришћанска књижевност Чеховљева Душица – кратка прича о љубави – 59 Е–мисија Радио Светигора svetigoracom 62 Поезија Поезија читалаца Мисионара 64 стране MISIONAR PRAVOSLAVNI МАЈ/ЈУН 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ цена 90 динара Тема броја: Смисао и циљ хришћанског подвига МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ MISIONAR 2 3/2013 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Владимир Пекић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рач
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета фото: архива манастира Велика Ремета Фотографија на другој страни корице: Епископ будимљанско-никшићки Г Јоаникије (Мићовић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем у све дане живота Свога“ (Пс 27, 4) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: „А ја, као маслина зелена у дому Господњем“ (Пс 52, 8) фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 331, МАЈ / ЈУН 2013 Реч уредника Подвиг јачања воље 3 Празници Цркве Православно прослављање Страсне седмице 4 Празници Цркве Пасхална победа 7 Сећање Дахау 1945: Душе свију пламте 9 Догматске теме Богословље – прича о Емануилу (I) 15 Светачник Свети Олаф Норвешки18 Св Ансгар, прос ветитељ Севера 20 Тема броја Форма и суштина хришћанског подвига 23 Подвиг као средство на путу спасења 26 Подвижништво – корачање ка Богу 29 Старац Јосиф Ватопедски 33 Православна аскеза је освећење 33 Литургијски опит подвига као духовног пролећа 37 Правилни и погрешни приступи подвигу 39 Подвиг милосрђа и човекољубља 42 Подвиг пребивања у истини 44 Многодетне хришћанске породице Породица Стојиљковић 46 Хришћански живот Проплакала икона Старца Тадеја 54 Повратак у Очев дом Култура и породица 57 Хришћанска књижевност Чеховљева Душица – кратка прича о љубави – 59 Е–мисија Радио Светигора svetigoracom 62 Поезија Поезија читалаца Мисионара 64 стране MISIONAR PRAVOSLAVNI МАЈ/ЈУН 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ цена 90 динара Тема броја: Смисао и циљ хришћанског подвига МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ MISIONAR 2 3/2013 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Владимир Пекић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рач
Одреднице:
1. 17050 / ...2013 5 и тако на крају долазимо до експлозије светлости, ВАСКРСЕЊА живота нисмо ми ти који су однели победу нити смо пре- вазишли границе природе и опажања за- хваљујући нашем подвигу и...
2. 17670 / ...„лицем у лице“ (1кор 13, 12) подвиг је тако једна од многих форми ВАСКРСЕЊА и вечног жи- вота, који су суштина и циљ нашег по- стојања као хришћана аутор је предавач верске наставе у ч...
3. 97151 / ...бивствујућег), док онај што је по- свећен неизрецивом силом ВАСКРСЕЊА, , познаје (претходеће стварању) мисли божије (гностички стослови, 66) историјски ток је наше својеврсно рвање (= над...
4. 111935 / ...су деца, по речима св јована злато- уста, божији благослов и лик ВАСКРСЕЊА у дому војног пилота зорана стојиљ- ковића (45) и мануеле (47), официрске ћерке, који, фигуративно речено, имају ...
1. 17050 / ...2013 5 и тако на крају долазимо до експлозије светлости, ВАСКРСЕЊА живота нисмо ми ти који су однели победу нити смо пре- вазишли границе природе и опажања за- хваљујући нашем подвигу и...
2. 17670 / ...„лицем у лице“ (1кор 13, 12) подвиг је тако једна од многих форми ВАСКРСЕЊА и вечног жи- вота, који су суштина и циљ нашег по- стојања као хришћана аутор је предавач верске наставе у ч...
3. 97151 / ...бивствујућег), док онај што је по- свећен неизрецивом силом ВАСКРСЕЊА, , познаје (претходеће стварању) мисли божије (гностички стослови, 66) историјски ток је наше својеврсно рвање (= над...
4. 111935 / ...су деца, по речима св јована злато- уста, божији благослов и лик ВАСКРСЕЊА у дому војног пилота зорана стојиљ- ковића (45) и мануеле (47), официрске ћерке, који, фигуративно речено, имају ...
24
Свеска: 332 | Светородна лоза Немањића
...и у опште васкрсење, ми ве- рујемо у могућностВАСКРСЕЊА 📌 људског
морала, стида и доброте“ како саблазни
„новог доба“ утичу на хришћанско васпи-
тање деце и које су
...и у опште васкрсење, ми ве- рујемо у могућност
МЕТА инфо: Р:18289 К:144064 Д:80
| Свеска 332 |
Свеска: 332 | Светородна лоза Немањића
... ускраћивањем најбоље и нај- природније хране за новорођенче? какав је то однос према сопственом детету? то је себичност и неодговорност, осим када су у питању здравствени разлози или виша сила 48 4/2013 у васкршњој посланици 2013, патри- јарх иринеј каже: „верујући у васкрсење христово и у опште васкрсење, ми ве- рујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и доброте“ како саблазни „новог доба“ утичу на хришћанско васпи- тање деце и које су најопасније? анка: васпитати у духу православне вере данас није лако, јер су деца неупоре- диво више изложена разним саблазнима и искушењима које носи „ново доба“ нај- опаснији су неморал, бестидност, непо- штовање, својевољност, који су изражени код данашње омладине, и многи други молимо се господу и пресветој богоро- дици да нам помогну у васпитању деце како доживљавате судар са пуберте- том? какав треба да буде однос родитеља према адолесценту? – већ је почело суочавање са пуберте- том и судар је неизбежан дете има своју вољу, али и само се судара са наметљи- вом вољом средине морамо са децом разговарати, понешто забрањивати, а понешто допуштати, али све у своје вре- ме – каже тата скренуо је пажњу на не- дељкине налакиране нокте и рекао јој да скине лак, јер то не приличи њеним годинама она је негодовала јер то раде све њене другарице, чак и оне млађе тата је покушао да је убеди: послушност и сарадња су неопходни ради ширења слободе као што људи, као деца божија, треба да буду послушни богу, тако и деца треба да буду послушна родитељима, да би од њих добила ширу слободу по- слушност је ствар вере и поверења кад је недељка изашла, он је додао: мене је привукла анкина скромност и смерност, а сада смо суочени са директном агре- сијом духова сујете овога века који хоће да нам разврате децу што је најгоре, кад то сви прихвате, сматрају то нормалним и понашају се као да је баш таква воља божија то постаје мода а анка дода- је: добро је што је недељка отворена, прихвата дијалог имате ли вашу поруку охрабрења по- родицама које избегавају многодетство? – замислите човека који је одрастао као слуга-носач, стално теглећи тежак терет, а за тај свој напоран рад добијао је само бедни смештај и неопходну храну ако му уместо тога дате да понесе врећу злата он ће, не знајући његову вредност, чим замакне гледати да се ослободи тог незгодног терета они који не знају какву вредност представљају деца, мучиће се и умреће као убоги носачи, који нису знали да препознају огромно богатство које им је понуђено драги родитељи и будући ро- дитељи, запамтите: најтеже је подизати и васпитавати једно дете, са двоје је нешто мање муке, са троје већ осећате олакша- ње, а праву радост и задовољство имате са четворо и више деце они који не знају какву вредност представљају деца, мучиће се и умреће као убоги носачи, који нису знали да препознају огромно богатство које им је понуђено драги родитељи и будући родитељи, запамтите: најтеже је подизати и васпитавати једно дете, са двоје је нешто мање муке, са троје већ осећате олакшање, а праву радост и задовољство имате са четворо и више деце многодетне хришћанске породице јул/август 2013 49 зовем се јован трисанџаја [johan trisa- njaya] пореклом сам јаванац из индо- незије рођен сам 1982 године у селу приги, у средишњем делу јаве одрастао сам у будистичкој породици; отац ми је био државни службеник а мајка домаћица већина становника мога села су мусли- мани, али међу мештанима има и доста бу- диста као будиста сам био веома активан, те сам био изабран за председника буди- стичког омладинског удружења [buddhist youth association] суштина будистичког учења је „љубав без граница“, и у будизму је наглашен закон делања („карма“) пре- ма којем ће сва наша дела у овом животу дозрети у нашој следећој реинкарнацији љубав није ограничена само на људе, већ се воле и биљке и животиње – јер су оне можда у претходном животу биле људска бића када ум- рете са добром кармом, у следећем животу ћете се родити као неко узвишеније биће када умрете са лошом кармом, у следећем жи- воту ћете припадати или лошијем друштвеном статусу, или ћете пак бити животиња, или демонско биће када је требало да кренем у средњу шко- лу, мој рођак, отац алексеј, дошао је у моје село и позвао ме да пођем са њим у соло, како бих тамо упи- сао средњу школу он је био будиста пре него што је постао православни свеште- ник пристао сам сматрао сам да је у реду да три године проведем у хришћанском окружењу, јер бих на тај начин могао да проширим своје хоризонте присуствовао сам богослужењима и окупљањима, али сам увек седео у задњим редовима пошто сам осећао кривицу због тога што се као будиста молим са хришћанима на крају сам, јер сам био збуњен, напустио дом о алексеја и вратио се кући на две седмице никоме се и не јавивши током те две седмице потпуно сам се дезоријентисао и био сам веома збуњен постао сам смућен и неорганизован, по- чео сам да чиним оно што никада пре нисам чинио – на изненађење свога оца и на његову срамоту, будући да њега у нашем завичају сматрају за стуб друштва једнога дана сам осетио као да ми неко шапуће, да ми каже да се вра- тим код о алексеја у соло, те сам се вратио после неколико дана прове- дених у солоу почео сам поново да учим о православљу пожелео сам да се крстим и о алексеј се сложио са тим био сам изне- нађен што нисам добио укор или казну у школи, као што сам очекивао, јер сам одсу- ствовао две седмице након што сам се крстио и на кр- штењу добио име јован, по- мажем о алексеју у његовој повратак у очев дом од буде до христа путовање једног младића ка древној хришћанској цркви превод са енглеског: маријана петровић 50 4/2013 служби митрополит иларион ме је 2006 године рукопроизвео у чтеца оно што сам у хришћанству прона- шао као ослобађајуће је то што је христос својим васкрсењем победио смрт, те не по- стоје бескрајни циклуси рађања и смрти тј реинкарнација; закон карме нема власт над људима већ је ту сила благодати кроз христову победу над грехом, смрти и ђаво- лом будисти су заплашени кармом, плаше се да ће кроз реинкарнацију доспети у ред нижих бића, али немају страха божијег јер за њих бог не постоји према будистичком веровању, да би се постигла добра карма треба испунити многе тешке прописе и за- коне; као да не постоји благодат божија разумевши лепоту православног учења сада јарко желим да служим христу, било као свештеник било као лаик спремам се да упишем богословску школу у русији или у сад како бих остварио свој сан током последње посете о данила провео сам до- ста времена са њим возећи га по јави све до балија молите се за мене хвала вам! јован трисанџаја изворник: johan trisanjaya, „from the buddha to christ – a young man’s journey to the ancient christian church“, friends of indonesia newsletter, vol 5, nо 1 (december 2010), стр 3 повратак у очев дом превод са енглеског: маријана петровић моја породица и ја смо обраће- ници у православну веру ја сам рођен у римокатоличкој поро- дици и одрастао сам као римокатолик благодаћу божијом, митрополит ила- рион ме је рукоположио за православ- ног свештеника 27 јуна 2009 године у граду соло у централном делу јаве са благословом високопреосвећеног митр илариона, о данило бјанторо [daniel byantoro] ме је поставио да слу- жим у новој мисионарској заједници на балију у индонезији ожењен сам, моја супруга се зове марија викторија имамо две ћерке – марију грејс, која има шест година, и грисент миру, која је стара две године иако у индонезији углавном живе муслимани, на балију је народ већим де- лом хиндуистичке вероисповести ста- новништво балија је отворено према хришћанству хришћанска вера може да се проповеда, а хришћанска заједни- ца сме да се окупља било где на острву бали је позната светска туристичка де- стинација бали је прелепо острво; има предивне планине, плаже и јединстве- не културне манифестације као што је „нгабен“ [„ngaben“] – религијски ри- туал кремирања мисија на балију – прича о александра кобесија – повратак у очев дом светла седмица у православној цркви свете тројице у солоу, централна јава јул/август 2013 51 на југу балија, у денпасару [denpasar], већ постоји 28 православних верника; 14 верујућих живи у граду сингараџа [singaraja] на северу балија, а 27 катиху- мена налази се у банџару [banjar], граду 28 километара западно од сингараџе већина ових верника су домороци и по- реклом су из сиромашних породица још увек немамо православни храм литур- гију служимо сваке недеље у нашем дому у сингараџи, а на литургији буде око 8 до 10 верника сваке среде посећујем све заједнице у својој парохији одлазим у денпасар који је од сингараџе удаљен 80 киломе- тара; у банџар, 28 километара западно од сингараџе, и у бунгкулан, 14 километара источно од сингараџе ове раздаљине прелазим или изнајмљеним мотоциклом или јавним превозим, јер немам свој мотоцикл сваког петка држимо час из- учавања светог писма за омладину на часове долази шесторица дечака, узраста од 16 до 18 година они живе у селима источно и западно од сингараџе обич- но их једног по једног на изнајмљеном мотоциклу довозим на час православна мисија на балију има задатак да православну веру пред- стави и приближи житељима острва, прихватајући и друштвене и културо- лошке активности и изразе балежана на пример, чланови наше заједнице сваке недеље носе традиционалну ба- православни индонежански свештеници са својим породицама презвитер александар кобеси, православни свештеник на балију 52 4/2013 црква и друштво лежанску ношњу поред тога, превео сам византијски нотни систем на ин- донежански систем – у којем су нота- ма додељени бројеви (нпр до = 1, ре = 2, итд) тај пројекат сам спровео како би наша заједница могла да разуме бо- жанствену литургију и да се укључи у богослужење сигуран сам и верујем да ће се у будућ- ности христова црква преко наше пра- вославне мисије ширити на овом острву хвала вам на пажњи и молимо вас – по- мените нас у својим молитвама у христу, о александар кобеси изворник: fr aleksander kobesi, „mission in bali“, friends of indonesia newsletter, vol 4, nо 2 (december 2009), стр 2–4 повратак у очев дом реч φονταμενταλισμός јесте грчки превод енглеског термина funda- mentalism (од латинске речи funda- mentum, што значи темељ) синоними у грчком језику за њу су θεμελιωτισμός или θεμελιοκρατία и означава повратак „теме- љима“ (θεμέλια) предању прошлости, ис- трајност у „изворним“ канонима вере и борбену заштиту „изворних“ елемената неког религијског наслеђа фундаментализам јесте борбени ре- лигијски конзервативизам његове три карактеристике су, дакле, конзерватив- ност, религиозност и борбеност прва његова особина је конзерватив- ност, која га разликује од секуларизације, ставља га у раван са либерализмом или социјализмом, а насупрот просветитељ- ству, рационализму и индивидуализму модернизма очување традиције „те- мељâ“ без обнове и без примене, верно, дословно тумачење и слепа укалупљена примена заповести наслеђа прошлости уз супротстављање свему новом, савре- меном, модерном, западном (европском или америчком) представља језгро фун- даменталистичког покрета религиозност даје одлучујући тон фундаментализму и одређује његов ниво затворености захваљујући основ- ном искуству заједнице које препознаје сваку религију, колико у простору то- лико и у времену, стварајући друштво (хоризонтална заједница истоверују- ћих у простору) и рађајући историју (вертикална заједница истомишљеника у времену), очување „темељâ“ потврђује се метафизички и шири се из мутног дна неког давнашњег „златног доба“ на уда- љеном хоризонту неког будућег „раја“ религија има функцију „цемента“ кон- зервације, као постојан, чврст матери- превод са јелинског: михаела јагер рукоположење о александра кобесија, јун 2009 године јул/август 2013 53 проблем религијског фундаментализма свако религијско наслеђе испољава симптоме фундаментализма као што никада није постојала бескрвна револуција, мирно опирање или благ устанак, тако, нажалост, до данас није постојала религија која није донела жртве црква светог апостола андреја у подујеву коју су исламски фундаменталисти минирали и запалили током мартовског погрома 2004 године 54 4/2013 основна брига сваког религијског присуства данас јесте производња теолошких противотрова за фундаментализам, за добро свих нас јал „темељâ“ традиције који поништава световно (државу, друштво, економију) у религијском и поништава приватно (приватан живот појединца) у јавном (религијски кодекс етичких вредности „светог закона“) борбеност је трећа у низу, али прва по упечатљивом елементу фундаментали- зма насиље у служби светог, у име очу- вања, је одличан резиме фундаментали- стичког покрета прибегавање оружју, крвопролиће и велики број људских жр- тава, одстрањења и погубљења као при- мери, погром и гето, расна дискримина- ција и родне поделе, етничко чишћење и терор налазе се на дневном реду фунда- менталиста читавог света, сваке епохе свако религијско наслеђе испољава симптоме фундаментализма као што никада није постојала бескрвна револу- ција, мирно опирање или благ устанак, тако, нажалост, до данас није постојала религија која није донела жртве политички опортунитет и новинарска импровизација су у многим случајевима створили погрешан утисак да се тобоже само ислам поистовећује са фундамен- тализмом, док је неоспорна историјска реалност да свака религија онемоћава од фундаменталистичког вируса, па чак и индијске религије које не заостајући у насилним сукобима убијају чланове по- родице ганди „без правог разлога“ веза религије и фундаментализма је као веза дејства и нежељеног дејства или производа и нуспроизвода као што сваки лек има индикације и контраин- дикације, тако и религија као феномен историје, друштва и културе бива израз своје околине и репродукује своје окру- жење, некада најсветлије а некада нај- мрачније истог фундаментализам је религијска репродукција мрачне стране дру- штва, нешто као карцином историје и паразит културе сама религија може да направи про- тивотров за фундаментализам, ако и када просвећена теологија и одговорна хијерархија протумаче заповести пре- дања према духу који оживљава, а не према дословном слову које убија, при- мењујући на човекољубиви, а не нехума- ни начин оно што је апсолутно неопход- но за доследност заједнице у простору глобализованом на свеском нивоу и у историјском времену с футуристичком перспективом, а не оном која припада прошлости на ретроградни начин уколико опстанак значи симбиозу, а реч значи дијалог, и никад монолог нити приговор, онда религија има друштве- ни интерес и историјски значај да буде искрена према себи као сила која сједи- њује, а не раздваја основна брига сва- ког религијског присуства данас јесте производња теолошких противотрова за фундаментализам, за добро свих нас у супротном производи ће бити отклоње- ни заједно са нуспроизводима, а свакако заслугом ових других мариос бегзос (декан теолошког факултета универзитета у атини) црква и друштво јул/август 2013 55 његове колеге и јавно мњење дуго су одбијали да прихвате фицџе- ралда као озбиљног књижевног ствараоца имајући озбиљних проблема са алкохолом, сматран је неозбиљним писцем међутим, његов чист, лирски, богат и ду- ховит стил био је неоспо- ран тема којом се углав- ном бавио била је тежња савршеном благостању које је он покушао да де- финише као „амерички сан“ осим тога, веома често у својим делима сукобљава принципе лакомислености и гу- битка као историчар друштвених прилика свог времена, запам- ћен је и као хроничар доба џеза писао је о том времену: „то је било време чуда, вре- ме уметности, неумер- ности и сатире“ антологијско дело америчке књижевности, роман велики гетсби написао је у француској у пролеће 1924 године када је коначно био прихваћен од стране званичне књижевне критике радња романа одвија се двадесетих година прошлог века – послератно доба које карактерише општа декаденција, процват организованог криминала и илегалних послова каквима се извесно бавио и главни јунак приповедач је ник каравеј, млади по- словни човек који долази у њујорк како би се и сам окушао у стицању матери- јалног богатства он изнајмљује скром- ну кућу у делу града где углавном живе богати први сусед му је џеј гетсби, бо- гаташ о коме круже разне гласине, а који неуморно приређу- је врло популарне забаве за високо друштво ник се у почетку дружи са својом рођаком деј- зи и њеним богатим мужем томом бјуке- наном, те њиховом пријатељицом џор- дан бејкер ускоро се упознаје и са гетсби- јем, те дознаје истину о њему наиме, да је пре одласка у први светски рат, као оби- чан војник, био у вези са дејзи, али по по- вратку из рата разоча- рао се сазнавши да га она није сачекала као што је била обећала, већ се удала за богатог тома гетсби, иако пореклом скромног имовинског статуса, радом и вероватно неким илегалним по- словима, брзо се обогатио и одлучио да поновно ступи у контакт са дејзи, коју је одувек искрено волео по гетсбијевој жељи, ник га повезује са дејзи која је тада већ била незадовољна књижевност велики гетсби прича о лакомислености и губитку илузија славица радин 56 4/2013 својим браком, јер је том имао љубавни- цу миртл између гетсбија и дејзи се по- новно рађају осећања која они и не крију, те ускоро долази до отвореног вербалног сукоба између њега и тома, при чему се она колеба око своје коначне одлуке – да ли да остави мужа и пође са гетсбијем након свађе, дејзи ипак одлази кући са гетсбијем, а на путу аутомобилом случај- но усмрћује миртл миртлин муж, вил- сон, чувши шта се десило, умисли да му је супругу намерно убио њен бивши љубав- ник препознавши аутомобил са места несреће, одлази код тома који га убеђује да је гетсби убица његове жене без пре- мишљања, вилсон убија гетсбија, а затим почини самоубиство на сахрану џеја гетсбија, наизглед врло омиљеног у високом друштву, не дола- зи готово нико „највиши облик морала јесте када се не осећамо као код куће у свом дому“, рекао је теодор адорно познати немачки фило- соф већина уметничких дела настоји да пробуди у нама осећај да смо странци у свом дому најбоља фикција нас приси- љава да поставимо питања о нечему што иначе узимамо здраво за готово она доводи у питање обичаје и очекивања када постану превише устаљена велики гетсби је класично дело америчке књи- жевности, суштински амерички роман иако роман конкретно говори о гетсбију и америчком сну, аутор је хтео да надиђе своје време и простор ми не можемо искусити све кроз шта су други људи прошли, али у књижев- ном делу можемо разумети поступке и најчудовишнијих појединаца добар ро- ман увек верно приказује комплексну психичку структуру личности и ствара довољно простора да сви ликови дођу до речи, и у том смислу роман као жанр се може сматрати демократским, не у сми- слу да се залаже за демократију, већ је по својој природи такав емпатија је у самој сржи великог гетсбија, као и других ве- ликих романа највећи је промашај оста- ти слеп за туђе проблеме и патње не ви- дети их значи порећи њихово постојање „том и дејзи бејаху лакомислени људи – упропаштавали су људе и ствари и онда се повлачили у своје богатство или у сво- ју силну лакомисленост, или шта год је то било што их је повезивало, остављајући другима да чисте неред који су напра- вили“ лакомислени је придев који нам пада на памет при опису богатих ликова из романа сан који они остварују исква- рен је сан који уништава сваког ко поку- ша да му се приближи на тај начин аутор критикује богату класу што се проблема стицања материјал- ног богатства тиче, јеванђелска порука је више него јасна: „тешко је богатоме ући у царство небеско“ (мт 19, 23) а преподобни амвросије оптински је писао својој духовној деци: „није про- блем у богатству, него у нама самима колико год човеку даш, неће се задово- љити богати људи имају много више брига него они што живе у сиромаштву и оскудици сиромаштво и оскудица много су ближи и смирењу и спасењу, само ако човек није малодушан, него се са вером и надом ослања на свеблаги промисао божији“ онда нас и не чуди што је и сам фиц- џералд једном приликом рекао како је велики гетсби прича о губитку илузија које свету дају сјај и живописност до те мере да човеку више није важно да ли су ствари истините или лажне све док оне доприносе том магичном сјају кроз цео роман провлачи се лајтмотив који одре- ђује његову суштину, а то је питање гу- битка илузија, губитка сна велики романи могу да оплемене наша осећања и подстакну осетљивост за ком- плексност живота и људи у њему; они нас ненаметљиво спашавају од моралне крутости тајанствено нас упућујући на оне христове речи: „јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“ (мт 6, 21) књижевност јул/август 2013 57 нити има моћнијег нити истовреме- но потцењенијег оружја од моли- тве она је заправо свеоружје које нам нико не може одузети, нити заплени- ти, а у свим условима је делотворно ко се служи њоме може је применити на свим фронтовима и у свако време ко поседује и зна руковати и користи- ти савремено оружје, тај и добија бит- ке његош каже у горскоме вијенцу: „а у руке мандушића вука свака пушка биће убојита“ успешност сваке битке зави- си од умешности ратника који користи оружје мач, пушка, топ, ракета не до- бијају битку сами од себе, већ онај који рукује тај својом вештином и стратегијом постиже победу молитва је савремено оружје које мали број људи уме да ко- ристи њој се приступа са смиреношћу, отвореног срца и сабраног ума, и са чвр- стом вером у божију промисао да ће нам се наша жеља и остварити исус говори ученицима: „кад бисте имали вере коли- ко зрно горушичино, рекли бисте овоме дуду: ишчупај се и усади се у море! – и по- слушао би вас“ (лк 17 6), или на другом месту: „ ако имате веру и не посумњате ако и гори овој кажете: дигни се и баци у море, догодиће се“ (мт 21, 21) бог увек хришћански живот молитва као најјаче оружје „ако имате веру и не посумњате ако и гори овој кажете: дигни се и баци у море, догодиће се“ (мт 21, 21) ненад вујић 58 4/2013 говори истину и његова обећања нису празна: приступајући молитви не узда- мо се у своје моћи, већ у силовитост и свемоћ божију зашто нам се неке наше жеље узнесене у молитви не испуњавају? као прво, мо- жда се још није испунило време за тако нешто друго, можда остварење жеље не би било на нашу телесну и духовну корист (примера ради, богатство би нас можда одвело на странпутицу нарко- маније, блуда, коцке) можда бисмо се погордили мислећи да су то наше моћи свемоћни господ неће испунити молбу која није за наше добро и за добро наших ближњих примера ради, неком младићу се не „отвара“ пут ка девојци у коју се заљубио и он се пита зашто а његош лепо каже: „ко на брду ак’ и мало стоји, више види него онај под брдом“ тако и бог свевидећи види и позната му је цела наша будућност, па и тог младића и де- војке, и усмерава га на онај пут на којем ће бити најсрећнији и где ћe највише на-р предовати у добру и љубави суштина је у томе да господ испуњава сваку молитву која има циљ да нас уподоби њему и приближи нашим ближњима он је створио свакога човека и све нас воли родитељском љубављу и жели да нас учини грађанима вишњега јерусалима и наслед- ницима царства вечнога уколико и сами имамо такву тежњу и расположење срца, онда можемо да се ослонимо на господње обећање да „све што узиштете у молитви верујући, добићете“ (мт 21, 22) аутор је предавач верске наставе у архиепископији београдско-карловачкој у данашњем секуларизованом све- ту, појмови као што су праштање, а поготово служење ближњима, наилазе на појам који се назива граница; граница докле треба и може да се трпи тако граница представља препреку, и у свести већине људи, били хришћани или не, то је обично препрека до које се може доћи, али која се не прелази да ли је тако? не бисмо се сложили господ исус христос је померио границе и као једину границу поставио љубав љубав је најсе- лективнија и најпропустљивија граница најселективнија –јер свако зло на њој бива заустављено, а најпропустљивија – јер је милост која из ње зрачи безгра- нична господ није рекао да праштамо безусловно, али је рекао да можемо пра- штати безгранично као услов поставио је покајање „и ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута обрати се теби и рече: ’кајем се’, опрости му“ (лк 17 4) како је овде зло заустављено? тако што човек који се каје одбацује зло много пута можемо погрешити и много пута грешимо, како из незнања тако и из нај- боље намере нема потребе да се пла- шимо и постављамо границе које ће нас заштити вера у бога је најбољи штит наше је да опростимо ако се неко покаје, а божије да нас у случају преваре зашти- ти од лоших последица јер је он најбољи познавалац људских срца па и онда када нам изгледа да смо на губитку, ослонимо се на господа и опростимо служење у скромности савременом човеку делује још одбојније зашто би он служио свакоме ко му се нађе на путу и на тај начин трошио своју енергију уза- лудно? зато што се служењем енергија не троши, већ умножава сама енергија је дар божији и тај дар функционише на божији начин, а не на људско поимање служећи, ми ослобађамо енергију, и тако хришћански живот зашто нам се неке наше жеље узнесене у молитви не испуњавају? хришћански живот снежана благојевић јул/август 2013 59 се рађа благодат, уз садејство духа свето- га створити ни из чега може само бог, а рађање је поклоњено човеку, уз напомену да захтева труд зато свако од нас може уживати у рађању свега доброг што бог дарује човеку господ нас учи да се не узносимо на следећи начин: „тако и ви када извршите све што вам је заповеђе- но, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учини- ти“ (лк 17 10) наше дело према ближњем треба да буде дело љубави ако у почетку и нема- мо изражену љубав, она ће временом си- гурно заживети у нама то је једна страна медаље друга је осећање које ће се јавити у оном другом који прима нашу помоћ и милост то осећање произведено у особи, која на неки начин зависи од нас, има не- процењиву вредност нема новца којим се тако нешто може купити ово је начин да се удахне живот и једној и другој страни и тако удишући заједнички невидљиве зраке љубави, и умножавајући примарну енер- гију, задобијамо нешто веће и немерљиво вредније – сам живот зато потрудимо се да праштамо и служимо једни другима не би ли испунили божију заповест о љубави према богу и ближњима аутор је предавач верске наставе у архиепископији београдско-карловачкој о праштању и служењу у скромности господ није рекао да праштамо безусловно, али је рекао да можемо праштати безгранично као услов поставио је покајање „и ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута обрати се теби и рече: ’кајем се’, опрости му“ (лк 17 4) 60 4/2013 е–мисија пријатељбожијисрб wwwprijateljbozijicom веома је занимљива визија интернет пројекта пријатељ божији као што пише на сајту идеја је упозна- вање са богом и развитак оних који га прате на четири плана на фи- зичком кроз схватање да је тело храм божији, на менталном да су ми- сли човека оно што он сам јесте, на со- цијалном да чини оно што би волео да се чини њему са- моме и на духовном мњење да ништа не вреди задобити цео свет, а изгуби- ти своју душу врло претенциозан зада- так, мора се признати душа овог пројекта је ње- гов оснивач марко сандаљ, син ковача како сам за себе каже, а који је као млад шеснаестогодишњак отишао из родног села радоваска у канаду вођен жељом за успехом и богатством и једно и друго је стекао, али није стекао праву срећу – на врху каријере је затекао ништа друго до једну велику празнину убрзо стицајем околности губи своје огромно матери- јално богатство, али зато задобија оно непролазно, а то је оно духовно бога је упознао не путем традиције и обичаја већ путем читања божије речи тј светог писма, али своје искуство није задржао само за себе већ је решио да га подели са другима и плод те његове жеље је управо овај сајт исти је са правом оцењен врло позитивно од надлежног, канад- ског архијереја г георгија, тако да се налази под ње- говим благословом многи препозна- ју овај пројекат по упечатљивим и за- нимљивим доку- ментарним филмо- вима који се баве неким од најакту- елнијих духовних проблема данашњи- це питање свођења славе на јело и пиће или узимање у обзир ње- ног узвишенијег смисла, пи- тање поста, поштовања свештенства или беле куге – све те и многе друге дилеме су обрађене на начин пријемчив чове- ку данашњице, сумњичавом и жељном аутентичних и правих аргумената сви документарци у продукцији пројекта пријатељ божији и многи други ништа мање интересантни и поучни се налазе сајт пријатељ божији протонамесник горан живковић јул/август 2013 61 у подсекцији филмови они су углавном постављени у једном од најпопуларнијих видео сервиса vimeo, а између свих оста- лих ту су и два значајна документарца познатог редитеља ђакона ненада илића који се баве двојицом српских великана 20 века – светим владиком николајем и светим авом јустином ћелијским на жалост, сем у црквеним круговима, ова два ремек-дела филмске уметности једва да су изазвала ширу пажњу наше јавно- сти тако да је њихово убрајање у списак електронски доступних документараца за сваку похвалу списак видео записа који се могу гле- дати преко овог сајта је право духовно благо – ту су документарац о чудесним исцељењима пацијената, затим један многи препознају овај пројекат по упечатљивим и занимљивим документарним филмовима који се баве неким од најактуелнијих духовних проблема данашњице 62 4/2013 који се бави старим и онемоћалим људи- ма препуштеним себи самима, као и онај који се бави историјатом чудотворног појаса пресвете богородице ту је и кра- так и поучан филм три приче у два дела, затим икона иза које стоји већ помену- ти ђакон ненад илић (а која је рађена по књизи епископа нишког др јована пури- ћа „икона христа – људско лице бога“) света гора која је одувек изазивала ин- тересовање такође је обрађена у једном документарцу, као и манастир свете ка- тарине синајске у последње време руска кинематографија је изнедрила неколико врло интересантних остварења са право- славном тематиком тако да овде можемо погледати познато острво, затим филм поп о пожртвованом свештенику и ње- говој попадији – са српским титловима врло су интересантне фото поуке тј пријатне фотографије са текстом, углав- ном поуком неког светитеља оне су напи- сане ћирилицом, али испод фотографије стоји и латинични текст тако да они који не знају ћирилицу могу такође да се напоје са извора живе воде ево неколико мудрих изрека светитеља: „не бој се самоће без људи, већ се бој самоће без вере“ (св вла- дика николај), „наука или знање без до- броте јесте мудрост ђаволска“ (св фила- рет московски), итд рубрика чланци пуна је пробраних тек- стова признатих православних духовни- ка са врло актуелним темама ту можемо наћи одличан текст о слободи познатог грузијског архимандрита рафаела каре- лина, затим текст који се бави излечењи- ма болести душе од лазара абашидзеа, а третирају се и теме попут самоће, односа греха и туге, лажне духовности данашњи- це, културе општења, итд у сваком слу- чају рубрика је за сваку похвалу, а тексто- ви за препоруку у рубрици књиге можемо наћи доста добрих наслова, углавном класика као што су казивања боготражитеља свом духовном оцу, мој живот у христу, ми- сли о добру и злу и многе друге свакако ће за новајлије у вери ова литература бити право откровење, а за оне који на- предују на путу спасења на окрепљење и утврђивање духа свакодневно ажуриране вести се налазе у истоименој рубрици, а ту су и рубрике посвећене духовној музици, светоотач- ким поукама, молитвама, сведочанстви- ма чуда јеванђеље посвећено дану и са пригодним тумачењем је доступно у аудио формату пројекат пријатељ божији има и свој форум који обилује квалитетним темама и садржајима, али се на жалост не може рећи да је посећен и да обилује дискусијама коначни утисак о сајту је да је у његову израду и одржавање уложено доста тру- да ажурира се редовно, питак је, јасан, садржајан и душекористан зато се нада- мо да ће бити инспирација многим дру- гим пројектима православне садржине у будућности аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову врло су интересантне фото поуке тј пријатне фотографије са текстом, углавном поуком неког светитеља оне су написане ћирилицом, али испод фотографије стоји и латинични текст тако да они који не знају ћирилицу могу такође да се напоје са извора живе воде е–мисија јул/август 2013 63 царство духа светога царство је свако довека, и то је земље слика ал’ има и једно небесно, а то је царство тројично слава је оца бескрајна, о каква је то тајна, сведржитељ свега је творац, човеков је прави отац слава је сина очева, због нас се телом одева тродневно погребен устаје, спаситељ света, он постаје слава је духа утешна, јер он је свету истина једна је сила духа тог, а дарови списка бескрајног силом су духа апостоли, веру, сву, свету пренели к’о ватра су биле речи те, христу се правом клањајте од оца је духом светим, пречиста, христа назвала својим, богомајка, дјева поста тад, божије баште нови сад царе небески, утешни, спаси наш народ грешни венчиће траве плетемо, милости твоје иштемо без духа божијег не може, у цркву твоју, о боже! крштени волите цара свог молите цара небеског молите духа светог поезија поезија читалаца мисионара вероучитељ хаџи драган б поповић 64 4/2013 поезија ученика веронауке мученица „где си, србијо православна, зове те твој отац сава где си, мученице славна, господу своме одана? христовим венцем си овенчана ангелским песмама опевана вековима стара а вечно млада србијо, где си сада? што скриваш своје свето лице православне и моћне царице? дођи, кћери моја, чиста попут росе, дођи, србијо мила, мој поносе“ у том долази србија убога: „оче саво, за бога милога, иди и не гледај моју ругобу! твој поглед трпети не могу!“ свети сава диже старицу, некад младу, моћну царицу у чуду он је тужно гледа: „радости моја, србијо света, шта ти се догодило? ко ти је ово учинио? што ми стојиш тако покисла, сиромашна и гологлава? где је ведрина у твојим очима? где је крст часни на твојим грудима? где су венци славних царева, које си са поносом на глави носила? где је лепота и младост твоја? проговори србијо, кћери моја!“ сиротица паде на колена, бледа, cа сузом у очима кршећи руке и ридајући с горким гласом говорећи: „и сто непријатеља да се на мене окомило ништа ме, ама ништа не би сломило али, авај мени, велике ли муке, ово су ми учиниле српске руке! псовкама ме србин пљује, лажима он ме трује, блудом својим ме оскрњује, за грехе своје се не каје поцепали су ми царску одежду а оставили ми убогу надежду убиством ће ме коначно убити, ускоро ће ме и на крст распети! о оче саво, ћерку своју спаси и овај огањ греха ти угаси!“ са великим болом свети сава се помоли: „господе благи, господе свесилни, помилуј своју ћерку страдалницу, србију, свету мученицу! а србину издајнику који те разгневи, опрости и покајање подари ако ли се који србин не покаје, већ живети у греху остане, ја га више нећу пред тобом бранити, но ти види шта ћеш с њим чинити јер сваки србин који србији зло чини, србин није, нити може бити!“ марија василијић vii/4 ош „филип кљајић фића“
... ускраћивањем најбоље и нај- природније хране за новорођенче? какав је то однос према сопственом детету? то је себичност и неодговорност, осим када су у питању здравствени разлози или виша сила 48 4/2013 у васкршњој посланици 2013, патри- јарх иринеј каже: „верујући у васкрсење христово и у опште васкрсење, ми ве- рујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и доброте“ како саблазни „новог доба“ утичу на хришћанско васпи- тање деце и које су најопасније? анка: васпитати у духу православне вере данас није лако, јер су деца неупоре- диво више изложена разним саблазнима и искушењима које носи „ново доба“ нај- опаснији су неморал, бестидност, непо- штовање, својевољност, који су изражени код данашње омладине, и многи други молимо се господу и пресветој богоро- дици да нам помогну у васпитању деце како доживљавате судар са пуберте- том? какав треба да буде однос родитеља према адолесценту? – већ је почело суочавање са пуберте- том и судар је неизбежан дете има своју вољу, али и само се судара са наметљи- вом вољом средине морамо са децом разговарати, понешто забрањивати, а понешто допуштати, али све у своје вре- ме – каже тата скренуо је пажњу на не- дељкине налакиране нокте и рекао јој да скине лак, јер то не приличи њеним годинама она је негодовала јер то раде све њене другарице, чак и оне млађе тата је покушао да је убеди: послушност и сарадња су неопходни ради ширења слободе као што људи, као деца божија, треба да буду послушни богу, тако и деца треба да буду послушна родитељима, да би од њих добила ширу слободу по- слушност је ствар вере и поверења кад је недељка изашла, он је додао: мене је привукла анкина скромност и смерност, а сада смо суочени са директном агре- сијом духова сујете овога века који хоће да нам разврате децу што је најгоре, кад то сви прихвате, сматрају то нормалним и понашају се као да је баш таква воља божија то постаје мода а анка дода- је: добро је што је недељка отворена, прихвата дијалог имате ли вашу поруку охрабрења по- родицама које избегавају многодетство? – замислите човека који је одрастао као слуга-носач, стално теглећи тежак терет, а за тај свој напоран рад добијао је само бедни смештај и неопходну храну ако му уместо тога дате да понесе врећу злата он ће, не знајући његову вредност, чим замакне гледати да се ослободи тог незгодног терета они који не знају какву вредност представљају деца, мучиће се и умреће као убоги носачи, који нису знали да препознају огромно богатство које им је понуђено драги родитељи и будући ро- дитељи, запамтите: најтеже је подизати и васпитавати једно дете, са двоје је нешто мање муке, са троје већ осећате олакша- ње, а праву радост и задовољство имате са четворо и више деце они који не знају какву вредност представљају деца, мучиће се и умреће као убоги носачи, који нису знали да препознају огромно богатство које им је понуђено драги родитељи и будући родитељи, запамтите: најтеже је подизати и васпитавати једно дете, са двоје је нешто мање муке, са троје већ осећате олакшање, а праву радост и задовољство имате са четворо и више деце многодетне хришћанске породице јул/август 2013 49 зовем се јован трисанџаја [johan trisa- njaya] пореклом сам јаванац из индо- незије рођен сам 1982 године у селу приги, у средишњем делу јаве одрастао сам у будистичкој породици; отац ми је био државни службеник а мајка домаћица већина становника мога села су мусли- мани, али међу мештанима има и доста бу- диста као будиста сам био веома активан, те сам био изабран за председника буди- стичког омладинског удружења [buddhist youth association] суштина будистичког учења је „љубав без граница“, и у будизму је наглашен закон делања („карма“) пре- ма којем ће сва наша дела у овом животу дозрети у нашој следећој реинкарнацији љубав није ограничена само на људе, већ се воле и биљке и животиње – јер су оне можда у претходном животу биле људска бића када ум- рете са добром кармом, у следећем животу ћете се родити као неко узвишеније биће када умрете са лошом кармом, у следећем жи- воту ћете припадати или лошијем друштвеном статусу, или ћете пак бити животиња, или демонско биће када је требало да кренем у средњу шко- лу, мој рођак, отац алексеј, дошао је у моје село и позвао ме да пођем са њим у соло, како бих тамо упи- сао средњу школу он је био будиста пре него што је постао православни свеште- ник пристао сам сматрао сам да је у реду да три године проведем у хришћанском окружењу, јер бих на тај начин могао да проширим своје хоризонте присуствовао сам богослужењима и окупљањима, али сам увек седео у задњим редовима пошто сам осећао кривицу због тога што се као будиста молим са хришћанима на крају сам, јер сам био збуњен, напустио дом о алексеја и вратио се кући на две седмице никоме се и не јавивши током те две седмице потпуно сам се дезоријентисао и био сам веома збуњен постао сам смућен и неорганизован, по- чео сам да чиним оно што никада пре нисам чинио – на изненађење свога оца и на његову срамоту, будући да њега у нашем завичају сматрају за стуб друштва једнога дана сам осетио као да ми неко шапуће, да ми каже да се вра- тим код о алексеја у соло, те сам се вратио после неколико дана прове- дених у солоу почео сам поново да учим о православљу пожелео сам да се крстим и о алексеј се сложио са тим био сам изне- нађен што нисам добио укор или казну у школи, као што сам очекивао, јер сам одсу- ствовао две седмице након што сам се крстио и на кр- штењу добио име јован, по- мажем о алексеју у његовој повратак у очев дом од буде до христа путовање једног младића ка древној хришћанској цркви превод са енглеског: маријана петровић 50 4/2013 служби митрополит иларион ме је 2006 године рукопроизвео у чтеца оно што сам у хришћанству прона- шао као ослобађајуће је то што је христос својим васкрсењем победио смрт, те не по- стоје бескрајни циклуси рађања и смрти тј реинкарнација; закон карме нема власт над људима већ је ту сила благодати кроз христову победу над грехом, смрти и ђаво- лом будисти су заплашени кармом, плаше се да ће кроз реинкарнацију доспети у ред нижих бића, али немају страха божијег јер за њих бог не постоји према будистичком веровању, да би се постигла добра карма треба испунити многе тешке прописе и за- коне; као да не постоји благодат божија разумевши лепоту православног учења сада јарко желим да служим христу, било као свештеник било као лаик спремам се да упишем богословску школу у русији или у сад како бих остварио свој сан током последње посете о данила провео сам до- ста времена са њим возећи га по јави све до балија молите се за мене хвала вам! јован трисанџаја изворник: johan trisanjaya, „from the buddha to christ – a young man’s journey to the ancient christian church“, friends of indonesia newsletter, vol 5, nо 1 (december 2010), стр 3 повратак у очев дом превод са енглеског: маријана петровић моја породица и ја смо обраће- ници у православну веру ја сам рођен у римокатоличкој поро- дици и одрастао сам као римокатолик благодаћу божијом, митрополит ила- рион ме је рукоположио за православ- ног свештеника 27 јуна 2009 године у граду соло у централном делу јаве са благословом високопреосвећеног митр илариона, о данило бјанторо [daniel byantoro] ме је поставио да слу- жим у новој мисионарској заједници на балију у индонезији ожењен сам, моја супруга се зове марија викторија имамо две ћерке – марију грејс, која има шест година, и грисент миру, која је стара две године иако у индонезији углавном живе муслимани, на балију је народ већим де- лом хиндуистичке вероисповести ста- новништво балија је отворено према хришћанству хришћанска вера може да се проповеда, а хришћанска заједни- ца сме да се окупља било где на острву бали је позната светска туристичка де- стинација бали је прелепо острво; има предивне планине, плаже и јединстве- не културне манифестације као што је „нгабен“ [„ngaben“] – религијски ри- туал кремирања мисија на балију – прича о александра кобесија – повратак у очев дом светла седмица у православној цркви свете тројице у солоу, централна јава јул/август 2013 51 на југу балија, у денпасару [denpasar], већ постоји 28 православних верника; 14 верујућих живи у граду сингараџа [singaraja] на северу балија, а 27 катиху- мена налази се у банџару [banjar], граду 28 километара западно од сингараџе већина ових верника су домороци и по- реклом су из сиромашних породица још увек немамо православни храм литур- гију служимо сваке недеље у нашем дому у сингараџи, а на литургији буде око 8 до 10 верника сваке среде посећујем све заједнице у својој парохији одлазим у денпасар који је од сингараџе удаљен 80 киломе- тара; у банџар, 28 километара западно од сингараџе, и у бунгкулан, 14 километара источно од сингараџе ове раздаљине прелазим или изнајмљеним мотоциклом или јавним превозим, јер немам свој мотоцикл сваког петка држимо час из- учавања светог писма за омладину на часове долази шесторица дечака, узраста од 16 до 18 година они живе у селима источно и западно од сингараџе обич- но их једног по једног на изнајмљеном мотоциклу довозим на час православна мисија на балију има задатак да православну веру пред- стави и приближи житељима острва, прихватајући и друштвене и културо- лошке активности и изразе балежана на пример, чланови наше заједнице сваке недеље носе традиционалну ба- православни индонежански свештеници са својим породицама презвитер александар кобеси, православни свештеник на балију 52 4/2013 црква и друштво лежанску ношњу поред тога, превео сам византијски нотни систем на ин- донежански систем – у којем су нота- ма додељени бројеви (нпр до = 1, ре = 2, итд) тај пројекат сам спровео како би наша заједница могла да разуме бо- жанствену литургију и да се укључи у богослужење сигуран сам и верујем да ће се у будућ- ности христова црква преко наше пра- вославне мисије ширити на овом острву хвала вам на пажњи и молимо вас – по- мените нас у својим молитвама у христу, о александар кобеси изворник: fr aleksander kobesi, „mission in bali“, friends of indonesia newsletter, vol 4, nо 2 (december 2009), стр 2–4 повратак у очев дом реч φονταμενταλισμός јесте грчки превод енглеског термина funda- mentalism (од латинске речи funda- mentum, што значи темељ) синоними у грчком језику за њу су θεμελιωτισμός или θεμελιοκρατία и означава повратак „теме- љима“ (θεμέλια) предању прошлости, ис- трајност у „изворним“ канонима вере и борбену заштиту „изворних“ елемената неког религијског наслеђа фундаментализам јесте борбени ре- лигијски конзервативизам његове три карактеристике су, дакле, конзерватив- ност, религиозност и борбеност прва његова особина је конзерватив- ност, која га разликује од секуларизације, ставља га у раван са либерализмом или социјализмом, а насупрот просветитељ- ству, рационализму и индивидуализму модернизма очување традиције „те- мељâ“ без обнове и без примене, верно, дословно тумачење и слепа укалупљена примена заповести наслеђа прошлости уз супротстављање свему новом, савре- меном, модерном, западном (европском или америчком) представља језгро фун- даменталистичког покрета религиозност даје одлучујући тон фундаментализму и одређује његов ниво затворености захваљујући основ- ном искуству заједнице које препознаје сваку религију, колико у простору то- лико и у времену, стварајући друштво (хоризонтална заједница истоверују- ћих у простору) и рађајући историју (вертикална заједница истомишљеника у времену), очување „темељâ“ потврђује се метафизички и шири се из мутног дна неког давнашњег „златног доба“ на уда- љеном хоризонту неког будућег „раја“ религија има функцију „цемента“ кон- зервације, као постојан, чврст матери- превод са јелинског: михаела јагер рукоположење о александра кобесија, јун 2009 године јул/август 2013 53 проблем религијског фундаментализма свако религијско наслеђе испољава симптоме фундаментализма као што никада није постојала бескрвна револуција, мирно опирање или благ устанак, тако, нажалост, до данас није постојала религија која није донела жртве црква светог апостола андреја у подујеву коју су исламски фундаменталисти минирали и запалили током мартовског погрома 2004 године 54 4/2013 основна брига сваког религијског присуства данас јесте производња теолошких противотрова за фундаментализам, за добро свих нас јал „темељâ“ традиције који поништава световно (државу, друштво, економију) у религијском и поништава приватно (приватан живот појединца) у јавном (религијски кодекс етичких вредности „светог закона“) борбеност је трећа у низу, али прва по упечатљивом елементу фундаментали- зма насиље у служби светог, у име очу- вања, је одличан резиме фундаментали- стичког покрета прибегавање оружју, крвопролиће и велики број људских жр- тава, одстрањења и погубљења као при- мери, погром и гето, расна дискримина- ција и родне поделе, етничко чишћење и терор налазе се на дневном реду фунда- менталиста читавог света, сваке епохе свако религијско наслеђе испољава симптоме фундаментализма као што никада није постојала бескрвна револу- ција, мирно опирање или благ устанак, тако, нажалост, до данас није постојала религија која није донела жртве политички опортунитет и новинарска импровизација су у многим случајевима створили погрешан утисак да се тобоже само ислам поистовећује са фундамен- тализмом, док је неоспорна историјска реалност да свака религија онемоћава од фундаменталистичког вируса, па чак и индијске религије које не заостајући у насилним сукобима убијају чланове по- родице ганди „без правог разлога“ веза религије и фундаментализма је као веза дејства и нежељеног дејства или производа и нуспроизвода као што сваки лек има индикације и контраин- дикације, тако и религија као феномен историје, друштва и културе бива израз своје околине и репродукује своје окру- жење, некада најсветлије а некада нај- мрачније истог фундаментализам је религијска репродукција мрачне стране дру- штва, нешто као карцином историје и паразит културе сама религија може да направи про- тивотров за фундаментализам, ако и када просвећена теологија и одговорна хијерархија протумаче заповести пре- дања према духу који оживљава, а не према дословном слову које убија, при- мењујући на човекољубиви, а не нехума- ни начин оно што је апсолутно неопход- но за доследност заједнице у простору глобализованом на свеском нивоу и у историјском времену с футуристичком перспективом, а не оном која припада прошлости на ретроградни начин уколико опстанак значи симбиозу, а реч значи дијалог, и никад монолог нити приговор, онда религија има друштве- ни интерес и историјски значај да буде искрена према себи као сила која сједи- њује, а не раздваја основна брига сва- ког религијског присуства данас јесте производња теолошких противотрова за фундаментализам, за добро свих нас у супротном производи ће бити отклоње- ни заједно са нуспроизводима, а свакако заслугом ових других мариос бегзос (декан теолошког факултета универзитета у атини) црква и друштво јул/август 2013 55 његове колеге и јавно мњење дуго су одбијали да прихвате фицџе- ралда као озбиљног књижевног ствараоца имајући озбиљних проблема са алкохолом, сматран је неозбиљним писцем међутим, његов чист, лирски, богат и ду- ховит стил био је неоспо- ран тема којом се углав- ном бавио била је тежња савршеном благостању које је он покушао да де- финише као „амерички сан“ осим тога, веома често у својим делима сукобљава принципе лакомислености и гу- битка као историчар друштвених прилика свог времена, запам- ћен је и као хроничар доба џеза писао је о том времену: „то је било време чуда, вре- ме уметности, неумер- ности и сатире“ антологијско дело америчке књижевности, роман велики гетсби написао је у француској у пролеће 1924 године када је коначно био прихваћен од стране званичне књижевне критике радња романа одвија се двадесетих година прошлог века – послератно доба које карактерише општа декаденција, процват организованог криминала и илегалних послова каквима се извесно бавио и главни јунак приповедач је ник каравеј, млади по- словни човек који долази у њујорк како би се и сам окушао у стицању матери- јалног богатства он изнајмљује скром- ну кућу у делу града где углавном живе богати први сусед му је џеј гетсби, бо- гаташ о коме круже разне гласине, а који неуморно приређу- је врло популарне забаве за високо друштво ник се у почетку дружи са својом рођаком деј- зи и њеним богатим мужем томом бјуке- наном, те њиховом пријатељицом џор- дан бејкер ускоро се упознаје и са гетсби- јем, те дознаје истину о њему наиме, да је пре одласка у први светски рат, као оби- чан војник, био у вези са дејзи, али по по- вратку из рата разоча- рао се сазнавши да га она није сачекала као што је била обећала, већ се удала за богатог тома гетсби, иако пореклом скромног имовинског статуса, радом и вероватно неким илегалним по- словима, брзо се обогатио и одлучио да поновно ступи у контакт са дејзи, коју је одувек искрено волео по гетсбијевој жељи, ник га повезује са дејзи која је тада већ била незадовољна књижевност велики гетсби прича о лакомислености и губитку илузија славица радин 56 4/2013 својим браком, јер је том имао љубавни- цу миртл између гетсбија и дејзи се по- новно рађају осећања која они и не крију, те ускоро долази до отвореног вербалног сукоба између њега и тома, при чему се она колеба око своје коначне одлуке – да ли да остави мужа и пође са гетсбијем након свађе, дејзи ипак одлази кући са гетсбијем, а на путу аутомобилом случај- но усмрћује миртл миртлин муж, вил- сон, чувши шта се десило, умисли да му је супругу намерно убио њен бивши љубав- ник препознавши аутомобил са места несреће, одлази код тома који га убеђује да је гетсби убица његове жене без пре- мишљања, вилсон убија гетсбија, а затим почини самоубиство на сахрану џеја гетсбија, наизглед врло омиљеног у високом друштву, не дола- зи готово нико „највиши облик морала јесте када се не осећамо као код куће у свом дому“, рекао је теодор адорно познати немачки фило- соф већина уметничких дела настоји да пробуди у нама осећај да смо странци у свом дому најбоља фикција нас приси- љава да поставимо питања о нечему што иначе узимамо здраво за готово она доводи у питање обичаје и очекивања када постану превише устаљена велики гетсби је класично дело америчке књи- жевности, суштински амерички роман иако роман конкретно говори о гетсбију и америчком сну, аутор је хтео да надиђе своје време и простор ми не можемо искусити све кроз шта су други људи прошли, али у књижев- ном делу можемо разумети поступке и најчудовишнијих појединаца добар ро- ман увек верно приказује комплексну психичку структуру личности и ствара довољно простора да сви ликови дођу до речи, и у том смислу роман као жанр се може сматрати демократским, не у сми- слу да се залаже за демократију, већ је по својој природи такав емпатија је у самој сржи великог гетсбија, као и других ве- ликих романа највећи је промашај оста- ти слеп за туђе проблеме и патње не ви- дети их значи порећи њихово постојање „том и дејзи бејаху лакомислени људи – упропаштавали су људе и ствари и онда се повлачили у своје богатство или у сво- ју силну лакомисленост, или шта год је то било што их је повезивало, остављајући другима да чисте неред који су напра- вили“ лакомислени је придев који нам пада на памет при опису богатих ликова из романа сан који они остварују исква- рен је сан који уништава сваког ко поку- ша да му се приближи на тај начин аутор критикује богату класу што се проблема стицања материјал- ног богатства тиче, јеванђелска порука је више него јасна: „тешко је богатоме ући у царство небеско“ (мт 19, 23) а преподобни амвросије оптински је писао својој духовној деци: „није про- блем у богатству, него у нама самима колико год човеку даш, неће се задово- љити богати људи имају много више брига него они што живе у сиромаштву и оскудици сиромаштво и оскудица много су ближи и смирењу и спасењу, само ако човек није малодушан, него се са вером и надом ослања на свеблаги промисао божији“ онда нас и не чуди што је и сам фиц- џералд једном приликом рекао како је велики гетсби прича о губитку илузија које свету дају сјај и живописност до те мере да човеку више није важно да ли су ствари истините или лажне све док оне доприносе том магичном сјају кроз цео роман провлачи се лајтмотив који одре- ђује његову суштину, а то је питање гу- битка илузија, губитка сна велики романи могу да оплемене наша осећања и подстакну осетљивост за ком- плексност живота и људи у њему; они нас ненаметљиво спашавају од моралне крутости тајанствено нас упућујући на оне христове речи: „јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“ (мт 6, 21) књижевност јул/август 2013 57 нити има моћнијег нити истовреме- но потцењенијег оружја од моли- тве она је заправо свеоружје које нам нико не може одузети, нити заплени- ти, а у свим условима је делотворно ко се служи њоме може је применити на свим фронтовима и у свако време ко поседује и зна руковати и користи- ти савремено оружје, тај и добија бит- ке његош каже у горскоме вијенцу: „а у руке мандушића вука свака пушка биће убојита“ успешност сваке битке зави- си од умешности ратника који користи оружје мач, пушка, топ, ракета не до- бијају битку сами од себе, већ онај који рукује тај својом вештином и стратегијом постиже победу молитва је савремено оружје које мали број људи уме да ко- ристи њој се приступа са смиреношћу, отвореног срца и сабраног ума, и са чвр- стом вером у божију промисао да ће нам се наша жеља и остварити исус говори ученицима: „кад бисте имали вере коли- ко зрно горушичино, рекли бисте овоме дуду: ишчупај се и усади се у море! – и по- слушао би вас“ (лк 17 6), или на другом месту: „ ако имате веру и не посумњате ако и гори овој кажете: дигни се и баци у море, догодиће се“ (мт 21, 21) бог увек хришћански живот молитва као најјаче оружје „ако имате веру и не посумњате ако и гори овој кажете: дигни се и баци у море, догодиће се“ (мт 21, 21) ненад вујић 58 4/2013 говори истину и његова обећања нису празна: приступајући молитви не узда- мо се у своје моћи, већ у силовитост и свемоћ божију зашто нам се неке наше жеље узнесене у молитви не испуњавају? као прво, мо- жда се још није испунило време за тако нешто друго, можда остварење жеље не би било на нашу телесну и духовну корист (примера ради, богатство би нас можда одвело на странпутицу нарко- маније, блуда, коцке) можда бисмо се погордили мислећи да су то наше моћи свемоћни господ неће испунити молбу која није за наше добро и за добро наших ближњих примера ради, неком младићу се не „отвара“ пут ка девојци у коју се заљубио и он се пита зашто а његош лепо каже: „ко на брду ак’ и мало стоји, више види него онај под брдом“ тако и бог свевидећи види и позната му је цела наша будућност, па и тог младића и де- војке, и усмерава га на онај пут на којем ће бити најсрећнији и где ћe највише на-р предовати у добру и љубави суштина је у томе да господ испуњава сваку молитву која има циљ да нас уподоби њему и приближи нашим ближњима он је створио свакога човека и све нас воли родитељском љубављу и жели да нас учини грађанима вишњега јерусалима и наслед- ницима царства вечнога уколико и сами имамо такву тежњу и расположење срца, онда можемо да се ослонимо на господње обећање да „све што узиштете у молитви верујући, добићете“ (мт 21, 22) аутор је предавач верске наставе у архиепископији београдско-карловачкој у данашњем секуларизованом све- ту, појмови као што су праштање, а поготово служење ближњима, наилазе на појам који се назива граница; граница докле треба и може да се трпи тако граница представља препреку, и у свести већине људи, били хришћани или не, то је обично препрека до које се може доћи, али која се не прелази да ли је тако? не бисмо се сложили господ исус христос је померио границе и као једину границу поставио љубав љубав је најсе- лективнија и најпропустљивија граница најселективнија –јер свако зло на њој бива заустављено, а најпропустљивија – јер је милост која из ње зрачи безгра- нична господ није рекао да праштамо безусловно, али је рекао да можемо пра- штати безгранично као услов поставио је покајање „и ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута обрати се теби и рече: ’кајем се’, опрости му“ (лк 17 4) како је овде зло заустављено? тако што човек који се каје одбацује зло много пута можемо погрешити и много пута грешимо, како из незнања тако и из нај- боље намере нема потребе да се пла- шимо и постављамо границе које ће нас заштити вера у бога је најбољи штит наше је да опростимо ако се неко покаје, а божије да нас у случају преваре зашти- ти од лоших последица јер је он најбољи познавалац људских срца па и онда када нам изгледа да смо на губитку, ослонимо се на господа и опростимо служење у скромности савременом човеку делује још одбојније зашто би он служио свакоме ко му се нађе на путу и на тај начин трошио своју енергију уза- лудно? зато што се служењем енергија не троши, већ умножава сама енергија је дар божији и тај дар функционише на божији начин, а не на људско поимање служећи, ми ослобађамо енергију, и тако хришћански живот зашто нам се неке наше жеље узнесене у молитви не испуњавају? хришћански живот снежана благојевић јул/август 2013 59 се рађа благодат, уз садејство духа свето- га створити ни из чега може само бог, а рађање је поклоњено човеку, уз напомену да захтева труд зато свако од нас може уживати у рађању свега доброг што бог дарује човеку господ нас учи да се не узносимо на следећи начин: „тако и ви када извршите све што вам је заповеђе- но, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учини- ти“ (лк 17 10) наше дело према ближњем треба да буде дело љубави ако у почетку и нема- мо изражену љубав, она ће временом си- гурно заживети у нама то је једна страна медаље друга је осећање које ће се јавити у оном другом који прима нашу помоћ и милост то осећање произведено у особи, која на неки начин зависи од нас, има не- процењиву вредност нема новца којим се тако нешто може купити ово је начин да се удахне живот и једној и другој страни и тако удишући заједнички невидљиве зраке љубави, и умножавајући примарну енер- гију, задобијамо нешто веће и немерљиво вредније – сам живот зато потрудимо се да праштамо и служимо једни другима не би ли испунили божију заповест о љубави према богу и ближњима аутор је предавач верске наставе у архиепископији београдско-карловачкој о праштању и служењу у скромности господ није рекао да праштамо безусловно, али је рекао да можемо праштати безгранично као услов поставио је покајање „и ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута обрати се теби и рече: ’кајем се’, опрости му“ (лк 17 4) 60 4/2013 е–мисија пријатељбожијисрб wwwprijateljbozijicom веома је занимљива визија интернет пројекта пријатељ божији као што пише на сајту идеја је упозна- вање са богом и развитак оних који га прате на четири плана на фи- зичком кроз схватање да је тело храм божији, на менталном да су ми- сли човека оно што он сам јесте, на со- цијалном да чини оно што би волео да се чини њему са- моме и на духовном мњење да ништа не вреди задобити цео свет, а изгуби- ти своју душу врло претенциозан зада- так, мора се признати душа овог пројекта је ње- гов оснивач марко сандаљ, син ковача како сам за себе каже, а који је као млад шеснаестогодишњак отишао из родног села радоваска у канаду вођен жељом за успехом и богатством и једно и друго је стекао, али није стекао праву срећу – на врху каријере је затекао ништа друго до једну велику празнину убрзо стицајем околности губи своје огромно матери- јално богатство, али зато задобија оно непролазно, а то је оно духовно бога је упознао не путем традиције и обичаја већ путем читања божије речи тј светог писма, али своје искуство није задржао само за себе већ је решио да га подели са другима и плод те његове жеље је управо овај сајт исти је са правом оцењен врло позитивно од надлежног, канад- ског архијереја г георгија, тако да се налази под ње- говим благословом многи препозна- ју овај пројекат по упечатљивим и за- нимљивим доку- ментарним филмо- вима који се баве неким од најакту- елнијих духовних проблема данашњи- це питање свођења славе на јело и пиће или узимање у обзир ње- ног узвишенијег смисла, пи- тање поста, поштовања свештенства или беле куге – све те и многе друге дилеме су обрађене на начин пријемчив чове- ку данашњице, сумњичавом и жељном аутентичних и правих аргумената сви документарци у продукцији пројекта пријатељ божији и многи други ништа мање интересантни и поучни се налазе сајт пријатељ божији протонамесник горан живковић јул/август 2013 61 у подсекцији филмови они су углавном постављени у једном од најпопуларнијих видео сервиса vimeo, а између свих оста- лих ту су и два значајна документарца познатог редитеља ђакона ненада илића који се баве двојицом српских великана 20 века – светим владиком николајем и светим авом јустином ћелијским на жалост, сем у црквеним круговима, ова два ремек-дела филмске уметности једва да су изазвала ширу пажњу наше јавно- сти тако да је њихово убрајање у списак електронски доступних документараца за сваку похвалу списак видео записа који се могу гле- дати преко овог сајта је право духовно благо – ту су документарац о чудесним исцељењима пацијената, затим један многи препознају овај пројекат по упечатљивим и занимљивим документарним филмовима који се баве неким од најактуелнијих духовних проблема данашњице 62 4/2013 који се бави старим и онемоћалим људи- ма препуштеним себи самима, као и онај који се бави историјатом чудотворног појаса пресвете богородице ту је и кра- так и поучан филм три приче у два дела, затим икона иза које стоји већ помену- ти ђакон ненад илић (а која је рађена по књизи епископа нишког др јована пури- ћа „икона христа – људско лице бога“) света гора која је одувек изазивала ин- тересовање такође је обрађена у једном документарцу, као и манастир свете ка- тарине синајске у последње време руска кинематографија је изнедрила неколико врло интересантних остварења са право- славном тематиком тако да овде можемо погледати познато острво, затим филм поп о пожртвованом свештенику и ње- говој попадији – са српским титловима врло су интересантне фото поуке тј пријатне фотографије са текстом, углав- ном поуком неког светитеља оне су напи- сане ћирилицом, али испод фотографије стоји и латинични текст тако да они који не знају ћирилицу могу такође да се напоје са извора живе воде ево неколико мудрих изрека светитеља: „не бој се самоће без људи, већ се бој самоће без вере“ (св вла- дика николај), „наука или знање без до- броте јесте мудрост ђаволска“ (св фила- рет московски), итд рубрика чланци пуна је пробраних тек- стова признатих православних духовни- ка са врло актуелним темама ту можемо наћи одличан текст о слободи познатог грузијског архимандрита рафаела каре- лина, затим текст који се бави излечењи- ма болести душе од лазара абашидзеа, а третирају се и теме попут самоће, односа греха и туге, лажне духовности данашњи- це, културе општења, итд у сваком слу- чају рубрика је за сваку похвалу, а тексто- ви за препоруку у рубрици књиге можемо наћи доста добрих наслова, углавном класика као што су казивања боготражитеља свом духовном оцу, мој живот у христу, ми- сли о добру и злу и многе друге свакако ће за новајлије у вери ова литература бити право откровење, а за оне који на- предују на путу спасења на окрепљење и утврђивање духа свакодневно ажуриране вести се налазе у истоименој рубрици, а ту су и рубрике посвећене духовној музици, светоотач- ким поукама, молитвама, сведочанстви- ма чуда јеванђеље посвећено дану и са пригодним тумачењем је доступно у аудио формату пројекат пријатељ божији има и свој форум који обилује квалитетним темама и садржајима, али се на жалост не може рећи да је посећен и да обилује дискусијама коначни утисак о сајту је да је у његову израду и одржавање уложено доста тру- да ажурира се редовно, питак је, јасан, садржајан и душекористан зато се нада- мо да ће бити инспирација многим дру- гим пројектима православне садржине у будућности аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову врло су интересантне фото поуке тј пријатне фотографије са текстом, углавном поуком неког светитеља оне су написане ћирилицом, али испод фотографије стоји и латинични текст тако да они који не знају ћирилицу могу такође да се напоје са извора живе воде е–мисија јул/август 2013 63 царство духа светога царство је свако довека, и то је земље слика ал’ има и једно небесно, а то је царство тројично слава је оца бескрајна, о каква је то тајна, сведржитељ свега је творац, човеков је прави отац слава је сина очева, због нас се телом одева тродневно погребен устаје, спаситељ света, он постаје слава је духа утешна, јер он је свету истина једна је сила духа тог, а дарови списка бескрајног силом су духа апостоли, веру, сву, свету пренели к’о ватра су биле речи те, христу се правом клањајте од оца је духом светим, пречиста, христа назвала својим, богомајка, дјева поста тад, божије баште нови сад царе небески, утешни, спаси наш народ грешни венчиће траве плетемо, милости твоје иштемо без духа божијег не може, у цркву твоју, о боже! крштени волите цара свог молите цара небеског молите духа светог поезија поезија читалаца мисионара вероучитељ хаџи драган б поповић 64 4/2013 поезија ученика веронауке мученица „где си, србијо православна, зове те твој отац сава где си, мученице славна, господу своме одана? христовим венцем си овенчана ангелским песмама опевана вековима стара а вечно млада србијо, где си сада? што скриваш своје свето лице православне и моћне царице? дођи, кћери моја, чиста попут росе, дођи, србијо мила, мој поносе“ у том долази србија убога: „оче саво, за бога милога, иди и не гледај моју ругобу! твој поглед трпети не могу!“ свети сава диже старицу, некад младу, моћну царицу у чуду он је тужно гледа: „радости моја, србијо света, шта ти се догодило? ко ти је ово учинио? што ми стојиш тако покисла, сиромашна и гологлава? где је ведрина у твојим очима? где је крст часни на твојим грудима? где су венци славних царева, које си са поносом на глави носила? где је лепота и младост твоја? проговори србијо, кћери моја!“ сиротица паде на колена, бледа, cа сузом у очима кршећи руке и ридајући с горким гласом говорећи: „и сто непријатеља да се на мене окомило ништа ме, ама ништа не би сломило али, авај мени, велике ли муке, ово су ми учиниле српске руке! псовкама ме србин пљује, лажима он ме трује, блудом својим ме оскрњује, за грехе своје се не каје поцепали су ми царску одежду а оставили ми убогу надежду убиством ће ме коначно убити, ускоро ће ме и на крст распети! о оче саво, ћерку своју спаси и овај огањ греха ти угаси!“ са великим болом свети сава се помоли: „господе благи, господе свесилни, помилуј своју ћерку страдалницу, србију, свету мученицу! а србину издајнику који те разгневи, опрости и покајање подари ако ли се који србин не покаје, већ живети у греху остане, ја га више нећу пред тобом бранити, но ти види шта ћеш с њим чинити јер сваки србин који србији зло чини, србин није, нити може бити!“ марија василијић vii/4 ош „филип кљајић фића“
Свеска: 332 | Светородна лоза Немањића
... Фотографија на насловној страни корице: Споменик Светоме Сави на Врачару фото: shutterstockcom Фотографија на другој страни корице: Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом (Јевић) фото: Електронска архива Епархије зворничко-тузланске Фотографија на трећој страни корице: Свети Симеон Мироточиви, хиландарска фреска фото: slovo-asoclbasbg Фотографија на полеђини корице: Манастир Милешева фото: Милорад Дрча СВЕСКА 332, ЈУЛ / АВГУСТ 2013 Реч уредника Авраамовски благослов лозе Стефана Немање 3 Светачник По чему је хришћанство новост за свет? 4 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти: Беседа на 121 псалам 6 Старечник Из поука Оптинских Стараца 11 Догматске теме Богословље – три питања о Богу (II) 13 Савремени изазови Васкрсење у очима савременог човека 17 Тема броја Стефан Немања: кратак историјски приказ 21 Духовно-историјско сећање на оца нације 25 Немањићи као великани духовне борбе 30 Светородна лоза Немањића 34 Похвале светородној лози Немањића 38 Многодетне хришћанске породице Савићи из Сурчина 42 Повратак у Очев дом Од Буде до Христа 49 Мисија на Балију 50 Црква и друштво Проблем религијског фундаментализма 52 Књижевност Велики Гетсби 55 Хришћански живот Молитва као најјаче оружје 57 О праштању и служењу у скромности 58 Е–Мисија Сајт Пријатељ Божији 60 Поезија Поезија читалаца Мисионара 63 Поезија ученика веронауке 64 стране MISIONAR PRAVOSLAVNI ЈУЛ/АВГУСТ 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Светородна лоза Немањића цена 90 динара 2 4/2013 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатит
... Фотографија на насловној страни корице: Споменик Светоме Сави на Врачару фото: shutterstockcom Фотографија на другој страни корице: Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом (Јевић) фото: Електронска архива Епархије зворничко-тузланске Фотографија на трећој страни корице: Свети Симеон Мироточиви, хиландарска фреска фото: slovo-asoclbasbg Фотографија на полеђини корице: Манастир Милешева фото: Милорад Дрча СВЕСКА 332, ЈУЛ / АВГУСТ 2013 Реч уредника Авраамовски благослов лозе Стефана Немање 3 Светачник По чему је хришћанство новост за свет? 4 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти: Беседа на 121 псалам 6 Старечник Из поука Оптинских Стараца 11 Догматске теме Богословље – три питања о Богу (II) 13 Савремени изазови Васкрсење у очима савременог човека 17 Тема броја Стефан Немања: кратак историјски приказ 21 Духовно-историјско сећање на оца нације 25 Немањићи као великани духовне борбе 30 Светородна лоза Немањића 34 Похвале светородној лози Немањића 38 Многодетне хришћанске породице Савићи из Сурчина 42 Повратак у Очев дом Од Буде до Христа 49 Мисија на Балију 50 Црква и друштво Проблем религијског фундаментализма 52 Књижевност Велики Гетсби 55 Хришћански живот Молитва као најјаче оружје 57 О праштању и служењу у скромности 58 Е–Мисија Сајт Пријатељ Божији 60 Поезија Поезија читалаца Мисионара 63 Поезија ученика веронауке 64 стране MISIONAR PRAVOSLAVNI ЈУЛ/АВГУСТ 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Светородна лоза Немањића цена 90 динара 2 4/2013 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатит
Одреднице:
25
Свеска: 334 | Света тајна крштења
...васкрсењем, јер „од смрти христове и од погребења и тридневногВАСКРСЕЊА 📌 задобили смо
и бесмртност, и непропадљивост, и наду
будућег васкрсења, и обновљења и живо-
та вечног“ (свети симеон солунски, о
...васкрсењем, јер „од смрти христове и од погребења и тридневног
МЕТА инфо: Р:22030 К:170261 Д:94
| Свеска 334 |
Свеска: 334 | Света тајна крштења
... и хри- стовој победи над смрћу је суштинска проповед цркве, док је потреба за одр- жањем традиције, морала и „духовних вредности“ нешто о чему треба да се више брину институције културе за хришћани- на је све, па тако и света тајна крштења, у вези са христовом смрћу и васкрсењем, јер „од смрти христове и од погребења и тридневног васкрсења задобили смо и бесмртност, и непропадљивост, и наду будућег васкрсења, и обновљења и живо- та вечног“ (свети симеон солунски, о крштењу) тек када људи схвате шта нам је христос донео својим оваплоћењем, крсном смрћу и славним васкрсењем, онда ће се схватити и дар новог живота који добијају крштењем с љубављу у христу распетом и васкрслом презвитер оливер суботић реч уредника дар новог живота у христу 4 6/2013 у погледу теме и важности знања и образовања за живот право- славног хришћанина постоје раз- личита мишљења и то је схватљиво вишезначност ових појмова даје такве могућности историја цркве нам по- ручује да је тако још од самих почетака хришћанства трајање ове недоумице, као и њена актуелност данас, позива нас да понудимо неки скроман одго- вор расправа светог григорија паламе и варлаама калабријског која се водила у току четрнаестог века могла би бити смерница ка њему свети григорије палама и варлаам ка- лабријски представљају поборнике два различита вредновања појма „знање“ они нису самоникли, већ се настављају на већ постојеће традиције једна је пра- вославна светогорско-монашка тради- ција која се уобличила на темељу учења светих отаца то су на првом месту све- ти макарије египатски, василије вели- ки, григорије богослов, григорије ниски, јован лествичник, дијадох фотички, максим исповедник, симеон нови бо- гослов на њих се св григорије палама највише позива друга традиција је све- товно-философска, утемељена на антич- ким изворима варлаам је њен изданак међутим, ово је само поједностављен приказ када се погледају списи из овог времена који су дошли до нас, види се да свака од ове две традиције посе- дује понешто од оне друге тако свето- отачка традиција којој последује св григорије палама уважава достигнућа прехришћанске философије према св григорију, она није лоша, али је недовољ- на ово је посебно приметно када је реч о знању заснованом као природна наука с друге стране, варлаам се позива и на учења светих отаца тако настаје пи- тање: у чему се налази разлика, па чак и супротстављеност учења светог григо- рија паламе и варлаама калабријског? степен супротстављености упечатљив је на примеру где варлаам упоређује св григорија паламу са царем јулијаном од- ступником, који је забранио да хришћа- ни предају класичну књижевност тиме се износи оптужба за непросвећеност и мрачњаштво назадног духа исихастич- ка традиција бива поистовећена са наи- вним „пупкодуштвом“ и „пупкоглед- светачник свети григорије палама о знању презвитер александар р јевтић сабирању знања и древној изреци „спознај самога себе“ – којој се варлаам приклонио, свети григорије палама је супротставио светописамску поуку „пази на себе“ новембар/децембар 2013 5 ством“ свети григорије палама неће остати дужан варлаамова световна уче- ност се упоређује са детињим узрастом, несвојственим одраслим људима она је означена као рани стадијум знања, који је недовољан палама пише: „болестан је разумни део душе оног човека који свој разум сматра вишим од поука духа, а божанске заповести не сматра великим и савршеним исцељењем душе“1 сабирању знања и древној изреци „спознај самога себе“ – којој се варла- ам приклонио, свети григорије палама је супротставио светописамску поуку 1 свети григорије палама, слова у одбрану светих исихаста, беседа, нови сад 2012, стр 407 „пази на себе“ (пнз 15, 9) она позива на творење заповести божијих и мо- литвеност као темељ гносеологије, то јест познања себе у богу без тога сазнај- ни процес се претвара у „препирање“ (1кор 1, 20), у радозналост као тежњу за слушањем стално нечег „новог“ (дап 19, 21) и у „служење твари више него творцу“ (рим 1, 25) аналитичност и индуктивно сазнање је обележје теле- сно-душевног човека оно се зауставља на природном тлу то је подручје дија- лектике, равни могућег, јер, по речима светог григорија, „дијалектичар има на уму оно што је могуће и вероватно, и што по природи сваки пут бива друга- чије, односно што час постоји, а час не постоји, што некад јесте истинито, а не- кад не“2 надилажење овог релативизма се проналази у сједињењу са богом то знање није приватно достигнуће разума, 2 свети григорије палама, посланице, беседа, нови сад 2012, стр 270 св григорије палама, светогорска фреска млеко и вино у житију светог григорија пала- ме (27⁄14 новембар) налази се опис чудесног виђења светитељ је у сну видео себе како држи суд препун млека, које се приликом преливања претварало у мирисно вино тума- чење које се нуди у наставку ово раз- уме као позив на прелазак из усамље- ничког живота на подвиг проповеди панајотис христу у делу посвећеном богословљу светог григорија паламе ово тумачење проширује до схватања да млеко означава подручје творења заповести божијих, а вино догматско богословствовање редослед је важан и јасан: прво млеко, па вино обр- нуто је прелест 6 6/2013 према предању јудејске традиције, пророк исаија потиче из угледног рода судећи према живим и јасним бојама у његовим пророчким говорима, може се рећи да је био учитељ мудрости, а на ово ово указују његове полемике био је ожењен и жена му је била пророчица (ис 8, 3) одрастао је и породицу засновао у јерусалиму виделац је мисли које се крећу у дугом периоду и могу се поделити у не- колико назначења: о суду божијем над је- русалимом, о доласку спаситеља, о општем суду божијем над злима, о крају света и о почетку савршеног мира и правде друштвено стање народа у његово вре- ме није било задовољавајуће у превели- кој жељи за материјалним добитком људи су стицали кућу за кућом и њиву за њивом (ис 5, 8), при чему је правда била изопа- чена, а према сиромашнима није било осећања милости „грабеж од сиромаха у вашим је кућама! газите народ мој и лице сиромасима сатирете!“ (ис 3, 14–15) чак су и судови, чија је дужност била да шти- те беспомоћне, удовице и сирочад били корумпирани (ис 10, 1–2) хедонизам и безакоње овладали су у свим слојеви- ма друштва тешка искушења и очајања пратила су мањину људи који су оста- ли верни јахвеу није необично што се исаија, суочен са таквим околностима, позван последњих година озијине владавине, да пренесе ју- дином племену божију поруку опомене и укора, устручавао да прихвати ту одговор- ност знао је да ће то бити тежак и неоства- рив задатак код тврдовратог и неверног на- рода исаија се питао: треба ли у страху и очајању можда оставити јуду у безбожном идолопоклонству? треба ли их препустити боговима ниневије, да управљају земљом упркос богу небеском? протојереј томислав ђокић већ дар благодати духа светога који чо- века чини духовним тако натприродно није исто што и неприродно, већ је на- дилажење душевно-природног човек се отвара за бога, и са тла потврдног и одрицатељног богословља прелази у подручје онога што свети григорије па- лама назива аподиктичким приступом заснованим на искуственом богословљу – боговиђењу оно је незнање са позитив- ним садржајем гранично подручје људ- ске (не)моћи и божи
... и хри- стовој победи над смрћу је суштинска проповед цркве, док је потреба за одр- жањем традиције, морала и „духовних вредности“ нешто о чему треба да се више брину институције културе за хришћани- на је све, па тако и света тајна крштења, у вези са христовом смрћу и васкрсењем, јер „од смрти христове и од погребења и тридневног васкрсења задобили смо и бесмртност, и непропадљивост, и наду будућег васкрсења, и обновљења и живо- та вечног“ (свети симеон солунски, о крштењу) тек када људи схвате шта нам је христос донео својим оваплоћењем, крсном смрћу и славним васкрсењем, онда ће се схватити и дар новог живота који добијају крштењем с љубављу у христу распетом и васкрслом презвитер оливер суботић реч уредника дар новог живота у христу 4 6/2013 у погледу теме и важности знања и образовања за живот право- славног хришћанина постоје раз- личита мишљења и то је схватљиво вишезначност ових појмова даје такве могућности историја цркве нам по- ручује да је тако још од самих почетака хришћанства трајање ове недоумице, као и њена актуелност данас, позива нас да понудимо неки скроман одго- вор расправа светог григорија паламе и варлаама калабријског која се водила у току четрнаестог века могла би бити смерница ка њему свети григорије палама и варлаам ка- лабријски представљају поборнике два различита вредновања појма „знање“ они нису самоникли, већ се настављају на већ постојеће традиције једна је пра- вославна светогорско-монашка тради- ција која се уобличила на темељу учења светих отаца то су на првом месту све- ти макарије египатски, василије вели- ки, григорије богослов, григорије ниски, јован лествичник, дијадох фотички, максим исповедник, симеон нови бо- гослов на њих се св григорије палама највише позива друга традиција је све- товно-философска, утемељена на антич- ким изворима варлаам је њен изданак међутим, ово је само поједностављен приказ када се погледају списи из овог времена који су дошли до нас, види се да свака од ове две традиције посе- дује понешто од оне друге тако свето- отачка традиција којој последује св григорије палама уважава достигнућа прехришћанске философије према св григорију, она није лоша, али је недовољ- на ово је посебно приметно када је реч о знању заснованом као природна наука с друге стране, варлаам се позива и на учења светих отаца тако настаје пи- тање: у чему се налази разлика, па чак и супротстављеност учења светог григо- рија паламе и варлаама калабријског? степен супротстављености упечатљив је на примеру где варлаам упоређује св григорија паламу са царем јулијаном од- ступником, који је забранио да хришћа- ни предају класичну књижевност тиме се износи оптужба за непросвећеност и мрачњаштво назадног духа исихастич- ка традиција бива поистовећена са наи- вним „пупкодуштвом“ и „пупкоглед- светачник свети григорије палама о знању презвитер александар р јевтић сабирању знања и древној изреци „спознај самога себе“ – којој се варлаам приклонио, свети григорије палама је супротставио светописамску поуку „пази на себе“ новембар/децембар 2013 5 ством“ свети григорије палама неће остати дужан варлаамова световна уче- ност се упоређује са детињим узрастом, несвојственим одраслим људима она је означена као рани стадијум знања, који је недовољан палама пише: „болестан је разумни део душе оног човека који свој разум сматра вишим од поука духа, а божанске заповести не сматра великим и савршеним исцељењем душе“1 сабирању знања и древној изреци „спознај самога себе“ – којој се варла- ам приклонио, свети григорије палама је супротставио светописамску поуку 1 свети григорије палама, слова у одбрану светих исихаста, беседа, нови сад 2012, стр 407 „пази на себе“ (пнз 15, 9) она позива на творење заповести божијих и мо- литвеност као темељ гносеологије, то јест познања себе у богу без тога сазнај- ни процес се претвара у „препирање“ (1кор 1, 20), у радозналост као тежњу за слушањем стално нечег „новог“ (дап 19, 21) и у „служење твари више него творцу“ (рим 1, 25) аналитичност и индуктивно сазнање је обележје теле- сно-душевног човека оно се зауставља на природном тлу то је подручје дија- лектике, равни могућег, јер, по речима светог григорија, „дијалектичар има на уму оно што је могуће и вероватно, и што по природи сваки пут бива друга- чије, односно што час постоји, а час не постоји, што некад јесте истинито, а не- кад не“2 надилажење овог релативизма се проналази у сједињењу са богом то знање није приватно достигнуће разума, 2 свети григорије палама, посланице, беседа, нови сад 2012, стр 270 св григорије палама, светогорска фреска млеко и вино у житију светог григорија пала- ме (27⁄14 новембар) налази се опис чудесног виђења светитељ је у сну видео себе како држи суд препун млека, које се приликом преливања претварало у мирисно вино тума- чење које се нуди у наставку ово раз- уме као позив на прелазак из усамље- ничког живота на подвиг проповеди панајотис христу у делу посвећеном богословљу светог григорија паламе ово тумачење проширује до схватања да млеко означава подручје творења заповести божијих, а вино догматско богословствовање редослед је важан и јасан: прво млеко, па вино обр- нуто је прелест 6 6/2013 према предању јудејске традиције, пророк исаија потиче из угледног рода судећи према живим и јасним бојама у његовим пророчким говорима, може се рећи да је био учитељ мудрости, а на ово ово указују његове полемике био је ожењен и жена му је била пророчица (ис 8, 3) одрастао је и породицу засновао у јерусалиму виделац је мисли које се крећу у дугом периоду и могу се поделити у не- колико назначења: о суду божијем над је- русалимом, о доласку спаситеља, о општем суду божијем над злима, о крају света и о почетку савршеног мира и правде друштвено стање народа у његово вре- ме није било задовољавајуће у превели- кој жељи за материјалним добитком људи су стицали кућу за кућом и њиву за њивом (ис 5, 8), при чему је правда била изопа- чена, а према сиромашнима није било осећања милости „грабеж од сиромаха у вашим је кућама! газите народ мој и лице сиромасима сатирете!“ (ис 3, 14–15) чак су и судови, чија је дужност била да шти- те беспомоћне, удовице и сирочад били корумпирани (ис 10, 1–2) хедонизам и безакоње овладали су у свим слојеви- ма друштва тешка искушења и очајања пратила су мањину људи који су оста- ли верни јахвеу није необично што се исаија, суочен са таквим околностима, позван последњих година озијине владавине, да пренесе ју- дином племену божију поруку опомене и укора, устручавао да прихвати ту одговор- ност знао је да ће то бити тежак и неоства- рив задатак код тврдовратог и неверног на- рода исаија се питао: треба ли у страху и очајању можда оставити јуду у безбожном идолопоклонству? треба ли их препустити боговима ниневије, да управљају земљом упркос богу небеском? протојереј томислав ђокић већ дар благодати духа светога који чо- века чини духовним тако натприродно није исто што и неприродно, већ је на- дилажење душевно-природног човек се отвара за бога, и са тла потврдног и одрицатељног богословља прелази у подручје онога што свети григорије па- лама назива аподиктичким приступом заснованим на искуственом богословљу – боговиђењу оно је незнање са позитив- ним садржајем гранично подручје људ- ске (не)моћи и божи
Свеска: 334 | Света тајна крштења
... Фотографија на насловној страни корице: Крштава се слушкиња Божија фото: Архива Епархије бачке Фотографија на другој страни корице: Печат дара Духа Светога фото: Архива Епархије далматинске Фотографија на трећој страни корице: Крст је сила и знамење фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Звоник манастира Бањска фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 334, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2013 стране НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Света тајна Крштења цена 90 динара Реч уредника Дар новог живота у Христу 3 Светачник Свети Григорије Палама о знању 4 Стари Завет Велики Пророк Исаија 7 Догматске теме Сократова радост и Христова туга 9 Светачник Личност Св Владике Николаја Жичког као спона између Србије и Енглеске 12 Светли ликови историје СПЦ Стазама Његошеве духовности 17 Тема броја Погружење у Христа 21 Старозаветни праобрази Светог Просвећења 24 Света тајна Крштења из догматског угла 26 Проповедање Христа Распетога о празнику Богојављења 31 Празник Обрезања Господњег 34 Елемент воде као литургијско -богословски символ и Света тајна Крштења 36 Разговор са протом 40 Многодетне хришћанске породице Коларовићи из Сремских Карловаца 44 „Идите и научите све народе“ Православна мисија на Филипинима 52 Путописи Света гора руског севера 57 Сведочанство Параклис Светога Првомученика и Архиђакона Стефана 61 Е-мисија otacmilic com 63 2 6/2013 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Г Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Г Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Г Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на
... Фотографија на насловној страни корице: Крштава се слушкиња Божија фото: Архива Епархије бачке Фотографија на другој страни корице: Печат дара Духа Светога фото: Архива Епархије далматинске Фотографија на трећој страни корице: Крст је сила и знамење фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Звоник манастира Бањска фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 334, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2013 стране НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Света тајна Крштења цена 90 динара Реч уредника Дар новог живота у Христу 3 Светачник Свети Григорије Палама о знању 4 Стари Завет Велики Пророк Исаија 7 Догматске теме Сократова радост и Христова туга 9 Светачник Личност Св Владике Николаја Жичког као спона између Србије и Енглеске 12 Светли ликови историје СПЦ Стазама Његошеве духовности 17 Тема броја Погружење у Христа 21 Старозаветни праобрази Светог Просвећења 24 Света тајна Крштења из догматског угла 26 Проповедање Христа Распетога о празнику Богојављења 31 Празник Обрезања Господњег 34 Елемент воде као литургијско -богословски символ и Света тајна Крштења 36 Разговор са протом 40 Многодетне хришћанске породице Коларовићи из Сремских Карловаца 44 „Идите и научите све народе“ Православна мисија на Филипинима 52 Путописи Света гора руског севера 57 Сведочанство Параклис Светога Првомученика и Архиђакона Стефана 61 Е-мисија otacmilic com 63 2 6/2013 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Г Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Г Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Г Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на
Одреднице:
1. 13254 / ...уподобивши се смрти твојој крштењем, постао заједничар твога ВАСКРСЕЊА (требник, чин све- те тајне крштења, превео преп јустин ћелијски) бог духом светим чини да крштењска вода, на н...
2. 106569 / ...на плану воље, сви људи треба да усвоје плодо- ве христовог ВАСКРСЕЊА у том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избег- не друга и вечна смр...
3. 132433 / ...на плану воље, сви људи треба да усвоје плодо- ве христовог ВАСКРСЕЊА у том смислу 30 6/2013 zzу последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника ...
4. 136566 / ...и апостолске цркве то је смисао крштења у цркви после ВАСКРСЕЊА и по- сле педесетнице али јованово крштење се одиграло пре свега тога какво је дакле оно било? у мк 1, 4–5 читамо: појави...
1. 13254 / ...уподобивши се смрти твојој крштењем, постао заједничар твога ВАСКРСЕЊА (требник, чин све- те тајне крштења, превео преп јустин ћелијски) бог духом светим чини да крштењска вода, на н...
2. 106569 / ...на плану воље, сви људи треба да усвоје плодо- ве христовог ВАСКРСЕЊА у том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избег- не друга и вечна смр...
3. 132433 / ...на плану воље, сви људи треба да усвоје плодо- ве христовог ВАСКРСЕЊА у том смислу 30 6/2013 zzу последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника ...
4. 136566 / ...и апостолске цркве то је смисао крштења у цркви после ВАСКРСЕЊА и по- сле педесетнице али јованово крштење се одиграло пре свега тога какво је дакле оно било? у мк 1, 4–5 читамо: појави...
26
Свеска: 335 | Савремени светогорски старци
...пропадљивог времена, свети јо- ван златоусти је напојен веромВАСКРСЕЊА
📌
правац антропологије усмерио од депре-
сивности ка будућем веку христовог до-
ласка есхатологија као утеха већ наступа
кроз свету л
...пропадљивог времена, свети јо- ван златоусти је напојен вером
МЕТА инфо: Р:21359 К:166352 Д:92
| Свеска 335 |
Свеска: 335 | Савремени светогорски старци
... су клинике и исповедао- нице оних који се жале да им се зло наноси христос се оваплотио и страдао и вас- крсао и тиме нам је својом безграничном љубављу отворио врата наде и оповргао све тезе о оправданости очајања уместо опседнутости било чиме што нас затвара у круг пропадљивог времена, свети јо- ван златоусти је напојен вером васкрсења правац антропологије усмерио од депре- сивности ка будућем веку христовог до- ласка есхатологија као утеха већ наступа кроз свету литургију као смисао сваког подвига сасвим отрежњујуће и оптими- стично звуче светитељеве речи: „требало би помишљати и на то да је време награда и венаца будући век, а да је сада време за борбу и труд“5 аутор је свештеник при храму рођења пресвете богородице у шљивовици (чајетина) 4 исто, 176 5 исто, 137 „очајање по богу“ у времену неопатристичке синтезе богословља, покушаја да се савреме- ном човеку помогне кроз утемељење у изворном предању цркве, приметно место заузима осветљавање проблема депресивности митрополит јеротеј (влахос), један од представника неопа- тристичког богословља, пише: „многи светитељи говоре о очајању по богу човек треба да престане да верује у идола сопственог „ја“, јер он је извор великих поремећаја али, упоредо са тим „великим уводом у очајање“, треба однеговати наду по богу, то јест тре- ба да верујем у сопствено бедно стање и бескорисност, али упоредо са тим треба да верујем у велику љубав, чове- кољубље и милост божију“ 8 1/2014 мирооли јероеј влахос светачник божанска реч јеванђеља, која долази са амвона цркве, садржи различита семена истине и богопознања нека изучавање божанске речи буде наслада и храна нашега живота ја, децо, сваке вечери читам јеванђеље да би се господ уселио у мене са је- ванђељем долази до прожимања између распетог јагњета и наше душе ми, људи, ми смо сви позвани да будемо свети да постанемо благопријатни мирис хри- стов наш циљ је да одговоримо на позив божији и да постанемо светлост да др- жањем јеванђеља постанемо реч божија дакле, неко унутар цркве пригра- би божанску реч и одлази у пустиње да остварује јеванђеље, док други узима је- ванђеље и одлази у африку, у азију итд да просвећује људе као свештеноапостол други опет узима божанско семе и об- рађује га у заједници као епископ, или као свештеник, или као глава породице и сеје реч божију међутим, свако од нас је при- мио јеванђеље са свете трпезе и дошао у манастир да би славио бога испуњавајући његове заповести сваки манастир је један прелаз, једна лађа, која ће да нас пребаци на небеску обалу управо ово путовање ме данас заокупља препреку смрти треба да раз- бијемо жудњом за вечним животом раз- мишљао сам, дакле, како бисмо поруку смрти могли да доживљавамо више као радосну вест недавно смо помињали нека божанска откривења која је имао митрополит е у својим последњим тре- нуцима и душа наша се обрадовала заиста, знамо да човек који љуби бога добија таква откривења у последњим тре- нуцима свога живота већ у овом животу, господ му показује каква га задовољства чекају на слављу прворођених, тамо где царује светлост, тамо где је нестворена светлост светлија од снега живот на небу је најслађа, најсветлија светлост чезнем за тим најсветлијим, као снег белим животом царства божијег зато не постоји радоснији догађај од овог прелаза на супротну обалу ако оволико чезнемо за боравком на некој плажи, на пример на крфу, или на св дионисију, где бисмо гледали земаљске лепоте, у којима смо већ уживали, замислите ко- лико би требало да чезнемо за преласком у други живот, у вечну светлост у мана- стиру се врши ова припрема за прелазак на небеску обалу царства божијег и ако се већ од сада упознамо са добрима горњег света, имаћемо један добар збор пријатеља светитеља, који ће нас пратити у време нашег одласка са коликом благодарношћу треба да ишчекујемо смрт! да јој се не супрот- стављамо као ножу који ће да нас одсе- че од живота, већ да гледамо на њу као на светлосна врата која ће нас увести у вечност ово је моја данашња мисао већ смо више пута рекли да смрт треба беседа о дамаскина катракулиса (†2001) жудња за вечношћу „да, доћи ћу брзо амин; да, дођи, господе исусе“ (откр 22, 12; 20) превод са грчког: никола јоцић јануар/фебруар 2014 9 беседе учинити радосном да јој не пркосимо страхом једном за свагда се христос разапе и васкрсе уништивши снагу смр- ти, разоривши кључеве ада двери се отворише, и од сада слободно свако, ве- рујући, може да уђе у вечно блаженство међутим, шта је то због чега ћемо да за- желимо смрт? пламен освежавајуће љу- бави према богу распаљује жеђ вечног живота „заволите бога и наћи ћете бла- годат вечну и одмор са свима светима“, каже химнограф (служба св антонију, слава на литији) ако наше срце гори од божанске љу- бави, господ ће одговорити одмах на ту љубав коју ћемо му принети и обрадоваће нас вечним зрењем његовог божанског лика рећи ћете ми: „добро, сада рас- прављамо о овој теми али чим доспемо у час смрти, одмах нас обузима неки страх“ заиста, животно искуство тако говори међутим, онај који верује не суочава се са том бојазни и размишљао сам данас како да осете ови верници, велики борци, које господ обавештава – или он сам или кроз богородицу, или кроз његове свете – „убрзо ћу те узети“ замислите шта ће осетити ти људи у својој души! каква ра- дост ће испунити њихово постојање када се буду спремали да пређу у вечност! бог не пружа овај велики дар само одабра- нима, већ свима онима који тај дар желе говорио сам данас сам себи: „питам се да ли је тешко да и нас благодат божија удо- стоји како би стигли у овај радосни тре- нутак и да чујемо радосну вест?“ кажемо да смо заволели бога шта је љубав божија? весеље и радост! како је дакле могуће да онда када стигне смрт, да нас тада обузме несрећа и мрак, када је љубав божија, светлост, и вечност, и не- изрециви мир нисмо још увек у себи до- бро обрадили питање смрти и још нисмо стигли у то стање да имамо пуно сазнање бесмртног живота и искуство вечности у то верујемо, то сви знамо, али то не очекујемо као радосни догађај, иако смо ми управо због тога побегли од света, да бисмо достигли тај радосни тренутак одласка из садашњег века у будућност, према вечности заволесте бога! како љубимо бога? само речима? да ли је могуће да неки чо- век каже: „волим бога“, а да његова дела буду супротна, противна божанском за- кону? да ли је могуће да тај човек не прак- тикује јеванђеље? шта значи када каже- мо да смо узели јеванђеље у наше руке и да смо обећали да ћемо га реализовати? значи да ћемо живети у сагласности са заповестима христовим, да ћемо држати јеванђеље и да ћемо га поново положи- ти на свету трпезу православне цркве, исповедајући да смо остали „верни до смрти“, говорећи: трку заврших, веру одр- жах сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати господ, праведни судија (2тим 4, 7–8) нека се удостоји наша душа да каже ове речи богу и љубави божијој шта год ми чинили, колико год по- кушавали и трудили се, уколико се не оријентишемо према вечном животу и невечерњем царству, мислим да у себи нећемо имати откривење спасења када држим заповести, моја савест је спокој- на пред богом али, да бисмо успешно достигли савршени спокој, неопходно је старати се о очекивању нашег одласка и неговати жеђ тог истог тренутка смрти да ли сте приметили? чим чујемо реч „смрт“, хвата нас страх међутим, сви треба да имамо жеђ за смрћу, поготово монаси, али и сваки хришћанин сви тре- ба да жеднимо за тим часом нашег пре- ласка у небеске шаторе сви светитељи цркве наше су имали ову жеђ, имају је и данашњи свети, а особито светогорци али, и они верујући у свету, и трудбени- ци јеванђеља, и свештеноапостоли овом жеђу за смрћу остварују божанску реч и чине дела вере, померају чак и планине дакле, и ми кроз веру треба да премести- мо нашу душу и да је преселимо из ада у царство божије 10 1/2014 беседе замолимо господа да нам отвори свет- лосне хоризонте вере и љубави према њему вера није проста ствар, није ни човек који је икона божија човек има не- ограничене димензије пошто је створен „по икони божијој“, човек је усмерен ка бескрају, према горњем јерусалиму када кажем „усмеравам се ка бескрају“ значи да мислим на бесконачног бога и на мој прелазак у вечност али како ћу заволети бога? како ћу от- ворити моју душу за њега и како ћу ста- вити све моје постојање у љубав његову? постоје многи начини љубави божије онда када је човек намерен да се жртвује за бога, тад он не чини сагрешења зар није тако, децо? пази на свој говор, пази на своје мисли и на своје расположење љубављу божијом одмах се отварају хо- ризонти душе и човек постаје широм от- ворен његово постојање се одмах шири јер тежи бескрајном богу и вечном живо- ту заволели смо тог бесконачног бога и почели смо да га срећемо зато нас успо- којава тишина и пустиња не одмара нас свет и оно што је од света, већ само тиши- на и пустиња и желимо да у нашој души завлада мир божији и љубав божија када кажем „волим бога“, тада се моје срце одмах уоквирује благословом бог – као што смо размотрили више пута – је- сте „љубоморко“ за сваку душу жели је целу за себе жели да је прослави, жели да је испуни благодаћу његовом бог нема потребу за нашом љубављу али зато што исти он има бесконачну и непојмљиву љубав, зато он жели нашу целокупну душу близу себе ако се усуђујемо да кажемо како смо заволели бога, разумете ли каква је љубав божија према нама! зато наша мисао треба целог дана да буде прикована за бога да не чинимо ништа ни за длаку ван његове љу- бави да не управљамо пре- већ у овом животу, господ му показује каква га задовољства чекају на слављу прворођених, тамо где царује светлост, тамо где је нестворена светлост светлија од снега сарац дамаскин каракулис јануар/фебруар 2014 11 ма свету никакав поглед, ни лево ни дес- но да нас привлачи само лице господње нека наш поглед буде нетремице уперен на супротну обалу треба да ишчекује- мо радосни прелазак, не смрт уништења и мрака, већ прелазак у незалазну свет- лост, нестворену светлост, вечну свет- лост, блиставу славу божију и неизрециво блистање царства његовог треба да очи душе наше гледају божанским очима да положимо сами себе у божански вид и да се тамо одмарамо тада ћемо бити слобод- ни за отварања хоризоната вечности чинодејства цркве садрже молитве отаца које изражавају све молбе душе наше али, сви ми понаособ имамо свој начин изражавања којим приносимо наше тајне богу желимо да попричамо са нашим верним пријатељем зар није тако? питање нашег преласка јесте јед- на тајна живота, желим да то расправим изблиза са богом, желим да ми припреми упокојење јер једном за свагда ишчекујем ту пасху душе моје, нећу потребовати ни- каквог починка све док не поразговарам изблиза са богом, како би успокојио у мени ту жељу, ту чежњу, да тако кажемо немојте ме погрешно разумети што кажем „чежња“ за смрћу чезнем за пре- ласком у небески свет тако је! зато ми који верујемо у бога и занимамо се за љубав божију, дошли смо овде управо због тог путовања нас очекује бог, жи- вот, вечност, блаженство! не треба да имамо никакво оклевање од смрти, већ једно радосно ишчекивање, једну чежњу за тим тренутком када ће доћи смрт не треба да нас паралише нимало она је један празник за нас то је празник пре- ласка човека на небо зато и славимо светитеље у дан њиховог уснућа видели сте, василије велики је умро у 49 годи- ни умро је као млад али, то се њега није тицало спремио је своју карту ушао имајмо сигурну наду и увереност у милост небескога оца и размишљајмо о сусрету са господом „када ћу доћи господе крај тебе? када ћу те угледати? када ће лице твоје непрестано радовати душу моју?“ гроб сарца дамаскина каракулиса 12 1/2014 беседе је унутра, у лађу, и прешао преко, на небеску обалу не смемо никада да сметнемо са ума да ћемо умрети не зато што просто имам страх од умирања нити, пазићу да не са- грешим зато што ћу умрети не таква раз- мишљања! већ, да се боље припремим, да заволим прелазак, зато што волим бога! хоћу да идем да га видим како кажу: же- лим да га видим! апостол павле је рекао: имам жељу умрети и са христом бити (фил 1, 23) било како било, он је желео да га види и да прозбори с њим лицем у лице према томе, ако смо „суви“ монаси, ако смо ненатопљени сузама љубави и благо- дарности, ако нисмо предани божанској љубави, ако нисмо душе заљубљене у же- ника христа, шта смо дошли да радимо овде? делимо зло? не! будимо живи људи, будни, „чежњивци“ преласка тада не- стају светска интересовања, бриге света, светске жеље када смо посвећени само љубави божијој, тада смо сједињени сви међусобно нека нас разгорева ова љу- бав божија и љубав пресељења у дворац свецара христа! чезнем за неким путовањем! хоћу да идем тамо негде! ако толико желимо да идемо и поклонимо се једном светом ме- сту, замислите колико више треба да има- мо чежње за вечним путовањем које ће нас одвести у свети јерусалим, који не по- требује ни сунца ни месеца да му светле, јер га слава божија просветли и светлост је његова јагње, како пише у откривењу (отк 21, 23) ова слава нас очекује дакле, треба да будемо свагда спрем- ни, тако да нас смрт не би паралисала и уплашила напротив, треба да очекујемо објашњење одавде и објашњење тамо нека нас заинтригира предивна „занесе- ност“ овде постојимо, али на небу мис- лено битишемо зажелимо живоносну смрт ова смрт јесте живот свагда нека ме брине то како да учиним час смрти, дан позива господњег, даном радости и празника! сагледавајмо наш излазак као највеће славље, најрадоснији дан, зато што ћемо тада прећи у љубав божију! нећу да тугујем зато што ћу умрети, већ напротив, хоћу да се радујем и да кажем: „слава теби боже! слава теби боже, што си ме позвао да одем!“ ово је један врло осетљив посао, то да можемо у том критичном тренутку да кажемо: „слава теби боже што си ме позвао да одем из садашњег света како би посматрао славу лица твога у вечно- сти!“ ово делање потребује велику пажњу, велико смирење и велику љубав према непријатељима без ове љубави не можемо учинити ништа то је пасош за вечно путовање свакако, треба да имамо поуздање у милост божију, тада ће нас помилова- ти господ дан смрти није стање безнађа и разочарења које спречава наду у ми- лост божију помиловаће нас бог поред све наше недостојности помиловаће нас бог! имајмо сигурну наду и увереност у милост небескога оца и размишљај- мо о сусрету са господом „када ћу доћи господе крај тебе? када ћу те угледати? када ће лице твоје непрестано радо- вати душу моју?“ ако се старамо о ономе што долази по- сле гроба ако је мој ум стално у богу, онда не грешим, и онда ћу моћи да раз- бијем та врата смрти, како би ми она била отворена још у садашњем животу тада ћу моћи да усправно стојим на међи овозе- маљског живота која ће бити моје узле- тиште, одакле ћу са радошћу полетети у бескрајно блаженство зато што ћемо отићи из живота неочекивано јер нас чека господ чека нас чека нас он је неописива радост, веч- ни живот, ужарена слаткоћа, тросунча- на слава! помолите се богу да ми дарује хришћански крај, да умрем усправан и да ме удостоји да умрем за љубав његову смрт је слобода! будимо радосни када размишљамо о смрти то ће помоћи нама лично, али и цркви јануар/фебруар 2014 13 двадесети век биће запамћен у историји наше цркве и по снаж- ним, дубоким порукама три вели- ка духовника почетком века, старац си- луан са свете горе поручује: „држи свој ум у аду, и не очајавај“ била је то снажна порука о смирењу и спасењу од оца та- деја добијамо изузетан бисер духовне и животне мудрости: „какве су ти мисли, такав ти је и живот“ трећу поруку нам шаље блаженопочивши патријарх павле у времену страдања деведесетих година – призива нас себи самима и опомиње ре- чима: „будимо људи“ у ове две речи стају томови књига оне погађају у дубину срца сваког човека, било да је он религиозан или нерелиго- зан људи неизграђене хришћанске вере ове речи доживљавају као моралну или хуману поруку, као поруку која погађа центар људскости у сваком човеку прет- постављамо да би је многи интерпрети- рали и као позив да се буде цивилизован, културан и исправан грађанин који по- штује грађанске законе за посвећене хришћане ове речи треба- ло би да значе много више оне нас пози- вају да се упитамо шта значи бити човек пред богом, пред собом и пред другим људима будимо људи! али како? човек као боголико биће већ у том свом назначењу проналази одговор на питање: шта значи бити човек? бити чо- век не значи само испуњавати социјалне норме исправног и пожељног понашања или досегнути висок степен испуњења и остварења властите личности, већ бити човек примарно и суштински значи от- кривање и освешћивање своје боголи- кости ко је какав човек зависи, запра- во, од личног односа према богу ово је тешка и неприхватљива констатација за оне који (мисле да) немају никакав однос према богу, јер би то у крајњој консеквен- ци за њих значило да онај ко не верује у бога не може бити добар и племенит чо- век наравно да може овде се, међутим, ради о томе да лични однос верујућег човека према богу (треба да) изражава истовремено и лични однос према свим вредностима које бог као личност пер- сонализује – апсолутна доброта, љубав, мудрост, правда, истина, мир, слобода ми у односу на те вредности полажемо испит човечности дакле, лични однос три асоцијације на „будимо људи“ трагајући за одговором на питање како бити или постати човек, јављају нам се три асоцијације на три суштинска појма за постизање тог циља то су: страх господњи, савест и прволик по коме смо саздани виктор вицановић 14 1/2014 хришћанска етика хришћанина према богу јесте истовреме- но и његов одговор на наведене вредно- сти које бог оличава трагајући за одговором на питање како бити или постати човек, јављају нам се три асоцијације на три суштинска пој- ма или услова за постизање тог циља то су: страх господњи, савест и прволик по коме смо саздани страх господњи – „почетак је мудро- сти страх господњи“, читамо у псалти- ру (пс 111) и у причама соломоновим (1, 7; 9, 10), а и код пророка исаије (33, 6) („страх господњи биће благо твоје“) страх као негативна и непријатна емо- ција овде се, изненађујуће, појављује у по- зитивном контексту то је због тога што реалан (оправдан) страх има важну био- лошку функцију упозорења и припреме за опасност исту улогу има и страх го- сподњи у духовном и моралном животу он је попут имунолошког система – шти- ти нас од упада греховних помисли и пред- лога страх господњи значи будност, стра- жење, обазривост на страх господњи не односе се речи: „савршена љубав изгони страх напоље“ (1јн 4, 18) однос страхопо- штовања према богу постоји у свим обли- цима побожности: и код оних који бојећи се казне (паклених мука) чине добро, и код оних који чине добро због плате коју очекују (са страхом да се не изгуби рајско насеље) као и код савршених који све што раде, раде из љубави према богу код сав- ршених постоји танани страх да се ничим не ожалости бог кога неизмерно љубе савест – када задрема страх господњи и дозволи уљезу (лоша помисао) да се усели у срце, изазивајући тако греш- не склоности и страсти из којих се лако склизне у грех, тада се у човеку јављају осећања нелагодности, напетости, те- скобе, потиштености – јавља се осећање кривице унутрашњи глас човеку говори јануар/фебруар 2014 15 паријарх срски павле (1914–2009) оац таеј виовнички (1914–2003) да нешто није у реду то је глас савести, глас божији у нама – vox dei он позива на покајање, исповест и очишћење кроз промену живота глас савести не сме да буде потиснут или да га замени „глас овога света“ овај потоњи све релативизује, ублажава и одо- брава то није глас божији дужни смо д
... су клинике и исповедао- нице оних који се жале да им се зло наноси христос се оваплотио и страдао и вас- крсао и тиме нам је својом безграничном љубављу отворио врата наде и оповргао све тезе о оправданости очајања уместо опседнутости било чиме што нас затвара у круг пропадљивог времена, свети јо- ван златоусти је напојен вером васкрсења правац антропологије усмерио од депре- сивности ка будућем веку христовог до- ласка есхатологија као утеха већ наступа кроз свету литургију као смисао сваког подвига сасвим отрежњујуће и оптими- стично звуче светитељеве речи: „требало би помишљати и на то да је време награда и венаца будући век, а да је сада време за борбу и труд“5 аутор је свештеник при храму рођења пресвете богородице у шљивовици (чајетина) 4 исто, 176 5 исто, 137 „очајање по богу“ у времену неопатристичке синтезе богословља, покушаја да се савреме- ном човеку помогне кроз утемељење у изворном предању цркве, приметно место заузима осветљавање проблема депресивности митрополит јеротеј (влахос), један од представника неопа- тристичког богословља, пише: „многи светитељи говоре о очајању по богу човек треба да престане да верује у идола сопственог „ја“, јер он је извор великих поремећаја али, упоредо са тим „великим уводом у очајање“, треба однеговати наду по богу, то јест тре- ба да верујем у сопствено бедно стање и бескорисност, али упоредо са тим треба да верујем у велику љубав, чове- кољубље и милост божију“ 8 1/2014 мирооли јероеј влахос светачник божанска реч јеванђеља, која долази са амвона цркве, садржи различита семена истине и богопознања нека изучавање божанске речи буде наслада и храна нашега живота ја, децо, сваке вечери читам јеванђеље да би се господ уселио у мене са је- ванђељем долази до прожимања између распетог јагњета и наше душе ми, људи, ми смо сви позвани да будемо свети да постанемо благопријатни мирис хри- стов наш циљ је да одговоримо на позив божији и да постанемо светлост да др- жањем јеванђеља постанемо реч божија дакле, неко унутар цркве пригра- би божанску реч и одлази у пустиње да остварује јеванђеље, док други узима је- ванђеље и одлази у африку, у азију итд да просвећује људе као свештеноапостол други опет узима божанско семе и об- рађује га у заједници као епископ, или као свештеник, или као глава породице и сеје реч божију међутим, свако од нас је при- мио јеванђеље са свете трпезе и дошао у манастир да би славио бога испуњавајући његове заповести сваки манастир је један прелаз, једна лађа, која ће да нас пребаци на небеску обалу управо ово путовање ме данас заокупља препреку смрти треба да раз- бијемо жудњом за вечним животом раз- мишљао сам, дакле, како бисмо поруку смрти могли да доживљавамо више као радосну вест недавно смо помињали нека божанска откривења која је имао митрополит е у својим последњим тре- нуцима и душа наша се обрадовала заиста, знамо да човек који љуби бога добија таква откривења у последњим тре- нуцима свога живота већ у овом животу, господ му показује каква га задовољства чекају на слављу прворођених, тамо где царује светлост, тамо где је нестворена светлост светлија од снега живот на небу је најслађа, најсветлија светлост чезнем за тим најсветлијим, као снег белим животом царства божијег зато не постоји радоснији догађај од овог прелаза на супротну обалу ако оволико чезнемо за боравком на некој плажи, на пример на крфу, или на св дионисију, где бисмо гледали земаљске лепоте, у којима смо већ уживали, замислите ко- лико би требало да чезнемо за преласком у други живот, у вечну светлост у мана- стиру се врши ова припрема за прелазак на небеску обалу царства божијег и ако се већ од сада упознамо са добрима горњег света, имаћемо један добар збор пријатеља светитеља, који ће нас пратити у време нашег одласка са коликом благодарношћу треба да ишчекујемо смрт! да јој се не супрот- стављамо као ножу који ће да нас одсе- че од живота, већ да гледамо на њу као на светлосна врата која ће нас увести у вечност ово је моја данашња мисао већ смо више пута рекли да смрт треба беседа о дамаскина катракулиса (†2001) жудња за вечношћу „да, доћи ћу брзо амин; да, дођи, господе исусе“ (откр 22, 12; 20) превод са грчког: никола јоцић јануар/фебруар 2014 9 беседе учинити радосном да јој не пркосимо страхом једном за свагда се христос разапе и васкрсе уништивши снагу смр- ти, разоривши кључеве ада двери се отворише, и од сада слободно свако, ве- рујући, може да уђе у вечно блаженство међутим, шта је то због чега ћемо да за- желимо смрт? пламен освежавајуће љу- бави према богу распаљује жеђ вечног живота „заволите бога и наћи ћете бла- годат вечну и одмор са свима светима“, каже химнограф (служба св антонију, слава на литији) ако наше срце гори од божанске љу- бави, господ ће одговорити одмах на ту љубав коју ћемо му принети и обрадоваће нас вечним зрењем његовог божанског лика рећи ћете ми: „добро, сада рас- прављамо о овој теми али чим доспемо у час смрти, одмах нас обузима неки страх“ заиста, животно искуство тако говори међутим, онај који верује не суочава се са том бојазни и размишљао сам данас како да осете ови верници, велики борци, које господ обавештава – или он сам или кроз богородицу, или кроз његове свете – „убрзо ћу те узети“ замислите шта ће осетити ти људи у својој души! каква ра- дост ће испунити њихово постојање када се буду спремали да пређу у вечност! бог не пружа овај велики дар само одабра- нима, већ свима онима који тај дар желе говорио сам данас сам себи: „питам се да ли је тешко да и нас благодат божија удо- стоји како би стигли у овај радосни тре- нутак и да чујемо радосну вест?“ кажемо да смо заволели бога шта је љубав божија? весеље и радост! како је дакле могуће да онда када стигне смрт, да нас тада обузме несрећа и мрак, када је љубав божија, светлост, и вечност, и не- изрециви мир нисмо још увек у себи до- бро обрадили питање смрти и још нисмо стигли у то стање да имамо пуно сазнање бесмртног живота и искуство вечности у то верујемо, то сви знамо, али то не очекујемо као радосни догађај, иако смо ми управо због тога побегли од света, да бисмо достигли тај радосни тренутак одласка из садашњег века у будућност, према вечности заволесте бога! како љубимо бога? само речима? да ли је могуће да неки чо- век каже: „волим бога“, а да његова дела буду супротна, противна божанском за- кону? да ли је могуће да тај човек не прак- тикује јеванђеље? шта значи када каже- мо да смо узели јеванђеље у наше руке и да смо обећали да ћемо га реализовати? значи да ћемо живети у сагласности са заповестима христовим, да ћемо држати јеванђеље и да ћемо га поново положи- ти на свету трпезу православне цркве, исповедајући да смо остали „верни до смрти“, говорећи: трку заврших, веру одр- жах сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати господ, праведни судија (2тим 4, 7–8) нека се удостоји наша душа да каже ове речи богу и љубави божијој шта год ми чинили, колико год по- кушавали и трудили се, уколико се не оријентишемо према вечном животу и невечерњем царству, мислим да у себи нећемо имати откривење спасења када држим заповести, моја савест је спокој- на пред богом али, да бисмо успешно достигли савршени спокој, неопходно је старати се о очекивању нашег одласка и неговати жеђ тог истог тренутка смрти да ли сте приметили? чим чујемо реч „смрт“, хвата нас страх међутим, сви треба да имамо жеђ за смрћу, поготово монаси, али и сваки хришћанин сви тре- ба да жеднимо за тим часом нашег пре- ласка у небеске шаторе сви светитељи цркве наше су имали ову жеђ, имају је и данашњи свети, а особито светогорци али, и они верујући у свету, и трудбени- ци јеванђеља, и свештеноапостоли овом жеђу за смрћу остварују божанску реч и чине дела вере, померају чак и планине дакле, и ми кроз веру треба да премести- мо нашу душу и да је преселимо из ада у царство божије 10 1/2014 беседе замолимо господа да нам отвори свет- лосне хоризонте вере и љубави према њему вера није проста ствар, није ни човек који је икона божија човек има не- ограничене димензије пошто је створен „по икони божијој“, човек је усмерен ка бескрају, према горњем јерусалиму када кажем „усмеравам се ка бескрају“ значи да мислим на бесконачног бога и на мој прелазак у вечност али како ћу заволети бога? како ћу от- ворити моју душу за њега и како ћу ста- вити све моје постојање у љубав његову? постоје многи начини љубави божије онда када је човек намерен да се жртвује за бога, тад он не чини сагрешења зар није тако, децо? пази на свој говор, пази на своје мисли и на своје расположење љубављу божијом одмах се отварају хо- ризонти душе и човек постаје широм от- ворен његово постојање се одмах шири јер тежи бескрајном богу и вечном живо- ту заволели смо тог бесконачног бога и почели смо да га срећемо зато нас успо- којава тишина и пустиња не одмара нас свет и оно што је од света, већ само тиши- на и пустиња и желимо да у нашој души завлада мир божији и љубав божија када кажем „волим бога“, тада се моје срце одмах уоквирује благословом бог – као што смо размотрили више пута – је- сте „љубоморко“ за сваку душу жели је целу за себе жели да је прослави, жели да је испуни благодаћу његовом бог нема потребу за нашом љубављу али зато што исти он има бесконачну и непојмљиву љубав, зато он жели нашу целокупну душу близу себе ако се усуђујемо да кажемо како смо заволели бога, разумете ли каква је љубав божија према нама! зато наша мисао треба целог дана да буде прикована за бога да не чинимо ништа ни за длаку ван његове љу- бави да не управљамо пре- већ у овом животу, господ му показује каква га задовољства чекају на слављу прворођених, тамо где царује светлост, тамо где је нестворена светлост светлија од снега сарац дамаскин каракулис јануар/фебруар 2014 11 ма свету никакав поглед, ни лево ни дес- но да нас привлачи само лице господње нека наш поглед буде нетремице уперен на супротну обалу треба да ишчекује- мо радосни прелазак, не смрт уништења и мрака, већ прелазак у незалазну свет- лост, нестворену светлост, вечну свет- лост, блиставу славу божију и неизрециво блистање царства његовог треба да очи душе наше гледају божанским очима да положимо сами себе у божански вид и да се тамо одмарамо тада ћемо бити слобод- ни за отварања хоризоната вечности чинодејства цркве садрже молитве отаца које изражавају све молбе душе наше али, сви ми понаособ имамо свој начин изражавања којим приносимо наше тајне богу желимо да попричамо са нашим верним пријатељем зар није тако? питање нашег преласка јесте јед- на тајна живота, желим да то расправим изблиза са богом, желим да ми припреми упокојење јер једном за свагда ишчекујем ту пасху душе моје, нећу потребовати ни- каквог починка све док не поразговарам изблиза са богом, како би успокојио у мени ту жељу, ту чежњу, да тако кажемо немојте ме погрешно разумети што кажем „чежња“ за смрћу чезнем за пре- ласком у небески свет тако је! зато ми који верујемо у бога и занимамо се за љубав божију, дошли смо овде управо због тог путовања нас очекује бог, жи- вот, вечност, блаженство! не треба да имамо никакво оклевање од смрти, већ једно радосно ишчекивање, једну чежњу за тим тренутком када ће доћи смрт не треба да нас паралише нимало она је један празник за нас то је празник пре- ласка човека на небо зато и славимо светитеље у дан њиховог уснућа видели сте, василије велики је умро у 49 годи- ни умро је као млад али, то се њега није тицало спремио је своју карту ушао имајмо сигурну наду и увереност у милост небескога оца и размишљајмо о сусрету са господом „када ћу доћи господе крај тебе? када ћу те угледати? када ће лице твоје непрестано радовати душу моју?“ гроб сарца дамаскина каракулиса 12 1/2014 беседе је унутра, у лађу, и прешао преко, на небеску обалу не смемо никада да сметнемо са ума да ћемо умрети не зато што просто имам страх од умирања нити, пазићу да не са- грешим зато што ћу умрети не таква раз- мишљања! већ, да се боље припремим, да заволим прелазак, зато што волим бога! хоћу да идем да га видим како кажу: же- лим да га видим! апостол павле је рекао: имам жељу умрети и са христом бити (фил 1, 23) било како било, он је желео да га види и да прозбори с њим лицем у лице према томе, ако смо „суви“ монаси, ако смо ненатопљени сузама љубави и благо- дарности, ако нисмо предани божанској љубави, ако нисмо душе заљубљене у же- ника христа, шта смо дошли да радимо овде? делимо зло? не! будимо живи људи, будни, „чежњивци“ преласка тада не- стају светска интересовања, бриге света, светске жеље када смо посвећени само љубави божијој, тада смо сједињени сви међусобно нека нас разгорева ова љу- бав божија и љубав пресељења у дворац свецара христа! чезнем за неким путовањем! хоћу да идем тамо негде! ако толико желимо да идемо и поклонимо се једном светом ме- сту, замислите колико више треба да има- мо чежње за вечним путовањем које ће нас одвести у свети јерусалим, који не по- требује ни сунца ни месеца да му светле, јер га слава божија просветли и светлост је његова јагње, како пише у откривењу (отк 21, 23) ова слава нас очекује дакле, треба да будемо свагда спрем- ни, тако да нас смрт не би паралисала и уплашила напротив, треба да очекујемо објашњење одавде и објашњење тамо нека нас заинтригира предивна „занесе- ност“ овде постојимо, али на небу мис- лено битишемо зажелимо живоносну смрт ова смрт јесте живот свагда нека ме брине то како да учиним час смрти, дан позива господњег, даном радости и празника! сагледавајмо наш излазак као највеће славље, најрадоснији дан, зато што ћемо тада прећи у љубав божију! нећу да тугујем зато што ћу умрети, већ напротив, хоћу да се радујем и да кажем: „слава теби боже! слава теби боже, што си ме позвао да одем!“ ово је један врло осетљив посао, то да можемо у том критичном тренутку да кажемо: „слава теби боже што си ме позвао да одем из садашњег света како би посматрао славу лица твога у вечно- сти!“ ово делање потребује велику пажњу, велико смирење и велику љубав према непријатељима без ове љубави не можемо учинити ништа то је пасош за вечно путовање свакако, треба да имамо поуздање у милост божију, тада ће нас помилова- ти господ дан смрти није стање безнађа и разочарења које спречава наду у ми- лост божију помиловаће нас бог поред све наше недостојности помиловаће нас бог! имајмо сигурну наду и увереност у милост небескога оца и размишљај- мо о сусрету са господом „када ћу доћи господе крај тебе? када ћу те угледати? када ће лице твоје непрестано радо- вати душу моју?“ ако се старамо о ономе што долази по- сле гроба ако је мој ум стално у богу, онда не грешим, и онда ћу моћи да раз- бијем та врата смрти, како би ми она била отворена још у садашњем животу тада ћу моћи да усправно стојим на међи овозе- маљског живота која ће бити моје узле- тиште, одакле ћу са радошћу полетети у бескрајно блаженство зато што ћемо отићи из живота неочекивано јер нас чека господ чека нас чека нас он је неописива радост, веч- ни живот, ужарена слаткоћа, тросунча- на слава! помолите се богу да ми дарује хришћански крај, да умрем усправан и да ме удостоји да умрем за љубав његову смрт је слобода! будимо радосни када размишљамо о смрти то ће помоћи нама лично, али и цркви јануар/фебруар 2014 13 двадесети век биће запамћен у историји наше цркве и по снаж- ним, дубоким порукама три вели- ка духовника почетком века, старац си- луан са свете горе поручује: „држи свој ум у аду, и не очајавај“ била је то снажна порука о смирењу и спасењу од оца та- деја добијамо изузетан бисер духовне и животне мудрости: „какве су ти мисли, такав ти је и живот“ трећу поруку нам шаље блаженопочивши патријарх павле у времену страдања деведесетих година – призива нас себи самима и опомиње ре- чима: „будимо људи“ у ове две речи стају томови књига оне погађају у дубину срца сваког човека, било да је он религиозан или нерелиго- зан људи неизграђене хришћанске вере ове речи доживљавају као моралну или хуману поруку, као поруку која погађа центар људскости у сваком човеку прет- постављамо да би је многи интерпрети- рали и као позив да се буде цивилизован, културан и исправан грађанин који по- штује грађанске законе за посвећене хришћане ове речи треба- ло би да значе много више оне нас пози- вају да се упитамо шта значи бити човек пред богом, пред собом и пред другим људима будимо људи! али како? човек као боголико биће већ у том свом назначењу проналази одговор на питање: шта значи бити човек? бити чо- век не значи само испуњавати социјалне норме исправног и пожељног понашања или досегнути висок степен испуњења и остварења властите личности, већ бити човек примарно и суштински значи от- кривање и освешћивање своје боголи- кости ко је какав човек зависи, запра- во, од личног односа према богу ово је тешка и неприхватљива констатација за оне који (мисле да) немају никакав однос према богу, јер би то у крајњој консеквен- ци за њих значило да онај ко не верује у бога не може бити добар и племенит чо- век наравно да може овде се, међутим, ради о томе да лични однос верујућег човека према богу (треба да) изражава истовремено и лични однос према свим вредностима које бог као личност пер- сонализује – апсолутна доброта, љубав, мудрост, правда, истина, мир, слобода ми у односу на те вредности полажемо испит човечности дакле, лични однос три асоцијације на „будимо људи“ трагајући за одговором на питање како бити или постати човек, јављају нам се три асоцијације на три суштинска појма за постизање тог циља то су: страх господњи, савест и прволик по коме смо саздани виктор вицановић 14 1/2014 хришћанска етика хришћанина према богу јесте истовреме- но и његов одговор на наведене вредно- сти које бог оличава трагајући за одговором на питање како бити или постати човек, јављају нам се три асоцијације на три суштинска пој- ма или услова за постизање тог циља то су: страх господњи, савест и прволик по коме смо саздани страх господњи – „почетак је мудро- сти страх господњи“, читамо у псалти- ру (пс 111) и у причама соломоновим (1, 7; 9, 10), а и код пророка исаије (33, 6) („страх господњи биће благо твоје“) страх као негативна и непријатна емо- ција овде се, изненађујуће, појављује у по- зитивном контексту то је због тога што реалан (оправдан) страх има важну био- лошку функцију упозорења и припреме за опасност исту улогу има и страх го- сподњи у духовном и моралном животу он је попут имунолошког система – шти- ти нас од упада греховних помисли и пред- лога страх господњи значи будност, стра- жење, обазривост на страх господњи не односе се речи: „савршена љубав изгони страх напоље“ (1јн 4, 18) однос страхопо- штовања према богу постоји у свим обли- цима побожности: и код оних који бојећи се казне (паклених мука) чине добро, и код оних који чине добро због плате коју очекују (са страхом да се не изгуби рајско насеље) као и код савршених који све што раде, раде из љубави према богу код сав- ршених постоји танани страх да се ничим не ожалости бог кога неизмерно љубе савест – када задрема страх господњи и дозволи уљезу (лоша помисао) да се усели у срце, изазивајући тако греш- не склоности и страсти из којих се лако склизне у грех, тада се у човеку јављају осећања нелагодности, напетости, те- скобе, потиштености – јавља се осећање кривице унутрашњи глас човеку говори јануар/фебруар 2014 15 паријарх срски павле (1914–2009) оац таеј виовнички (1914–2003) да нешто није у реду то је глас савести, глас божији у нама – vox dei он позива на покајање, исповест и очишћење кроз промену живота глас савести не сме да буде потиснут или да га замени „глас овога света“ овај потоњи све релативизује, ублажава и одо- брава то није глас божији дужни смо д
Свеска: 335 | Савремени светогорски старци
... Фотографија на насловној страни корице: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа“ (Гал 6, 14) Фотографија на другој страни корице: Епископ ваљевски Милутин (Кнежевић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Свети Симеон Мироточиви, уклесан на светогорском камену (рад о Воје Билбије) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Пирг при уласку на Св Гору (Уранополис) фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 335, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2014 Реч уредника Значај светогорског стараштва за мисију Цркве 2 Ученици веронауке пишу Свети Сава некада, сада и у векове векова 4 Светачник Свети Јован Златоуст о савременом проблему депресивности 6 Беседе Беседа о Дамаскина Катракулиса (†2001) Жудња за вечношћу 9 Хришћанска етика Три асоцијације на „Будимо људи“ 14 Догматске теме Ученост и јеванђелска простота 17 На гласу светости Луди Јован - јуродивац савремене Атине 23 Тема броја „Ренесанса“ 27 Света Гора – академија смиреноумља 31 „Апостолском ревношћу живећи“ 34 Старац Јефрем Катунакијски 36 Српски епископи о Светогорцима 39 Светли ликови историје СПЦ Светогорски старац Исаија Серски 44 Савремени светачник Свети Јован Јаков Хозевитски 47 Многодетне хришћанске породице Породица Адамовић 49 „Идите и научите све народе“ Православна мисија у Индији 57 Трагом Христовим Трагом Христовим 61 стране ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2014 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Савремени светогорски старци цена 90 динара јануар/фебруар 2014 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може
... Фотографија на насловној страни корице: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа“ (Гал 6, 14) Фотографија на другој страни корице: Епископ ваљевски Милутин (Кнежевић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Свети Симеон Мироточиви, уклесан на светогорском камену (рад о Воје Билбије) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Пирг при уласку на Св Гору (Уранополис) фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 335, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2014 Реч уредника Значај светогорског стараштва за мисију Цркве 2 Ученици веронауке пишу Свети Сава некада, сада и у векове векова 4 Светачник Свети Јован Златоуст о савременом проблему депресивности 6 Беседе Беседа о Дамаскина Катракулиса (†2001) Жудња за вечношћу 9 Хришћанска етика Три асоцијације на „Будимо људи“ 14 Догматске теме Ученост и јеванђелска простота 17 На гласу светости Луди Јован - јуродивац савремене Атине 23 Тема броја „Ренесанса“ 27 Света Гора – академија смиреноумља 31 „Апостолском ревношћу живећи“ 34 Старац Јефрем Катунакијски 36 Српски епископи о Светогорцима 39 Светли ликови историје СПЦ Светогорски старац Исаија Серски 44 Савремени светачник Свети Јован Јаков Хозевитски 47 Многодетне хришћанске породице Породица Адамовић 49 „Идите и научите све народе“ Православна мисија у Индији 57 Трагом Христовим Трагом Христовим 61 стране ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2014 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Савремени светогорски старци цена 90 динара јануар/фебруар 2014 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може
Одреднице:
27
Свеска: 336 | Православна Црква: стуб и тврђава Истине
...истине фотографија на насловној страни корице: храм христовогВАСКРСЕЊА 📌 у подгорици
фото: иван рашовић
фотографија на другој страни корице:
„ако су мене гонили, и вас ће гонити“ (јн 15, 20)
фото: ђак
...истине фотографија на насловној страни корице: храм христовог
МЕТА инфо: Р:19324 К:152192 Д:84
| Свеска 336 |
Свеска: 336 | Православна Црква: стуб и тврђава Истине
... мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: православна црква: стуб и тврђава истине фотографија на насловној страни корице: храм христовог васкрсења у подгорици фото: иван рашовић фотографија на другој страни корице: „ако су мене гонили, и вас ће гонити“ (јн 15, 20) фото: ђакон драган с танасијевић фотографија на трећој страни корице: „ући ћу у дом твој, поклонићу се храму твоме светом“ (пс 5, 8) фото: ђакон драган с танасијевић фотографија на полеђини корице: храм св александра невског у београду фото:
... мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: православна црква: стуб и тврђава истине фотографија на насловној страни корице: храм христовог васкрсења у подгорици фото: иван рашовић фотографија на другој страни корице: „ако су мене гонили, и вас ће гонити“ (јн 15, 20) фото: ђакон драган с танасијевић фотографија на трећој страни корице: „ући ћу у дом твој, поклонићу се храму твоме светом“ (пс 5, 8) фото: ђакон драган с танасијевић фотографија на полеђини корице: храм св александра невског у београду фото:
Свеска: 336 | Православна Црква: стуб и тврђава Истине
... Фотографија на насловној страни корице: Храм Христовог Васкрсења у Подгорици фото: Иван Рашовић Фотографија на другој страни корице: „Ако су мене гонили, и вас ће гонити“ (Јн 15, 20) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Ући ћу у дом Твој, поклонићу се храму Твоме светом“ (Пс 5, 8) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Храм Св Александра Невског у Београду фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 336, МАРТ / АПРИЛ 2014 Рeч уредника Православна Црква: стуб и тврђава Истине 2 Жива реч Васкрсли живот је живот у радости 4 Светачник Свети Григорије Двојеслов о утемељењу оптимизма на Будућем веку 6 Старечник Старац Пајсије: Исповест 8 Материк Света Олимпијада 10 Трагом Христовим Хришћанско схватање етике 13 У дијалогу са атеистом Атеизам, шта је то? Појам атеизма у библијском контексту 17 Тема броја Христос – Бог наш 21 Шта Црква јесте, и шта Црква није 25 Свештенство Цркве и његово сведочење истине 28 Православна Црква данас 33 Згоде и незгоде Јога 36 Святая Русь Игуман Русије Свети Сергије Радоњешки 39 „Идите и научите све народе“ „Богиња“ није изгорела Православна мисија у Туви 42 Многодетне хришћанске породице Породица Стокин 47 Занимљивости библијске археологије Појам библијске археологије 55 Сведочанства Чудо Божије на дан Св Нектарија Егинског 59 Сећања Архимандрит Лука Анић светоотачки путоказ нашег времена 62 стране МАРТ/АПРИЛ 2014 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Православна Црква: стуб и тврђава Истине март/април 2014 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу м
... Фотографија на насловној страни корице: Храм Христовог Васкрсења у Подгорици фото: Иван Рашовић Фотографија на другој страни корице: „Ако су мене гонили, и вас ће гонити“ (Јн 15, 20) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Ући ћу у дом Твој, поклонићу се храму Твоме светом“ (Пс 5, 8) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Храм Св Александра Невског у Београду фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 336, МАРТ / АПРИЛ 2014 Рeч уредника Православна Црква: стуб и тврђава Истине 2 Жива реч Васкрсли живот је живот у радости 4 Светачник Свети Григорије Двојеслов о утемељењу оптимизма на Будућем веку 6 Старечник Старац Пајсије: Исповест 8 Материк Света Олимпијада 10 Трагом Христовим Хришћанско схватање етике 13 У дијалогу са атеистом Атеизам, шта је то? Појам атеизма у библијском контексту 17 Тема броја Христос – Бог наш 21 Шта Црква јесте, и шта Црква није 25 Свештенство Цркве и његово сведочење истине 28 Православна Црква данас 33 Згоде и незгоде Јога 36 Святая Русь Игуман Русије Свети Сергије Радоњешки 39 „Идите и научите све народе“ „Богиња“ није изгорела Православна мисија у Туви 42 Многодетне хришћанске породице Породица Стокин 47 Занимљивости библијске археологије Појам библијске археологије 55 Сведочанства Чудо Божије на дан Св Нектарија Егинског 59 Сећања Архимандрит Лука Анић светоотачки путоказ нашег времена 62 стране МАРТ/АПРИЛ 2014 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Православна Црква: стуб и тврђава Истине март/април 2014 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу м
Одреднице:
1. 869 / ...као обра- зац за време које се налази пред нама: ово је дан ВАСКРСЕЊА, , сијајмо радошћу празника! дан је васкрсења, не само зато што је христос васкрсао већ и зато што, ако је он заиста ва...
2. 14111 / ...они се питају „ко је овај?“ тек у догађајима страдања и ВАСКРСЕЊА, , њима се даје да разумеју све претходне догађаје зато и у јеванђелским текстовима пишу о тој најдубљој тајни: да је х...
3. 85550 / ...о оцу луки је све- дочанство о живоме христу, светлости ВАСКРСЕЊА, , прича о долазећим данима царства христовог у којој светлости да сагледамо лик и личност светих ако не у светлости в...
4. 243291 / ...сагледао и проживео тајну страдања христовог и тајну њего- вог ВАСКРСЕЊА којим речима је могуће описати светлост васкрслог господа на лицу оца луке? покушавали су многи, покушавао ...
1. 869 / ...као обра- зац за време које се налази пред нама: ово је дан ВАСКРСЕЊА, , сијајмо радошћу празника! дан је васкрсења, не само зато што је христос васкрсао већ и зато што, ако је он заиста ва...
2. 14111 / ...они се питају „ко је овај?“ тек у догађајима страдања и ВАСКРСЕЊА, , њима се даје да разумеју све претходне догађаје зато и у јеванђелским текстовима пишу о тој најдубљој тајни: да је х...
3. 85550 / ...о оцу луки је све- дочанство о живоме христу, светлости ВАСКРСЕЊА, , прича о долазећим данима царства христовог у којој светлости да сагледамо лик и личност светих ако не у светлости в...
4. 243291 / ...сагледао и проживео тајну страдања христовог и тајну њего- вог ВАСКРСЕЊА којим речима је могуће описати светлост васкрслог господа на лицу оца луке? покушавали су многи, покушавао ...
28
Свеска: 337 | За Крст часни и Слободу златну
...великог четвртка, најдубљег смисла голготске жртве и славногВАСКРСЕЊА 📌 наш на-
род је подизао своју децу – иако га је
све око њега опомињало и убеђивало
у супротно читаво турско ропство је
и пребро
...великог четвртка, најдубљег смисла голготске жртве и славног
МЕТА инфо: Р:18452 К:145486 Д:80
| Свеска 337 |
Свеска: 337 | За Крст часни и Слободу златну
... призму христовог распећа, али и пре тога установљења литургијског славља и сећања (тајна вечера) прекројеног у „кнежеву вечеру“ где је св кнез лазар, као и иначе сваки хришћан- ски мученик, слика и прилика са- мог господа који из љубави страда за живот света у том духу великог четвртка, најдубљег смисла голготске жртве и славног васкрсења наш на- род је подизао своју децу – иако га је све око њега опомињало и убеђивало у супротно читаво турско ропство је и преброђено баш због непоколебљи- ве вере да је истина христова једина истина овога света након тога, у првом светском рату србија поднела можда највеће жртве од свих страна у рату као што сви знамо, била је нападнута готово са свих стра- на и од много јачих и бројнијих војски па је и повлачење преко албаније, бо- рављење на крфу и солунски фронт, у коме ретко ко од нас да нема неког свог претка да није учествовао, опет је по- истовећено са голготом ипак, овде бисмо навели две ствари које нам се чине упечатљивим прва је да је српска војска и њена коман- да након колубарске битке примила међу себе аустроугарске рањенике и тифусаре које су сами аустријанци напустили последица тога је била епидемија тифуса која је десетко- вала српску војску и рањенике, на- рочито у ваљевској болници друга је догађај који се збио након рата, након склопљеног мира у версају наиме владика николај, иначе родом из ваљевског краја, из народа који је скоро половину мушког станов- ништва изгубио у рату са аустријом и немачком, одлази у велику британију и у вестминстерској опатији држи говор на позив британске владе и у тој беседи он изговара речи које се мај/јун 2014 29 могу изједначити једино са лудошћу, као што то можемо рећи и за случај српских војника који дају хлеб на фронту својим непријатељима каже св владика николај: у версају су се нашли представници највећих светских сила, али божјих представника у версају није било како се онда може веровати у тај мир? нису ли се људи огрешили о бога што га нису призвали да и он запечати тај мир? није ли и велика британија, хришћанска земља, згре- шила богу што га није призвала да буде на њеној страни и у тој прилици, кад је победа остварена на колена, велика британијо! на колена, па се моли богу да ти опрости што га ниси призвала да и он утврди мир који си диктирала побеђенима! сада ће нам бити лакше да видимо која је то тачка која објашњава овај „луди“ однос према непријатељима и поступке почевши од св кнеза лазара, преко народних песника и није нимало случајно што је наш народ кроз своје ослободилачке ратове, на заставе своје победоносне војске стављао речи „за крст часни и слободу златну“ срски војник аје рањеном буарину циареу тема броја 30 3/2014 гуслара, до св владике николаја, болничара у ваљевској болници и српског војника већ смо напо- менули дубоко познавање и пове- зивање са христовим распећем и васкрсењем у чему се оно састоји? најпре у томе шта симболи тога, крст и васкрсли господ, значе у ли- тургијској молитви се каже да господ себе самога предаје за живот света, за живот сваког човека па и својих џелата у догађају и надасве тајни крста се открива неизмерна и без- условна љубав божија која је лудост и саблазан овоме свету њу ретко ко може да поднесе а господ то чини да би нас ослободио уза смрти које нас опхрвавају, окова егоизма који нас заслепљују гробном тамом да у другоме не видимо људско биће које у себи носи прекрасни лик божији, а онда и самога бога а наш народ је то видео не као реч мудрости овога света или разних силогизама, аргу- мената и противаргумената он је то видео и види као што су видели и искусили свети апостоли и зато је то укорењено у његовој сржи то искуство и отвара наш народ према ставу да непријатељство са другим, било појединцем, било народом јесте историјска и тиме пролазна катего- рија да је условљена неким датости- ма које често од нас не зависе док су крст и слобода коју нам господ даје својим страдањем и васкрсењем категорије које су суштинотвореће и есхатолошке, које царство божије низводе на земљу а оно је коначна и једина истина света зато је наш народ знао да другу ис- тину није могао да одабере св кнез лазар нити да се та слобода и љу- бав могу било чиме заменити таква вера и отвара очи српском војнику да у бугарину најпре види човека, да се са њим и загрли иако се до тог дана и после тога, силом прилика, са њим гледао преко нишана због тога није нимало случајно што је наш народ кроз своје ослободилач- ке ратове, на заставе своје победо- носне војске стављао речи „за крст часни и слободу златну“ јер крст јесте израз љубави христове, а сло- бода благо његовог васкрсења које нашим славним прецима није дало простора да се погорде над својим пораженим непријатељима, знајући да то непријатељство може само бог да отклони и да је он једини који може сачувати мир због тога, сви они из нашег рода, па и свако до нас који су се о ово оглушили или се оглушују нека се у себи запита шта ће као одговор рећи када стане пред св кнеза лазара, ђакона авакума, јасеновачке и крагујевачке мучени- ке, св симеона и св саву аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду која то тачка која објашњава „луди“ однос према непријатељима и поступке почевши од св кнеза лазара, преко народних песника и гуслара, до св владике николаја, болничара у ваљевској болници и српског војника? тема броја мај/јун 2014 31 хри ̨˱анска србија у првом светском рату српска војска се борила за крст часни и слободу златну и поздрављала са помоз’ бог српска војска је била хришћанска војска светлих примера заиста је било много поводом теме овог броја пра- вославног мисионара разго- варамо са др александром раковићем, научним сарадником ин- ститута за новију историју србије и једним од друштвено најангажова- нијих историчара млађе генерације његови текстови у новинама српске патријаршије православље на тему првог светског рата привлаче пажњу како стручне, тако и шире јавно- сти, а особито православних инте- лектуалаца zzгосподине раковићу, ове године се навршава сто година од почетка првог светског рата у коме је србија изгубила скоро трећину свога становништва који су укратко били главни узроци избијања овог сукоба и да ли је он могао бити избегнут? – први светски рат је почео због по- кушаја прерасподеле колонија широм света и интересних сфера у европи први светски рат није могао да се из- бегне и велике силе су годинама чекале на повод којим би могле да оправдају улазак у рат тако су аустроугарска и немачка искористиле атентат у сарајеву на видовдан 1914 за поче- так рата аустроугарска је годинама раније планирала велики рат против србије zzми смо данас сведоци снажне пропаганде да се србима стави на душу терет главног узрочника за избијање првог светског рата, а да се гаврило принцип прогласи терористом на који начин се супротставити овој лажној матрици? разговор вод ио ненад јовановић разговор са др александром раковићем научним сарадником института за новију историју 32 3/2014 – известан број историчара, али пре публициста и новинара, покушава да свали на србију кривицу за почетак првог светског рата њихово виђење нема стручног утемељења и у вези је са наставком понижавања српског наро- да које смо видели током деведесетих година 20 века, а које никако да пре- стане у наметању кривице србима за почетак првог светског рата тра- же се даља оправдавања за разбијање југославије и чак две агресије на српске земље: на републику српску и републику српску крајину (1991– 1995) и ср југославију односно србију и црну гору (1998–1999) праћење де- ценијским економским санкцијама против српског народа zzреците нам нешто о светлим примерима православних срба који су се и у та зла ратна времена показали пре свега истинским христовим војницима и испунили заповест о љубави према ближњима, па чак и према непријатељима који су били невиђено брутални према српском народу – српска војска се борила за крст часни и слободу златну и поздравља- ла са помоз’ бог српска војска је била хришћанска војска светлих при- мера заиста је било много иако је аустроугарски агресор над српским живљем чинио нечувена зверства (сакаћења, спаљивања, силовања, свакојака бестијална иживљавања), српска војска на то није одгово- рила истом мером посебно важ- на хришћанска порука је изградња римокатоличке цркве свете ане у посебно важна хришћанска порука је изградња римокатоличке цркве св ане у шапцу ȍ19͚͠ȏ којом је српски народ мачве опростио зверства хрватским војницима у аустроугарским униʣормама почињена 1914 широм мачве и западне србије мај/јун 2014 33 шапцу (1928) којом је српски народ мачве опростио зверства хрват- ским војницима у аустроугарским униформама почињена 1914 широм мачве и западне србије то је учиње- но ради југословенског јединства и хришћанске љубави у краљевини срба, хрвата и словенаца нажалост, истоветна а још масовнија зверства хрватски војници поново су почи- нили над српским народом током другог светског рата zzако је историја учитељица живота, коју бисмо поуку као народ могли да извучемо из првог светског рата и онога што се догађало стотину година после њега? – тековина првог светског рата је била уједињење српског народа у јед- ну државу реч је о краљевини срба, хрвата и словенаца – југославији показало се да српско уједињење у југословенском оквиру, спрове- дено у искреној намери, није било најбоље решење јер је југославија два пута разбијана (1941 и 1991) и споља и изнутра стога, када се сле- дећи пут укаже прилика за инте- грацију српског народа треба имати на уму да је реч о простору србије, републике српске и црне горе наравно, уколико је то могуће, треба избегавати било какве војне сукобе јер је српски народ у првом светском рату, другом светском рату и рато- вима деведесетих година 20 века доживео тешке демографске удар- це, тако да наредне не би могао да поднесе потребан нам је дуги мир, добра дипломатија и врхунска про- светна и културна политика тема броја срска ариљерија у првоm свескоm рау 34 3/2014 писмо цара николаја је било отворено и енергично: „уколико се српска војска одмах не избави из албаније, русија раскида савез са антантом и склапа сепаратни мир са немачком“ освит друге деценије 20 века цар николај ii будно посматра разви- так догађаја на балкану и могућ- ност војних похода аустроугарске на србију у посвећености одбрани србије од својих војних експерата бива опоме- нут да руска царевина није спремна да војно парира аустроугарској и немач- кој за разлику од својих претходника, који су се залагали за велику бугарску и то отворено показивали, цар нико- лај ii инсистира на стварању велике и уједињене српске државе због тога по- стаје био омражен међу аустријским и немачким савременицима почиње први светски рат српска војска се храбро бори против надмо- ћније војске, али развој ситуације је после неког времена тера у повлачење голгота страдања преко црне горе и албаније и упорно чекање и надање у савезничку помоћ цела та агонија може се описати речима француског маршала жозефа жофра који каже: „повлачење наших савезника срба, под околностима под којима је извр- шено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“ према подацима српске врховне команде, на албанску обалу стиже око 110000 војника и 2350 офи- цира претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72000 људи француска штампа у то време пише како нема сврхе превозити људе који су практично мртви због споро- сти евакуације српске војске тадашња влада упућује апеле савезницима, али узалуд – пресудан је апел упућен руском цару николају ii романову николај са своје стране одмах упућује оштар демарш краљу велике британије џорџу лојду, и председнику француске ремону поеанкареу писмо цара николаја је било отворено и енергич- но: „уколико се српска војска одмах не избави из албаније, русија раскида савез са антантом и склапа сепаратни мир са немачком“ ово писмо је било од пресудног зна- чаја за савезничку помоћ српској војсци овај спаситељски чин великог владара, стефан павловић цар николај други романов ȃ за ̨титник српског народа тема броја мај/јун 2014 35 цар николај је за свој хришћанске поступке испио чашу мученичке смрти мај/јун 2014 хришћанске цар николај ii романов одзвањао је дубоко у корпоративној свести српске војске и дан данас заслу- жује дубоки омаж у српском народу цар николај је за својe хришћан- ске поступке испио чашу мученичке смрти – улазак руске царевине у рат је ослабио државу и оставио про- стора за фебруарску револуцију, а затим и октобарску током које је по- страдао заједно са целом породицом реду хришћанских мученика је при- бројан од стране руске заграничне цркве 1981 го- дине, а заједно са целом породи- цом од московске патријаршије 2000 године, док је у политичком смислу је његова личност тек пре неколико година реха- билитована на суду руске федерације николај је сопственим животом платио оно иза чега је стаменошћу своје воље дубоко стајао, испунивши истовремено узвишени призив једног хришћанина попут израиљевог егзодуса из египатског ропства, српска војска је бежала од поновног поробљавања великих сила, 36 3/2014 а николајев поступак према српском народу се може упоредити са по- ступком мојсија који је отворио пут слободе и спасења народу божијем прогоњеном од војске фараонове посреди је нешто веома дубоко – љу- бав према једном малом народу који је у невољи у самом поступку цара николаја ii можемо видети и на делу испуњење речи доброг пастира – „заиста вам кажем: кад учинисте јед- номе од ове моје најмање браће мени учинисте“ (мт 25, 40) српска војска је благодарећи заузи- мању руског цара прокрстарила мо- рем и један део ње отишао је на крф а, други део у северну африку где су повратили снагу за повратак у домо- вину уместо закључка, навешћемо поруку руског цара упућену нашим дипломатама, коју је саопштио ми- нистар иностраних послова русије сергеј сазонов, у пролеће 1915 го- дине: „нећете ми замерити, господо, што сам пре свега рус и што су ми најближи интереси русије, али вас уверавам да сам одмах после тога србин и да су ми најближи интереси српског народа заслуге србије биће стоструко награђене после рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!“ поступак цара николаја према српском народу се може упоредити са поступком мојсија који је отворио пут слободе и спасења народу божијем прогоњеном од војске ʣараонове краљ пеар i на оленцу тема броја мај/јун 2014 37 „господару, твоја вера ȃ народна је вера народ је с тобом и он нам је најбоља гаранција да ћемо победити“ на парастосу краљу александру, св владика николај велими- ровић је одржао говор у којем је подсетио верни народ како је некад, не тако давно, освећена црква светог ђорђа на опленцу задужбинар, краљ петар i карађорђевић је говорио пред окупљеним народом, а поред владике био је присутан и јован скерлић, чуве- ни књижевни критичар чувши краљев говор једноставан и пун емоција, скер- лић је био такнут у срце обратио се остарелом краљу и рекао: „господару, твоја вера – народна је вера народ је с тобом и он нам је најбоља гаранција да ћемо победити“ то су биле скерлиће- ве речи које су одредиле веру као меру људских поступака и залог будуће по- беде на бојиштима православна вера једног краља била је заправо вера наро- да чији је он краљ био и без те вере не- могуће је разумети догађаје и схватити величанствене победе које су уследиле владика је својим истанчаним слухом духовника препознао и запамтио ове речи и сачувао их за покољења мада су многи занемаривали скерлићев од- нос према вери, остаје чињеница да је он на опленцу први наговестио српс- ку победу у светлости вере као што је први осетио николајев значај и јавно похвалио његову књигу религија њего- шева скерлић који се често представља као крута, статична и бескомпромисна фигура српске књижевне критике, као да је имао неке дубље увиде и као да је божија љубав повремено дотицала ње- гово срце, оживљавала га и наговорила да изговори опажања која од њега нико није очекивао нису то биле само скерлићеви или николајеви утисци заиста је такав, скроман и неприметан, био краљ пе- тар он се уочи самог великог рата по- вукао и владалачке дужности увелико препустио престолонаследнику алек- сандру прокламацију о уласку краље- вине србије у вихор рата потписао је наследник престола, а не краљ петар је хтео да абдицира, али то нико није прихватао, па је до проглашења новог краља дошло тек после његове смрти (1921) народу, државницима и војс- ци требао је такав краљ – самопожрт- вован, скроман, пун љубави и топлих осећања, мудар, правичан, одличан са- ветодавац краљ се повукао у тополу, где се посветио завршним радовима др ђо рђе вуковић вера краља петра кара˥ор˥еви˱а 38 3/2014 на задужбини, подизању болнице, из- градњи водоводне мреже из иностран- ства, краљ је набављао серум против дифтерије са института у берну за ову болест, од које је страдала српска војска у балканским ратовима, послали су му 256 кутија серума петар је помагао све који су му тражили помоћ – рођаке, пријатеље, избеглице из босне и војво- дине које су се од аустроугарског гнева склонили у србију слао је помоћ у ху- манитарне сврхе, а заробљенике, које му је доделила врховна комада, ради радова на имању и око задужбине, о свом трошку је хранио и бринуо се о њиховим потрепштина када је сазнао да је умрла мара вукотић, мајка чија су обадва сина погинула у рату, послао је новац за њену сахрану он се старао да свима помогне, колико је у његовој моћи када су престолонаследник и врховна команда захтевали његово повлачење из тополе, он је оклевао трудио се да доврши све радове на уређењу гроб- нице, што је оставио на крају свих ра- дова када је кренуо, успут је обилазио бојишта и храбрио војнике да издрже није пропуштао да иде у цркву на служ- бу божију храмове је редовно даривао: лазарицу у крушевцу, цркву у куршум- лији, грачаницу, приштинску цркву и две у призрену – св спаса и св ђорђа пред налетом бугарске војске, почео је са својим војницима да одступа преко албаније у љум кули, имао је времена да се види са скопским митрополитом, а у селу свети спас са војводом путни- ком без обзира на године, реуматизам и здравствене тегобе, ишао је колима, пешке, и на коњу делио је све недаће са војском и за једанаест дана од љум куле стигао до тиране тамо је посе- тио православну цркву и присуствовао служби сусрео са са драчким митро- политом јованом, за кога је забележио: „ говори лагано и добро француски жали што није могао доћи у србију фоорафија: http://wwwrsroyalfamilynet тема броја мај/јун 2014 39 због ових ратова али се нада скоро нам доћи у визиту вели да има 24000 гла- ва грчких у својој области“ више пута се сусрео са есад-пашом, који је затра- жио два батаљона српске војске, не би ли умирио наоружане елементе који вршљају у албанији и чије је седиште у кроји на инсистирање врховне коман- де и есад паше, краљ је италијанском торпиљерком пребачен у валону, а за- тим у бриндиси шифрованим телегра- мима јављено је да је „ђенерал топола“ стигао и да је доброг здравља одатле је прешао у едипсос, где је богато даривао сиротињу, па у халкис и у халкису, краљ је редовно обавештаван о развоју ситуације и дипломатским мисијама престолонаследника био је задовољан што у овој бањи има „служба од 8 до 9 сваке недеље, у селима исто“ у свој дневник је бележио цркве које је посе- тио при својим шетњама по овом остр- ву и разочарење што једном приликом није било литургије у месту кастела (castella) познати песник јован дучић га је саветовао да напусти острво јер се спремају немири у грчкој и збацивање краља константина, али краљ се није уплашио и остао је на свом месту чак је, после сазнања о свргавању, упутио један телеграм пун речи разумевања краљу константину, који му се на томе захвалио после успеха српске војске, краљ је кренуо пут солуна и водена, да храб- ри своје борце да издрже остала су потресна сећања учесника рата како их је краљева пажња дирнула и како су били срећни да са њим буду на служби божијој чак је у водену дао прилог да се покрије једна црква и да се купе нове одежде за свештенство цркве св јо- вана трудио се да утеши човека тако је записао у свом дневнику за андру николића, председника скупштине у избеглиштву: „сирома, страшно стра- хује (он) све види црно – опасност, уништење, пропаст муку имам да га умирим и (о)куражим “ у тим тешким временима, краљ је имао више снаге него многи његови млађи и здравији савременици откуд је он црпео такву и толику снагу? као што показује његов дневник из 1915 и 1916 године, краљ није пропуштао службу божију, волео је да дарива цркве, да помаже људима у невољи, да теши не- утешне у дневнику су савесно забеле- жени сви већи хришћански празници и познати светитељи особито је волео да бележи празнике апостола није за- борављао ни националне светитеље из једне његове белешке види се да је сину александру дао име по светом алек- сандру невском кад год би се нашао у неком тешком проблему, краљ је дизао свој поглед ка небу и ослушкивао речи јеванђеља читане на литургији он се није уздао у своје снаге, ни у силу свог положаја, ни у армији којом је командо- вао, ни у помоћ сродника и пријатеља он је чежњиво гледао пут неба, одакле му је стизала снага и инспирација али то није била само његова вера, него и вера целог народа, како су то осетили скерлић и св владика николај у вери и јесте кључ свих српских прегнућа и успеха у великом рату није пропуштао да иде у цркву на службу божију храмове је редовно даривао: лазарицу у крушевцу, цркву у куршумлији, грачаницу, приштинску цркву и две у призрену ȃ св спаса и св ђорђа 40 3/2014 мајор драгутин гаврилови˱ српски витез из првог светског рата јунаци! тачно у три часа непријатеља тре- ба разбити вашим силним јунаштвом, разнети вашим бомбама и бајонети- ма образ београда, наше престонице, мора да буде светао војници! јунаци! врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жрт– вован за част београда и отаџбине ви немате, дакле, да се бринете за живо- те ваше, они више не постоје зато напред у славу! за краља и отаџбину! живео краљ! живео београд! беседа коју је мајор драгутин гав- риловић одржао браниоцима бе- ограда 7 октобра 1915 године, постала је, бар у нашем беседништву, антологијски пример војничке беседе овај лаконски говор у коме је садр- жано право јунаштво достојно старих спартанаца, у коме је у пар реченица речено све за шта би многим офици- рима требало много речи мајор гав- риловић је окупио војнике из своја три вода, два вода трећег батаљона и сремског одреда испред тада чувене кафане „јасеница“ на дорћолу и одр- жао поменути говор пред предстојећу тешку борбу аустроугарска царевина објављује рат србији 28 јула 1914 године, у наредним данима следи бомбардовање београда, да би до краја године непријатељ био хе- ројски побеђен у церској и колубарској бици, али са великим губицима на српској страни са првим данима рата 1914 године почео је и велики терор аустроугарске над српским народом у србији и босни њихови војници су без пресуде вешали и стрељали цивилно ста- новништво о овоме је европску јавност обавестио швајцарски лекар арчибалд рајс у току првих девет месеци 1915 го- дине на тлу србије није било борбених операција, али тај мир није био миран ни спокојан болести и епидемије су узи- мали животе и рањених војника и циви- ла за време затишја централне силе су се припремале да србију поразе и изба- це из рата шестог октобра 1915 године аустроугарски генерал макензен је на- редио артиљеријски напад на централни део србије сутрадан је отпочело грана- тирање београда страдало је доста ста- новништва, а телефонске и телеграфске везе су уништене српски отпор је био жесток и непријатељ је претрпео велике губитке током сукоба, аустроугарске чете су успеле да успоставе мостобран српски напади у циљу уништења мосто- брана нису успели борбе на десној оба- ли саве и дунава су биле драматичне милош в маринковић тема броја један од опасних мостобрана је био низводно од калемегдана на њега се усмерио командант другог батаљона 10 кадровског пука мајор драгутин гавриловић знајући какво се страдање спре- ма браниоцима београда, мајор се са њима ујутру, 7 октобра причестио у цркви ружици црква ружица, најстарији београдски храм, стра- дала је такође у борбама за од- брану београда 1915 године, када су знатно оштећени ол- тарски простор и звоник мајор гавриловић је знао вредност и важност при- ступања св евхаристији, посебно њену важност у данима страдања као што је св кнез лазар приче- стио своју војску у цркви самодрежи, потврђујући тиме своје и народно опре- дељење за царство небеско, тако је и кроз много векова касније, мајор гавриловић показао да брига и бор- ба за земаљску отаџбину треба да буде основана на благодатном зајед- ништву у телу христовом, у цркви и вери у царство божије које ће доћи борбе су вођене и у току ноћи 7/8 октобра, а ујутро је непријатељ пре- шао у офанзиву нападачи су заузели баново брдо, чукарицу и топчидер велики успех за аустроугаре био је продор у душанову улицу био је то стварни пробој београдског фрон- та и од тог тренутка почиње систе- матско потискивање српских снага аустроугари су све више заузимали уже градско подручје и потискивали српске јединице, а фронт се ширио на београдску околину када су стигли на положаје удаљене 20 километара од саве и дунава, главнокомандујући макензен је закључио да је „заврше- на најтежа операција у рату против мај/јун 2014 41тема броја један од опасних мостобрана је био низводно од калемегдана на њега се усмерио командант другог батаљона 10 кадровског пука мајор драгутин знајући какво се страдање спре- ма браниоцима београда, мајор се са њима ујутру, 7 октобра причестио у цркви ружици црква ружица, најстарији београдски храм, стра- дала је такође у борбама за од- брану београда 1915 године, када су знатно оштећени ол- тарски простор и звоник мајор гавриловић је знао вредност и важност при- стио своју војску у цркви самодрежи, потврђујући тиме своје и народно опре- дељење за царство небеско, тако је и кроз много векова касније, мајор гавриловић показао да брига и бор- ба за земаљску отаџбину треба да буде основана на благодатном зајед- ништву у телу христовом, у цркви и вери у царство божије које ће доћи борбе су вођене и у току ноћи 7/8 октобра, а ујутро је непријатељ пре- шао у офанзиву нападачи су заузели баново брдо, чукарицу и топчидер велики успех за аустроугаре био је продор у душанову улицу био је то стварни пробој београдског фрон- та и од тог тренутка почиње систе- матско потискивање српских снага аустроугари су све више заузимали уже градско подручје и потискивали српске јединице, а фронт се ширио на београдску околину када су стигли на положаје удаљене 20 километара од саве и дунава, главнокомандујући макензен је закључио да је „заврше- на најтежа операција у рату против мајор драуин гавриловић 42 3/2014 србије 1915 године“ ово није рекао без основа, јер делови извештаја астро- угарских команданата сведоче да се у херојску одбрану београда укључило и цивилно становништво командант 8 аустроугарског корпуса пише: „поред регуларних српских трупа у борбама је учествовало и цивилно становништво оба пола и под тим условима није било могуће даље продирање у београд“ а у извештају команданта 59 аустроугарске дивизије стоји: „срби су се жестоко бра- нили свака зграда, свака башта морала се заузимати под борбом са прозора су бацане бомбе у борбама су учествова- ли и грађани“ непријатељски губици су били око 10500 избачених из строја, српски губици за четири дана били су око 5000 избачених из строја око 20000 београђана је напустило своје домове мајор гавриловић је био тешко рањен српски војници погинули у од- брани београда 1915 почивају у зајед- ничкој гробници која је изграђена 1931 године на новом гробљу преживевши одбрану београда, мајор гавриловић се повукао заједно са српском војском на крф након рата је распоређен на дужност команданта пука – пуковника у крушевцу, где се оженио и са супругом даринком добио петоро деце војвода петар бојовић га је предложио за виши чин, међутим то није прихватио војвода степа степановић уз образложење да је превише млад полагао је генералски ис- пит у штипу 1927 године и није положио, а када је прекомандован у београд 1930 године, одбио је да испит полаже и други пут, осећао је да га војни врх не прихва- та пуковник гавриловић је био жртва зависти и сплетки одређених официра блиских краљу, тако да му је генералштаб одредио да на војној академији предаје војну администрацију, што је за њега, пу- ковника у артиљериској пешадији било понижење када је избио пуч 27 марта 1941 године, генерал симовић је нудио гавриловићу да га унапреди у чин генера- ла и додели место министра одбране, али он је одговорио: „не желим генералски чин, ни министарску фотељу! ја сам вој- ник!“ драгутин гавриловић је заробљен, приликом повлачења југословенске краљевске војске, 1941 године, у сарајеву био је у логору у нирнбергу до краја рата по заврштеку рата, и повратку из лого- ра био је у сабирном центру на бањици, где се мало опоравио упокојио се у свом стану 19 јула 1945 године окружен по- родицом нова послератна комунистич- ка власт је кажњавала његову породицу када се упокојио, жена и деца нису до- бијали његову војну пензију пуних десет година означен је као човек бившег ре- жима, а то се тешко опраштало пуковник гавриловић je одликован многим ордењем: карађорђевом звез- дом, орденом светог саве, орденом белог орла, југословенске круне, фран- цуским ратним крстом, орденом легије части, медаљом милош обилић, споменицом 1914 и са још дванаест других одличја тек шездесетих година нова власт почиње да помиње пуков- ника гавриловића у позитивном кон- тексту и да истиче његову храброст и родољубље али, ипак, све до скора, из његовог говора српским војницима иза- бацивани су краљ и отаџбина на месту где је мајор гавриловић одржао говор и кренуо у тешку битку, 2013 године ос- већена је и постављена спомен – плоча знајући какво се страдање спрема браниоцима београда, мајор се са њима ујутру, ͟ октобра причестио у цркви ружици тема броја мај/јун 2014 43 најважније од свега су пример и по- уке које нам је мајор гавриловић оста- вио и показао својим речима и делима по сведочењу његових потомака он је био честит и мудар човек сву децу је ишколовао на факултетима живео је скромно док је био у заробљеништву, писао је жени и деци да не узимају по- моћ од владе милана недића а када је напуштао немачки логор, одбио је да као најстарији заробљеник изађе први, изашао је последњи из логора овај стрпљиви и скромни човек нам и да- нас светли својим примером смирење, оно истинско хришћанско смирење, и поуздање у господа, какво је и имао драгутин гавриловић, човек треба да сачува ма у каква искушења запао то- ком живота господ христос је рекао: „ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“(мк 8 34) драгутин гавриловић је кротко носио свој крст страдања за слободу и достојанство српског народа показао нам је да је право херојство засновано на чистоти срца и на вери да после стра- дања долази васкрсење аутор је предавач верске наставе у архиепископији београдско-карловачкој проивавионски о срске војске – обрана беораа у јулу 1915 оине ретко ко зна за један духовни кон- траст који данас постоји у свету док савремена цивилизација размишља о достигнућима древних незнабожачких племена маја, тражи у њима одговоре на многе своје недоумице, од којих је јед- на и свуда популарна тема – краја света, мало ко зна за чудо које дух свети чини међу потомцима те древне и напредне али, на жалост, често и веома сурове и крваве цивилизације познате по људ- ском жртвоприношењу племена маја, предмет и тема мноштва књига, текстова али и нагађања, у све већем броју улазе у православну цркву, постају право- славни хришћани! господ бог чини велико чудо данас у гватемали, постојбини древних маја преко сада већ блаженопочившег оца андреса жирона (упокојио се у фебруа- ру 2014) господ је 2010 године основао своју цркву у том делу света за само не- колико година овог истинског оца нације на путу у православну цркву прати на десетине хиљада људи (неке процене су да је у питању преко 100 хиљада људи) сиромашна племена маја су га пратила због његове жртве и борбе за све њих која је трајала цео његов живот својевремено истакнути римокатолички свештеник бо- рио се за њихова права пред властима, ор- пр авославна црква у гватемали сʑи народиǡ коyʔ си стʑориоǡ доʽи ʽʔ и поклонити сʔ прʔд тобомǡ господʔǡ и слаʑити имʔ тʑоyʔ ȍпс ͠͞ǡ ͡ȏ станој е станковић парохија у селу таџумуку венчање у арохији оца еванелоса 44 3/2014 идите и научите све народе ганизовао и подигао преко 42 села и 300 храмова за своју паству у својој духовној потрази напустио је римокатолицизам и основао неканонску „православну цркву гватемале“ која је 2010 године ушла под омофор константинопољске патријар- шије и тиме добила канонски статус христове речи да је жетве много, а по- сленика мало (мт 9, 37) потврђују се у животу православне мисије у гватема- ли седам свештеника брине о неколико десетина хиљада људи који живе у око 300 села која су међусобно понекада и врло удаљена, налазе се у планинским пределима, често без икаквих проход- них путева њихово служење се одвија у јако тешким условима као пример бих навео оца евангелоса који свакоднев- но посећује своје многобројне парохије (више од десет) прелазећи пешке поне- када јако велика растојања без обзира на тешкоће, неуморан је у свом служењу: крштава, миропомазује, исповеда и слу- жи, организује венчања по неколико брачних парова свештеницима помажу и веома, вео- ма пожртвовани вероучитељи из редова верног народа који су у већини и лидери својих црквених заједница из њиховог искуства се још једном показује свеко- лика важност личног примера, јер због начина свог живота пре свега, они пред- стављају ауторитет за свој народ про- тојереј џон чакос, свештеник и дугого- дишњи мисионар угледне православне мисионарске организације orthodox christian mission center из америке, који је себе потпуно посветио служењу црк- ви у гватемали, има за њих само речи хвале, говори да су веома пожртвовани, да представљају кичму мисионарског служења, да су у стању да, иако јако си- ромашни, прелазе јако велике раздаљи- не о свом трошку да би од свештеника чули реч поуке и савета који ће затим пренети у своје заједнице и да заиста јесу царско свештенство, народ свети, народ задобијен о коме говори апостол петар (1пет 2, 9) народ гватемале жељан је праве заједнице, њихови вероучитељи често организују скупове на којима се народ теши, снажи и поучава у својој вери будуће православне заједнице на свом путу ка цркви имају много духов- них препрека и искушења, често бивају доведени у сумњу од стране протеста- ната и римокатолика у својим местима речи једног од вероучитеља на једном од о еванелос на свом уу из арохије у арохију улазак нових чланова у цркву мај/јун 2014 45 таквих скупова, на коме се налазио и над- лежни архијереј, митрополит атинагора мексички сликовито илуструју тешкоће које су на том путу превазишли: „сада знамо да нисмо сами! имамо владику који је дошао да нас види, који је са нама и ми знамо да смо део истините цркве!“ свештенство које носи мисионарско служење у цркви гватемале са успехом користи принцип инкултурације, то јест, коришћења одређених елемената културе народа гватемале на чијем се оцрквењивању труде и тако још више приближе свето православље срцима и умовима ових једноставних и искрених људи такође једна од специфичности литургијског живота цркве тамо пред- ставља и укључивање неких од елеме- ната претходних вера овог народа, пре свега римокатолицизма и харизматског покрета – на њиховим службама има пуно песме, службе се заустављају на неким местима ради проповеди а затим настављају да би се у одређеном тре- нутку поново изговорила проповед од стране свештеника јер гватемалци воле да слушају проповед такође, у храму можете видети и римокатоличке статуе пресвете владичице као и римокато- личке иконе, а ту су и музички инстру- менти који се користе у прослављању господа њихово коришћење је корисно у прелазном периоду све док се у народу потпуно не развије православна црк- вена свест важно је да се оним што је неутрално помогне људима који праве своје прве кораке у цркви, да им се на сваки начин олакша и пружи рука под- ршке, да виде да их у цркви уважавају, да цене њихову културу и показују на- чин на који она може да служи христу и цркви његовој православна црква сведочи о себи у гватемали на још један начин – путем испуњавања заповести о бризи о хри- стовој најмањој браћи (мт 25, 40) пра- вославни манастир свете тројице у бли- маи инес на рађевини ново сироиша ри манасиру свее тројице о михаил, арохија у селу пинула говор вероучиеља на црквеном скуу ре мироолиом аинаором и оцем анресом идите и научите све народе 46 3/2014 зини главног града гватемале већ дуго година са великим успехом брине о си- рочићима из целе земље најбоља илу- страција пожртвованог служења мати инес и њених монахиња о овој деци је и посебан декрет председника гватемале којим се дају привилегије сиротишту о којем оне брину до сада је преко хиља- ду сирочића нашло уточиште и негу код православних монахиња важна је чиње- ница да поред смештаја, хране и образо- вања монахиње овој деци пружају и ду- ховну храну мноштво ових малишана и када одрасте и напусти сиротиште на- ставља да живи аутентичним црквеним животом, остају свесни чланови цркве радује и податак да је преко три стотине деце усвојено од стране православних породица из сад, канаде и русије мати инес сада и при самом манастиру гради ново сиротиште у коме би било смеште- но још малишана скорашња смрт апостола гватемале, оца андреса жирона, уздрмала је црк- ву у гватемали у овом врло осетљивом периоду цркви у гватемали потребна је наша помоћ, пре свега молитвена мо- лим вас да у својим молитвама помињете и блаженопочившег оца андреса, али и многобројну нашу браћу и сестре, да им господ дарује сваку утеху и мир, да их оснажи на путу ка себи не заборавите у молитвама и седам неуморних свеште- ника цркве у гватемали, као и лаике-ми- сионаре који себе у потпуности дају на служење цркви ако је неко можда у могућности да и материјално, својим прилогом, помогне младу цркву гвате- мале, нека слободно пише на urednik@ svedokverniorg (мејл мисионарског цен- тра „о данило сисојев“) ради више де- таља о начинима да им се помоћ укаже сваки вид помоћи њима заиста значи, посебно ако се има у виду чињеница да ће, ако бог да, у наредним годинама још хиљаде и хиљаде људи из племена маја ући у лађу спасења жетве је много, а посленика мало молите се стога господару жет– ве да изведе посленике на жетву своју (мт 9, 37–38) православни мисионарски центар „о данил сисојев“ православни мисионарски центар „о данил сисојев“ покренут је на богојављење 2010 године носи име чувеног руског православног свештеника и мисионара који је мученички пострадао 2009, у свом храму у москви, где је испред царских двери убијен од стране једног екстремног исламисте сећајући се његове жртве за сведо- чење еванђеља христовог особито међу нехришћанима, чланови центра се труде да помогну православним заједницама у земљама где православље тек почиње да се проповеда до сада су помогли мисији православне цркве у монголији, кенији, пакистану, филипинима, индонезији, обали слоноваче, венецуели, аргентини и танзанији мисионарски блог се налази на адреси wwwsvedokverniorg, а контакт адреса је: urednik@svedokverniorg племена маја, предмет и тема мноштва књига, текстова али и нагађања, у све већем броју улазе у православну цркву, постају православни хришћаниǩ мај/јун 2014 47 лепи храм свете тројице на таш- мајдану, назван руска црква, по- дигнут је у руском стилу 1924 го- дине, по плановима архитекте валерија сташевског за русе који су након ок- тобарске револуције побегли од кому- нистичког терора они су у темеље овог храма положили грумен земље донесен из русије у њој је сахрањен и руски ге- нерал врангел, вођа царистичких сна- га против бољшевика од 1946 године храм има статус подворја руске пра- вославне цркве у београду, као пред- ставништво московске патријаршије при трону српских патријараха у њој је 1957 свету архијерејску литургију служио руски патријарх алексеј i то- ком бомбардовања београда од стране нато пакта, знатно је оштећена об- новљена је и освећена 25 марта 2007 године од стране садашњег патријарха московског и све русије кирила, који је као митрополит тада био председник одељења спољних веза руске православ- не цркве у обновљеном храму нала- зе се вредне иконе са моштима светих разлог због кога ћемо чешће долазити у овај храм јесте породица никитовић замолили смо старешину храма, про- тојереја-ставрофора виталија тарасје- ва, да нам нешто каже о њима: „још док је служио мој покојни отац, василије, александар је ушао у олтар и добио бла- гослов да носи стихар, а за ту службу се одабирају само најбољи међу верници- ма његов отац данило је васпитавао децу у православном духу и духу љубави према православном руском народу, а то наставља и александар: поштују посто- ве, редовно се исповедају и причешћују, а оба њихова сина су такође у стихари- ма, у олтару таквих породица је данас, нажалост, мало и, заиста, они могу бити пример свима који редовно долазе у наш храм, али и онима који тек започињу свој духовни и литургијски живот“ александар (47) и ири на (47) никитовић имају седморо деце, пет кћери и два сина: јелиса- вета (18), даница (16), марија (13), да- нило (10), лазар (7), јелена (4) и ксе- породица никитови˱ „таквих породица је данас, нажалост, мало и, заиста, они могу бити пример свима који редовно долазе у наш храм, али и онима који тек започињу свој духовни и литургијски живот“, каже о никитовићима прота виталиј разговор водила радмила грујић 48 3/2014 многодетне хришћанске породице нија (2) упознали су се на филозофском факултету у београду, на коме су обоје дипломирали венчали су се у мана- стиру острог 1994 године александар двадесет година ради у институту за филозофију и друштвену теорију као на- учни сарадник, одскора као доктор фи- лозофије, а ирина је посвећена породи- ци живе на новом београду до сада су, као подстанари, четири пута мењали ме- сто становања надају се да ће им инсти- тут помоћи да реше стамбено питање – врло ретко се срећу интелектуалци прави верници, и још са седморо деце да ли је љубав ка мудрости утицала на љубав ка премудрости? необично је и што идете у руску цркву реците нам, александре, нешто о томе мај/јун 2014 49 александар: „није вјера дошла одјед- ном, нити је на њу утицала филозофија, него је била присутна и очувала се и у временима комунистичког богоотпад- ништва мој покојни отац данило, ро- дом дурмиторац, из околине шавника, дошао је у луку бар, као поморски ин- жењер, и ту засновао породицу нас је петоро дјеце, три сина и двије кћери, ја сам трећи по реду, сви смо ту рођени отац је био прави вјерник и знао да је у цркви спасење, зато је хтио да се вјен- ча у цркви али, почетком 60-их било је незамисливо наћи кума поуздао се у бога и повео жену на острог на путу од доњег до горњег манастира срели су се са побожним србином са шајкачом на глави кад су му рекли куд су се намје- рили, он им је рекао: ‘бићу вам кум!’ сву дјецу као бебе крстили су под острогом славили су славу светог трифуна, и временом постали изузетно привржени цркви и богослужењима тако су васпи- тали и сву дјецу почетком деведесетих ирина и ја прво смо ишли на богослу- жења у саборну цркву, али смо кренули у руску цркву на предлог нашег прија- теља који је тамо ишао редовно у почет- ку нам је било мало необично заправо, пресудно је утицала љубав оца васи- лија, који је у правом смислу био пастир и наш духовни отац тако већ више од двадесет година редовно посјећујемо богослужења у руској цркви, у којој је настојатељ отац виталиј тарасјев, који је овде рођен, и који је наследио свога оца василија и деду виталија“ у александровим тихим и осмишље- ним речима местимично и спонтано пројављује се топла јекавица из његовог родног бара, нарочито кад говори о ро- дитељима укључила се и ирина: „ја сам рођена у београду имам само млађу се- стру моја мајка је по оцу рускиња, рође- на у београду, а потиче из белогардејске породице из града пенза, избегле после октобарске револуције отац је из кња- жевца и више је поштовао српску тради- цију, па сам се крстила тек у 23 години ми себе, наравно, сматрамо хришћанском породицом, јер нисмо само крштени, већ се трудимо да испуњавамо све оно што је господ заповедио и тако васпитавамо децу 50 3/2014 многодетне хришћанске породице али, моја баба, са мајчине стране, има- ла је четворо деце, а чукунбаба је имала шеснаесторо деце, и још су једно усвоји- ли и отхранили“ – како доктору наука толика деца нису сметала за каријеру? александар: „напротив, мислим да дјеца не могу да сметају него само да по- могну што их је више, то боље пре две године сам докторирао и објавио док- торску дисертацију под називом фило- софија наслеђа, у издању фонда „слобо- дан јовановић“ и српског филозофског друштва посветио сам је свом и ири- нином ђеду: милосаву м никитовићу и владимиру н пуљхритудову, који су, не знајући један за другога, стрељани 1944 године од комуниста као политич- ки непријатељи“ – шта је тема ваше књиге? о каквом наслеђу је реч? „реч је о хришћанском наслеђу, које се све више маргинализује и оспорава човек је себи изборио право да сумња у традиционалне хришћанске вредности и тако поставио начело своје субјектив- ности, које је утемељио на постулату: сумњам, мислим, јесам – дакле, постојим независно од творца све је теже бити хришћанин у европи и у свету ради равноправности свих облика веровања, хришћанска вера избачена је из устава еу, у коме је све доскора била назначена као темељ миленијумске традиције и ци- вилизације и св матрона је провидела духом светим да није далеко време кад ће пред нас отворено поставити захтев: крст или хлеб? модерна европа је са француском револуцијом наметнула питање: које је прво начело – бог или човјек? видимо како се умјесто бога све агресивније поставља човек као основа и мера све- га са успостављањем човекобога све постаје дозвољено за свакога од нас фундаментални избор је коме дајемо првенство: богу или човјеку то је глав- на битка која ће даље да се води пра- вославни народи су сачували предање и на њима је највећа одговорност није случајно у украјини започела велика и дубока криза од које зависи мир, можда и у целом свету све води према речима блажене матроне да ћемо бирати из- међу крста и хлеба“ – верујемо да су вам врло блиски руски светитељи и писци, па ћемо се више по- зивати на њих које писце радо читате? „највише књиге о светитељима: св серафиму саровском, св јовану крон- штатском, св јовану шангајском, св силуану светогорцу, св софронију са- харову, нешто од шмемана“ – св јован кронштатски каже: „што је за биљку земља, то је за душу бог“ хришћанска породица се по мај/јун 2014 51 томе познаје да ли сматрате таквом вашу породицу? ирина: „ми себе, наравно, сматрамо хришћанском породицом, јер нисмо само крштени, већ се трудимо да ис- пуњавамо све оно што је господ запове- дио и тако васпитавамо децу редовни смо на богослужењима и причешћујемо децу сваке недеље и празником нема бољег васпитања од тога, јер их тада го- спод води и чува наравно, то је тежак пут и стална борба али је то и једини начин да човек живи а да, опхрван мно- гим тешкоћама, ипак буде радостан људска душа је безмерно дубока, не- моћни смо пред том дубином господ је рекао да је марија добар удео изабрала, и ми црквени живот видимо као онај добар удео наш заједнички духовник је отац виталиј тарасјев он нас дуго и добро познаје и духовно руководи из њега исијава православна љубав“ – да ли, поред крсне славе, славите и неког руског светитеља? александар: „не једног, него многе посебно св ксенију петроградску на њен празник, 6 фебруара, нас двоје смо се упознали по њој је добила име наша најмлађа ћерка и крштена је на тај дан славски колач, такође, приносимо св александру невском, св серафиму, св сергију, св матрони, св јовану кронштатском“ – да ли се слажете са руским свеш- теником алексејем јангом да су за брак најважније три ствари: похва- 52 3/2014 многодетне хришћанске породице ла, праштање и време? то утиче и на васпитање деце ирина: „те три ствари, које сте по- менули, поготово су важне у погледу васпитања деце, јер ми не само да уко- ревамо децу него их, пре свега, силно волимо једно без другог не иде, али је љубав оно што побеђује непрестано им праштамо њихове грешке, али их и стално упозоравамо и покушавамо благо да им укажемо како је требало да ураде уздајући се у бога, чекамо време да они постану људи, да буду право- славни хришћани, свесни свих важних и добрих ствари важно је да се науче црквеном животу и да одвајају битне од непотребних ствари, којима нас не- престано засипају кад на тв тражим програм са цртаним филмовима, брзо мењам канале, јер је страшно погле- дати шта се све приказује, и то дању! све је у данашњем свету усмерено да заборавимо своју душу и да је прода- мо за безвредну блештаву бижутерију ја бих волела да се вера посеје свуда а само се ради о томе да успемо у христу да сачувамо своју душу за живот веч- ни свакога тренутка мислимо само на то да идемо православним путем и да наша деца постану и буду хришћани све што је тешко на том уском путу мали је проблем спрам обећане награ- де молимо се да увек устанемо када паднемо ако човек треба негде да се замисли и да призове господа у помоћ, то је када види своју децу ту понајпре морамо да признамо да је господ наша сила и наше уздање оно добро што је у нашој деци, то су добили у цркви, а оно лоше су наследили од нас васпи- тање деце јесте тајна, јер оно превази- лази наш разум и наше знање и тиче се благодати божије“ – у чему се огледа делатна љу- бав у породици? „делатна љубав се огледа у настојању да се деци приближи познање царства небеског то је могуће кроз заједнич- ко испуњавање молитвеног правила, одласка на свету литургију и што је најважније, причешћивањем светим тајнама наша деца су доста жива и че- сама вера би требало да се посеје свуда: и у породици, школи и на ʣакултету, ʣилму и у позоришту, у књигама, на телевизији мај/јун 2014 53 сто несташна, али су послушна у оном што је најбитније, а то је молитва, пост и богослужења наравно, посебан је про- блем адолесценција, јер тада траже нека своја посебна права те се напетости не- кад појачавају а некада стишавају, али стрпљењем се ипак решавају“ – да ли су деца напредна? шта уче и какви су ђаци? иду ли на веронауку? „сва деца иду у руску школу, на но- вом београду то је александрова жеља да науче руски језик и упознају руску културу на непосредан начин то је др- жавна дипломатска школа намењена руској деци, али могу и друга деца да је уче она обухвата вртић, основну и средњу школу, у рангу класичне гим- назије немају веронауку, али имају предмет: основе религиозних кон- цепција и светске етике мислим да је веронаука потребна као део хришћан- ског васпитања и да може да има само позитиван утицај сама вера требало би да се посеје свуда: и у породици и у школи и на факултету и на филму и у позоришту и у књигама и на телеви- зији камо среће да то можемо видети у целом друштву! учење је некад боље, некад горе александар их бодри да је то све нормално нема већих пробле- ма, али ни специјално великих успеха даница је завршила и нижу музичку школу, марија ће завршити ове годи- не чињеница је да мало читају и да је за то у великој мери ̓заслужна’ вирту- елна технологија“ – да ли сте ви бирали име- на деци или кум? александар: „углавном је дан рођења одређивао и име дјетета јелисавета је добила име по мајци св јована крсти- теља, јер је рођена на празник његовог рођења, даница, по мојој баби, марији је ирина дала име, јелена по св царици је- лени, ксенија по св ксенији петроград- ској, данило, по ђеду, лазар по св кнезу лазару четворо млађих крстио је ми- трополит амфилохије радовић, а кад ми се отац упокојио 2003 године, служио му је опело у бару ускоро се родио да- нило па је добио име по ђеду на њихове имендане ирина умеси колач и носимо у руску цркву“ – како мода утиче на децу? ирина: „наравно, требало би да хришћанска омладина према њој има негативан став наше ћерке су се огра- ничиле на шминкање и моду фармерки и кратких јакни, али ми не желимо да кру- то бранимо те ствари да не би мислили како су у свом одрастању ускраћени за мало игре и експериментисања јер, то је неминовна фаза која прати одрастање, и свака генерација пролази кроз своје модне лудости надам се да ће време- ном праћење модних трендова смањити али, за то је потребно духовно сазре- вање сваког од њих“ – да чујемо децу како говоре „по рус- ски“ да ли им се допада у руској шко- ли? ко би хтео да нам преведе мудре речи св амвросија оптинског: „как жить? жить – не тужить, никого не осуждать, никому не досаждать и всем мое почтение“ данило: „мени се највише свиђа та школа најпре смо ишли у вртић марија, људска душа је безмерно дубока, немоћни смо пред том дубином господ је рекао да је марија добар удео изабрала, и ми црквени живот видимо као онај добар удео 54 3/2014 многодетне хришћанске породице лазар и ја, па онда у школу сада идем у четврти разред“ – па, ти си већ постао прави рус! хајде преведи! данило: „како треба живети? треба живети овако: не туговати, никога не осуђивати, никоме не досађивати и сва- коме дати поштовање“! – да, може: „не досађивати“, у смислу „не оптерећивати“, а „моје поштовање“ можемо превести као „мој наклон“ сва- ка част, данило, „име ђедово“! а да ли вас тамо уче да певате руске песме? хајде неку да нам отпевате даница: „да, уче нас може – катюша?“ даница је започела, остали су прихва- тили, али и ми смо им се придружили баш је било весело али, данила је ин- тересовало како то и ми знамо руски како? „ти волиш руски и зато га учиш и знаш је ли тако? исто тако и ми – воли- мо руски и зато га знамо“ да питамо сада маму – можете ли овој паметној деци да омогућите летовања, зимовања или поклоничка путовања? ирина: „летујемо у бару, код алек- сандрове мајке и сестре није нам јед- ноставно да се заједно упутимо на дру- га места ипак, обавезно сваке године идемо на острог, то нам је јако важно александар је више пута ишао на свету гору, марију је водио у свету земљу, а даницу у дивјејево ми од наших при- мања не можемо да обезбедимо много мај/јун 2014 55 путовања, али понекад се укаже при- лика за понеко – да ли је било проблема код порођаја? шта мислите о вантелесној оплодњи? „сви порођаји били су без пробле- ма и нормални што се тиче вантелесне оплодње, није на мени да судим, тим пре што ми је христос подарио децу највише бих волела кад би и други људи, милошћу божијом, добили децу природним путем“ – да ли су о вама писале новине или сте учествовали у некој тв емисији? александар: „не, то нас није занимало сада се први пут јавно представљамо у православном мисионару, који сматрамо веома добрим часописом, како мисио- нарским тако и образовним“ – руска пословица каже: кад је у поро- дици слога, не треба и богатство има ли егзистенцијалног страха? „никада не смијемо заборавити да је само бог наша сила, наша помоћ и наше уздање безуман је свако ко се узда у себе то је прво и основно питање: да ли полазимо од бога или од човјека када се сетимо да је бог алфа и омега, почетак и крај, онда стајемо на прави пут кр- штењем ми стичемо благодат која нас из- води на прави пут а онда ће се врата от- ворити свима онима који куцају,“ ирина додаје: „помоћ је одувек притицала од некуда, а пре свега од бога верујемо у речи господње да он и врапце храни, па како неће и нас нема егзистенцијалног страха, јер се уздамо у бога до сада нам је дао све што нам је требало и надамо се да ће тако бити и надаље“ – имате ли вашу поруку охрабрења по- родицама које избегавају многодетство? александар: „шта човјек једино може, него да се узда у силу и помоћ господа храброст је уздање у бога без превише рачунице и бог ће помоћи то треба да нам буде главна рачуни- ца рађањем се испуњава божија запо- вијест, и онда чему вишак бриге? да бринемо о данашњем дану, а остатак да препустимо господу божија економија је савршена, док је наша често кратко- вида па и слепа“ – да ли познајете још неке многодетне породице и да ли са њима дружите? ирина: „познајемо када могу, радо се дружим са ирином војводић, која је родила једанаесторо деце са њом сам се упознала још у гимназији летујемо заједно у бару ирина је прави пример хришћанке и поседује врлине које су за истинско поштовање“ – да, и ми је добро познајемо то је она ирина, која је у себи, на најбољи начин, удружила марту и марију, на чијем лицу увек сија светлост хришћанске радости, јер са радошћу прихвата божије даро- ве и труди се да их украшава благодат- ном љубављу дародавца то је супруга јереја василија војводића, са њиховом породицом православни мисионар је два пута водио разговор, као истин- ском хришћанском многодетном по- родицом за углед а, уверили смо се, и за вашу породицу се може рећи да сте истинске слуге божије и сарадници на њиви господњој рађањем се испуњава божија заповијест, и онда чему вишак бриге? да бринемо о данашњем дану, а остатак да препустимо господу божија економија је савршена, док је наша често кратковида па и слепа 56 3/2014 многодетне хришћанске породице одећа игумана сергија била је про- ста и груба сам ју је шио за себе, те га због тога многи нису могли препознати и сматрали су га манастир- ским послушником поред његове одеће, сачувани су и свети сасуди и путир из кога се преподобни са братијом при- чешћивао светим тајнама свети сергије је знао да на људе могу утицати поуке, али је исто тако знао да је лични пример најбоља поука и васпи- тач писмом је живео, због чега се тру- дио да свима буде слуга и помоћник, јер ко хоће да буде први, тај свима да служи неодољиво скроман његов живот био је сликовит пример речи неботајног павла: „када имамо храну и одећу, овим да бу- демо задовољни“ њему је врлина била насушна потреба, део његовог бића го- ворио је „духа не гасите, а жарка ревност према богу и ближњем нека буде ваш најубојитији жар“ сваким даном подвизи су га назиђива- ли ка христу, јер је знао да ће врлине које човек у овом животу стекне неминовно ићи пред њим и у будућем једна од њих је и милостиња, која беше омиљена све- том сергију ипак, краљица врлина за игумана била је расуђивање, због чега једна руска пословица каже да је расуђи- вање потребно и у милостињи данашњи изглед саборне, сергијеве, цркве свете тројице је из петнаестог века у њој се свети сергије после свог игуман русије свети сергије радоње ̨ки ȋнаставакȍ њему је врлина била насушна потреба, део његовог бића говорио је „ духа не гасите, а жарка ревност према богу и ближњем нека буде ваш најубојитији жар“ хаџи драган поповић храм свее тројице у серијевом посау мај/јун 2014 57 святая русь представљења често у виђењима јављао братији тако је било и после молитвеног обраћања светог никона радоњешког светом сергију, јер су татари претили да опљачкају и оскрнаве све пред собом у читавој русији игуман сергије са све- тим петром и алексијем јави се никону и рече да ће, „по божијем допуштењу, овај манастир бити разрушен од руке татарског разбојника едитеја, но после тога ће ово место оживети као никада пре и постати велики духовни расадник врлине“ тако и би, а свети никон се по- сле тога врати у манастир 1408 и подиже велелепни камени храм који 1425 беше осликан благородном руком андреја рубљова (уписан у диптих светих 1991) и данила црног у четрнаестом веку стање у целој земљи било је доста несигурно, јер су татари опустошили градове и већи- ну манастира у бици на куликовском пољу (1380) татарски кнез мамај је до ногу потучен ова победа много је зна- чила за државност руске земље, а њу је свети сергије од бога измолио читајући свеноћне царске молитве из давидовог псалтира, када му господ откри како ће победити много надмоћнијег неприја- теља за псалтир свети јован златоу- сти каже да је боље да реке водом усахну, него да се престане са читањем псалама тако ће, због утврђења српске држав- ности свети сава оставити, српском народу заветни, карејски типик, да се сваким даном подвизи су га назиђивали ка христу, јер је знао да ће врлине које човек у овом животу стекне неминовно ићи пред њим и у будућем монах игумана сергија у двобоју са татарским јунаком 58 3/2014 святая русь поред читања других молитава и цео псалтир прочита у току 24 часа и тако је у карејској испосници остало до данас вођен духом светим, игуман се
... призму христовог распећа, али и пре тога установљења литургијског славља и сећања (тајна вечера) прекројеног у „кнежеву вечеру“ где је св кнез лазар, као и иначе сваки хришћан- ски мученик, слика и прилика са- мог господа који из љубави страда за живот света у том духу великог четвртка, најдубљег смисла голготске жртве и славног васкрсења наш на- род је подизао своју децу – иако га је све око њега опомињало и убеђивало у супротно читаво турско ропство је и преброђено баш због непоколебљи- ве вере да је истина христова једина истина овога света након тога, у првом светском рату србија поднела можда највеће жртве од свих страна у рату као што сви знамо, била је нападнута готово са свих стра- на и од много јачих и бројнијих војски па је и повлачење преко албаније, бо- рављење на крфу и солунски фронт, у коме ретко ко од нас да нема неког свог претка да није учествовао, опет је по- истовећено са голготом ипак, овде бисмо навели две ствари које нам се чине упечатљивим прва је да је српска војска и њена коман- да након колубарске битке примила међу себе аустроугарске рањенике и тифусаре које су сами аустријанци напустили последица тога је била епидемија тифуса која је десетко- вала српску војску и рањенике, на- рочито у ваљевској болници друга је догађај који се збио након рата, након склопљеног мира у версају наиме владика николај, иначе родом из ваљевског краја, из народа који је скоро половину мушког станов- ништва изгубио у рату са аустријом и немачком, одлази у велику британију и у вестминстерској опатији држи говор на позив британске владе и у тој беседи он изговара речи које се мај/јун 2014 29 могу изједначити једино са лудошћу, као што то можемо рећи и за случај српских војника који дају хлеб на фронту својим непријатељима каже св владика николај: у версају су се нашли представници највећих светских сила, али божјих представника у версају није било како се онда може веровати у тај мир? нису ли се људи огрешили о бога што га нису призвали да и он запечати тај мир? није ли и велика британија, хришћанска земља, згре- шила богу што га није призвала да буде на њеној страни и у тој прилици, кад је победа остварена на колена, велика британијо! на колена, па се моли богу да ти опрости што га ниси призвала да и он утврди мир који си диктирала побеђенима! сада ће нам бити лакше да видимо која је то тачка која објашњава овај „луди“ однос према непријатељима и поступке почевши од св кнеза лазара, преко народних песника и није нимало случајно што је наш народ кроз своје ослободилачке ратове, на заставе своје победоносне војске стављао речи „за крст часни и слободу златну“ срски војник аје рањеном буарину циареу тема броја 30 3/2014 гуслара, до св владике николаја, болничара у ваљевској болници и српског војника већ смо напо- менули дубоко познавање и пове- зивање са христовим распећем и васкрсењем у чему се оно састоји? најпре у томе шта симболи тога, крст и васкрсли господ, значе у ли- тургијској молитви се каже да господ себе самога предаје за живот света, за живот сваког човека па и својих џелата у догађају и надасве тајни крста се открива неизмерна и без- условна љубав божија која је лудост и саблазан овоме свету њу ретко ко може да поднесе а господ то чини да би нас ослободио уза смрти које нас опхрвавају, окова егоизма који нас заслепљују гробном тамом да у другоме не видимо људско биће које у себи носи прекрасни лик божији, а онда и самога бога а наш народ је то видео не као реч мудрости овога света или разних силогизама, аргу- мената и противаргумената он је то видео и види као што су видели и искусили свети апостоли и зато је то укорењено у његовој сржи то искуство и отвара наш народ према ставу да непријатељство са другим, било појединцем, било народом јесте историјска и тиме пролазна катего- рија да је условљена неким датости- ма које често од нас не зависе док су крст и слобода коју нам господ даје својим страдањем и васкрсењем категорије које су суштинотвореће и есхатолошке, које царство божије низводе на земљу а оно је коначна и једина истина света зато је наш народ знао да другу ис- тину није могао да одабере св кнез лазар нити да се та слобода и љу- бав могу било чиме заменити таква вера и отвара очи српском војнику да у бугарину најпре види човека, да се са њим и загрли иако се до тог дана и после тога, силом прилика, са њим гледао преко нишана због тога није нимало случајно што је наш народ кроз своје ослободилач- ке ратове, на заставе своје победо- носне војске стављао речи „за крст часни и слободу златну“ јер крст јесте израз љубави христове, а сло- бода благо његовог васкрсења које нашим славним прецима није дало простора да се погорде над својим пораженим непријатељима, знајући да то непријатељство може само бог да отклони и да је он једини који може сачувати мир због тога, сви они из нашег рода, па и свако до нас који су се о ово оглушили или се оглушују нека се у себи запита шта ће као одговор рећи када стане пред св кнеза лазара, ђакона авакума, јасеновачке и крагујевачке мучени- ке, св симеона и св саву аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду која то тачка која објашњава „луди“ однос према непријатељима и поступке почевши од св кнеза лазара, преко народних песника и гуслара, до св владике николаја, болничара у ваљевској болници и српског војника? тема броја мај/јун 2014 31 хри ̨˱анска србија у првом светском рату српска војска се борила за крст часни и слободу златну и поздрављала са помоз’ бог српска војска је била хришћанска војска светлих примера заиста је било много поводом теме овог броја пра- вославног мисионара разго- варамо са др александром раковићем, научним сарадником ин- ститута за новију историју србије и једним од друштвено најангажова- нијих историчара млађе генерације његови текстови у новинама српске патријаршије православље на тему првог светског рата привлаче пажњу како стручне, тако и шире јавно- сти, а особито православних инте- лектуалаца zzгосподине раковићу, ове године се навршава сто година од почетка првог светског рата у коме је србија изгубила скоро трећину свога становништва који су укратко били главни узроци избијања овог сукоба и да ли је он могао бити избегнут? – први светски рат је почео због по- кушаја прерасподеле колонија широм света и интересних сфера у европи први светски рат није могао да се из- бегне и велике силе су годинама чекале на повод којим би могле да оправдају улазак у рат тако су аустроугарска и немачка искористиле атентат у сарајеву на видовдан 1914 за поче- так рата аустроугарска је годинама раније планирала велики рат против србије zzми смо данас сведоци снажне пропаганде да се србима стави на душу терет главног узрочника за избијање првог светског рата, а да се гаврило принцип прогласи терористом на који начин се супротставити овој лажној матрици? разговор вод ио ненад јовановић разговор са др александром раковићем научним сарадником института за новију историју 32 3/2014 – известан број историчара, али пре публициста и новинара, покушава да свали на србију кривицу за почетак првог светског рата њихово виђење нема стручног утемељења и у вези је са наставком понижавања српског наро- да које смо видели током деведесетих година 20 века, а које никако да пре- стане у наметању кривице србима за почетак првог светског рата тра- же се даља оправдавања за разбијање југославије и чак две агресије на српске земље: на републику српску и републику српску крајину (1991– 1995) и ср југославију односно србију и црну гору (1998–1999) праћење де- ценијским економским санкцијама против српског народа zzреците нам нешто о светлим примерима православних срба који су се и у та зла ратна времена показали пре свега истинским христовим војницима и испунили заповест о љубави према ближњима, па чак и према непријатељима који су били невиђено брутални према српском народу – српска војска се борила за крст часни и слободу златну и поздравља- ла са помоз’ бог српска војска је била хришћанска војска светлих при- мера заиста је било много иако је аустроугарски агресор над српским живљем чинио нечувена зверства (сакаћења, спаљивања, силовања, свакојака бестијална иживљавања), српска војска на то није одгово- рила истом мером посебно важ- на хришћанска порука је изградња римокатоличке цркве свете ане у посебно важна хришћанска порука је изградња римокатоличке цркве св ане у шапцу ȍ19͚͠ȏ којом је српски народ мачве опростио зверства хрватским војницима у аустроугарским униʣормама почињена 1914 широм мачве и западне србије мај/јун 2014 33 шапцу (1928) којом је српски народ мачве опростио зверства хрват- ским војницима у аустроугарским униформама почињена 1914 широм мачве и западне србије то је учиње- но ради југословенског јединства и хришћанске љубави у краљевини срба, хрвата и словенаца нажалост, истоветна а још масовнија зверства хрватски војници поново су почи- нили над српским народом током другог светског рата zzако је историја учитељица живота, коју бисмо поуку као народ могли да извучемо из првог светског рата и онога што се догађало стотину година после њега? – тековина првог светског рата је била уједињење српског народа у јед- ну државу реч је о краљевини срба, хрвата и словенаца – југославији показало се да српско уједињење у југословенском оквиру, спрове- дено у искреној намери, није било најбоље решење јер је југославија два пута разбијана (1941 и 1991) и споља и изнутра стога, када се сле- дећи пут укаже прилика за инте- грацију српског народа треба имати на уму да је реч о простору србије, републике српске и црне горе наравно, уколико је то могуће, треба избегавати било какве војне сукобе јер је српски народ у првом светском рату, другом светском рату и рато- вима деведесетих година 20 века доживео тешке демографске удар- це, тако да наредне не би могао да поднесе потребан нам је дуги мир, добра дипломатија и врхунска про- светна и културна политика тема броја срска ариљерија у првоm свескоm рау 34 3/2014 писмо цара николаја је било отворено и енергично: „уколико се српска војска одмах не избави из албаније, русија раскида савез са антантом и склапа сепаратни мир са немачком“ освит друге деценије 20 века цар николај ii будно посматра разви- так догађаја на балкану и могућ- ност војних похода аустроугарске на србију у посвећености одбрани србије од својих војних експерата бива опоме- нут да руска царевина није спремна да војно парира аустроугарској и немач- кој за разлику од својих претходника, који су се залагали за велику бугарску и то отворено показивали, цар нико- лај ii инсистира на стварању велике и уједињене српске државе због тога по- стаје био омражен међу аустријским и немачким савременицима почиње први светски рат српска војска се храбро бори против надмо- ћније војске, али развој ситуације је после неког времена тера у повлачење голгота страдања преко црне горе и албаније и упорно чекање и надање у савезничку помоћ цела та агонија може се описати речима француског маршала жозефа жофра који каже: „повлачење наших савезника срба, под околностима под којима је извр- шено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“ према подацима српске врховне команде, на албанску обалу стиже око 110000 војника и 2350 офи- цира претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72000 људи француска штампа у то време пише како нема сврхе превозити људе који су практично мртви због споро- сти евакуације српске војске тадашња влада упућује апеле савезницима, али узалуд – пресудан је апел упућен руском цару николају ii романову николај са своје стране одмах упућује оштар демарш краљу велике британије џорџу лојду, и председнику француске ремону поеанкареу писмо цара николаја је било отворено и енергич- но: „уколико се српска војска одмах не избави из албаније, русија раскида савез са антантом и склапа сепаратни мир са немачком“ ово писмо је било од пресудног зна- чаја за савезничку помоћ српској војсци овај спаситељски чин великог владара, стефан павловић цар николај други романов ȃ за ̨титник српског народа тема броја мај/јун 2014 35 цар николај је за свој хришћанске поступке испио чашу мученичке смрти мај/јун 2014 хришћанске цар николај ii романов одзвањао је дубоко у корпоративној свести српске војске и дан данас заслу- жује дубоки омаж у српском народу цар николај је за својe хришћан- ске поступке испио чашу мученичке смрти – улазак руске царевине у рат је ослабио државу и оставио про- стора за фебруарску револуцију, а затим и октобарску током које је по- страдао заједно са целом породицом реду хришћанских мученика је при- бројан од стране руске заграничне цркве 1981 го- дине, а заједно са целом породи- цом од московске патријаршије 2000 године, док је у политичком смислу је његова личност тек пре неколико година реха- билитована на суду руске федерације николај је сопственим животом платио оно иза чега је стаменошћу своје воље дубоко стајао, испунивши истовремено узвишени призив једног хришћанина попут израиљевог егзодуса из египатског ропства, српска војска је бежала од поновног поробљавања великих сила, 36 3/2014 а николајев поступак према српском народу се може упоредити са по- ступком мојсија који је отворио пут слободе и спасења народу божијем прогоњеном од војске фараонове посреди је нешто веома дубоко – љу- бав према једном малом народу који је у невољи у самом поступку цара николаја ii можемо видети и на делу испуњење речи доброг пастира – „заиста вам кажем: кад учинисте јед- номе од ове моје најмање браће мени учинисте“ (мт 25, 40) српска војска је благодарећи заузи- мању руског цара прокрстарила мо- рем и један део ње отишао је на крф а, други део у северну африку где су повратили снагу за повратак у домо- вину уместо закључка, навешћемо поруку руског цара упућену нашим дипломатама, коју је саопштио ми- нистар иностраних послова русије сергеј сазонов, у пролеће 1915 го- дине: „нећете ми замерити, господо, што сам пре свега рус и што су ми најближи интереси русије, али вас уверавам да сам одмах после тога србин и да су ми најближи интереси српског народа заслуге србије биће стоструко награђене после рата она ће бити неколико пута већа него што је данас!“ поступак цара николаја према српском народу се може упоредити са поступком мојсија који је отворио пут слободе и спасења народу божијем прогоњеном од војске ʣараонове краљ пеар i на оленцу тема броја мај/јун 2014 37 „господару, твоја вера ȃ народна је вера народ је с тобом и он нам је најбоља гаранција да ћемо победити“ на парастосу краљу александру, св владика николај велими- ровић је одржао говор у којем је подсетио верни народ како је некад, не тако давно, освећена црква светог ђорђа на опленцу задужбинар, краљ петар i карађорђевић је говорио пред окупљеним народом, а поред владике био је присутан и јован скерлић, чуве- ни књижевни критичар чувши краљев говор једноставан и пун емоција, скер- лић је био такнут у срце обратио се остарелом краљу и рекао: „господару, твоја вера – народна је вера народ је с тобом и он нам је најбоља гаранција да ћемо победити“ то су биле скерлиће- ве речи које су одредиле веру као меру људских поступака и залог будуће по- беде на бојиштима православна вера једног краља била је заправо вера наро- да чији је он краљ био и без те вере не- могуће је разумети догађаје и схватити величанствене победе које су уследиле владика је својим истанчаним слухом духовника препознао и запамтио ове речи и сачувао их за покољења мада су многи занемаривали скерлићев од- нос према вери, остаје чињеница да је он на опленцу први наговестио српс- ку победу у светлости вере као што је први осетио николајев значај и јавно похвалио његову књигу религија њего- шева скерлић који се често представља као крута, статична и бескомпромисна фигура српске књижевне критике, као да је имао неке дубље увиде и као да је божија љубав повремено дотицала ње- гово срце, оживљавала га и наговорила да изговори опажања која од њега нико није очекивао нису то биле само скерлићеви или николајеви утисци заиста је такав, скроман и неприметан, био краљ пе- тар он се уочи самог великог рата по- вукао и владалачке дужности увелико препустио престолонаследнику алек- сандру прокламацију о уласку краље- вине србије у вихор рата потписао је наследник престола, а не краљ петар је хтео да абдицира, али то нико није прихватао, па је до проглашења новог краља дошло тек после његове смрти (1921) народу, државницима и војс- ци требао је такав краљ – самопожрт- вован, скроман, пун љубави и топлих осећања, мудар, правичан, одличан са- ветодавац краљ се повукао у тополу, где се посветио завршним радовима др ђо рђе вуковић вера краља петра кара˥ор˥еви˱а 38 3/2014 на задужбини, подизању болнице, из- градњи водоводне мреже из иностран- ства, краљ је набављао серум против дифтерије са института у берну за ову болест, од које је страдала српска војска у балканским ратовима, послали су му 256 кутија серума петар је помагао све који су му тражили помоћ – рођаке, пријатеље, избеглице из босне и војво- дине које су се од аустроугарског гнева склонили у србију слао је помоћ у ху- манитарне сврхе, а заробљенике, које му је доделила врховна комада, ради радова на имању и око задужбине, о свом трошку је хранио и бринуо се о њиховим потрепштина када је сазнао да је умрла мара вукотић, мајка чија су обадва сина погинула у рату, послао је новац за њену сахрану он се старао да свима помогне, колико је у његовој моћи када су престолонаследник и врховна команда захтевали његово повлачење из тополе, он је оклевао трудио се да доврши све радове на уређењу гроб- нице, што је оставио на крају свих ра- дова када је кренуо, успут је обилазио бојишта и храбрио војнике да издрже није пропуштао да иде у цркву на служ- бу божију храмове је редовно даривао: лазарицу у крушевцу, цркву у куршум- лији, грачаницу, приштинску цркву и две у призрену – св спаса и св ђорђа пред налетом бугарске војске, почео је са својим војницима да одступа преко албаније у љум кули, имао је времена да се види са скопским митрополитом, а у селу свети спас са војводом путни- ком без обзира на године, реуматизам и здравствене тегобе, ишао је колима, пешке, и на коњу делио је све недаће са војском и за једанаест дана од љум куле стигао до тиране тамо је посе- тио православну цркву и присуствовао служби сусрео са са драчким митро- политом јованом, за кога је забележио: „ говори лагано и добро француски жали што није могао доћи у србију фоорафија: http://wwwrsroyalfamilynet тема броја мај/јун 2014 39 због ових ратова али се нада скоро нам доћи у визиту вели да има 24000 гла- ва грчких у својој области“ више пута се сусрео са есад-пашом, који је затра- жио два батаљона српске војске, не би ли умирио наоружане елементе који вршљају у албанији и чије је седиште у кроји на инсистирање врховне коман- де и есад паше, краљ је италијанском торпиљерком пребачен у валону, а за- тим у бриндиси шифрованим телегра- мима јављено је да је „ђенерал топола“ стигао и да је доброг здравља одатле је прешао у едипсос, где је богато даривао сиротињу, па у халкис и у халкису, краљ је редовно обавештаван о развоју ситуације и дипломатским мисијама престолонаследника био је задовољан што у овој бањи има „служба од 8 до 9 сваке недеље, у селима исто“ у свој дневник је бележио цркве које је посе- тио при својим шетњама по овом остр- ву и разочарење што једном приликом није било литургије у месту кастела (castella) познати песник јован дучић га је саветовао да напусти острво јер се спремају немири у грчкој и збацивање краља константина, али краљ се није уплашио и остао је на свом месту чак је, после сазнања о свргавању, упутио један телеграм пун речи разумевања краљу константину, који му се на томе захвалио после успеха српске војске, краљ је кренуо пут солуна и водена, да храб- ри своје борце да издрже остала су потресна сећања учесника рата како их је краљева пажња дирнула и како су били срећни да са њим буду на служби божијој чак је у водену дао прилог да се покрије једна црква и да се купе нове одежде за свештенство цркве св јо- вана трудио се да утеши човека тако је записао у свом дневнику за андру николића, председника скупштине у избеглиштву: „сирома, страшно стра- хује (он) све види црно – опасност, уништење, пропаст муку имам да га умирим и (о)куражим “ у тим тешким временима, краљ је имао више снаге него многи његови млађи и здравији савременици откуд је он црпео такву и толику снагу? као што показује његов дневник из 1915 и 1916 године, краљ није пропуштао службу божију, волео је да дарива цркве, да помаже људима у невољи, да теши не- утешне у дневнику су савесно забеле- жени сви већи хришћански празници и познати светитељи особито је волео да бележи празнике апостола није за- борављао ни националне светитеље из једне његове белешке види се да је сину александру дао име по светом алек- сандру невском кад год би се нашао у неком тешком проблему, краљ је дизао свој поглед ка небу и ослушкивао речи јеванђеља читане на литургији он се није уздао у своје снаге, ни у силу свог положаја, ни у армији којом је командо- вао, ни у помоћ сродника и пријатеља он је чежњиво гледао пут неба, одакле му је стизала снага и инспирација али то није била само његова вера, него и вера целог народа, како су то осетили скерлић и св владика николај у вери и јесте кључ свих српских прегнућа и успеха у великом рату није пропуштао да иде у цркву на службу божију храмове је редовно даривао: лазарицу у крушевцу, цркву у куршумлији, грачаницу, приштинску цркву и две у призрену ȃ св спаса и св ђорђа 40 3/2014 мајор драгутин гаврилови˱ српски витез из првог светског рата јунаци! тачно у три часа непријатеља тре- ба разбити вашим силним јунаштвом, разнети вашим бомбама и бајонети- ма образ београда, наше престонице, мора да буде светао војници! јунаци! врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жрт– вован за част београда и отаџбине ви немате, дакле, да се бринете за живо- те ваше, они више не постоје зато напред у славу! за краља и отаџбину! живео краљ! живео београд! беседа коју је мајор драгутин гав- риловић одржао браниоцима бе- ограда 7 октобра 1915 године, постала је, бар у нашем беседништву, антологијски пример војничке беседе овај лаконски говор у коме је садр- жано право јунаштво достојно старих спартанаца, у коме је у пар реченица речено све за шта би многим офици- рима требало много речи мајор гав- риловић је окупио војнике из своја три вода, два вода трећег батаљона и сремског одреда испред тада чувене кафане „јасеница“ на дорћолу и одр- жао поменути говор пред предстојећу тешку борбу аустроугарска царевина објављује рат србији 28 јула 1914 године, у наредним данима следи бомбардовање београда, да би до краја године непријатељ био хе- ројски побеђен у церској и колубарској бици, али са великим губицима на српској страни са првим данима рата 1914 године почео је и велики терор аустроугарске над српским народом у србији и босни њихови војници су без пресуде вешали и стрељали цивилно ста- новништво о овоме је европску јавност обавестио швајцарски лекар арчибалд рајс у току првих девет месеци 1915 го- дине на тлу србије није било борбених операција, али тај мир није био миран ни спокојан болести и епидемије су узи- мали животе и рањених војника и циви- ла за време затишја централне силе су се припремале да србију поразе и изба- це из рата шестог октобра 1915 године аустроугарски генерал макензен је на- редио артиљеријски напад на централни део србије сутрадан је отпочело грана- тирање београда страдало је доста ста- новништва, а телефонске и телеграфске везе су уништене српски отпор је био жесток и непријатељ је претрпео велике губитке током сукоба, аустроугарске чете су успеле да успоставе мостобран српски напади у циљу уништења мосто- брана нису успели борбе на десној оба- ли саве и дунава су биле драматичне милош в маринковић тема броја један од опасних мостобрана је био низводно од калемегдана на њега се усмерио командант другог батаљона 10 кадровског пука мајор драгутин гавриловић знајући какво се страдање спре- ма браниоцима београда, мајор се са њима ујутру, 7 октобра причестио у цркви ружици црква ружица, најстарији београдски храм, стра- дала је такође у борбама за од- брану београда 1915 године, када су знатно оштећени ол- тарски простор и звоник мајор гавриловић је знао вредност и важност при- ступања св евхаристији, посебно њену важност у данима страдања као што је св кнез лазар приче- стио своју војску у цркви самодрежи, потврђујући тиме своје и народно опре- дељење за царство небеско, тако је и кроз много векова касније, мајор гавриловић показао да брига и бор- ба за земаљску отаџбину треба да буде основана на благодатном зајед- ништву у телу христовом, у цркви и вери у царство божије које ће доћи борбе су вођене и у току ноћи 7/8 октобра, а ујутро је непријатељ пре- шао у офанзиву нападачи су заузели баново брдо, чукарицу и топчидер велики успех за аустроугаре био је продор у душанову улицу био је то стварни пробој београдског фрон- та и од тог тренутка почиње систе- матско потискивање српских снага аустроугари су све више заузимали уже градско подручје и потискивали српске јединице, а фронт се ширио на београдску околину када су стигли на положаје удаљене 20 километара од саве и дунава, главнокомандујући макензен је закључио да је „заврше- на најтежа операција у рату против мај/јун 2014 41тема броја један од опасних мостобрана је био низводно од калемегдана на њега се усмерио командант другог батаљона 10 кадровског пука мајор драгутин знајући какво се страдање спре- ма браниоцима београда, мајор се са њима ујутру, 7 октобра причестио у цркви ружици црква ружица, најстарији београдски храм, стра- дала је такође у борбама за од- брану београда 1915 године, када су знатно оштећени ол- тарски простор и звоник мајор гавриловић је знао вредност и важност при- стио своју војску у цркви самодрежи, потврђујући тиме своје и народно опре- дељење за царство небеско, тако је и кроз много векова касније, мајор гавриловић показао да брига и бор- ба за земаљску отаџбину треба да буде основана на благодатном зајед- ништву у телу христовом, у цркви и вери у царство божије које ће доћи борбе су вођене и у току ноћи 7/8 октобра, а ујутро је непријатељ пре- шао у офанзиву нападачи су заузели баново брдо, чукарицу и топчидер велики успех за аустроугаре био је продор у душанову улицу био је то стварни пробој београдског фрон- та и од тог тренутка почиње систе- матско потискивање српских снага аустроугари су све више заузимали уже градско подручје и потискивали српске јединице, а фронт се ширио на београдску околину када су стигли на положаје удаљене 20 километара од саве и дунава, главнокомандујући макензен је закључио да је „заврше- на најтежа операција у рату против мајор драуин гавриловић 42 3/2014 србије 1915 године“ ово није рекао без основа, јер делови извештаја астро- угарских команданата сведоче да се у херојску одбрану београда укључило и цивилно становништво командант 8 аустроугарског корпуса пише: „поред регуларних српских трупа у борбама је учествовало и цивилно становништво оба пола и под тим условима није било могуће даље продирање у београд“ а у извештају команданта 59 аустроугарске дивизије стоји: „срби су се жестоко бра- нили свака зграда, свака башта морала се заузимати под борбом са прозора су бацане бомбе у борбама су учествова- ли и грађани“ непријатељски губици су били око 10500 избачених из строја, српски губици за четири дана били су око 5000 избачених из строја око 20000 београђана је напустило своје домове мајор гавриловић је био тешко рањен српски војници погинули у од- брани београда 1915 почивају у зајед- ничкој гробници која је изграђена 1931 године на новом гробљу преживевши одбрану београда, мајор гавриловић се повукао заједно са српском војском на крф након рата је распоређен на дужност команданта пука – пуковника у крушевцу, где се оженио и са супругом даринком добио петоро деце војвода петар бојовић га је предложио за виши чин, међутим то није прихватио војвода степа степановић уз образложење да је превише млад полагао је генералски ис- пит у штипу 1927 године и није положио, а када је прекомандован у београд 1930 године, одбио је да испит полаже и други пут, осећао је да га војни врх не прихва- та пуковник гавриловић је био жртва зависти и сплетки одређених официра блиских краљу, тако да му је генералштаб одредио да на војној академији предаје војну администрацију, што је за њега, пу- ковника у артиљериској пешадији било понижење када је избио пуч 27 марта 1941 године, генерал симовић је нудио гавриловићу да га унапреди у чин генера- ла и додели место министра одбране, али он је одговорио: „не желим генералски чин, ни министарску фотељу! ја сам вој- ник!“ драгутин гавриловић је заробљен, приликом повлачења југословенске краљевске војске, 1941 године, у сарајеву био је у логору у нирнбергу до краја рата по заврштеку рата, и повратку из лого- ра био је у сабирном центру на бањици, где се мало опоравио упокојио се у свом стану 19 јула 1945 године окружен по- родицом нова послератна комунистич- ка власт је кажњавала његову породицу када се упокојио, жена и деца нису до- бијали његову војну пензију пуних десет година означен је као човек бившег ре- жима, а то се тешко опраштало пуковник гавриловић je одликован многим ордењем: карађорђевом звез- дом, орденом светог саве, орденом белог орла, југословенске круне, фран- цуским ратним крстом, орденом легије части, медаљом милош обилић, споменицом 1914 и са још дванаест других одличја тек шездесетих година нова власт почиње да помиње пуков- ника гавриловића у позитивном кон- тексту и да истиче његову храброст и родољубље али, ипак, све до скора, из његовог говора српским војницима иза- бацивани су краљ и отаџбина на месту где је мајор гавриловић одржао говор и кренуо у тешку битку, 2013 године ос- већена је и постављена спомен – плоча знајући какво се страдање спрема браниоцима београда, мајор се са њима ујутру, ͟ октобра причестио у цркви ружици тема броја мај/јун 2014 43 најважније од свега су пример и по- уке које нам је мајор гавриловић оста- вио и показао својим речима и делима по сведочењу његових потомака он је био честит и мудар човек сву децу је ишколовао на факултетима живео је скромно док је био у заробљеништву, писао је жени и деци да не узимају по- моћ од владе милана недића а када је напуштао немачки логор, одбио је да као најстарији заробљеник изађе први, изашао је последњи из логора овај стрпљиви и скромни човек нам и да- нас светли својим примером смирење, оно истинско хришћанско смирење, и поуздање у господа, какво је и имао драгутин гавриловић, човек треба да сачува ма у каква искушења запао то- ком живота господ христос је рекао: „ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“(мк 8 34) драгутин гавриловић је кротко носио свој крст страдања за слободу и достојанство српског народа показао нам је да је право херојство засновано на чистоти срца и на вери да после стра- дања долази васкрсење аутор је предавач верске наставе у архиепископији београдско-карловачкој проивавионски о срске војске – обрана беораа у јулу 1915 оине ретко ко зна за један духовни кон- траст који данас постоји у свету док савремена цивилизација размишља о достигнућима древних незнабожачких племена маја, тражи у њима одговоре на многе своје недоумице, од којих је јед- на и свуда популарна тема – краја света, мало ко зна за чудо које дух свети чини међу потомцима те древне и напредне али, на жалост, често и веома сурове и крваве цивилизације познате по људ- ском жртвоприношењу племена маја, предмет и тема мноштва књига, текстова али и нагађања, у све већем броју улазе у православну цркву, постају право- славни хришћани! господ бог чини велико чудо данас у гватемали, постојбини древних маја преко сада већ блаженопочившег оца андреса жирона (упокојио се у фебруа- ру 2014) господ је 2010 године основао своју цркву у том делу света за само не- колико година овог истинског оца нације на путу у православну цркву прати на десетине хиљада људи (неке процене су да је у питању преко 100 хиљада људи) сиромашна племена маја су га пратила због његове жртве и борбе за све њих која је трајала цео његов живот својевремено истакнути римокатолички свештеник бо- рио се за њихова права пред властима, ор- пр авославна црква у гватемали сʑи народиǡ коyʔ си стʑориоǡ доʽи ʽʔ и поклонити сʔ прʔд тобомǡ господʔǡ и слаʑити имʔ тʑоyʔ ȍпс ͠͞ǡ ͡ȏ станој е станковић парохија у селу таџумуку венчање у арохији оца еванелоса 44 3/2014 идите и научите све народе ганизовао и подигао преко 42 села и 300 храмова за своју паству у својој духовној потрази напустио је римокатолицизам и основао неканонску „православну цркву гватемале“ која је 2010 године ушла под омофор константинопољске патријар- шије и тиме добила канонски статус христове речи да је жетве много, а по- сленика мало (мт 9, 37) потврђују се у животу православне мисије у гватема- ли седам свештеника брине о неколико десетина хиљада људи који живе у око 300 села која су међусобно понекада и врло удаљена, налазе се у планинским пределима, често без икаквих проход- них путева њихово служење се одвија у јако тешким условима као пример бих навео оца евангелоса који свакоднев- но посећује своје многобројне парохије (више од десет) прелазећи пешке поне- када јако велика растојања без обзира на тешкоће, неуморан је у свом служењу: крштава, миропомазује, исповеда и слу- жи, организује венчања по неколико брачних парова свештеницима помажу и веома, вео- ма пожртвовани вероучитељи из редова верног народа који су у већини и лидери својих црквених заједница из њиховог искуства се још једном показује свеко- лика важност личног примера, јер због начина свог живота пре свега, они пред- стављају ауторитет за свој народ про- тојереј џон чакос, свештеник и дугого- дишњи мисионар угледне православне мисионарске организације orthodox christian mission center из америке, који је себе потпуно посветио служењу црк- ви у гватемали, има за њих само речи хвале, говори да су веома пожртвовани, да представљају кичму мисионарског служења, да су у стању да, иако јако си- ромашни, прелазе јако велике раздаљи- не о свом трошку да би од свештеника чули реч поуке и савета који ће затим пренети у своје заједнице и да заиста јесу царско свештенство, народ свети, народ задобијен о коме говори апостол петар (1пет 2, 9) народ гватемале жељан је праве заједнице, њихови вероучитељи често организују скупове на којима се народ теши, снажи и поучава у својој вери будуће православне заједнице на свом путу ка цркви имају много духов- них препрека и искушења, често бивају доведени у сумњу од стране протеста- ната и римокатолика у својим местима речи једног од вероучитеља на једном од о еванелос на свом уу из арохије у арохију улазак нових чланова у цркву мај/јун 2014 45 таквих скупова, на коме се налазио и над- лежни архијереј, митрополит атинагора мексички сликовито илуструју тешкоће које су на том путу превазишли: „сада знамо да нисмо сами! имамо владику који је дошао да нас види, који је са нама и ми знамо да смо део истините цркве!“ свештенство које носи мисионарско служење у цркви гватемале са успехом користи принцип инкултурације, то јест, коришћења одређених елемената културе народа гватемале на чијем се оцрквењивању труде и тако још више приближе свето православље срцима и умовима ових једноставних и искрених људи такође једна од специфичности литургијског живота цркве тамо пред- ставља и укључивање неких од елеме- ната претходних вера овог народа, пре свега римокатолицизма и харизматског покрета – на њиховим службама има пуно песме, службе се заустављају на неким местима ради проповеди а затим настављају да би се у одређеном тре- нутку поново изговорила проповед од стране свештеника јер гватемалци воле да слушају проповед такође, у храму можете видети и римокатоличке статуе пресвете владичице као и римокато- личке иконе, а ту су и музички инстру- менти који се користе у прослављању господа њихово коришћење је корисно у прелазном периоду све док се у народу потпуно не развије православна црк- вена свест важно је да се оним што је неутрално помогне људима који праве своје прве кораке у цркви, да им се на сваки начин олакша и пружи рука под- ршке, да виде да их у цркви уважавају, да цене њихову културу и показују на- чин на који она може да служи христу и цркви његовој православна црква сведочи о себи у гватемали на још један начин – путем испуњавања заповести о бризи о хри- стовој најмањој браћи (мт 25, 40) пра- вославни манастир свете тројице у бли- маи инес на рађевини ново сироиша ри манасиру свее тројице о михаил, арохија у селу пинула говор вероучиеља на црквеном скуу ре мироолиом аинаором и оцем анресом идите и научите све народе 46 3/2014 зини главног града гватемале већ дуго година са великим успехом брине о си- рочићима из целе земље најбоља илу- страција пожртвованог служења мати инес и њених монахиња о овој деци је и посебан декрет председника гватемале којим се дају привилегије сиротишту о којем оне брину до сада је преко хиља- ду сирочића нашло уточиште и негу код православних монахиња важна је чиње- ница да поред смештаја, хране и образо- вања монахиње овој деци пружају и ду- ховну храну мноштво ових малишана и када одрасте и напусти сиротиште на- ставља да живи аутентичним црквеним животом, остају свесни чланови цркве радује и податак да је преко три стотине деце усвојено од стране православних породица из сад, канаде и русије мати инес сада и при самом манастиру гради ново сиротиште у коме би било смеште- но још малишана скорашња смрт апостола гватемале, оца андреса жирона, уздрмала је црк- ву у гватемали у овом врло осетљивом периоду цркви у гватемали потребна је наша помоћ, пре свега молитвена мо- лим вас да у својим молитвама помињете и блаженопочившег оца андреса, али и многобројну нашу браћу и сестре, да им господ дарује сваку утеху и мир, да их оснажи на путу ка себи не заборавите у молитвама и седам неуморних свеште- ника цркве у гватемали, као и лаике-ми- сионаре који себе у потпуности дају на служење цркви ако је неко можда у могућности да и материјално, својим прилогом, помогне младу цркву гвате- мале, нека слободно пише на urednik@ svedokverniorg (мејл мисионарског цен- тра „о данило сисојев“) ради више де- таља о начинима да им се помоћ укаже сваки вид помоћи њима заиста значи, посебно ако се има у виду чињеница да ће, ако бог да, у наредним годинама још хиљаде и хиљаде људи из племена маја ући у лађу спасења жетве је много, а посленика мало молите се стога господару жет– ве да изведе посленике на жетву своју (мт 9, 37–38) православни мисионарски центар „о данил сисојев“ православни мисионарски центар „о данил сисојев“ покренут је на богојављење 2010 године носи име чувеног руског православног свештеника и мисионара који је мученички пострадао 2009, у свом храму у москви, где је испред царских двери убијен од стране једног екстремног исламисте сећајући се његове жртве за сведо- чење еванђеља христовог особито међу нехришћанима, чланови центра се труде да помогну православним заједницама у земљама где православље тек почиње да се проповеда до сада су помогли мисији православне цркве у монголији, кенији, пакистану, филипинима, индонезији, обали слоноваче, венецуели, аргентини и танзанији мисионарски блог се налази на адреси wwwsvedokverniorg, а контакт адреса је: urednik@svedokverniorg племена маја, предмет и тема мноштва књига, текстова али и нагађања, у све већем броју улазе у православну цркву, постају православни хришћаниǩ мај/јун 2014 47 лепи храм свете тројице на таш- мајдану, назван руска црква, по- дигнут је у руском стилу 1924 го- дине, по плановима архитекте валерија сташевског за русе који су након ок- тобарске револуције побегли од кому- нистичког терора они су у темеље овог храма положили грумен земље донесен из русије у њој је сахрањен и руски ге- нерал врангел, вођа царистичких сна- га против бољшевика од 1946 године храм има статус подворја руске пра- вославне цркве у београду, као пред- ставништво московске патријаршије при трону српских патријараха у њој је 1957 свету архијерејску литургију служио руски патријарх алексеј i то- ком бомбардовања београда од стране нато пакта, знатно је оштећена об- новљена је и освећена 25 марта 2007 године од стране садашњег патријарха московског и све русије кирила, који је као митрополит тада био председник одељења спољних веза руске православ- не цркве у обновљеном храму нала- зе се вредне иконе са моштима светих разлог због кога ћемо чешће долазити у овај храм јесте породица никитовић замолили смо старешину храма, про- тојереја-ставрофора виталија тарасје- ва, да нам нешто каже о њима: „још док је служио мој покојни отац, василије, александар је ушао у олтар и добио бла- гослов да носи стихар, а за ту службу се одабирају само најбољи међу верници- ма његов отац данило је васпитавао децу у православном духу и духу љубави према православном руском народу, а то наставља и александар: поштују посто- ве, редовно се исповедају и причешћују, а оба њихова сина су такође у стихари- ма, у олтару таквих породица је данас, нажалост, мало и, заиста, они могу бити пример свима који редовно долазе у наш храм, али и онима који тек започињу свој духовни и литургијски живот“ александар (47) и ири на (47) никитовић имају седморо деце, пет кћери и два сина: јелиса- вета (18), даница (16), марија (13), да- нило (10), лазар (7), јелена (4) и ксе- породица никитови˱ „таквих породица је данас, нажалост, мало и, заиста, они могу бити пример свима који редовно долазе у наш храм, али и онима који тек започињу свој духовни и литургијски живот“, каже о никитовићима прота виталиј разговор водила радмила грујић 48 3/2014 многодетне хришћанске породице нија (2) упознали су се на филозофском факултету у београду, на коме су обоје дипломирали венчали су се у мана- стиру острог 1994 године александар двадесет година ради у институту за филозофију и друштвену теорију као на- учни сарадник, одскора као доктор фи- лозофије, а ирина је посвећена породи- ци живе на новом београду до сада су, као подстанари, четири пута мењали ме- сто становања надају се да ће им инсти- тут помоћи да реше стамбено питање – врло ретко се срећу интелектуалци прави верници, и још са седморо деце да ли је љубав ка мудрости утицала на љубав ка премудрости? необично је и што идете у руску цркву реците нам, александре, нешто о томе мај/јун 2014 49 александар: „није вјера дошла одјед- ном, нити је на њу утицала филозофија, него је била присутна и очувала се и у временима комунистичког богоотпад- ништва мој покојни отац данило, ро- дом дурмиторац, из околине шавника, дошао је у луку бар, као поморски ин- жењер, и ту засновао породицу нас је петоро дјеце, три сина и двије кћери, ја сам трећи по реду, сви смо ту рођени отац је био прави вјерник и знао да је у цркви спасење, зато је хтио да се вјен- ча у цркви али, почетком 60-их било је незамисливо наћи кума поуздао се у бога и повео жену на острог на путу од доњег до горњег манастира срели су се са побожним србином са шајкачом на глави кад су му рекли куд су се намје- рили, он им је рекао: ‘бићу вам кум!’ сву дјецу као бебе крстили су под острогом славили су славу светог трифуна, и временом постали изузетно привржени цркви и богослужењима тако су васпи- тали и сву дјецу почетком деведесетих ирина и ја прво смо ишли на богослу- жења у саборну цркву, али смо кренули у руску цркву на предлог нашег прија- теља који је тамо ишао редовно у почет- ку нам је било мало необично заправо, пресудно је утицала љубав оца васи- лија, који је у правом смислу био пастир и наш духовни отац тако већ више од двадесет година редовно посјећујемо богослужења у руској цркви, у којој је настојатељ отац виталиј тарасјев, који је овде рођен, и који је наследио свога оца василија и деду виталија“ у александровим тихим и осмишље- ним речима местимично и спонтано пројављује се топла јекавица из његовог родног бара, нарочито кад говори о ро- дитељима укључила се и ирина: „ја сам рођена у београду имам само млађу се- стру моја мајка је по оцу рускиња, рође- на у београду, а потиче из белогардејске породице из града пенза, избегле после октобарске револуције отац је из кња- жевца и више је поштовао српску тради- цију, па сам се крстила тек у 23 години ми себе, наравно, сматрамо хришћанском породицом, јер нисмо само крштени, већ се трудимо да испуњавамо све оно што је господ заповедио и тако васпитавамо децу 50 3/2014 многодетне хришћанске породице али, моја баба, са мајчине стране, има- ла је четворо деце, а чукунбаба је имала шеснаесторо деце, и још су једно усвоји- ли и отхранили“ – како доктору наука толика деца нису сметала за каријеру? александар: „напротив, мислим да дјеца не могу да сметају него само да по- могну што их је више, то боље пре две године сам докторирао и објавио док- торску дисертацију под називом фило- софија наслеђа, у издању фонда „слобо- дан јовановић“ и српског филозофског друштва посветио сам је свом и ири- нином ђеду: милосаву м никитовићу и владимиру н пуљхритудову, који су, не знајући један за другога, стрељани 1944 године од комуниста као политич- ки непријатељи“ – шта је тема ваше књиге? о каквом наслеђу је реч? „реч је о хришћанском наслеђу, које се све више маргинализује и оспорава човек је себи изборио право да сумња у традиционалне хришћанске вредности и тако поставио начело своје субјектив- ности, које је утемељио на постулату: сумњам, мислим, јесам – дакле, постојим независно од творца све је теже бити хришћанин у европи и у свету ради равноправности свих облика веровања, хришћанска вера избачена је из устава еу, у коме је све доскора била назначена као темељ миленијумске традиције и ци- вилизације и св матрона је провидела духом светим да није далеко време кад ће пред нас отворено поставити захтев: крст или хлеб? модерна европа је са француском револуцијом наметнула питање: које је прво начело – бог или човјек? видимо како се умјесто бога све агресивније поставља човек као основа и мера све- га са успостављањем човекобога све постаје дозвољено за свакога од нас фундаментални избор је коме дајемо првенство: богу или човјеку то је глав- на битка која ће даље да се води пра- вославни народи су сачували предање и на њима је највећа одговорност није случајно у украјини започела велика и дубока криза од које зависи мир, можда и у целом свету све води према речима блажене матроне да ћемо бирати из- међу крста и хлеба“ – верујемо да су вам врло блиски руски светитељи и писци, па ћемо се више по- зивати на њих које писце радо читате? „највише књиге о светитељима: св серафиму саровском, св јовану крон- штатском, св јовану шангајском, св силуану светогорцу, св софронију са- харову, нешто од шмемана“ – св јован кронштатски каже: „што је за биљку земља, то је за душу бог“ хришћанска породица се по мај/јун 2014 51 томе познаје да ли сматрате таквом вашу породицу? ирина: „ми себе, наравно, сматрамо хришћанском породицом, јер нисмо само крштени, већ се трудимо да ис- пуњавамо све оно што је господ запове- дио и тако васпитавамо децу редовни смо на богослужењима и причешћујемо децу сваке недеље и празником нема бољег васпитања од тога, јер их тада го- спод води и чува наравно, то је тежак пут и стална борба али је то и једини начин да човек живи а да, опхрван мно- гим тешкоћама, ипак буде радостан људска душа је безмерно дубока, не- моћни смо пред том дубином господ је рекао да је марија добар удео изабрала, и ми црквени живот видимо као онај добар удео наш заједнички духовник је отац виталиј тарасјев он нас дуго и добро познаје и духовно руководи из њега исијава православна љубав“ – да ли, поред крсне славе, славите и неког руског светитеља? александар: „не једног, него многе посебно св ксенију петроградску на њен празник, 6 фебруара, нас двоје смо се упознали по њој је добила име наша најмлађа ћерка и крштена је на тај дан славски колач, такође, приносимо св александру невском, св серафиму, св сергију, св матрони, св јовану кронштатском“ – да ли се слажете са руским свеш- теником алексејем јангом да су за брак најважније три ствари: похва- 52 3/2014 многодетне хришћанске породице ла, праштање и време? то утиче и на васпитање деце ирина: „те три ствари, које сте по- менули, поготово су важне у погледу васпитања деце, јер ми не само да уко- ревамо децу него их, пре свега, силно волимо једно без другог не иде, али је љубав оно што побеђује непрестано им праштамо њихове грешке, али их и стално упозоравамо и покушавамо благо да им укажемо како је требало да ураде уздајући се у бога, чекамо време да они постану људи, да буду право- славни хришћани, свесни свих важних и добрих ствари важно је да се науче црквеном животу и да одвајају битне од непотребних ствари, којима нас не- престано засипају кад на тв тражим програм са цртаним филмовима, брзо мењам канале, јер је страшно погле- дати шта се све приказује, и то дању! све је у данашњем свету усмерено да заборавимо своју душу и да је прода- мо за безвредну блештаву бижутерију ја бих волела да се вера посеје свуда а само се ради о томе да успемо у христу да сачувамо своју душу за живот веч- ни свакога тренутка мислимо само на то да идемо православним путем и да наша деца постану и буду хришћани све што је тешко на том уском путу мали је проблем спрам обећане награ- де молимо се да увек устанемо када паднемо ако човек треба негде да се замисли и да призове господа у помоћ, то је када види своју децу ту понајпре морамо да признамо да је господ наша сила и наше уздање оно добро што је у нашој деци, то су добили у цркви, а оно лоше су наследили од нас васпи- тање деце јесте тајна, јер оно превази- лази наш разум и наше знање и тиче се благодати божије“ – у чему се огледа делатна љу- бав у породици? „делатна љубав се огледа у настојању да се деци приближи познање царства небеског то је могуће кроз заједнич- ко испуњавање молитвеног правила, одласка на свету литургију и што је најважније, причешћивањем светим тајнама наша деца су доста жива и че- сама вера би требало да се посеје свуда: и у породици, школи и на ʣакултету, ʣилму и у позоришту, у књигама, на телевизији мај/јун 2014 53 сто несташна, али су послушна у оном што је најбитније, а то је молитва, пост и богослужења наравно, посебан је про- блем адолесценција, јер тада траже нека своја посебна права те се напетости не- кад појачавају а некада стишавају, али стрпљењем се ипак решавају“ – да ли су деца напредна? шта уче и какви су ђаци? иду ли на веронауку? „сва деца иду у руску школу, на но- вом београду то је александрова жеља да науче руски језик и упознају руску културу на непосредан начин то је др- жавна дипломатска школа намењена руској деци, али могу и друга деца да је уче она обухвата вртић, основну и средњу школу, у рангу класичне гим- назије немају веронауку, али имају предмет: основе религиозних кон- цепција и светске етике мислим да је веронаука потребна као део хришћан- ског васпитања и да може да има само позитиван утицај сама вера требало би да се посеје свуда: и у породици и у школи и на факултету и на филму и у позоришту и у књигама и на телеви- зији камо среће да то можемо видети у целом друштву! учење је некад боље, некад горе александар их бодри да је то све нормално нема већих пробле- ма, али ни специјално великих успеха даница је завршила и нижу музичку школу, марија ће завршити ове годи- не чињеница је да мало читају и да је за то у великој мери ̓заслужна’ вирту- елна технологија“ – да ли сте ви бирали име- на деци или кум? александар: „углавном је дан рођења одређивао и име дјетета јелисавета је добила име по мајци св јована крсти- теља, јер је рођена на празник његовог рођења, даница, по мојој баби, марији је ирина дала име, јелена по св царици је- лени, ксенија по св ксенији петроград- ској, данило, по ђеду, лазар по св кнезу лазару четворо млађих крстио је ми- трополит амфилохије радовић, а кад ми се отац упокојио 2003 године, служио му је опело у бару ускоро се родио да- нило па је добио име по ђеду на њихове имендане ирина умеси колач и носимо у руску цркву“ – како мода утиче на децу? ирина: „наравно, требало би да хришћанска омладина према њој има негативан став наше ћерке су се огра- ничиле на шминкање и моду фармерки и кратких јакни, али ми не желимо да кру- то бранимо те ствари да не би мислили како су у свом одрастању ускраћени за мало игре и експериментисања јер, то је неминовна фаза која прати одрастање, и свака генерација пролази кроз своје модне лудости надам се да ће време- ном праћење модних трендова смањити али, за то је потребно духовно сазре- вање сваког од њих“ – да чујемо децу како говоре „по рус- ски“ да ли им се допада у руској шко- ли? ко би хтео да нам преведе мудре речи св амвросија оптинског: „как жить? жить – не тужить, никого не осуждать, никому не досаждать и всем мое почтение“ данило: „мени се највише свиђа та школа најпре смо ишли у вртић марија, људска душа је безмерно дубока, немоћни смо пред том дубином господ је рекао да је марија добар удео изабрала, и ми црквени живот видимо као онај добар удео 54 3/2014 многодетне хришћанске породице лазар и ја, па онда у школу сада идем у четврти разред“ – па, ти си већ постао прави рус! хајде преведи! данило: „како треба живети? треба живети овако: не туговати, никога не осуђивати, никоме не досађивати и сва- коме дати поштовање“! – да, може: „не досађивати“, у смислу „не оптерећивати“, а „моје поштовање“ можемо превести као „мој наклон“ сва- ка част, данило, „име ђедово“! а да ли вас тамо уче да певате руске песме? хајде неку да нам отпевате даница: „да, уче нас може – катюша?“ даница је започела, остали су прихва- тили, али и ми смо им се придружили баш је било весело али, данила је ин- тересовало како то и ми знамо руски како? „ти волиш руски и зато га учиш и знаш је ли тако? исто тако и ми – воли- мо руски и зато га знамо“ да питамо сада маму – можете ли овој паметној деци да омогућите летовања, зимовања или поклоничка путовања? ирина: „летујемо у бару, код алек- сандрове мајке и сестре није нам јед- ноставно да се заједно упутимо на дру- га места ипак, обавезно сваке године идемо на острог, то нам је јако важно александар је више пута ишао на свету гору, марију је водио у свету земљу, а даницу у дивјејево ми од наших при- мања не можемо да обезбедимо много мај/јун 2014 55 путовања, али понекад се укаже при- лика за понеко – да ли је било проблема код порођаја? шта мислите о вантелесној оплодњи? „сви порођаји били су без пробле- ма и нормални што се тиче вантелесне оплодње, није на мени да судим, тим пре што ми је христос подарио децу највише бих волела кад би и други људи, милошћу божијом, добили децу природним путем“ – да ли су о вама писале новине или сте учествовали у некој тв емисији? александар: „не, то нас није занимало сада се први пут јавно представљамо у православном мисионару, који сматрамо веома добрим часописом, како мисио- нарским тако и образовним“ – руска пословица каже: кад је у поро- дици слога, не треба и богатство има ли егзистенцијалног страха? „никада не смијемо заборавити да је само бог наша сила, наша помоћ и наше уздање безуман је свако ко се узда у себе то је прво и основно питање: да ли полазимо од бога или од човјека када се сетимо да је бог алфа и омега, почетак и крај, онда стајемо на прави пут кр- штењем ми стичемо благодат која нас из- води на прави пут а онда ће се врата от- ворити свима онима који куцају,“ ирина додаје: „помоћ је одувек притицала од некуда, а пре свега од бога верујемо у речи господње да он и врапце храни, па како неће и нас нема егзистенцијалног страха, јер се уздамо у бога до сада нам је дао све што нам је требало и надамо се да ће тако бити и надаље“ – имате ли вашу поруку охрабрења по- родицама које избегавају многодетство? александар: „шта човјек једино може, него да се узда у силу и помоћ господа храброст је уздање у бога без превише рачунице и бог ће помоћи то треба да нам буде главна рачуни- ца рађањем се испуњава божија запо- вијест, и онда чему вишак бриге? да бринемо о данашњем дану, а остатак да препустимо господу божија економија је савршена, док је наша често кратко- вида па и слепа“ – да ли познајете још неке многодетне породице и да ли са њима дружите? ирина: „познајемо када могу, радо се дружим са ирином војводић, која је родила једанаесторо деце са њом сам се упознала још у гимназији летујемо заједно у бару ирина је прави пример хришћанке и поседује врлине које су за истинско поштовање“ – да, и ми је добро познајемо то је она ирина, која је у себи, на најбољи начин, удружила марту и марију, на чијем лицу увек сија светлост хришћанске радости, јер са радошћу прихвата божије даро- ве и труди се да их украшава благодат- ном љубављу дародавца то је супруга јереја василија војводића, са њиховом породицом православни мисионар је два пута водио разговор, као истин- ском хришћанском многодетном по- родицом за углед а, уверили смо се, и за вашу породицу се може рећи да сте истинске слуге божије и сарадници на њиви господњој рађањем се испуњава божија заповијест, и онда чему вишак бриге? да бринемо о данашњем дану, а остатак да препустимо господу божија економија је савршена, док је наша често кратковида па и слепа 56 3/2014 многодетне хришћанске породице одећа игумана сергија била је про- ста и груба сам ју је шио за себе, те га због тога многи нису могли препознати и сматрали су га манастир- ским послушником поред његове одеће, сачувани су и свети сасуди и путир из кога се преподобни са братијом при- чешћивао светим тајнама свети сергије је знао да на људе могу утицати поуке, али је исто тако знао да је лични пример најбоља поука и васпи- тач писмом је живео, због чега се тру- дио да свима буде слуга и помоћник, јер ко хоће да буде први, тај свима да служи неодољиво скроман његов живот био је сликовит пример речи неботајног павла: „када имамо храну и одећу, овим да бу- демо задовољни“ њему је врлина била насушна потреба, део његовог бића го- ворио је „духа не гасите, а жарка ревност према богу и ближњем нека буде ваш најубојитији жар“ сваким даном подвизи су га назиђива- ли ка христу, јер је знао да ће врлине које човек у овом животу стекне неминовно ићи пред њим и у будућем једна од њих је и милостиња, која беше омиљена све- том сергију ипак, краљица врлина за игумана била је расуђивање, због чега једна руска пословица каже да је расуђи- вање потребно и у милостињи данашњи изглед саборне, сергијеве, цркве свете тројице је из петнаестог века у њој се свети сергије после свог игуман русије свети сергије радоње ̨ки ȋнаставакȍ њему је врлина била насушна потреба, део његовог бића говорио је „ духа не гасите, а жарка ревност према богу и ближњем нека буде ваш најубојитији жар“ хаџи драган поповић храм свее тројице у серијевом посау мај/јун 2014 57 святая русь представљења често у виђењима јављао братији тако је било и после молитвеног обраћања светог никона радоњешког светом сергију, јер су татари претили да опљачкају и оскрнаве све пред собом у читавој русији игуман сергије са све- тим петром и алексијем јави се никону и рече да ће, „по божијем допуштењу, овај манастир бити разрушен од руке татарског разбојника едитеја, но после тога ће ово место оживети као никада пре и постати велики духовни расадник врлине“ тако и би, а свети никон се по- сле тога врати у манастир 1408 и подиже велелепни камени храм који 1425 беше осликан благородном руком андреја рубљова (уписан у диптих светих 1991) и данила црног у четрнаестом веку стање у целој земљи било је доста несигурно, јер су татари опустошили градове и већи- ну манастира у бици на куликовском пољу (1380) татарски кнез мамај је до ногу потучен ова победа много је зна- чила за државност руске земље, а њу је свети сергије од бога измолио читајући свеноћне царске молитве из давидовог псалтира, када му господ откри како ће победити много надмоћнијег неприја- теља за псалтир свети јован златоу- сти каже да је боље да реке водом усахну, него да се престане са читањем псалама тако ће, због утврђења српске држав- ности свети сава оставити, српском народу заветни, карејски типик, да се сваким даном подвизи су га назиђивали ка христу, јер је знао да ће врлине које човек у овом животу стекне неминовно ићи пред њим и у будућем монах игумана сергија у двобоју са татарским јунаком 58 3/2014 святая русь поред читања других молитава и цео псалтир прочита у току 24 часа и тако је у карејској испосници остало до данас вођен духом светим, игуман се
Свеска: 337 | За Крст часни и Слободу златну
... Фотографија на насловној страни корице: Под заставом часног крста, за слободу златну монтажа: М Марковић Фотографија на другој страни корице: Новоизабрани епископ славонски Г Јован у униформи 63 падобранске бригаде фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Руски спасилачки тимови у Србији 2014 г фото: Архива Вечерњих новости Фотографија на полеђини корице: Газиместан фото: Википедиа СВЕСКА 337, МАЈ / ЈУН 2014 Рeч уредника 1914 и српско-руски крст борбе за слободу златну 2 Светачник Светост као испуњење служења у Цркви 4 Старечник Старац Илија Ноздрин: Господ није сламао вољу ученика, па то не може ниједан духовник 6 Материк Света Великомученица Екатерина 9 Свети Оци тумаче Свето Писмо Да не бисте туговали као они који немају наде 12 Трагом Христовим Етика: потребан, али не и довољан услов спасења 15 У дијалогу са атеизмом Атеизам и богови античке Грчке (I) 20 Тема броја Рат као последица отуђености човека од Бога и ближњег 25 „Фрлај малко `леба!“ 27 Хришћанска Србија у Првом светском рату 31 Цар Николај Други Романов – заштитник српског народа 34 Вера краља Петра I Карађорђевића 36 Мајор Драгутин Гавриловић српски витез из Првог светског рата 40 Идите и научите све народе Православна Црква у Гватемали 44 Многодетне хришћанске породице Породица Никитовић 48 Святая Русь Игуман Русије Свети Сергије Радоњешки 57 Хришћанска етика О настројењу душе 60 Сведочанства Чудо Божије на дан Св Василија Острошког 63 стране МАЈ/ЈУН 2014 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: За Крст часни и Слободу златну мај/јун 2014 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за н
... Фотографија на насловној страни корице: Под заставом часног крста, за слободу златну монтажа: М Марковић Фотографија на другој страни корице: Новоизабрани епископ славонски Г Јован у униформи 63 падобранске бригаде фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Руски спасилачки тимови у Србији 2014 г фото: Архива Вечерњих новости Фотографија на полеђини корице: Газиместан фото: Википедиа СВЕСКА 337, МАЈ / ЈУН 2014 Рeч уредника 1914 и српско-руски крст борбе за слободу златну 2 Светачник Светост као испуњење служења у Цркви 4 Старечник Старац Илија Ноздрин: Господ није сламао вољу ученика, па то не може ниједан духовник 6 Материк Света Великомученица Екатерина 9 Свети Оци тумаче Свето Писмо Да не бисте туговали као они који немају наде 12 Трагом Христовим Етика: потребан, али не и довољан услов спасења 15 У дијалогу са атеизмом Атеизам и богови античке Грчке (I) 20 Тема броја Рат као последица отуђености човека од Бога и ближњег 25 „Фрлај малко `леба!“ 27 Хришћанска Србија у Првом светском рату 31 Цар Николај Други Романов – заштитник српског народа 34 Вера краља Петра I Карађорђевића 36 Мајор Драгутин Гавриловић српски витез из Првог светског рата 40 Идите и научите све народе Православна Црква у Гватемали 44 Многодетне хришћанске породице Породица Никитовић 48 Святая Русь Игуман Русије Свети Сергије Радоњешки 57 Хришћанска етика О настројењу душе 60 Сведочанства Чудо Божије на дан Св Василија Острошког 63 стране МАЈ/ЈУН 2014 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: За Крст часни и Слободу златну мај/јун 2014 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за н
Одреднице:
1. 111243 / ...јер крст јесте израз љубави христове, а сло- бода благо његовог ВАСКРСЕЊА које нашим славним прецима није дало простора да се погорде над својим пораженим непријатељима, знајући да...
1. 111243 / ...јер крст јесте израз љубави христове, а сло- бода благо његовог ВАСКРСЕЊА које нашим славним прецима није дало простора да се погорде над својим пораженим непријатељима, знајући да...
29
Свеска: 338 | Света Тајна покајања и исповести
...проживљавања тајне овога света која се креће од кр- ста доВАСКРСЕЊА 📌 непрекидно суоча-
вање са својим слабостима, пред ли-
цем христовим, тј у исповести пред
свештеником који христа иконизује,
...проживљавања тајне овога света која се креће од кр- ста до
МЕТА инфо: Р:20897 К:160564 Д:89
| Свеска 338 |
Свеска: 338 | Света Тајна покајања и исповести
... и за пето крштење: оно у сузама (покајања), које је напорније“ па на то додаје: „ја признајем да сам човек, живо биће, променљиве и пропадљиве приро- де, и радо прихватам то (крштење) и клањам се дародавцу“ због тога са крштењем наш живот је неодвојив од покајања као личног проживљавања тајне овога света која се креће од кр- ста до васкрсења непрекидно суоча- вање са својим слабостима, пред ли- цем христовим, тј у исповести пред свештеником који христа иконизује, осликава као што је господ и рекао св јерониму у витлејему на питање шта да му принесе као благодарност за неисказиву милост: „своје грехо- ве“, рекао му је господ грехове не као моралне или законске преступе, него као промашаје самог смисла живота овде бивају јасне речи старца соф- ронија: „што је дубље наше покајање, тиме се пред нама откривају дубине нашег бића, раније сакриване од нас самих“ тако, од препознавања таме у нама која рађа тугу ходимо ка том прекрасном обрту, до сазнања да је грех, какав год и колики год био, кап у мору љубави божије то нас испуњава радошћу, а радост слободом коју нам је христос даровао и коју нам нико не може одузети аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду 26 4/2014 покајање – најлепша поезија спасења припадност господу чува се ликом божијим у нама – покајањем, стидом, односом према ближњем, делатном љубављу најтврђи бедем непрегазивости сваког верујућег човека јесте покајање, док не кајати се води човека у душевно исклизнуће и одба- цивање онога што бог од њега очекује бог као апсолутни динамизам добра у свако време очекује покајање греш- ника он брине о човеку, бди над њим јер права љубав само тако и може покајање – оживљујућа сила јеванђељска прича о блудном сину говори о љубави и покајању, о смислу јеванђеља говори о томе да је грех, тај пусти уљез, узрок смрти јер блуд– ни син беше мртав и оживе, а да је по- кајање сила оживљујућа „покајање је свесност својих грехова, свога пада, а грехе скида милост божија“, беседи свети симеон нови богослов хри- сту се прилази покајничком вером јер и христос своју проповед спасења започиње речима: покајте се и веруј- те у јеванђеље пре господа, сетимо се, истим речима то чини свети јован крститељ у јерусалимској пустињи бог као једина апсолутна светлост даје могућност да кроз исповест и по- кајање његова икона – човек, такође засветли ко то човека подстиче на покајање, ко га подстиче да похрли на исповест са радошћу? то су љубав божија и анђели стида и савести који подстичу осећања личног, духовног осиромашења и беде тројични бог најузвишеније пије- дестале небеске красоте чува упра- во за покајнике сетимо се апосто- ла петра, коме очи до краја живота бејаху крваво црвене од плача, јер издаде господа (како тврди црквени писац свети нифонт); или апосто- ла павла, који се стално сећао да је био гонитељ цркве; или покајаног разбојника на велики петак, који ис- поведи веру у царство пре васкрсења христовог; или свете марије маг- далине и марије египатске; светог јакова постника и многих светих који се оденуше светом тајном по- кајања као лекар неба свети јован златоуст нас стога поучава: „греси су ране и болест, а покајање је лек и оздрављење душе“ хаџи драган б поповић тема броја јул/август 2014 27 подвиг покајања припадност господу, вечној прав- ди и истини, чува се ликом бо- жијим у нама – покајањем, стидом, праштањем (не заборавимо шта су последње речи христове на крсту – опрости им оче ), односом према ближњем, делатном љубављу, али и ненадимањем горчинама светских сокова гордости и бесплодних знања која су неупотребљива за спасење христос је бог оних који се кају и спа- ситељ оних који греше, а греси свих грешника мањи су од делића капи милости и љубави христове „сви људи до христа беху мртви у греси- ма својим; и царова смрт од адама до христа“ (еф 2, 1; рм 5, 14), истиче не- ботајни павле, док апо- стол петар у величан- ственој беседи на свету педесетницу поручује: „покајте се, и да се сваки од вас крсти у име ису- са христа за отпуштење грехова“ (дап 2, 38) грех одваја од бога, а у страсти човек тоне постепено, као у живо блато када човек за- падне у искушење, где је грех тако близу са ра- ширеном, шареном и ле- пљивом лепезом избора, човек том избору тре- ба снажно да се одупре молитвом да га господ спаси од привлачне сна- ге искушења од чове- ка, од слободе његове, почиње иницијатива ка покајању, а у том, спа- соносном делу покајања учествује и бог и човек; човек се каје, а бог то по- кајање жели и памти пут ка спасењу постоје људи који својим животом остварују дубоку ноћ греха ипак, ни они не бивају остављени од господа, већ будући стално призивани могу достићи, покајањем и исповешћу, велику светост – пример је свети мојсеј мурин у црк- ви, невести христовој, спасење се задо- бија ако човек приђе покајањем и вером у светој тајни крштења, а „после свога кр- штења, ми и даље грешимо и то сваки дан, зато је господ дао исповест и покајање као ново крштење“, како нам то дивно беседи свети јован лествичник аутор је дугогодишњи водич по светим местима блиског истока и русије 28 4/2014 даром светога духа покајањем настаје ново човечанство настаје нови ,,род достојан покајања“ – хришћански род на тему броја разговарамо са јеро- монахом иларионом ђурицом, духовником при цркви св три- фуна на топчидерском гробљу у београ- ду код оца илариона годинама велики број младих људи долази на исповест и духовни разговор, а међу њима при- мећујемо и неке познате јавне лично- сти његова непосредност, отвореност и вишедеценијског искуство су особине због којих смо га и ми изабрали за раз- говор на тему појакања и исповести zу светом писму новога завета видимо да су људи који су долазили на јордан да их јован крсти исповедали своје грехе међу њима је било оних које је јован оштро прекорио, захтевајући да принесу род достојан покајања који је то род достојан покајања и шта би по вама било истинско покајање и како га достићи? –„помирити се с богом“ (2кор 5, 18–21) суштина је покајања и исповести ис- тинско покајање почетак је спасења које се налази у познању својих грехова и за њих принесено покајање грех је паклени задах труљења, смрад распадања коме робујемо одрећи се тог злог пута, злог друштва, злих нави- ка, греха, а опет и опет пригрлити зау- век покајање исповест није насиље над савешћу, него ослобођење савести од тираније грехова над душом, али и над телом право покајање је звекет око- ва грехова који падају са душе и тела добром исповешћу потом се прелази на темељно убељивање своје греховне сенке, своје таме, свог зла на крају нас свети дух води у дубину душе-тела, те нас ослобађа окова наших преступа то ослобођење не бива без свештеника „даћу вам ново срце, нов дух удахнућу у вас“ (јез 36, 26), стоји у светом писму даром светога духа покајањем настаје ново човечанство настаје нови ,,род достојан покајања“ – хришћански род zкао свештенослужитељ имали сте доста праксе исповедања верника, можете ли нам рећи да ли постоји неко правило како треба приступати овој светој тајни и како се правилно исповедати? – ако бога нисте срели у човеку који се пред, односно, кроз свештеника ис- поведа богу живом, тешко да ћете га ма где наћи љубав је ухо и вид и нос свештеников разговор водио ненад јовановић потребно нам је свенародно покајање тема броја јул/август 2014 29 ми смо свештеници из генерације от- падничке и наш брат покајник је отпад- ник од вере који је много грешио грех му је постао начин живота односно, изгубили смо сваки смисао за осећање греха, за покајање окаменили смо у својим пороцима на начин навике на грех, на порок, пропада цела наша огре- ховљена заједница види се то и по томе што немамо бројно монаштво види се то и у мржњи која често постоји према монасима мржња на монахе је увек мржња на христа за правилно приступање светој тајни исповести, потребна нам је честа лична исповест са покајањем, што нашој по- месној цркви још увек много недостаје у пракси после одласка са овога света преподоб- ног оца јустина н о в о г, ј о в а н а шангајског и николаја ж и ч к о г, те оца т а д е ј а витов- ничког, о с е т и о се вели- ки губи- так они су били ж и в и примери у сваком погледу, па и у по- кајању ко је спасио душу свога брата и своје сестре, спасио је и себе zкоја су по вама најтежа искушења са којима се сусреће верник при исповести и како их превазићи? – најтеже искушење при исповедању долази од сурогата исповести, нарочито психоанализе типа фројда, јунга, адле- ра, индивидуалне психологије и сексу- алних проблема, те и оптерећеношћу похотом тела и очију виктор франкл, мада је живео као јеврејин, је за препо- руку јер пише као хришћанин и успо- ставио је терапију смислом, логосом, логотерапију свештеник пацијенту (покајнику), није занимљив, већ лекар, где је покајник – пацијент верник је за- веден психологијом која га анали- зира, дакле мрзи, пре или касније као што су те бесомучне анализе некорисне, некорисна је и испо- вест без покајања zкако у данашње време треба гледати на црквене каноне који одлучују од светог причешћа, шта је по вама циљ епитимије и како је верник треба прихватити? – савремени верник је млакоња који не може да поднесе мужествене захтеве наше вере са друге стране, ако настојимо на строгим правилима из iv века, испразнићемо свету цркву од верника исповедник мора да се редовно моли за оне које испо- веда: циљ епитимије је да нас поправи и исцели, а не да буде казна о иларион ђурица 30 4/2014 zкоји би по вама био правилан однос између свете тајне причешћа и исповести, да ли је потребно исповедити се непосредно пред причешће или је исповест невезана за ову свету тајну? – света тајна причешћа и света тајна покајања нису нужно повезане при- чешћујемо се увек по благослову духов- ника, а исповедамо када нам је потреб- но, када имамо шта за исповест zзбог чега многи људи не могу или не желе да приступе светој тајни исповести? – исповедају се изразито побожни људи, али и тешки злочинци ко није искрени верник и уз највеће злочине које је починио не иде на исповест, јер му недостаје догматски и психо- лошки темељ за приступање испове- даоници већина „млаких“ верника каже како „не зна шта би исповеди- ла“ ,,нема греха“ ја такве обично упитам: зашто си дошао/ла код мене грешника? а модеран човек често из- миче исповести и ради питања сек- суалности која је у свакој исповести најосетљивија тема zможете ли нам навести неки пример добре исповести? – свети августин хипонски: „хоћу да се подсетим на прошле своје срамоте и путене покварености душе своје, не зато што би их љубио, него да возљу- бим тебе, боже мој из љубави према твојој љубави, чиним то, дозивајући у сећање своје преопаке путеве у горчи- ни меморије, да ми ти постанеш сладак, сласти непреварљива, сласти блажена и сигурна, ти који си раздеране делове мога бића кад сам се од тебе једино- га окренуо и ишчезао у хиљаде праз- новстава наслађивао сам се некада у младости да се наситим пакла осмелих се и подивљах у превртљивим и мрач- ним похотама; нестаде моје лепоте и постадох трулеж у очима твојим, док сам се свиђао себи и желео да се свидим очима људским“ zза крај нашег разговора, реците нам шта је по вама потребно да бисмо се као народ поправили и постали бољи људи? – потребно нам је свенародно по- кајање, које не укључује само народ, већ и нас свештенослужитеље исповест није насиље над савешћу, него ослобођење савести од тираније грехова над душом, али и над телом тема броја јул/август 2014 31 примивши опроштај грехова, одмах их изгонимо не само из живота и дела – већ и из помисли и сећања наших 1 велика власт свештеника у светој тајни исповести свештеницима је дата чудесна (необична, изванредна) власт! „они“, каже св златоуст, „обитавају још на земљи, а допуштено им је да управљају небеским; добили су такву власт, какву бог није дао ни анђелима, ни арханђе- лима, јер није анђелима речено: оно што свежете на земљи, биће свезано на небесима; и оно што разрешите на земљи биће разрешено на небесима иако они који управљају на земљи не- мају само власт да везују тела, већ се ова власт односи и на саму душу и узлази до неба, јер оно што свештеници одређују доле, то бог потврђује горе, и господар се саглашава са мишљењем својих слу- гу“ (о свештенству, iii, 45) 2 у исповести ми треба да увидимо бескрајну благост небеског цара према својим сагрешившим поданицима многи погрешно гледају на исповест као на тешко бреме, а неки је потпу- но избегавају у овој светој тајни ми треба у ствари да видимо бесконачну благост небеског цара према својим сагрешившим поданицима величи- ну ове благости (доброте) ми можемо представити себи кроз следећи пример: замислимо да је човек из низине и си- ромаштва позван на двор моћног вла- дара, и обасипан његовим безбројним доброчинствима и милостима, и за све то узврати своме господару безобзир- ном незахвалношћу, дрзнувши се да му нанесе најгрубљу увреду разгневљени цар је осудио скривив- шег на смртну казну пресуда већ тре- ба да се изврши и преступник очекује своју смрт но, одједном му се јавља посланик од цара и обећава му опро- штај у име владара, ако он испуни само један услов, управо ако призна свој преступ једном од послатих ми- нистара царских, кога још уз то може изабрати сам себи овог министра цар, поврх тога обавезује да никоме не открива поверену му тајну зар овај услов може бити тежак за преступни- ка? замислимо при томе да милосрдни цар за испуњавање такве исповести, поново обећава да прими преступ- ника у своју милост и поврати му сва пређашња достојанства и почасти шта може бити веће од ове царске ми- лости? само је милост цара небескога виша од ње, и то бесконачно виша јер, учинивши грех ми заслужујемо смрт, не саму привремену, него и вечну, а да би се избавили од бесконачних казни, бескрајна благост нам указује на не превод са руског: небојша ћосовић о исповести 32 4/2014 мање лако средство за нас то сред- ство је усрдна исповест пред служи- тељем цркве, која нас опет уводи међу чеда божија 3 треба да се исповедамо тако, као да се исповедамо последњи пут у животу жртва богу је дух скрушен: срце скру- шено и смирено, бог неће одбацити i ево, опет је дан покајања и ис- повести! још једном развијмо пред свезнајућим мрачни свитак наших дела; још једном чујмо од њега праштање за све што смо учинили и вратићемо се оправдани у свој дом! тако је неис- црпно милосрђе господа нашег према нама! његова правда би могла саврше- но одбацити наше садашње покајање: могла би нам рећи да иако ми толико пута приносимо покајање и толико пута примајући опет опроштај, ипак је не престајемо вређати нашим греси- ма, те јој и не приличи више да узалуд милује своје преступне и лукаве слу- ге, већ да крене против њих судом и казном но, ипак се тако не поступа са нама: пред престолом ове правде и сада ми налазимо исту ону милост, исту љубав и свепраштање осећаш ли ти то душо грешна? осећаш ли да си одавно стоструко достојна ада, а теби се опет отворају рај и царство? чувај се да ова милост не би била показана над тобом по- следњи пут! ii да, братијо моја, на земљи нема никога, ко би нам могао са извес- ношћу рећи, да ова исповест није и последња за нас ово би могао учи- нити једино онај, у чијој су десници кључеви ада и смрти (откр 1, 18), и у коме сви ми живимо, крећемо се и је- смо но, он сам да би нас оградио од безбрижности, благоизволео је да нас обавести јеванђељем својим, да како дан и час његовог доласка нама, тако и нашег одласка њему, треба да оста- ну тајна за нас после овога, сваки коме је драго спа- сење душе своје, приносећи сада испо- вест, дужан је да је произнесе тако као да се исповеда последњи пут у животу а како бисмо се ми исповедали, да смо на самртном одру? исповедали бисмо се са најдубљом скрушеношћу духа и потпуном одвратношћу према греху, који би тада изгубио сваку при- влачност за нас; исповедали бисмо се свецело, ништа не скривајући, јер шта би тајили пред смрћу? – исповедали бисмо се са чврстом одлучношћу да не скрећемо више на страну лажи и без- акоња, јер тада би се свом снагом от- крила пред нама неопходност чистог и светог живота за човека онда поступимо тако сада, као што бисмо поступили на самртном одру раскријмо пред свевидећим сву душу и срце, све тајне страсти и гре- ховне жеље нека милосрђе божије угледа све ране и сву трулеж нашег унутрашњег човека; оно ће их виде- ти само ради тога да би их што трај- није исцелило примивши опроштај грехова, одмах их изгонимо не само из живота и дела, – већ и из помис- господ није дао власт опраштања грехова анђелима, већ људима подобнострасним нама, којима су познате све слабости људске природе тема броја јул/август 2014 33 ли и сећања наших: нека они остану уделом непријатеља нашег, који нас је и покренуо на грех и радовао се што смо преступали заповести господње давши обећање пред јеванђељем и кр- стом, да ћемо водити живот чист и до- бар, понављаћемо себи ово обећање и јутром и вечери, у тренуцима радости и жалости, у храму божијем и кући, седећи за трпезом и одмарајући се у постељи, да дело спасења нашег ни- када не би напуштало сећање наше и постало главним делом нашег живота (види проповеди архиепископа хер- сонског инокентија, том 2) iii а ради утврђивања себе у овом неопходном подвигу, ради ограђи- вања себе од нових животних саблаз- ни, од нових напада страсти, понеси- мо са собом са светог аналоја, сећање на смрт, као поуку за живот – јер није тек онако (за бадава – прим прев) рекао премудри: сећај се кончине твоје, и никада нећеш сагрешити (сир 7, 39)! 4 каква треба да буде наша исповест? казуј најприје безакоња твоја, да се оправдаш (ис 43, 26) сада пођимо на исповест код служи- теља цркве ако савршимо исповест нашу како треба, – добићемо опроштај грехова, добићемо оправдање зато је нужно да знамо какву треба да принесе- мо исповест а) наша исповест треба да буде пот– пуна и савршена, то јест да ништа не скрива – од срамних дела до безумне речи, од нечисте помисли до преступне жеље раскријмо пред богом и служитељем његовим сву душу и срце, све тајне страсти и греховне жеље срцевидац је видео сва безакоња наша још онда када су се зачињала у тајним помислима срца нашег свезнајући је био са нама и онда када смо се сакрили од погледа људских и сматрајући себе неприметним, нераз- умно мислили и чинили бестидности мислимо ли да ћемо пред њим сакри- ти наше грехе? сада он стрпљиво оче- фото: wwwvpdsru 34 4/2014 кује, да се ми одвратимо од нечистоте своје; исповедимо пред њим безакоња своја, откријемо и обнажимо ране са- вести своје; но доћи ће дан суда, када ће он сам открити сва срамна дела наша пред читавом скупином (сабором) анђе- ла и људи б) исповест наша треба да буде искре- на и усрдна, не скривајући побуде на без- акоње, које се таје у развраћеном срцу, на љубав према греху, на услађивање срца греховним жељама и осећањима; – не тражећи лажна извињења за своје грехове, а тим више, – не окривљујућа друге, уместо себе ми овде долазимо да лечимо своје ране, а не да их скри- вамо од лекара, – то јест да исповеда- мо своје грехе, а не да осуђујемо друге, да се не бисмо у противном подвргли двострукој и неопростивој осуди суд божији се тиме и разликује од људских судова, што се на њему оправдава онај који више окривљује себе, – очишћује се онај, ко искрено открива своју нечисто- ту и пред ким треба да се извињавамо? да ли пред служитељем олтара? но, он је само сведок наше исповести, и сам је од грешника, који траже оправдање и спасење у једном господу и спаситељу управо ради тога и господ није дао власт опраштања грехова анђелима светим и бестрасним, већ људима подобнострас- ним нама, којима су познате све слабо- сти људске природе, да би они могли састрадавати са нама и надзирати тешку болест душе наше што искреније отво- риш своје срце пред духовним оцем, што усрдније исповедиш свој живот пред њим, тиме ћеш га више подстаћи да са- осећа са тобом и олакша тешку невољу твоје душе, те и умири оно што притиска твоју савест и на крају он (свештеник) ће искреније уздахнути за тебе ка богу: господе, не скрени срце моје у речи лукаве, да смишљам извињење за грехе! в) наша исповест треба да буде сузна, скрушена и смирена дух скрушен је једино угодна жртва богу; срце скрушено и смирено, бог неће одбацити зауставимо се као по- кајани цариник, код црквеног прага и ударајући се у прса своја, завапимо: боже, милостив буди мени грешноме! ах, када бисмо ми могли увидети ону судбину која очекује грешника после гроба; када бисмо ми могли осетити та неизрецива за језик људски, мучења која трпе зле душе, које нису принеле искрено покајање, онда бисмо схва- тили сву снагу речи господњих: бла- жени који плачу сада, јер ће се утеши- ти; тешко вама који се смијете сада, јер ћете заплакати и заридати ми бисмо, тада заплакали плачем неутеш- ним, као што су плакали они, којима је било откривено стање душе, разлуче- не од тела г) наше покајање треба да буде чвр- сто и непромењиво каква је корист од исповедања гре- хова, без намере да се они оставе за- увек? – то јест устајати, да би се пало још дубље? – будити се само ради тога да би се опет погрузили у најтежи и не- пробудни сан? обраћати се богу да би се тако рећи украло праштање и опет га издавати, предајући се његовом не- пријатељу? не значи ли ово – искуша- вати дуготрпљење божије, исмевати свете тајне, газити крв завета хри- стовог, поново распињати господа? не, љубљени, добивши опроштај грехова својих, одмах их изгонимо, не само из живота и делатности којом се бави- мо, него и из самих помисли и сећања својих нека би непрестано биле на нашем уму и језику речи јосифа цело- мудреног: како бих опет могао да гово- рим зло и грешим пред богом? (из књиге епископа тобољског јустина света че- трдесетница, изд 1893 г) из књиге протојереја григорија ђаченка накануне исповеди (изд 1897 г у москви) тема броја јул/август 2014 35 покајање цара стефана душана душан се јавно исповедио, као крунисани српски цар, у свечаној повељи којом проглашава законик велики успеси могу да понесу учеснике и да зато настану нес- поразуми неразумевање даље покреће нежељене догађаје, због којих ће неки људи касније пројавити своје дубоко и искрено покајање тако је у бици на велбужду српска војска однела велику победу, а бугарски цар михаило шишман погинуо (1330) у току боја посебно се истакао пре- столонаследник душан после овог успеха, ратоборна властела је хтела да крене у даља освајања, али је краљ стефан дечански хтео да избегне ново проливање крви закључио је мир са побеђеном бугарском, што је подста- кло немирну властелу да размишља о промени власти односи између оца и сина почели су да се кваре дечански је послао сина у зету, што је душан схва- тио као удаљавање од престола и пре- теће лишавање власти на први знак синовљеве побуне, краљ је са војском дошао под скадар и ушао у синовље- ве дворе дошло је до помирења из- међу родитеља и сина када је ускоро краљ, из најбоље намере, позвао сина да дође и објасни неке поступке, све се променило душан и његови след- беници прибојавати су се да се стари краљ изненада предомислио из стра- ха од казне, организован је преврат, а краљ је изненађен и ухваћен у тврђави петрич раздвојен од жене и деце, де- чански је заточен у тврђаву звечан, где је умро, под неразјашњеним околно- стима (11 новембар 1331) тело све- тог краља је пренето у његову задуж- бину, манастир дечане (1332) јавна исповест у годинама које су уследиле по дола- ску на власт, душан се у повељама за- хваљивао богу и божјим угодницима на помоћи у тешким тренуцима свог живота правдао се да је био примо- ран на побуну и да му је претило про- гонство сматрао је да су оца против њега окренули лоши људи и рђави са- ветници, подстакнути непријатељем сваког добра инсистирао је да су преврат и промена власти били не- минован след догађаја а онда се све променило у повељи за манастир св петра и павла на лиму (око 1343), син је указао поштовање почившем оцу нема више речи осуде, већ се по- миње „нова благодат“ која се догодила др ђорђе вуковић 36 4/2014 над очевим моштима, благодат коју је и сам душан увидео тако се преко- ревање претворило у слављење новог угодника божјег та промена се памти- ла и приповедала душан се још једном јавно испове- дио, сада као крунисани српски цар у свечаној повељи којом проглашава законик (1349), цар душан је казао како је лепо и благочестиво живео са оцем (нежно сећање на блискост са родитељем овде се први пут појављује у једном званичном документу) про- тив њих двојице устали су неприја- тељи које су их напали душан подвла- чи да су се заједно молили за победу и да су заједно постигли успех против непријатеља, а да је он (душан) само припремио војску за борбу на велбу- жду ни после победе, мира није било зажалио је што су неки раздражили оца против њега уместо осуде или правдања, цар је сада туговао за оцем и жалио због сукоба са њим оптерећена савест још је константин михаиловић из островице, чуо за душаново по- кајање о томе је писао у свом знаме- нитом делу турска хроника или јани- чарове успомене (око 1500) побуна против оца оптерећивала је савест младог владара душан је покушао да разреши ово мучно стање и потра- жио је духовне утехе он се обратио св јоаникију ii, тадашњем архиепи- скопу који је миропомазан за првог српског патријарха, затим митропо- литима српске цркве и светогорским монасима, вероватно хиландарцима у константиновом тексту говори се о калуђерима свете горе „реда светог василија“, што је уступак западном читаоцу, који је навикао да монаси припадају неком реду (нпр монаси св бенедикта или бенедиктинци итд) константиново дело је на првом месту било намењено пољском краљу и њего- вом двору, па је писац користио књи- жевне изразе блиске савременицима, а које нису много одступале од ствар- них догађаја писац је вероватно мис- лио на пирг св василија (данас по- знатији као хрусијски пирг) који се налази у манастиру хиландару са хи- ландарским игуманима душан је био изразито близак игуману арсенију је дао да састави и напише једну повељу хиландару, изгледа у част рођења пре- столонаследника св уроша v (1337) остарелог арсенија потражио је први српски цар кад је дошао у свету гору и затражио да му буде духовник изви- нивши се моћном владару због старо- сти, арсеније је одредио свог ученика исаију серског да буде царев духов- ник, што је душан прихватио дру- ги хиландарски игуман, св сава iv изабран је, за душановог живота, за новог српског патријарха, после упо- којења св јоаникија ii цар на коленима владар је затражио да се за њега по- моле и да га посаветују шта би требало да учини од свих је добио исти одго- вор: „не можемо ти други савет дати, већ да се вратиш господу богу“ још су му саветовали да принесе искрене плодове покајања за своје грехе то ће бити захвалније богу и корисније његовој души, него било шта друго да учини „јер господ бог је милостив према онима који га искрено љубе и призивају“ чувши од духовника са- вет, душан је решио да их послуша отишао је у дечане на очев гроб вла- дар је пошао са пратњом у дечане, а кад је дошао до манастира на триста стопа, тада се десило велико чудо ду- шан је пао на колена и тако ишао до очева гроба ту, крај моштију запла- тема броја 36 4/2014 јул/август 2014 37 над очевим моштима, благодат коју је и сам душан увидео тако се преко- ревање претворило у слављење новог угодника божјег та промена се памти- ла и приповедала душан се још једном јавно испове- дио, сада као крунисани српски цар у свечаној повељи којом проглашава законик (1349), цар душан је казао како је лепо и благочестиво живео са оцем (нежно сећање на блискост са родитељем овде се први пут појављује у једном званичном документу) про- тив њих двојице устали су неприја- тељи које су их напали душан подвла- чи да су се заједно молили за победу и да су заједно постигли успех против непријатеља, а да је он (душан) само припремио војску за борбу на велбу- жду ни после победе, мира није било зажалио је што су неки раздражили оца против њега уместо осуде или правдања, цар је сада туговао за оцем и жалио због сукоба са њим оптерећена савест још је константин михаиловић из островице, чуо за душаново по- кајање о томе је писао у свом знаме- нитом делу турска хроника или јани- чарове успомене (око 1500) побуна против оца оптерећивала је савест младог владара душан је покушао да разреши ово мучно стање и потра- жио је духовне утехе он се обратио св јоаникију ii, тадашњем архиепи- скопу који је миропомазан за првог српског патријарха, затим митропо- литима српске цркве и светогорским монасима, вероватно хиландарцима у константиновом тексту говори се о калуђерима свете горе „реда светог василија“, што је уступак западном читаоцу, који је навикао да монаси припадају неком реду (нпр монаси св бенедикта или бенедиктинци итд) константиново дело је на првом месту било намењено пољском краљу и њего- вом двору, па је писац користио књи- жевне изразе блиске савременицима, а које нису много одступале од ствар- них догађаја писац је вероватно мис- лио на пирг св василија (данас по- знатији као хрусијски пирг) који се налази у манастиру хиландару са хи- ландарским игуманима душан је био изразито близак игуману арсенију је дао да састави и напише једну повељу хиландару, изгледа у част рођења пре- столонаследника св уроша v (1337) остарелог арсенија потражио је први српски цар кад је дошао у свету гору и затражио да му буде духовник изви- нивши се моћном владару због старо- сти, арсеније је одредио свог ученика исаију серског да буде царев духов- ник, што је душан прихватио дру- ги хиландарски игуман, св сава iv изабран је, за душановог живота, за новог српског патријарха, после упо- којења св јоаникија ii цар на коленима владар је затражио да се за њега по- моле и да га посаветују шта би требало да учини од свих је добио исти одго- вор: „не можемо ти други савет дати, већ да се вратиш господу богу“ још су му саветовали да принесе искрене плодове покајања за своје грехе то ће бити захвалније богу и корисније његовој души, него било шта друго да учини „јер господ бог је милостив према онима који га искрено љубе и призивају“ чувши од духовника са- вет, душан је решио да их послуша отишао је у дечане на очев гроб вла- дар је пошао са пратњом у дечане, а кад је дошао до манастира на триста стопа, тада се десило велико чудо ду- шан је пао на колена и тако ишао до очева гроба ту, крај моштију запла- као је и завапио: „опрости ми, мили мој господару и оче“ горко је плакао и искрено се кајао, као син који се издалека, из туђе земље, вратио оцу када се душан онесвестио, племићи су подигли га и извели напоље видев- ши владар у таквом стање, властела се уплашила подигли су га и извели на- поље „и не дадоше му више да долази тамо“ (константин јаничар) али, ду- шан се није предавао наредио је да се направи крст крај пута, на месту ода- кле је кренуо на коленима до моштију после покајања, казивао је констан- тин у свом делу, душан је саградио тридесет манастира, великих и ма- лих „и увек је живео у великој по- божности, делећи милостињу“ крста покајања у дечанима више нема, али се зна да је да је константин јаничар поуздан што се тиче помена споменика он први од старих српских писаца помиње мраморни стуб на косову пољу, постављен на месту хватања св кнеза лазара, као и постојање муратовог турбета познат је и душа- нов обичај да подиже крстове како би обележио неки значајан догађај у свом животу цар је подигао: је- дан крст у хиландару, на путу од пристаништа до мана- стира, и још један крст на врху атоса, на који је из- лазио јашући на коњу тако се може веровати да је овај душанов крст постајао на- домак дечана као видљив знак ис- креног покајања к о н с т а н т и н јаничар је напи- сао своје дело у жељи да упозна тадашњи свет са оним што се десило у српској царевини после штампања, у време св патријарха макарија соко- ловића, константиново дело је поста- ло познато на поучним примерима из овог дела генерације су могле да се уче како се исправљају грешке у животу и какву благодат са собом носи право покајање цар стефан урош iv душан, фреска настала половином 14 века (манастир лесново, македонија) 38 4/2014 питање из наслова текста преноси- мо из пригодног текста свеште- ника матеје матејића, својевре- мено написаног уочи почетка божићног поста када смо ово питање прочитали неким нашим пријатељима који живе хришћанским животом, њихова реак- ција је изгледала отприлике овако: „аух ово питање погађа у центар“, уз стег- нути осмех који је требало да покрије зебњу и нелагодност заиста, прва ре- акција на овако постављено питање из- азива нелагодност од могуће „огољено- сти“ и скидања маске са праве природе наше личности питање из наслова повлачи за собом и друга питања: може ли човек имати реалну и тачну слику о себи? шта зна- чи знати о себи „какав сам стварно“? да ли то „стварно“ подразумева тамну и (још увек) огреховљену страну наше личности? да ли се оно односи на потис- нуте, најчешће морално неприхватљиве жеље и мотиве или се односи на карак- терне особине, пре свега оне лоше? хајде да размотримо шта могу да значе одго- вори „да“ и „не“, јер се оба одговора могу тумачити и у позитивном и у негатив- ном контексту свест о паду ако кажемо – „да, застидео бих се“, у позитивном контексту то може значи- ти да смо свесни палoсти своје приро- де и својих слабости и страсних скло- ности то би значило да имамо реалан увид у тамну страну своје личности, да имамо развијену самосвест и само- критичност а то због чега се стиди- мо заправо је последица пале људске природе јер „нема човека да живи, а да не греши“ и „ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1јн 1, 8) било би то покајничко – „стидим се“, али као резултат борбе против греха, са којим се стално бо- римо, али никако да се изборимо до краја највећи светитељи су себе сма- трали, искрено и истински, за највеће грешнике зашто? зато што су изобил- ном силом духа светог откривали и упознавали дубину огреховљености природе, да би то стање трудом и под- вигом, уз божију помоћ, мењали да ли бих се застидео да други знају какав сам стварно? може ли човек имати реалну и тачну слику о себи? шта значи знати о себи „какав сам стварно“? виктор вицановић тема броја јул/август 2014 39 лице као маска исти одговор у негативном контексту може имати следећи смисао: да, засти- део бих се, зато што свесно или несвесно прикривам своју грешност од других и од себе: дволичан сам, лицемер, „окре- чени гроб“ моја личност је само маска (persona = маска) иза које се крије моја тамна страна у крајњој консеквенци то може да значи да човек не само да при- крива своју грешност, већ и да ништа зна- чајно не чини да би је изменио, контро- лисао и обуздао такав човек заиста има прави разлог због чега би се постидео суд човеков и суд божији ако, пак, кажемо – „не, не бих се засти- део“, у позитивном контексту то може значити да нам је мирна савест или да бар немамо великих грехова због којих би се (много) стидели али одсуство већих грехова не мора значити да је до- стигнут пуни спокој „јер ја не осећам ништа на својој савести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте го- спод“(1 кор 4,4) поука је јасна: из зе- маљске и људске перспективе греси могу изгледати много мањи него из духовне и небеске када кажемо: „не, не бих се застидео“ ово треба имати на уму једно је суд човеков, а друго је суд божији из житија светих сазнајемо о подвижници- ма и врлинским људима који су били уз- нети на небо да би доживели непосред- но искуство раја и пакла, а затим су били враћени у земаљски живот како би у страху божијем, молчанију и још дубљем покајању провели његов остатак то је порука да и највећи праведници када из- ађу на небески суд могу доживети стид и срам због ситних, неискајаних или неис- повеђених грехова умртвљеност грехом с друге стране, одговор – „не, не бих се застидео“ у негативном контексту зна- чио би одсуство самокритичности, од- носно да човек нема реалну и објективну слику о себи у крајњој линији то може бити особа психопатског типа (особа са дубоким карактерним поремећајем) или лицемерни лажљивац спаљене савести (1тим 4, 2) разлика између овог типа одговора и „да“ у негативном контек- сту је у томе што овде изостаје истинска или било каква свест о својој грешности (морална отупелост), док код „да“ у не- гативном контексту она постоји, али се вешто и лицемерно прикрива од других грех и покајање ако брижљивије пратите и анализи- рате ток ваших мисли, док покушавате да дате одговор на питање постављено у наслову, можда ћете приметити да се на одређени начин и у одређеном степену у вама појављују сва четири типа одговора истовремено смо и искрени покајници, али и (стрепимо да) понешто кријемо; истовремено имамо мирну савест, али је понекад ућуткујемо или игноришемо да нас не би стално оптерећивала вред- ност питања из наслова текста је управо у томе што нас подстиче на искренија и дубља лична преиспитивања аутор је психолог у деветој београдској гимназији на више места у чувеном збор- нику житија краљева и архие- пископа српских, свети српски архиепископ јаков прославља се због својих богоугодних дела преподобни је био „управљач сваког законског пре- дања“, који се угледао на своје непосред- не претходнике, од којих данас као свете прослављамо: саву i, арсенија, саву ii и јевстатија i свети јаков (1286–1292) се трудио на очувању црквених устава и давању личног примера, сећајући се страшног судије који ће доћи и дати свима по заслугама светитељ је био кти- тор више храмова, по речима даниловог настављача, „у области државе велике архиепископије“, изграђених у мирним временима, пре шишмановог напада његова ктиторска активност је била ве- зана за жичку област и, вероватно, жичке метохе од обимног ктиторског рада, да- нас је првенствено познат његов труд око изградње испоснице у котрулици, како је то забележио свети данило пећки белешке преписивача на маргинама рукописа говоре да се архиепископ ја- ков старао да манастире снабде драго- ценим рукописима тако је писар драго- ман, по жељи јакова, преписао поучење јеванђељско од константина презвите- ра (ix век) за манастир студеницу по- менути константин био је, колико се зна, савременик светих петочислени- ка (климента, наума, саве, анђелара и горазда), писац прве словенске кратке историјске хронике (историкија) и ори- гиналних стихова, које је један словен први написао ћирилицом и сав тај труд био је „да божији плод узрасте више“ (по речима самог константина) слич- но презвитеру, и јаков је био неуморни трудбеник на њиви господњој, бринући се о очувању вере (ср јуд 1, 3) потреб- но је истаћи јаковљеву бригу за монахе и развој монашке духовности једном при- ликом у србију су дошла два монаха „од грчких (византијских) страна“, позната по свом подвигу они су примљени код јакова, којем су се обратили са молбом: „молимо твоју светињу да даш нама јед- но место за засебно пребивање, као што раније навикосмо јер не можемо живе- ти у збору са братијом“ јаков је уважио њихову жељу за отшелничким начином живота и за место њиховог подвига ода- брао котрулицу, пештеру у камену, близу реке бистрице и пећког манастира све- тих апостола по заповести архипасти- ра, пећина је зазидана и припремљена труд светог српског архиепископа јакова преподобни је био „управљач сваког законског предања“, који се угледао на своје непосредне претходнике др ђорђе вуковић 40 4/2014 светли ликови историје спц за обитавање монаха, а јаков је одредио да се монаси хране у пећком манасти- ру „и у време свакога празника сила- зили су у збор братије, и ту су они жи- вели много година у великом подвигу“ (свети данило пећки) вредни архиепископ се бринуо и о светим моштима када је у жичи дошло до исцељења болесног човека на гробу светог јевстатија i, о свему су обавеш- тени архиепископ јаков и сабор након јављања анђела у сну еклисијарху мана- стира жиче, обавештен је и краљ милу- тин краљ се одмах посаветовао о овом чуду са архиепископом јаковом и одлу- чено је да се отвори гроб нађене су це- локупне мошти, које су свечано пренете у кивот (између 1288–1290) тада је све- титељ званично канонизован ускоро је избио рат, чији је неповољни ток угро- зио и манастир жичу, тадашње архиепи- скопско седиште тада је јаков одлучио да пренесе свете мошти јевстатија i у пећки манастир тај чин преноса светих моштију, сматрају неки историчари, оз- начава годину коначног пресељења ар- хиепископске столице у пећ (око 1291) мошти су свечано положене у пећки манастир, где леже и до овога дана, чу- вајући манастир и „сијајући као много- светли свећњак свима и на векове не ћутећи славе оца који нема почетка“ јул/август 2014 41 архиепископ данило са моделом цркве пресвете богородице и својим заштитником св пророком данилом, фреска из пећке патријаршије напредовање трупа видинског кне- за шишмана убрзо је угрозило и пећки манастир непријатељска војска је про- дрла у жупу хвосно до места ждрело, код руговске клисуре и покушала да заузме пећ „те ноћи, када су (војници) стајали близу тог места званог ждрело, молитвама светих угодника симеона и саве и архијереја христова арсенија, који ту лежи у дому апостола, јави им бог велико знамење страха“, тако „да су видели велики огњени стуб где сила- зи са неба, од кога су излазиле пламене луче и са јарошћу паљаху њихова лица, и огњени људи са оружјем у рукама и са великом жестином гоњаху их, секући њихове пукове и тако видевши овај њи- хов зломислени вођ (шишман) овакво знамење, поче бежати, гоњен гневом господњим, са мало војске у своју државу “ (свети данило пећки) свети архиепископ јаков се помиње и у знаменитом пљеваљском требнику (око 1290) у требнику се желе „многаја љета“ архиепископу јакову, краљу ми- лутину и најближим члановима краљеве породице поред тога, жели се „вечнаја памјат“ претходним владарима, међу којима се помиње монах јован, тј бив- ши краљ стефан радослав, са супругом аном и децом не тако давни пример помирења два брата (радослава и вла- дислава), требало је да подсети браћу – драгутина, који је одступио од престола и милутина, који је примио власт од брата драгутина, да чувају непомуће- не братске односе и да заједничким снагама уређују стање у држави на до- бробит народа у требнику се још жели „многаја љета“ архијерејима српске цркве (из зетске, рашке, хвостанске, будимљанске, хумске, призренске, то- пличке, ибарске, липљанске, дабарске и моравичке епископије) и „вечнаја памјат“ његовим претходницима како се помињу скоро сви епископи, овим требником се наглашавају слога и једин- ство српске цркве, под руководством јакова, у љубави према христу после много труда на њиви господњој, архиепископ јаков се упокојио 1292 го- дине, на дан када српска црква празнује његов свети спомен (3/16 фебруара) белешке преписивача на маргинама рукописа говоре да се архиепископ јаков старао да манастире снабде драгоценим рукописима 42 4/2014 светли ликови историје спц пећка патријаршија у овом броју православног мисионара у рубрици „многодетне хришћан- ске породице“ говоримо о поро- дици вућић она (за сада) има четворо деце, што би у данашње време (када се у српским породицама у просеку рађа је- два двоје деце) могло да се посматра као почетни ниво многодетства када би сви срби радили на томе да, колико до њих стоји, имају бар четворо деце, онда би наша земља била на добром путу да ре- ши проблем беле куге а како нам вући- ћи кажу, моле се богу да добију још бла- гословених дарова-принова радоња вућић (37), родом никшића- нин, старији водник, у униформи војске србије служи свом народу 18 година, али пре свега служи богу као храбри христов војник, додуше са нешто мањим стажом, али са истом ревношћу завршио је сред- њу машинску школу у никшићу и војну школу у београду за артиљеријско-ра- кетне јединице противваздушне одбра- не са супругом драганом (38), која је завршила средњу хемијску, а потиче из старе жарковачке породице ђорђевић, има, како сам каже, четири божија дара: божидара (9), филипа (7) и близанце со- фију и симеона (5) у браку су 14 година живе у београдском насељу жарково помаже бог, вућићи! примате ли ми- сионар у госте? – како да не? добро дошли! таквим чу- веним гостима би се свако обрадовао! чули смо за домаћина да је војник и ап- солвент на студијама богословских нау- ка шта је утицало да крене тим путем? како се слажу војска и богословија? радоња: – сада се слажу божији про- мисао али, раније је било незамисливо био сам други разред машинске шко- ле кад сам чуо од једног другара за по- јам „крсна слава“ питао сам свога оца и рекао ми је да је имамо – св ђорђе, и послао ме да о томе питам бабу, његову мајку баба је једина постила, ишла по- времено у цркву, причешћивала се она ме је научила да се крстим отац је једино имао обичај прије сваког посла да каже: „помози, боже, мени нејакоме!“ а мајка ми је из партизанске породице на нама се обистинила народна мудрост: без не- воље нема богомоље у ствари, све је то божији промисао, који приводи човјека покајању и усмјерава ка спасењу прва велика невоља, бомбардовање београда и цијеле србије 1999, промијенила је на- ше животе: доживио сам велику љубав, породица вућић први порођај за нас је био прва велика радост јер смо прво дијете добили тек у петој години брака радмила грујић јул/август 2014 43 многодетне хришћанске породице а мајка је прва пошла божијим путем и крстила се у никшићу запалио сам сво- ју прву свијећу у цркви посвећеној на- шем крсном заштитнику, св георгију, на бановом брду; први пут сам отишао на острог, са драганом, и то некрштен – а рођен сам надомак њега то је допринело да се у својој 23 години крстим са браћом у никшићу, уочи св василија у јуну те исте године вјенчао сам се са драганом у жарковачкој цркви вазнесења господ- њег моја сестра се крстила 2001 године као благослов и вјенчани поклон, моја мајка донијела нам је икону пресвете бо- городице тројеручице и икону св васи- лија острошког како сам стигао до богословског фа- култета? трагао сам и читао свашта, па су ми дошле у руке и неке књиге о масо- нима ту спомињу даново кољено, па от- кривење јованово причао сам о томе са колегом, а он ме пита: „јеси ли читао но- ви завет?“ кажем: „нијесам“ а он: „јеси ли ти србин“? кажем: „јесам“ „не, ни- си србин није србин ако није прочитао нови завет“ и да ми га да прочитам то је за мене било откривење божије дожи- вљавао сам га као да се тиче мене лич- но први пост који сам цио постио био је васкршњи 2003 године, али исповијест је за мене била нешто страшно исповје- дио сам се код оца бранка митровића и он ми је много помогао савјетом да про- читам житије св серафима саровског ускоро смо се исповиједали у манастиру сланци, код блаженопочившег о ава- кума придобио нас је осмијехом и улио нам повјерење од тада нам је он постао духовник почео сам да размишљам и о упису на богословски факултет питао сам га за савјет, није ми дао јасан одго- вор, али је зато наш прота милорад си- мић кад нам је светио водицу (увијек се некако подеси да нисам тада присутан) три пута заредом остављао поруку за мене да упишем факултет опет одем о авакуму и то му кажем, а он ме погледа некако озарено и рече: „нека бог благо- слови, па ћемо заједно студирати!“ та- ко сам се уписао 2006 на православни богословски факултет и кад год сам на студијама био у неком шкрипцу, уви- јек бих се сјетио његовог лица као да ми говори: „само настави даље“ и стигао сам до апсолвента драгана: – радоња је први пришао цркви, некако одједан- пут иначе, ја сам крштена са 40 дана у жаркову у мени је нека вера увек била присутна, јер сам одлазила у цркву, али све је то било нејасно док нас све радоња није покренуо да ли би радоња желео да буде све- штеник? питали смо за вас вашег паро- хијског свештеника, проту милорада симића, из цркве светог вазнесења го- сподњег, и ево шта нам је рекао: „то су млади и честити људи, увек су присутни на литургији и на бденију радоња студи- ра на богословском факултету, а ради у војсци нека се потруди и заврши га, а ја ћу му дати препоруку да га рукоположе многодетство је нешто најлепше што ми је господ подарио не може се описати кад су сви на окупу, то је испуњење моје душе нема лоших страна, и када наиђу брзо нестану, само кад погледаш на своју децу, кажеш: слава ти и хвала, боже, на деци овој! и све муке нестају 44 4/2014 многодетне хришћанске породице за свештеника у војсци, јер сматрам да је достојан да служи божијем олтару, али и да остане у војсци јер и за једно и за друго је потребна храброст, а он је има“ – то нам је драго чути да, молитве оца милорада су ме и уписале на бого- словски факултет прошлог августа је заживјела свештеничка служба у војсци, за сада има осам свештеника, а потреба је велика ето, волио бих, ако бог да, и ако буде воља божија али, потребан је и велики труд да ли потичете из многодетних породица? – ја сам најстарији од четворо дјеце мојих родитеља – три сина и кћер сви живе у никшићу деда по оцу имао је де- веторо дјеце, а двоје је умрло као дјеца, а од ове двојице један се звао божидар, па ми је драго што то име носи наш син драгана има само сестру отац јој је из жаркова, а мајка са космаја драганин прадеда и прабаба, по оцу, народили су 21, али се одржало само 9-оро дјеце где сте се упознали? драгана: – упознали смо се код моје тетке верице али, то ће вам раша боље испричати радоња: – како смо се упо- знали, опет божији промисао?! ја сам са два другара 1998 нашао стан код ње- не тетке, овдје у комшилуку допао сам се њеној тетки и она ми је рекла да ће ме упознати са једном добром дјевојком то ме је страшно увриједило она да ми на- ђе дјевојку као да сам ја неспособан?! и одмах сам јој рекао: „нећу“ годину дана сам избјегавао сваки разговор о томе, он- да сам нашао стан у студентском дому, и скоро пред селидбу, сврати драгана код тетке, а тетка ме зовне: „драшко, дођи“! к’о да ме је простријелила е, знао сам за- што тако смо се упознали мени је само јул/август 2014 45 селидба била у глави, и задње вече кад сам дошао по ствари и да се поздравим са тетком, драгана позове тетку телефо- ном, а ја подигнем слушалицу и, ето, готово за пар дана је почело бомбардо- вање стално смо се зивкали и бринули једно о другом бомбардовање – невоља која нас је зближила ко је одабрао имена за децу? – кад се божидар родио, однио сам оцу авакуму неколико имена да он иза- бере, а он је рекао: „само родитељи да- ју имена како се ви сложите, нека је благословено!“ да ли је сваки порођај био исти? је ли било страха од порођаја? драгана: – прва два порођаја су била болна, али и брза и радост је одмах сме- нила муку трећи је био нешто посебно брз, безболан, нешто чега се увек баш радосно сећам, а још су били близанци, тешки по 3,7 кг страх је просто нешто саставно, нешто са чиме долазиш на по- рођај, а потом немаш времена за страх радоња: – њен први порођај за нас је био прва велика радост, јер смо прво дијете добили тек у петој години брака оно што тада нијесмо знали то је да су дјеца буквално дар божији, да бог о томе про- мишља, а не резултат наших напора нај- теже нам је падало што је драгана имала спонтани побачај и није могла да изнесе трудноћу, па се прије рођења божидара наш живот одвијао у знаку великог пет- ка, а кад се он родио радост је била нео- писива, али и захвалност богу и прије филипа имала је још један спонтани, а прошле године је имала, чини ми се нај- тежи, потпуно је била малаксала морам посебно рећи нешто о њеном благосло- веном стању њено лице! била је у поод- маклој трудноћи са божидаром кад нам је у посјету дошао њен брат од стрица, иначе сниматељ замолио сам га да нас 46 4/2014 многодетне хришћанске породице заједно слика испод трешње, да запам- тим то њено лице то је благодат материн- ства, која је мени била видљива, а трајала је више мјесеци и после порођаја, а такође и са осталом дјецом једна побожна бака ми је рекла: „пре него што ће жена да за- трудни, 40 дана анђео господњи пребива са њом да је припреми за благословено стање“ заиста је то благословено стање, јер жена ствара са богом али бог даје кад хоће, а ми смо ту само да кажемо „да“ да ли сте помишљали на вантелесну оплодњу? – нијесмо помишљали ништа на силу неко би могао да ми приговори: „лако ти је причати кад имаш дјецу“ али, и сами смо прошли кроз то, и знамо колико смо их жељели упорно сам тражио одговоре у књигама светих отаца и вјерујем баш онако како каже старац пајсије светого- рац у књизи породични живот, да господ прекида трудноћу кад види да неће бити добро за вантелесну оплодњу старац ка- же да није благословена радња, да се треба предати божијој вољи јер су дјеца његов дар, а да је све остало рад по својој памети мимо благослова божијег, а томе је награ- да невоља каже да многим људима бог не даје дјецу како би они, завољевши сву дје- цу овога свијета као своју сопствену, по- могли њиховом духовном препороду, или усвојили неко сироче за абортусе каже да ће то плаћати њихова дјеца болестима и невољама, а што је најстрашније, то је убијање некрштене дјеце која, због роди- тељског гријеха, пате на оном свијету за вантелесну оплодњу жену прво кљукају хормонима, а онда од оплођених 5–6 ем- бриона, по жељи оставе 1–2, а остали су „отпад“, тј најскупљи генетски матери- јал који служи за научна истраживања ужас! а чим дође до оплодње јајне ћелије, тада бог благосиља живот и тада поста- је човјек! знамо људе који су вантелесно добили дијете, а следеће године жена му је нормално затрудњела одличне поуке даје и књига свештеника илије шугајева једном за цео живот, у којој он упозорава да је употреба контрацептивних средста- ва двоструко убиство: спречавањем за- чећа здрава жена доводи свој организам у стање болести и растројства да у њему више не може да се зачне дијете, а и ако се зачне биће психо-физички болесно за спирале и хормонске контрацептиве каже да су равни абортусу, најстрашнијем гри- јеху против воље божије и најнемоћнијег створења драгана додаје: – то је мало- верје људи који нису јаки у вери ослањају се само на лекаре неки су већ школарци? како уче? чиме се додатно баве? драгана: – божидар је завршио други разред ош „љуба ненадовић“ одличним успехом није му баш лако ишло учење, јер му увек треба неки ветар у леђа фи- лип на јесен започиње своје школско пу- тешествије и већ показује знаке да ће би- ти бољи ђак близанци иду у вртић рат са виртуелном стварношћу водимо сваки дан, и изналазимо разне начине да не буду исфрустрирани, нудећи им разне замене слава богу, да се појављује све више пра- вославних цртаћа радоња: – мишљења сам да је много боље да дјеца не гледају тв, интернет, уопште да не користе екран, јер то, у најблажем облику, успорава ства- ралачко развијање мишљења, умног кре- ирања свијета у нама и око нас примате ли редовну помоћ од државе, од школе (уџбеници, ужина)? можете ли плаћати комуналне дажбине? драгана: – примамо само дечији дода- так не можемо редовно да плаћамо ко- муналије добијамо помоћ у стварима од кумова и родбине шта је најважније у хришћанском жи- воту? сматрате ли ваш брак правим хришћанским, онако како митрополит амфилохије (радовић) тумачи старо- словенску реч супруг, супруга: „бити са неким упрегнут у јарам љубави, жртве, служења“ слажете ли се са св силуаном атонским који каже: „кад људи имају у јул/август 2014 47 себи страх божији, тихо је и слатко жи- вети на земљи“ – ето, и да научимо свој српски језик! али, човек се никад не удубљује у значе- ње речи да, баш значи бити упрегнут а ово што каже св силуан најпре важи за породични живот много је лакше и јед- ноставније када је многодетна породица у вери, што подразумева страх божији, јер се многе ствари лакше превазиђу такође је важно што се руководимо по духовним саветима нашег духовника радоња дода- је: – није да нема и нервозе, а и свађе, али све се то брзо стиша, и без обзира да ли нашли рјешење или не опет не напуштамо јарам већ гурамо даље, знајући вјером да тамо гдје наш поглед запире има и даље у чему се огледа делатна љубав у по- родици? мож
... и за пето крштење: оно у сузама (покајања), које је напорније“ па на то додаје: „ја признајем да сам човек, живо биће, променљиве и пропадљиве приро- де, и радо прихватам то (крштење) и клањам се дародавцу“ због тога са крштењем наш живот је неодвојив од покајања као личног проживљавања тајне овога света која се креће од кр- ста до васкрсења непрекидно суоча- вање са својим слабостима, пред ли- цем христовим, тј у исповести пред свештеником који христа иконизује, осликава као што је господ и рекао св јерониму у витлејему на питање шта да му принесе као благодарност за неисказиву милост: „своје грехо- ве“, рекао му је господ грехове не као моралне или законске преступе, него као промашаје самог смисла живота овде бивају јасне речи старца соф- ронија: „што је дубље наше покајање, тиме се пред нама откривају дубине нашег бића, раније сакриване од нас самих“ тако, од препознавања таме у нама која рађа тугу ходимо ка том прекрасном обрту, до сазнања да је грех, какав год и колики год био, кап у мору љубави божије то нас испуњава радошћу, а радост слободом коју нам је христос даровао и коју нам нико не може одузети аутор је предавач верске наставе у петој економској школи у београду 26 4/2014 покајање – најлепша поезија спасења припадност господу чува се ликом божијим у нама – покајањем, стидом, односом према ближњем, делатном љубављу најтврђи бедем непрегазивости сваког верујућег човека јесте покајање, док не кајати се води човека у душевно исклизнуће и одба- цивање онога што бог од њега очекује бог као апсолутни динамизам добра у свако време очекује покајање греш- ника он брине о човеку, бди над њим јер права љубав само тако и може покајање – оживљујућа сила јеванђељска прича о блудном сину говори о љубави и покајању, о смислу јеванђеља говори о томе да је грех, тај пусти уљез, узрок смрти јер блуд– ни син беше мртав и оживе, а да је по- кајање сила оживљујућа „покајање је свесност својих грехова, свога пада, а грехе скида милост божија“, беседи свети симеон нови богослов хри- сту се прилази покајничком вером јер и христос своју проповед спасења започиње речима: покајте се и веруј- те у јеванђеље пре господа, сетимо се, истим речима то чини свети јован крститељ у јерусалимској пустињи бог као једина апсолутна светлост даје могућност да кроз исповест и по- кајање његова икона – човек, такође засветли ко то човека подстиче на покајање, ко га подстиче да похрли на исповест са радошћу? то су љубав божија и анђели стида и савести који подстичу осећања личног, духовног осиромашења и беде тројични бог најузвишеније пије- дестале небеске красоте чува упра- во за покајнике сетимо се апосто- ла петра, коме очи до краја живота бејаху крваво црвене од плача, јер издаде господа (како тврди црквени писац свети нифонт); или апосто- ла павла, који се стално сећао да је био гонитељ цркве; или покајаног разбојника на велики петак, који ис- поведи веру у царство пре васкрсења христовог; или свете марије маг- далине и марије египатске; светог јакова постника и многих светих који се оденуше светом тајном по- кајања као лекар неба свети јован златоуст нас стога поучава: „греси су ране и болест, а покајање је лек и оздрављење душе“ хаџи драган б поповић тема броја јул/август 2014 27 подвиг покајања припадност господу, вечној прав- ди и истини, чува се ликом бо- жијим у нама – покајањем, стидом, праштањем (не заборавимо шта су последње речи христове на крсту – опрости им оче ), односом према ближњем, делатном љубављу, али и ненадимањем горчинама светских сокова гордости и бесплодних знања која су неупотребљива за спасење христос је бог оних који се кају и спа- ситељ оних који греше, а греси свих грешника мањи су од делића капи милости и љубави христове „сви људи до христа беху мртви у греси- ма својим; и царова смрт од адама до христа“ (еф 2, 1; рм 5, 14), истиче не- ботајни павле, док апо- стол петар у величан- ственој беседи на свету педесетницу поручује: „покајте се, и да се сваки од вас крсти у име ису- са христа за отпуштење грехова“ (дап 2, 38) грех одваја од бога, а у страсти човек тоне постепено, као у живо блато када човек за- падне у искушење, где је грех тако близу са ра- ширеном, шареном и ле- пљивом лепезом избора, човек том избору тре- ба снажно да се одупре молитвом да га господ спаси од привлачне сна- ге искушења од чове- ка, од слободе његове, почиње иницијатива ка покајању, а у том, спа- соносном делу покајања учествује и бог и човек; човек се каје, а бог то по- кајање жели и памти пут ка спасењу постоје људи који својим животом остварују дубоку ноћ греха ипак, ни они не бивају остављени од господа, већ будући стално призивани могу достићи, покајањем и исповешћу, велику светост – пример је свети мојсеј мурин у црк- ви, невести христовој, спасење се задо- бија ако човек приђе покајањем и вером у светој тајни крштења, а „после свога кр- штења, ми и даље грешимо и то сваки дан, зато је господ дао исповест и покајање као ново крштење“, како нам то дивно беседи свети јован лествичник аутор је дугогодишњи водич по светим местима блиског истока и русије 28 4/2014 даром светога духа покајањем настаје ново човечанство настаје нови ,,род достојан покајања“ – хришћански род на тему броја разговарамо са јеро- монахом иларионом ђурицом, духовником при цркви св три- фуна на топчидерском гробљу у београ- ду код оца илариона годинама велики број младих људи долази на исповест и духовни разговор, а међу њима при- мећујемо и неке познате јавне лично- сти његова непосредност, отвореност и вишедеценијског искуство су особине због којих смо га и ми изабрали за раз- говор на тему појакања и исповести zу светом писму новога завета видимо да су људи који су долазили на јордан да их јован крсти исповедали своје грехе међу њима је било оних које је јован оштро прекорио, захтевајући да принесу род достојан покајања који је то род достојан покајања и шта би по вама било истинско покајање и како га достићи? –„помирити се с богом“ (2кор 5, 18–21) суштина је покајања и исповести ис- тинско покајање почетак је спасења које се налази у познању својих грехова и за њих принесено покајање грех је паклени задах труљења, смрад распадања коме робујемо одрећи се тог злог пута, злог друштва, злих нави- ка, греха, а опет и опет пригрлити зау- век покајање исповест није насиље над савешћу, него ослобођење савести од тираније грехова над душом, али и над телом право покајање је звекет око- ва грехова који падају са душе и тела добром исповешћу потом се прелази на темељно убељивање своје греховне сенке, своје таме, свог зла на крају нас свети дух води у дубину душе-тела, те нас ослобађа окова наших преступа то ослобођење не бива без свештеника „даћу вам ново срце, нов дух удахнућу у вас“ (јез 36, 26), стоји у светом писму даром светога духа покајањем настаје ново човечанство настаје нови ,,род достојан покајања“ – хришћански род zкао свештенослужитељ имали сте доста праксе исповедања верника, можете ли нам рећи да ли постоји неко правило како треба приступати овој светој тајни и како се правилно исповедати? – ако бога нисте срели у човеку који се пред, односно, кроз свештеника ис- поведа богу живом, тешко да ћете га ма где наћи љубав је ухо и вид и нос свештеников разговор водио ненад јовановић потребно нам је свенародно покајање тема броја јул/август 2014 29 ми смо свештеници из генерације от- падничке и наш брат покајник је отпад- ник од вере који је много грешио грех му је постао начин живота односно, изгубили смо сваки смисао за осећање греха, за покајање окаменили смо у својим пороцима на начин навике на грех, на порок, пропада цела наша огре- ховљена заједница види се то и по томе што немамо бројно монаштво види се то и у мржњи која често постоји према монасима мржња на монахе је увек мржња на христа за правилно приступање светој тајни исповести, потребна нам је честа лична исповест са покајањем, што нашој по- месној цркви још увек много недостаје у пракси после одласка са овога света преподоб- ног оца јустина н о в о г, ј о в а н а шангајског и николаја ж и ч к о г, те оца т а д е ј а витов- ничког, о с е т и о се вели- ки губи- так они су били ж и в и примери у сваком погледу, па и у по- кајању ко је спасио душу свога брата и своје сестре, спасио је и себе zкоја су по вама најтежа искушења са којима се сусреће верник при исповести и како их превазићи? – најтеже искушење при исповедању долази од сурогата исповести, нарочито психоанализе типа фројда, јунга, адле- ра, индивидуалне психологије и сексу- алних проблема, те и оптерећеношћу похотом тела и очију виктор франкл, мада је живео као јеврејин, је за препо- руку јер пише као хришћанин и успо- ставио је терапију смислом, логосом, логотерапију свештеник пацијенту (покајнику), није занимљив, већ лекар, где је покајник – пацијент верник је за- веден психологијом која га анали- зира, дакле мрзи, пре или касније као што су те бесомучне анализе некорисне, некорисна је и испо- вест без покајања zкако у данашње време треба гледати на црквене каноне који одлучују од светог причешћа, шта је по вама циљ епитимије и како је верник треба прихватити? – савремени верник је млакоња који не може да поднесе мужествене захтеве наше вере са друге стране, ако настојимо на строгим правилима из iv века, испразнићемо свету цркву од верника исповедник мора да се редовно моли за оне које испо- веда: циљ епитимије је да нас поправи и исцели, а не да буде казна о иларион ђурица 30 4/2014 zкоји би по вама био правилан однос између свете тајне причешћа и исповести, да ли је потребно исповедити се непосредно пред причешће или је исповест невезана за ову свету тајну? – света тајна причешћа и света тајна покајања нису нужно повезане при- чешћујемо се увек по благослову духов- ника, а исповедамо када нам је потреб- но, када имамо шта за исповест zзбог чега многи људи не могу или не желе да приступе светој тајни исповести? – исповедају се изразито побожни људи, али и тешки злочинци ко није искрени верник и уз највеће злочине које је починио не иде на исповест, јер му недостаје догматски и психо- лошки темељ за приступање испове- даоници већина „млаких“ верника каже како „не зна шта би исповеди- ла“ ,,нема греха“ ја такве обично упитам: зашто си дошао/ла код мене грешника? а модеран човек често из- миче исповести и ради питања сек- суалности која је у свакој исповести најосетљивија тема zможете ли нам навести неки пример добре исповести? – свети августин хипонски: „хоћу да се подсетим на прошле своје срамоте и путене покварености душе своје, не зато што би их љубио, него да возљу- бим тебе, боже мој из љубави према твојој љубави, чиним то, дозивајући у сећање своје преопаке путеве у горчи- ни меморије, да ми ти постанеш сладак, сласти непреварљива, сласти блажена и сигурна, ти који си раздеране делове мога бића кад сам се од тебе једино- га окренуо и ишчезао у хиљаде праз- новстава наслађивао сам се некада у младости да се наситим пакла осмелих се и подивљах у превртљивим и мрач- ним похотама; нестаде моје лепоте и постадох трулеж у очима твојим, док сам се свиђао себи и желео да се свидим очима људским“ zза крај нашег разговора, реците нам шта је по вама потребно да бисмо се као народ поправили и постали бољи људи? – потребно нам је свенародно по- кајање, које не укључује само народ, већ и нас свештенослужитеље исповест није насиље над савешћу, него ослобођење савести од тираније грехова над душом, али и над телом тема броја јул/август 2014 31 примивши опроштај грехова, одмах их изгонимо не само из живота и дела – већ и из помисли и сећања наших 1 велика власт свештеника у светој тајни исповести свештеницима је дата чудесна (необична, изванредна) власт! „они“, каже св златоуст, „обитавају још на земљи, а допуштено им је да управљају небеским; добили су такву власт, какву бог није дао ни анђелима, ни арханђе- лима, јер није анђелима речено: оно што свежете на земљи, биће свезано на небесима; и оно што разрешите на земљи биће разрешено на небесима иако они који управљају на земљи не- мају само власт да везују тела, већ се ова власт односи и на саму душу и узлази до неба, јер оно што свештеници одређују доле, то бог потврђује горе, и господар се саглашава са мишљењем својих слу- гу“ (о свештенству, iii, 45) 2 у исповести ми треба да увидимо бескрајну благост небеског цара према својим сагрешившим поданицима многи погрешно гледају на исповест као на тешко бреме, а неки је потпу- но избегавају у овој светој тајни ми треба у ствари да видимо бесконачну благост небеског цара према својим сагрешившим поданицима величи- ну ове благости (доброте) ми можемо представити себи кроз следећи пример: замислимо да је човек из низине и си- ромаштва позван на двор моћног вла- дара, и обасипан његовим безбројним доброчинствима и милостима, и за све то узврати своме господару безобзир- ном незахвалношћу, дрзнувши се да му нанесе најгрубљу увреду разгневљени цар је осудио скривив- шег на смртну казну пресуда већ тре- ба да се изврши и преступник очекује своју смрт но, одједном му се јавља посланик од цара и обећава му опро- штај у име владара, ако он испуни само један услов, управо ако призна свој преступ једном од послатих ми- нистара царских, кога још уз то може изабрати сам себи овог министра цар, поврх тога обавезује да никоме не открива поверену му тајну зар овај услов може бити тежак за преступни- ка? замислимо при томе да милосрдни цар за испуњавање такве исповести, поново обећава да прими преступ- ника у своју милост и поврати му сва пређашња достојанства и почасти шта може бити веће од ове царске ми- лости? само је милост цара небескога виша од ње, и то бесконачно виша јер, учинивши грех ми заслужујемо смрт, не саму привремену, него и вечну, а да би се избавили од бесконачних казни, бескрајна благост нам указује на не превод са руског: небојша ћосовић о исповести 32 4/2014 мање лако средство за нас то сред- ство је усрдна исповест пред служи- тељем цркве, која нас опет уводи међу чеда божија 3 треба да се исповедамо тако, као да се исповедамо последњи пут у животу жртва богу је дух скрушен: срце скру- шено и смирено, бог неће одбацити i ево, опет је дан покајања и ис- повести! још једном развијмо пред свезнајућим мрачни свитак наших дела; још једном чујмо од њега праштање за све што смо учинили и вратићемо се оправдани у свој дом! тако је неис- црпно милосрђе господа нашег према нама! његова правда би могла саврше- но одбацити наше садашње покајање: могла би нам рећи да иако ми толико пута приносимо покајање и толико пута примајући опет опроштај, ипак је не престајемо вређати нашим греси- ма, те јој и не приличи више да узалуд милује своје преступне и лукаве слу- ге, већ да крене против њих судом и казном но, ипак се тако не поступа са нама: пред престолом ове правде и сада ми налазимо исту ону милост, исту љубав и свепраштање осећаш ли ти то душо грешна? осећаш ли да си одавно стоструко достојна ада, а теби се опет отворају рај и царство? чувај се да ова милост не би била показана над тобом по- следњи пут! ii да, братијо моја, на земљи нема никога, ко би нам могао са извес- ношћу рећи, да ова исповест није и последња за нас ово би могао учи- нити једино онај, у чијој су десници кључеви ада и смрти (откр 1, 18), и у коме сви ми живимо, крећемо се и је- смо но, он сам да би нас оградио од безбрижности, благоизволео је да нас обавести јеванђељем својим, да како дан и час његовог доласка нама, тако и нашег одласка њему, треба да оста- ну тајна за нас после овога, сваки коме је драго спа- сење душе своје, приносећи сада испо- вест, дужан је да је произнесе тако као да се исповеда последњи пут у животу а како бисмо се ми исповедали, да смо на самртном одру? исповедали бисмо се са најдубљом скрушеношћу духа и потпуном одвратношћу према греху, који би тада изгубио сваку при- влачност за нас; исповедали бисмо се свецело, ништа не скривајући, јер шта би тајили пред смрћу? – исповедали бисмо се са чврстом одлучношћу да не скрећемо више на страну лажи и без- акоња, јер тада би се свом снагом от- крила пред нама неопходност чистог и светог живота за човека онда поступимо тако сада, као што бисмо поступили на самртном одру раскријмо пред свевидећим сву душу и срце, све тајне страсти и гре- ховне жеље нека милосрђе божије угледа све ране и сву трулеж нашег унутрашњег човека; оно ће их виде- ти само ради тога да би их што трај- није исцелило примивши опроштај грехова, одмах их изгонимо не само из живота и дела, – већ и из помис- господ није дао власт опраштања грехова анђелима, већ људима подобнострасним нама, којима су познате све слабости људске природе тема броја јул/август 2014 33 ли и сећања наших: нека они остану уделом непријатеља нашег, који нас је и покренуо на грех и радовао се што смо преступали заповести господње давши обећање пред јеванђељем и кр- стом, да ћемо водити живот чист и до- бар, понављаћемо себи ово обећање и јутром и вечери, у тренуцима радости и жалости, у храму божијем и кући, седећи за трпезом и одмарајући се у постељи, да дело спасења нашег ни- када не би напуштало сећање наше и постало главним делом нашег живота (види проповеди архиепископа хер- сонског инокентија, том 2) iii а ради утврђивања себе у овом неопходном подвигу, ради ограђи- вања себе од нових животних саблаз- ни, од нових напада страсти, понеси- мо са собом са светог аналоја, сећање на смрт, као поуку за живот – јер није тек онако (за бадава – прим прев) рекао премудри: сећај се кончине твоје, и никада нећеш сагрешити (сир 7, 39)! 4 каква треба да буде наша исповест? казуј најприје безакоња твоја, да се оправдаш (ис 43, 26) сада пођимо на исповест код служи- теља цркве ако савршимо исповест нашу како треба, – добићемо опроштај грехова, добићемо оправдање зато је нужно да знамо какву треба да принесе- мо исповест а) наша исповест треба да буде пот– пуна и савршена, то јест да ништа не скрива – од срамних дела до безумне речи, од нечисте помисли до преступне жеље раскријмо пред богом и служитељем његовим сву душу и срце, све тајне страсти и греховне жеље срцевидац је видео сва безакоња наша још онда када су се зачињала у тајним помислима срца нашег свезнајући је био са нама и онда када смо се сакрили од погледа људских и сматрајући себе неприметним, нераз- умно мислили и чинили бестидности мислимо ли да ћемо пред њим сакри- ти наше грехе? сада он стрпљиво оче- фото: wwwvpdsru 34 4/2014 кује, да се ми одвратимо од нечистоте своје; исповедимо пред њим безакоња своја, откријемо и обнажимо ране са- вести своје; но доћи ће дан суда, када ће он сам открити сва срамна дела наша пред читавом скупином (сабором) анђе- ла и људи б) исповест наша треба да буде искре- на и усрдна, не скривајући побуде на без- акоње, које се таје у развраћеном срцу, на љубав према греху, на услађивање срца греховним жељама и осећањима; – не тражећи лажна извињења за своје грехове, а тим више, – не окривљујућа друге, уместо себе ми овде долазимо да лечимо своје ране, а не да их скри- вамо од лекара, – то јест да исповеда- мо своје грехе, а не да осуђујемо друге, да се не бисмо у противном подвргли двострукој и неопростивој осуди суд божији се тиме и разликује од људских судова, што се на њему оправдава онај који више окривљује себе, – очишћује се онај, ко искрено открива своју нечисто- ту и пред ким треба да се извињавамо? да ли пред служитељем олтара? но, он је само сведок наше исповести, и сам је од грешника, који траже оправдање и спасење у једном господу и спаситељу управо ради тога и господ није дао власт опраштања грехова анђелима светим и бестрасним, већ људима подобнострас- ним нама, којима су познате све слабо- сти људске природе, да би они могли састрадавати са нама и надзирати тешку болест душе наше што искреније отво- риш своје срце пред духовним оцем, што усрдније исповедиш свој живот пред њим, тиме ћеш га више подстаћи да са- осећа са тобом и олакша тешку невољу твоје душе, те и умири оно што притиска твоју савест и на крају он (свештеник) ће искреније уздахнути за тебе ка богу: господе, не скрени срце моје у речи лукаве, да смишљам извињење за грехе! в) наша исповест треба да буде сузна, скрушена и смирена дух скрушен је једино угодна жртва богу; срце скрушено и смирено, бог неће одбацити зауставимо се као по- кајани цариник, код црквеног прага и ударајући се у прса своја, завапимо: боже, милостив буди мени грешноме! ах, када бисмо ми могли увидети ону судбину која очекује грешника после гроба; када бисмо ми могли осетити та неизрецива за језик људски, мучења која трпе зле душе, које нису принеле искрено покајање, онда бисмо схва- тили сву снагу речи господњих: бла- жени који плачу сада, јер ће се утеши- ти; тешко вама који се смијете сада, јер ћете заплакати и заридати ми бисмо, тада заплакали плачем неутеш- ним, као што су плакали они, којима је било откривено стање душе, разлуче- не од тела г) наше покајање треба да буде чвр- сто и непромењиво каква је корист од исповедања гре- хова, без намере да се они оставе за- увек? – то јест устајати, да би се пало још дубље? – будити се само ради тога да би се опет погрузили у најтежи и не- пробудни сан? обраћати се богу да би се тако рећи украло праштање и опет га издавати, предајући се његовом не- пријатељу? не значи ли ово – искуша- вати дуготрпљење божије, исмевати свете тајне, газити крв завета хри- стовог, поново распињати господа? не, љубљени, добивши опроштај грехова својих, одмах их изгонимо, не само из живота и делатности којом се бави- мо, него и из самих помисли и сећања својих нека би непрестано биле на нашем уму и језику речи јосифа цело- мудреног: како бих опет могао да гово- рим зло и грешим пред богом? (из књиге епископа тобољског јустина света че- трдесетница, изд 1893 г) из књиге протојереја григорија ђаченка накануне исповеди (изд 1897 г у москви) тема броја јул/август 2014 35 покајање цара стефана душана душан се јавно исповедио, као крунисани српски цар, у свечаној повељи којом проглашава законик велики успеси могу да понесу учеснике и да зато настану нес- поразуми неразумевање даље покреће нежељене догађаје, због којих ће неки људи касније пројавити своје дубоко и искрено покајање тако је у бици на велбужду српска војска однела велику победу, а бугарски цар михаило шишман погинуо (1330) у току боја посебно се истакао пре- столонаследник душан после овог успеха, ратоборна властела је хтела да крене у даља освајања, али је краљ стефан дечански хтео да избегне ново проливање крви закључио је мир са побеђеном бугарском, што је подста- кло немирну властелу да размишља о промени власти односи између оца и сина почели су да се кваре дечански је послао сина у зету, што је душан схва- тио као удаљавање од престола и пре- теће лишавање власти на први знак синовљеве побуне, краљ је са војском дошао под скадар и ушао у синовље- ве дворе дошло је до помирења из- међу родитеља и сина када је ускоро краљ, из најбоље намере, позвао сина да дође и објасни неке поступке, све се променило душан и његови след- беници прибојавати су се да се стари краљ изненада предомислио из стра- ха од казне, организован је преврат, а краљ је изненађен и ухваћен у тврђави петрич раздвојен од жене и деце, де- чански је заточен у тврђаву звечан, где је умро, под неразјашњеним околно- стима (11 новембар 1331) тело све- тог краља је пренето у његову задуж- бину, манастир дечане (1332) јавна исповест у годинама које су уследиле по дола- ску на власт, душан се у повељама за- хваљивао богу и божјим угодницима на помоћи у тешким тренуцима свог живота правдао се да је био примо- ран на побуну и да му је претило про- гонство сматрао је да су оца против њега окренули лоши људи и рђави са- ветници, подстакнути непријатељем сваког добра инсистирао је да су преврат и промена власти били не- минован след догађаја а онда се све променило у повељи за манастир св петра и павла на лиму (око 1343), син је указао поштовање почившем оцу нема више речи осуде, већ се по- миње „нова благодат“ која се догодила др ђорђе вуковић 36 4/2014 над очевим моштима, благодат коју је и сам душан увидео тако се преко- ревање претворило у слављење новог угодника божјег та промена се памти- ла и приповедала душан се још једном јавно испове- дио, сада као крунисани српски цар у свечаној повељи којом проглашава законик (1349), цар душан је казао како је лепо и благочестиво живео са оцем (нежно сећање на блискост са родитељем овде се први пут појављује у једном званичном документу) про- тив њих двојице устали су неприја- тељи које су их напали душан подвла- чи да су се заједно молили за победу и да су заједно постигли успех против непријатеља, а да је он (душан) само припремио војску за борбу на велбу- жду ни после победе, мира није било зажалио је што су неки раздражили оца против њега уместо осуде или правдања, цар је сада туговао за оцем и жалио због сукоба са њим оптерећена савест још је константин михаиловић из островице, чуо за душаново по- кајање о томе је писао у свом знаме- нитом делу турска хроника или јани- чарове успомене (око 1500) побуна против оца оптерећивала је савест младог владара душан је покушао да разреши ово мучно стање и потра- жио је духовне утехе он се обратио св јоаникију ii, тадашњем архиепи- скопу који је миропомазан за првог српског патријарха, затим митропо- литима српске цркве и светогорским монасима, вероватно хиландарцима у константиновом тексту говори се о калуђерима свете горе „реда светог василија“, што је уступак западном читаоцу, који је навикао да монаси припадају неком реду (нпр монаси св бенедикта или бенедиктинци итд) константиново дело је на првом месту било намењено пољском краљу и њего- вом двору, па је писац користио књи- жевне изразе блиске савременицима, а које нису много одступале од ствар- них догађаја писац је вероватно мис- лио на пирг св василија (данас по- знатији као хрусијски пирг) који се налази у манастиру хиландару са хи- ландарским игуманима душан је био изразито близак игуману арсенију је дао да састави и напише једну повељу хиландару, изгледа у част рођења пре- столонаследника св уроша v (1337) остарелог арсенија потражио је први српски цар кад је дошао у свету гору и затражио да му буде духовник изви- нивши се моћном владару због старо- сти, арсеније је одредио свог ученика исаију серског да буде царев духов- ник, што је душан прихватио дру- ги хиландарски игуман, св сава iv изабран је, за душановог живота, за новог српског патријарха, после упо- којења св јоаникија ii цар на коленима владар је затражио да се за њега по- моле и да га посаветују шта би требало да учини од свих је добио исти одго- вор: „не можемо ти други савет дати, већ да се вратиш господу богу“ још су му саветовали да принесе искрене плодове покајања за своје грехе то ће бити захвалније богу и корисније његовој души, него било шта друго да учини „јер господ бог је милостив према онима који га искрено љубе и призивају“ чувши од духовника са- вет, душан је решио да их послуша отишао је у дечане на очев гроб вла- дар је пошао са пратњом у дечане, а кад је дошао до манастира на триста стопа, тада се десило велико чудо ду- шан је пао на колена и тако ишао до очева гроба ту, крај моштију запла- тема броја 36 4/2014 јул/август 2014 37 над очевим моштима, благодат коју је и сам душан увидео тако се преко- ревање претворило у слављење новог угодника божјег та промена се памти- ла и приповедала душан се још једном јавно испове- дио, сада као крунисани српски цар у свечаној повељи којом проглашава законик (1349), цар душан је казао како је лепо и благочестиво живео са оцем (нежно сећање на блискост са родитељем овде се први пут појављује у једном званичном документу) про- тив њих двојице устали су неприја- тељи које су их напали душан подвла- чи да су се заједно молили за победу и да су заједно постигли успех против непријатеља, а да је он (душан) само припремио војску за борбу на велбу- жду ни после победе, мира није било зажалио је што су неки раздражили оца против њега уместо осуде или правдања, цар је сада туговао за оцем и жалио због сукоба са њим оптерећена савест још је константин михаиловић из островице, чуо за душаново по- кајање о томе је писао у свом знаме- нитом делу турска хроника или јани- чарове успомене (око 1500) побуна против оца оптерећивала је савест младог владара душан је покушао да разреши ово мучно стање и потра- жио је духовне утехе он се обратио св јоаникију ii, тадашњем архиепи- скопу који је миропомазан за првог српског патријарха, затим митропо- литима српске цркве и светогорским монасима, вероватно хиландарцима у константиновом тексту говори се о калуђерима свете горе „реда светог василија“, што је уступак западном читаоцу, који је навикао да монаси припадају неком реду (нпр монаси св бенедикта или бенедиктинци итд) константиново дело је на првом месту било намењено пољском краљу и њего- вом двору, па је писац користио књи- жевне изразе блиске савременицима, а које нису много одступале од ствар- них догађаја писац је вероватно мис- лио на пирг св василија (данас по- знатији као хрусијски пирг) који се налази у манастиру хиландару са хи- ландарским игуманима душан је био изразито близак игуману арсенију је дао да састави и напише једну повељу хиландару, изгледа у част рођења пре- столонаследника св уроша v (1337) остарелог арсенија потражио је први српски цар кад је дошао у свету гору и затражио да му буде духовник изви- нивши се моћном владару због старо- сти, арсеније је одредио свог ученика исаију серског да буде царев духов- ник, што је душан прихватио дру- ги хиландарски игуман, св сава iv изабран је, за душановог живота, за новог српског патријарха, после упо- којења св јоаникија ii цар на коленима владар је затражио да се за њега по- моле и да га посаветују шта би требало да учини од свих је добио исти одго- вор: „не можемо ти други савет дати, већ да се вратиш господу богу“ још су му саветовали да принесе искрене плодове покајања за своје грехе то ће бити захвалније богу и корисније његовој души, него било шта друго да учини „јер господ бог је милостив према онима који га искрено љубе и призивају“ чувши од духовника са- вет, душан је решио да их послуша отишао је у дечане на очев гроб вла- дар је пошао са пратњом у дечане, а кад је дошао до манастира на триста стопа, тада се десило велико чудо ду- шан је пао на колена и тако ишао до очева гроба ту, крај моштију запла- као је и завапио: „опрости ми, мили мој господару и оче“ горко је плакао и искрено се кајао, као син који се издалека, из туђе земље, вратио оцу када се душан онесвестио, племићи су подигли га и извели напоље видев- ши владар у таквом стање, властела се уплашила подигли су га и извели на- поље „и не дадоше му више да долази тамо“ (константин јаничар) али, ду- шан се није предавао наредио је да се направи крст крај пута, на месту ода- кле је кренуо на коленима до моштију после покајања, казивао је констан- тин у свом делу, душан је саградио тридесет манастира, великих и ма- лих „и увек је живео у великој по- божности, делећи милостињу“ крста покајања у дечанима више нема, али се зна да је да је константин јаничар поуздан што се тиче помена споменика он први од старих српских писаца помиње мраморни стуб на косову пољу, постављен на месту хватања св кнеза лазара, као и постојање муратовог турбета познат је и душа- нов обичај да подиже крстове како би обележио неки значајан догађај у свом животу цар је подигао: је- дан крст у хиландару, на путу од пристаништа до мана- стира, и још један крст на врху атоса, на који је из- лазио јашући на коњу тако се може веровати да је овај душанов крст постајао на- домак дечана као видљив знак ис- креног покајања к о н с т а н т и н јаничар је напи- сао своје дело у жељи да упозна тадашњи свет са оним што се десило у српској царевини после штампања, у време св патријарха макарија соко- ловића, константиново дело је поста- ло познато на поучним примерима из овог дела генерације су могле да се уче како се исправљају грешке у животу и какву благодат са собом носи право покајање цар стефан урош iv душан, фреска настала половином 14 века (манастир лесново, македонија) 38 4/2014 питање из наслова текста преноси- мо из пригодног текста свеште- ника матеје матејића, својевре- мено написаног уочи почетка божићног поста када смо ово питање прочитали неким нашим пријатељима који живе хришћанским животом, њихова реак- ција је изгледала отприлике овако: „аух ово питање погађа у центар“, уз стег- нути осмех који је требало да покрије зебњу и нелагодност заиста, прва ре- акција на овако постављено питање из- азива нелагодност од могуће „огољено- сти“ и скидања маске са праве природе наше личности питање из наслова повлачи за собом и друга питања: може ли човек имати реалну и тачну слику о себи? шта зна- чи знати о себи „какав сам стварно“? да ли то „стварно“ подразумева тамну и (још увек) огреховљену страну наше личности? да ли се оно односи на потис- нуте, најчешће морално неприхватљиве жеље и мотиве или се односи на карак- терне особине, пре свега оне лоше? хајде да размотримо шта могу да значе одго- вори „да“ и „не“, јер се оба одговора могу тумачити и у позитивном и у негатив- ном контексту свест о паду ако кажемо – „да, застидео бих се“, у позитивном контексту то може значи- ти да смо свесни палoсти своје приро- де и својих слабости и страсних скло- ности то би значило да имамо реалан увид у тамну страну своје личности, да имамо развијену самосвест и само- критичност а то због чега се стиди- мо заправо је последица пале људске природе јер „нема човека да живи, а да не греши“ и „ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1јн 1, 8) било би то покајничко – „стидим се“, али као резултат борбе против греха, са којим се стално бо- римо, али никако да се изборимо до краја највећи светитељи су себе сма- трали, искрено и истински, за највеће грешнике зашто? зато што су изобил- ном силом духа светог откривали и упознавали дубину огреховљености природе, да би то стање трудом и под- вигом, уз божију помоћ, мењали да ли бих се застидео да други знају какав сам стварно? може ли човек имати реалну и тачну слику о себи? шта значи знати о себи „какав сам стварно“? виктор вицановић тема броја јул/август 2014 39 лице као маска исти одговор у негативном контексту може имати следећи смисао: да, засти- део бих се, зато што свесно или несвесно прикривам своју грешност од других и од себе: дволичан сам, лицемер, „окре- чени гроб“ моја личност је само маска (persona = маска) иза које се крије моја тамна страна у крајњој консеквенци то може да значи да човек не само да при- крива своју грешност, већ и да ништа зна- чајно не чини да би је изменио, контро- лисао и обуздао такав човек заиста има прави разлог због чега би се постидео суд човеков и суд божији ако, пак, кажемо – „не, не бих се засти- део“, у позитивном контексту то може значити да нам је мирна савест или да бар немамо великих грехова због којих би се (много) стидели али одсуство већих грехова не мора значити да је до- стигнут пуни спокој „јер ја не осећам ништа на својој савести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте го- спод“(1 кор 4,4) поука је јасна: из зе- маљске и људске перспективе греси могу изгледати много мањи него из духовне и небеске када кажемо: „не, не бих се застидео“ ово треба имати на уму једно је суд човеков, а друго је суд божији из житија светих сазнајемо о подвижници- ма и врлинским људима који су били уз- нети на небо да би доживели непосред- но искуство раја и пакла, а затим су били враћени у земаљски живот како би у страху божијем, молчанију и још дубљем покајању провели његов остатак то је порука да и највећи праведници када из- ађу на небески суд могу доживети стид и срам због ситних, неискајаних или неис- повеђених грехова умртвљеност грехом с друге стране, одговор – „не, не бих се застидео“ у негативном контексту зна- чио би одсуство самокритичности, од- носно да човек нема реалну и објективну слику о себи у крајњој линији то може бити особа психопатског типа (особа са дубоким карактерним поремећајем) или лицемерни лажљивац спаљене савести (1тим 4, 2) разлика између овог типа одговора и „да“ у негативном контек- сту је у томе што овде изостаје истинска или било каква свест о својој грешности (морална отупелост), док код „да“ у не- гативном контексту она постоји, али се вешто и лицемерно прикрива од других грех и покајање ако брижљивије пратите и анализи- рате ток ваших мисли, док покушавате да дате одговор на питање постављено у наслову, можда ћете приметити да се на одређени начин и у одређеном степену у вама појављују сва четири типа одговора истовремено смо и искрени покајници, али и (стрепимо да) понешто кријемо; истовремено имамо мирну савест, али је понекад ућуткујемо или игноришемо да нас не би стално оптерећивала вред- ност питања из наслова текста је управо у томе што нас подстиче на искренија и дубља лична преиспитивања аутор је психолог у деветој београдској гимназији на више места у чувеном збор- нику житија краљева и архие- пископа српских, свети српски архиепископ јаков прославља се због својих богоугодних дела преподобни је био „управљач сваког законског пре- дања“, који се угледао на своје непосред- не претходнике, од којих данас као свете прослављамо: саву i, арсенија, саву ii и јевстатија i свети јаков (1286–1292) се трудио на очувању црквених устава и давању личног примера, сећајући се страшног судије који ће доћи и дати свима по заслугама светитељ је био кти- тор више храмова, по речима даниловог настављача, „у области државе велике архиепископије“, изграђених у мирним временима, пре шишмановог напада његова ктиторска активност је била ве- зана за жичку област и, вероватно, жичке метохе од обимног ктиторског рада, да- нас је првенствено познат његов труд око изградње испоснице у котрулици, како је то забележио свети данило пећки белешке преписивача на маргинама рукописа говоре да се архиепископ ја- ков старао да манастире снабде драго- ценим рукописима тако је писар драго- ман, по жељи јакова, преписао поучење јеванђељско од константина презвите- ра (ix век) за манастир студеницу по- менути константин био је, колико се зна, савременик светих петочислени- ка (климента, наума, саве, анђелара и горазда), писац прве словенске кратке историјске хронике (историкија) и ори- гиналних стихова, које је један словен први написао ћирилицом и сав тај труд био је „да божији плод узрасте више“ (по речима самог константина) слич- но презвитеру, и јаков је био неуморни трудбеник на њиви господњој, бринући се о очувању вере (ср јуд 1, 3) потреб- но је истаћи јаковљеву бригу за монахе и развој монашке духовности једном при- ликом у србију су дошла два монаха „од грчких (византијских) страна“, позната по свом подвигу они су примљени код јакова, којем су се обратили са молбом: „молимо твоју светињу да даш нама јед- но место за засебно пребивање, као што раније навикосмо јер не можемо живе- ти у збору са братијом“ јаков је уважио њихову жељу за отшелничким начином живота и за место њиховог подвига ода- брао котрулицу, пештеру у камену, близу реке бистрице и пећког манастира све- тих апостола по заповести архипасти- ра, пећина је зазидана и припремљена труд светог српског архиепископа јакова преподобни је био „управљач сваког законског предања“, који се угледао на своје непосредне претходнике др ђорђе вуковић 40 4/2014 светли ликови историје спц за обитавање монаха, а јаков је одредио да се монаси хране у пећком манасти- ру „и у време свакога празника сила- зили су у збор братије, и ту су они жи- вели много година у великом подвигу“ (свети данило пећки) вредни архиепископ се бринуо и о светим моштима када је у жичи дошло до исцељења болесног човека на гробу светог јевстатија i, о свему су обавеш- тени архиепископ јаков и сабор након јављања анђела у сну еклисијарху мана- стира жиче, обавештен је и краљ милу- тин краљ се одмах посаветовао о овом чуду са архиепископом јаковом и одлу- чено је да се отвори гроб нађене су це- локупне мошти, које су свечано пренете у кивот (између 1288–1290) тада је све- титељ званично канонизован ускоро је избио рат, чији је неповољни ток угро- зио и манастир жичу, тадашње архиепи- скопско седиште тада је јаков одлучио да пренесе свете мошти јевстатија i у пећки манастир тај чин преноса светих моштију, сматрају неки историчари, оз- начава годину коначног пресељења ар- хиепископске столице у пећ (око 1291) мошти су свечано положене у пећки манастир, где леже и до овога дана, чу- вајући манастир и „сијајући као много- светли свећњак свима и на векове не ћутећи славе оца који нема почетка“ јул/август 2014 41 архиепископ данило са моделом цркве пресвете богородице и својим заштитником св пророком данилом, фреска из пећке патријаршије напредовање трупа видинског кне- за шишмана убрзо је угрозило и пећки манастир непријатељска војска је про- дрла у жупу хвосно до места ждрело, код руговске клисуре и покушала да заузме пећ „те ноћи, када су (војници) стајали близу тог места званог ждрело, молитвама светих угодника симеона и саве и архијереја христова арсенија, који ту лежи у дому апостола, јави им бог велико знамење страха“, тако „да су видели велики огњени стуб где сила- зи са неба, од кога су излазиле пламене луче и са јарошћу паљаху њихова лица, и огњени људи са оружјем у рукама и са великом жестином гоњаху их, секући њихове пукове и тако видевши овај њи- хов зломислени вођ (шишман) овакво знамење, поче бежати, гоњен гневом господњим, са мало војске у своју државу “ (свети данило пећки) свети архиепископ јаков се помиње и у знаменитом пљеваљском требнику (око 1290) у требнику се желе „многаја љета“ архиепископу јакову, краљу ми- лутину и најближим члановима краљеве породице поред тога, жели се „вечнаја памјат“ претходним владарима, међу којима се помиње монах јован, тј бив- ши краљ стефан радослав, са супругом аном и децом не тако давни пример помирења два брата (радослава и вла- дислава), требало је да подсети браћу – драгутина, који је одступио од престола и милутина, који је примио власт од брата драгутина, да чувају непомуће- не братске односе и да заједничким снагама уређују стање у држави на до- бробит народа у требнику се још жели „многаја љета“ архијерејима српске цркве (из зетске, рашке, хвостанске, будимљанске, хумске, призренске, то- пличке, ибарске, липљанске, дабарске и моравичке епископије) и „вечнаја памјат“ његовим претходницима како се помињу скоро сви епископи, овим требником се наглашавају слога и једин- ство српске цркве, под руководством јакова, у љубави према христу после много труда на њиви господњој, архиепископ јаков се упокојио 1292 го- дине, на дан када српска црква празнује његов свети спомен (3/16 фебруара) белешке преписивача на маргинама рукописа говоре да се архиепископ јаков старао да манастире снабде драгоценим рукописима 42 4/2014 светли ликови историје спц пећка патријаршија у овом броју православног мисионара у рубрици „многодетне хришћан- ске породице“ говоримо о поро- дици вућић она (за сада) има четворо деце, што би у данашње време (када се у српским породицама у просеку рађа је- два двоје деце) могло да се посматра као почетни ниво многодетства када би сви срби радили на томе да, колико до њих стоји, имају бар четворо деце, онда би наша земља била на добром путу да ре- ши проблем беле куге а како нам вући- ћи кажу, моле се богу да добију још бла- гословених дарова-принова радоња вућић (37), родом никшића- нин, старији водник, у униформи војске србије служи свом народу 18 година, али пре свега служи богу као храбри христов војник, додуше са нешто мањим стажом, али са истом ревношћу завршио је сред- њу машинску школу у никшићу и војну школу у београду за артиљеријско-ра- кетне јединице противваздушне одбра- не са супругом драганом (38), која је завршила средњу хемијску, а потиче из старе жарковачке породице ђорђевић, има, како сам каже, четири божија дара: божидара (9), филипа (7) и близанце со- фију и симеона (5) у браку су 14 година живе у београдском насељу жарково помаже бог, вућићи! примате ли ми- сионар у госте? – како да не? добро дошли! таквим чу- веним гостима би се свако обрадовао! чули смо за домаћина да је војник и ап- солвент на студијама богословских нау- ка шта је утицало да крене тим путем? како се слажу војска и богословија? радоња: – сада се слажу божији про- мисао али, раније је било незамисливо био сам други разред машинске шко- ле кад сам чуо од једног другара за по- јам „крсна слава“ питао сам свога оца и рекао ми је да је имамо – св ђорђе, и послао ме да о томе питам бабу, његову мајку баба је једина постила, ишла по- времено у цркву, причешћивала се она ме је научила да се крстим отац је једино имао обичај прије сваког посла да каже: „помози, боже, мени нејакоме!“ а мајка ми је из партизанске породице на нама се обистинила народна мудрост: без не- воље нема богомоље у ствари, све је то божији промисао, који приводи човјека покајању и усмјерава ка спасењу прва велика невоља, бомбардовање београда и цијеле србије 1999, промијенила је на- ше животе: доживио сам велику љубав, породица вућић први порођај за нас је био прва велика радост јер смо прво дијете добили тек у петој години брака радмила грујић јул/август 2014 43 многодетне хришћанске породице а мајка је прва пошла божијим путем и крстила се у никшићу запалио сам сво- ју прву свијећу у цркви посвећеној на- шем крсном заштитнику, св георгију, на бановом брду; први пут сам отишао на острог, са драганом, и то некрштен – а рођен сам надомак њега то је допринело да се у својој 23 години крстим са браћом у никшићу, уочи св василија у јуну те исте године вјенчао сам се са драганом у жарковачкој цркви вазнесења господ- њег моја сестра се крстила 2001 године као благослов и вјенчани поклон, моја мајка донијела нам је икону пресвете бо- городице тројеручице и икону св васи- лија острошког како сам стигао до богословског фа- култета? трагао сам и читао свашта, па су ми дошле у руке и неке књиге о масо- нима ту спомињу даново кољено, па от- кривење јованово причао сам о томе са колегом, а он ме пита: „јеси ли читао но- ви завет?“ кажем: „нијесам“ а он: „јеси ли ти србин“? кажем: „јесам“ „не, ни- си србин није србин ако није прочитао нови завет“ и да ми га да прочитам то је за мене било откривење божије дожи- вљавао сам га као да се тиче мене лич- но први пост који сам цио постио био је васкршњи 2003 године, али исповијест је за мене била нешто страшно исповје- дио сам се код оца бранка митровића и он ми је много помогао савјетом да про- читам житије св серафима саровског ускоро смо се исповиједали у манастиру сланци, код блаженопочившег о ава- кума придобио нас је осмијехом и улио нам повјерење од тада нам је он постао духовник почео сам да размишљам и о упису на богословски факултет питао сам га за савјет, није ми дао јасан одго- вор, али је зато наш прота милорад си- мић кад нам је светио водицу (увијек се некако подеси да нисам тада присутан) три пута заредом остављао поруку за мене да упишем факултет опет одем о авакуму и то му кажем, а он ме погледа некако озарено и рече: „нека бог благо- слови, па ћемо заједно студирати!“ та- ко сам се уписао 2006 на православни богословски факултет и кад год сам на студијама био у неком шкрипцу, уви- јек бих се сјетио његовог лица као да ми говори: „само настави даље“ и стигао сам до апсолвента драгана: – радоња је први пришао цркви, некако одједан- пут иначе, ја сам крштена са 40 дана у жаркову у мени је нека вера увек била присутна, јер сам одлазила у цркву, али све је то било нејасно док нас све радоња није покренуо да ли би радоња желео да буде све- штеник? питали смо за вас вашег паро- хијског свештеника, проту милорада симића, из цркве светог вазнесења го- сподњег, и ево шта нам је рекао: „то су млади и честити људи, увек су присутни на литургији и на бденију радоња студи- ра на богословском факултету, а ради у војсци нека се потруди и заврши га, а ја ћу му дати препоруку да га рукоположе многодетство је нешто најлепше што ми је господ подарио не може се описати кад су сви на окупу, то је испуњење моје душе нема лоших страна, и када наиђу брзо нестану, само кад погледаш на своју децу, кажеш: слава ти и хвала, боже, на деци овој! и све муке нестају 44 4/2014 многодетне хришћанске породице за свештеника у војсци, јер сматрам да је достојан да служи божијем олтару, али и да остане у војсци јер и за једно и за друго је потребна храброст, а он је има“ – то нам је драго чути да, молитве оца милорада су ме и уписале на бого- словски факултет прошлог августа је заживјела свештеничка служба у војсци, за сада има осам свештеника, а потреба је велика ето, волио бих, ако бог да, и ако буде воља божија али, потребан је и велики труд да ли потичете из многодетних породица? – ја сам најстарији од четворо дјеце мојих родитеља – три сина и кћер сви живе у никшићу деда по оцу имао је де- веторо дјеце, а двоје је умрло као дјеца, а од ове двојице један се звао божидар, па ми је драго што то име носи наш син драгана има само сестру отац јој је из жаркова, а мајка са космаја драганин прадеда и прабаба, по оцу, народили су 21, али се одржало само 9-оро дјеце где сте се упознали? драгана: – упознали смо се код моје тетке верице али, то ће вам раша боље испричати радоња: – како смо се упо- знали, опет божији промисао?! ја сам са два другара 1998 нашао стан код ње- не тетке, овдје у комшилуку допао сам се њеној тетки и она ми је рекла да ће ме упознати са једном добром дјевојком то ме је страшно увриједило она да ми на- ђе дјевојку као да сам ја неспособан?! и одмах сам јој рекао: „нећу“ годину дана сам избјегавао сваки разговор о томе, он- да сам нашао стан у студентском дому, и скоро пред селидбу, сврати драгана код тетке, а тетка ме зовне: „драшко, дођи“! к’о да ме је простријелила е, знао сам за- што тако смо се упознали мени је само јул/август 2014 45 селидба била у глави, и задње вече кад сам дошао по ствари и да се поздравим са тетком, драгана позове тетку телефо- ном, а ја подигнем слушалицу и, ето, готово за пар дана је почело бомбардо- вање стално смо се зивкали и бринули једно о другом бомбардовање – невоља која нас је зближила ко је одабрао имена за децу? – кад се божидар родио, однио сам оцу авакуму неколико имена да он иза- бере, а он је рекао: „само родитељи да- ју имена како се ви сложите, нека је благословено!“ да ли је сваки порођај био исти? је ли било страха од порођаја? драгана: – прва два порођаја су била болна, али и брза и радост је одмах сме- нила муку трећи је био нешто посебно брз, безболан, нешто чега се увек баш радосно сећам, а још су били близанци, тешки по 3,7 кг страх је просто нешто саставно, нешто са чиме долазиш на по- рођај, а потом немаш времена за страх радоња: – њен први порођај за нас је био прва велика радост, јер смо прво дијете добили тек у петој години брака оно што тада нијесмо знали то је да су дјеца буквално дар божији, да бог о томе про- мишља, а не резултат наших напора нај- теже нам је падало што је драгана имала спонтани побачај и није могла да изнесе трудноћу, па се прије рођења божидара наш живот одвијао у знаку великог пет- ка, а кад се он родио радост је била нео- писива, али и захвалност богу и прије филипа имала је још један спонтани, а прошле године је имала, чини ми се нај- тежи, потпуно је била малаксала морам посебно рећи нешто о њеном благосло- веном стању њено лице! била је у поод- маклој трудноћи са божидаром кад нам је у посјету дошао њен брат од стрица, иначе сниматељ замолио сам га да нас 46 4/2014 многодетне хришћанске породице заједно слика испод трешње, да запам- тим то њено лице то је благодат материн- ства, која је мени била видљива, а трајала је више мјесеци и после порођаја, а такође и са осталом дјецом једна побожна бака ми је рекла: „пре него што ће жена да за- трудни, 40 дана анђео господњи пребива са њом да је припреми за благословено стање“ заиста је то благословено стање, јер жена ствара са богом али бог даје кад хоће, а ми смо ту само да кажемо „да“ да ли сте помишљали на вантелесну оплодњу? – нијесмо помишљали ништа на силу неко би могао да ми приговори: „лако ти је причати кад имаш дјецу“ али, и сами смо прошли кроз то, и знамо колико смо их жељели упорно сам тражио одговоре у књигама светих отаца и вјерујем баш онако како каже старац пајсије светого- рац у књизи породични живот, да господ прекида трудноћу кад види да неће бити добро за вантелесну оплодњу старац ка- же да није благословена радња, да се треба предати божијој вољи јер су дјеца његов дар, а да је све остало рад по својој памети мимо благослова божијег, а томе је награ- да невоља каже да многим људима бог не даје дјецу како би они, завољевши сву дје- цу овога свијета као своју сопствену, по- могли њиховом духовном препороду, или усвојили неко сироче за абортусе каже да ће то плаћати њихова дјеца болестима и невољама, а што је најстрашније, то је убијање некрштене дјеце која, због роди- тељског гријеха, пате на оном свијету за вантелесну оплодњу жену прво кљукају хормонима, а онда од оплођених 5–6 ем- бриона, по жељи оставе 1–2, а остали су „отпад“, тј најскупљи генетски матери- јал који служи за научна истраживања ужас! а чим дође до оплодње јајне ћелије, тада бог благосиља живот и тада поста- је човјек! знамо људе који су вантелесно добили дијете, а следеће године жена му је нормално затрудњела одличне поуке даје и књига свештеника илије шугајева једном за цео живот, у којој он упозорава да је употреба контрацептивних средста- ва двоструко убиство: спречавањем за- чећа здрава жена доводи свој организам у стање болести и растројства да у њему више не може да се зачне дијете, а и ако се зачне биће психо-физички болесно за спирале и хормонске контрацептиве каже да су равни абортусу, најстрашнијем гри- јеху против воље божије и најнемоћнијег створења драгана додаје: – то је мало- верје људи који нису јаки у вери ослањају се само на лекаре неки су већ школарци? како уче? чиме се додатно баве? драгана: – божидар је завршио други разред ош „љуба ненадовић“ одличним успехом није му баш лако ишло учење, јер му увек треба неки ветар у леђа фи- лип на јесен започиње своје школско пу- тешествије и већ показује знаке да ће би- ти бољи ђак близанци иду у вртић рат са виртуелном стварношћу водимо сваки дан, и изналазимо разне начине да не буду исфрустрирани, нудећи им разне замене слава богу, да се појављује све више пра- вославних цртаћа радоња: – мишљења сам да је много боље да дјеца не гледају тв, интернет, уопште да не користе екран, јер то, у најблажем облику, успорава ства- ралачко развијање мишљења, умног кре- ирања свијета у нама и око нас примате ли редовну помоћ од државе, од школе (уџбеници, ужина)? можете ли плаћати комуналне дажбине? драгана: – примамо само дечији дода- так не можемо редовно да плаћамо ко- муналије добијамо помоћ у стварима од кумова и родбине шта је најважније у хришћанском жи- воту? сматрате ли ваш брак правим хришћанским, онако како митрополит амфилохије (радовић) тумачи старо- словенску реч супруг, супруга: „бити са неким упрегнут у јарам љубави, жртве, служења“ слажете ли се са св силуаном атонским који каже: „кад људи имају у јул/август 2014 47 себи страх божији, тихо је и слатко жи- вети на земљи“ – ето, и да научимо свој српски језик! али, човек се никад не удубљује у значе- ње речи да, баш значи бити упрегнут а ово што каже св силуан најпре важи за породични живот много је лакше и јед- ноставније када је многодетна породица у вери, што подразумева страх божији, јер се многе ствари лакше превазиђу такође је важно што се руководимо по духовним саветима нашег духовника радоња дода- је: – није да нема и нервозе, а и свађе, али све се то брзо стиша, и без обзира да ли нашли рјешење или не опет не напуштамо јарам већ гурамо даље, знајући вјером да тамо гдје наш поглед запире има и даље у чему се огледа делатна љубав у по- родици? мож
Свеска: 338 | Света Тајна покајања и исповести
... Фотографија на насловној страни корице: Покајање – друго крштење фото: Сергеј Власов Фотографија на другој страни корице: Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г Јефрем Фотографија на трећој страни корице: Пресвета Богородице, спаси нас фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Хиландарски метох Каково, детаљ фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 338, ЈУЛ / АВГУСТ 2014 Рeч уредника Тајна преумљења 2 Светачник Архиепископ Јован Шаховској Преподобни Серафим 4 Старечник Старац Илија Ноздрин Господ није сламао вољу ученика, па то не може ниједан духовник 6 Материк Света Великомученица Ирина 8 Реч пастира Богословска оправданост народне пословице „Испеци па реци“ 12 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти Беседа на 123 псалам 14 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Теофан Затворник О свагдашњем благодарењу Богу за све 16 У дијалогу са атеизмом Да ли је Епикур био атеиста? 19 Teма броја Прекрасан обрт 23 Покајање – најлепша поезија спасења 26 Потребно нам је свенародно покајање 28 О исповести 31 Покајање цара Стефана Душана 35 Да ли бих се застидео да други знају какав сам стварно? 38 Светли ликови историје СПЦ Труд Светог српског Архиепископа Јакова 40 Многодетне хришћанске породице Породица Вућић 43 Сећања Прича о леди Пеџет 51 Святая Русь Тројице Сергијева Лавра 56 Занимљивости библијске археологије Библијски оптимализам: пут између крајности 59 Сведочанства Друга шанса за покајање 62 Поезија Песме читалаца Мисионара 64 стране ЈУЛ/АВГУСТ 2014 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Света Тајна покајања и исповести јул/август 2014 1 фото: ђакон Драган С Танасијевић УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу
... Фотографија на насловној страни корице: Покајање – друго крштење фото: Сергеј Власов Фотографија на другој страни корице: Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г Јефрем Фотографија на трећој страни корице: Пресвета Богородице, спаси нас фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Хиландарски метох Каково, детаљ фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 338, ЈУЛ / АВГУСТ 2014 Рeч уредника Тајна преумљења 2 Светачник Архиепископ Јован Шаховској Преподобни Серафим 4 Старечник Старац Илија Ноздрин Господ није сламао вољу ученика, па то не може ниједан духовник 6 Материк Света Великомученица Ирина 8 Реч пастира Богословска оправданост народне пословице „Испеци па реци“ 12 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти Беседа на 123 псалам 14 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Теофан Затворник О свагдашњем благодарењу Богу за све 16 У дијалогу са атеизмом Да ли је Епикур био атеиста? 19 Teма броја Прекрасан обрт 23 Покајање – најлепша поезија спасења 26 Потребно нам је свенародно покајање 28 О исповести 31 Покајање цара Стефана Душана 35 Да ли бих се застидео да други знају какав сам стварно? 38 Светли ликови историје СПЦ Труд Светог српског Архиепископа Јакова 40 Многодетне хришћанске породице Породица Вућић 43 Сећања Прича о леди Пеџет 51 Святая Русь Тројице Сергијева Лавра 56 Занимљивости библијске археологије Библијски оптимализам: пут између крајности 59 Сведочанства Друга шанса за покајање 62 Поезија Песме читалаца Мисионара 64 стране ЈУЛ/АВГУСТ 2014 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Света Тајна покајања и исповести јул/август 2014 1 фото: ђакон Драган С Танасијевић УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу
Одреднице:
1. 102057 / ...на велики петак, који ис- поведи веру у царство пре ВАСКРСЕЊА христовог; или свете марије маг- далине и марије египатске; светог јакова постника и многих светих који се оденуше свет...
1. 102057 / ...на велики петак, који ис- поведи веру у царство пре ВАСКРСЕЊА христовог; или свете марије маг- далине и марије египатске; светог јакова постника и многих светих који се оденуше свет...
30
Свеска: 340 | Хришћанске врлине
...говорити да је васкрсење мртвих обмана и показао све- докомВАСКРСЕЊА 📌 њега који је за живо-
та свима, свакодневно говорио: христос
васкрсе, радости моја
аутор је дугогодишњи водич
по светим мес
...говорити да је васкрсење мртвих обмана и показао све- доком
МЕТА инфо: Р:19875 К:154705 Д:85
| Свеска 340 |
Свеска: 340 | Хришћанске врлине
... марте и јелене од баћушкиних реликвија сачувани су: икона мајке божије умиљење, напрсни крст тежине један килограм, наруквице, ципеле, рукавице, будак и остало баћушка је говорио да је бог скратио његов живот за 30 година да би га васкр- сао у време када ће многи говорити да је васкрсење мртвих обмана и показао све- доком васкрсења њега који је за живо- та свима, свакодневно говорио: христос васкрсе, радости моја аутор је дугогодишњи водич по светим местима блиског истока и русије 14 6/2014 св серафим саровски храни медведа – минијатура из журнала родина (1900 година) святая русь новембар/децембар 2014 15 разне религије, секте, покрети и по- јединци кроз историју сиромаштву су придавали посебну вредност апокалиптичке заједнице осуђивале су сваки вид иметка ту су свакако би- ли водећи есени есенска заједница мо- рала је бити „заједница сиромашних“ свако приватно власништво морало је да се стави на употребу другима о си- ромаштву као нужном за спасење давно су говорили пелагијанци и тзв апостол- ска секта они су сматрали да је приват- но власништво у старом завету било допуштено из многих разлога, али није допуштено у новом завету нужно сиро- маштво подразумевају и богумили тема сиромаштва биће дотакнута у многим филозофским и богословским списима, али свакако најпотпуније тумачење даје климент александријски крајем 2 ве- ка у свом спису „који се богаташ може спасти“ богатство и спасење спис под називом „који се богаташ мо- же спасти“ заправо јесте омилија на је- ванђелски текст мк 10, 17–31 писац је који се богаташ може спасти? климент је веома јасан–спасење не зависи од богатства нити од сиромаштва, од телесних својстава, већ од љубави према богу и ближњима хришћанска етика мр драгана тодоровић св климент александријски, цртеж из књиге les vrais pourtraits et vies des hommes illustres grecz, latins et payens (1584 г) 16 6/2014 желео да објасни шта значе христове ре- чи упућене богатом младићу: иди, про- дај све што имаш, и: тешко је богатоме ући у царство небеско у овој омилији климент инсистира на сиромаштву ду- ха само буквално тумачење новозавет- ног текста о богаташу претпоставља да је сиромаштво нужно средство спасења али, ако се само сетимо начина на који је христос говорио, да је учио не људском већ божанском мудрошћу, смисао хри- стових речи се мења, тј добија потпуни- ји смисао према климентовом тумачењу, младић – богаташ је био далеко од савршенства грубо би било рећи да није марио за веч- ни живот; можда му је тежња била као и фарисеју – добар глас, хвала, дивљење љу- ди што испуњава закон божији можда је младић и испуњавао формални закон, али му је недостајало нешто више од писа- ног закона, а то је закон у души, који би га нагнао да се истински одрекне богатства под истинским се подразумева одрица- ње из срца, слобода од материје и слично могло би се рећи да је богати младић био слаб климент александријски христове речи тумачи на следећи начин: да богаташ мора искоренити из себе најпре своје су- дове о богатству, затим похлепу и пожу- ду христове речи о обавези сиромаштва треба тумачити као духовно сиромаштво климент то објашњава овако: као што ни пуко просјачење не значи да је тај сиромах најсиромашнији нити најрелигиознији (можда му баш недостаје вера у бога), та- ко је и са богатима материјална добра постоје и они који су изабрали сирома- штво, али не због спасења и вере у бога, већ према оданости филозофији, као нпр демокрит, анаксагора и крато када би христове речи говориле једино о споља- шњем елементу, о грубом уклањању до- бара – материје, слободно бисмо могли рећи да христос није дао ништа ново сво- јом науком искорењивање мана из душе је свакако новина можда је пре христа било случајева да су људи одбацивали бо- гатство; били су као фарисеји, или су мно- жили презир према другима и славу (што свакако повећава духовну беду) ако се не- ко одриче и онога што му је неопходно за живот, онда брине о средствима за живот и не може се посветити честитом морал- ном животу оскудност у материјалном није гаранција да ће човек бити далеко од похлепе или немира у души климент сматра да је осредњи иметак пожељан хришћанину тако се најпре не бисмо му- чили жељом за иметком с друге стране, хришћани тако могу помоћи онима који- ма је помоћ потребна ако би сви хришћа- ни били сиромашни, поставља се питање како би се помагало гладнима и жеднима, како чинити дела милосрђа? значи, могу- ће је да богати младић није испуњавао за- повест љубави према ближњему земаљ- ска добра су инструмент моралног добра, човек мора знати да се њиме добро служи христове речи: продај све што имаш не треба тумачити буквално, у смислу обаве- зивања на сиромаштво, јер када би то тако било христов налог о милостињи био би противречан човек мора бити господар сетимо се само старозаветне приче о јову, и видећемо да су богатство и сиромаштво само дарови, али и искушења, као и начини пројављивања милости божијечовеку хришћанска етика новембар/децембар 2014 17 свог богатства а не његов роб „користиш ли га на ваљан начин – биће оправдано; у супротном, служиће ти на погибао, пошто је опште назначење богатства да ти служи а не да тобом влада“1 сличну мисао на- лазимо касније код св јована златоустог, који објашњава да није богатство зло, већ нискост душе која претвара богатство у сиромаштво климент подсећа да се не- престано има на уму превасходство ду- ше над пропадљивим вредностима „ако богатство по себи није ни добро ни зло, и ако не подлеже никаквој осуди, онда га не треба осуђивати; треба осудити узрочни- ка који га злоупотребљава, тј човека, јер човеку су даровани разум, слобода и моћ 1 климент александријски, како се богаташ може спасти, хришћанска мисао, нови сад 2007, стр 19 самовласног располагања даровима бо- жијим када је неко у души својој добар и трезвен, такав ће свакако и богатство сво- је користити на добро; а ко се руководи безумни и греховним страстима, тај ће у сваком погледу подједнако штетити и се- би и другима“2 врлина скромности у истом тексту, климент се осврнуо и на оне који су рођени посред богатства и почасти, мимо своје воље ако би рође- нима у богатству унапред било онемогу- ћено заједничарење у царству небеском, само зато што поседују одређени име- так, то би могло да представља увреду 2 исто, стр 19–20 хајнрих хофман (1824-1911), "исус и богати младић" (1889) 18 6/2014 од стране бога, као дародавца овоземаљ- ских блага ту би се свакако могла дове- сти у питање и наша слободна воља да сами одлучујемо да ли желимо заједни- цу са богом или не то би такође значило да је тим људима без њихове воље и дато богатство и одузето зато онима који су већ богати климент саветује да је важно имати мали, позитиван страх од богат- ства „страх од богатства може богаташа сачувати од коначне погибељи; али ипак, увереност да се и он може спасти, не мо- же му осигурати спасење“3 у богатству је неопходно сачувати скромност, це- ломудрије и љубав „господ не осуђује богатство и не лишава никога небеског наслеђа само због тога што је богат, по- готово ако такав ревносно испуњава бо- жије заповести, ако овоземним стварима претпоставља вечни живот и ако погле- де управља једино на бога, као на иску- сног кормилара, са светом нестрпљиво- шћу ишчекујући његов знак и настојећи да схвати шта он, у ствари, жели, шта твори шта брани и који правац показује морепловцима, да безбедније доплове до задатог циља“4 сетимо се само староза- ветне приче о јову, и видећемо да су бо- гатство и сиромаштво само дарови, али и искушења, као и начини пројављивања милости божије човеку као одговор на јеванђелску мисао „ка- ко је тешко богатоме ући у царство не- беско“, климент је веома јасан – спасење не зависи од богатства нити од сиро- маштва, од телесних својстава, већ од љубави према богу и ближњима, истине, чедности уместо богатства – иметка, треба имати богатство – бога у себи аутор је предавач верске наставе у гимназији свети сава у београду 3 исто, стр 21 4 исто, стр 21 поред бесмисленог супротставља- ња науке и вере, једна од тврдњи савременог атеизма против вере је и та да је идеја бога ирационална са ста- новишта православне вере, таква тврд- ња је крајње произвољна и неодржива разум и ум су увек у православном бо- гословљу и антропологији имали узви- шено место немали број светих отаца цркве разум и ум у човеку идентификују као божију икону од светог григорија богослова на истоку, до светог авгу- стина на западу, то је неоспорна чиње- ница ум и разум су нешто што човека одваја од осталих живих бића и што га чини, ни мање ни више него боголиким бићем међутим, хришћанско богосло- вље је о разуму имало много разумније схватање, него што је то имала потоња идеологија атеистичког култа разума то хришћанско наслеђе о разуму имали су и многи утицајни философи, међу који- ма и „отац“ рационализма, рене декарт а од сократа и његовог „знам да ништа не знам“ и платона до декарта, ти заиста умни људи, су знали да разум има своје границе, те да као такав не може обухва- тити стварност у тоталитету зато су ти мислиоци, свесни граница разума, има- ли осећај за метафизику имали су свест о неизрецивом и несазнајном показа- ли су да је најразумнији разум онај ко- ји је свестан тих својих граница јер та свесност, то разумно знање властитих граница, уводи у метафизику и, пара- доксално, у знање незнањем, у говор ћу- тањем језика и појмова за свете оце је то било апофатичко богословље место где разум, веома разумно, уступа место мистичном искуству молитве разумно, управо јер разум разуме своје границе онај разум који то не разуме, није разу- александар милојков хришћанска етика у дијалогу са атеизмом новембар/децембар 2014 19 ман и греши баш је ту грешку учинила идеологија култа разума, коју је усвојио савремени атеизам декартово виђење декарт је указао када се дешавају наве- дене грешке „наш разум је ограничен“, говорио је он, „али је наша воља беско- начна“ разум, по декарту, греши онда када дозволи да га воља одвуче изван његових граница из ових разлога је са- времени атеизам неспособан да разуме питање бога, неспособан за било каква метафизичка питања зато их, једностав- но, одбацује ипак, идеја бога је и те ка- ко била рационална за највеће мислио- це света за платона бог је био делатни узрок постојања космоса онај који по- креће обликовање безобличног хаоса у складу са вечним формама за платона, настанак космоса је немогућ без делат- ног узрока, демијурга или бога космос је грчка реч и значи украс, нешто лепо уређено као такав, космос представља слику оног вечног које је умно космос је зато прожет трагом умности рећи да је настао сасвим случајно, за платона би било крајње ирационално такав одговор би код овог мислиоца највероватније иза- звао подсмех и за „оца“ рационализма, декарта, идеја бога је неспорна и сасвим рацио- нална декарт је на основу појма бога, са којим се ми, веровао је, рађамо, изводио и доказ да бог постоји декарт се питао, одакле нама као коначним и несаврше- ним бићима идеја о бесконачном и са- вршеном бићу или богу? из коначног и ограниченог света нисмо могли апстра- ховати такву идеју, а она је ипак ту није питање да ли се декартовом доказивању бога може приговорити наравно да мо- же и то су чинили многи потоњи фило- софи поента је у томе да декарт и људи попут њега, који су заиста високо ценили разум и умесно га користили, нису виде- ли никакав сукоб у идеји бога и разума кантов допринос поменуте границе разума, односно границе људског сазнања које је засно- вано на категоријама разума, више не- го ико до тада истакао је имануел кант указујући јасно у својој критици чисто- га ума на те границе, кант је говорио: „ограничио сам знање да бих оставио простор за веру“ за веру која је, по кан- ту, заснована ни мање ни више него на категоријама ума (а кант је попут све- тих отаца правио разлику између ума и разума) дакле, ови философи су веома разумно указали на постојеће границе разума и знања заснованог на његовим категоријама показали су да те грани- це нису коначне границе бића односно, показали су оно што су свети оци, сле- дујући библијском откривењу, говорили – да је та граница заправо капија пред бог и разум декарт иљуди попут њега, којису заиста високо ценили разум иумесно га користили,нису видели никакавсукоб у идеји бога и разума 20 6/2014 божијом онтолошком другошћу, пред његовом трансценденцијом те границе разума су у новије време откривене чак и у математици постоји једна шаљива пословица међу математичарима која каже: „бог постоји јер је математика не- противречна ипак, и ђаво постоји јер се та непротивречност не може доказати“ ту математичку непротивречност и нео- боривост из темеља је уздрмало откриће озбиљних антиномија и противречности у теорији скупова ван сваке сумње, ра- зум има своје границе другачија тврдња би била заиста арогантна и неразумна атеистички одговор на све ово не посто- ји постоји само ароганција метафизи- ка се сматра за глупост али, ароганција никада није била разуман одговор, већ одсуство аргумената ароганција је сла- бост а њоме се савремени атеизам и те како служи рационалност просветитељства да рационалност није у сукобу са иде- јом бога, можда су најбоље показали чувени деисти у веку просветитељства атеизам у данашњем облику се и јавља у овом веку, али још увек као мањинско мишљење већину философа просвети- тељства нису чинили атеисти већ деисти и једнима и другима је било заједничко да су разум поставили као судију свему, па тако и богу и његовом откривењу ме- ђутим, док су атеисти поред божанског откривења одбацивали и само идеју бога и његове егзистенције, деисти су имали другачији став њима јесте било ирацио- нално божанско откривење, односно оно што је црква говорила о том садржају будући да разумом нису могли појмити и објаснити темељне доктрине вере ко- је проистичу из откривења (нпр ова- плоћење, васкрсење и сл), деисти су га одбацили међутим, идеја божије егзи- стенције им је и те како била рационал- на њих је разум и те како водио закључ- ку да бог постоји можда тај став деиста најбоље осликава једна анегдота чувеног философа деисте волтера наиме, вол- тер је у сутон једнога дана посматрао за- лазак сунца легавши на траву, гледајући у прекрасан призор, узвикнуо је: „веру- јем, верујем у тебе, моћни боже!“ међу- тим, убрзо се придигао и додао: „а што се тиче господина сина и госпође њего- ве мајке, то је већ друга прича“ дакле, за волтера је разум водио закључку да бог постоји оно што разум није прихватао јесте божије откривење које је пропове- дала црква деисти су заправо закључи- вали да бог постоји из два разлога први је био уређеност космоса а други посто- јање морала управо оно што је и чувени кант сматрао за сведочанство божије ег- зистенције: „звездано небо надамном и морални закон у мени“ наравно, ови философски закључци о божанској егзистенцији нису довољни да због њих рационално и философски оправдамо целокупан садржај хришћан- ске вере и искуства богопознања ме- ђутим, они јесу интересантни јер јасно показују да идеја божанске егзистенције није ни у каквом сукобу са разумом и ра- ционалношћу напротив, та идеја је ве- идеја божанске егзистенције није ни у каквом сукобу са разумом и рационалношћу напротив, та идеја је веома рационална и философски одлично утемељена у дијалогу са атеизмом рене декарт (1596–1650), уље на платну (аутор портрета је франс халс, а дело је настало половином 17 века) новембар/децембар 2014 21 ома рационална и философски одлично утемељена атеистичка ирационалност у време деиста наилазимо и на атеи- стичке ставове какве и данас срећемо ради се о довођењу у питање не само са- држаја божанског откривења већ и саме божанске егзистенције један од таквих мислилаца био је дејвид хјум за њега су деистички закључци о божанској егзи- стенцији били неосновани хјум је твр- дио да уређени космос не значи посто- јање уредитеља, односно бога ипак, не заборавимо, хјум је имао претпоставку да је космос вечан и да његово природ- но стање не изискује никакво објашњење још је платон знао да космос није вечан, а са- времена наука је коначно и потврдила то његово ми- шљење рећи да је нешто такво какво јесте и да то не изискује ника- кво објашњење значи само једно – да је тај одговор ирациона- лан такође, хјум је одбијао ана- логију часовни- ка из следећег разлога та ана логија је тврдила: као што постоја- ње часов- ника води закључку да постоји часовничар који га је ство- рио, тако и космос сведочи да постоји творац, односно бог хјум је одгово- рио да то двоје не можемо поредити из разлога што смо видели да часовничар ствара часовник, а нисмо видели да бог ствара космос једноставно, хјум не до- пушта могућност да уређеност као та- ква, законитост као таква, склад као такав, сведоче трагове творца и да ис- кључују деловање бесловесног случаја хјум ово одбија, тврдећи да нико није видео да творац ствара али, са друге, чињеница да нико никада није видео ни да било шта тако комплексно и уређе- но настаје случајно, не смета да закљу- чи да творац не постоји колико је такав закључак разуман и конзистентан нека свако сам просуди дакле, атеизам или ако тако мо- жемо рећи, атеистичко позива- ње на разум уме да буде крајње селективно и неконзистент- но као што се да видети, међу атеистичким пер- јаницама, какав је био хјум, ирационалност и, да не будемо претерано груби, склоност ка не баш мудрим одговори- ма су и те како присут- ни како год, идеја бога, барем она о његовој ег- зистенцији, нимало није ирационална разум и логика сасвим лепо приањају уз ту идеју аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији 22 5/2014 тема броја: хришћанске врлине богородица са христом, мозаик из ромејског периода (13 век) врлина или крепост (грч ἀρετή, лат virtus) је широк појам разли- чито се одређује, од стране разних научних дисциплина религија мно- ги древни религијски системи поседу- ју неке врлине које су сличне и блиске хришћанским врлинама (на пример милосрђе, смиреност, верност) апо- стол павле, када говори о врлинама (гал 5, 22) истиче да су оне „плод духа светога“ те врлине су: љубав, мир, ра- дост, дуготрпљење човек после грехо- пада адамовог излазећи на пут непо- слушности, како то каже св григорије ниски, постао је подложан страстима које није у стању да контролише, али зато је ту дух свети који је настављач дела христовог и брине о човеку и ње- говом развитку, одржавајући га у зајед- ници са христом у цркви, у којој човек добија своје истинске врлине које дух свети у њега уграђује највеће врлине у химни љубави апостол павле ис- тиче највеће хришћанске врлине које наткриљују све остале врлине то су те- олошке врлине без премца: вера, нада и љубав вера је како каже апостол павле (јевр 11, 1–2), основ свега чему се на- дамо, потврда ствари невидљивих“ и подсећа на моћ вере, која је била чврсто сведочанство старозаветним правед- ницима и звезда водиља старозаветном патријарху аврааму цео стари завет одише вером која сведочи бога „пове- рова авраам богу, а он му прими то у правду“ (1мој 15, 6); зато апостол па- вле (гал 3, 29) каже: „а кад сте ви хри- стови, онда сте семе авраамово и на- следници по обећању“ међутим, љубав је истакнута као краљица свих врлина, која ће се продужити у будућем веку: она је главни садржај сваке врлине, она испуњава све дарове који су дати чо- веку у цркви иначе, без љубави, све врлине и дарови су празни, огољени и неплодни тако три лица свете троји- це опште у вечној, слободној, узајамној љубави а нама се пружа да учествујемо са њима у тој љубавној заједници историјски развој појам врлина у хришћанству вре- меном код многих хришћана задобија јуридичке категорије, које више одго- варају старозаветном поретку закона, без љубави, све врлине и дарови су празни, огољени и неплодни стефан павловић новозаветни доживљај хришћанских врлина тема броја новембар/децембар 2014 23 него новом завету у хришћанству циљ није врлина сама по себи, као што је то код других религија, философских по- крета (нарочито у области аскетизма) не треба заборавити да у историји хри- шћанства налазимо познате јеретичке кругове који су заговарали строг ритам живота: монтанисти, новацијани, као и хришћанске великане који су подле- гли крајностима (изразит пример су тертулијан и ориген) св макарије египатски, велики под- вижник првих векова хришћанства и индиректни писац преко својих уче- ника, у светој тајни крштења види васкрсење душе, која треба да створи услове за васкрсење тела таква мисао се може протумачити да човек у свом животу треба да се богати врлинама, али да пре свега, све дубље улази у за- једничарење са богом, које нам доноси спасење циљ је заправо, пронаћи лик божији у човеку, што омогућава прева- зилажење поретка врлина овога света јер, човек се лако учаури у јуридичке оквире које је лакше доследно испуња- вати, него слободно ићи за христом апостол павле (уп гал 3, 23–27) пру- жа прави однос закона и вере: а пре до- ласка вере бисмо под законом чувани и затворени за веру која се имала откри- ти тако нам закон постаде васпитач за христа, да би се вером оправдали а кад дође вера више нисмо под васпита- чем јер сте сви синови божији вером у христа исуса јер који се год у христа крстисте, у христа се обукосте тако као синови божији у цркви сви зајед- но, негујемо врлине овога света, јер су корисне за наш живот, свакодневицу, а 24 6/2014 ми живимо у овом свету иако смо умр- ли за њега у светој тајни крштења, жи- вимо у њему, али више нисмо од њега апостол павле нас поучава и усмерава и у том погледу (флп 4, 8–9), па каже: браћо што год је истинито, поштено, праведно, чисто, што год је достојно љубави, на добром гласу, било која врли- на, било што похвале достојно, о томе мислите, а што научисте и примисте и чусте и видесте на мени, то чините, и бог мира биће са вама међутим, ово не треба схватити у смислу да је закон божији занемарен у садашње време: ствар је у томе да закон нема кључну улогу у нашем спасењу опет ћемо се позвати на апостола павла речима у којима се то потврђује (гал 3, 10–11): проклет да је сваки који не остане у свему што је написано у књизи зако- на да то чини а да се нико законом не оправдава пред богом, јер праведник ће од вере живети наиме, христос је тај идеални „мо- дел“ кога описују закони и пророци старог завета он не укида закон, он је његово испуњење крв јагњета на довратницима израиљских кућа, уочи изласка, праслика је његове крви на крсту, а излазак из земље фараонове и одлазак у обећану земљу јесте праслика христове победе над смрћу и прелазак у царство божије свакодневна принесе- на жртва у народу божијем, њено испу- њење и потпуно разумевање остварено је у личности христовој, а сви закони дати човеку, испуњени су и потврђени у христовом животу апостол лука на- води у свом јеванђељу (24, 44–45) ре- чи христове уочи његовог вазнесења, где подсећа апостоле да се све што је написано морало испунити пут ка циљу закључак наше теме опитује се у би- блијској причи о богатом младићу (мт 19, 16–30; мк 10, 17–32; лк 18, 18–30) богати младић је идеални представник старога завета и народа божијег то је човек богат материјално и духовно, кнез истовремено, он као млад човек пун је крепости и полета, хита за горућим пи- тањима живота, у њему тиња потреба да постави централно питање новога заве- та: „учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вечни?“, док учени саду- кеји, три главе касније у писму (мт 22, 23–33), постављају потпуно периферна и недостојна питања, дискутујући чија ће бити жена у царству божијем христос му каже да држи заповести, али он одго- вара да је све то сачувао од младости сво- је но христос га призива да, ако жели бити савршен, прода све што има и пода сиромасима и имаће благо на небу, па му каже: „дођи, узми крст свој па хајде за мном!“ ипак, младић одлази снужден и жалостан, јер беше врло богат након свега видимо да су врлине сва- како изграђујући сегмент за човеково биће, али да ништа, па ни врлине, не сме бити замена за наш крајњи циљ, а то је лични, егзистенцијални сусрет са богом а то ћемо библијски заокружи- ти речима светог апостола павла (рим 8, 3538–39): ко ће нас раставити од љубави христове? ја сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност ни висина, ни дубина ни- ти икаква друга твар не може одвојити од љубави божије ништа, па ни врлине, не сме бити замена за наш крајњи циљ, a то је лични, егзистенцијални сусрет са богом тема броја новембар/децембар 2014 25 смиреноумље – безимена благодат душе беседа на гори, тј блаженства нису некакав скуп моралних хришћански правила, већ израз морала или етике као пројаве стварности царства божијег готово је неминовно да бар неко- лико пута дневно чујемо од људи који нас окружују понешто о па- ду моралних вредности, недостатку врлине, отуђености и сл али често превиђамо да је данас морал уобличен у политику, људска права, квазихума- низам, разне „интеграције“, корект- ност, поштовање личности другог и веома наликује оном викторијанском моралу но, како год било, ипак морал као такав је израз човекове потребе за ваљаношћу, добротом којом човек же- ли негде себе да уљуљка у сигурност властитог постојања, живота наспрам неизвесности коју доноси свакодневи- ца и не само она само питање ко је и шта је човек отвара пред нама огроман бездан етика – или морал – свакако не мањка никаквим системима, било по- литичким и друштвеним било религи- озним, као ни идеологијама проблем је што се он поставља као некакав спо- меник, обелиск, начело са некаквом претећом грандиозношћу међутим, он (морал, етика) по себи не само да не задовољава човекову глад за смислом, него је пре симптом порицања и поти- скивања истог нажалост, овај поглед не мањка ни међу многим хришћани- ма врло често је императив и једини дејствујући етика као пројава царства јеванђеље христово, тј хришћан- ство, управо удара на овакве доживља- је и поглед на морал на тај начин што их демистификује и ставља пред чове- ка у једном сасвим другом светлу бесе- да на гори, тј блаженства нису некакав скуп моралних хришћански правила, већ израз морала или етике као проја- ве стварности царства божијег дакле, одговор на питање шта је човек! и пр- во блаженство, прва реченица је веома упечатљива: блажени сиромашни ду- хом, јер је њихов царство небеско (мт 5, 3) као што је познато, под сирома- штвом духа се овде не подразумева не- ка врста интелектуалне заосталости, ретардације овде је ствар у томе да је царство божије једино оних који су сиромашни духом сиромаштво духом је „добровољно смиреноумље“ свети григорије ниски каже: и у божанству, међутим, постоји нешто што се, као могуће, нуди за подражавање онима ко- владимир пекић 26 6/2014 ји то же ле шта је то запра во? како се мени чини, то је управо сиромаштво духа писмо тако назива добровољно смиреноумље у оном примеру апостол показује сиромаштво божије и каже: богат будући, нас ради осиромаши, да се његовим сиромаштвом ви обогати- те (2кор 8, 9) дакле, уколико све оста- ло, што се односи на природу божан- ства, далеко превазилази меру природе човечије, и ако је смирење нешто што нам је срод но и срасло са на ма који по земљи корачамо, који смо начињени од земље и у земљу се враћамо, о нда ћеш се ти, уподо бив ши се богу у ономе што је за тебе пр ирод но и могуће, сам обући у тај блаже ни лик (образ) и не ка ни- ко не сматра да је напредовање у сми- реноумљу лако и да се може задобити без труда (беседа 1 на блаженства) дакле, имати сиромаштво духа зна- чи имати смиреноумље које означава ду б о ку свест о свом стању, о ни штав- ности човека, о његовом земаљском по р е клу – о то ме да смо од бла та начи- њени и обична смо глина но, нисмо са мо то јер смо и по ли- ку божијем створени, па и сам бог нам долази осиромашујући себе да бисмо се ми његовим богатством испунили ипак, то стање јесте тескобно човек је у некаквом расцепу који му говори и да је земљан и да је не б ески та двосми- сленост човековог бића, можда и своје- врсни дуализам, двојност није лако за носити сам од се бе у скла ду са тим св григорије богослов каже: поставља на земљи анђела другога, мешовитог по- клоника, намесника видљиве природе, посвећеника духовне, цара на земљи ца- рованога одозго, земаљскога и небескога, привременога и бесмртнога, једнога и истога дух и те ло: дух ради благода- ти, тело заради гордости; једно – да би пребивао и прослављао добротвора; друго пак – да буде страдалан и да па- тећи подсећа се (на богојављење, 11) св јован лествичник, фреска тема броја новембар/децембар 2014 27 сиромаштво духом је, онда, управо то познање да човек сам себе не мо- же поднети без другога, без бога тек са тим сазнањем нам се отварају вра- та царства тек тада можемо увиде- ти величанственост дара живота које нам по својој несебичности и непојм- љивој љубави дарује бог ако нам сам господ каже да је он кротак и смирен срцем (уп мт 11, 29), онда је сасвим јасно да је говор о врлини (етици) у ствари говор о начину како посто- јимо, тј како би требало да постоји- мо врлине, почевши од оне коју сам господ ставља кaо прву – смиреноу- мље – представљају видљиве пројаве благодатне и личне заједнице бога и човека оне су, богословским речено, израз синергије, садејства бога и чо- века због тога и св јован лествич- ник каже да све што је створено, од творца је примило ред и почетак из- весна створења су примила још и за- вршетак но, врлина има безграничну границу (лествица, поука 26, 1068) христово смирење је основ сваке вр- лине као основе постојања темељи хришћанског живота две христове приче које налазимо у јеванђељу по луки нам говоре о вр- линама које представљају темељ хри- шћанског живота, а тиме и истинског начина постојања те две приче су по- себне и по томе што једине имају об- јашњење због чега их господ изговара (молитва и праведност), за разлику од осталих у питању су приче о молби удовичиној и о царинику и фарисеју које се настављају једна за другом прва говори, као што сви знамо, о удовици која долази неправедном су- дији и која и поред његовог одбијања упорно, чак и дрско, истрајава у мол- би да је одбрани од супарника, од не- ког ко и то мало имања што има хоће да јој отме, док друга говори о упо- редној молитви у храму једног фари- сеја (= „праведник“) и цариника (= „грешник“) христос наводи удовицу јер је она симбол ништавности, крај- њег материјалног сиромаштва у ко- ме су већином удовице пребивале са под сиромаштвом духа се не подразумева нека врста интелектуалне заосталости сиромаштво духом је „добровољно смиреноумље“ света гора, детаљ 28 6/2014 својом децом због маргинализације у друштву њена ништавност није само метафорична, већ је реална као и ње- на беспомоћност ипак, и поред свог статуса, и поред веће вероватноће да ће њена молба бити одбачена, да ће ко много пута до тада бити посрамље- на, она не одустаје и судија на концу попушта, не из самилости, него због њене дрскости и досађивања јер мо- литва је побожно тиранисање бога (лествица, поука 28, 1140) и господ каже: чујте шта говори неправедни судија! а зар бог неће одбранити иза- бранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? кажем вам да ће их убрзо одбранити али син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (лк 18, 6–8) с друге стране имамо царин
... марте и јелене од баћушкиних реликвија сачувани су: икона мајке божије умиљење, напрсни крст тежине један килограм, наруквице, ципеле, рукавице, будак и остало баћушка је говорио да је бог скратио његов живот за 30 година да би га васкр- сао у време када ће многи говорити да је васкрсење мртвих обмана и показао све- доком васкрсења њега који је за живо- та свима, свакодневно говорио: христос васкрсе, радости моја аутор је дугогодишњи водич по светим местима блиског истока и русије 14 6/2014 св серафим саровски храни медведа – минијатура из журнала родина (1900 година) святая русь новембар/децембар 2014 15 разне религије, секте, покрети и по- јединци кроз историју сиромаштву су придавали посебну вредност апокалиптичке заједнице осуђивале су сваки вид иметка ту су свакако би- ли водећи есени есенска заједница мо- рала је бити „заједница сиромашних“ свако приватно власништво морало је да се стави на употребу другима о си- ромаштву као нужном за спасење давно су говорили пелагијанци и тзв апостол- ска секта они су сматрали да је приват- но власништво у старом завету било допуштено из многих разлога, али није допуштено у новом завету нужно сиро- маштво подразумевају и богумили тема сиромаштва биће дотакнута у многим филозофским и богословским списима, али свакако најпотпуније тумачење даје климент александријски крајем 2 ве- ка у свом спису „који се богаташ може спасти“ богатство и спасење спис под називом „који се богаташ мо- же спасти“ заправо јесте омилија на је- ванђелски текст мк 10, 17–31 писац је који се богаташ може спасти? климент је веома јасан–спасење не зависи од богатства нити од сиромаштва, од телесних својстава, већ од љубави према богу и ближњима хришћанска етика мр драгана тодоровић св климент александријски, цртеж из књиге les vrais pourtraits et vies des hommes illustres grecz, latins et payens (1584 г) 16 6/2014 желео да објасни шта значе христове ре- чи упућене богатом младићу: иди, про- дај све што имаш, и: тешко је богатоме ући у царство небеско у овој омилији климент инсистира на сиромаштву ду- ха само буквално тумачење новозавет- ног текста о богаташу претпоставља да је сиромаштво нужно средство спасења али, ако се само сетимо начина на који је христос говорио, да је учио не људском већ божанском мудрошћу, смисао хри- стових речи се мења, тј добија потпуни- ји смисао према климентовом тумачењу, младић – богаташ је био далеко од савршенства грубо би било рећи да није марио за веч- ни живот; можда му је тежња била као и фарисеју – добар глас, хвала, дивљење љу- ди што испуњава закон божији можда је младић и испуњавао формални закон, али му је недостајало нешто више од писа- ног закона, а то је закон у души, који би га нагнао да се истински одрекне богатства под истинским се подразумева одрица- ње из срца, слобода од материје и слично могло би се рећи да је богати младић био слаб климент александријски христове речи тумачи на следећи начин: да богаташ мора искоренити из себе најпре своје су- дове о богатству, затим похлепу и пожу- ду христове речи о обавези сиромаштва треба тумачити као духовно сиромаштво климент то објашњава овако: као што ни пуко просјачење не значи да је тај сиромах најсиромашнији нити најрелигиознији (можда му баш недостаје вера у бога), та- ко је и са богатима материјална добра постоје и они који су изабрали сирома- штво, али не због спасења и вере у бога, већ према оданости филозофији, као нпр демокрит, анаксагора и крато када би христове речи говориле једино о споља- шњем елементу, о грубом уклањању до- бара – материје, слободно бисмо могли рећи да христос није дао ништа ново сво- јом науком искорењивање мана из душе је свакако новина можда је пре христа било случајева да су људи одбацивали бо- гатство; били су као фарисеји, или су мно- жили презир према другима и славу (што свакако повећава духовну беду) ако се не- ко одриче и онога што му је неопходно за живот, онда брине о средствима за живот и не може се посветити честитом морал- ном животу оскудност у материјалном није гаранција да ће човек бити далеко од похлепе или немира у души климент сматра да је осредњи иметак пожељан хришћанину тако се најпре не бисмо му- чили жељом за иметком с друге стране, хришћани тако могу помоћи онима који- ма је помоћ потребна ако би сви хришћа- ни били сиромашни, поставља се питање како би се помагало гладнима и жеднима, како чинити дела милосрђа? значи, могу- ће је да богати младић није испуњавао за- повест љубави према ближњему земаљ- ска добра су инструмент моралног добра, човек мора знати да се њиме добро служи христове речи: продај све што имаш не треба тумачити буквално, у смислу обаве- зивања на сиромаштво, јер када би то тако било христов налог о милостињи био би противречан човек мора бити господар сетимо се само старозаветне приче о јову, и видећемо да су богатство и сиромаштво само дарови, али и искушења, као и начини пројављивања милости божијечовеку хришћанска етика новембар/децембар 2014 17 свог богатства а не његов роб „користиш ли га на ваљан начин – биће оправдано; у супротном, служиће ти на погибао, пошто је опште назначење богатства да ти служи а не да тобом влада“1 сличну мисао на- лазимо касније код св јована златоустог, који објашњава да није богатство зло, већ нискост душе која претвара богатство у сиромаштво климент подсећа да се не- престано има на уму превасходство ду- ше над пропадљивим вредностима „ако богатство по себи није ни добро ни зло, и ако не подлеже никаквој осуди, онда га не треба осуђивати; треба осудити узрочни- ка који га злоупотребљава, тј човека, јер човеку су даровани разум, слобода и моћ 1 климент александријски, како се богаташ може спасти, хришћанска мисао, нови сад 2007, стр 19 самовласног располагања даровима бо- жијим када је неко у души својој добар и трезвен, такав ће свакако и богатство сво- је користити на добро; а ко се руководи безумни и греховним страстима, тај ће у сваком погледу подједнако штетити и се- би и другима“2 врлина скромности у истом тексту, климент се осврнуо и на оне који су рођени посред богатства и почасти, мимо своје воље ако би рође- нима у богатству унапред било онемогу- ћено заједничарење у царству небеском, само зато што поседују одређени име- так, то би могло да представља увреду 2 исто, стр 19–20 хајнрих хофман (1824-1911), "исус и богати младић" (1889) 18 6/2014 од стране бога, као дародавца овоземаљ- ских блага ту би се свакако могла дове- сти у питање и наша слободна воља да сами одлучујемо да ли желимо заједни- цу са богом или не то би такође значило да је тим људима без њихове воље и дато богатство и одузето зато онима који су већ богати климент саветује да је важно имати мали, позитиван страх од богат- ства „страх од богатства може богаташа сачувати од коначне погибељи; али ипак, увереност да се и он може спасти, не мо- же му осигурати спасење“3 у богатству је неопходно сачувати скромност, це- ломудрије и љубав „господ не осуђује богатство и не лишава никога небеског наслеђа само због тога што је богат, по- готово ако такав ревносно испуњава бо- жије заповести, ако овоземним стварима претпоставља вечни живот и ако погле- де управља једино на бога, као на иску- сног кормилара, са светом нестрпљиво- шћу ишчекујући његов знак и настојећи да схвати шта он, у ствари, жели, шта твори шта брани и који правац показује морепловцима, да безбедније доплове до задатог циља“4 сетимо се само староза- ветне приче о јову, и видећемо да су бо- гатство и сиромаштво само дарови, али и искушења, као и начини пројављивања милости божије човеку као одговор на јеванђелску мисао „ка- ко је тешко богатоме ући у царство не- беско“, климент је веома јасан – спасење не зависи од богатства нити од сиро- маштва, од телесних својстава, већ од љубави према богу и ближњима, истине, чедности уместо богатства – иметка, треба имати богатство – бога у себи аутор је предавач верске наставе у гимназији свети сава у београду 3 исто, стр 21 4 исто, стр 21 поред бесмисленог супротставља- ња науке и вере, једна од тврдњи савременог атеизма против вере је и та да је идеја бога ирационална са ста- новишта православне вере, таква тврд- ња је крајње произвољна и неодржива разум и ум су увек у православном бо- гословљу и антропологији имали узви- шено место немали број светих отаца цркве разум и ум у човеку идентификују као божију икону од светог григорија богослова на истоку, до светог авгу- стина на западу, то је неоспорна чиње- ница ум и разум су нешто што човека одваја од осталих живих бића и што га чини, ни мање ни више него боголиким бићем међутим, хришћанско богосло- вље је о разуму имало много разумније схватање, него што је то имала потоња идеологија атеистичког култа разума то хришћанско наслеђе о разуму имали су и многи утицајни философи, међу који- ма и „отац“ рационализма, рене декарт а од сократа и његовог „знам да ништа не знам“ и платона до декарта, ти заиста умни људи, су знали да разум има своје границе, те да као такав не може обухва- тити стварност у тоталитету зато су ти мислиоци, свесни граница разума, има- ли осећај за метафизику имали су свест о неизрецивом и несазнајном показа- ли су да је најразумнији разум онај ко- ји је свестан тих својих граница јер та свесност, то разумно знање властитих граница, уводи у метафизику и, пара- доксално, у знање незнањем, у говор ћу- тањем језика и појмова за свете оце је то било апофатичко богословље место где разум, веома разумно, уступа место мистичном искуству молитве разумно, управо јер разум разуме своје границе онај разум који то не разуме, није разу- александар милојков хришћанска етика у дијалогу са атеизмом новембар/децембар 2014 19 ман и греши баш је ту грешку учинила идеологија култа разума, коју је усвојио савремени атеизам декартово виђење декарт је указао када се дешавају наве- дене грешке „наш разум је ограничен“, говорио је он, „али је наша воља беско- начна“ разум, по декарту, греши онда када дозволи да га воља одвуче изван његових граница из ових разлога је са- времени атеизам неспособан да разуме питање бога, неспособан за било каква метафизичка питања зато их, једностав- но, одбацује ипак, идеја бога је и те ка- ко била рационална за највеће мислио- це света за платона бог је био делатни узрок постојања космоса онај који по- креће обликовање безобличног хаоса у складу са вечним формама за платона, настанак космоса је немогућ без делат- ног узрока, демијурга или бога космос је грчка реч и значи украс, нешто лепо уређено као такав, космос представља слику оног вечног које је умно космос је зато прожет трагом умности рећи да је настао сасвим случајно, за платона би било крајње ирационално такав одговор би код овог мислиоца највероватније иза- звао подсмех и за „оца“ рационализма, декарта, идеја бога је неспорна и сасвим рацио- нална декарт је на основу појма бога, са којим се ми, веровао је, рађамо, изводио и доказ да бог постоји декарт се питао, одакле нама као коначним и несаврше- ним бићима идеја о бесконачном и са- вршеном бићу или богу? из коначног и ограниченог света нисмо могли апстра- ховати такву идеју, а она је ипак ту није питање да ли се декартовом доказивању бога може приговорити наравно да мо- же и то су чинили многи потоњи фило- софи поента је у томе да декарт и људи попут њега, који су заиста високо ценили разум и умесно га користили, нису виде- ли никакав сукоб у идеји бога и разума кантов допринос поменуте границе разума, односно границе људског сазнања које је засно- вано на категоријама разума, више не- го ико до тада истакао је имануел кант указујући јасно у својој критици чисто- га ума на те границе, кант је говорио: „ограничио сам знање да бих оставио простор за веру“ за веру која је, по кан- ту, заснована ни мање ни више него на категоријама ума (а кант је попут све- тих отаца правио разлику између ума и разума) дакле, ови философи су веома разумно указали на постојеће границе разума и знања заснованог на његовим категоријама показали су да те грани- це нису коначне границе бића односно, показали су оно што су свети оци, сле- дујући библијском откривењу, говорили – да је та граница заправо капија пред бог и разум декарт иљуди попут њега, којису заиста високо ценили разум иумесно га користили,нису видели никакавсукоб у идеји бога и разума 20 6/2014 божијом онтолошком другошћу, пред његовом трансценденцијом те границе разума су у новије време откривене чак и у математици постоји једна шаљива пословица међу математичарима која каже: „бог постоји јер је математика не- противречна ипак, и ђаво постоји јер се та непротивречност не може доказати“ ту математичку непротивречност и нео- боривост из темеља је уздрмало откриће озбиљних антиномија и противречности у теорији скупова ван сваке сумње, ра- зум има своје границе другачија тврдња би била заиста арогантна и неразумна атеистички одговор на све ово не посто- ји постоји само ароганција метафизи- ка се сматра за глупост али, ароганција никада није била разуман одговор, већ одсуство аргумената ароганција је сла- бост а њоме се савремени атеизам и те како служи рационалност просветитељства да рационалност није у сукобу са иде- јом бога, можда су најбоље показали чувени деисти у веку просветитељства атеизам у данашњем облику се и јавља у овом веку, али још увек као мањинско мишљење већину философа просвети- тељства нису чинили атеисти већ деисти и једнима и другима је било заједничко да су разум поставили као судију свему, па тако и богу и његовом откривењу ме- ђутим, док су атеисти поред божанског откривења одбацивали и само идеју бога и његове егзистенције, деисти су имали другачији став њима јесте било ирацио- нално божанско откривење, односно оно што је црква говорила о том садржају будући да разумом нису могли појмити и објаснити темељне доктрине вере ко- је проистичу из откривења (нпр ова- плоћење, васкрсење и сл), деисти су га одбацили међутим, идеја божије егзи- стенције им је и те како била рационал- на њих је разум и те како водио закључ- ку да бог постоји можда тај став деиста најбоље осликава једна анегдота чувеног философа деисте волтера наиме, вол- тер је у сутон једнога дана посматрао за- лазак сунца легавши на траву, гледајући у прекрасан призор, узвикнуо је: „веру- јем, верујем у тебе, моћни боже!“ међу- тим, убрзо се придигао и додао: „а што се тиче господина сина и госпође њего- ве мајке, то је већ друга прича“ дакле, за волтера је разум водио закључку да бог постоји оно што разум није прихватао јесте божије откривење које је пропове- дала црква деисти су заправо закључи- вали да бог постоји из два разлога први је био уређеност космоса а други посто- јање морала управо оно што је и чувени кант сматрао за сведочанство божије ег- зистенције: „звездано небо надамном и морални закон у мени“ наравно, ови философски закључци о божанској егзистенцији нису довољни да због њих рационално и философски оправдамо целокупан садржај хришћан- ске вере и искуства богопознања ме- ђутим, они јесу интересантни јер јасно показују да идеја божанске егзистенције није ни у каквом сукобу са разумом и ра- ционалношћу напротив, та идеја је ве- идеја божанске егзистенције није ни у каквом сукобу са разумом и рационалношћу напротив, та идеја је веома рационална и философски одлично утемељена у дијалогу са атеизмом рене декарт (1596–1650), уље на платну (аутор портрета је франс халс, а дело је настало половином 17 века) новембар/децембар 2014 21 ома рационална и философски одлично утемељена атеистичка ирационалност у време деиста наилазимо и на атеи- стичке ставове какве и данас срећемо ради се о довођењу у питање не само са- држаја божанског откривења већ и саме божанске егзистенције један од таквих мислилаца био је дејвид хјум за њега су деистички закључци о божанској егзи- стенцији били неосновани хјум је твр- дио да уређени космос не значи посто- јање уредитеља, односно бога ипак, не заборавимо, хјум је имао претпоставку да је космос вечан и да његово природ- но стање не изискује никакво објашњење још је платон знао да космос није вечан, а са- времена наука је коначно и потврдила то његово ми- шљење рећи да је нешто такво какво јесте и да то не изискује ника- кво објашњење значи само једно – да је тај одговор ирациона- лан такође, хјум је одбијао ана- логију часовни- ка из следећег разлога та ана логија је тврдила: као што постоја- ње часов- ника води закључку да постоји часовничар који га је ство- рио, тако и космос сведочи да постоји творац, односно бог хјум је одгово- рио да то двоје не можемо поредити из разлога што смо видели да часовничар ствара часовник, а нисмо видели да бог ствара космос једноставно, хјум не до- пушта могућност да уређеност као та- ква, законитост као таква, склад као такав, сведоче трагове творца и да ис- кључују деловање бесловесног случаја хјум ово одбија, тврдећи да нико није видео да творац ствара али, са друге, чињеница да нико никада није видео ни да било шта тако комплексно и уређе- но настаје случајно, не смета да закљу- чи да творац не постоји колико је такав закључак разуман и конзистентан нека свако сам просуди дакле, атеизам или ако тако мо- жемо рећи, атеистичко позива- ње на разум уме да буде крајње селективно и неконзистент- но као што се да видети, међу атеистичким пер- јаницама, какав је био хјум, ирационалност и, да не будемо претерано груби, склоност ка не баш мудрим одговори- ма су и те како присут- ни како год, идеја бога, барем она о његовој ег- зистенцији, нимало није ирационална разум и логика сасвим лепо приањају уз ту идеју аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији 22 5/2014 тема броја: хришћанске врлине богородица са христом, мозаик из ромејског периода (13 век) врлина или крепост (грч ἀρετή, лат virtus) је широк појам разли- чито се одређује, од стране разних научних дисциплина религија мно- ги древни религијски системи поседу- ју неке врлине које су сличне и блиске хришћанским врлинама (на пример милосрђе, смиреност, верност) апо- стол павле, када говори о врлинама (гал 5, 22) истиче да су оне „плод духа светога“ те врлине су: љубав, мир, ра- дост, дуготрпљење човек после грехо- пада адамовог излазећи на пут непо- слушности, како то каже св григорије ниски, постао је подложан страстима које није у стању да контролише, али зато је ту дух свети који је настављач дела христовог и брине о човеку и ње- говом развитку, одржавајући га у зајед- ници са христом у цркви, у којој човек добија своје истинске врлине које дух свети у њега уграђује највеће врлине у химни љубави апостол павле ис- тиче највеће хришћанске врлине које наткриљују све остале врлине то су те- олошке врлине без премца: вера, нада и љубав вера је како каже апостол павле (јевр 11, 1–2), основ свега чему се на- дамо, потврда ствари невидљивих“ и подсећа на моћ вере, која је била чврсто сведочанство старозаветним правед- ницима и звезда водиља старозаветном патријарху аврааму цео стари завет одише вером која сведочи бога „пове- рова авраам богу, а он му прими то у правду“ (1мој 15, 6); зато апостол па- вле (гал 3, 29) каже: „а кад сте ви хри- стови, онда сте семе авраамово и на- следници по обећању“ међутим, љубав је истакнута као краљица свих врлина, која ће се продужити у будућем веку: она је главни садржај сваке врлине, она испуњава све дарове који су дати чо- веку у цркви иначе, без љубави, све врлине и дарови су празни, огољени и неплодни тако три лица свете троји- це опште у вечној, слободној, узајамној љубави а нама се пружа да учествујемо са њима у тој љубавној заједници историјски развој појам врлина у хришћанству вре- меном код многих хришћана задобија јуридичке категорије, које више одго- варају старозаветном поретку закона, без љубави, све врлине и дарови су празни, огољени и неплодни стефан павловић новозаветни доживљај хришћанских врлина тема броја новембар/децембар 2014 23 него новом завету у хришћанству циљ није врлина сама по себи, као што је то код других религија, философских по- крета (нарочито у области аскетизма) не треба заборавити да у историји хри- шћанства налазимо познате јеретичке кругове који су заговарали строг ритам живота: монтанисти, новацијани, као и хришћанске великане који су подле- гли крајностима (изразит пример су тертулијан и ориген) св макарије египатски, велики под- вижник првих векова хришћанства и индиректни писац преко својих уче- ника, у светој тајни крштења види васкрсење душе, која треба да створи услове за васкрсење тела таква мисао се може протумачити да човек у свом животу треба да се богати врлинама, али да пре свега, све дубље улази у за- једничарење са богом, које нам доноси спасење циљ је заправо, пронаћи лик божији у човеку, што омогућава прева- зилажење поретка врлина овога света јер, човек се лако учаури у јуридичке оквире које је лакше доследно испуња- вати, него слободно ићи за христом апостол павле (уп гал 3, 23–27) пру- жа прави однос закона и вере: а пре до- ласка вере бисмо под законом чувани и затворени за веру која се имала откри- ти тако нам закон постаде васпитач за христа, да би се вером оправдали а кад дође вера више нисмо под васпита- чем јер сте сви синови божији вером у христа исуса јер који се год у христа крстисте, у христа се обукосте тако као синови божији у цркви сви зајед- но, негујемо врлине овога света, јер су корисне за наш живот, свакодневицу, а 24 6/2014 ми живимо у овом свету иако смо умр- ли за њега у светој тајни крштења, жи- вимо у њему, али више нисмо од њега апостол павле нас поучава и усмерава и у том погледу (флп 4, 8–9), па каже: браћо што год је истинито, поштено, праведно, чисто, што год је достојно љубави, на добром гласу, било која врли- на, било што похвале достојно, о томе мислите, а што научисте и примисте и чусте и видесте на мени, то чините, и бог мира биће са вама међутим, ово не треба схватити у смислу да је закон божији занемарен у садашње време: ствар је у томе да закон нема кључну улогу у нашем спасењу опет ћемо се позвати на апостола павла речима у којима се то потврђује (гал 3, 10–11): проклет да је сваки који не остане у свему што је написано у књизи зако- на да то чини а да се нико законом не оправдава пред богом, јер праведник ће од вере живети наиме, христос је тај идеални „мо- дел“ кога описују закони и пророци старог завета он не укида закон, он је његово испуњење крв јагњета на довратницима израиљских кућа, уочи изласка, праслика је његове крви на крсту, а излазак из земље фараонове и одлазак у обећану земљу јесте праслика христове победе над смрћу и прелазак у царство божије свакодневна принесе- на жртва у народу божијем, њено испу- њење и потпуно разумевање остварено је у личности христовој, а сви закони дати човеку, испуњени су и потврђени у христовом животу апостол лука на- води у свом јеванђељу (24, 44–45) ре- чи христове уочи његовог вазнесења, где подсећа апостоле да се све што је написано морало испунити пут ка циљу закључак наше теме опитује се у би- блијској причи о богатом младићу (мт 19, 16–30; мк 10, 17–32; лк 18, 18–30) богати младић је идеални представник старога завета и народа божијег то је човек богат материјално и духовно, кнез истовремено, он као млад човек пун је крепости и полета, хита за горућим пи- тањима живота, у њему тиња потреба да постави централно питање новога заве- та: „учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вечни?“, док учени саду- кеји, три главе касније у писму (мт 22, 23–33), постављају потпуно периферна и недостојна питања, дискутујући чија ће бити жена у царству божијем христос му каже да држи заповести, али он одго- вара да је све то сачувао од младости сво- је но христос га призива да, ако жели бити савршен, прода све што има и пода сиромасима и имаће благо на небу, па му каже: „дођи, узми крст свој па хајде за мном!“ ипак, младић одлази снужден и жалостан, јер беше врло богат након свега видимо да су врлине сва- како изграђујући сегмент за човеково биће, али да ништа, па ни врлине, не сме бити замена за наш крајњи циљ, а то је лични, егзистенцијални сусрет са богом а то ћемо библијски заокружи- ти речима светог апостола павла (рим 8, 3538–39): ко ће нас раставити од љубави христове? ја сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност ни висина, ни дубина ни- ти икаква друга твар не може одвојити од љубави божије ништа, па ни врлине, не сме бити замена за наш крајњи циљ, a то је лични, егзистенцијални сусрет са богом тема броја новембар/децембар 2014 25 смиреноумље – безимена благодат душе беседа на гори, тј блаженства нису некакав скуп моралних хришћански правила, већ израз морала или етике као пројаве стварности царства божијег готово је неминовно да бар неко- лико пута дневно чујемо од људи који нас окружују понешто о па- ду моралних вредности, недостатку врлине, отуђености и сл али често превиђамо да је данас морал уобличен у политику, људска права, квазихума- низам, разне „интеграције“, корект- ност, поштовање личности другог и веома наликује оном викторијанском моралу но, како год било, ипак морал као такав је израз човекове потребе за ваљаношћу, добротом којом човек же- ли негде себе да уљуљка у сигурност властитог постојања, живота наспрам неизвесности коју доноси свакодневи- ца и не само она само питање ко је и шта је човек отвара пред нама огроман бездан етика – или морал – свакако не мањка никаквим системима, било по- литичким и друштвеним било религи- озним, као ни идеологијама проблем је што се он поставља као некакав спо- меник, обелиск, начело са некаквом претећом грандиозношћу међутим, он (морал, етика) по себи не само да не задовољава човекову глад за смислом, него је пре симптом порицања и поти- скивања истог нажалост, овај поглед не мањка ни међу многим хришћани- ма врло често је императив и једини дејствујући етика као пројава царства јеванђеље христово, тј хришћан- ство, управо удара на овакве доживља- је и поглед на морал на тај начин што их демистификује и ставља пред чове- ка у једном сасвим другом светлу бесе- да на гори, тј блаженства нису некакав скуп моралних хришћански правила, већ израз морала или етике као проја- ве стварности царства божијег дакле, одговор на питање шта је човек! и пр- во блаженство, прва реченица је веома упечатљива: блажени сиромашни ду- хом, јер је њихов царство небеско (мт 5, 3) као што је познато, под сирома- штвом духа се овде не подразумева не- ка врста интелектуалне заосталости, ретардације овде је ствар у томе да је царство божије једино оних који су сиромашни духом сиромаштво духом је „добровољно смиреноумље“ свети григорије ниски каже: и у божанству, међутим, постоји нешто што се, као могуће, нуди за подражавање онима ко- владимир пекић 26 6/2014 ји то же ле шта је то запра во? како се мени чини, то је управо сиромаштво духа писмо тако назива добровољно смиреноумље у оном примеру апостол показује сиромаштво божије и каже: богат будући, нас ради осиромаши, да се његовим сиромаштвом ви обогати- те (2кор 8, 9) дакле, уколико све оста- ло, што се односи на природу божан- ства, далеко превазилази меру природе човечије, и ако је смирење нешто што нам је срод но и срасло са на ма који по земљи корачамо, који смо начињени од земље и у земљу се враћамо, о нда ћеш се ти, уподо бив ши се богу у ономе што је за тебе пр ирод но и могуће, сам обући у тај блаже ни лик (образ) и не ка ни- ко не сматра да је напредовање у сми- реноумљу лако и да се може задобити без труда (беседа 1 на блаженства) дакле, имати сиромаштво духа зна- чи имати смиреноумље које означава ду б о ку свест о свом стању, о ни штав- ности човека, о његовом земаљском по р е клу – о то ме да смо од бла та начи- њени и обична смо глина но, нисмо са мо то јер смо и по ли- ку божијем створени, па и сам бог нам долази осиромашујући себе да бисмо се ми његовим богатством испунили ипак, то стање јесте тескобно човек је у некаквом расцепу који му говори и да је земљан и да је не б ески та двосми- сленост човековог бића, можда и своје- врсни дуализам, двојност није лако за носити сам од се бе у скла ду са тим св григорије богослов каже: поставља на земљи анђела другога, мешовитог по- клоника, намесника видљиве природе, посвећеника духовне, цара на земљи ца- рованога одозго, земаљскога и небескога, привременога и бесмртнога, једнога и истога дух и те ло: дух ради благода- ти, тело заради гордости; једно – да би пребивао и прослављао добротвора; друго пак – да буде страдалан и да па- тећи подсећа се (на богојављење, 11) св јован лествичник, фреска тема броја новембар/децембар 2014 27 сиромаштво духом је, онда, управо то познање да човек сам себе не мо- же поднети без другога, без бога тек са тим сазнањем нам се отварају вра- та царства тек тада можемо увиде- ти величанственост дара живота које нам по својој несебичности и непојм- љивој љубави дарује бог ако нам сам господ каже да је он кротак и смирен срцем (уп мт 11, 29), онда је сасвим јасно да је говор о врлини (етици) у ствари говор о начину како посто- јимо, тј како би требало да постоји- мо врлине, почевши од оне коју сам господ ставља кaо прву – смиреноу- мље – представљају видљиве пројаве благодатне и личне заједнице бога и човека оне су, богословским речено, израз синергије, садејства бога и чо- века због тога и св јован лествич- ник каже да све што је створено, од творца је примило ред и почетак из- весна створења су примила још и за- вршетак но, врлина има безграничну границу (лествица, поука 26, 1068) христово смирење је основ сваке вр- лине као основе постојања темељи хришћанског живота две христове приче које налазимо у јеванђељу по луки нам говоре о вр- линама које представљају темељ хри- шћанског живота, а тиме и истинског начина постојања те две приче су по- себне и по томе што једине имају об- јашњење због чега их господ изговара (молитва и праведност), за разлику од осталих у питању су приче о молби удовичиној и о царинику и фарисеју које се настављају једна за другом прва говори, као што сви знамо, о удовици која долази неправедном су- дији и која и поред његовог одбијања упорно, чак и дрско, истрајава у мол- би да је одбрани од супарника, од не- ког ко и то мало имања што има хоће да јој отме, док друга говори о упо- редној молитви у храму једног фари- сеја (= „праведник“) и цариника (= „грешник“) христос наводи удовицу јер је она симбол ништавности, крај- њег материјалног сиромаштва у ко- ме су већином удовице пребивале са под сиромаштвом духа се не подразумева нека врста интелектуалне заосталости сиромаштво духом је „добровољно смиреноумље“ света гора, детаљ 28 6/2014 својом децом због маргинализације у друштву њена ништавност није само метафорична, већ је реална као и ње- на беспомоћност ипак, и поред свог статуса, и поред веће вероватноће да ће њена молба бити одбачена, да ће ко много пута до тада бити посрамље- на, она не одустаје и судија на концу попушта, не из самилости, него због њене дрскости и досађивања јер мо- литва је побожно тиранисање бога (лествица, поука 28, 1140) и господ каже: чујте шта говори неправедни судија! а зар бог неће одбранити иза- бранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? кажем вам да ће их убрзо одбранити али син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (лк 18, 6–8) с друге стране имамо царин
Свеска: 340 | Хришћанске врлине
... Фотографија на насловној страни корице: „Тако да се светли светлост ваша“ (Мт 5, 16) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Његово Преосвештенство Епископ жички Г Јустин фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Ако не будете били као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт 18, 3) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Новоизграђен Храм Свете Тројице у Шапцу фото: Никола Јанковић СВЕСКА 340, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2014 Рeч уредника Стицање врлина на путу охристовљења 2 Сећања Патријарх Павле – смирени благовјесник јеванђелске истине 4 Светачник Свети Теофан Затворник на путевима Отаца 8 Материк Света Великомученица Анастасија 10 Святая Русь Баћушка Свети Серафим (2 део) 13 Хришћанска етика Који се богаташ може спасти? 15 У дијалогу са атеизмом Бог и разум 18 Тема броја Новозаветни доживљај хришћанских врлина 23 Смиреноумље – безимена благодат душе 26 Најважније је постати црквено биће 30 Самоисправљање 34 Архиепископ Јован Шаховској 36 Пожури да чиниш добро 36 Достижност хришћанских врлина 38 Поуке о врлини из Житија Светог Симеона Мироточивог 41 Врлински чин београдских мајстора 44 Какве су ти мисли, такав ти је живот Проблем одбацивањa живота као дара Божијег 46 Многодетне хришћанске породице Породица Василијевић 50 Идите и научите све народе „Зовите све на небо!“ 57 Сећања Успомене на проту-мисионара 61 Поезија Песме читалаца Православног мисионара 64 стране НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2014 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Хришћанске врлине новембар/децембар 2014 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Радмила Грујић, Виктор Вицановић, Небојша Ћосовић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Пр
... Фотографија на насловној страни корице: „Тако да се светли светлост ваша“ (Мт 5, 16) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Његово Преосвештенство Епископ жички Г Јустин фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Ако не будете били као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт 18, 3) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Новоизграђен Храм Свете Тројице у Шапцу фото: Никола Јанковић СВЕСКА 340, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2014 Рeч уредника Стицање врлина на путу охристовљења 2 Сећања Патријарх Павле – смирени благовјесник јеванђелске истине 4 Светачник Свети Теофан Затворник на путевима Отаца 8 Материк Света Великомученица Анастасија 10 Святая Русь Баћушка Свети Серафим (2 део) 13 Хришћанска етика Који се богаташ може спасти? 15 У дијалогу са атеизмом Бог и разум 18 Тема броја Новозаветни доживљај хришћанских врлина 23 Смиреноумље – безимена благодат душе 26 Најважније је постати црквено биће 30 Самоисправљање 34 Архиепископ Јован Шаховској 36 Пожури да чиниш добро 36 Достижност хришћанских врлина 38 Поуке о врлини из Житија Светог Симеона Мироточивог 41 Врлински чин београдских мајстора 44 Какве су ти мисли, такав ти је живот Проблем одбацивањa живота као дара Божијег 46 Многодетне хришћанске породице Породица Василијевић 50 Идите и научите све народе „Зовите све на небо!“ 57 Сећања Успомене на проту-мисионара 61 Поезија Песме читалаца Православног мисионара 64 стране НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2014 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Хришћанске врлине новембар/децембар 2014 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983), Епископ бачки др Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Радмила Грујић, Виктор Вицановић, Небојша Ћосовић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Пр
Одреднице:
31
Свеска: 341 | Света Земља
...који ће бити положено име христово које ће му донети светлостВАСКРСЕЊА;📌 ; да своју душу
улепшамо врлинама и учинимо је духов-
ном маслинском гором са које ће се сваг-
да вазносити љубав и чежња према бо
...који ће бити положено име христово које ће му донети светлост
МЕТА инфо: Р:18555 К:146750 Д:81
| Свеска 341 |
Свеска: 341 | Света Земља
... удостојимо физичког поклоништва у свету земљу ти задаци су: да своје срце очистимо од страсти и учинимо га своје- врсном витлејемском пећином у којој ће се родити богомладенац христос; да свој ум очистимо од помисли и тако га учини- мо подобним живоносном гробу у који ће бити положено име христово које ће му донети светлост васкрсења; да своју душу улепшамо врлинама и учинимо је духов- ном маслинском гором са које ће се сваг- да вазносити љубав и чежња према богу на тај начин ће унутрашњи човек стално бити на путу за небески јерусалим, нашу главну одредницу, с обзиром да овде нема- мо постојана града (в јев 13, 14) а ако нам је на том путу посета земаљском јерусали- му била надахнуће и подстицај, онда ћемо ваистину бити поклоници у духу и истини по примеру светог саве, истинскога хаџи- је српског рода с љубављу у христу спаситељу, презвитер оливер суботић задаци духовног хаџилука јануар / фебруар 2015 3 рeч уредника етимологија речи родослов1 означа- ва списак (попис) одређених особа које су повезане родбинским веза- ма, од једне особе до предака родослови (племенски спискови) су били веома по- штовани код јевреја њима се доказива- ла припадност богом изабраном народу, припадност једном од 12 племена израи- љевих знање родослова било је обавезно, како не би долазило до брачних мешања божијег народа са незнабошцима зато се уз име особе говори и његов родослов у скраћеној верзији – да би се знао иден- титет одређене особе, ко је та особа и из чијег је племена, као на овом библијском примеру: „веселеила сина урије, сина орова од племена јудина“ (2мојс 31, 2) син давидов јеванђелист матеј назива исуса христа спаситељем и месијом, сином давидовим 1 реч генеа је грчког порекла и значи породица, фа- милија (породично стабло) и сином авраамовим (мт 1, 1) али, за- што прво давидов, па тек онда авраамов? зато што је у јеврејској мисли била разви- јена свест да ће месија доћи из рода дави- дова, јер је њему дато то обећање од бога мисао на месију сина давидова везива- ла се за царски престо, јер се чекао „цар“ који ће утврдити давидов престо довека (2сам 7, 12–17) зато су се сви јевреји који су поверовали у исуса христа као меси- ју обраћали христу као сину давидовом „господе, сине давидов“ – речи су и жене хананејке, која моли исуса да јој исцели кћер (мт 15, 22) када је христос излазио из јерихона, двојица слепих га моле: „по- милуј нас господе, сине давидов“ (мт 21, 9) као пуноћа прославе сина давидовог спомиње се тренутак уласка исуса христа у град јерусалим на цвети, тада су деца клицала: „осана сину давидову“ (мт 21, 15)2 веровање јеврејско је било да ће ме- сија у телу вечно живети на земљи (јн 12, 34), да ће успоставити овоземаљско цар- ство давидово, са седиштем у јерусалиму и да ће сви народи служити том царству теофилакт охридски каже да се не би по- мислило на неког другог исуса, пошто су та имена била заступљена у јеврејском на- 2 деца су надахнута духом светим клицала богу и цару славе родослов господа исуса христа судијска, царска и свештеничка служба се испуњавају у личности господа исуса христа, који је истински судија, цар и свештеник протојереј томислав ђокић 4 1/2015 догматске теме ро ду, као што је исус навин, по м а з аник и наследник мојсијев (4мојс 27, 18), додаје се уз име исус, и „син дави дов“ 3 смисао родослова родослов који излаже матеј има нис - ходну линију, и води од родоначелни - ка јеврејског народа аврама до давида (1010–970 ст е), од давида до се о бе у ва - ви лон (587 г ст е), и од се о бе вави лонске до исуса христа, све по четрнаест колена та подела није случајна у првом делу од авра ама до давида, јеврејским народом управљају судије, од давида до се о бе у вавилон народом управљају цареви, и од се обе у вавилон до христа народом упра - вљају свештеници, који су се ста р али о верском животу божијег народа све ове службе – судијска, царска и свештеничка – испуњавају се у личности господа ису - са хри ста, који је истински с удија, цар и свештеник 4 то потврђује и црквени пе - сник: „цар и све штеник, к оји је по те лу изникао из јесеја и давида“ 5 док је у пс 110, 4 проречен долазак месије: „ти си свештеник довека, по реду мелхиседеко - ву“ 6 дру га значај на ствар и опрезност код матеја јесте почетак родослова од авра а - ма (мт 1, 1), родоначелника јевреја, дока - зујући им да је христос семе авра амово међутим, родослов по лукином јеванђе - љу почиње усходном линијом, од христа 3 блажени те офилакт охридски, тумачење светог јеванђеља од матеја, ви с оки д е ч ани 1996, стр 22 4 исто, стр 26 5 ка нон пра о т аца, п есма 4, тро пар 2 6 мелхиседек представља историјску личност која је царовала у салиму у време авра ама; био је помазан за свештеника бога вишњега (1мојс 14) о мелхи - седеку као свештенику бога вишњега и пра образу исуса христа говори се опширније у посланици јевр еји ма (5, 6–10; 7, 1–3) апо стол го в о ри о мелхи - седеку као икони и обрасцу вечног првосвештеника господа исуса христа лоза јесејева, румунска икона јануар / фебруар 2015 5 до праоца адама (лк 3, 23), показујући да исус христос није постао човек ради спасења јеврејског народа већ ради спасе- ња човека уопште он припада читавом човечанству7 христос је спаситељ рода људског, исто као што је адам праотац рода људског нови адам у духу овог повезивања адама и хри- ста, и апостол павле у првој посланици коринћанима (1кор 15, 45), пореди ада- ма и христа, називајући тако христа но- вим адамом, који је привео и принео твар творцу, за разлику од првог адама, који је овај свет привео и принео себи – на про- паст свеукупне творевине божије овим откривењем хришћанство јасно подвлачи реалност света који настаје у времену, ре- алност временског процеса и стварност историје васељене та реалност се разли- кује од апсолутне реалности бога, која је 7 протојереј проф др јован брија, речник православ- не теологије, београд 1997, стр 36 изван времена, изван сваке могућности промене и која се одређује као безусловна пуноћа бића човек је имао благодатну, а не природну бесмртност зато је било по- требно напредовањем у врлинском жи- воту непрестано и изнова задобијати и усвајати благодатну бесмртност приносе- ћи природу себи адам је, од личног и при- родног начина постојања, који је имао са богом у рају, пао на безлични и неприрод- ни живот била је то погрешна употреба слободе као иконе божије у човеку огра- ничивши свој живот на природне законе човек је свео себе на биолошку раван, која даје утисак живота, али у стварности води у смрт адамови потомци наслеђују смрт- ну и трулежну природу прародитељску зато је смисао оваплоћења сина божијег у исцељењу природе људске, кроз онтоло- шко јединство са христом тако је оства- рена циљна икономија спасења, са којом је бог исправио адамов избор, како би и он и свет око њега могли да вечно живе прева- зилазећи смрт то је остварено примањем наше природе у вечну ипостас логоса аутор је свештеник епархије жичке родослов по лукином јеванђељу почиње усходном линијом, од христа до праоца адама (лк 3, 23), показујући да исус христос није постао човек ради спасења јеврејског народа већ ради с
... удостојимо физичког поклоништва у свету земљу ти задаци су: да своје срце очистимо од страсти и учинимо га своје- врсном витлејемском пећином у којој ће се родити богомладенац христос; да свој ум очистимо од помисли и тако га учини- мо подобним живоносном гробу у који ће бити положено име христово које ће му донети светлост васкрсења; да своју душу улепшамо врлинама и учинимо је духов- ном маслинском гором са које ће се сваг- да вазносити љубав и чежња према богу на тај начин ће унутрашњи човек стално бити на путу за небески јерусалим, нашу главну одредницу, с обзиром да овде нема- мо постојана града (в јев 13, 14) а ако нам је на том путу посета земаљском јерусали- му била надахнуће и подстицај, онда ћемо ваистину бити поклоници у духу и истини по примеру светог саве, истинскога хаџи- је српског рода с љубављу у христу спаситељу, презвитер оливер суботић задаци духовног хаџилука јануар / фебруар 2015 3 рeч уредника етимологија речи родослов1 означа- ва списак (попис) одређених особа које су повезане родбинским веза- ма, од једне особе до предака родослови (племенски спискови) су били веома по- штовани код јевреја њима се доказива- ла припадност богом изабраном народу, припадност једном од 12 племена израи- љевих знање родослова било је обавезно, како не би долазило до брачних мешања божијег народа са незнабошцима зато се уз име особе говори и његов родослов у скраћеној верзији – да би се знао иден- титет одређене особе, ко је та особа и из чијег је племена, као на овом библијском примеру: „веселеила сина урије, сина орова од племена јудина“ (2мојс 31, 2) син давидов јеванђелист матеј назива исуса христа спаситељем и месијом, сином давидовим 1 реч генеа је грчког порекла и значи породица, фа- милија (породично стабло) и сином авраамовим (мт 1, 1) али, за- што прво давидов, па тек онда авраамов? зато што је у јеврејској мисли била разви- јена свест да ће месија доћи из рода дави- дова, јер је њему дато то обећање од бога мисао на месију сина давидова везива- ла се за царски престо, јер се чекао „цар“ који ће утврдити давидов престо довека (2сам 7, 12–17) зато су се сви јевреји који су поверовали у исуса христа као меси- ју обраћали христу као сину давидовом „господе, сине давидов“ – речи су и жене хананејке, која моли исуса да јој исцели кћер (мт 15, 22) када је христос излазио из јерихона, двојица слепих га моле: „по- милуј нас господе, сине давидов“ (мт 21, 9) као пуноћа прославе сина давидовог спомиње се тренутак уласка исуса христа у град јерусалим на цвети, тада су деца клицала: „осана сину давидову“ (мт 21, 15)2 веровање јеврејско је било да ће ме- сија у телу вечно живети на земљи (јн 12, 34), да ће успоставити овоземаљско цар- ство давидово, са седиштем у јерусалиму и да ће сви народи служити том царству теофилакт охридски каже да се не би по- мислило на неког другог исуса, пошто су та имена била заступљена у јеврејском на- 2 деца су надахнута духом светим клицала богу и цару славе родослов господа исуса христа судијска, царска и свештеничка служба се испуњавају у личности господа исуса христа, који је истински судија, цар и свештеник протојереј томислав ђокић 4 1/2015 догматске теме ро ду, као што је исус навин, по м а з аник и наследник мојсијев (4мојс 27, 18), додаје се уз име исус, и „син дави дов“ 3 смисао родослова родослов који излаже матеј има нис - ходну линију, и води од родоначелни - ка јеврејског народа аврама до давида (1010–970 ст е), од давида до се о бе у ва - ви лон (587 г ст е), и од се о бе вави лонске до исуса христа, све по четрнаест колена та подела није случајна у првом делу од авра ама до давида, јеврејским народом управљају судије, од давида до се о бе у вавилон народом управљају цареви, и од се обе у вавилон до христа народом упра - вљају свештеници, који су се ста р али о верском животу божијег народа све ове службе – судијска, царска и свештеничка – испуњавају се у личности господа ису - са хри ста, који је истински с удија, цар и свештеник 4 то потврђује и црквени пе - сник: „цар и све штеник, к оји је по те лу изникао из јесеја и давида“ 5 док је у пс 110, 4 проречен долазак месије: „ти си свештеник довека, по реду мелхиседеко - ву“ 6 дру га значај на ствар и опрезност код матеја јесте почетак родослова од авра а - ма (мт 1, 1), родоначелника јевреја, дока - зујући им да је христос семе авра амово међутим, родослов по лукином јеванђе - љу почиње усходном линијом, од христа 3 блажени те офилакт охридски, тумачење светог јеванђеља од матеја, ви с оки д е ч ани 1996, стр 22 4 исто, стр 26 5 ка нон пра о т аца, п есма 4, тро пар 2 6 мелхиседек представља историјску личност која је царовала у салиму у време авра ама; био је помазан за свештеника бога вишњега (1мојс 14) о мелхи - седеку као свештенику бога вишњега и пра образу исуса христа говори се опширније у посланици јевр еји ма (5, 6–10; 7, 1–3) апо стол го в о ри о мелхи - седеку као икони и обрасцу вечног првосвештеника господа исуса христа лоза јесејева, румунска икона јануар / фебруар 2015 5 до праоца адама (лк 3, 23), показујући да исус христос није постао човек ради спасења јеврејског народа већ ради спасе- ња човека уопште он припада читавом човечанству7 христос је спаситељ рода људског, исто као што је адам праотац рода људског нови адам у духу овог повезивања адама и хри- ста, и апостол павле у првој посланици коринћанима (1кор 15, 45), пореди ада- ма и христа, називајући тако христа но- вим адамом, који је привео и принео твар творцу, за разлику од првог адама, који је овај свет привео и принео себи – на про- паст свеукупне творевине божије овим откривењем хришћанство јасно подвлачи реалност света који настаје у времену, ре- алност временског процеса и стварност историје васељене та реалност се разли- кује од апсолутне реалности бога, која је 7 протојереј проф др јован брија, речник православ- не теологије, београд 1997, стр 36 изван времена, изван сваке могућности промене и која се одређује као безусловна пуноћа бића човек је имао благодатну, а не природну бесмртност зато је било по- требно напредовањем у врлинском жи- воту непрестано и изнова задобијати и усвајати благодатну бесмртност приносе- ћи природу себи адам је, од личног и при- родног начина постојања, који је имао са богом у рају, пао на безлични и неприрод- ни живот била је то погрешна употреба слободе као иконе божије у човеку огра- ничивши свој живот на природне законе човек је свео себе на биолошку раван, која даје утисак живота, али у стварности води у смрт адамови потомци наслеђују смрт- ну и трулежну природу прародитељску зато је смисао оваплоћења сина божијег у исцељењу природе људске, кроз онтоло- шко јединство са христом тако је оства- рена циљна икономија спасења, са којом је бог исправио адамов избор, како би и он и свет око њега могли да вечно живе прева- зилазећи смрт то је остварено примањем наше природе у вечну ипостас логоса аутор је свештеник епархије жичке родослов по лукином јеванђељу почиње усходном линијом, од христа до праоца адама (лк 3, 23), показујући да исус христос није постао човек ради спасења јеврејског народа већ ради с
Свеска: 341 | Света Земља
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ из Цркве Гроба Господњег у Јерусалиму фото: Саво Бућковић Фотографија на другој страни корице: Патријарх Јерусалимски г Теофил и Патријарх српски г Иринеј, у Нишу 2013 г фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Детаљ из Цркве Рођења Христовог у Витлејему фото: Сандра Марјановић Фотографија на полеђини корице: Црква Марије Магдалине у Јерусалиму фото: Сандра Марјановић СВЕСКА 341, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2015 Рeч уредника Задаци духовног хаџилука 2 Догматске теме Родослов Господа Исуса Христа 4 Светачник Свети Теофан Затворник о причешћивању 7 Старечник Старац Пајсије – савремени светитељ 9 Поуке Старца Пајсија Светогорца 10 Материк Света мученица Татјана 12 Светиње Копље Лонгиново 15 Какве су ти мисли, такав ти је живот Отац Тадеј и молитва 18 Црквеноправне теме Монаштво из црквеноправне перспективе 20 Хришћанска етика 1800 година од живота и рада Климента Александријског 24 У дијалогу са атеизмом „Скала“ Ричарда Докинса (I) 26 Тема броја Христос – „Земља“ нашег спасења 31 „Добро нам је овде бити“ 34 Етос Светог Саве Освећеног и пут светосавске просвете 37 Ходочашћа Светог Саве у Свету земљу 40 Мисионарство и поклоништво 44 Света земља на српском интернету 48 Многодетне хришћанске породице Породица Васић 50 Идите и научите све народе „Ко ће ти отворити срце, ако не буде поверења?“ 57 Милосрђе на делу Коло српских сестара „Свети Сава“ 60 Сведочанства Уљем из Свете земље побеђен карцином 63 стране ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Света земља јануар / фебруар 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 дин
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ из Цркве Гроба Господњег у Јерусалиму фото: Саво Бућковић Фотографија на другој страни корице: Патријарх Јерусалимски г Теофил и Патријарх српски г Иринеј, у Нишу 2013 г фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Детаљ из Цркве Рођења Христовог у Витлејему фото: Сандра Марјановић Фотографија на полеђини корице: Црква Марије Магдалине у Јерусалиму фото: Сандра Марјановић СВЕСКА 341, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2015 Рeч уредника Задаци духовног хаџилука 2 Догматске теме Родослов Господа Исуса Христа 4 Светачник Свети Теофан Затворник о причешћивању 7 Старечник Старац Пајсије – савремени светитељ 9 Поуке Старца Пајсија Светогорца 10 Материк Света мученица Татјана 12 Светиње Копље Лонгиново 15 Какве су ти мисли, такав ти је живот Отац Тадеј и молитва 18 Црквеноправне теме Монаштво из црквеноправне перспективе 20 Хришћанска етика 1800 година од живота и рада Климента Александријског 24 У дијалогу са атеизмом „Скала“ Ричарда Докинса (I) 26 Тема броја Христос – „Земља“ нашег спасења 31 „Добро нам је овде бити“ 34 Етос Светог Саве Освећеног и пут светосавске просвете 37 Ходочашћа Светог Саве у Свету земљу 40 Мисионарство и поклоништво 44 Света земља на српском интернету 48 Многодетне хришћанске породице Породица Васић 50 Идите и научите све народе „Ко ће ти отворити срце, ако не буде поверења?“ 57 Милосрђе на делу Коло српских сестара „Свети Сава“ 60 Сведочанства Уљем из Свете земље побеђен карцином 63 стране ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Света земља јануар / фебруар 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 дин
Одреднице:
1. 12864 / ...потребно носити, али да после голго- те долази дан светог ВАСКРСЕЊА предукус тога се дарује у светом причешћу повезујући јеванђелску причу о блудном сину са темом причешћивања, свет...
2. 32212 / ...да је овде произашло друго јављање исуса христа после његовог ВАСКРСЕЊА? “ историја овог копља истражује се од саме голготе до 13 века оно се чува- ло у обитељи гегардаванк, а потом је ...
3. 61832 / .../ фебруар 2015 29 30 5/2014 тема броја: света земља купола храма ВАСКРСЕЊА христовог (фото: саво бућковић) прва асоцијација на појам све- та земља за људе који припадају хришћанској цивилиз...
4. 117029 / ...богојављања, слу- жио литургију цар је хтео да га задржи све до ВАСКРСЕЊА, , али се свети сава из- ненада разболео пре упокојења, опро- стио се од ученика и патријарха упо- којио се у рано ...
1. 12864 / ...потребно носити, али да после голго- те долази дан светог ВАСКРСЕЊА предукус тога се дарује у светом причешћу повезујући јеванђелску причу о блудном сину са темом причешћивања, свет...
2. 32212 / ...да је овде произашло друго јављање исуса христа после његовог ВАСКРСЕЊА? “ историја овог копља истражује се од саме голготе до 13 века оно се чува- ло у обитељи гегардаванк, а потом је ...
3. 61832 / .../ фебруар 2015 29 30 5/2014 тема броја: света земља купола храма ВАСКРСЕЊА христовог (фото: саво бућковић) прва асоцијација на појам све- та земља за људе који припадају хришћанској цивилиз...
4. 117029 / ...богојављања, слу- жио литургију цар је хтео да га задржи све до ВАСКРСЕЊА, , али се свети сава из- ненада разболео пре упокојења, опро- стио се од ученика и патријарха упо- којио се у рано ...
32
Свеска: 342 | Пресвета Богородица
...песма православља 2 празници цркве нa данВАСКРСЕЊА 📌 христовог 4
из светоотачке ризнице
радуј се с богородицом васкрсењу христовом 8
свети оци тумаче свето п
...песма православља 2 празници цркве нa дан
МЕТА инфо: Р:20460 К:160677 Д:89
| Свеска 342 |
Свеска: 342 | Пресвета Богородица
... страни корице: „гостољубље не заборављајте“ (јев 13, 2) фото: ђакон драган с танасијевић фотографија на полеђини корице: „како су мили станови твоји, господе!“ (пс 84, 1) – манастир ваведење у београду фото: архива новина православље свеска 342, март / април 2015 реч уредника најлепша песма православља 2 празници цркве нa дан васкрсења христовог 4 из светоотачке ризнице радуј се с богородицом васкрсењу христовом 8 свети оци тумаче свето писмо свети јован златоусти разматрање на 107 псалам 11 живот цркве сретење – господњи или богородични празник? 14 хришћанска етика слобода која се открива у очевој љубави 16 у дијалогу са атеизмом „скала“ ричарда докинса (ii) 17 тема броја непресушна песма богословља 21 преславна приснодјева 24 света гора – наследство богородице 26 у строју војске небеске царице 29 о поштовању мајке божије 33 преблагословена богородица: радовање целе творевине 34 рођење мајке божије 37 успење пресвете богородице као сведоч
... страни корице: „гостољубље не заборављајте“ (јев 13, 2) фото: ђакон драган с танасијевић фотографија на полеђини корице: „како су мили станови твоји, господе!“ (пс 84, 1) – манастир ваведење у београду фото: архива новина православље свеска 342, март / април 2015 реч уредника најлепша песма православља 2 празници цркве нa дан васкрсења христовог 4 из светоотачке ризнице радуј се с богородицом васкрсењу христовом 8 свети оци тумаче свето писмо свети јован златоусти разматрање на 107 псалам 11 живот цркве сретење – господњи или богородични празник? 14 хришћанска етика слобода која се открива у очевој љубави 16 у дијалогу са атеизмом „скала“ ричарда докинса (ii) 17 тема броја непресушна песма богословља 21 преславна приснодјева 24 света гора – наследство богородице 26 у строју војске небеске царице 29 о поштовању мајке божије 33 преблагословена богородица: радовање целе творевине 34 рођење мајке божије 37 успење пресвете богородице као сведоч
Свеска: 342 | Пресвета Богородица
... Фотографија на насловној страни корице: Лик Пресвете Богородице осликан на васкршњем јајету фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Митрополит црногорско-приморски Г Амфилохије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Гостољубље не заборављајте“ (Јев 13, 2) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: „Како су мили станови твоји, Господе!“ (Пс 84, 1) – манастир Ваведење у Београду фото: Архива новина Православље СВЕСКА 342, МАРТ / АПРИЛ 2015 Реч уредника Најлепша песма Православља 2 Празници Цркве Нa дан Васкрсења Христовог 4 Из светоотачке ризнице Радуј се с Богородицом Васкрсењу Христовом 8 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти Разматрање на 107 псалам 11 Живот Цркве Сретење – Господњи или Богородични празник? 14 Хришћанска етика Слобода која се открива у Очевој љубави 16 У дијалогу са атеизмом „Скала“ Ричарда Докинса (II) 17 Тема броја Непресушна песма богословља 21 Преславна Приснодјева 24 Света Гора – наследство Богородице 26 У строју војске Небеске Царице 29 О поштовању Мајке Божије 33 Преблагословена Богородица: Радовање целе творевине 34 Рођење Мајке Божије 37 Успење Пресвете Богородице као сведочанство Будућега века 40 Живоносни Источник 43 Мољење Богородици родитељâ Светог Саве 45 Многодетне хришћанске породице Породица Милић из Барајева 48 Идите и научите све народе Не(потребно) мисионарење 56 Е-мисија Камером кроз живот 60 Сведочанства Молитва – пут победе 63 стране МАРТ/АПРИЛ 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Пресвета Богородица март / април 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Прет
... Фотографија на насловној страни корице: Лик Пресвете Богородице осликан на васкршњем јајету фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Митрополит црногорско-приморски Г Амфилохије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Гостољубље не заборављајте“ (Јев 13, 2) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: „Како су мили станови твоји, Господе!“ (Пс 84, 1) – манастир Ваведење у Београду фото: Архива новина Православље СВЕСКА 342, МАРТ / АПРИЛ 2015 Реч уредника Најлепша песма Православља 2 Празници Цркве Нa дан Васкрсења Христовог 4 Из светоотачке ризнице Радуј се с Богородицом Васкрсењу Христовом 8 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти Разматрање на 107 псалам 11 Живот Цркве Сретење – Господњи или Богородични празник? 14 Хришћанска етика Слобода која се открива у Очевој љубави 16 У дијалогу са атеизмом „Скала“ Ричарда Докинса (II) 17 Тема броја Непресушна песма богословља 21 Преславна Приснодјева 24 Света Гора – наследство Богородице 26 У строју војске Небеске Царице 29 О поштовању Мајке Божије 33 Преблагословена Богородица: Радовање целе творевине 34 Рођење Мајке Божије 37 Успење Пресвете Богородице као сведочанство Будућега века 40 Живоносни Источник 43 Мољење Богородици родитељâ Светог Саве 45 Многодетне хришћанске породице Породица Милић из Барајева 48 Идите и научите све народе Не(потребно) мисионарење 56 Е-мисија Камером кроз живот 60 Сведочанства Молитва – пут победе 63 стране МАРТ/АПРИЛ 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Пресвета Богородица март / април 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Прет
Одреднице:
1. 1842 / ...је саставља овде, већ у првим речима слушамо: очистимо нa дан ВАСКРСЕЊА христовог васкрсење твоје, христе спасе, анђели поју на небесима, и нас на земљи удостој да те чистим срцем сл...
2. 18789 / ...уста са чудотворном си- лом сада је у хришћанском свету исти- на ВАСКРСЕЊА христовог тако несумњи- ва и свеопшта, да се усмена проповед о њему чини потпуно сувишном и ми не будимо веру,...
3. 23903 / ...кроз подражавање њему и усвајање себи силе његовог ВАСКРСЕЊА у васкршњој песми се још поје од свих нас: васкрсење твоје појемо и славимо, јер си ти бог наш, и осим тебе за другог не ...
4. 27111 / ...му се! и када је видела испуњене божанском светлошћу ВАСКРСЕЊА удове радујсесбогородицом васкрсењухристовом а пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше марија магд ...
1. 1842 / ...је саставља овде, већ у првим речима слушамо: очистимо нa дан ВАСКРСЕЊА христовог васкрсење твоје, христе спасе, анђели поју на небесима, и нас на земљи удостој да те чистим срцем сл...
2. 18789 / ...уста са чудотворном си- лом сада је у хришћанском свету исти- на ВАСКРСЕЊА христовог тако несумњи- ва и свеопшта, да се усмена проповед о њему чини потпуно сувишном и ми не будимо веру,...
3. 23903 / ...кроз подражавање њему и усвајање себи силе његовог ВАСКРСЕЊА у васкршњој песми се још поје од свих нас: васкрсење твоје појемо и славимо, јер си ти бог наш, и осим тебе за другог не ...
4. 27111 / ...му се! и када је видела испуњене божанском светлошћу ВАСКРСЕЊА удове радујсесбогородицом васкрсењухристовом а пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше марија магд ...
33
Свеска: 343 | Блажени чисти срцем
...када погледају у нас? како недеље пролазе, бљештава све- тлостВАСКРСЕЊА 📌 лагано бледи како нас
је та ноћ без краја заиста изменила?
на почетку поста, чули смо како
филип позива натанаила да „дође
и в
...када погледају у нас? како недеље пролазе, бљештава све- тлост
МЕТА инфо: Р:18200 К:139762 Д:77
| Свеска 343 |
Свеска: 343 | Блажени чисти срцем
... ствари у другачи- јем светлу, да видимо каквим их је бог првобитно назначио да буду међутим, иако смо увек у потрази за другачијим виђењем ствари, много већи изазов за нас је да се преобрази- мо, како би други који погледају у нас видели божијих руку дело шта други виде када погледају у нас? како недеље пролазе, бљештава све- тлост васкрсења лагано бледи како нас је та ноћ без краја заиста изменила? на почетку поста, чули смо како филип позива натанаила да „дође и види“ да види како хроми ходе, како се губави очишћују, како глу- ви чују, како се грешницима опра- шта, како мртви устају, и како сле- пи виде потребно је да стално чистимо своја срца како би нам било могуће да види- мо бога стално покајање и окретање од греха је кроз време потврђени рецепт за излечење духовног слепила очишћена срца нису нешто што се једноставно са- аутор је свештеник православне цркве у америци (клирик је епархије нове енглеске – diocese of new england), један од духовних саветника америчког православног хришћанског друштва (orthodox christian fellowship – http://wwwocf net) и старешина православне цркве свете тројице у вилимантику, у америчкој савезној држави конектикат (holy trinity orthodox church, willimantic, ct) текст је преузет са веб-презентације ове парохије – http://wwworthodoxctorg превод са енглеског: маријана петровић 32 3/2015 мо од себе деси; за њих је потребан ве- лики напор уз много молитве умирање за себе, умирање за свет и за све оно што га чини тако окрутним и хладним први је корак ка духовном виђењу предузимање ових тешких корака на крају ће нам омогућити да јасније видимо бога а када се то деси, све у вези са нама почиње да се мења бог свог сина није послао у свет да би једноставно излечио и исправио неке лоше навике и понашање с којим би тре- бало престати он је дошао да нас спасе, и да нам подари вечни живот у његовом царству он нам је дао физички вид на нашем рођењу, а потреба за духовним видом је усађена у човека и директно је повезана са имањем чистога срца протојереј марк вранес извор: v rev marc vranes, „a pure heart“, http://orthodoxctorg/news_140524_1html мај/јун 2015 33тема броја подвижнички етос цркве могао би бити одговор на многобројне егзистенцијалне проблеме који муче савременог човека п ре неколико година, у студент- ским данима, прочитао сам писмо песника бранка миљ- ковића упућено пријатељу писмо је препуно бола због неостварене љубави једна реченица ми се посебно урезала у памћење у њој песник за своју во- љену каже да је била његов: „заштитни омотач од метафизичке студени“ коли- ко је племенитих емоција стало у ових неколико речи без трага плиткости и банализације у току овогодишњег васкршњег по- ста, сетио сам се ових речи на јутарњој служби среде цветне седмице, у првој стиховној стихири, молитвени песмо- писац покајно вапије: одеждом царства твога од студени вечне, христе, избави ме подвижник који се обраћа господу овим речима страда од метафизичке студени то ме је подсетило на бранко- ву тугу питао сам се која је разлика из- међу ове две студени? када сам поново прочитао бранково писмо пронашао сам одговор бранко- ва љубав је била усмерена ка створеном бићу зато је туга били бесконачна и без утехе песник за себе каже да је „ви- ше мртав од свих мртваца“ нимало не презвитер александар р јевтић како против метафизичке студени? бранко миљковић (1934–1961) 34 3/2015 потцењујући дубину песниковог бола, може се рећи да је био без снаге да про- нађе даљи смисао управо том смислу, богу логосу нествореном, богочовеку христу, се обраћају молитвени стихове са јутарње службе питање феномена сублимације из области психологије, као и проблем страсти у хришћанској аскетској борби, би овде могли да добију прилог разуме- вању подвижник пролази кроз стање спознаје да је „душа изгубила своје до- стојанство“ (стиховна стихира), али не очајава он се измучен метафизичком студени, много страшнијом од било ко- је физичке, моли христу да га угреје већ сам тај позив отвара поље топлине која га штити од очајања зато има снаге да пева бранко у писму, уме- сто у песми, пише да више неће певати можда и није, јер је писмо написано у загребу где је под чудним околностима пронађен мртав реализам подвижништва нам не обе- ћава сладуњаве утехе за наша страда- ња он отвара поља борбе на којима се тражи скрушен дух, вапајно молитве- но усмерен победиоцу смрти и сваке патње зато би подвижнички етос цр- кве могао бити одговор на многоброј- не егзистенцијалне проблеме који муче савременог човека темељи и градња решења се ударају на земљи, а укровља- вање обоженог бића човековог очекује други долазак христов аутор је парох при цркви светог апостола и јеванђелисте марка у ужицу подвижник пролази кроз стање спознаје да је „душа изгубила своје достојанство“, али не очајава мај/јун 2015 35 исповест светог јустина ћелијског „искрено велим, ја никад не бих веровао у христа, да није васкрсао и тиме смрт победио нашег највећег непријатеља по- бедио и бесмртност нам даровао без тога, овај је свет хучна изло- жба одвратних бесмислица“ („осуђени на бесмртност“, философске урвине) тема броја са благословом игумана манастира фенек, архимандрита макарија, и парохијског свештеника гојка ракаса из цркве свете тројице у земуну, дошли смо у посету седмочланој породици гр- бић добродошлица – њихова срдачност и породична хармонија томе у великој мери доприноси „професија“ оца породи- це, ивана (35) који се бави иконописањем и сликањем и стално је присутан, поред мајке екатарине, рођене тање (34), што се веома повољно одражава на децу већина многодетних породица жељна је да ви- ди свога домаћина јер се тек увече враћа са посла и иван је раније много радио и разне послове: за 9 година променио је 8 радних места! но кад је узео четкицу у ру- ку осетио је да је то прави посао за њега у иконопис и акварел упутио га је пријатељ, иконописац раде павловић, а благослов за рад добио је од свог духовника о макари- ја после гимназије студирао је пољопри- вредни факултет, затим високу прехрам- бену школу, али због разних животних околности, па и финансијског ограничења, није их завршио интересује га производ- ња хране и о томе доста чита, а волео би и да заврши започету школу екатарина је завршила вишу пословну школу (еконо- миста за финансије и рачуноводство) за- послена је као технички асистент у једној италијанској пројектантској фирми за 12 година радног стажа променила је 4 рад- на места, јер добије отказ чим се врати са породиљског одсуства и сада је на поро- диљском са петим дететом да ли је чека и пети отказ кад се врати на посао? деци су заједно одабрали имена: жељко (12), урош (9, 5), јелена (6), михало (4) и гаврило (ускоро пуни 40 дана) једино је жељко на- следио име покојног деде, док сви остали носе имена светитеља, а малени гаврило је рођен на сам празник сабора св арханге- ла гаврила жељко је крштен са две године, а сва остала деца са 40 дана славе њихо- ве имендане и тада приносе славске кола- че крсна слава им је св сергије и вакхо која се слави 20 октобра у лепој спратној кући ивановог деде, са малим градским двориштем, уз помоћ дугорочног стамбе- ног кредита и уз помоћ родитеља купили су четворособан стан, што их финансијски веома оптерећује (80% примања одлази на кредит) али, не жале се млади су, здрави и вредни, али и врло надарени причајте нам вашу животну причу да ли потичете из многодетне породице или је многодетство ваш избор? иван: „ја сам јединац, рођен у земуну, овде су живели и родитељи мог оца мој породица грбић путдо праве вере је испуњавање божијег закона, живетиса богом и по богу,алида имамо иљубави према ближњима,јер кроз веру иљубав поправљамо себе,асамимтим утичемо и надруге радмила грујић 36 3/2015 многодетне хришћанске породице отац жељко водио је приватно предузеће које се бавило производњом адитива, ви- тамина и додатака храни, са њим сам и ја радио, али у саобраћајном удесу 2002 тра- гично је погинуо и ја сам преузео посао, а мајка мира радила је у ’галеници’“ еката- рина: „мој отац бранко савкић, родом је из мачве, као војно лице био је запослен у бихаћу, где сам и ја рођена, а моја мај- ка мирјана, по професији стоматолог, је из босанског грахова (село пећи) кад сам имала 10 година прешли смо у београд имам само старију сестру сању (крштено анастасија), која је доктор историје умет- ности, она живи и ради у мексику иван и ја ишли смо у исти разред земунске гим- назије и тада се у нама родила љубав за многодетство благодаримо богу, то су ње- гови дарови“ вера је чудесна сила која мења и васпи- тава човека колико су ваши родитељи били побожни? је ли било свештеника у вашој породици или је на вас утицао не- ко други, или неки необичан догађај, нека невоља? иван: „не бисмо рекли да нас је нево- ља подстакла да кренемо у цркву, али јесте нека потрага за правом истином и живо- том крштен сам у 16 години био је то неки посебан призив јер ми отац није био крштен, само мајка као и сви млади, жи- вео сам само световно, али, на срећу, нису ни бројне секте могле да ме увуку у своје редове мој добар друг из основне школе, небојша стојсављевић, највише је утицао на мене, постао ми кум на крштењу, па је после венчао и нас двоје, и деци кумовао, а 2013 на празник св петке замонашен је у манастиру фенек као монах николај мо- јим крштењем мој отац је био толико за- дивљен да се и он крстио следеће недеље и од тада је почео да слави крсну славу није било свештеника у нашој породици и на- ши родитељи, који су одгајани у комуни- стичком периоду, нису били побожни, али мај / јун 2015 37 наш литургијски живот је утицао на њих да и они полако крену у цркву заиста је вера чудесна сила која је утицала да гради- мо себе, да се преображавамо, да почиње- мо да се занимамо за разне рукотворине, вез, иконопис, црквено појање и уметност – да на неки начин стичемо нове профе- сије/таланте и трудимо се да их умножа- вамо иконопис и вез спадају у рукодеље које доприносе духовном смирењу, јер уз молитву стварају „мир у мојој души, мир у целом свету“, по стиховима оне црквене песме о св василију острошком многи не знају, а сигурно се питају, ко је написао ту предивну богонадахнуту песму „василије свети, поносе монаха“ аутор је игуман острошки и дугогоди- шњи чувар моштију св василија - геор- гије мирковић, родом из горње полаче (книнска крајина), замонашен на дан св василија великог 1954 на цетињу, а упокојио се 1992 у манастиру тврдош на дан св цара константина и царице јеле- не песму је написао у време када кому- нистички терор није заобишао ни остро- шке висове ето, нешто смо и научили! екатарина: „прво се крстила моја се- стра у својој 21 години кад се спрема- ла на стручно усавршавање у гранаду (шпанија) и хтела је да оде крштена, па сам се након неколико месеци и ја кр- стила у својој 19 години екатарина, име на крштењу, изабрала ми је кума слобо- данка нинковић, моја школска другари- ца, које се и мени веома допало, и волим кад ме тако зову само је мој отац био крштен, а моју мајку су крштења њених унучића приволела да се и она крсти у својој 57 години ни у мојој породици није било драматичних ситуација, али је заиста очигледно да је свачији призив чудо божије“ примате ли помоћ од државе (дечи- ји додаци и друго), од школе (уџбе- ници, ужина), од цркве, од родитеља? 38 3/2015 многодетне хришћанске породице можете ли редовно плаћати комунал- не дажбине? иван: „од прошле године смо кори- сници дечјег додатка за четворо деце у износу од 10000 динара помажу нам родитељи колико су у могућности, ма- настир фенек и верско добротворно старатељство кроз новчану помоћ, на- мирнице, школски прибор и сл имамо проблем са комуналним дажбинама у смислу да не постижемо редовно да их плаћамо, иако се трудимо, јер су рачу- ни веома велики од школе не добијамо никакве попусте за уџбенике, иако ћемо од септембра имати три школарца кон- курисали смо за пројекат ’бесплатних уџбеника’ при министарству просве- те према чијој калкулацији смо упали у другу категорију суфинансирања, што значи да за троје деце треба да платимо уџбенике 21000 динара“ како други људи гледају на вашу много- детну „мисију“? које су лепе стране много- детства, а има ли и лоших? „некима смо антипатични кад кажемо колико имамо деце, на лицу им прочи- тамо помисао да нисмо нормални али постоји и друго, добро окружење, које проналазимо у манастиру фенек, где има доста многодетних породица, и ту се осе- ћамо веома пријатно нема лоших стра- на многодетства, само је више искушења са којима морамо да се носимо можда наша деца имају више проблема него ми јер се дешава да им се друга деца ругају, називају погрдним именима у пракси је присутна дискриминација при запошља- вању – како жене, тако и при запошљава- њу мужа, јер се сматра да од превеликих обавеза око деце неће моћи да изнесу све задатке на послу очигледан пример су откази који сачекају моју супругу по ис- теку породиљског одсуства“ да ли ви себе сматрате правом хри- шћанском породицом? шта је најважније у хришћанском животу? да ли сматрате да ћете се спасити рађањем? „пут до праве вере је испуњавање бо- жијег закона, живети са богом и по богу, али да имамо и љубави према ближњима, јер кроз веру и љубав поправљамо себе, а самим тим утичемо и на друге имао сам 22 године кад смо се венчали у цркви св тројице у земуну, 4 маја 2003 године али постепено смо постајали црквени одлазили смо и у многе манастире траже- мај / јун 2015 39 ћи духовно руководство мој кум небој- ша препоручио ми је књиге св владике николаја, поклонио ми је свето писмо, почео сам редовно да га читам и да одла- зим на богослужења, и укључио сам се у црквени хор – „хор свих светих“, који је на смотрама хорова у земљи и иностран- ству освајао награде певао сам све док нам се родило друго дете, када је постало мало незгодно, ја на галерији, а моја поро- дица доле у међувремену смо чули да су у манастир фенек прешли монаси из де- чана и сопоћана, архимандрит макарије и ђакон марко, па смо од 2007 почели ре- довно да одлазимо тамо, где смо упознали многе многодетне породице трудимо се да будемо права хришћанска породица од свих важних ствари у хришћанском животу најважнија је редовно одлажење на литургију не гледам на рађање као на моје спасење, јер сматрам да није само битно родити децу већ се и бавити њима, васпитавати их и бринути се о њиховом спасењу у браку је потребно непрестано праштање, љубав, заједничка вера и мо- литва наш духовник, отац макарије (ри- стић), игуман манастира фенек, је увек уз нас и кад плачемо и кад се радујемо сматрамо да је неопходно да супружни- ци имају истог духовника јер су њихови брачни проблеми увек заједнички и треба да се реше на једном месту, испред истог ’судије’” зашто је манастир фенек толико при- влачан многодетним породицама? „фенек је наш живот живимо од ли- тургије до литургије, а током недеље до- лазимо и да помогнемо кад нешто треба манастир има доста земље, производи много хране и има организовану народну кухињу наш жељко је од своје 5-године чтец (још увек не чита апостол, али учи од старијих чтечева) и наш кум, монах николај, је тамо тамо се осећамо као јед- на велика породица међу многим много- детним породицама све више људи тамо долази након литургије, следе агапе у ко- јима сви учествујемо наша деца наступају са припремљеним програмом, којим руко- води игуман макарије; он даје деци заду- жења да за наредну недељу науче духовне и старе народне песме и рецитације, и ти- ме скреће пажњу родитељима да се више 40 3/2015 многодетне хришћанске породице баве децом ту се деца ослобађају страхова и срамежљивости и подстичу на умножа- вање таланата: певају, свирају на гитари, виолини, малишани рецитују одрасли постављају игуману духовна питања, он је свима духовник, дружимо се деца се играју у дворишту велику духовну подр- шку ту добијамо, сви се тамо осећамо као род рођени размењујемо гардеробу за де- цу, саветујемо се и посећујемо се, најче- шће за славе увек смо ту једни за друге, и када нам је тешко и када се радујемо ма- настир је место молитве, али и наше радно место манастир има преко 20 лековитих производа, а ја сам задужен за чај од глога, који је одличан за јачање срчаног мишића и регулисање крвног притиска“ екатарина: ја се бавим везом највише урадим у трудноћи, кад су деца у школи а мали у вртићу везем пешкире, хаљинице и кошуљице за крштење, столњаке, јастучни- це, разне играчкице: делфине, лоптице, тор- бице за мобилни телефон све то се прода у манастиру фенек наши људи који имају родбину у иностранству воле то да купе и тамо понесу имамо и нашу страницу на фејсбуку, а ускоро ће бити готов и наш сајт у фенеку има пуно беба и деце, мислим да то није уобичајено по другим манастири- ма, па човек добије жељу да му се породица стално повећава то је милина видети, сви се причешћују, деца већ од 2 године сама иду на причешће право рајско насеље“ какав је то осећај кад се роди нови мали човек? „најлепши осећај и нема разлике, прво или четврто, пето, увек је предиван осећај нема радоснијег догађаја, он превазилази све друге радости, просто се осећа да је то дело и благодат божија као да смо добили велики дар од бога и деца се много радују новој беби“ иван: „мислим да млади треба да сту- пају у брак млађи, касније стекну неке на- вике које их спутавају, и више калкулишу“ да ли су о вама писале новине или сте го- стовали на радију и телевизији? како вам се допада часопис православни мисионар? „у марту 2015 смо гостовали на ради- ју слово љубве у емисији „будимо људи“ часопис православни мисионар нам се до- пада и читамо га годинама, нарочито ру- мај / јун 2015 41 брику о многодетним породицама, и ни- смо се ни надали да ћемо једног дана и ми постати део ње“ какво хришћанско васпитање треба да пружите својој деци? некад су мајке васпитавале своје ћерке да буду мајке, а данас да буду принцезе; а синове да буду домаћини, а данас да се што мање му- че данас ћерке неће да личе на мајке, а синови неће да личе на очеве некад је цело село позитивно утицало на васпи- тање омладине, а данас у великим гра- довима ни комшије се не познају тре- нутно је на усвајању закон о васпитању који забрањује физичко кажњавање де- це психотерапеут др зоран миливоје- вић говори о последицама најављеног усвајања тог закона у србији њиме би се суштински пореметио развој деце: породица и родитељи губе ауторитет, а држава би тиме наметнула правни мо- дел који би омогућио бројне злоупотре- бе, уцене, отуђење деце „мора да се зна поредак: глава поро- дице, да поверење међу супружницима јача, да деца имају поверења у родитеље, да указујемо једни другима на погрешке и стално разговарамо са децом о њихо- вим потребама и проблемима ми, роди- тељи, осећамо последице таквог ’принц’ и ’принцеза’ васпитања, те се трудимо да наша деца не буду тако ’одузета’ од сва- кодневног живота, да им сваки рад може бити користан, да уједно могу бити до- бри ђаци, а и велика помоћ у кући сма- трамо да им ти ситни кућни послови мо- гу бити корисни и за душевно здравље, јер када осете неку одговорност они се осећају задовољније и испуњеније ка- да се фарба ограда или коси трава, ми и разговарамо, дружимо се, то постане и нека врста игре, па након тога и деца боље уче увек их саветујемо да док раде неке послове, да их раде уз молитву као хришћани, држимо се мудрог соломо- на: удри дете прутом, нећеш га убити, а душу ћеш му од пакла спасити, и на- родне пословице: ’батина је из раја иза- шла’, али у смислу да је из раја изашла зато што јој тамо није место, а овде има одличну примену примена ’прута’ је мо- гућа само у једном кратком периоду жи- вота, од друге до пете-шесте године, и то треба искористити јер је после касно за хришћанско васпитање је битан живот у цркви, литургија, али и ту треба бити ја- ко пажљив да се деци вера усади за цео живот, а не да у пубертетском периоду изађу из цркве дете треба да осећа и зна своју улогу у цркви“ 42 3/2015 многодетне хришћанске породице које школе деца уче, како уче? у чему су посебно талентована? да ли се баве додат- ним активностима, спортом, уметношћу? колико читају, а колико су под утицајем виртуелне стварности? у свету, па и код нас, регистрован је нови облик зависно- сти од интернета и друштвених мрежа код деце се појављује рано и неосетно, али често до те мере да је неопходно лечење „хвала богу, наша деца су веома тален- тована и добро уче тренутно је двоје у основној школи, а од септембра и треће жељко завршава пети разред, одличан је ђак са свим петицама има интересовање ка више предмета и учествовао је на више такмичења: из математике, српског језика и историје, и освојио прво место на оп- штинском такмичењу из историје и треће место из математике а у музичкој школи „коста манојловић“ је четврти разред, и свира класичну гитару успешно је насту- пао на јавним часовима које школа орга- низује, као и на „коларцу“ тренира ко- шарку у клубу „младост“ има склоности и ка цртању, највише воли пастеле и ин- тересује га цртање стрипова љубитељ је књиге и освојио је неколико ’читалачких значки’, на такмичењима која организује библиотека града београда урош је тре- ћи разред основне и први разред музичке школе – одсек клавир као одличан ђак, недавно је освојио трећу награду из мате- матике, а у музичкој школи прву награду на такмичењу из клавира изразито је та- лентован за сликарство, посебно за рад са темпером, и воли са татом да иде у његов атеље своје слике продаје и тако зарађује џепарац и он тренира кошарку јелена је тренутно предшколац, као и сви воли да црта михаило иде у вртић воли кућне ’мајсторије’, увек је ту када се нешто по- правља, кречи и слично што се тиче вир- туелне стварности, имају веома ограничен приступ игрице на компјутеру не игра- ју, интернет користе за слушање музике, проналажење информација потребних за школу, нота за њихове инструменте, теле- визију гледају минимално и то под нашом контролом“ да ли сте приметили да су се у продав- ницама појавиле играчке за децу: тетова „мора да се зна поредак: глава породице, да поверење међу супружницима јача, да деца имају поверења у родитеље, да указујемо једни другима на погрешке и стално разговарамо са децом о њиховим потребама и проблемима“ мај / јун 2015 43 же-налепнице за дечаке и девојчице? то значи да „умне“ главе овога света децу подстичу да се од малих ногу тетови- рају, а има мишљења да је то само пси- холошка припрема за примање микро- чипа као облика друштвене контроле безазленој деци подмећу зло, а многи родитељи на то не обраћају пажњу ка- кав и колики значај, по вашем мишље- њу, има веронаука у школама за духовно усмерење деце? „наша деца не лепе налепнице по те- лу, а када дође време за ту тему надамо се да ћемо се изборити на најбољи могу- ћи начин иду на часове веронауке, али пошто од свог рођења живе литургијски велико знање о вери носе из куће“ мора ли хришћанска породица, на првом месту, да буде молитвена? како функционише ваша домаћа црква? „наравно да је заједничка молитва увек присутна у нашем дому, и пре је- ла и пре сваког рада, и молитве благо- дарења које сматрамо најбитнијим ни- је битно да је молитва дугачка него да је заједничка и да сваки члан има неку улогу сматрамо да молитва није мо- нолог него дијалог са живим христом недавно смо купили одличну књигу за децу „из ја града у ти град “, коју препо- ручујемо и одраслима, као и књиге св николаја српског, дела св аве јустина, св силуана атонског, беседе учитеља цркве св јована златоуста и др слаже- мо се са о рафаилом, великим духовни- ком из подмаина, да је св николај срп- ски неопходан за духовно васпитање хришћана и да је грех не читати његове књиге деца од седме године редовно посте све постове, као и среду и петак жена пости по благослову и у трудноћи деца се радују читању духовних књига за децу, житија светих прилагођених де- ци, дечјег часописа „светосавско звон- це“, а посебно кад им ми читамо пред спавање“ да ли за вашу породицу постоје лето- вања и зимовања и како то остварујете? посебно, поклоничка путовања? „раније смо били више у прилици да себи приуштимо поклоничка путова- ња у србији, посебно нам је драго пу- товање у манастир сопоћани обишли смо још и све манастире фрушке го- ре, студенцу, жичу, ђурђеве ступове, црну реку, градац, раваницу, манаси- ју, љубостињу први ауто смо купили кад смо добили треће дете, али сада нам је потребан већи ауто сматрамо да су обиласци светиња веома значајни, и во- 44 3/2015 многодетне хришћанске породице лели бисмо да опет будемо у прилици да сву децу упознамо са великим светиња- ма, јер се на тај начин утврђују у вери и упознају са историјом даће бог“ да ли је сваки порођај био исти? је ли било страха од порођаја? имате ли свој став о вантелесној оплодњи? екатарина: „од пет порођаја, имала сам четири природна и један царски рез (четврти) тај четврти порођај сам теже поднела, и тада сам стекла мали страх какав ће бити пети, али, хвала богу, про- шао је одлично мислим да је природно да се свака жена плаши порођаја, али и да нађе начина да се смири ја са моли- твом идем на порођај чак нисам желе- ла ни епидурал, који сада нуде свакој породиљи, јер то је природан бол и не оставља последице, а од епидурала мно- ге породиље имају касније проблема с обзиром да су сва деца природно зачета, не могу да говорим о вантелесној оплод- њи и како се супружници осећају када не може да дође до зачећа мој став би био као и став цркве“ иван: „било је случајева бездетних супружника којима су лекари рекли да не могу имати децу, али литургијским животом и са благословом о макарија после пет година добили су дете“ архимандрит рафаил карелин поуча- ва: ако родитељи поверују у реч божју, имаће сталну помоћ, и то помоћ која се граничи са чудом, јер што се више буду уздали у промисао божији, то ће се он више о њима бринути „тачно је да се треба препустити богу и у више наврата смо се у то уверили: у недостатку финансија добијемо новчану помоћ и то тачно у износу који нам је недостајао, гардеробу или обућу за де- цу наше је да се побринемо о васпита- њу деце на првом месту, а остало треба препустити богу са пуним поверењем“ бог воли храбре, а људи би за вас ре- кли да сте лудо храбри али само бог зна да то није ваша лудост него непо- колебива вера имате ли вашу поруку охрабрења породицама које избегава- ју многодетство? „имамо поруку: ’рађајте децу!‘ ми смо задовољни оним што имамо нај- важније: пријатеље истомишљенике, своју духовну оазу кад останемо без пара, увек однекуд стигне помоћ или се нешто прода у манастиру, таман колико треба, а нарочито пред нашу крсну славу има добрих људи и ван цркве сматрамо да је разлика изме- ђу многодетних породица ван цркве и хришћанских у томе што је нама лак- ше, јер наша искушења и проблеме препуштамо христу који нас упућује, води и даје нам решења“ растанак је био простосрдачан и дирљив јер су деца у смирењу и са па- жњом чекала да им се обратимо жељ- ко нам је рекао да је скоро све знао из веронауке пре него што је кренуо у школу, јер је чтец већ 7 година оду- шевио нас је кад нам је одсвирао бе- товенову сонату за елизу, па шпан- ску композицију малагења, а онда је јелена уз његову музичку пратњу лепо отпевала јесењу песму урош је сјајно одсвирао две клавирске композиције од моцарта за крај нам је јелена по- казала како зна кога је све створио бог и веома надахнуто отпевала песму хвала, боже, на стихове лидије попо- вић: „створио је бог маму и тату, мене и бату и душу малу да узноси хвалу“ питали смо је: ’коме да узноси хвалу?‘ –богу – рекла је чистим срцем мала паметна главица да, блажени су чисти срцем јер ће бо- га видети (мт 5, 8) као што га види ово блажено дете мај / јун 2015 45 о православљу у кини се мало зна зато је веома драгоцен интервју са живим сведоком времена када је мисија православља у кини доноси- ла обилан плод предлажемо вашој па- жњи интервју који је са 90-годишњим протом михаилом, последњим све- штеником православне цркве у кини, рукоположеним у време пекиншке ду- ховне мисије направио истакнути ми- сионар данашњице, свештеник георги- је максимов zоче михаило, да ли могу да вам поставим неколико питања? – наравно, међутим, не говорим ру- ски баш добро изгубио сам руски је- зик, од 1966 године сам био у затвору, двадесет година на „црним“ радовима (робијашки рад у каменолому) био сам лишен права да разговарам за то време сам све заборавио, нисам смео да кажем ни реч руског језика рани- је сам добро знао руски, добро су нас учили 1966 године су нас иселили из куће и послали на „црне“ радове због православне вере zо том периоду православне цр- кве у кини није познато много ствари да ли бисте могли да нам испричате шта се догађало тада? – било је тешко време руска духовна мисија је затворена прогнали су све парохијане ми смо изгубили све ми смо тамо живели, у црквеном стану иселили су нас и дали јако малу собу, без кухиње, без воде, без струје, без то- алета тамо смо живели двадесет годи- на са четворо деце мене су натерали да радим у каменолому, морао сам да припремим тону камена сваког дана тешко, тешко затим су ме ослободили године 1986 су отворили православ- ни храм у харбину три пута су ми предлагали да служим тамо међутим, људи из служби су ме пратили, позива- ли, питали за парохијане: шта су гово- рили, како су поступали? нисам могао то да радим и нисам желео да учеству- јем у томе нисам служио тамо међу- тим, један парохијанин из харбина је владици илариону (капралу) из руске заграничне цркве, он је тада био у ау- стралији, рекао да је о михаил ли још увек жив, да је у шангају сада владика ме је позвао, помогао у путовању и ја сам почео да служим у аустралији разговорсапротојерејем михаиломлијем последњи свештеник пекиншке мисије хришћанинтребада буде изван политикепотребно јетрпљењеједино молитва богће уредитионсве знана њега јесва нада превод са руског: станоје станковић 46 3/2015 идите и научите све народе zза време прогона, када су вас ухапсили и послали на „црне“ ра- дове, шта вам је помогло да сачу- вате веру? – читање молитви међутим, морао сам да се молим тајно zреците нам нешто о времену свог детињства, кад је православље у ки- ни цветало? – родио сам се у пекингу, у бејгуану, у ру- ској духовној мисији теориторија мисије је била веома велика, читав комплекс тамо је била и штампарија, фарма и много тога другог тамо су радили сви православни ја- ко лепо време је било мој отац григорије је учио у богословији, размишљао о монаштву, али се затим ипак оженио имао је шесторо деце, ја сам био најстарији са седам година сам кренуо у школу која се налазила на те- риторији мисије звала се „руско-кинеска православна школа“ са десет година сам певао у црквеном хору, учили су нас свему, да певамо уз ноте, ја сам био први глас лепо сам певао раније, али сам током двадесет го- дина „црних“ радова све заборавио сада се мало чега сећам као мали сам веома волео родио сам се у пекингу, у бејгуану, у руској духовној мисији територија мисије је била веома велика, читав комплекс тамо је била и штампарија, фарма и много тога другог тамо су радили сви православни јако лепо време је било протојереј михаил ли мај / јун 2015 47 храм, молитву у пекингу, у духовној миси- ји се хор налазио веома високо било је лепо сваког васкрса бих након службе ја остајао тамо целу ноћ јако сам волео службе zда ли је у то време било много православних кинеза у пекингу? – да, много скоро две хиљаде zко је био ваш први духовник? – владика виктор за моје време у кини је било три архијереја на месту руководиоца мисије први: митро- полит инокентије1 он је био веома строг, када га неко не би слушао знао је да казни други је био архиепископ симон,2 а трећи – архиепископ вик- тор, 3 он је затим отишао у русију он ме је и рукоположио у свештенство 1952 године 1 митрополит инокентије (фигуровски) – 18 начел- ник руске духовне мисије у пекингу, који је водио од 1896 до 1931 године управо је током његовог времена почела широка и успешна мисија међу кинезима 2 архиепископ симон (виноградов) – 19 начелник руске духовне мисије у пекингу, који је водио од 1931 до 1933 године 3 архиепископ виктор (свјатин) – 20 и последњи начелник руске духовне мисије у пекингу који је водио од 1931 до 1955 године након повратка у совјетски савез био је назначен на епархију у краснодару којом је управљао до своје смрти 1966 године прво време сам служио на кинеском и јеванђеље и скоро све остало, на црквенословенском мало имао сам и јеванђеље и служебник итребник на кинеском, много књига, али су затим све одузели и спалили оци михаил ли и георгиј максимов 48 3/2015 идите и научите све народе zкако се то догодило? – након школе сам уписао семина- рију нас је у школи мисије било два- десет, али су многи били лоши ђаци, играли су се из моје генерације су тро- јицу рукоположили: први је био монах тадеј, други евангел и ја трећи тадеј је први постао ђакон, затим су га за вре- ме [културне] револуције убили ђакон евангел и данас живи у шангају, недав- но је пао и сломио ногу, сада лежи на кревету, више не може да хода ја сам остао једини који служи zкада сте на крају у аустралији слу- жили прву божију литургију након дугог прекида, шта сте осетили? – био сам јако радостан али сам и ту- говао јер сам много тога заборавио дали су ми све – јеванђеље, служебник, треб- ник међутим, потпуно сам заборавио како да служим и замислите, на првој служби сам се сетио свега! zда ли сте видели светог јована шангајског? – да једном је долазио до архиеписко- па виктора и служио литургију у пе- кингу, ја сам му прислуживао, добио сам његов благослов, светог јована он је био мали, ниског раста zкада су вас рукополо- жили, служили сте на кинеском или цркве- нословенском? – прво време на кинеском и је- ванђеље и скоро све остало, на ц рквеносло- венском ма- ло имао сам и јеванђеље и служебник и требник на кинеском, много књига, али су затим све одузели и спалили zда ли у аустралији међу вашим парохијанима има православних кинеза? – да, много њих они су дошли из гу- анчжуа неки нису разумели ништа ни на енглеском, ни на руском zкако размишљате о будућности православља на кинеској земљи? – не знам шта ће бити даље тешко је рећи данас се у кини свака реч, свако дело повезује са политиком хришћанин треба да буде изван политике потребно је трпљење једино молитва бог ће уре- дити он све зна на њега је сва нада изворник: последний священник пекинской миссии http://wwwpravoslavieru/guest/78333htm на литургији у храму св ап петра и павла у хонгконгу 2012 г мај / јун 2015 49 у знаменитом даниловом зборнику помињу се имена многих угледних личности: царева, царица, краљева, краљица, патријараха, архиепископа и епископа помен других је редак, и про- сто жалимо што немамо још који пода- так о личности која се отргла забораву времена и остала упамћена по свом де- лу тако је било и са јовом скадарским забележен је као најчаснији старац, што говори о његовом великом животном и духовном искуству говори се да је био један од монаха краљице јелене, свакако њен исповедник, а можда и игуман неког од скадарских манастира тада је краљи- ца јелена анжујска, столовала у скадру и управљала пространом облашћу од хума до бојане њен духовник јов сва- како је био сведок краљичиних брига за синове, народ и државу гледао је бројне људе који пристижу на њен двор са нај- разноврснијим молбама и жалбама гле- дао је властелу велику и малу, гледао је србе, латине, арбанасе и влахе, које је краљица споменула у својој врањинској повељи (око 1280) гледао је даривања и подизања цркава у краљичино име био је уз њу, када је по речима живописца осетила појаву неочекиване, „љуте боле- сти“ тада је схватила да неће моћи више управљати двором и повереном обла- шћу, као што је то дотад радила стара краљица се уплашила изненадне, напра- сне смрти, која ју је, неприпремљену, мо- гла одвести пред престо творца одлучна, каква је увек била, краљица је позвала свог духовника у атмосфе- ри скромности спроведена је њена же- ља: „призвавши једног христољубивог од својих монаха, најчаснијег старца по имену јова, и из његове руке прими монашки образ у цркви светог нико- ле у славном граду скадру“ (св данило пећки) о њеној одлуци морали су били обавештени њени синови, архиепископ и надлежни зетски епископ, али се они не помињу у житију поводом јелениног монашења краљица је желела да то буде њен лични чин, испуњене давнашње же- јовскадарски и блажена краљица јелена призвавши једног христољубивог од својих монаха, најчаснијег старца по имену јова, и из његове руке прими монашки образ у цркви светог николе у славном граду скадру (св данило пећки) др ђорђе вуковић 50 3/2015 светли ликови историје спц ље према господу и није желела да прави свечаност од тога: само краљица и њен духовник пред господом и живописац је испоштовао њену скромност у опису догађаја свакако по благослову надле- жног епископа, јов је замонашио краљи- цу јелену и дао јој монашко име јелена, као што је то истакнуто у даниловом зборнику то је било у граду скадру са- мо скадарско језеро било је познато по богомољама, које су испуњавале његова острва и обале тако на острву врањи- ни постоји славни манастир св нико- ле, где је, по предању био гроб ктитора, првог зетског епископа илариона, којег је рукоположио свети сава манастир који је и сама краљица даривала света јелена је први пут приказана као монахиња на фресци у ариљу (1295/96), задужбини сина драгутина она се за- монашила нешто пре осликавања ове за- дужбине то сазнајемо из једног записа који говори да је она у милешеви нару- чила препис законоправила светог саве српског, што је монах герман и урадио (1294/95) у пригодном запису на књи- зи, милешевски монах помиње јелену као краљицу, што говори да се она замо- нашила после завршеног преписивања законоправила црквеним правилима и њиховом поштовању, она је придавала велику важност примера ради, наводи- мо да је она у свом говору, на освећењу манастира градац, поручила окупљеном народу и братству: „покоравајте се уче- њу божанствених књига и поукама, и са радошћу испуњавајте законске уставе црквеног предања, да стекнете савршену награду“ јелена је тежила савршеној награди ко- ју је давао наградодавац, господ и спа- ситељ наш исус христос и желела је да мај / јун 2015 51 стекне место у царству небеском зато је и позвала монаха у кога је имала пове- рење, мужа часног и поштеног, храброг христовог војника који је очврснуо у жи- вотној борби старац јов је био поуздан духовни руковођа на уском, тешком и спасоносном христовом путу на коме су се савладавала искушења, страсти, замке невидљивих духова злобе на путу на ко- ји се упутила као монахиња, разрешена од свеза које су је везивале за овај свет болест је била повод пред светом и си- новима да се замонаши краљ милутин, оставио је мајку-монахињу још неко време на управи ове знамените области монахиња је на обалама скадарског је- зера уживала у светињама и поукама духовника, а народно предање је склоно да их памти крај цркве св николе под тарабошем, код скадра археолошка ис- питивања ове цркве указују на сличност ове цркве са манастирском црквом св срђа и вакха на обали бојане, која је по- зната као јеленина задужбина кад је дошло време, јелена је препу- стила управу зете свом унуку, стефану дечанском и повукла се у долину горњег ибра ту се налазила њена задужбина, манастир градац и двор у брњацима од двора није била далеко ни манастир стара павлица она је имала да се стара за манастир градац и за друге своје задужбине: ра- она је у милешеви наручила препис законоправила светог саве српског, што је монах герман и урадио (1294/95) 52 3/2015 светли ликови историје спц дионицу за израду свештених одежди и сасуда, скрипторијум за преписивање рукописних књига и школу коју је осно- вала за сиромашне девојке у брњацима можда је даривала и стару павлицу борила се и са невољама које доносе старост и болест, па су јереји вршили свету тајну јелеосвећења и освешта- ним јелејем помазивали оболела места „ако њено тело у дубокој старости и изнеможе, но дух њезин се крепко под- визаваше“ (св данило пећки) духов- но се подвизавала све до дубоке старо- сти и другима око себе давала пример истрајности на христовом путу живе- ла је тихо у сваком богоугодном подви- гу, у молитви, у труду и бризи за своје ближње последње причешће прими- ла је из руке рашког епископа павла и упокојила се мирно 8 фебруара 1314 године на сахрани, краљ милутин је изго- ворио потресну беседу, која је за- бележена у даниловом зборнику син се сетио свих поука које је почев од детињства слушао од мајке и назвао је блаженом блаженом, јер се због великог подвига и богоугодних де- ла „учини обитељ светој тројици“ бла- жена, јер је помагала сироте, гладне и жалосне блажена, јер је имала дар су- зне молитве блажена, јер се молила за народ и државу блажена, јер се народ радује њеној часној успомени блаже- на, јер је њено име уписано на небеси- ма блажена, јер је угодила господу блажена, јер се њеним моштима освећује храм у који се уноси и земља у коју се полаже њено часно тело мај / јун 2015 53 манастир ком, скадарско језеро (фото: митрополија црногорско-приморска) манастирспасо- преображења у совјетско време догађаји првих годинасовјетске власти заслужују посебну пажњуна жалост,историчарима је на распо- лагању било веома малодокумената којасусетица- ла историје манастиратог времена наступио је 20 век живот се на- ставио својим током, споро и рав- номерно од 1907 до 1912 године духовни управитељ заједнице био је епи- скоп муромски – јевгениј (мерцалов) услед боравка управитеља подељен је други етаж конака године 1911, на ис- точној страни здања сазидана је не- велика домска црква зидање хра- ма везује се са успостављањем, у спасо-преображењском манастиру 1907 године друге ви- превод са руског: маја рашета и хаџи драган поповић 54 3/2015 из новије историје цркве карне катедре и епископске институци- је године 1911, 6 марта, одржана је све- чаност освећења цркве у архијерејским одајама престо новог храма посвећен је успомени на седам херсонеских муче- ника последњих година спасо-преобра- жењски манастир, (од 1912 до 1918 го- дине), у тесној је вези с именом епископа муромског митрофана (загорског) – ње- гово проглашење за епископа муромског било је 15 јула 1912 године уочи 1917 године сва територија спасо-преобра- жењског манастира састојала се из две десетине (око 3 хектара) у заједници је било 22 човека: архимандрит, 3 јеромона- ха, 3 јерођакона и 15 послушника спасо- преображењски манастир имао је неко- лико пустара и ливада укупне површине 56 десетина (око 60 хектара) поред тога, заједно са богојављенским манастиром (благовещенским) и манастиром тројиц- ки, града мурома, и спасо-преображењ- ски манастир је имао риболовиште код речног острва коњуша у селу дуброво налазио се млин који је припадао спа- со-преображењском и богојављенском манастиру све набројано било је конфи- сковано 1917 године догађаји првих година совјетске вла- сти заслужују посебну пажњу на жалост, историчарима је на располагању било веома мало докумената која су се тицала историје спасо-преображењског мана- стира тог времена већина њих је све до сада остала скривена у архивама престо- нице под ознаком „тајна“ јер су они у ве- зи са једним од најтрагичнијих догађаја у мурому – белогардејским пучем из 1918 године предисторија овог догађаја била је ова: још 2 фебруара 1918 год, муромски епи- скоп митрофан (загорски), који је бора- вио у спасо-преображењском манастиру, у цркви јована претече, у својој пропо- веди критиковао је декрет о отцепљењу цркве од државе зачуле су се речи које су призивале да се заштити црква стра- сти су се ускомешале дана 3 (4) јула 1918 год, месни војни комесар лашков извр- шио је претрес у манастиру пронађено је око 130 хиљада рубаља кредитних карти- ца које су припадале једној од породица спасо-преображенски манастир у мурому (фото: wikipediaorg) мај / јун 2015 55 које су живеле у заједници новац је кон- фискован и без доказа оптужен је епископ митрофан за финансијску подршку заве- ре зауставити устанак, и овако, се није могло дана 8 јула 1918 год, бољшевичка власт у мурому бива свргнута следећег дана у градској цркви била је служба за- хвалног молебана за ослобођење града од бољшевика активно учешће у богослу- жењу имао је епископ митрофан – по- следњи управник спасо-преображењског манастира ипак, успех није дуго потра- јао без подршке, заговорници устанка су претрпели пораз и били принуђени да на- пусте град нова власт је почела да издаје наређења о припреми контрареволуције у муро- му знајући, да је завера потекла из спа- со-преображењског манастира, брзо су га затворили епископ муромски митро- фан морао је да се пребегне у тројицки женски манастир, где су га 19 септембра 1918 год, ухапсили и спровели у град- ску тамницу уследио је талас репресија првосвештенству митрофану судили су 22 фебруара 1919 год, и прогласили га кривим у контрареволуционарном гово- ру владимирско-губернијски револуци- онарни трибунал установио је „епископа митрофана због старости ослободити од казне лишивши га права да живи у му- рому и муровском округу манастир, као огњиште контрареволуционарних снага, је затворен“ владику митрофана посла- ли су у рјазањ где се ускоро упокојио – по- лугодишњи боравак у затвору није про- шао без последица владика је сахрањен на територији рјазањског кремља упркос затвореном пребивалишту, богослужења у спасо-преображењској цркви су се на- ставила 12 марта 1919 год, у њој је слу- жио свештеник бивше тјуремне цркве о петар покровски о даљој судбини мана- стира може се закључити из делимично сачуваних архивских докумената извод из: манастир спасо-преображења града мурома 1096–2006 већина докумената која се тицала историје спасо-преображењског манастира је све до сада остала скривена у архивама престонице под ознаком „тајна“ јер су они у вези са једним од најтрагичнијих догађаја у мурому – белогардејским пучем из 1918 године 56 3/2015 епископ муромски митрофан (загорски) (фото: wikipediaorg) из новије историје цркве живети се може и у свету, само не у вреви, већ тихо преп амвросије оптински општење бога са човековом душом са- вршава се само у тишини, миру, дубо- ком спокојству и усредсређености ради тога су људи који нарочито јако стреме богу, бежали у пустиње, усамљива- ли се до потпуног затворништва, одлази- ли из света међу манастирске зидине по сведочењу тајновидца, жена – новозавет- на црква христова – побегла је у пустињу да би се спасла од дракона (откр 12, 6) зашто је тешко усред света имати за- једницу са богом? господ је рекао апостолима: ево вас за- иска сатана да вас вије ко пшеницу (лк 22, 31) и ово тресење света у решету сатанином савршава се са одмицањем времена са све већом јарошћу увећавају се несреће и бујно се расцветавају сабла- зни: свет се богати стварима и комфо- ром, а на фону материјалног прогреса и развитка светске науке, шири се одсту- пање и борба против христа и као што на земљи постоје два маг- нетна пола – две супротности – тако оне постоје и духовно међу људским душама један пол – то је удаљавање духом од све- та и заједно са апостолом павлом рас- пињање света у себи (гал 6, 14), тражење царства божијег унутар себе (лк 17, 21), а други је погружавање себе у решето са- танино – у вихор светске сујете са жеђу за забавама и задовољствима и страхом да се остане насамо са собом и загледа у сопствену душу последње не жели да нам дозволи сата- на како каже св макарије велики, циљ сатанин је у томе да „одвуче наш ум од сећања на бога и од љубави божије, упо- требљавајући зато земаљске мамце и од истински прекраснога одвраћа нас на тренутно лепо“ при томе сатана неће да открије своју власт над људском душом коју је оробио ову власт не примећује ни свет који се налази у грозници а дејства сатане мо- гуће је увидети само у тишини – у моли- тви тада се открива мноштво помисли које ометају молитву и оробљеност на- шег ума и само тада може започети „не- видљива борба“ са сатаном – стремљење треба ли хришћанин да учествује у јавним забавама? молим вас браћо да се усрдно старате да живите мирно и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама, како вам заповиједисмо (2сол4, 10–12) превод са руског: небојша ћосовић мај / јун 2015 57 хришћанска етика да се кроз двери срца приближимо цар- ству божијем, које је по речима спасите- ља „ унутра у вама“ (лк 17, 21) зато сатана не воли тишину и не до- звољава човеку да остане са самим со- бом, одвлачећи га забавама од мисли о циљу живота, смрти и сујетности (испразности, штетности) земаљских задовољстава одговоримо сами себи: колико су за- баве сагласне са духом учења христовог? први христов призив на почетку ње- гове проповеди био је призив на покаја- ње: „ испуни се вријеме и приближи се царство божије: покајте се“ (мк 1, 15) његовим првим заповестима биле су за- повести блаженства у којима се каже: „блажени плачући“ (мт 5, 4) и не само да је призивао господ, него је и упозоравао оне који одбацују пока- јање и живе лакомислено: „тешко вама који се смејете сада, јер ћете заплакати и заридати“ (лк 6, 25) господ указује да пут у царство небеско води само кроз уска врата (мт 7, 13) и такође каже: „ко не омрзне и сам живот свој, тај не мо- же бити мојим учеником“ (лк 14, 26) шта нам кажу ове речи ако се удубимо у њих? ка одрицању од овог света са његовим задовољствима једнодушно су призива- ли и апостоли христови: „младићи не љубите свијета ни што је у свијету ако неко љуби свијет, љубави очеве нема у њему, јер све што је у свијету: похота тјелесна и похота очију, и надменост жи- вљења, није од оца, него од свијета“, при- зива апостол јован (1јн 2, 14–16) „смех ваш нека се обрати у плач“ (4, 9) „пријатељство са светом је неприја- тељство против бога“ (4, 4) – каже апо- стол јаков „а ово вам кажем, браћо, да је остало мало времена и од сада они који имају жене да буду као да их нема- ју и они који се радују као да се не ра- дују и који купују као да ништа немају, и који овај свијет употребљавају као да сатана не волитишину и не дозвољавачовеку да остане са самим собом, одвлачећи га забавама од мисли о циљу живота, смрти и сујетности (испразности, штетности) земаљских задовољстава александар викторович јељчанинов (1881–1934) 58 3/2015 хришћанска етика га не употребљавају, јер пролази облич- је овога свијета“ – пише апостол павле ( 1 кор 7, 29–31) је ли допустиво за хришћанина, који тежи да иде путем стицања светог духа божијег, да посећује позоришта, циркусе и друга места за увесељавање? навешћемо мишљења по овом питању, како светих отаца цркве, тако и савре- мених духоносних пастира и подвижни- ка благочешћа код њих је једно мишљење у односу на савремене им ставове оно је изражено речима првог псалма пророка давида: „благо човјеку који не иде на вијеће безбо- жничко, и на путу гријешничком не сто- ји и у друштву неваљалијех људи не сједи, него му је омилио закон господњи и о за- кону његову мисли дан и ноћ!“ (пс 1, 1–2) много места је посвећено питањи- ма о позоришту у делима тертулијана, св кипријана картагинског, св ва- силија великога и нарочито св јована златоустога треба напоменути да су оци цркве упозоравали не само против грубих, не- моралних сцена – циркуса и разних так- мичења, него и против театра комедија и драми лактанције пише у божанским поукама: „потребно је избегавати свако- врсне сцене, које усељавају немир у душу и одвлаче нас од служења богу и од испу- њења добрих дела“ „претпоставимо – пише тертулијан1 – да у позориштима происходе понекад ствари пријатне, просте, скромне и не непоштене но подсетимо се да се отров обично не меша са жучи, већ са слатким и укусним течностима тако ђаво увек поступа: он крије смртоносни отров у најпријатнијим и најслађим јелима обрати пажњу не само на задовољство, колико на опасност, неминовно повеза- ну са тим задовољством“ 1 трактат о позориштима свети јован златоусти овако предста- вља стање духа човека који се враћа из театра: 2 „ти одлазиш задобивши много рана жена ти се чини не тако пријатном као пре, а деца несносном кућа одврат- ном и свакодневне бриге узнемиравају- ћим и сваки придошли оптерећујућим и несносним нису ли од туда свађе и без- бројне непријатности?“ ето слике духа човека заведеног преле- шћу живота, који је он видео на сцени, раздраженог и незадовољног стварно- шћу, која му се сада чини непријатном и досадном црква је у првим вековима подврга- вала одлучењу глумце, сматрајући да је занат глумца несједињив са звањем хри- шћанина, а свети јован златоусти је чак забрањивао хришћанима општење са њима и заједничку трпезу благочестивим хришћанима првих ве- кова је био туђ театар таква је на пример била нона – мајка светог григорија бо- гослова у односу на клирике важила је забрана посећивања театара ову забрану на следећи начин поја- шњава о александар јељчанинов: „за- што свештеници не иду у позориште? црква одбацује сами принцип теа- тралности забрањују се маске, пре- рушавања, преодевање у костим дру- гог пола, зато што је то све подвала, двосмисленост, фалсификат чак је и посматрање на тако нешто – нека вр- ста учествовања што се тиче глумца – што са већим занимањем он глуми, то већу штету наноси својој души, усе- љавајући у њу пометњу (збрку) и лаж“ апостолско правило (18), забрању- је клирицима да имају жену глумицу („позоришницу“) но, нису само оци цркве првих хри- шћанских векова били против тога да хришћани посећују позоришта ево шта 2 слово против позоришта мај / јун 2015 59 пише о томе такође старац амвросије оптински: „ове сцене повремено бива- ју врло прљаве сем тога чиме се још оне прате? светском музиком, која не да ни- једној духовној мисли и осећању да про- никну у душу човека а тек она расејана лица гледалаца, који се загледају и поне- кад иронично исмејавају једни друге, а при неким сценским представама него- дују бурним повицима па, је ли то шко- ла моралности?“ овако је мислио о театру и други све- тилник благочешћа – о јован кронштат- ски ево шта он пише у свом дневнику: „у позоришту се многи пријатно осећају, а у цркви им је тешко и досадно – од че- га то долази? од тога што је у позоришту све вешто прилагођено чулном човеку и ми ђавола тамо не узнемирујемо и он нам чини задовољство и не дира нас: ве- селите се пријатељи моји, мисли – само се смејте, али се бога не сећајте позо- риште и црква су супротности оно је храм света, а ово – храм божији; оно – ђавоље идолиште, а ово – храм господа“ неки могу приговорити: а како не це- нити такве поставке као „цар јудејски“ или на пример „пешадијско дејство“ светог димитрија ростовског? такве представе су и раније биле врло ретке, а сада још више и ако се оне јављају као ретки изузеци, то изузеци као што се го- вори, само потврђују опште правило у сваком случају, као што пише епи- скоп аркадије лубенски: „све забаве и сцене су штетне за хришћанина из три разлога: 1) они човеку одузимају драгоцено време, потребно за два најглавнија ци- ља – очишћење себе од греха и стицање врлина тако су многи подвижници бла- гочешћа умирали са мишљу да они „још нису започели дело спасења своје душе“ 2) забаве уче човека испразности по- сле лажљиве сладости позоришта тешко је враћати труду молитве и духовном подвигу 3) представе изазивају у човеку јака осећања, због чега наступа некакво за- немаривање сопственог тихог живота и само у тишини – у молитви се открива, кроз двери срца, царство божије, које је по речима спаситеља „унутра у вама“ (лк 17, 21) св јован кронштатски (1829–1908) 60 3/2015 хришћанска етика јавља се жеља за укључивањем у бурне вртлоге живота често позориште штет- но делује и на нервни систем“ уважавајући мишљење светих отаца цркве и стараца последњег времена о штетности позоришта, потребно је ово допунити и разматрањем о савременим широко распрострањеним забавама као што су радио, телевизија и биоскоп у последњим се приказују научни фил- мови и чак и јавно емитују хришћанска богослужења, проповеди и духовни кон- церти међутим у садашњим приликама опитни духовници уопште не саветују да се гледа телевизор, упоређујући траже- ње корисних тв-програма са тражењем бисера у гомили ђубрета хришћанин је овде дужан да се нарочито чува, знајући како је лако испрљати одећу своје душе оном духовном прљавштином, којом је сада преиспуњен тв екран при томе, да ли је за све људе штет- но забављање у театру, биоскопу и пред телевизором? на ово питање овако одговара архиепископ јован (шахов- ској): „за хришћанина театар је духов- на болест, противречење стремљењи- ма најдубљих покрета његове душе; а за преступника, бездушног егоисту, за практичне душе – театар може бити ступањ ка духовном благородству што сам по себи театар буде моралнији, чи- архиеп јован шаховској, митр иринеј бекиш и о александар шмеман, фотографија из седме деценије 20 века (извор: вестник русского христианского движения – vestnikrhdwordpresscom) мај / јун 2015 61 стији, тиме ће он бити кориснији за те људе зато и у односу на тзв културне вредности света уопште не може бити апсолутних судова и да би се сазнао њи- хов позитивни смисао и тежина, могу се исти одредити само у односу на датог, одређеног човека, а не у односу на чи- тав комплекс људског друштва за уче- нике слова – театар је духовни пад, а за плотске људе он може бити узвишењем и обновом човеков духовни живот се не одвија скоковито лествица духа има своје степене, видљиве и невидљи- ве зато сваки театар који не разузда- ва најниже инстинкте – представља за масе нерелигиозног човечанства добар театар забава је зло за оне који свесно теже ка савршеном добру за оне који теже ка злу, може у оваквој забави би- ти преусмеравање живота у чистију и мирнију атмосферу, то јест благостање и спасење театар је апокалиптичан и не – јеванђелски, не – црквени, али за хи- љаде и хиљаде људи нашег времена он се јавља природном атмосфером у којој се они могу према својим могућностима хранити мрвицама истине и осветљава- ти се сумраком, који не надражује пре- више њихове очи привикле на таму“ саглашавајући се са мишљењем архи- епископа јована у односу на хришћане може се извести следећи закључак – одго- вор о штетности или користи забава мо- же бити дат само индивидуално за сваког човека у зависности од његовог душевног стања или степена духовног узраста треба имати у виду да је пренапрег- нутост у духовном животу опасна и неблаговремени подвиг уздржања за неојачалог духовно хришћанина може приносити штету господ је рекао: мило- сти хоћу, а не жртву (мт 9, 13) и призи- ва на потпуно давање богу само оне који могу да приме ми се можемо растројити од преко- мерног и неблаговременог уздржања: „сваку врлину краси уздржање“ – кажу свети оци и „свако поврће има своје време“, каже народна мудрост зато и у уздржању као и у свакој врлини такође треба „показати расуђивање“ (2пт 1, 5) овде се може препоручити златно правило духовног живота: „ако нам не- ко дело доноси духовну корист – оно је корисно, али ако штету – онда га треба оставити“ процес стицања светог духа божијег јесте процес претварања спољашњег чо- века у унутрашњег овог „спољашњег“ човека, очигледно не треба пре одређе- ног времена лишавати свих интереса за свет, забава, светске литературе, познан- става и др, исто као што се пуноглавац не може потпуно лишити воде, док му се у потпуности не развију плућа ето зашто старци многим од своје ду- ховне деце не забрањују да иду у театар, читање светске литературе и томе сл, иако знају да исто не доноси духовну корист све ове склоности ће одумрети у своје време, само ако се буде продужио про- цес узрастања „унутрашњег“ човека под утицајем духовних штива, молитви, светих тајни и средине духовно морал- них људи тада ће раније или касније одумрети у човеку светске склоности и потребе и он ће започети да живи инте- ресима духа, губећи укус према свету и његовим пристрашћима извор: часопис „православное слово“, 1999 г процес стицања светог духа божијег јесте процес претварања спољашњегчовека у унутрашњег 62 3/2015 хришћанска етика имати 12 година, беспрекорно здравље и срећно детињство, а онда изненада без икакве наја- ве наћи се у инвалидским колицима је страховит ударац и за дете и његове нај- милије марко ђ, као и сви други раз- играни дванаестогодишњаци, желео је свакога дана што више времена да про- води у игри са својим вршњацима ње- гово детињство је било срећно све док му се није јавио бол у десној нози бри- жни родитељи га одведоше лекару на преглед, најпре у локални дом здравља, а лекари, не нашавши прави узрок бола, дадоше му да ради вежбе за болну ногу међутим, на следећем прегледу, не би- вајући му боље, лекари обавише озбиљ- није и детаљније прегледе и установише нешто невероватно и ужасно – бутна кост на десној нози је почела да се сма- њује и трули услед појачане слабости кроз двадесетак дана марко је за хода- ње морао да користи штаке на следе- ћем прегледу била је још гора ситуација – бутна кост која је, иначе, најјача и нај- оздрављење тешко болесног дечака кроз божију милост обновиће се као у орла младост твоја (пс 102, 5) вероучитељ: ненад вујић сведочанства мај / јун 2015 63 дужа у људском телу, и даље настављала да „копни“ и још се појавила шупљина у средини сваким даном стање се по- горшавало све више, и ускоро је дете морало у инвалидска колица трчање за лоптом и друге дечије игре, за марка, постадоше прошлост туга велика обузе његове родитеље и све ближње пошто лекари нису могли да помог- ну јадном детету, од једне комшинице добише савет да поведу свога сина у манастир острог не би ли му како бог помогао заступништвом светог ва- силија чудотворца острошког тако и урадише очајни родитељи те, стигав- ши у велику светињу целиваше мошти свеца, а увече добише благослов за сме- штај у горњем конаку, поред пећине где је кивот светог василија та ноћ и зора проведени у конаку, за марка и његове најближе, били су испуњени великом стрепњом а истовремено и неодступ- ном надом да ће свемогући бог дати утеху пробудивши се ујутру, кренули су на литургију, а отац желећи да своје дете испред степеница, узме из инвалидских колица у наручје и понесе у пећину где су мошти светог василија зачу речи свога сина, од којих се сви присутни на тренутак скаменише: „нека, сам ћу!“ неверица помешана са страхом устук- нуше и уступише место неописивој радости молитва и вера дечија, као и родитељска и свих његових ближњих, учинише да један од највећих моли- твених заступника нашега рода, свети василије острошки умоли нашег све- држитеља, господара неба и земље да се обнови оно што је почело да пропа- да и да се испуне речи пророка давида: обновиће се као у орла младост твоја (пс 102, 5) на прегледима и рендген- ским снимцима учињеним на вма у београду по повратку кући видело се јасно да је кост надколенице сада нор- мална и исте величине као и она на дру- гој нози данас је марко један диван стасити младић и успешан спортиста а на питање како је знао тренутак свога исцељења, срећни дечак је одговорио да му је из до тада раслабљене ноге, нестао свакодневни бол и вратила се снага због чега је марку и његовим најми- лијим било допуштено такво искушење и страдање – не знамо али, оно што знамо јесте да нам свемогући бог при- тиче у помоћ кад нам је најтеже, чује на- ше вапаје и молитве и одговара на узди- сање душе наше дајући нам изнова нову прилику да учинимо себе и свет око нас бољим и срећнијим аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији
... ствари у другачи- јем светлу, да видимо каквим их је бог првобитно назначио да буду међутим, иако смо увек у потрази за другачијим виђењем ствари, много већи изазов за нас је да се преобрази- мо, како би други који погледају у нас видели божијих руку дело шта други виде када погледају у нас? како недеље пролазе, бљештава све- тлост васкрсења лагано бледи како нас је та ноћ без краја заиста изменила? на почетку поста, чули смо како филип позива натанаила да „дође и види“ да види како хроми ходе, како се губави очишћују, како глу- ви чују, како се грешницима опра- шта, како мртви устају, и како сле- пи виде потребно је да стално чистимо своја срца како би нам било могуће да види- мо бога стално покајање и окретање од греха је кроз време потврђени рецепт за излечење духовног слепила очишћена срца нису нешто што се једноставно са- аутор је свештеник православне цркве у америци (клирик је епархије нове енглеске – diocese of new england), један од духовних саветника америчког православног хришћанског друштва (orthodox christian fellowship – http://wwwocf net) и старешина православне цркве свете тројице у вилимантику, у америчкој савезној држави конектикат (holy trinity orthodox church, willimantic, ct) текст је преузет са веб-презентације ове парохије – http://wwworthodoxctorg превод са енглеског: маријана петровић 32 3/2015 мо од себе деси; за њих је потребан ве- лики напор уз много молитве умирање за себе, умирање за свет и за све оно што га чини тако окрутним и хладним први је корак ка духовном виђењу предузимање ових тешких корака на крају ће нам омогућити да јасније видимо бога а када се то деси, све у вези са нама почиње да се мења бог свог сина није послао у свет да би једноставно излечио и исправио неке лоше навике и понашање с којим би тре- бало престати он је дошао да нас спасе, и да нам подари вечни живот у његовом царству он нам је дао физички вид на нашем рођењу, а потреба за духовним видом је усађена у човека и директно је повезана са имањем чистога срца протојереј марк вранес извор: v rev marc vranes, „a pure heart“, http://orthodoxctorg/news_140524_1html мај/јун 2015 33тема броја подвижнички етос цркве могао би бити одговор на многобројне егзистенцијалне проблеме који муче савременог човека п ре неколико година, у студент- ским данима, прочитао сам писмо песника бранка миљ- ковића упућено пријатељу писмо је препуно бола због неостварене љубави једна реченица ми се посебно урезала у памћење у њој песник за своју во- љену каже да је била његов: „заштитни омотач од метафизичке студени“ коли- ко је племенитих емоција стало у ових неколико речи без трага плиткости и банализације у току овогодишњег васкршњег по- ста, сетио сам се ових речи на јутарњој служби среде цветне седмице, у првој стиховној стихири, молитвени песмо- писац покајно вапије: одеждом царства твога од студени вечне, христе, избави ме подвижник који се обраћа господу овим речима страда од метафизичке студени то ме је подсетило на бранко- ву тугу питао сам се која је разлика из- међу ове две студени? када сам поново прочитао бранково писмо пронашао сам одговор бранко- ва љубав је била усмерена ка створеном бићу зато је туга били бесконачна и без утехе песник за себе каже да је „ви- ше мртав од свих мртваца“ нимало не презвитер александар р јевтић како против метафизичке студени? бранко миљковић (1934–1961) 34 3/2015 потцењујући дубину песниковог бола, може се рећи да је био без снаге да про- нађе даљи смисао управо том смислу, богу логосу нествореном, богочовеку христу, се обраћају молитвени стихове са јутарње службе питање феномена сублимације из области психологије, као и проблем страсти у хришћанској аскетској борби, би овде могли да добију прилог разуме- вању подвижник пролази кроз стање спознаје да је „душа изгубила своје до- стојанство“ (стиховна стихира), али не очајава он се измучен метафизичком студени, много страшнијом од било ко- је физичке, моли христу да га угреје већ сам тај позив отвара поље топлине која га штити од очајања зато има снаге да пева бранко у писму, уме- сто у песми, пише да више неће певати можда и није, јер је писмо написано у загребу где је под чудним околностима пронађен мртав реализам подвижништва нам не обе- ћава сладуњаве утехе за наша страда- ња он отвара поља борбе на којима се тражи скрушен дух, вапајно молитве- но усмерен победиоцу смрти и сваке патње зато би подвижнички етос цр- кве могао бити одговор на многоброј- не егзистенцијалне проблеме који муче савременог човека темељи и градња решења се ударају на земљи, а укровља- вање обоженог бића човековог очекује други долазак христов аутор је парох при цркви светог апостола и јеванђелисте марка у ужицу подвижник пролази кроз стање спознаје да је „душа изгубила своје достојанство“, али не очајава мај/јун 2015 35 исповест светог јустина ћелијског „искрено велим, ја никад не бих веровао у христа, да није васкрсао и тиме смрт победио нашег највећег непријатеља по- бедио и бесмртност нам даровао без тога, овај је свет хучна изло- жба одвратних бесмислица“ („осуђени на бесмртност“, философске урвине) тема броја са благословом игумана манастира фенек, архимандрита макарија, и парохијског свештеника гојка ракаса из цркве свете тројице у земуну, дошли смо у посету седмочланој породици гр- бић добродошлица – њихова срдачност и породична хармонија томе у великој мери доприноси „професија“ оца породи- це, ивана (35) који се бави иконописањем и сликањем и стално је присутан, поред мајке екатарине, рођене тање (34), што се веома повољно одражава на децу већина многодетних породица жељна је да ви- ди свога домаћина јер се тек увече враћа са посла и иван је раније много радио и разне послове: за 9 година променио је 8 радних места! но кад је узео четкицу у ру- ку осетио је да је то прави посао за њега у иконопис и акварел упутио га је пријатељ, иконописац раде павловић, а благослов за рад добио је од свог духовника о макари- ја после гимназије студирао је пољопри- вредни факултет, затим високу прехрам- бену школу, али због разних животних околности, па и финансијског ограничења, није их завршио интересује га производ- ња хране и о томе доста чита, а волео би и да заврши започету школу екатарина је завршила вишу пословну школу (еконо- миста за финансије и рачуноводство) за- послена је као технички асистент у једној италијанској пројектантској фирми за 12 година радног стажа променила је 4 рад- на места, јер добије отказ чим се врати са породиљског одсуства и сада је на поро- диљском са петим дететом да ли је чека и пети отказ кад се врати на посао? деци су заједно одабрали имена: жељко (12), урош (9, 5), јелена (6), михало (4) и гаврило (ускоро пуни 40 дана) једино је жељко на- следио име покојног деде, док сви остали носе имена светитеља, а малени гаврило је рођен на сам празник сабора св арханге- ла гаврила жељко је крштен са две године, а сва остала деца са 40 дана славе њихо- ве имендане и тада приносе славске кола- че крсна слава им је св сергије и вакхо која се слави 20 октобра у лепој спратној кући ивановог деде, са малим градским двориштем, уз помоћ дугорочног стамбе- ног кредита и уз помоћ родитеља купили су четворособан стан, што их финансијски веома оптерећује (80% примања одлази на кредит) али, не жале се млади су, здрави и вредни, али и врло надарени причајте нам вашу животну причу да ли потичете из многодетне породице или је многодетство ваш избор? иван: „ја сам јединац, рођен у земуну, овде су живели и родитељи мог оца мој породица грбић путдо праве вере је испуњавање божијег закона, живетиса богом и по богу,алида имамо иљубави према ближњима,јер кроз веру иљубав поправљамо себе,асамимтим утичемо и надруге радмила грујић 36 3/2015 многодетне хришћанске породице отац жељко водио је приватно предузеће које се бавило производњом адитива, ви- тамина и додатака храни, са њим сам и ја радио, али у саобраћајном удесу 2002 тра- гично је погинуо и ја сам преузео посао, а мајка мира радила је у ’галеници’“ еката- рина: „мој отац бранко савкић, родом је из мачве, као војно лице био је запослен у бихаћу, где сам и ја рођена, а моја мај- ка мирјана, по професији стоматолог, је из босанског грахова (село пећи) кад сам имала 10 година прешли смо у београд имам само старију сестру сању (крштено анастасија), која је доктор историје умет- ности, она живи и ради у мексику иван и ја ишли смо у исти разред земунске гим- назије и тада се у нама родила љубав за многодетство благодаримо богу, то су ње- гови дарови“ вера је чудесна сила која мења и васпи- тава човека колико су ваши родитељи били побожни? је ли било свештеника у вашој породици или је на вас утицао не- ко други, или неки необичан догађај, нека невоља? иван: „не бисмо рекли да нас је нево- ља подстакла да кренемо у цркву, али јесте нека потрага за правом истином и живо- том крштен сам у 16 години био је то неки посебан призив јер ми отац није био крштен, само мајка као и сви млади, жи- вео сам само световно, али, на срећу, нису ни бројне секте могле да ме увуку у своје редове мој добар друг из основне школе, небојша стојсављевић, највише је утицао на мене, постао ми кум на крштењу, па је после венчао и нас двоје, и деци кумовао, а 2013 на празник св петке замонашен је у манастиру фенек као монах николај мо- јим крштењем мој отац је био толико за- дивљен да се и он крстио следеће недеље и од тада је почео да слави крсну славу није било свештеника у нашој породици и на- ши родитељи, који су одгајани у комуни- стичком периоду, нису били побожни, али мај / јун 2015 37 наш литургијски живот је утицао на њих да и они полако крену у цркву заиста је вера чудесна сила која је утицала да гради- мо себе, да се преображавамо, да почиње- мо да се занимамо за разне рукотворине, вез, иконопис, црквено појање и уметност – да на неки начин стичемо нове профе- сије/таланте и трудимо се да их умножа- вамо иконопис и вез спадају у рукодеље које доприносе духовном смирењу, јер уз молитву стварају „мир у мојој души, мир у целом свету“, по стиховима оне црквене песме о св василију острошком многи не знају, а сигурно се питају, ко је написао ту предивну богонадахнуту песму „василије свети, поносе монаха“ аутор је игуман острошки и дугогоди- шњи чувар моштију св василија - геор- гије мирковић, родом из горње полаче (книнска крајина), замонашен на дан св василија великог 1954 на цетињу, а упокојио се 1992 у манастиру тврдош на дан св цара константина и царице јеле- не песму је написао у време када кому- нистички терор није заобишао ни остро- шке висове ето, нешто смо и научили! екатарина: „прво се крстила моја се- стра у својој 21 години кад се спрема- ла на стручно усавршавање у гранаду (шпанија) и хтела је да оде крштена, па сам се након неколико месеци и ја кр- стила у својој 19 години екатарина, име на крштењу, изабрала ми је кума слобо- данка нинковић, моја школска другари- ца, које се и мени веома допало, и волим кад ме тако зову само је мој отац био крштен, а моју мајку су крштења њених унучића приволела да се и она крсти у својој 57 години ни у мојој породици није било драматичних ситуација, али је заиста очигледно да је свачији призив чудо божије“ примате ли помоћ од државе (дечи- ји додаци и друго), од школе (уџбе- ници, ужина), од цркве, од родитеља? 38 3/2015 многодетне хришћанске породице можете ли редовно плаћати комунал- не дажбине? иван: „од прошле године смо кори- сници дечјег додатка за четворо деце у износу од 10000 динара помажу нам родитељи колико су у могућности, ма- настир фенек и верско добротворно старатељство кроз новчану помоћ, на- мирнице, школски прибор и сл имамо проблем са комуналним дажбинама у смислу да не постижемо редовно да их плаћамо, иако се трудимо, јер су рачу- ни веома велики од школе не добијамо никакве попусте за уџбенике, иако ћемо од септембра имати три школарца кон- курисали смо за пројекат ’бесплатних уџбеника’ при министарству просве- те према чијој калкулацији смо упали у другу категорију суфинансирања, што значи да за троје деце треба да платимо уџбенике 21000 динара“ како други људи гледају на вашу много- детну „мисију“? које су лепе стране много- детства, а има ли и лоших? „некима смо антипатични кад кажемо колико имамо деце, на лицу им прочи- тамо помисао да нисмо нормални али постоји и друго, добро окружење, које проналазимо у манастиру фенек, где има доста многодетних породица, и ту се осе- ћамо веома пријатно нема лоших стра- на многодетства, само је више искушења са којима морамо да се носимо можда наша деца имају више проблема него ми јер се дешава да им се друга деца ругају, називају погрдним именима у пракси је присутна дискриминација при запошља- вању – како жене, тако и при запошљава- њу мужа, јер се сматра да од превеликих обавеза око деце неће моћи да изнесу све задатке на послу очигледан пример су откази који сачекају моју супругу по ис- теку породиљског одсуства“ да ли ви себе сматрате правом хри- шћанском породицом? шта је најважније у хришћанском животу? да ли сматрате да ћете се спасити рађањем? „пут до праве вере је испуњавање бо- жијег закона, живети са богом и по богу, али да имамо и љубави према ближњима, јер кроз веру и љубав поправљамо себе, а самим тим утичемо и на друге имао сам 22 године кад смо се венчали у цркви св тројице у земуну, 4 маја 2003 године али постепено смо постајали црквени одлазили смо и у многе манастире траже- мај / јун 2015 39 ћи духовно руководство мој кум небој- ша препоручио ми је књиге св владике николаја, поклонио ми је свето писмо, почео сам редовно да га читам и да одла- зим на богослужења, и укључио сам се у црквени хор – „хор свих светих“, који је на смотрама хорова у земљи и иностран- ству освајао награде певао сам све док нам се родило друго дете, када је постало мало незгодно, ја на галерији, а моја поро- дица доле у међувремену смо чули да су у манастир фенек прешли монаси из де- чана и сопоћана, архимандрит макарије и ђакон марко, па смо од 2007 почели ре- довно да одлазимо тамо, где смо упознали многе многодетне породице трудимо се да будемо права хришћанска породица од свих важних ствари у хришћанском животу најважнија је редовно одлажење на литургију не гледам на рађање као на моје спасење, јер сматрам да није само битно родити децу већ се и бавити њима, васпитавати их и бринути се о њиховом спасењу у браку је потребно непрестано праштање, љубав, заједничка вера и мо- литва наш духовник, отац макарије (ри- стић), игуман манастира фенек, је увек уз нас и кад плачемо и кад се радујемо сматрамо да је неопходно да супружни- ци имају истог духовника јер су њихови брачни проблеми увек заједнички и треба да се реше на једном месту, испред истог ’судије’” зашто је манастир фенек толико при- влачан многодетним породицама? „фенек је наш живот живимо од ли- тургије до литургије, а током недеље до- лазимо и да помогнемо кад нешто треба манастир има доста земље, производи много хране и има организовану народну кухињу наш жељко је од своје 5-године чтец (још увек не чита апостол, али учи од старијих чтечева) и наш кум, монах николај, је тамо тамо се осећамо као јед- на велика породица међу многим много- детним породицама све више људи тамо долази након литургије, следе агапе у ко- јима сви учествујемо наша деца наступају са припремљеним програмом, којим руко- води игуман макарије; он даје деци заду- жења да за наредну недељу науче духовне и старе народне песме и рецитације, и ти- ме скреће пажњу родитељима да се више 40 3/2015 многодетне хришћанске породице баве децом ту се деца ослобађају страхова и срамежљивости и подстичу на умножа- вање таланата: певају, свирају на гитари, виолини, малишани рецитују одрасли постављају игуману духовна питања, он је свима духовник, дружимо се деца се играју у дворишту велику духовну подр- шку ту добијамо, сви се тамо осећамо као род рођени размењујемо гардеробу за де- цу, саветујемо се и посећујемо се, најче- шће за славе увек смо ту једни за друге, и када нам је тешко и када се радујемо ма- настир је место молитве, али и наше радно место манастир има преко 20 лековитих производа, а ја сам задужен за чај од глога, који је одличан за јачање срчаног мишића и регулисање крвног притиска“ екатарина: ја се бавим везом највише урадим у трудноћи, кад су деца у школи а мали у вртићу везем пешкире, хаљинице и кошуљице за крштење, столњаке, јастучни- це, разне играчкице: делфине, лоптице, тор- бице за мобилни телефон све то се прода у манастиру фенек наши људи који имају родбину у иностранству воле то да купе и тамо понесу имамо и нашу страницу на фејсбуку, а ускоро ће бити готов и наш сајт у фенеку има пуно беба и деце, мислим да то није уобичајено по другим манастири- ма, па човек добије жељу да му се породица стално повећава то је милина видети, сви се причешћују, деца већ од 2 године сама иду на причешће право рајско насеље“ какав је то осећај кад се роди нови мали човек? „најлепши осећај и нема разлике, прво или четврто, пето, увек је предиван осећај нема радоснијег догађаја, он превазилази све друге радости, просто се осећа да је то дело и благодат божија као да смо добили велики дар од бога и деца се много радују новој беби“ иван: „мислим да млади треба да сту- пају у брак млађи, касније стекну неке на- вике које их спутавају, и више калкулишу“ да ли су о вама писале новине или сте го- стовали на радију и телевизији? како вам се допада часопис православни мисионар? „у марту 2015 смо гостовали на ради- ју слово љубве у емисији „будимо људи“ часопис православни мисионар нам се до- пада и читамо га годинама, нарочито ру- мај / јун 2015 41 брику о многодетним породицама, и ни- смо се ни надали да ћемо једног дана и ми постати део ње“ какво хришћанско васпитање треба да пружите својој деци? некад су мајке васпитавале своје ћерке да буду мајке, а данас да буду принцезе; а синове да буду домаћини, а данас да се што мање му- че данас ћерке неће да личе на мајке, а синови неће да личе на очеве некад је цело село позитивно утицало на васпи- тање омладине, а данас у великим гра- довима ни комшије се не познају тре- нутно је на усвајању закон о васпитању који забрањује физичко кажњавање де- це психотерапеут др зоран миливоје- вић говори о последицама најављеног усвајања тог закона у србији њиме би се суштински пореметио развој деце: породица и родитељи губе ауторитет, а држава би тиме наметнула правни мо- дел који би омогућио бројне злоупотре- бе, уцене, отуђење деце „мора да се зна поредак: глава поро- дице, да поверење међу супружницима јача, да деца имају поверења у родитеље, да указујемо једни другима на погрешке и стално разговарамо са децом о њихо- вим потребама и проблемима ми, роди- тељи, осећамо последице таквог ’принц’ и ’принцеза’ васпитања, те се трудимо да наша деца не буду тако ’одузета’ од сва- кодневног живота, да им сваки рад може бити користан, да уједно могу бити до- бри ђаци, а и велика помоћ у кући сма- трамо да им ти ситни кућни послови мо- гу бити корисни и за душевно здравље, јер када осете неку одговорност они се осећају задовољније и испуњеније ка- да се фарба ограда или коси трава, ми и разговарамо, дружимо се, то постане и нека врста игре, па након тога и деца боље уче увек их саветујемо да док раде неке послове, да их раде уз молитву као хришћани, држимо се мудрог соломо- на: удри дете прутом, нећеш га убити, а душу ћеш му од пакла спасити, и на- родне пословице: ’батина је из раја иза- шла’, али у смислу да је из раја изашла зато што јој тамо није место, а овде има одличну примену примена ’прута’ је мо- гућа само у једном кратком периоду жи- вота, од друге до пете-шесте године, и то треба искористити јер је после касно за хришћанско васпитање је битан живот у цркви, литургија, али и ту треба бити ја- ко пажљив да се деци вера усади за цео живот, а не да у пубертетском периоду изађу из цркве дете треба да осећа и зна своју улогу у цркви“ 42 3/2015 многодетне хришћанске породице које школе деца уче, како уче? у чему су посебно талентована? да ли се баве додат- ним активностима, спортом, уметношћу? колико читају, а колико су под утицајем виртуелне стварности? у свету, па и код нас, регистрован је нови облик зависно- сти од интернета и друштвених мрежа код деце се појављује рано и неосетно, али често до те мере да је неопходно лечење „хвала богу, наша деца су веома тален- тована и добро уче тренутно је двоје у основној школи, а од септембра и треће жељко завршава пети разред, одличан је ђак са свим петицама има интересовање ка више предмета и учествовао је на више такмичења: из математике, српског језика и историје, и освојио прво место на оп- штинском такмичењу из историје и треће место из математике а у музичкој школи „коста манојловић“ је четврти разред, и свира класичну гитару успешно је насту- пао на јавним часовима које школа орга- низује, као и на „коларцу“ тренира ко- шарку у клубу „младост“ има склоности и ка цртању, највише воли пастеле и ин- тересује га цртање стрипова љубитељ је књиге и освојио је неколико ’читалачких значки’, на такмичењима која организује библиотека града београда урош је тре- ћи разред основне и први разред музичке школе – одсек клавир као одличан ђак, недавно је освојио трећу награду из мате- матике, а у музичкој школи прву награду на такмичењу из клавира изразито је та- лентован за сликарство, посебно за рад са темпером, и воли са татом да иде у његов атеље своје слике продаје и тако зарађује џепарац и он тренира кошарку јелена је тренутно предшколац, као и сви воли да црта михаило иде у вртић воли кућне ’мајсторије’, увек је ту када се нешто по- правља, кречи и слично што се тиче вир- туелне стварности, имају веома ограничен приступ игрице на компјутеру не игра- ју, интернет користе за слушање музике, проналажење информација потребних за школу, нота за њихове инструменте, теле- визију гледају минимално и то под нашом контролом“ да ли сте приметили да су се у продав- ницама појавиле играчке за децу: тетова „мора да се зна поредак: глава породице, да поверење међу супружницима јача, да деца имају поверења у родитеље, да указујемо једни другима на погрешке и стално разговарамо са децом о њиховим потребама и проблемима“ мај / јун 2015 43 же-налепнице за дечаке и девојчице? то значи да „умне“ главе овога света децу подстичу да се од малих ногу тетови- рају, а има мишљења да је то само пси- холошка припрема за примање микро- чипа као облика друштвене контроле безазленој деци подмећу зло, а многи родитељи на то не обраћају пажњу ка- кав и колики значај, по вашем мишље- њу, има веронаука у школама за духовно усмерење деце? „наша деца не лепе налепнице по те- лу, а када дође време за ту тему надамо се да ћемо се изборити на најбољи могу- ћи начин иду на часове веронауке, али пошто од свог рођења живе литургијски велико знање о вери носе из куће“ мора ли хришћанска породица, на првом месту, да буде молитвена? како функционише ваша домаћа црква? „наравно да је заједничка молитва увек присутна у нашем дому, и пре је- ла и пре сваког рада, и молитве благо- дарења које сматрамо најбитнијим ни- је битно да је молитва дугачка него да је заједничка и да сваки члан има неку улогу сматрамо да молитва није мо- нолог него дијалог са живим христом недавно смо купили одличну књигу за децу „из ја града у ти град “, коју препо- ручујемо и одраслима, као и књиге св николаја српског, дела св аве јустина, св силуана атонског, беседе учитеља цркве св јована златоуста и др слаже- мо се са о рафаилом, великим духовни- ком из подмаина, да је св николај срп- ски неопходан за духовно васпитање хришћана и да је грех не читати његове књиге деца од седме године редовно посте све постове, као и среду и петак жена пости по благослову и у трудноћи деца се радују читању духовних књига за децу, житија светих прилагођених де- ци, дечјег часописа „светосавско звон- це“, а посебно кад им ми читамо пред спавање“ да ли за вашу породицу постоје лето- вања и зимовања и како то остварујете? посебно, поклоничка путовања? „раније смо били више у прилици да себи приуштимо поклоничка путова- ња у србији, посебно нам је драго пу- товање у манастир сопоћани обишли смо још и све манастире фрушке го- ре, студенцу, жичу, ђурђеве ступове, црну реку, градац, раваницу, манаси- ју, љубостињу први ауто смо купили кад смо добили треће дете, али сада нам је потребан већи ауто сматрамо да су обиласци светиња веома значајни, и во- 44 3/2015 многодетне хришћанске породице лели бисмо да опет будемо у прилици да сву децу упознамо са великим светиња- ма, јер се на тај начин утврђују у вери и упознају са историјом даће бог“ да ли је сваки порођај био исти? је ли било страха од порођаја? имате ли свој став о вантелесној оплодњи? екатарина: „од пет порођаја, имала сам четири природна и један царски рез (четврти) тај четврти порођај сам теже поднела, и тада сам стекла мали страх какав ће бити пети, али, хвала богу, про- шао је одлично мислим да је природно да се свака жена плаши порођаја, али и да нађе начина да се смири ја са моли- твом идем на порођај чак нисам желе- ла ни епидурал, који сада нуде свакој породиљи, јер то је природан бол и не оставља последице, а од епидурала мно- ге породиље имају касније проблема с обзиром да су сва деца природно зачета, не могу да говорим о вантелесној оплод- њи и како се супружници осећају када не може да дође до зачећа мој став би био као и став цркве“ иван: „било је случајева бездетних супружника којима су лекари рекли да не могу имати децу, али литургијским животом и са благословом о макарија после пет година добили су дете“ архимандрит рафаил карелин поуча- ва: ако родитељи поверују у реч божју, имаће сталну помоћ, и то помоћ која се граничи са чудом, јер што се више буду уздали у промисао божији, то ће се он више о њима бринути „тачно је да се треба препустити богу и у више наврата смо се у то уверили: у недостатку финансија добијемо новчану помоћ и то тачно у износу који нам је недостајао, гардеробу или обућу за де- цу наше је да се побринемо о васпита- њу деце на првом месту, а остало треба препустити богу са пуним поверењем“ бог воли храбре, а људи би за вас ре- кли да сте лудо храбри али само бог зна да то није ваша лудост него непо- колебива вера имате ли вашу поруку охрабрења породицама које избегава- ју многодетство? „имамо поруку: ’рађајте децу!‘ ми смо задовољни оним што имамо нај- важније: пријатеље истомишљенике, своју духовну оазу кад останемо без пара, увек однекуд стигне помоћ или се нешто прода у манастиру, таман колико треба, а нарочито пред нашу крсну славу има добрих људи и ван цркве сматрамо да је разлика изме- ђу многодетних породица ван цркве и хришћанских у томе што је нама лак- ше, јер наша искушења и проблеме препуштамо христу који нас упућује, води и даје нам решења“ растанак је био простосрдачан и дирљив јер су деца у смирењу и са па- жњом чекала да им се обратимо жељ- ко нам је рекао да је скоро све знао из веронауке пре него што је кренуо у школу, јер је чтец већ 7 година оду- шевио нас је кад нам је одсвирао бе- товенову сонату за елизу, па шпан- ску композицију малагења, а онда је јелена уз његову музичку пратњу лепо отпевала јесењу песму урош је сјајно одсвирао две клавирске композиције од моцарта за крај нам је јелена по- казала како зна кога је све створио бог и веома надахнуто отпевала песму хвала, боже, на стихове лидије попо- вић: „створио је бог маму и тату, мене и бату и душу малу да узноси хвалу“ питали смо је: ’коме да узноси хвалу?‘ –богу – рекла је чистим срцем мала паметна главица да, блажени су чисти срцем јер ће бо- га видети (мт 5, 8) као што га види ово блажено дете мај / јун 2015 45 о православљу у кини се мало зна зато је веома драгоцен интервју са живим сведоком времена када је мисија православља у кини доноси- ла обилан плод предлажемо вашој па- жњи интервју који је са 90-годишњим протом михаилом, последњим све- штеником православне цркве у кини, рукоположеним у време пекиншке ду- ховне мисије направио истакнути ми- сионар данашњице, свештеник георги- је максимов zоче михаило, да ли могу да вам поставим неколико питања? – наравно, међутим, не говорим ру- ски баш добро изгубио сам руски је- зик, од 1966 године сам био у затвору, двадесет година на „црним“ радовима (робијашки рад у каменолому) био сам лишен права да разговарам за то време сам све заборавио, нисам смео да кажем ни реч руског језика рани- је сам добро знао руски, добро су нас учили 1966 године су нас иселили из куће и послали на „црне“ радове због православне вере zо том периоду православне цр- кве у кини није познато много ствари да ли бисте могли да нам испричате шта се догађало тада? – било је тешко време руска духовна мисија је затворена прогнали су све парохијане ми смо изгубили све ми смо тамо живели, у црквеном стану иселили су нас и дали јако малу собу, без кухиње, без воде, без струје, без то- алета тамо смо живели двадесет годи- на са четворо деце мене су натерали да радим у каменолому, морао сам да припремим тону камена сваког дана тешко, тешко затим су ме ослободили године 1986 су отворили православ- ни храм у харбину три пута су ми предлагали да служим тамо међутим, људи из служби су ме пратили, позива- ли, питали за парохијане: шта су гово- рили, како су поступали? нисам могао то да радим и нисам желео да учеству- јем у томе нисам служио тамо међу- тим, један парохијанин из харбина је владици илариону (капралу) из руске заграничне цркве, он је тада био у ау- стралији, рекао да је о михаил ли још увек жив, да је у шангају сада владика ме је позвао, помогао у путовању и ја сам почео да служим у аустралији разговорсапротојерејем михаиломлијем последњи свештеник пекиншке мисије хришћанинтребада буде изван политикепотребно јетрпљењеједино молитва богће уредитионсве знана њега јесва нада превод са руског: станоје станковић 46 3/2015 идите и научите све народе zза време прогона, када су вас ухапсили и послали на „црне“ ра- дове, шта вам је помогло да сачу- вате веру? – читање молитви међутим, морао сам да се молим тајно zреците нам нешто о времену свог детињства, кад је православље у ки- ни цветало? – родио сам се у пекингу, у бејгуану, у ру- ској духовној мисији теориторија мисије је била веома велика, читав комплекс тамо је била и штампарија, фарма и много тога другог тамо су радили сви православни ја- ко лепо време је било мој отац григорије је учио у богословији, размишљао о монаштву, али се затим ипак оженио имао је шесторо деце, ја сам био најстарији са седам година сам кренуо у школу која се налазила на те- риторији мисије звала се „руско-кинеска православна школа“ са десет година сам певао у црквеном хору, учили су нас свему, да певамо уз ноте, ја сам био први глас лепо сам певао раније, али сам током двадесет го- дина „црних“ радова све заборавио сада се мало чега сећам као мали сам веома волео родио сам се у пекингу, у бејгуану, у руској духовној мисији територија мисије је била веома велика, читав комплекс тамо је била и штампарија, фарма и много тога другог тамо су радили сви православни јако лепо време је било протојереј михаил ли мај / јун 2015 47 храм, молитву у пекингу, у духовној миси- ји се хор налазио веома високо било је лепо сваког васкрса бих након службе ја остајао тамо целу ноћ јако сам волео службе zда ли је у то време било много православних кинеза у пекингу? – да, много скоро две хиљаде zко је био ваш први духовник? – владика виктор за моје време у кини је било три архијереја на месту руководиоца мисије први: митро- полит инокентије1 он је био веома строг, када га неко не би слушао знао је да казни други је био архиепископ симон,2 а трећи – архиепископ вик- тор, 3 он је затим отишао у русију он ме је и рукоположио у свештенство 1952 године 1 митрополит инокентије (фигуровски) – 18 начел- ник руске духовне мисије у пекингу, који је водио од 1896 до 1931 године управо је током његовог времена почела широка и успешна мисија међу кинезима 2 архиепископ симон (виноградов) – 19 начелник руске духовне мисије у пекингу, који је водио од 1931 до 1933 године 3 архиепископ виктор (свјатин) – 20 и последњи начелник руске духовне мисије у пекингу који је водио од 1931 до 1955 године након повратка у совјетски савез био је назначен на епархију у краснодару којом је управљао до своје смрти 1966 године прво време сам служио на кинеском и јеванђеље и скоро све остало, на црквенословенском мало имао сам и јеванђеље и служебник итребник на кинеском, много књига, али су затим све одузели и спалили оци михаил ли и георгиј максимов 48 3/2015 идите и научите све народе zкако се то догодило? – након школе сам уписао семина- рију нас је у школи мисије било два- десет, али су многи били лоши ђаци, играли су се из моје генерације су тро- јицу рукоположили: први је био монах тадеј, други евангел и ја трећи тадеј је први постао ђакон, затим су га за вре- ме [културне] револуције убили ђакон евангел и данас живи у шангају, недав- но је пао и сломио ногу, сада лежи на кревету, више не може да хода ја сам остао једини који служи zкада сте на крају у аустралији слу- жили прву божију литургију након дугог прекида, шта сте осетили? – био сам јако радостан али сам и ту- говао јер сам много тога заборавио дали су ми све – јеванђеље, служебник, треб- ник међутим, потпуно сам заборавио како да служим и замислите, на првој служби сам се сетио свега! zда ли сте видели светог јована шангајског? – да једном је долазио до архиеписко- па виктора и служио литургију у пе- кингу, ја сам му прислуживао, добио сам његов благослов, светог јована он је био мали, ниског раста zкада су вас рукополо- жили, служили сте на кинеском или цркве- нословенском? – прво време на кинеском и је- ванђеље и скоро све остало, на ц рквеносло- венском ма- ло имао сам и јеванђеље и служебник и требник на кинеском, много књига, али су затим све одузели и спалили zда ли у аустралији међу вашим парохијанима има православних кинеза? – да, много њих они су дошли из гу- анчжуа неки нису разумели ништа ни на енглеском, ни на руском zкако размишљате о будућности православља на кинеској земљи? – не знам шта ће бити даље тешко је рећи данас се у кини свака реч, свако дело повезује са политиком хришћанин треба да буде изван политике потребно је трпљење једино молитва бог ће уре- дити он све зна на њега је сва нада изворник: последний священник пекинской миссии http://wwwpravoslavieru/guest/78333htm на литургији у храму св ап петра и павла у хонгконгу 2012 г мај / јун 2015 49 у знаменитом даниловом зборнику помињу се имена многих угледних личности: царева, царица, краљева, краљица, патријараха, архиепископа и епископа помен других је редак, и про- сто жалимо што немамо још који пода- так о личности која се отргла забораву времена и остала упамћена по свом де- лу тако је било и са јовом скадарским забележен је као најчаснији старац, што говори о његовом великом животном и духовном искуству говори се да је био један од монаха краљице јелене, свакако њен исповедник, а можда и игуман неког од скадарских манастира тада је краљи- ца јелена анжујска, столовала у скадру и управљала пространом облашћу од хума до бојане њен духовник јов сва- како је био сведок краљичиних брига за синове, народ и државу гледао је бројне људе који пристижу на њен двор са нај- разноврснијим молбама и жалбама гле- дао је властелу велику и малу, гледао је србе, латине, арбанасе и влахе, које је краљица споменула у својој врањинској повељи (око 1280) гледао је даривања и подизања цркава у краљичино име био је уз њу, када је по речима живописца осетила појаву неочекиване, „љуте боле- сти“ тада је схватила да неће моћи више управљати двором и повереном обла- шћу, као што је то дотад радила стара краљица се уплашила изненадне, напра- сне смрти, која ју је, неприпремљену, мо- гла одвести пред престо творца одлучна, каква је увек била, краљица је позвала свог духовника у атмосфе- ри скромности спроведена је њена же- ља: „призвавши једног христољубивог од својих монаха, најчаснијег старца по имену јова, и из његове руке прими монашки образ у цркви светог нико- ле у славном граду скадру“ (св данило пећки) о њеној одлуци морали су били обавештени њени синови, архиепископ и надлежни зетски епископ, али се они не помињу у житију поводом јелениног монашења краљица је желела да то буде њен лични чин, испуњене давнашње же- јовскадарски и блажена краљица јелена призвавши једног христољубивог од својих монаха, најчаснијег старца по имену јова, и из његове руке прими монашки образ у цркви светог николе у славном граду скадру (св данило пећки) др ђорђе вуковић 50 3/2015 светли ликови историје спц ље према господу и није желела да прави свечаност од тога: само краљица и њен духовник пред господом и живописац је испоштовао њену скромност у опису догађаја свакако по благослову надле- жног епископа, јов је замонашио краљи- цу јелену и дао јој монашко име јелена, као што је то истакнуто у даниловом зборнику то је било у граду скадру са- мо скадарско језеро било је познато по богомољама, које су испуњавале његова острва и обале тако на острву врањи- ни постоји славни манастир св нико- ле, где је, по предању био гроб ктитора, првог зетског епископа илариона, којег је рукоположио свети сава манастир који је и сама краљица даривала света јелена је први пут приказана као монахиња на фресци у ариљу (1295/96), задужбини сина драгутина она се за- монашила нешто пре осликавања ове за- дужбине то сазнајемо из једног записа који говори да је она у милешеви нару- чила препис законоправила светог саве српског, што је монах герман и урадио (1294/95) у пригодном запису на књи- зи, милешевски монах помиње јелену као краљицу, што говори да се она замо- нашила после завршеног преписивања законоправила црквеним правилима и њиховом поштовању, она је придавала велику важност примера ради, наводи- мо да је она у свом говору, на освећењу манастира градац, поручила окупљеном народу и братству: „покоравајте се уче- њу божанствених књига и поукама, и са радошћу испуњавајте законске уставе црквеног предања, да стекнете савршену награду“ јелена је тежила савршеној награди ко- ју је давао наградодавац, господ и спа- ситељ наш исус христос и желела је да мај / јун 2015 51 стекне место у царству небеском зато је и позвала монаха у кога је имала пове- рење, мужа часног и поштеног, храброг христовог војника који је очврснуо у жи- вотној борби старац јов је био поуздан духовни руковођа на уском, тешком и спасоносном христовом путу на коме су се савладавала искушења, страсти, замке невидљивих духова злобе на путу на ко- ји се упутила као монахиња, разрешена од свеза које су је везивале за овај свет болест је била повод пред светом и си- новима да се замонаши краљ милутин, оставио је мајку-монахињу још неко време на управи ове знамените области монахиња је на обалама скадарског је- зера уживала у светињама и поукама духовника, а народно предање је склоно да их памти крај цркве св николе под тарабошем, код скадра археолошка ис- питивања ове цркве указују на сличност ове цркве са манастирском црквом св срђа и вакха на обали бојане, која је по- зната као јеленина задужбина кад је дошло време, јелена је препу- стила управу зете свом унуку, стефану дечанском и повукла се у долину горњег ибра ту се налазила њена задужбина, манастир градац и двор у брњацима од двора није била далеко ни манастир стара павлица она је имала да се стара за манастир градац и за друге своје задужбине: ра- она је у милешеви наручила препис законоправила светог саве српског, што је монах герман и урадио (1294/95) 52 3/2015 светли ликови историје спц дионицу за израду свештених одежди и сасуда, скрипторијум за преписивање рукописних књига и школу коју је осно- вала за сиромашне девојке у брњацима можда је даривала и стару павлицу борила се и са невољама које доносе старост и болест, па су јереји вршили свету тајну јелеосвећења и освешта- ним јелејем помазивали оболела места „ако њено тело у дубокој старости и изнеможе, но дух њезин се крепко под- визаваше“ (св данило пећки) духов- но се подвизавала све до дубоке старо- сти и другима око себе давала пример истрајности на христовом путу живе- ла је тихо у сваком богоугодном подви- гу, у молитви, у труду и бризи за своје ближње последње причешће прими- ла је из руке рашког епископа павла и упокојила се мирно 8 фебруара 1314 године на сахрани, краљ милутин је изго- ворио потресну беседу, која је за- бележена у даниловом зборнику син се сетио свих поука које је почев од детињства слушао од мајке и назвао је блаженом блаженом, јер се због великог подвига и богоугодних де- ла „учини обитељ светој тројици“ бла- жена, јер је помагала сироте, гладне и жалосне блажена, јер је имала дар су- зне молитве блажена, јер се молила за народ и државу блажена, јер се народ радује њеној часној успомени блаже- на, јер је њено име уписано на небеси- ма блажена, јер је угодила господу блажена, јер се њеним моштима освећује храм у који се уноси и земља у коју се полаже њено часно тело мај / јун 2015 53 манастир ком, скадарско језеро (фото: митрополија црногорско-приморска) манастирспасо- преображења у совјетско време догађаји првих годинасовјетске власти заслужују посебну пажњуна жалост,историчарима је на распо- лагању било веома малодокумената којасусетица- ла историје манастиратог времена наступио је 20 век живот се на- ставио својим током, споро и рав- номерно од 1907 до 1912 године духовни управитељ заједнице био је епи- скоп муромски – јевгениј (мерцалов) услед боравка управитеља подељен је други етаж конака године 1911, на ис- точној страни здања сазидана је не- велика домска црква зидање хра- ма везује се са успостављањем, у спасо-преображењском манастиру 1907 године друге ви- превод са руског: маја рашета и хаџи драган поповић 54 3/2015 из новије историје цркве карне катедре и епископске институци- је године 1911, 6 марта, одржана је све- чаност освећења цркве у архијерејским одајама престо новог храма посвећен је успомени на седам херсонеских муче- ника последњих година спасо-преобра- жењски манастир, (од 1912 до 1918 го- дине), у тесној је вези с именом епископа муромског митрофана (загорског) – ње- гово проглашење за епископа муромског било је 15 јула 1912 године уочи 1917 године сва територија спасо-преобра- жењског манастира састојала се из две десетине (око 3 хектара) у заједници је било 22 човека: архимандрит, 3 јеромона- ха, 3 јерођакона и 15 послушника спасо- преображењски манастир имао је неко- лико пустара и ливада укупне површине 56 десетина (око 60 хектара) поред тога, заједно са богојављенским манастиром (благовещенским) и манастиром тројиц- ки, града мурома, и спасо-преображењ- ски манастир је имао риболовиште код речног острва коњуша у селу дуброво налазио се млин који је припадао спа- со-преображењском и богојављенском манастиру све набројано било је конфи- сковано 1917 године догађаји првих година совјетске вла- сти заслужују посебну пажњу на жалост, историчарима је на располагању било веома мало докумената која су се тицала историје спасо-преображењског мана- стира тог времена већина њих је све до сада остала скривена у архивама престо- нице под ознаком „тајна“ јер су они у ве- зи са једним од најтрагичнијих догађаја у мурому – белогардејским пучем из 1918 године предисторија овог догађаја била је ова: још 2 фебруара 1918 год, муромски епи- скоп митрофан (загорски), који је бора- вио у спасо-преображењском манастиру, у цркви јована претече, у својој пропо- веди критиковао је декрет о отцепљењу цркве од државе зачуле су се речи које су призивале да се заштити црква стра- сти су се ускомешале дана 3 (4) јула 1918 год, месни војни комесар лашков извр- шио је претрес у манастиру пронађено је око 130 хиљада рубаља кредитних карти- ца које су припадале једној од породица спасо-преображенски манастир у мурому (фото: wikipediaorg) мај / јун 2015 55 које су живеле у заједници новац је кон- фискован и без доказа оптужен је епископ митрофан за финансијску подршку заве- ре зауставити устанак, и овако, се није могло дана 8 јула 1918 год, бољшевичка власт у мурому бива свргнута следећег дана у градској цркви била је служба за- хвалног молебана за ослобођење града од бољшевика активно учешће у богослу- жењу имао је епископ митрофан – по- следњи управник спасо-преображењског манастира ипак, успех није дуго потра- јао без подршке, заговорници устанка су претрпели пораз и били принуђени да на- пусте град нова власт је почела да издаје наређења о припреми контрареволуције у муро- му знајући, да је завера потекла из спа- со-преображењског манастира, брзо су га затворили епископ муромски митро- фан морао је да се пребегне у тројицки женски манастир, где су га 19 септембра 1918 год, ухапсили и спровели у град- ску тамницу уследио је талас репресија првосвештенству митрофану судили су 22 фебруара 1919 год, и прогласили га кривим у контрареволуционарном гово- ру владимирско-губернијски револуци- онарни трибунал установио је „епископа митрофана због старости ослободити од казне лишивши га права да живи у му- рому и муровском округу манастир, као огњиште контрареволуционарних снага, је затворен“ владику митрофана посла- ли су у рјазањ где се ускоро упокојио – по- лугодишњи боравак у затвору није про- шао без последица владика је сахрањен на територији рјазањског кремља упркос затвореном пребивалишту, богослужења у спасо-преображењској цркви су се на- ставила 12 марта 1919 год, у њој је слу- жио свештеник бивше тјуремне цркве о петар покровски о даљој судбини мана- стира може се закључити из делимично сачуваних архивских докумената извод из: манастир спасо-преображења града мурома 1096–2006 већина докумената која се тицала историје спасо-преображењског манастира је све до сада остала скривена у архивама престонице под ознаком „тајна“ јер су они у вези са једним од најтрагичнијих догађаја у мурому – белогардејским пучем из 1918 године 56 3/2015 епископ муромски митрофан (загорски) (фото: wikipediaorg) из новије историје цркве живети се може и у свету, само не у вреви, већ тихо преп амвросије оптински општење бога са човековом душом са- вршава се само у тишини, миру, дубо- ком спокојству и усредсређености ради тога су људи који нарочито јако стреме богу, бежали у пустиње, усамљива- ли се до потпуног затворништва, одлази- ли из света међу манастирске зидине по сведочењу тајновидца, жена – новозавет- на црква христова – побегла је у пустињу да би се спасла од дракона (откр 12, 6) зашто је тешко усред света имати за- једницу са богом? господ је рекао апостолима: ево вас за- иска сатана да вас вије ко пшеницу (лк 22, 31) и ово тресење света у решету сатанином савршава се са одмицањем времена са све већом јарошћу увећавају се несреће и бујно се расцветавају сабла- зни: свет се богати стварима и комфо- ром, а на фону материјалног прогреса и развитка светске науке, шири се одсту- пање и борба против христа и као што на земљи постоје два маг- нетна пола – две супротности – тако оне постоје и духовно међу људским душама један пол – то је удаљавање духом од све- та и заједно са апостолом павлом рас- пињање света у себи (гал 6, 14), тражење царства божијег унутар себе (лк 17, 21), а други је погружавање себе у решето са- танино – у вихор светске сујете са жеђу за забавама и задовољствима и страхом да се остане насамо са собом и загледа у сопствену душу последње не жели да нам дозволи сата- на како каже св макарије велики, циљ сатанин је у томе да „одвуче наш ум од сећања на бога и од љубави божије, упо- требљавајући зато земаљске мамце и од истински прекраснога одвраћа нас на тренутно лепо“ при томе сатана неће да открије своју власт над људском душом коју је оробио ову власт не примећује ни свет који се налази у грозници а дејства сатане мо- гуће је увидети само у тишини – у моли- тви тада се открива мноштво помисли које ометају молитву и оробљеност на- шег ума и само тада може започети „не- видљива борба“ са сатаном – стремљење треба ли хришћанин да учествује у јавним забавама? молим вас браћо да се усрдно старате да живите мирно и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама, како вам заповиједисмо (2сол4, 10–12) превод са руског: небојша ћосовић мај / јун 2015 57 хришћанска етика да се кроз двери срца приближимо цар- ству божијем, које је по речима спасите- ља „ унутра у вама“ (лк 17, 21) зато сатана не воли тишину и не до- звољава човеку да остане са самим со- бом, одвлачећи га забавама од мисли о циљу живота, смрти и сујетности (испразности, штетности) земаљских задовољстава одговоримо сами себи: колико су за- баве сагласне са духом учења христовог? први христов призив на почетку ње- гове проповеди био је призив на покаја- ње: „ испуни се вријеме и приближи се царство божије: покајте се“ (мк 1, 15) његовим првим заповестима биле су за- повести блаженства у којима се каже: „блажени плачући“ (мт 5, 4) и не само да је призивао господ, него је и упозоравао оне који одбацују пока- јање и живе лакомислено: „тешко вама који се смејете сада, јер ћете заплакати и заридати“ (лк 6, 25) господ указује да пут у царство небеско води само кроз уска врата (мт 7, 13) и такође каже: „ко не омрзне и сам живот свој, тај не мо- же бити мојим учеником“ (лк 14, 26) шта нам кажу ове речи ако се удубимо у њих? ка одрицању од овог света са његовим задовољствима једнодушно су призива- ли и апостоли христови: „младићи не љубите свијета ни што је у свијету ако неко љуби свијет, љубави очеве нема у њему, јер све што је у свијету: похота тјелесна и похота очију, и надменост жи- вљења, није од оца, него од свијета“, при- зива апостол јован (1јн 2, 14–16) „смех ваш нека се обрати у плач“ (4, 9) „пријатељство са светом је неприја- тељство против бога“ (4, 4) – каже апо- стол јаков „а ово вам кажем, браћо, да је остало мало времена и од сада они који имају жене да буду као да их нема- ју и они који се радују као да се не ра- дују и који купују као да ништа немају, и који овај свијет употребљавају као да сатана не волитишину и не дозвољавачовеку да остане са самим собом, одвлачећи га забавама од мисли о циљу живота, смрти и сујетности (испразности, штетности) земаљских задовољстава александар викторович јељчанинов (1881–1934) 58 3/2015 хришћанска етика га не употребљавају, јер пролази облич- је овога свијета“ – пише апостол павле ( 1 кор 7, 29–31) је ли допустиво за хришћанина, који тежи да иде путем стицања светог духа божијег, да посећује позоришта, циркусе и друга места за увесељавање? навешћемо мишљења по овом питању, како светих отаца цркве, тако и савре- мених духоносних пастира и подвижни- ка благочешћа код њих је једно мишљење у односу на савремене им ставове оно је изражено речима првог псалма пророка давида: „благо човјеку који не иде на вијеће безбо- жничко, и на путу гријешничком не сто- ји и у друштву неваљалијех људи не сједи, него му је омилио закон господњи и о за- кону његову мисли дан и ноћ!“ (пс 1, 1–2) много места је посвећено питањи- ма о позоришту у делима тертулијана, св кипријана картагинског, св ва- силија великога и нарочито св јована златоустога треба напоменути да су оци цркве упозоравали не само против грубих, не- моралних сцена – циркуса и разних так- мичења, него и против театра комедија и драми лактанције пише у божанским поукама: „потребно је избегавати свако- врсне сцене, које усељавају немир у душу и одвлаче нас од служења богу и од испу- њења добрих дела“ „претпоставимо – пише тертулијан1 – да у позориштима происходе понекад ствари пријатне, просте, скромне и не непоштене но подсетимо се да се отров обично не меша са жучи, већ са слатким и укусним течностима тако ђаво увек поступа: он крије смртоносни отров у најпријатнијим и најслађим јелима обрати пажњу не само на задовољство, колико на опасност, неминовно повеза- ну са тим задовољством“ 1 трактат о позориштима свети јован златоусти овако предста- вља стање духа човека који се враћа из театра: 2 „ти одлазиш задобивши много рана жена ти се чини не тако пријатном као пре, а деца несносном кућа одврат- ном и свакодневне бриге узнемиравају- ћим и сваки придошли оптерећујућим и несносним нису ли од туда свађе и без- бројне непријатности?“ ето слике духа човека заведеног преле- шћу живота, који је он видео на сцени, раздраженог и незадовољног стварно- шћу, која му се сада чини непријатном и досадном црква је у првим вековима подврга- вала одлучењу глумце, сматрајући да је занат глумца несједињив са звањем хри- шћанина, а свети јован златоусти је чак забрањивао хришћанима општење са њима и заједничку трпезу благочестивим хришћанима првих ве- кова је био туђ театар таква је на пример била нона – мајка светог григорија бо- гослова у односу на клирике важила је забрана посећивања театара ову забрану на следећи начин поја- шњава о александар јељчанинов: „за- што свештеници не иду у позориште? црква одбацује сами принцип теа- тралности забрањују се маске, пре- рушавања, преодевање у костим дру- гог пола, зато што је то све подвала, двосмисленост, фалсификат чак је и посматрање на тако нешто – нека вр- ста учествовања што се тиче глумца – што са већим занимањем он глуми, то већу штету наноси својој души, усе- љавајући у њу пометњу (збрку) и лаж“ апостолско правило (18), забрању- је клирицима да имају жену глумицу („позоришницу“) но, нису само оци цркве првих хри- шћанских векова били против тога да хришћани посећују позоришта ево шта 2 слово против позоришта мај / јун 2015 59 пише о томе такође старац амвросије оптински: „ове сцене повремено бива- ју врло прљаве сем тога чиме се још оне прате? светском музиком, која не да ни- једној духовној мисли и осећању да про- никну у душу човека а тек она расејана лица гледалаца, који се загледају и поне- кад иронично исмејавају једни друге, а при неким сценским представама него- дују бурним повицима па, је ли то шко- ла моралности?“ овако је мислио о театру и други све- тилник благочешћа – о јован кронштат- ски ево шта он пише у свом дневнику: „у позоришту се многи пријатно осећају, а у цркви им је тешко и досадно – од че- га то долази? од тога што је у позоришту све вешто прилагођено чулном човеку и ми ђавола тамо не узнемирујемо и он нам чини задовољство и не дира нас: ве- селите се пријатељи моји, мисли – само се смејте, али се бога не сећајте позо- риште и црква су супротности оно је храм света, а ово – храм божији; оно – ђавоље идолиште, а ово – храм господа“ неки могу приговорити: а како не це- нити такве поставке као „цар јудејски“ или на пример „пешадијско дејство“ светог димитрија ростовског? такве представе су и раније биле врло ретке, а сада још више и ако се оне јављају као ретки изузеци, то изузеци као што се го- вори, само потврђују опште правило у сваком случају, као што пише епи- скоп аркадије лубенски: „све забаве и сцене су штетне за хришћанина из три разлога: 1) они човеку одузимају драгоцено време, потребно за два најглавнија ци- ља – очишћење себе од греха и стицање врлина тако су многи подвижници бла- гочешћа умирали са мишљу да они „још нису започели дело спасења своје душе“ 2) забаве уче човека испразности по- сле лажљиве сладости позоришта тешко је враћати труду молитве и духовном подвигу 3) представе изазивају у човеку јака осећања, због чега наступа некакво за- немаривање сопственог тихог живота и само у тишини – у молитви се открива, кроз двери срца, царство божије, које је по речима спаситеља „унутра у вама“ (лк 17, 21) св јован кронштатски (1829–1908) 60 3/2015 хришћанска етика јавља се жеља за укључивањем у бурне вртлоге живота често позориште штет- но делује и на нервни систем“ уважавајући мишљење светих отаца цркве и стараца последњег времена о штетности позоришта, потребно је ово допунити и разматрањем о савременим широко распрострањеним забавама као што су радио, телевизија и биоскоп у последњим се приказују научни фил- мови и чак и јавно емитују хришћанска богослужења, проповеди и духовни кон- церти међутим у садашњим приликама опитни духовници уопште не саветују да се гледа телевизор, упоређујући траже- ње корисних тв-програма са тражењем бисера у гомили ђубрета хришћанин је овде дужан да се нарочито чува, знајући како је лако испрљати одећу своје душе оном духовном прљавштином, којом је сада преиспуњен тв екран при томе, да ли је за све људе штет- но забављање у театру, биоскопу и пред телевизором? на ово питање овако одговара архиепископ јован (шахов- ској): „за хришћанина театар је духов- на болест, противречење стремљењи- ма најдубљих покрета његове душе; а за преступника, бездушног егоисту, за практичне душе – театар може бити ступањ ка духовном благородству што сам по себи театар буде моралнији, чи- архиеп јован шаховској, митр иринеј бекиш и о александар шмеман, фотографија из седме деценије 20 века (извор: вестник русского христианского движения – vestnikrhdwordpresscom) мај / јун 2015 61 стији, тиме ће он бити кориснији за те људе зато и у односу на тзв културне вредности света уопште не може бити апсолутних судова и да би се сазнао њи- хов позитивни смисао и тежина, могу се исти одредити само у односу на датог, одређеног човека, а не у односу на чи- тав комплекс људског друштва за уче- нике слова – театар је духовни пад, а за плотске људе он може бити узвишењем и обновом човеков духовни живот се не одвија скоковито лествица духа има своје степене, видљиве и невидљи- ве зато сваки театар који не разузда- ва најниже инстинкте – представља за масе нерелигиозног човечанства добар театар забава је зло за оне који свесно теже ка савршеном добру за оне који теже ка злу, може у оваквој забави би- ти преусмеравање живота у чистију и мирнију атмосферу, то јест благостање и спасење театар је апокалиптичан и не – јеванђелски, не – црквени, али за хи- љаде и хиљаде људи нашег времена он се јавља природном атмосфером у којој се они могу према својим могућностима хранити мрвицама истине и осветљава- ти се сумраком, који не надражује пре- више њихове очи привикле на таму“ саглашавајући се са мишљењем архи- епископа јована у односу на хришћане може се извести следећи закључак – одго- вор о штетности или користи забава мо- же бити дат само индивидуално за сваког човека у зависности од његовог душевног стања или степена духовног узраста треба имати у виду да је пренапрег- нутост у духовном животу опасна и неблаговремени подвиг уздржања за неојачалог духовно хришћанина може приносити штету господ је рекао: мило- сти хоћу, а не жртву (мт 9, 13) и призи- ва на потпуно давање богу само оне који могу да приме ми се можемо растројити од преко- мерног и неблаговременог уздржања: „сваку врлину краси уздржање“ – кажу свети оци и „свако поврће има своје време“, каже народна мудрост зато и у уздржању као и у свакој врлини такође треба „показати расуђивање“ (2пт 1, 5) овде се може препоручити златно правило духовног живота: „ако нам не- ко дело доноси духовну корист – оно је корисно, али ако штету – онда га треба оставити“ процес стицања светог духа божијег јесте процес претварања спољашњег чо- века у унутрашњег овог „спољашњег“ човека, очигледно не треба пре одређе- ног времена лишавати свих интереса за свет, забава, светске литературе, познан- става и др, исто као што се пуноглавац не може потпуно лишити воде, док му се у потпуности не развију плућа ето зашто старци многим од своје ду- ховне деце не забрањују да иду у театар, читање светске литературе и томе сл, иако знају да исто не доноси духовну корист све ове склоности ће одумрети у своје време, само ако се буде продужио про- цес узрастања „унутрашњег“ човека под утицајем духовних штива, молитви, светих тајни и средине духовно морал- них људи тада ће раније или касније одумрети у човеку светске склоности и потребе и он ће започети да живи инте- ресима духа, губећи укус према свету и његовим пристрашћима извор: часопис „православное слово“, 1999 г процес стицања светог духа божијег јесте процес претварања спољашњегчовека у унутрашњег 62 3/2015 хришћанска етика имати 12 година, беспрекорно здравље и срећно детињство, а онда изненада без икакве наја- ве наћи се у инвалидским колицима је страховит ударац и за дете и његове нај- милије марко ђ, као и сви други раз- играни дванаестогодишњаци, желео је свакога дана што више времена да про- води у игри са својим вршњацима ње- гово детињство је било срећно све док му се није јавио бол у десној нози бри- жни родитељи га одведоше лекару на преглед, најпре у локални дом здравља, а лекари, не нашавши прави узрок бола, дадоше му да ради вежбе за болну ногу међутим, на следећем прегледу, не би- вајући му боље, лекари обавише озбиљ- није и детаљније прегледе и установише нешто невероватно и ужасно – бутна кост на десној нози је почела да се сма- њује и трули услед појачане слабости кроз двадесетак дана марко је за хода- ње морао да користи штаке на следе- ћем прегледу била је још гора ситуација – бутна кост која је, иначе, најјача и нај- оздрављење тешко болесног дечака кроз божију милост обновиће се као у орла младост твоја (пс 102, 5) вероучитељ: ненад вујић сведочанства мај / јун 2015 63 дужа у људском телу, и даље настављала да „копни“ и још се појавила шупљина у средини сваким даном стање се по- горшавало све више, и ускоро је дете морало у инвалидска колица трчање за лоптом и друге дечије игре, за марка, постадоше прошлост туга велика обузе његове родитеље и све ближње пошто лекари нису могли да помог- ну јадном детету, од једне комшинице добише савет да поведу свога сина у манастир острог не би ли му како бог помогао заступништвом светог ва- силија чудотворца острошког тако и урадише очајни родитељи те, стигав- ши у велику светињу целиваше мошти свеца, а увече добише благослов за сме- штај у горњем конаку, поред пећине где је кивот светог василија та ноћ и зора проведени у конаку, за марка и његове најближе, били су испуњени великом стрепњом а истовремено и неодступ- ном надом да ће свемогући бог дати утеху пробудивши се ујутру, кренули су на литургију, а отац желећи да своје дете испред степеница, узме из инвалидских колица у наручје и понесе у пећину где су мошти светог василија зачу речи свога сина, од којих се сви присутни на тренутак скаменише: „нека, сам ћу!“ неверица помешана са страхом устук- нуше и уступише место неописивој радости молитва и вера дечија, као и родитељска и свих његових ближњих, учинише да један од највећих моли- твених заступника нашега рода, свети василије острошки умоли нашег све- држитеља, господара неба и земље да се обнови оно што је почело да пропа- да и да се испуне речи пророка давида: обновиће се као у орла младост твоја (пс 102, 5) на прегледима и рендген- ским снимцима учињеним на вма у београду по повратку кући видело се јасно да је кост надколенице сада нор- мална и исте величине као и она на дру- гој нози данас је марко један диван стасити младић и успешан спортиста а на питање како је знао тренутак свога исцељења, срећни дечак је одговорио да му је из до тада раслабљене ноге, нестао свакодневни бол и вратила се снага због чега је марку и његовим најми- лијим било допуштено такво искушење и страдање – не знамо али, оно што знамо јесте да нам свемогући бог при- тиче у помоћ кад нам је најтеже, чује на- ше вапаје и молитве и одговара на узди- сање душе наше дајући нам изнова нову прилику да учинимо себе и свет око нас бољим и срећнијим аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији
Свеска: 343 | Блажени чисти срцем
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Серафим (Миљковић), духовник манастира Благовештења Рудничког фото: Саша Живановић Фотографија на другој страни корице: Епископ полошко-кумановски Јоаким (Јовчевски) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Млади испред нововарошке Цркве Свете Тројице фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: „Куцајте и отвориће вам се“ (Мт 7, 7) фото: Маријана Петровић СВЕСКА 343, МАЈ / ЈУН 2015 Рeч уредника Престо Небеског Цара 2 Светачник Поштовање светих 4 Духовне поуке Свети Теофан Затворник Разблаживање срца 6 Материк Света Олга 8 Старечник Искуствене поуке старца Јефрема Филотејског 10 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти Беседа на 125 псалам 12 У дијалогу са атеизмом „Скала“ Ричарда Докинса (III) 16 Тема броја Чисти срцем 21 Блаженство 25 Метафизичка снага Христових речи 27 Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети 30 Чисто срце 32 Како против метафизичке студени? 34 Многодетне хришћанске породице Породица Грбић 36 Идите и научите све народе Последњи свештеник Пекиншке мисије 46 Светли ликови историје СПЦ Јов Скадарски и блажена краљица Јелена 50 Из новије историје Цркве Манастир Спасо-преображења у совјетско време 54 Хришћанска етика Треба ли хришћанин да учествује у јавним забавама? 57 Сведочанства Оздрављење тешко болесног дечака кроз Божију милост 63 стране МАЈ/ЈУН 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Блажени чисти срцем мај / јун 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Прет
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Серафим (Миљковић), духовник манастира Благовештења Рудничког фото: Саша Живановић Фотографија на другој страни корице: Епископ полошко-кумановски Јоаким (Јовчевски) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Млади испред нововарошке Цркве Свете Тројице фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: „Куцајте и отвориће вам се“ (Мт 7, 7) фото: Маријана Петровић СВЕСКА 343, МАЈ / ЈУН 2015 Рeч уредника Престо Небеског Цара 2 Светачник Поштовање светих 4 Духовне поуке Свети Теофан Затворник Разблаживање срца 6 Материк Света Олга 8 Старечник Искуствене поуке старца Јефрема Филотејског 10 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти Беседа на 125 псалам 12 У дијалогу са атеизмом „Скала“ Ричарда Докинса (III) 16 Тема броја Чисти срцем 21 Блаженство 25 Метафизичка снага Христових речи 27 Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети 30 Чисто срце 32 Како против метафизичке студени? 34 Многодетне хришћанске породице Породица Грбић 36 Идите и научите све народе Последњи свештеник Пекиншке мисије 46 Светли ликови историје СПЦ Јов Скадарски и блажена краљица Јелена 50 Из новије историје Цркве Манастир Спасо-преображења у совјетско време 54 Хришћанска етика Треба ли хришћанин да учествује у јавним забавама? 57 Сведочанства Оздрављење тешко болесног дечака кроз Божију милост 63 стране МАЈ/ЈУН 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Блажени чисти срцем мај / јун 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Прет
Одреднице:
34
Свеска: 345 | Црква у болничким установама
...прво сведоче септембар / октобар 2015 45 храм христовог гроба иВАСКРСЕЊА 📌 христовог, јерусалим
(извор: shutterstockcom)
новозаветни апостоли, који осмишља-
вају и употпуњују пророке без проро-
ка и апостола,
...прво сведоче септембар / октобар 2015 45 храм христовог гроба и
МЕТА инфо: Р:18776 К:144882 Д:80
| Свеска 345 |
Свеска: 345 | Црква у болничким установама
... пророка јована кр- ститеља у време христово централна личност историје спасења ка којој су усмерена сва пророштва је исус хри- стос, богочовек, који својом смрћу и вас- крсењем проширује географско-исто- ријске границе свете земље и светога града христа целом свету прво сведоче септембар / октобар 2015 45 храм христовог гроба и васкрсења христовог, јерусалим (извор: shutterstockcom) новозаветни апостоли, који осмишља- вају и употпуњују пророке без проро- ка и апостола, са христом у свом центру који их спаја, испуњује и осмишљава, несхватљива је и необјашњива историја палестине, израела и читаве јудеохри- шћанске цивилизације, а то ће рећи и на- ше европске цивилизације доласком на власт цара константи- на i (306–337) и његовим миланским едиктом хришћанство се проглашава дозвољеном религијом (лат religio lici- ta) цар константин је почео да поди- же цркве у палестини прво у јеруса- лиму настаје базилика светог гроба на месту калварије и исусовог гроба, а у витлејему је изграђена базилика ису- совог рођења мајка цара константина i, јелена, први археолог и ходочасник у историји, имала је за циљ да убрза ра- дове на започетим црквама пустиње сирије, палестине и егип- та постају чувене по својим монашким заједницама, и киновитским и пусти- њачким, а захваљујући царским дона- цијама подигнути су и бројни манасти- ри као хришћански центри градови палестине су достигли свој врхунац и као културна средишта током перио- да ромејске власти ромејска управа у палестини трајаће све до доласка му- слимана 637 године од краја 11 до 13 века западни хришћани, крсташи, при- времено су ослобађали јерусалим у кр- сташким походима, али су притом бру- тално пљачкали његова и друга света места владавину арапа у палестини преузели су селџуци, затим мамелуци и најзад османлије тек године 1917 коначно из палестине је удаљена тур- ска власт, а управа поверена енглези- ма, који су, на извесни начин, омогући- ли јеврејима стварање садашње државе израел 1948 године аутор је један од уредника сајта svetazemljainfo за хришћане је света земља место рођења хришћанске вере у ком се налази црква рођења христовог; земља благовештења пресвете богородице, сретења и крштења христовог; земља где је исус христос живео, учио, чинио чудеса, место тајне вечере на којој је установио свету тајну евхаристије, али и место где је била издаја јудина и христово страдање, распеће и смрт на крсту 46 5/2015 храм христовог рођења, витлејем (извор: wwwcrkva-kasselde) светиње свете земље света гора је стожер православног света, монашког живота, европске уметности и писмености, највећи музеј на свету и један од најзначајнијих светионика светског хришћанства атос или трећи прст халкидикија је полуострво дужине око 45км скоро целом дужином полуострва протеже се планина велика вигла која почиње обронцима на северу и завршава се на крају полуострва највишим врхом метаморфосис – преображење од 2033 метара као планина атос причу о хришћанском периоду свете горе треба почети древним предањем о доласку пресвете богородице на ово полу- острво након христовог васкрсења бого- родица је у пратњи светог јована кренула на кипар у посету васксрсломе лазару из витаније који је тамо био епископ вели- ка бура, међутим, одвукла је брод на другу страну до атоса, на место где се тада на- лазило паганско аполоново светилиште када је богородица ступила на тле, па- гански кипови су се заљуљали и сруши- ли видевши у овоме провиђење божије, пагански народ прими веру христову, а на месту паганског храма подигнут је дрвени хришћански манастир свети климент, од којег данас нема ни трага пре него што је напустила атос богоро- дица је поручила: „благодат божија нека буде на месту овом и над онима који овде бораве чува- јући заповеди сина и бога мојега добра, света гора: историја и значај први монаси подвижници се појављују већ у 4 веку када је изграђена протатска црква од стране цара константина, а у 9 веку формирају прву монашку заједницу тзв „средишњу лавру“ у кареји др немања јонић планина атос: виде се ман пантократор и у позадини ман ставроникита (преузето са escapegreececom) септембар / октобар 2015 47 светиње свете горе од овог броја православног мисионара почињемо сталну рубрику посвећену светињама свете горе атонске нужна за живот на земљи имаће с малим трудом у изобиљу, живот на небесима припремљен им је и неће одступити милост сина мојега од места овога до краја века ја ћу бити заступница овог места и топла мо- литвеница за њега пред богом“ од тада, па до данас пресвета богородица је заштитница целе свете горе, која поста- је њен перивој први монаси подвижници се појављују већ у 4 веку када је изграђена протатска црква од стране цара констан- тина, а у 9 веку формирају прву монашку заједницу тзв „средишњу лавру“ у кареји атанасије светогорац оснива 963 године први велики манастир, велику лавру од тог тренутка, па надаље, монашка заједни- ца постаје организована, монашки живот на светој гори добија нови замах и кре- ће у правцу формирања монашке државе 972 године када је византијски цар јован цимиски одобрио типик (трагос), и сма- тра се првим и најстаријим демократским уставом на свету, а који je и данас важећи и чува се у протату, у кареји света гора је по трагосу била део византијске царевине, али са пуном аутономијом у коју се цар није много мешао, као ни цариградска патри- јаршија, иако је света гора потпала под ње- ну јурисдикцију у 13 веку света гора доживљава процват у сваком смислу, сем од 1204–1207 године када су били учестали упади гусара и ката- лонаца који су похарали и опљачкали многе манастире на светој гори иначе, византиј- ски цареви су били изузетно дарежљиви према манастирима којих је већ у 13 веку било преко тридесет великих и око дваде- сет мањих од 1345 за време владавине срп- ског цара душана силног, света гора улази у састав српске царевине након чије смрти се враћа под окриље цариграда све до 1387 године, када ће пасти у руке османлија света гора је у ромејско добa била место мира и молитве, а нарочито током 13 и 14 века када се јавља снажан духовни и умет- нички узлет у многобројним манастирима, скитовима и келијама, код многобројног монаштва које је бројало чак и до осам хи- љада монаха света гора је била непосредно везана за цариградску патријаршију што „благодат божија нека буде на месту овом и над онима који овде бораве чувајући заповеди сина и бога мојег“ богородичин врт, света гора 48 5/2015 светиње свете горе јој је омогућило ширење духовних видика, развој теолошке, уметничке и књижевне делатности њено име се посебно везује за исихазам света гора 1401 г бива привремено ослобођена од стране византијског ца- ра манојла ii, који доноси тзв манојлов типик којим до тада киновијски (опште- житељни) монашки живот и устројство манастира преводи у идиоритмијски (осо- беножитељни), где сваки монах има више независности у односу на монашку зајед- ницу године 1424 свету гору осваја мурат ii, чија је жена била мара бранковић, кћи деспота ђурђа бранковића, која је одигра- ла кључну улогу у очувању суверенитета свете горе и њених манастира под тур- ском влашћу света гора је остала под упра- вом цариградске патријаршије, али је зато била приморана да плаћа огромне порезе турским агама због којих су сви манастири запали у дугове, многи монаси су напусти- ли манастире и окренули се идиоритмији, отишавши у скитове и формирајући кели- је, и неки манастири су и трајно запусте- ли подвижнички дух је остао на висини у скитовима и келијама тек у 16 веку, све- тогорски манастири почели су економски да се опорављају и обнављају захваљујући даровима, углавном православних влада- ра из земаља северно од дунава народи- ма земаља на северу света гора је нудила утеху, национално самопоуздање и свест о православној припадности заслужни за то били су бугарин пајсије хиландарац, који је пробудио националну свест код бу- гара, затим максим грк, који је четрдесет година радио на буђењу руса (за србе је то, неколико векова раније, био свети сава) петог новембра 1912 године света гора бива званично ослобођена и остаје незави- сна све до 1923 године, када се у лозани по- стиже договор да под пуном аутономијом света гора постане део грчке државе, какав статус има и данас аутор је уредник сајта hilandarinfo септембар / октобар 2015 49 дежурни могу да се бирају из броја побожних лаика тог истог храма који имају благослов свештени- ка за такво служење, који су завршили недељну школу или су прошли мисио- нарске, катехизаторске или богословске курсеве, завршили испите у овим про- грамима потребно је да имају довољно искуства самог црквеног живота, поседу- ју одговарајуће квалитете личности као и навике разговора пожељно је да се за парохијску саве- тодавну службу привуку мушкарци, али то није увек обавезан услов зато већи број учесника у раду ове службе чине жене код неких се може јавити пита- ње: како жене могу да уче у храму, ако је апостол написао: жене ваше у црквама да ћуте, јер њима није допуштено да го- воре (1кор 14, 34) апостол овде не одређује општецркве- но правило, већ говори о појединачном случају из речи које претходе овом сти- ху може се разумети да је на сабрањима коринћана било нереда, можда је узрок био у женама то да жена може да говори у цркви, али не са црквеног амвона, већ као одговор на молбе оних који питају, помажући немоћнима, потврђују друга места у тој истој посланици светог апо- стола павла већ су у првом веку постојале ђаконисе у цркви у посланици римљанима апо- избор људи за дежурство у храму превод са руског: станоје станковић представљамо вредна искуства руске цркве у важном служењу парохијске заједнице као што је дежурна саветодавна служба коју би састављали већ уцрквењени хришћани, а који би на овом пољу могли да пронађу своје место на пољу цркве уз добро осмишљавање и организацију овај подухват може донети и реални плод у новим, црквеним члановима наших парохија велики део српског народа је и иначе на неки начин у контакту са православним храмом (за велике празнике, у тешким животним ситуацијама, или просто када човек уђе, одстоји кратко и запали свећу), међутим, често постоји снебивање да питају свештеника оно што их занима и зато би лаици који су обучени могли реално да помогну да многи од људи који улазе у наше храмове направе још један корак ближе ка црквеном, литургијском животу јер је човеку често лакше да поразговара са неким кога доживљава да је на „равној нози“ са њим свештеник данило сисојев је из тог разлога говорио да мисија лаика представља најефикаснију мисију руске цркве 50 5/2015 идите и научите све народе стол павле помиње ђаконису фиву (рим 16, 1–2) оне су разговорима поучавале жене које су се припремале за крштење, училе их и помагале епископу приликом крштења савремене хришћанске које имају послушање у саветодавној служби по- стављене су да помогну људима који не знају и да им разјасне, а на да их уче њихов задатак је само да одговарају на питања оних који чине прве кораке у православном храму, то јест, да поделе са њима своје искуство живота у цр- кви и знања која су добили приликом обуке у катехизацији да ова знања не би остала талант закопан у земљу ни- је потребно привлачити на рад у овој служби исувише младе парохијане изузеци могу да постоје, али је увек неопходан пажљиви и индивидуални приступ спољашњи изглед и култура разговора спољашњи изглед дежурног треба да одговара православној традицији де- журни не треба да носи одећу снажних боја, шарену одећу потребно је да се памти да храм представља дом молитве и да је потребно понашати се на одговара- јући начин главни квалитет дежурног саветодавне службе јесте добронамерност у односу на сваког човека који долази у храм равно- душан однос према људима не сме да по- стоји према свакоме који поставља пи- тање је неопходно показати уважавање, независно од озбиљности и дубине пита- ња није пожељно да дежурни одговара на питања, седећи на столици (изузетак су људи који имају физичке недостатке) пре свега, неопходно је разумети зашто је неко дошао у храм, са којим циљем, да септембар / октобар 2015 51 детаљ са православног богослужења, москва (извор: gazetapl) ли му је потребна помоћ и ка- ква конкретно зато је потребно дати особи могућност да каже оно што жели и пажљиво га са- слушати приликом разгово- ра са људима, члан саветодавне службе треба да буде стрпљив, осетљив, пажљив, тактичан, да не дозвољава оштре, некорект- не речи: никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе бла- годат онима који слушају (еф 4, 29) разговор треба да се води ја- сно и разумно, потрудити се да се човеку помогне у потребама, утеши у невољи, по могућности потпуно одговори на недоумице које има у разговору са људима не тре- ба да буде наметања, не смеју се предлагати сопствене „услуге“ особи која није расположена за разговор ако дежурни види да човек стоји пред иконом или па- ли свеће, удубљен у себе и не пи- та ништа, онда му у том тренут- ку не треба сметати: не склањати остатке изгорелих свећа, не по- кушавати да се разговор започ- не, не говорити особи ко је на икони или на који начин се правилно прекрстити нека он буде насамо са оним коме се у том тренутку мислено и срдачно обраћа не смемо заборављати да свако има од бога даровану му слободу сваки човек има свој пут богу и своје време тог пута иза споља неправилних покрета може да стоји искрени покрет душе ни у ком случају, ни са ким не треба расправљати, доказивати да смо у праву слабога у вери примајте, без расправљања о мишљењи- ма (рим 14, 1) потребно је једноставно информисати људе, поделити знање у ве- зи питања која их интересују, а нека они сами извуку закључке непотребно је по- кушавати да истог тренутка обратимо човека на црквени начин живота у случајевима када људи који су ушли у храм имају неприличан спољашњи из- глед (шорцеви, кратке сукње, полуоб- нажени) потрудити се да се примедба изнесе тактично, мирно, без осуде, раз- дражљивости и надмености у тону ако нам не иде за руком да задржимо раздра- жљивост и сачувамо спокојство, најбоље је уздржати се од било каквих примедби свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас; а будите међу собом благи, милости- ви, праштајући један другом, као што је и бог у христу опростио вама (еф 4, 52 5/2015 храм христа спаситеља у москви (извор: wikipediaorg) идите и научите све народе 31–32) важно је не одгурнути никога, не створити негативан утисак од посете храма, можда, прве у животу видевши како изгледа већина људи у храму, непри- лично одевени човек ће сам осетити не- лагодност и потпуно је могуће да ће сле- дећег пута његов спољашњи изглед бити другачији одговорност за изговорене речи буди брз у слушању своме и стрпљиво припреми одговор ако имаш разбори- тост, одговори ближњем; ако ли не, рука твоја нека буде на устима твојим (сир 5, 11–12) приликом разговора са људима који улазе у храм и одговарајући на пита- ња, дежурни морају изузетно да пазе на сваку своју реч и буду свесни одговорно- сти пред богом за своје понашање и ре- чи не треба прецењивати своје могућно- сти, не замењивати собом свештеника, не узимати на себе улогу духовника-испо- ведника, не показивати се пред људима ако је дежурном тешко да одгово- ри на неко питање, боље је рећи „не знам“ него покушавати са расуђива- њем, без јасне представе у конкретном питању расуђивања на духовне теме, далека од истински правилног разуме- вања ствари представљаће празне ре- чи, постављање у свести људи који пи- тају основу за искривљене представе о учењу цркве и за стварање сујеверја неопходно је да се памте речи светог писма: за сваку празну ријеч коју рек- ну људи дати одговор у дан суда; јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен (мт 12, 36–37) смрт је и живот у власти језику (прич 18, 21) тада ће бити ја- сно да је понекада боље ћутати, него говорити недопустиво је да дежурни за време де- журства међусобно разговарају на неке друге теме, уопште, без крајње нужде не треба да разговарају међусобно за време дежурства у храму испод наводимо неке савете дежурни- ма о односу према речи, узетих из светог писма и учења светих отаца: – у многим ријечима не бива без гријеха; али ко задржава усне своје, разуман је ко чува уста своја, чува своју душу; ко раз- ваљује усне пропада ко одговара прије не- го чује, то му је лудост и срамота (прич 10, 19; 13, 3; 18, 13) – ако желиш да кажеш реч у славу бо- жију, претходно мало оћути и помоли се тајно у срцу пре него што говориш, раз- мисли шта ћеш рећи (преподобни мака- рије велики) – мудри много размишља пре него што ће говорити: шта, коме, где и када треба да говори (свети амвросије медиолански) – ако ниси спреман да кажеш реч или не знаш шта да кажеш, а тебе моле, са смире- њем их одбиј и нећеш зажалити на сваки начин се смиравај пред слушаоцима и бог ће ти дати реч (преподобни антоније велики) – неразумни брбљивац је попут буб- ња: грми из све снаге, а изнутра је шупаљ (преподобни исаија отшелник) изворник: практическое руководство по приходскому консультированию, учебно-методическое пособие, стр 10–14, санкт-петебургская епархия, 2009 у разговору са људима не треба да буде наметања, не смеју се предлагати сопствене „услуге“ особи која није расположена за разговор септембар / октобар 2015 53 прва међународна конференција о дигиталним медијима и право- славној пастирској бризи, одржа- на је у периоду од 7–9 маја 2015 године у атини, под покровитељством патри- јарха васељенског г вартоломеја и уз благослов домаћина митрополита гли- фадског г павла прву конференцију те врсте у свету организовале су интернет странице „пемптусија“ из грчке, „ocn – orthodox christian network“ из амери- ке и „bogoslovru“ из русије учествова- ло је 75 предавача из 21 земље, који су представљали све помесне православне цркве на конференцији је истакнуто да мисионарење преко интернета предста- вља велики изазов, јер излазак у сајбер простор захтева одговарајућу припрему и посебне услове на конференцији су истакнуте негативне стране попут злоу- потребе, прекомерне употребе интерне- та наглашене су и опасности које прете човеку као личности, као и однос вер- ника према богу и цркви у новој ствар- ности коју креирају нове технологије међутим, многи учесници су нагласили изазов за мисионарење који произилази из нових друштвених услова, које обли- кују савремене технологије истовреме- но је пружена могућност да православни мисионари, који су дошли са свих страна света, представе своје интернет пројекте из области дигиталних медија и њихо- вог начина коришћења за формирање истинске хришћанске свести током ра- да су разматрана и друга сродна питања, као што су поузданост црквених инфор- мација, као и неопходност преноса цр- квених богослужења били су присутни и стручњаци, који су изнели своја знања о конкретним питањима која су уско по- везана са употребом интернета на кра- ју, као што је признао научни одбор кон- ференције на својој завршној седници, прва међународна конференција дигитални медији и православна пастирска брига учесници, предавачи, гости и публика су похвалили идеју организатора за сазивање конференције овакве природе, као крајње неопходне за стварност коју обликују савремена средства комуникације 54 5/2015 е-мисија постојао је успешан и плодоносан дија- лог, уз богату размену мишљења и више- димензионално давање предлога, који би могли да истакну и ојачају реч савре- меног православља у новим дигитал- ним медијима сви учесници, предава- чи, гости и публика су похвалили идеју организатора за сазивање конференције овакве природе, као крајње неопходне за стварност коју обликују савремена средства комуникације специјализо- вани тим преводилаца је пружио услуге симултаног превођења конференције са грчког, енглеског и руског језика такође, сва три дана конференција је преноше- на уживо путем интернета, да би имали прилику да је прате заинтересовани из целог света, који нису били у могућно- сти да дођу у грчку конференција је завршена у недељу, 10 ма- ја, када је служена света литургија у цркви пресвете богородице фанеромени у вуљи- агменију служио је митрополит кисамоса и селиноса г амфилохије као представник патријарха васељенског вартоломеја, а зајед- но са њим су били и архиепископ охридски и митрополит скопски г јован, митрополит зукдидија и цаисија г герасим, митрополит глифаде г павле, г пањер, епископ термопи- ла г јован, епископ патре г јосиф, епископ борисова г бењамин, старац јефрем, игуман манастира ватопеда, и многи свештеници представници српске православне цркве на овој конференцији били су ар- химандрит гаврило, игуман манастира лепавина и члан мисионарског одељења при синоду српске православне цркве, и др драган каран, професор са право- славног богословског факултета у бео- граду излагање архимандрита гаврила на конференцији дајемо у наставку уредио архимандрит гаврило, игуман манастира лепавина на конференцији у атини: архимандрит гаврило и митрополит кисамоса и селиноса г амфилохије (извор: zapisi-reportazecom) септембар / октобар 2015 55 излагање оца гаврила компјутерској технологији у по- четку нисам био наклоњен имао сам неповерење према рачуна- рима као и према интернет технологи- јама у манастиру лепавина живео сам монашки живот испуњен молитвом и везао се искључиво за богослужбени живот по послушању своме надле- жном митрополиту, крајем 90-их го- дина прошлог века почео сам да учим о компјутеру након што сам сазнао више о интернету, увидео сам колике су мисионарске могућности на њему приметио сам да интернет има мно- го замки, али сам их превазилазио не сумњајући ни у једном тренутку у ве- лику мисионарску прилику ширења речи божије на интернету у почетку сам се посветио и активно радио на манастирском веб-сајту и блогу посве- ћеном светогорским темама, као и уре- ђивању виртуалне трибине која је била претеча данашњим „чат собе“ укључи- вањем у „чат собе“, корисници су ди- скутовали искључиво на духовне теме које сам постављао, градећи тако сво- је духовно знање веб-сајт користим у промотивне сврхе бројних текстова, а јутјуб канал за промоцију властите ви- део продукције користио сам се скај- пом и од духовних разговора вођених на њему објавио две књиге, а сада се концентришем на друштвене мреже, које ми служе као снажно мисионар- ско средство на друштвеној мрежи фејсбук данас имам 142000 контаката којима свакодневно мисионарим то су контакти који су дошли до мене, без да сам ја финансијски улагао у промо- цију своје фејсбук странице са шире- њем фејсбука заинтересовао сам се за ту мрежу пошто у прво време нисам примећивао на њој духовне садржаје, одлучио сам да објављујем постове ис- кључиво са хришћанском тематиком данас, прегледавајући неке од својих 142000 фејсбук контаката, могу да ка- жем да 99% њих имају изразито кул- турно и пристојно попуњене профиле, што одаје пристојне и продуховљене личности у фејсбук свету, који је преплављен и многим групама са неприхватљивим порукама, борим се за присуство хри- шћанске духовности сматрам изрази- то важним да хришћанска мисао буде 56 5/2015 е-мисија тамо заступљена у барем једнаком од- носу као што су присутне и остале ре- лигије или пак атеистичка начела сво- јим активностима и дељењем контаката на својој фејсбук страници међусобно повезујем младе људе и тако им отва- рам могућност да међусобно прошире духовне видике и познанства са људи- ма истих друштвених и религијских схватања осим директних контаката, фејсбук пружа могућност да моје ми- сионарске објаве види и до неколико стотина хиљада фејсбук чланова они у кратко време поделе моје објаве и са својим контактима, тако број људи до којих допире моја духовна порука не- ретко доспе и до милијун контаката као снажан мисионарски алат користим и технологију интернет-радија – ра- дио благовести то је тренутно најслу- шанији манастирски радио у српској православној цркви са око 500 дневно пријављених ip адреса слушалаца сва- кодневно уређујем радио програм са интервјуима епископа, духовним раз- говорима и искључиво духовном музи- ком (понекад за програм свог интернет радија узимам емисије са сајта пемпту- сије и сајта богословру које се преводе на српски и читају као аудио форма) у вечерњим сатима постављам емисије о здрављу, јер сматрам да људи, ако желе водити духовни живот, морају водити бригу и о телесном здрављу да бих што ефикасније деловао у циљу ширења речи божије, за слушање ради- ја слушаоцима сам понудио и мобилне технологије за андроид мобилну плат- форму понудио сам својим слушаоцима апликацију за слушање манастирског интернет-радија тако верници имају идеалну могућност да у било које вре- ме слушају 24-часовни радио програм без обзира у којим делу света боравили радио им је доступан путем мобилне апликације у градском превозу, прили- ком вожње бицикла или рекреативног тренинга, али и у болницама, где љу- дима треба духовна подршка, а немају могућност да дођу до речи божије мој концепт интернет мисионарења има утицај на младе јер им пружа неопхо- дан приступ савременим технологија- ма, а паралелно им пружа могућност да сазнају о традиционалним вредности- ма, без којих, сматрам, млади не би тре- бало да одрастају у савременом свету потребно је спојити савремено и тра- диционално, јер се без традиционалних вредности губи морална свест, која је неопходна у грађењу здравог духовног и световног живота септембар / октобар 2015 57 закључци донети на конференцији организација конференције била је на највећем могућем нивоу са- да се сви надамо да ћемо сарадњу наставити преко интернета темељи ове сарадње су постављени током ова три дана за време предавања, дискусија, пауза и учешћа у највишем облику ко- муникације, светој литургији сарад- ници пемптусије, orthodox christian network-а и богослова, који представља- ју језгро сарадње, верују да је ова кон- ференција само почетак током рада конференције су постављена многа пи- тања која се односе на коришћење ин- тернета, који представља велики про- налазак човека, један медиј и средство у служби људи ово средство се може искористити за добро, да се реч божија „шири и доноси многе плодове“ током ова три дана предавања и округлих сто- лова су истакнути проблеми и ризици који настају због неразумне употребе интернета, али су наглашене и његове позитивне стране многи учесници су констатовали да су главне одлике на- шег доба „дигитализација“ живота, од- носно улазак технологије у све сфере: рад, информисање, образовање, прија- тељство и међусобне односе тако је то- ком конференције пружена могућност интернет мисионарима, који су дошли са свих крајева света, да представе своје интернет мисионарске пројекте, и по- деле са осталим учесницима своје бога- то искуство и укус плодова свог труда приказани су начини искоришћавања могућности сарадње дигиталних меди- ја за формирање истинске хришћан- ске свести, за стварање дигиталних библиотека за напајање жедних знања са истинских извора хришћанске тра- диције, за типологију публике, а дати су и закључци о захтевима савременог човека кроз све то чак је учесницима пружена прилика да упознају једну ди- мензију, која још није сагледана у цели- ни, тј мисли се на однос православног монаштва и интернета, његово сагле- давање са стране аскетске традиције и предлоге које дају монаси и монахиње треба имати на уму да је интернет са- мо једно средство и зато га не би тре- бало користити непромишљено, већ на аскетски начин, што значи да би треба- ли бити вођени духом разборитости, уздржаности и одговорности према њему само тако ћемо проћи кроз илу- зију виртуелног, а наше деловање ће имати опипљиве и корисне последице по стварни живот многе су изнели ве- ома вредне предлоге о перспективама развоја и координацији рада интернет страница духовног садржаја тако је по- стављен предлог наставка рада конфе- ренције на друге начине, али и форми- рању једног сталног радног тела, чија би улога била да даје савете, обучава и раз- мењује информације међу уредницима тих интернет страница, за које је вредно напоменути да углавном раде на добро- вољној бази, подстицани искључиво мисионарском ревношћу изражена је и неопходност провере од стране неког независног тела ових интернет страни- ца, да ли на правилан начин и истински духовно изграђују своју јавности 58 5/2015 е-мисија манастир подмаине се налази у будви, удаљен око 2 километра од центра будванског летовали- шта смештен је изнад будванског поља и испод брда острог, због чега га назива- ју и подострог претпоставља се да дати- ра из доба немањића, али томе нема ни- каквих података на рушевинама старог храма манастир је подигнут 1630 годи- не, након чега је неколико пута страдао од пожара и земљотреса у 18 и 19 ве- ку уживао је статус верског и културног центра црне горе, што се може видети и по личностима које су га посећивале међу њима је и петар петровић његош који је у подмаинама написао делове горског вијенца и слободијаде аустро- угарска је у време окупације користила манастир као војно утврђење, након че- га је дуго времена представљао приватну својину тек 1995 године манастир се по- ново враћа цркви, реновира се и надо- грађује заједно са зидинама манастир је обновљен и као центар разних верских и културних дешавања, посебно у летњем периоду у манастиру постоје две цркве: већа, посвећена успењу пресвете бого- родице (из 18 в) и мања (зимска) црква посвећена ваведењу пресвете богороди- це (саграђена у 15 в) данас, братство чине осам монаха и искушеници, који пре свега делатно по- казују љубав и борбу непрестану срдач- јеромонах василије бесцено благо подмаинске ризнице дели на сајту манастира, преко google+ сервиса, интернет радија манастира и на сваки други начин примерен добу у коме живимо кристина давидовић манастир подмаине манастирска слава септембар / октобар 2015 59 од овог броја православног мисионара отварамо редовну рубрику под називом „представљамо вам“ у којој ћемо из броја у број укратко представљати разне литургијске заједнице представљамо вам ност братије чини порту манастира увек пуном, у чему велики удео има игуман о рафаило (бољевић), који речју открива безмерну лепоту и насуштност право- славља братија је ревносна у отварању очију и срца народа не само кроз свог игумана, већ и преко издавачке делатно- сти манастира, која, такође, представља реку воде живе која се даје свакоме ко схвати чиме се жеђ гаси и поред свега овога, јеромонах василије бесцено бла- го подмаинске ризнице дели на веб-сајту манастира, преко google+ сервиса, ин- тернет-радија манастира и на сваки дру- ги начин примерен добу у коме живимо манастир нема велико имање, за раз- лику од срца којим дочекују сваког пут- ника смештајући га у велики гостињски конак трепетна и трезвоумна сила, која се најлакше објашњива осећањем ста- јања на борбеном фронту, јавља се осо- бито за време литургијске службе када се оци свецело предају служењу богу и ближњем они нам тако отварају духов- на чула како бисмо и сами осетили шта значи стајање пред богом подмаине представљају пример огром- не манастирске лепоте у сваком погледу, и физичком и духовном најбоље је рећи кратко: „дођи и види“ да би се то доживе- ло, јер речи не могу довољно посведочити благодатну атмосферу ове светиње најбоље је рећи кратко: „дођи и види“ да би се то доживело, јер речи не могу довољно посведочити благодатну атмосферу ове светиње манастир подмаине 60 5/2015 представљамо вам са манастирске славе и у наше време бог чини чуда и бла- годат се силно излива и пројављу- је кроз светитеље и слуге божије један од њих је, свакако, свети панте- лејмон, дивни исцелитељ и бесребреник, христов сарадник у мисији спасења чо- вечанства још је за живота свога био милостив, добар и са даром исцељења молитвом, и кроз векове увек спреман да се заузме за верујуће пред престолом божијим за један од мноштва примера чудодејства овог светитеља, сазнао сам у манастиру светог пантелејмона у леп- чинцу код врања ево шта се догодило када је побожна мирослава симић из гњилана дошла из болнице у манастир, да би се помолила св пантелејмону за помоћ, пошто је би- ла на програму за операцију тромба (у нози) због вишегодишњих компликаци- ја десна нога јој је била знатно отечена, а страх од изненадног покретања тромба и изазивање инфаркта или шлога свако- дневно је узнемиравао ову честиту жену одлучила је да преноћи у манастиру и да се сутрадан врати у болницу на одељење те ноћи је сањала невероватан и чудесан сан: видела је себе како се налази на дну бунара, и када је погледала према врху исцељење у манастиру светог пантелејмона у лепчинцу када се молиш неком светитељу, чврсто замисли да си члан цркве, и знај да си тесно повезан изнутра са свима житељима неба, као камен здања, иако и мек и лабав (св јован кронштатски) ненад вујић св пантелејмон, икона септембар / октобар 2015 61 сведочанства видела је младића који јој је пружио руку и извукао је она је непрестано плакала питао ју је: „зашто плачеш жено?“ одго- ворила је: „требало би да идем на опера- цију, имам тромб у нози, и страх ме об- узима“ младић јој рече: „све ће бити у реду“ међутим, она је и даље неутешно плакала он је поново питао зашто то- лико плаче одговорила му је уплашено: „сигурно ћу умрети на операцији“ мла- дић ју је умирујуће погледао, закрстио њену ногу и рекао: „твоја нога је здрава“ у том узбуђењу, мирослава се пробуди- ла моментално је осмотрила своје ноге и, гле чуда, имала је шта да види – њена болесна нога више није била отечена, и приметила је да су обе ноге сада потпу- но исте помислила је: „сигурно уми- шљам од силне жеље да оздравим“ сан се, ипак, претворио у јаву десило се чудо божије кроз светог пантелејмона по- том су је сестре одвезле до болнице где је остала сва уплакана када је после два месеца поново дошла у манастир испричала нам је шта јој се догодило донела је и резултате анализе крви која је рађена пре доласка у мана- стир, где су тромбоцити били врло ви- соки после одласка из манастира у бол- ницу, тромбоцити су били у границама нормале, а тромба више није било из болнице су је отпустили без икакве опе- рације, као потпуно здраву и овај чудесни пример посматрамо у светлу речи христових: „вера твоја спа- сла те је; иди у миру“ (лк 7, 50) кроз ис- цељење ове побожне жене бог нам по- казује да искрена вера призива љубав божију – „иштите и даће вам се“ (мт 7, 7) подсетимо се на крају шта каже св јован кронштатски: „када се молиш неком светитељу, чврсто замисли да си члан цркве, и знај да си тесно повезан изнутра са свима житељима неба, као камен здања, иако и мек и лабав тако схватајући себе, схватићеш зашто мо- литве тако лако допиру до светитеља: јер сви смо под једном главом христом (ср еф 1, 22) и сви оживљени једним духом божијим“ манастир светог пантелејмона, место лепчинце код врања 62 5/2015 сведочанства песме читалаца православног мисионара установе цркве пуне установе цркве пуне, улазе на мала врата, док чекају да испуне, обилазе нашег брата новом снагом, жељом поји, у свакоме од нас има да пробуде оног који у причешћу жеље прима црква зове, пружа, даје, и изнова кад се моли, своме брату тад остаје пуним бићем да одоли љубав кличе, жеља расте сваког јутра што доноси, и до неба тад порасте миром којим се поноси установе црква има, осећаје да поприма, чује бога, нашег христа, литургија увек иста предајмо у пуној слави нашем гласу да поплави, у висини тога гласа и причешћу тога часа свака жеља стоји чиста, у радости кад заблиста, кад прослави и подари осећаје да зацари истина у пуној слави, пуне цркве, била већа, и у складу што се јави расла је и наша срећа глас цркве глас цркве се чује, миром поручује, остаје и пружа у пуној је слави, подарила крила, далеко се чује, установи даје слово у љубави у правој је мери, нуди помоћ лаку, слободом воље плени, долази брату, молитвом што даје и наду нам сваку, вером потврђује у јесењем сату болница прихвата а црква јој нуди утеху топлине и у ове дане, осећај у груди осећаје буди показује милост жељом да осване жубор молитве што снагу нову даје отвара видике, питке као вода, надахнуће путем, обично постаје оплемени душу глас цркве, слобода драган цветановић, власотинце тајна вечера, мозаик из 6 века, базилика св аполинарија, равена (извор: wikimediaorg) септембар / октобар 2015 63 поезија песме читалаца православног мисионара тројица се трипут јави (мелодија: ми недељу празнујемо) свет је овај од љубави бога оца реч га створи, да се син његов прослави и кроз духа живот твори тројица се трипут јави да свет види, да свет чује, у три лица бог наш прави о богу да се не снује у мамврији испод храста аврам гости три ангела, праотац вере израста лота вади из пепела на јордану да сви виде крсти јован бога сина, док глас оца с неба иде дух је голуб са висина на тавору преобрази себе господ у милости, глас му очев сав у снази а дух сија у светлости бог се откри човечанству кол’ко треба а не више, у красноме величанству будућност се богом пише хаџи драган б поповић
... пророка јована кр- ститеља у време христово централна личност историје спасења ка којој су усмерена сва пророштва је исус хри- стос, богочовек, који својом смрћу и вас- крсењем проширује географско-исто- ријске границе свете земље и светога града христа целом свету прво сведоче септембар / октобар 2015 45 храм христовог гроба и васкрсења христовог, јерусалим (извор: shutterstockcom) новозаветни апостоли, који осмишља- вају и употпуњују пророке без проро- ка и апостола, са христом у свом центру који их спаја, испуњује и осмишљава, несхватљива је и необјашњива историја палестине, израела и читаве јудеохри- шћанске цивилизације, а то ће рећи и на- ше европске цивилизације доласком на власт цара константи- на i (306–337) и његовим миланским едиктом хришћанство се проглашава дозвољеном религијом (лат religio lici- ta) цар константин је почео да поди- же цркве у палестини прво у јеруса- лиму настаје базилика светог гроба на месту калварије и исусовог гроба, а у витлејему је изграђена базилика ису- совог рођења мајка цара константина i, јелена, први археолог и ходочасник у историји, имала је за циљ да убрза ра- дове на започетим црквама пустиње сирије, палестине и егип- та постају чувене по својим монашким заједницама, и киновитским и пусти- њачким, а захваљујући царским дона- цијама подигнути су и бројни манасти- ри као хришћански центри градови палестине су достигли свој врхунац и као културна средишта током перио- да ромејске власти ромејска управа у палестини трајаће све до доласка му- слимана 637 године од краја 11 до 13 века западни хришћани, крсташи, при- времено су ослобађали јерусалим у кр- сташким походима, али су притом бру- тално пљачкали његова и друга света места владавину арапа у палестини преузели су селџуци, затим мамелуци и најзад османлије тек године 1917 коначно из палестине је удаљена тур- ска власт, а управа поверена енглези- ма, који су, на извесни начин, омогући- ли јеврејима стварање садашње државе израел 1948 године аутор је један од уредника сајта svetazemljainfo за хришћане је света земља место рођења хришћанске вере у ком се налази црква рођења христовог; земља благовештења пресвете богородице, сретења и крштења христовог; земља где је исус христос живео, учио, чинио чудеса, место тајне вечере на којој је установио свету тајну евхаристије, али и место где је била издаја јудина и христово страдање, распеће и смрт на крсту 46 5/2015 храм христовог рођења, витлејем (извор: wwwcrkva-kasselde) светиње свете земље света гора је стожер православног света, монашког живота, европске уметности и писмености, највећи музеј на свету и један од најзначајнијих светионика светског хришћанства атос или трећи прст халкидикија је полуострво дужине око 45км скоро целом дужином полуострва протеже се планина велика вигла која почиње обронцима на северу и завршава се на крају полуострва највишим врхом метаморфосис – преображење од 2033 метара као планина атос причу о хришћанском периоду свете горе треба почети древним предањем о доласку пресвете богородице на ово полу- острво након христовог васкрсења бого- родица је у пратњи светог јована кренула на кипар у посету васксрсломе лазару из витаније који је тамо био епископ вели- ка бура, међутим, одвукла је брод на другу страну до атоса, на место где се тада на- лазило паганско аполоново светилиште када је богородица ступила на тле, па- гански кипови су се заљуљали и сруши- ли видевши у овоме провиђење божије, пагански народ прими веру христову, а на месту паганског храма подигнут је дрвени хришћански манастир свети климент, од којег данас нема ни трага пре него што је напустила атос богоро- дица је поручила: „благодат божија нека буде на месту овом и над онима који овде бораве чува- јући заповеди сина и бога мојега добра, света гора: историја и значај први монаси подвижници се појављују већ у 4 веку када је изграђена протатска црква од стране цара константина, а у 9 веку формирају прву монашку заједницу тзв „средишњу лавру“ у кареји др немања јонић планина атос: виде се ман пантократор и у позадини ман ставроникита (преузето са escapegreececom) септембар / октобар 2015 47 светиње свете горе од овог броја православног мисионара почињемо сталну рубрику посвећену светињама свете горе атонске нужна за живот на земљи имаће с малим трудом у изобиљу, живот на небесима припремљен им је и неће одступити милост сина мојега од места овога до краја века ја ћу бити заступница овог места и топла мо- литвеница за њега пред богом“ од тада, па до данас пресвета богородица је заштитница целе свете горе, која поста- је њен перивој први монаси подвижници се појављују већ у 4 веку када је изграђена протатска црква од стране цара констан- тина, а у 9 веку формирају прву монашку заједницу тзв „средишњу лавру“ у кареји атанасије светогорац оснива 963 године први велики манастир, велику лавру од тог тренутка, па надаље, монашка заједни- ца постаје организована, монашки живот на светој гори добија нови замах и кре- ће у правцу формирања монашке државе 972 године када је византијски цар јован цимиски одобрио типик (трагос), и сма- тра се првим и најстаријим демократским уставом на свету, а који je и данас важећи и чува се у протату, у кареји света гора је по трагосу била део византијске царевине, али са пуном аутономијом у коју се цар није много мешао, као ни цариградска патри- јаршија, иако је света гора потпала под ње- ну јурисдикцију у 13 веку света гора доживљава процват у сваком смислу, сем од 1204–1207 године када су били учестали упади гусара и ката- лонаца који су похарали и опљачкали многе манастире на светој гори иначе, византиј- ски цареви су били изузетно дарежљиви према манастирима којих је већ у 13 веку било преко тридесет великих и око дваде- сет мањих од 1345 за време владавине срп- ског цара душана силног, света гора улази у састав српске царевине након чије смрти се враћа под окриље цариграда све до 1387 године, када ће пасти у руке османлија света гора је у ромејско добa била место мира и молитве, а нарочито током 13 и 14 века када се јавља снажан духовни и умет- нички узлет у многобројним манастирима, скитовима и келијама, код многобројног монаштва које је бројало чак и до осам хи- љада монаха света гора је била непосредно везана за цариградску патријаршију што „благодат божија нека буде на месту овом и над онима који овде бораве чувајући заповеди сина и бога мојег“ богородичин врт, света гора 48 5/2015 светиње свете горе јој је омогућило ширење духовних видика, развој теолошке, уметничке и књижевне делатности њено име се посебно везује за исихазам света гора 1401 г бива привремено ослобођена од стране византијског ца- ра манојла ii, који доноси тзв манојлов типик којим до тада киновијски (опште- житељни) монашки живот и устројство манастира преводи у идиоритмијски (осо- беножитељни), где сваки монах има више независности у односу на монашку зајед- ницу године 1424 свету гору осваја мурат ii, чија је жена била мара бранковић, кћи деспота ђурђа бранковића, која је одигра- ла кључну улогу у очувању суверенитета свете горе и њених манастира под тур- ском влашћу света гора је остала под упра- вом цариградске патријаршије, али је зато била приморана да плаћа огромне порезе турским агама због којих су сви манастири запали у дугове, многи монаси су напусти- ли манастире и окренули се идиоритмији, отишавши у скитове и формирајући кели- је, и неки манастири су и трајно запусте- ли подвижнички дух је остао на висини у скитовима и келијама тек у 16 веку, све- тогорски манастири почели су економски да се опорављају и обнављају захваљујући даровима, углавном православних влада- ра из земаља северно од дунава народи- ма земаља на северу света гора је нудила утеху, национално самопоуздање и свест о православној припадности заслужни за то били су бугарин пајсије хиландарац, који је пробудио националну свест код бу- гара, затим максим грк, који је четрдесет година радио на буђењу руса (за србе је то, неколико векова раније, био свети сава) петог новембра 1912 године света гора бива званично ослобођена и остаје незави- сна све до 1923 године, када се у лозани по- стиже договор да под пуном аутономијом света гора постане део грчке државе, какав статус има и данас аутор је уредник сајта hilandarinfo септембар / октобар 2015 49 дежурни могу да се бирају из броја побожних лаика тог истог храма који имају благослов свештени- ка за такво служење, који су завршили недељну школу или су прошли мисио- нарске, катехизаторске или богословске курсеве, завршили испите у овим про- грамима потребно је да имају довољно искуства самог црквеног живота, поседу- ју одговарајуће квалитете личности као и навике разговора пожељно је да се за парохијску саве- тодавну службу привуку мушкарци, али то није увек обавезан услов зато већи број учесника у раду ове службе чине жене код неких се може јавити пита- ње: како жене могу да уче у храму, ако је апостол написао: жене ваше у црквама да ћуте, јер њима није допуштено да го- воре (1кор 14, 34) апостол овде не одређује општецркве- но правило, већ говори о појединачном случају из речи које претходе овом сти- ху може се разумети да је на сабрањима коринћана било нереда, можда је узрок био у женама то да жена може да говори у цркви, али не са црквеног амвона, већ као одговор на молбе оних који питају, помажући немоћнима, потврђују друга места у тој истој посланици светог апо- стола павла већ су у првом веку постојале ђаконисе у цркви у посланици римљанима апо- избор људи за дежурство у храму превод са руског: станоје станковић представљамо вредна искуства руске цркве у важном служењу парохијске заједнице као што је дежурна саветодавна служба коју би састављали већ уцрквењени хришћани, а који би на овом пољу могли да пронађу своје место на пољу цркве уз добро осмишљавање и организацију овај подухват може донети и реални плод у новим, црквеним члановима наших парохија велики део српског народа је и иначе на неки начин у контакту са православним храмом (за велике празнике, у тешким животним ситуацијама, или просто када човек уђе, одстоји кратко и запали свећу), међутим, често постоји снебивање да питају свештеника оно што их занима и зато би лаици који су обучени могли реално да помогну да многи од људи који улазе у наше храмове направе још један корак ближе ка црквеном, литургијском животу јер је човеку често лакше да поразговара са неким кога доживљава да је на „равној нози“ са њим свештеник данило сисојев је из тог разлога говорио да мисија лаика представља најефикаснију мисију руске цркве 50 5/2015 идите и научите све народе стол павле помиње ђаконису фиву (рим 16, 1–2) оне су разговорима поучавале жене које су се припремале за крштење, училе их и помагале епископу приликом крштења савремене хришћанске које имају послушање у саветодавној служби по- стављене су да помогну људима који не знају и да им разјасне, а на да их уче њихов задатак је само да одговарају на питања оних који чине прве кораке у православном храму, то јест, да поделе са њима своје искуство живота у цр- кви и знања која су добили приликом обуке у катехизацији да ова знања не би остала талант закопан у земљу ни- је потребно привлачити на рад у овој служби исувише младе парохијане изузеци могу да постоје, али је увек неопходан пажљиви и индивидуални приступ спољашњи изглед и култура разговора спољашњи изглед дежурног треба да одговара православној традицији де- журни не треба да носи одећу снажних боја, шарену одећу потребно је да се памти да храм представља дом молитве и да је потребно понашати се на одговара- јући начин главни квалитет дежурног саветодавне службе јесте добронамерност у односу на сваког човека који долази у храм равно- душан однос према људима не сме да по- стоји према свакоме који поставља пи- тање је неопходно показати уважавање, независно од озбиљности и дубине пита- ња није пожељно да дежурни одговара на питања, седећи на столици (изузетак су људи који имају физичке недостатке) пре свега, неопходно је разумети зашто је неко дошао у храм, са којим циљем, да септембар / октобар 2015 51 детаљ са православног богослужења, москва (извор: gazetapl) ли му је потребна помоћ и ка- ква конкретно зато је потребно дати особи могућност да каже оно што жели и пажљиво га са- слушати приликом разгово- ра са људима, члан саветодавне службе треба да буде стрпљив, осетљив, пажљив, тактичан, да не дозвољава оштре, некорект- не речи: никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе бла- годат онима који слушају (еф 4, 29) разговор треба да се води ја- сно и разумно, потрудити се да се човеку помогне у потребама, утеши у невољи, по могућности потпуно одговори на недоумице које има у разговору са људима не тре- ба да буде наметања, не смеју се предлагати сопствене „услуге“ особи која није расположена за разговор ако дежурни види да човек стоји пред иконом или па- ли свеће, удубљен у себе и не пи- та ништа, онда му у том тренут- ку не треба сметати: не склањати остатке изгорелих свећа, не по- кушавати да се разговор започ- не, не говорити особи ко је на икони или на који начин се правилно прекрстити нека он буде насамо са оним коме се у том тренутку мислено и срдачно обраћа не смемо заборављати да свако има од бога даровану му слободу сваки човек има свој пут богу и своје време тог пута иза споља неправилних покрета може да стоји искрени покрет душе ни у ком случају, ни са ким не треба расправљати, доказивати да смо у праву слабога у вери примајте, без расправљања о мишљењи- ма (рим 14, 1) потребно је једноставно информисати људе, поделити знање у ве- зи питања која их интересују, а нека они сами извуку закључке непотребно је по- кушавати да истог тренутка обратимо човека на црквени начин живота у случајевима када људи који су ушли у храм имају неприличан спољашњи из- глед (шорцеви, кратке сукње, полуоб- нажени) потрудити се да се примедба изнесе тактично, мирно, без осуде, раз- дражљивости и надмености у тону ако нам не иде за руком да задржимо раздра- жљивост и сачувамо спокојство, најбоље је уздржати се од било каквих примедби свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас; а будите међу собом благи, милости- ви, праштајући један другом, као што је и бог у христу опростио вама (еф 4, 52 5/2015 храм христа спаситеља у москви (извор: wikipediaorg) идите и научите све народе 31–32) важно је не одгурнути никога, не створити негативан утисак од посете храма, можда, прве у животу видевши како изгледа већина људи у храму, непри- лично одевени човек ће сам осетити не- лагодност и потпуно је могуће да ће сле- дећег пута његов спољашњи изглед бити другачији одговорност за изговорене речи буди брз у слушању своме и стрпљиво припреми одговор ако имаш разбори- тост, одговори ближњем; ако ли не, рука твоја нека буде на устима твојим (сир 5, 11–12) приликом разговора са људима који улазе у храм и одговарајући на пита- ња, дежурни морају изузетно да пазе на сваку своју реч и буду свесни одговорно- сти пред богом за своје понашање и ре- чи не треба прецењивати своје могућно- сти, не замењивати собом свештеника, не узимати на себе улогу духовника-испо- ведника, не показивати се пред људима ако је дежурном тешко да одгово- ри на неко питање, боље је рећи „не знам“ него покушавати са расуђива- њем, без јасне представе у конкретном питању расуђивања на духовне теме, далека од истински правилног разуме- вања ствари представљаће празне ре- чи, постављање у свести људи који пи- тају основу за искривљене представе о учењу цркве и за стварање сујеверја неопходно је да се памте речи светог писма: за сваку празну ријеч коју рек- ну људи дати одговор у дан суда; јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен (мт 12, 36–37) смрт је и живот у власти језику (прич 18, 21) тада ће бити ја- сно да је понекада боље ћутати, него говорити недопустиво је да дежурни за време де- журства међусобно разговарају на неке друге теме, уопште, без крајње нужде не треба да разговарају међусобно за време дежурства у храму испод наводимо неке савете дежурни- ма о односу према речи, узетих из светог писма и учења светих отаца: – у многим ријечима не бива без гријеха; али ко задржава усне своје, разуман је ко чува уста своја, чува своју душу; ко раз- ваљује усне пропада ко одговара прије не- го чује, то му је лудост и срамота (прич 10, 19; 13, 3; 18, 13) – ако желиш да кажеш реч у славу бо- жију, претходно мало оћути и помоли се тајно у срцу пре него што говориш, раз- мисли шта ћеш рећи (преподобни мака- рије велики) – мудри много размишља пре него што ће говорити: шта, коме, где и када треба да говори (свети амвросије медиолански) – ако ниси спреман да кажеш реч или не знаш шта да кажеш, а тебе моле, са смире- њем их одбиј и нећеш зажалити на сваки начин се смиравај пред слушаоцима и бог ће ти дати реч (преподобни антоније велики) – неразумни брбљивац је попут буб- ња: грми из све снаге, а изнутра је шупаљ (преподобни исаија отшелник) изворник: практическое руководство по приходскому консультированию, учебно-методическое пособие, стр 10–14, санкт-петебургская епархия, 2009 у разговору са људима не треба да буде наметања, не смеју се предлагати сопствене „услуге“ особи која није расположена за разговор септембар / октобар 2015 53 прва међународна конференција о дигиталним медијима и право- славној пастирској бризи, одржа- на је у периоду од 7–9 маја 2015 године у атини, под покровитељством патри- јарха васељенског г вартоломеја и уз благослов домаћина митрополита гли- фадског г павла прву конференцију те врсте у свету организовале су интернет странице „пемптусија“ из грчке, „ocn – orthodox christian network“ из амери- ке и „bogoslovru“ из русије учествова- ло је 75 предавача из 21 земље, који су представљали све помесне православне цркве на конференцији је истакнуто да мисионарење преко интернета предста- вља велики изазов, јер излазак у сајбер простор захтева одговарајућу припрему и посебне услове на конференцији су истакнуте негативне стране попут злоу- потребе, прекомерне употребе интерне- та наглашене су и опасности које прете човеку као личности, као и однос вер- ника према богу и цркви у новој ствар- ности коју креирају нове технологије међутим, многи учесници су нагласили изазов за мисионарење који произилази из нових друштвених услова, које обли- кују савремене технологије истовреме- но је пружена могућност да православни мисионари, који су дошли са свих страна света, представе своје интернет пројекте из области дигиталних медија и њихо- вог начина коришћења за формирање истинске хришћанске свести током ра- да су разматрана и друга сродна питања, као што су поузданост црквених инфор- мација, као и неопходност преноса цр- квених богослужења били су присутни и стручњаци, који су изнели своја знања о конкретним питањима која су уско по- везана са употребом интернета на кра- ју, као што је признао научни одбор кон- ференције на својој завршној седници, прва међународна конференција дигитални медији и православна пастирска брига учесници, предавачи, гости и публика су похвалили идеју организатора за сазивање конференције овакве природе, као крајње неопходне за стварност коју обликују савремена средства комуникације 54 5/2015 е-мисија постојао је успешан и плодоносан дија- лог, уз богату размену мишљења и више- димензионално давање предлога, који би могли да истакну и ојачају реч савре- меног православља у новим дигитал- ним медијима сви учесници, предава- чи, гости и публика су похвалили идеју организатора за сазивање конференције овакве природе, као крајње неопходне за стварност коју обликују савремена средства комуникације специјализо- вани тим преводилаца је пружио услуге симултаног превођења конференције са грчког, енглеског и руског језика такође, сва три дана конференција је преноше- на уживо путем интернета, да би имали прилику да је прате заинтересовани из целог света, који нису били у могућно- сти да дођу у грчку конференција је завршена у недељу, 10 ма- ја, када је служена света литургија у цркви пресвете богородице фанеромени у вуљи- агменију служио је митрополит кисамоса и селиноса г амфилохије као представник патријарха васељенског вартоломеја, а зајед- но са њим су били и архиепископ охридски и митрополит скопски г јован, митрополит зукдидија и цаисија г герасим, митрополит глифаде г павле, г пањер, епископ термопи- ла г јован, епископ патре г јосиф, епископ борисова г бењамин, старац јефрем, игуман манастира ватопеда, и многи свештеници представници српске православне цркве на овој конференцији били су ар- химандрит гаврило, игуман манастира лепавина и члан мисионарског одељења при синоду српске православне цркве, и др драган каран, професор са право- славног богословског факултета у бео- граду излагање архимандрита гаврила на конференцији дајемо у наставку уредио архимандрит гаврило, игуман манастира лепавина на конференцији у атини: архимандрит гаврило и митрополит кисамоса и селиноса г амфилохије (извор: zapisi-reportazecom) септембар / октобар 2015 55 излагање оца гаврила компјутерској технологији у по- четку нисам био наклоњен имао сам неповерење према рачуна- рима као и према интернет технологи- јама у манастиру лепавина живео сам монашки живот испуњен молитвом и везао се искључиво за богослужбени живот по послушању своме надле- жном митрополиту, крајем 90-их го- дина прошлог века почео сам да учим о компјутеру након што сам сазнао више о интернету, увидео сам колике су мисионарске могућности на њему приметио сам да интернет има мно- го замки, али сам их превазилазио не сумњајући ни у једном тренутку у ве- лику мисионарску прилику ширења речи божије на интернету у почетку сам се посветио и активно радио на манастирском веб-сајту и блогу посве- ћеном светогорским темама, као и уре- ђивању виртуалне трибине која је била претеча данашњим „чат собе“ укључи- вањем у „чат собе“, корисници су ди- скутовали искључиво на духовне теме које сам постављао, градећи тако сво- је духовно знање веб-сајт користим у промотивне сврхе бројних текстова, а јутјуб канал за промоцију властите ви- део продукције користио сам се скај- пом и од духовних разговора вођених на њему објавио две књиге, а сада се концентришем на друштвене мреже, које ми служе као снажно мисионар- ско средство на друштвеној мрежи фејсбук данас имам 142000 контаката којима свакодневно мисионарим то су контакти који су дошли до мене, без да сам ја финансијски улагао у промо- цију своје фејсбук странице са шире- њем фејсбука заинтересовао сам се за ту мрежу пошто у прво време нисам примећивао на њој духовне садржаје, одлучио сам да објављујем постове ис- кључиво са хришћанском тематиком данас, прегледавајући неке од својих 142000 фејсбук контаката, могу да ка- жем да 99% њих имају изразито кул- турно и пристојно попуњене профиле, што одаје пристојне и продуховљене личности у фејсбук свету, који је преплављен и многим групама са неприхватљивим порукама, борим се за присуство хри- шћанске духовности сматрам изрази- то важним да хришћанска мисао буде 56 5/2015 е-мисија тамо заступљена у барем једнаком од- носу као што су присутне и остале ре- лигије или пак атеистичка начела сво- јим активностима и дељењем контаката на својој фејсбук страници међусобно повезујем младе људе и тако им отва- рам могућност да међусобно прошире духовне видике и познанства са људи- ма истих друштвених и религијских схватања осим директних контаката, фејсбук пружа могућност да моје ми- сионарске објаве види и до неколико стотина хиљада фејсбук чланова они у кратко време поделе моје објаве и са својим контактима, тако број људи до којих допире моја духовна порука не- ретко доспе и до милијун контаката као снажан мисионарски алат користим и технологију интернет-радија – ра- дио благовести то је тренутно најслу- шанији манастирски радио у српској православној цркви са око 500 дневно пријављених ip адреса слушалаца сва- кодневно уређујем радио програм са интервјуима епископа, духовним раз- говорима и искључиво духовном музи- ком (понекад за програм свог интернет радија узимам емисије са сајта пемпту- сије и сајта богословру које се преводе на српски и читају као аудио форма) у вечерњим сатима постављам емисије о здрављу, јер сматрам да људи, ако желе водити духовни живот, морају водити бригу и о телесном здрављу да бих што ефикасније деловао у циљу ширења речи божије, за слушање ради- ја слушаоцима сам понудио и мобилне технологије за андроид мобилну плат- форму понудио сам својим слушаоцима апликацију за слушање манастирског интернет-радија тако верници имају идеалну могућност да у било које вре- ме слушају 24-часовни радио програм без обзира у којим делу света боравили радио им је доступан путем мобилне апликације у градском превозу, прили- ком вожње бицикла или рекреативног тренинга, али и у болницама, где љу- дима треба духовна подршка, а немају могућност да дођу до речи божије мој концепт интернет мисионарења има утицај на младе јер им пружа неопхо- дан приступ савременим технологија- ма, а паралелно им пружа могућност да сазнају о традиционалним вредности- ма, без којих, сматрам, млади не би тре- бало да одрастају у савременом свету потребно је спојити савремено и тра- диционално, јер се без традиционалних вредности губи морална свест, која је неопходна у грађењу здравог духовног и световног живота септембар / октобар 2015 57 закључци донети на конференцији организација конференције била је на највећем могућем нивоу са- да се сви надамо да ћемо сарадњу наставити преко интернета темељи ове сарадње су постављени током ова три дана за време предавања, дискусија, пауза и учешћа у највишем облику ко- муникације, светој литургији сарад- ници пемптусије, orthodox christian network-а и богослова, који представља- ју језгро сарадње, верују да је ова кон- ференција само почетак током рада конференције су постављена многа пи- тања која се односе на коришћење ин- тернета, који представља велики про- налазак човека, један медиј и средство у служби људи ово средство се може искористити за добро, да се реч божија „шири и доноси многе плодове“ током ова три дана предавања и округлих сто- лова су истакнути проблеми и ризици који настају због неразумне употребе интернета, али су наглашене и његове позитивне стране многи учесници су констатовали да су главне одлике на- шег доба „дигитализација“ живота, од- носно улазак технологије у све сфере: рад, информисање, образовање, прија- тељство и међусобне односе тако је то- ком конференције пружена могућност интернет мисионарима, који су дошли са свих крајева света, да представе своје интернет мисионарске пројекте, и по- деле са осталим учесницима своје бога- то искуство и укус плодова свог труда приказани су начини искоришћавања могућности сарадње дигиталних меди- ја за формирање истинске хришћан- ске свести, за стварање дигиталних библиотека за напајање жедних знања са истинских извора хришћанске тра- диције, за типологију публике, а дати су и закључци о захтевима савременог човека кроз све то чак је учесницима пружена прилика да упознају једну ди- мензију, која још није сагледана у цели- ни, тј мисли се на однос православног монаштва и интернета, његово сагле- давање са стране аскетске традиције и предлоге које дају монаси и монахиње треба имати на уму да је интернет са- мо једно средство и зато га не би тре- бало користити непромишљено, већ на аскетски начин, што значи да би треба- ли бити вођени духом разборитости, уздржаности и одговорности према њему само тако ћемо проћи кроз илу- зију виртуелног, а наше деловање ће имати опипљиве и корисне последице по стварни живот многе су изнели ве- ома вредне предлоге о перспективама развоја и координацији рада интернет страница духовног садржаја тако је по- стављен предлог наставка рада конфе- ренције на друге начине, али и форми- рању једног сталног радног тела, чија би улога била да даје савете, обучава и раз- мењује информације међу уредницима тих интернет страница, за које је вредно напоменути да углавном раде на добро- вољној бази, подстицани искључиво мисионарском ревношћу изражена је и неопходност провере од стране неког независног тела ових интернет страни- ца, да ли на правилан начин и истински духовно изграђују своју јавности 58 5/2015 е-мисија манастир подмаине се налази у будви, удаљен око 2 километра од центра будванског летовали- шта смештен је изнад будванског поља и испод брда острог, због чега га назива- ју и подострог претпоставља се да дати- ра из доба немањића, али томе нема ни- каквих података на рушевинама старог храма манастир је подигнут 1630 годи- не, након чега је неколико пута страдао од пожара и земљотреса у 18 и 19 ве- ку уживао је статус верског и културног центра црне горе, што се може видети и по личностима које су га посећивале међу њима је и петар петровић његош који је у подмаинама написао делове горског вијенца и слободијаде аустро- угарска је у време окупације користила манастир као војно утврђење, након че- га је дуго времена представљао приватну својину тек 1995 године манастир се по- ново враћа цркви, реновира се и надо- грађује заједно са зидинама манастир је обновљен и као центар разних верских и културних дешавања, посебно у летњем периоду у манастиру постоје две цркве: већа, посвећена успењу пресвете бого- родице (из 18 в) и мања (зимска) црква посвећена ваведењу пресвете богороди- це (саграђена у 15 в) данас, братство чине осам монаха и искушеници, који пре свега делатно по- казују љубав и борбу непрестану срдач- јеромонах василије бесцено благо подмаинске ризнице дели на сајту манастира, преко google+ сервиса, интернет радија манастира и на сваки други начин примерен добу у коме живимо кристина давидовић манастир подмаине манастирска слава септембар / октобар 2015 59 од овог броја православног мисионара отварамо редовну рубрику под називом „представљамо вам“ у којој ћемо из броја у број укратко представљати разне литургијске заједнице представљамо вам ност братије чини порту манастира увек пуном, у чему велики удео има игуман о рафаило (бољевић), који речју открива безмерну лепоту и насуштност право- славља братија је ревносна у отварању очију и срца народа не само кроз свог игумана, већ и преко издавачке делатно- сти манастира, која, такође, представља реку воде живе која се даје свакоме ко схвати чиме се жеђ гаси и поред свега овога, јеромонах василије бесцено бла- го подмаинске ризнице дели на веб-сајту манастира, преко google+ сервиса, ин- тернет-радија манастира и на сваки дру- ги начин примерен добу у коме живимо манастир нема велико имање, за раз- лику од срца којим дочекују сваког пут- ника смештајући га у велики гостињски конак трепетна и трезвоумна сила, која се најлакше објашњива осећањем ста- јања на борбеном фронту, јавља се осо- бито за време литургијске службе када се оци свецело предају служењу богу и ближњем они нам тако отварају духов- на чула како бисмо и сами осетили шта значи стајање пред богом подмаине представљају пример огром- не манастирске лепоте у сваком погледу, и физичком и духовном најбоље је рећи кратко: „дођи и види“ да би се то доживе- ло, јер речи не могу довољно посведочити благодатну атмосферу ове светиње најбоље је рећи кратко: „дођи и види“ да би се то доживело, јер речи не могу довољно посведочити благодатну атмосферу ове светиње манастир подмаине 60 5/2015 представљамо вам са манастирске славе и у наше време бог чини чуда и бла- годат се силно излива и пројављу- је кроз светитеље и слуге божије један од њих је, свакако, свети панте- лејмон, дивни исцелитељ и бесребреник, христов сарадник у мисији спасења чо- вечанства још је за живота свога био милостив, добар и са даром исцељења молитвом, и кроз векове увек спреман да се заузме за верујуће пред престолом божијим за један од мноштва примера чудодејства овог светитеља, сазнао сам у манастиру светог пантелејмона у леп- чинцу код врања ево шта се догодило када је побожна мирослава симић из гњилана дошла из болнице у манастир, да би се помолила св пантелејмону за помоћ, пошто је би- ла на програму за операцију тромба (у нози) због вишегодишњих компликаци- ја десна нога јој је била знатно отечена, а страх од изненадног покретања тромба и изазивање инфаркта или шлога свако- дневно је узнемиравао ову честиту жену одлучила је да преноћи у манастиру и да се сутрадан врати у болницу на одељење те ноћи је сањала невероватан и чудесан сан: видела је себе како се налази на дну бунара, и када је погледала према врху исцељење у манастиру светог пантелејмона у лепчинцу када се молиш неком светитељу, чврсто замисли да си члан цркве, и знај да си тесно повезан изнутра са свима житељима неба, као камен здања, иако и мек и лабав (св јован кронштатски) ненад вујић св пантелејмон, икона септембар / октобар 2015 61 сведочанства видела је младића који јој је пружио руку и извукао је она је непрестано плакала питао ју је: „зашто плачеш жено?“ одго- ворила је: „требало би да идем на опера- цију, имам тромб у нози, и страх ме об- узима“ младић јој рече: „све ће бити у реду“ међутим, она је и даље неутешно плакала он је поново питао зашто то- лико плаче одговорила му је уплашено: „сигурно ћу умрети на операцији“ мла- дић ју је умирујуће погледао, закрстио њену ногу и рекао: „твоја нога је здрава“ у том узбуђењу, мирослава се пробуди- ла моментално је осмотрила своје ноге и, гле чуда, имала је шта да види – њена болесна нога више није била отечена, и приметила је да су обе ноге сада потпу- но исте помислила је: „сигурно уми- шљам од силне жеље да оздравим“ сан се, ипак, претворио у јаву десило се чудо божије кроз светог пантелејмона по- том су је сестре одвезле до болнице где је остала сва уплакана када је после два месеца поново дошла у манастир испричала нам је шта јој се догодило донела је и резултате анализе крви која је рађена пре доласка у мана- стир, где су тромбоцити били врло ви- соки после одласка из манастира у бол- ницу, тромбоцити су били у границама нормале, а тромба више није било из болнице су је отпустили без икакве опе- рације, као потпуно здраву и овај чудесни пример посматрамо у светлу речи христових: „вера твоја спа- сла те је; иди у миру“ (лк 7, 50) кроз ис- цељење ове побожне жене бог нам по- казује да искрена вера призива љубав божију – „иштите и даће вам се“ (мт 7, 7) подсетимо се на крају шта каже св јован кронштатски: „када се молиш неком светитељу, чврсто замисли да си члан цркве, и знај да си тесно повезан изнутра са свима житељима неба, као камен здања, иако и мек и лабав тако схватајући себе, схватићеш зашто мо- литве тако лако допиру до светитеља: јер сви смо под једном главом христом (ср еф 1, 22) и сви оживљени једним духом божијим“ манастир светог пантелејмона, место лепчинце код врања 62 5/2015 сведочанства песме читалаца православног мисионара установе цркве пуне установе цркве пуне, улазе на мала врата, док чекају да испуне, обилазе нашег брата новом снагом, жељом поји, у свакоме од нас има да пробуде оног који у причешћу жеље прима црква зове, пружа, даје, и изнова кад се моли, своме брату тад остаје пуним бићем да одоли љубав кличе, жеља расте сваког јутра што доноси, и до неба тад порасте миром којим се поноси установе црква има, осећаје да поприма, чује бога, нашег христа, литургија увек иста предајмо у пуној слави нашем гласу да поплави, у висини тога гласа и причешћу тога часа свака жеља стоји чиста, у радости кад заблиста, кад прослави и подари осећаје да зацари истина у пуној слави, пуне цркве, била већа, и у складу што се јави расла је и наша срећа глас цркве глас цркве се чује, миром поручује, остаје и пружа у пуној је слави, подарила крила, далеко се чује, установи даје слово у љубави у правој је мери, нуди помоћ лаку, слободом воље плени, долази брату, молитвом што даје и наду нам сваку, вером потврђује у јесењем сату болница прихвата а црква јој нуди утеху топлине и у ове дане, осећај у груди осећаје буди показује милост жељом да осване жубор молитве што снагу нову даје отвара видике, питке као вода, надахнуће путем, обично постаје оплемени душу глас цркве, слобода драган цветановић, власотинце тајна вечера, мозаик из 6 века, базилика св аполинарија, равена (извор: wikimediaorg) септембар / октобар 2015 63 поезија песме читалаца православног мисионара тројица се трипут јави (мелодија: ми недељу празнујемо) свет је овај од љубави бога оца реч га створи, да се син његов прослави и кроз духа живот твори тројица се трипут јави да свет види, да свет чује, у три лица бог наш прави о богу да се не снује у мамврији испод храста аврам гости три ангела, праотац вере израста лота вади из пепела на јордану да сви виде крсти јован бога сина, док глас оца с неба иде дух је голуб са висина на тавору преобрази себе господ у милости, глас му очев сав у снази а дух сија у светлости бог се откри човечанству кол’ко треба а не више, у красноме величанству будућност се богом пише хаџи драган б поповић
Свеска: 345 | Црква у болничким установама
... Фотографија на насловној страни корице: Његова Светост Патријарх српски Г Иринеj у Гинеколошко-акушерскоj клиници „Народни фронт“ фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Литургија у параклису Св Луке Симферопољског на ВМА фото: спцсрб Фотографија на трећој страни корице: Десна певница Цркве Св Архангела Гаврила, манастир Туман фото: Маријана Петровић Фотографија на полеђини корице: Црква Ваведења при манастиру Подмаине фото: архива манастира Подмаине СВЕСКА 345, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2015 Рeч уредника Брига Цркве о болеснима 2 Старечник Чудесно појављивање Светог Спиридона (Из усменог старечника Свете Горе) 4 Материк Света мученица Харитина 6 Светачник Личносни карактер молитве и безличност јоге 8 У дијалогу са атеизмом Натурализам философија савременог атеизма (I) 11 Teма броја Лекар душа и тела наших 15 Пастир код постеље болесника – Умејте да ћутите 19 Лекари лече, а Бог исцељује 21 Свештеничка служба у болничким установама 23 Прво Јелеосвећење при болничкој цркви КЦ Србије 25 Прве српске средњовековне болнице у манастирском окриљу 28 Болница манастира Дечани у опису Григорија Цамблака 31 Како победити раздражљивост 34 Вишедетне хришћанске породице Majкa песникиња 38 Светиње Свете Земље Света Земља: историја и значај 44 Светиње Свете Горе Света Гора: историја и значај 47 Идите и научите све народе Избор људи за дежурство у храму 50 Е-мисија Прва међународна конференција Дигитални медији и православна пастирска брига 54 Излагање оца Гаврила 56 Закључци донети на конференцији 58 Представљамо вам Манастир Подмаине 59 Сведочанства Исцељење у манастиру Светог Пантелејмона у Лепчинцу 61 Поезија Песме читалаца Православног мисионара 63 стране СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Црква у болничким установама септембар / октобар 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за
... Фотографија на насловној страни корице: Његова Светост Патријарх српски Г Иринеj у Гинеколошко-акушерскоj клиници „Народни фронт“ фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Литургија у параклису Св Луке Симферопољског на ВМА фото: спцсрб Фотографија на трећој страни корице: Десна певница Цркве Св Архангела Гаврила, манастир Туман фото: Маријана Петровић Фотографија на полеђини корице: Црква Ваведења при манастиру Подмаине фото: архива манастира Подмаине СВЕСКА 345, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2015 Рeч уредника Брига Цркве о болеснима 2 Старечник Чудесно појављивање Светог Спиридона (Из усменог старечника Свете Горе) 4 Материк Света мученица Харитина 6 Светачник Личносни карактер молитве и безличност јоге 8 У дијалогу са атеизмом Натурализам философија савременог атеизма (I) 11 Teма броја Лекар душа и тела наших 15 Пастир код постеље болесника – Умејте да ћутите 19 Лекари лече, а Бог исцељује 21 Свештеничка служба у болничким установама 23 Прво Јелеосвећење при болничкој цркви КЦ Србије 25 Прве српске средњовековне болнице у манастирском окриљу 28 Болница манастира Дечани у опису Григорија Цамблака 31 Како победити раздражљивост 34 Вишедетне хришћанске породице Majкa песникиња 38 Светиње Свете Земље Света Земља: историја и значај 44 Светиње Свете Горе Света Гора: историја и значај 47 Идите и научите све народе Избор људи за дежурство у храму 50 Е-мисија Прва међународна конференција Дигитални медији и православна пастирска брига 54 Излагање оца Гаврила 56 Закључци донети на конференцији 58 Представљамо вам Манастир Подмаине 59 Сведочанства Исцељење у манастиру Светог Пантелејмона у Лепчинцу 61 Поезија Песме читалаца Православног мисионара 63 стране СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Црква у болничким установама септембар / октобар 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за
Одреднице:
1. 174082 / ...пресвете богородице на ово полу- острво након христовог ВАСКРСЕЊА бого- родица је у пратњи светог јована кренула на кипар у посету васксрсломе лазару из витаније који је тамо био еп...
1. 174082 / ...пресвете богородице на ово полу- острво након христовог ВАСКРСЕЊА бого- родица је у пратњи светог јована кренула на кипар у посету васксрсломе лазару из витаније који је тамо био еп...
35
Свеска: 346 | Свето Предање
... 42 светиње свете земље храм христовог гроба и христовогВАСКРСЕЊА 📌 44
светиње свете горе
протатски храм 48
представљамо вам
манастир богородице тројеручице 50
књ
... 42 светиње свете земље храм христовог гроба и христовог
МЕТА инфо: Р:21794 К:172812 Д:96
| Свеска 346 |
Свеска: 346 | Свето Предање
... у секташтву 22 разговор са проф др мирком ђ томасовићем богословско поимање светог предања 28 синајска икона спаситеља 34 вишедетне хришћанске породице породица вучетић 36 путописи радост празника у светој земљи 42 светиње свете земље храм христовог гроба и христовог васкрсења 44 светиње свете горе протатски храм 48 представљамо вам манастир богородице тројеручице 50 књижевност митрополит вавила у драми ђуре јакшића 52 идите и научите све народе практични савети за разговор са људима који долазе у храм 55 путописи ходочасно путовање на косово и метохију 58 поезија покољења памте 64 пророци господњи 64 стране новембар/децембар 2015 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: свето предање новембар / децембар 2015 1 уређивачки одбор: председник митрополит црногорско-приморски др амфилохије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар редакције снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни српске патријаршије, краља петра 5 или на текући рачун уплате не слати поштанском упутницом! рукописи и фотографије се не враћају текстови и прилози објављени у правосл
... у секташтву 22 разговор са проф др мирком ђ томасовићем богословско поимање светог предања 28 синајска икона спаситеља 34 вишедетне хришћанске породице породица вучетић 36 путописи радост празника у светој земљи 42 светиње свете земље храм христовог гроба и христовог васкрсења 44 светиње свете горе протатски храм 48 представљамо вам манастир богородице тројеручице 50 књижевност митрополит вавила у драми ђуре јакшића 52 идите и научите све народе практични савети за разговор са људима који долазе у храм 55 путописи ходочасно путовање на косово и метохију 58 поезија покољења памте 64 пророци господњи 64 стране новембар/децембар 2015 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: свето предање новембар / децембар 2015 1 уређивачки одбор: председник митрополит црногорско-приморски др амфилохије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар редакције снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни српске патријаршије, краља петра 5 или на текући рачун уплате не слати поштанском упутницом! рукописи и фотографије се не враћају текстови и прилози објављени у правосл
Свеска: 346 | Свето Предање
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са рукоположења у чин презвитера фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: У миру Господу се помолимо фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Нека се уздигне молитва моја као кâд пред Тобом (Пс 140, 2) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Ево гора, на којој омиље Богу живјети (Пс 67, 16) фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 346, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2015 Рeч уредника Божије Откривење и Свето Предање 2 Мисија Патријарх московски и све Русије Кирил Данас је тема мисија – главна тема Цркве! 4 Реч пастира Молитвом против осуђивања 10 Старечник Оно што нема духовни циљ, то није ни потребно 11 Материк Света Анисија 13 У дијалогу са атеизмом Натурализам – философија савременог атеизма (II) 15 Тема броја Предање као сведочење 19 Aрхиепископ Јован (Шаховској) Секташтво у Православљу и православље у секташтву 22 Разговор са проф др Мирком Ђ Томасовићем Богословско поимање Светог Предања 28 Синајска икона Спаситеља 34 Вишедетне хришћанске породице Породица Вучетић 36 Путописи Радост празника у Светој Земљи 42 Светиње Свете Земље Храм Христовог гроба и Христовог Васкрсења 44 Светиње Свете Горе Протатски храм 48 Представљамо Вам Манастир Богородице Тројеручице 50 Књижевност Митрополит Вавила у драми Ђуре Јакшића 52 Идите и научите све народе Практични савети за разговор са људима који долазе у храм 55 Путописи Ходочасно путовање на Косово и Метохију 58 Поезија Покољења памте 64 Пророци Господњи 64 стране НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Свето Предање новембар / децембар 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динар
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са рукоположења у чин презвитера фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: У миру Господу се помолимо фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Нека се уздигне молитва моја као кâд пред Тобом (Пс 140, 2) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Ево гора, на којој омиље Богу живјети (Пс 67, 16) фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 346, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2015 Рeч уредника Божије Откривење и Свето Предање 2 Мисија Патријарх московски и све Русије Кирил Данас је тема мисија – главна тема Цркве! 4 Реч пастира Молитвом против осуђивања 10 Старечник Оно што нема духовни циљ, то није ни потребно 11 Материк Света Анисија 13 У дијалогу са атеизмом Натурализам – философија савременог атеизма (II) 15 Тема броја Предање као сведочење 19 Aрхиепископ Јован (Шаховској) Секташтво у Православљу и православље у секташтву 22 Разговор са проф др Мирком Ђ Томасовићем Богословско поимање Светог Предања 28 Синајска икона Спаситеља 34 Вишедетне хришћанске породице Породица Вучетић 36 Путописи Радост празника у Светој Земљи 42 Светиње Свете Земље Храм Христовог гроба и Христовог Васкрсења 44 Светиње Свете Горе Протатски храм 48 Представљамо Вам Манастир Богородице Тројеручице 50 Књижевност Митрополит Вавила у драми Ђуре Јакшића 52 Идите и научите све народе Практични савети за разговор са људима који долазе у храм 55 Путописи Ходочасно путовање на Косово и Метохију 58 Поезија Покољења памте 64 Пророци Господњи 64 стране НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2015 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Свето Предање новембар / децембар 2015 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динар
Одреднице:
1. 3169 / ...искуства на почетку тог одељка, на сам дан христовог ВАСКРСЕЊА двојица ученика најпре међу собом „го- вораху“ – водили су расправу, готово фи- лософску, покушавајући да склопе причу ...
2. 85405 / ...уз царску помоћ је започета изградња храма христовог ВАСКРСЕЊА на голготи константин ве- лики је сам дао нацрт за њену изградњу радови на цркви васкрсења завршени су 325 године, а ос...
3. 204711 / ...свете земље године у време сабора у тиру прва цр- ква ВАСКРСЕЊА позната је као „констан- тинова базилика“, а делимичан опис о њеном настанку записан је у делу жи- вот светог констан ...
4. 205527 / ...празнује тај једин- ствени догађај нови храм христовог ВАСКРСЕЊА би- ла је изграђена у византијском стилу калиф омар је 637 године завладао је- русалимом по договору са патријархом ...
1. 3169 / ...искуства на почетку тог одељка, на сам дан христовог ВАСКРСЕЊА двојица ученика најпре међу собом „го- вораху“ – водили су расправу, готово фи- лософску, покушавајући да склопе причу ...
2. 85405 / ...уз царску помоћ је започета изградња храма христовог ВАСКРСЕЊА на голготи константин ве- лики је сам дао нацрт за њену изградњу радови на цркви васкрсења завршени су 325 године, а ос...
3. 204711 / ...свете земље године у време сабора у тиру прва цр- ква ВАСКРСЕЊА позната је као „констан- тинова базилика“, а делимичан опис о њеном настанку записан је у делу жи- вот светог констан ...
4. 205527 / ...празнује тај једин- ствени догађај нови храм христовог ВАСКРСЕЊА би- ла је изграђена у византијском стилу калиф омар је 637 године завладао је- русалимом по договору са патријархом ...
36
Свеска: 347 | Царство Божије у нама
... 44 светиње свете земље храм светог гроба и христовогВАСКРСЕЊА 📌 46
светиње свете горе
велика лавра
лавра светог атанасија атонског 48
представљамо вам
манастир савина главиц
... 44 светиње свете земље храм светог гроба и христовог
МЕТА инфо: Р:22383 К:173623 Д:96
| Свеска 347 |
Свеска: 347 | Царство Божије у нама
... тајни царства божијег 26 степенице врлина ка царству небеском 32 вишедетне хришћанске породице породица карановић 34 идите и научите све народе две мисије – нађи 10 разлика 42 православље широм света чувари православља на тајланду 44 светиње свете земље храм светог гроба и христовог васкрсења 46 светиње свете горе велика лавра лавра светог атанасија атонског 48 представљамо вам манастир савина главица 51 путопис света недра метохије 53 светињама грчке у походе 56 вјечнаја памјат о сава копорински (1926 – 2015) 60 сведочанства дар прозорљивости оца лазара острошког 62 поезија дубока 64 косовска победа 64 царство божије 64 стране јануар/фебруар 2016 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: царство божије у нама јануар / фебруар 2016 1 уређивачки одбор: председник митрополит црногорско-приморски др амфилохије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар редакције снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни српске патријаршије, краља петра 5 или на текући рачун уплате не слати поштанском упутницом! рукописи и фотографије се не враћају текстови и прилози објављени у православном мисионару представљају ставове аутора инф
... тајни царства божијег 26 степенице врлина ка царству небеском 32 вишедетне хришћанске породице породица карановић 34 идите и научите све народе две мисије – нађи 10 разлика 42 православље широм света чувари православља на тајланду 44 светиње свете земље храм светог гроба и христовог васкрсења 46 светиње свете горе велика лавра лавра светог атанасија атонског 48 представљамо вам манастир савина главица 51 путопис света недра метохије 53 светињама грчке у походе 56 вјечнаја памјат о сава копорински (1926 – 2015) 60 сведочанства дар прозорљивости оца лазара острошког 62 поезија дубока 64 косовска победа 64 царство божије 64 стране јануар/фебруар 2016 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: царство божије у нама јануар / фебруар 2016 1 уређивачки одбор: председник митрополит црногорско-приморски др амфилохије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар редакције снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни српске патријаршије, краља петра 5 или на текући рачун уплате не слати поштанском упутницом! рукописи и фотографије се не враћају текстови и прилози објављени у православном мисионару представљају ставове аутора инф
Свеска: 347 | Царство Божије у нама
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Тадеј Витовнички, благовесник Царства Божијег у наше време фото: духовна чада о Тадеја Фотографија на другој страни корице: Епископ будимски Г Лукијан фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Богојављење 2016 године – пливање за Часни крст у Земуну, детаљ фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Горња испосница Светог Саве у манастиру Студеница фото: Рајко Каришић СВЕСКА 347, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2016 Рeч уредника Царство нестворене Светлости 2 Реч пастира Неблагодарност као грех свакодневнице 4 Старечник Бројаница је духовно оружје 7 Материк Преподобна Исидора 10 Хришћанска књижевност Тајна човјекове личности Његошев прилог хришћанској персонологији 12 У дијалогу са атеизмом Антитеизам 14 Тема броја Царство Божије у нама 19 Најдубље истине скривене у нама 22 Свети Теофан Затворник: Зацаривање Господа у нама 24 Разговор са протојерејем-ставрофором др Милошем Весином О тајни Царства Божијег 26 Степенице врлина ка Царству Небеском 32 Вишедетне хришћанске породице Породица Карановић 34 Идите и научите све народе Две мисије – нађи 10 разлика 42 Православље широм света Чувари Православља на Тајланду 44 Светиње Свете Земље Храм Светог Гроба и Христовог Васкрсења 46 Светиње Свете Горе Велика Лавра Лавра Светог Атанасија Атонског 48 Представљамо Вам Манастир Савина главица 51 Путопис Света недра Метохије 53 Светињама Грчке у походе 56 Вјечнаја памјат О Сава Копорински (1926 – 2015) 60 Сведочанства Дар прозорљивости оца Лазара Острошког 62 Поезија Дубока 64 Косовска победа 64 Царство Божије 64 стране ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Царство Божије у нама јануар / фебруар 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претп
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Тадеј Витовнички, благовесник Царства Божијег у наше време фото: духовна чада о Тадеја Фотографија на другој страни корице: Епископ будимски Г Лукијан фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Богојављење 2016 године – пливање за Часни крст у Земуну, детаљ фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Горња испосница Светог Саве у манастиру Студеница фото: Рајко Каришић СВЕСКА 347, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2016 Рeч уредника Царство нестворене Светлости 2 Реч пастира Неблагодарност као грех свакодневнице 4 Старечник Бројаница је духовно оружје 7 Материк Преподобна Исидора 10 Хришћанска књижевност Тајна човјекове личности Његошев прилог хришћанској персонологији 12 У дијалогу са атеизмом Антитеизам 14 Тема броја Царство Божије у нама 19 Најдубље истине скривене у нама 22 Свети Теофан Затворник: Зацаривање Господа у нама 24 Разговор са протојерејем-ставрофором др Милошем Весином О тајни Царства Божијег 26 Степенице врлина ка Царству Небеском 32 Вишедетне хришћанске породице Породица Карановић 34 Идите и научите све народе Две мисије – нађи 10 разлика 42 Православље широм света Чувари Православља на Тајланду 44 Светиње Свете Земље Храм Светог Гроба и Христовог Васкрсења 46 Светиње Свете Горе Велика Лавра Лавра Светог Атанасија Атонског 48 Представљамо Вам Манастир Савина главица 51 Путопис Света недра Метохије 53 Светињама Грчке у походе 56 Вјечнаја памјат О Сава Копорински (1926 – 2015) 60 Сведочанства Дар прозорљивости оца Лазара Острошког 62 Поезија Дубока 64 Косовска победа 64 Царство Божије 64 стране ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Царство Божије у нама јануар / фебруар 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претп
Одреднице:
1. 3334 / ...од највећих у русији, коме је смисао живота била радост ВАСКРСЕЊА, , виђење мајке божије, излечење убогих поред прелепог и складног екстеријера у стилу руских цркава, ентеријер је бо- ...
2. 204299 / ...дожи- вљавају веома снажне емоције по уласку у храм христовог ВАСКРСЕЊА брдо голгота се у време исуса христа налазило ван зидина старог јерусалима на страни која је гледала ка јерус...
3. 210488 / ...игуман древног ма- настира бање код прибоја и ја смо у хра- му ВАСКРСЕЊА христовог у прибоју слу- жили молепствије за благословен пут на путовање се пошло преко прије- поља, бијелог по...
4. 234936 / ...у следећем броју) аутор је старешина саборног храма христовог ВАСКРСЕЊА у новом прибоју о петар са поклоницима гледа старе фотографије у високим дечанима 56 1/2016 после више покушаја ...
1. 3334 / ...од највећих у русији, коме је смисао живота била радост ВАСКРСЕЊА, , виђење мајке божије, излечење убогих поред прелепог и складног екстеријера у стилу руских цркава, ентеријер је бо- ...
2. 204299 / ...дожи- вљавају веома снажне емоције по уласку у храм христовог ВАСКРСЕЊА брдо голгота се у време исуса христа налазило ван зидина старог јерусалима на страни која је гледала ка јерус...
3. 210488 / ...игуман древног ма- настира бање код прибоја и ја смо у хра- му ВАСКРСЕЊА христовог у прибоју слу- жили молепствије за благословен пут на путовање се пошло преко прије- поља, бијелог по...
4. 234936 / ...у следећем броју) аутор је старешина саборног храма христовог ВАСКРСЕЊА у новом прибоју о петар са поклоницима гледа старе фотографије у високим дечанима 56 1/2016 после више покушаја ...
37
Свеска: 348 | Десет Божијих заповести
... 32 светиње свете земље храм светог гроба и христовогВАСКРСЕЊА 📌 40
светиње свете горе
манастир ватопед 43
идите и научите све народе
питања са којима се сусреће дежурни
хришћани
... 32 светиње свете земље храм светог гроба и христовог
МЕТА инфо: Р:22380 К:168397 Д:93
| Свеска 348 |
Свеска: 348 | Десет Божијих заповести
... 15 teма броја десет речи 19 синајско законодавство и сионска благодат 22 не кради 24 синај − гора божијег савеза 26 тежња за добрим законодавством код срба 29 вишедетне хришћанске породице породица ристановић 32 светиње свете земље храм светог гроба и христовог васкрсења 40 светиње свете горе манастир ватопед 43 идите и научите све народе питања са којима се сусреће дежурни хришћани у храму 46 православље широм света интервју са јоханесом волфом православни немац о православљу у немачкој 49 путопис велика хоча – центар метохијског виногорја 53 веронаука читање и школска катихизација 58 вјечнаја памјат прота дејан дејановић (1930–2016) 61 поезија десет божијих заповести 63 у синају, на хориву 64 стране март/април 2016 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: десет божијих заповести март / април 2016 1 уређивачки одбор: председник митрополит црногорско-приморски др амфилохије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар редакције снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу мож
... 15 teма броја десет речи 19 синајско законодавство и сионска благодат 22 не кради 24 синај − гора божијег савеза 26 тежња за добрим законодавством код срба 29 вишедетне хришћанске породице породица ристановић 32 светиње свете земље храм светог гроба и христовог васкрсења 40 светиње свете горе манастир ватопед 43 идите и научите све народе питања са којима се сусреће дежурни хришћани у храму 46 православље широм света интервју са јоханесом волфом православни немац о православљу у немачкој 49 путопис велика хоча – центар метохијског виногорја 53 веронаука читање и школска катихизација 58 вјечнаја памјат прота дејан дејановић (1930–2016) 61 поезија десет божијих заповести 63 у синају, на хориву 64 стране март/април 2016 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: десет божијих заповести март / април 2016 1 уређивачки одбор: председник митрополит црногорско-приморски др амфилохије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар редакције снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу мож
Свеска: 348 | Десет Божијих заповести
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ топлички Арсеније служи бденије у патријаршијској капели фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Протојереј–ставрофор Дејан Дејановић (1930-2016) фото: духовна чада о Дејана Фотографија на трећој страни корице: Хиландарски саборни храм о Васкрсу фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ из цркве Гроба Господњег у Јерусалиму фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 348, МАРТ / АПРИЛ 2016 Рeч уредника Ширина Заповести Божијих 2 Реч пастира Надање као сизифовски посао? 4 Старечник „Да, помиловаћу те, одговара Бог“ 6 Материк Света Синклитикија 8 Отачник Климент Александријски о украшавању 10 Хришћанска књижевност Тајна човјекове личности Његошев прилог хришћанској персонологији (2 део) 12 У дијалогу са атеизмом Вера и терет доказивања 15 Teма броја Десет речи 19 Синајско законодавство и сионска благодат 22 Не кради 24 Синај − гора Божијег Савеза 26 Тежња за добрим законодавством код Срба 29 Вишедетне хришћанске породице Породица Ристановић 32 Светиње Свете Земље Храм Светог Гроба и Христовог Васкрсења 40 Светиње Свете Горе Манастир Ватопед 43 Идите и научите све народе Питања са којима се сусреће дежурни хришћани у храму 46 Православље широм света Интервју са Јоханесом Волфом Православни Немац о Православљу у Немачкој 49 Путопис Велика Хоча – центар метохијског виногорја 53 Веронаука Читање и школска катихизација 58 Вјечнаја памјат Прота Дејан Дејановић (1930–2016) 61 Поезија Десет Божијих заповести 63 У Синају, на Хориву 64 стране МАРТ/АПРИЛ 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Десет Божијих заповести март / април 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претп
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ топлички Арсеније служи бденије у патријаршијској капели фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Протојереј–ставрофор Дејан Дејановић (1930-2016) фото: духовна чада о Дејана Фотографија на трећој страни корице: Хиландарски саборни храм о Васкрсу фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ из цркве Гроба Господњег у Јерусалиму фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 348, МАРТ / АПРИЛ 2016 Рeч уредника Ширина Заповести Божијих 2 Реч пастира Надање као сизифовски посао? 4 Старечник „Да, помиловаћу те, одговара Бог“ 6 Материк Света Синклитикија 8 Отачник Климент Александријски о украшавању 10 Хришћанска књижевност Тајна човјекове личности Његошев прилог хришћанској персонологији (2 део) 12 У дијалогу са атеизмом Вера и терет доказивања 15 Teма броја Десет речи 19 Синајско законодавство и сионска благодат 22 Не кради 24 Синај − гора Божијег Савеза 26 Тежња за добрим законодавством код Срба 29 Вишедетне хришћанске породице Породица Ристановић 32 Светиње Свете Земље Храм Светог Гроба и Христовог Васкрсења 40 Светиње Свете Горе Манастир Ватопед 43 Идите и научите све народе Питања са којима се сусреће дежурни хришћани у храму 46 Православље широм света Интервју са Јоханесом Волфом Православни Немац о Православљу у Немачкој 49 Путопис Велика Хоча – центар метохијског виногорја 53 Веронаука Читање и школска катихизација 58 Вјечнаја памјат Прота Дејан Дејановић (1930–2016) 61 Поезија Десет Божијих заповести 63 У Синају, на Хориву 64 стране МАРТ/АПРИЛ 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Десет Божијих заповести март / април 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претп
Одреднице:
1. 3008 / ...сасвим испољила у његовој побједи ада и отварању раја – слави ВАСКРСЕЊА и сјају вазнесења – дакле, васкрс је догађај побједе, а вазнесење његова потврда, јер се вазнео на небеса у слав...
2. 55467 / ...тајанствена најава доласка сина божијег и његовог страдања и ВАСКРСЕЊА као врхунца тог плана (домостроја) због тога су израиљци у пасхалну ноћ обележавали крвљу јагњета своја врата; з...
3. 90225 / ...законодавства и скиније, јер у новом завету педесетог дана од ВАСКРСЕЊА христовог, које је новозаветна пасха, бива рођендан цркве, силаском духа светог на апостоле: и закон и благодат с...
4. 98118 / ...са речи божијом, јер шта је сродније од језика и речи, од крста и ВАСКРСЕЊА мојсије са синаја чуваше чистоту вере у једнога бога у своме народу, а апостоли са сиона духом светим раширише...
1. 3008 / ...сасвим испољила у његовој побједи ада и отварању раја – слави ВАСКРСЕЊА и сјају вазнесења – дакле, васкрс је догађај побједе, а вазнесење његова потврда, јер се вазнео на небеса у слав...
2. 55467 / ...тајанствена најава доласка сина божијег и његовог страдања и ВАСКРСЕЊА као врхунца тог плана (домостроја) због тога су израиљци у пасхалну ноћ обележавали крвљу јагњета своја врата; з...
3. 90225 / ...законодавства и скиније, јер у новом завету педесетог дана од ВАСКРСЕЊА христовог, које је новозаветна пасха, бива рођендан цркве, силаском духа светог на апостоле: и закон и благодат с...
4. 98118 / ...са речи божијом, јер шта је сродније од језика и речи, од крста и ВАСКРСЕЊА мојсије са синаја чуваше чистоту вере у једнога бога у своме народу, а апостоли са сиона духом светим раширише...
38
Свеска: 349 | Светлост Христова просвећује све
... 38 светиње свете земље храм светог гроба и христовогВАСКРСЕЊА 📌 46
светиње свете горе
манастир ивирон 50
из историје српске православне цркве
сведочанства о духовним везама
син
... 38 светиње свете земље храм светог гроба и христовог
МЕТА инфо: Р:21293 К:163166 Д:90
| Свеска 349 |
Свеска: 349 | Светлост Христова просвећује све
... си нам показао светлост 27 св теофан затворник светлост христова просвећује све 31 разговор са ђаконом александром јовановићем да будемо синови светлости 33 љубав божија – светлост за праведнике 36 вишедетне хришћанске породице цакићи из котежа 38 светиње свете земље храм светог гроба и христовог васкрсења 46 светиње свете горе манастир ивирон 50 из историје српске православне цркве сведочанства о духовним везама синаја и српских земаља 53 идите и научите све народе свети златоуст одговара на аргументе против мисије 56 представљамо вам црква свете тројице у сремчици 59 мисионарски излог последња заповест 61 породични конфликти 63 стране мај/јун 2016 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: светлост христова просвећује све мај / јун 2016 1 уређивачки одбор: председник митрополит црногорско-приморски др амфилохије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар, лектор и коректор снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни српске патријаршије, краља петра 5 или на текући рачун уплате не слати поштанском упутницом! рукописи и фотографије се не враћају текстови и прилози објављени у православном мисионару представљају ставове аутора информативна служба: текући рачун динарски број: 145-4721-71 марфин банка далматинска 22 београд теку
... си нам показао светлост 27 св теофан затворник светлост христова просвећује све 31 разговор са ђаконом александром јовановићем да будемо синови светлости 33 љубав божија – светлост за праведнике 36 вишедетне хришћанске породице цакићи из котежа 38 светиње свете земље храм светог гроба и христовог васкрсења 46 светиње свете горе манастир ивирон 50 из историје српске православне цркве сведочанства о духовним везама синаја и српских земаља 53 идите и научите све народе свети златоуст одговара на аргументе против мисије 56 представљамо вам црква свете тројице у сремчици 59 мисионарски излог последња заповест 61 породични конфликти 63 стране мај/јун 2016 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: светлост христова просвећује све мај / јун 2016 1 уређивачки одбор: председник митрополит црногорско-приморски др амфилохије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар, лектор и коректор снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни српске патријаршије, краља петра 5 или на текући рачун уплате не слати поштанском упутницом! рукописи и фотографије се не враћају текстови и прилози објављени у православном мисионару представљају ставове аутора информативна служба: текући рачун динарски број: 145-4721-71 марфин банка далматинска 22 београд теку
Свеска: 349 | Светлост Христова просвећује све
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ бихаћко-петровачки Г Атанасије служи Свету Литургију фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: „Запали у срцима човекољубиви Владико непролазну светлост Твога богопознања“ фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Христос васкрсе, радост донесе! фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Високи Дечани фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 349, МАЈ / ЈУН 2016 Рeч уредника Светлост незалазна 2 Празници Цркве Пасха – прелаз из смрти у живот 4 Реч пастира Литургијско превладавње осећаја усамљености 6 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоуст О значењу Христових речи „Не дотичи ме се“ упућених Марији Магдалини 8 Старечник Старац Јевсевије Јанакакис 12 Материк Света Аргира, славна новомученица Христова 16 Хришћанска књижевност Тајна човјекове личности – Његошев прилог хришћанској персонологији – (3 део) 19 У дијалогу са атеизмом Вера и терет доказивања (II) 23 Тема броја Слава теби који си нам показао светлост 27 Св Теофан Затворник Светлост Христова просвећује све 31 Разговор са ђаконом Александром Јовановићем Да будемо синови Светлости 33 Љубав Божија – светлост за праведнике 36 Вишедетне хришћанске породице Цакићи из Котежа 38 Светиње Свете Земље Храм Светог Гроба и Христовог Васкрсења 46 Светиње Свете Горе Манастир Ивирон 50 Из историје Српске Православне Цркве Сведочанства о духовним везама Синаја и српских земаља 53 Идите и научите све народе Свети Златоуст одговара на аргументе против мисије 56 Представљамо Вам Црква Свете Тројице у Сремчици 59 Мисионарски излог Последња заповест 61 Породични конфликти 63 стране МАЈ/ЈУН 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Светлост Христова просвећује све мај / јун 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ бихаћко-петровачки Г Атанасије служи Свету Литургију фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: „Запали у срцима човекољубиви Владико непролазну светлост Твога богопознања“ фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Христос васкрсе, радост донесе! фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Високи Дечани фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 349, МАЈ / ЈУН 2016 Рeч уредника Светлост незалазна 2 Празници Цркве Пасха – прелаз из смрти у живот 4 Реч пастира Литургијско превладавње осећаја усамљености 6 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоуст О значењу Христових речи „Не дотичи ме се“ упућених Марији Магдалини 8 Старечник Старац Јевсевије Јанакакис 12 Материк Света Аргира, славна новомученица Христова 16 Хришћанска књижевност Тајна човјекове личности – Његошев прилог хришћанској персонологији – (3 део) 19 У дијалогу са атеизмом Вера и терет доказивања (II) 23 Тема броја Слава теби који си нам показао светлост 27 Св Теофан Затворник Светлост Христова просвећује све 31 Разговор са ђаконом Александром Јовановићем Да будемо синови Светлости 33 Љубав Божија – светлост за праведнике 36 Вишедетне хришћанске породице Цакићи из Котежа 38 Светиње Свете Земље Храм Светог Гроба и Христовог Васкрсења 46 Светиње Свете Горе Манастир Ивирон 50 Из историје Српске Православне Цркве Сведочанства о духовним везама Синаја и српских земаља 53 Идите и научите све народе Свети Златоуст одговара на аргументе против мисије 56 Представљамо Вам Црква Свете Тројице у Сремчици 59 Мисионарски излог Последња заповест 61 Породични конфликти 63 стране МАЈ/ЈУН 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Светлост Христова просвећује све мај / јун 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу
Одреднице:
1. 3467 / ...палу људску при- роду и, на крају историје, након „општег ВАСКРСЕЊА? “, адамовом роду отвориће нову перспективу живота вечнога у за- једници са богом а о догађајима који ће се збити н...
2. 19362 / ...људску природу и, на крају историје, након „општег ВАСКРСЕЊА? “ мај / јун 2016 5 у монашкој традицији је забележе- на пракса издвајања појединаца из манастирске заједнице ради поја- ч...
3. 20718 / ...нам је пока- зао и обасјао нас светлошћу јесте радост и сјај ВАСКРСЕЊА које прослављамо као што су то чиниле жене мироносице у ју- тро када су сусреле васкрслога господа, али исто та...
4. 118334 / ...цркве и о томе говоримо са- мо са носталгијом на сам празник ВАСКРСЕЊА христо- вог, црква на почетку јутрења пева: „ходите, примите светлост од невечер- ње светлости и прославите хри...
1. 3467 / ...палу људску при- роду и, на крају историје, након „општег ВАСКРСЕЊА? “, адамовом роду отвориће нову перспективу живота вечнога у за- једници са богом а о догађајима који ће се збити н...
2. 19362 / ...људску природу и, на крају историје, након „општег ВАСКРСЕЊА? “ мај / јун 2016 5 у монашкој традицији је забележе- на пракса издвајања појединаца из манастирске заједнице ради поја- ч...
3. 20718 / ...нам је пока- зао и обасјао нас светлошћу јесте радост и сјај ВАСКРСЕЊА које прослављамо као што су то чиниле жене мироносице у ју- тро када су сусреле васкрслога господа, али исто та...
4. 118334 / ...цркве и о томе говоримо са- мо са носталгијом на сам празник ВАСКРСЕЊА христо- вог, црква на почетку јутрења пева: „ходите, примите светлост од невечер- ње светлости и прославите хри...
39
Свеска: 350 | Православно име Пресвете Тројице
...посто- ји живот вечни, живот преизобилни а у четрдесети дан одВАСКРСЕЊА,📌 , господ се,
окружен својим ученицима, у слави уз-
носи на небо и седа са десне стране бога
и оца тиме нас господ узводи на место
...посто- ји живот вечни, живот преизобилни а у четрдесети дан од
МЕТА инфо: Р:23062 К:175332 Д:97
| Свеска 350 |
Свеска: 350 | Православно име Пресвете Тројице
... – отеловљења) се јавља у његовом распећу и смрти на крсту о томе и говори апостол јован богослов када наглашава да је тренутак распећа час христов – час христовог прослављења и бивајући као човек по- слушан оцу до смрти на крсту, васкрса- ва из мртвих дарујући свему што посто- ји живот вечни, живот преизобилни а у четрдесети дан од васкрсења, господ се, окружен својим ученицима, у слави уз- носи на небо и седа са десне стране бога и оца тиме нас господ узводи на место које је бог и наменио човеку стварајући га седење са десне стране метафорички указује на христову равночасност и јед- накост са богом и потврду коју су први хришћани видели у овом догађају, да он заиста јесте син божији али не само то; христос седа са десна оцу и као човек показујући нам да је мера нашег досто- јанства сам бог и која је коначна и пуна истина нашег постојања непосредно пред само вазнесење, господ ученицима говори да остану у јерусалиму да би се обукли у „силу са висине“ тј у силу ду- ха светога који и дарује да све ово што је христос учинио овде и сада буде наше и да већ сада живимо коначну истину и смисао постојања уколико боље рашчланимо ове речи апостола павла – велика тајна побо- жности – увидећемо да нам она говори да је то вера у једног и живог бога који је света тројица јер бог се постепено от- крива кроз речи писма и слике у њему да је тајна његовог бића у томе да је један по суштини, по природи, која постоји у и кроз три божанске личности те лич- ности нам се откривају и именујемо их као оца и сина и светога духа шта ми желимо да кажемо говорећи ова имена и називајући их личностима? за наше људско искуство, личност се поистове- ћује са појединцем одатле, како можемо говорити о три личности, а једном богу? прву ствар коју нам наглашава богосло- вље јесте да у богу, у његовом постојању не постоји подела, нити ишта што се та- ко може именовати јер његово постоја- ње не подлеже категоријама простора и времена које и подразумевају подеље- ност и ограниченост постојања за бога то не важи по речима св григорија бо- гослова – бог је био и биће, тј боље рећи – свагда јесте односно, други григорије, светогорац и светитељ из 14 века каже за бога да је сушти, онај који јесте, јер каже он, (парафразирамо) није сушти из суштине него је суштина из суштога он овде под суштим означава личност оца тиме нам указује не само помену- ти св григорије палама, него и остали оци који су о овоме богословствовали да је бог као отац, као личност онај који је темељ, основ (што и значи реч испостас која се користи у теологији) постојања божанске суштине по речима св гри- горија богослова: „и једна је природа у три лица; а уједињење је отац, из кога су и ка коме се узводе остала два лица, не да буду погружена у њега него да се у њему сједине“ (слово 42, 15) дакле, она (суштина) је дубоко лична када, пак, го- воримо о божанским личностима, њи- хова имена у ствари указују на њихов вечни однос бог као отац од вечности и ванвремено, као безузрочни узрок ра- ђа сина и исходи (изводи) св духа то 20 4 / 2016 значи да његова лична посебност упра- во је суштински и неодвојиво везана за сина и духа јер то што је он отац то је захваљујући и једино што има сина у од- носу на кога и јесте отац исто све важи и за сина и св духа јер ове божанске личности имају непосредни и блиски однос једно према другом у тој мери да све што има отац као бог и што се нази- ва божанским, целокупна божанска су- штина и енергија, припада и предаје се сину и св духу осим личне посебности тј очинства које припада оцу; као што и све што има син имају отац и св дух осим синовства и отац и син имају све што има дух осим његове личне посеб- ности у питању је дакле једно узајамно предавање/прожимање свега што при- пада свакој од божанских личности у том односу који је заснован на љуба- ви и који се назива љубављу се упра- во појављује непоновљивост и ори- гиналност сваке од личности – оца и сина и светога духа и овде се по- казује да надумна и преславна и ве- лика тајна божанског живота – три личности које се кроз љубав вечно прожимају и постоје указујући нам да бити лично биће значи постојати у односу безусловне и вечне љубави која нас нераскидиво веже за оног кога волимо и чини да смо један жи- вот и једно са њим баш као што је и бог један по суштини из тог разло- га апостол јован и каже да је – бог љубав (види 1јн 4, 8) све ово што смо рекли је само по- казатељ, смерница ка истини су- штина лежи у томе да је ово тајна коју не можемо докучити и то не зато што смо глупи, грешни или недостојни, већ зато што је живот недокучив када волимо некога – родитеље, децу, пријатеље, супру- жника – не можемо до краја описати или исказати зашто ту особу воли- мо колико год се упињали, па чак и када успемо да објаснимо, задовољни тиме што смо успели, већ следећег трена схватимо да нам је сама срж те љубави измакла не можемо је речима објасни- ти а камоли тек бога и његов живот побожност – јер нам кроз држање те побожности бог не открива неку ап- страктну истину о себи, већ нас осве- тљава и „поражава“ славом свога бића, тајном свога живота поистовећујући га са нама и са нашим животом до смрти на крсту показујући нам неиспитиву ду- бину његове љубави у којој лежи његова слава сам господ молећи се у чувеној првосвештеникој молитви записаној у јеванђељу по јовану каже: оче, дошао је час, прослави сина својега, да и син твој прослави тебе (јн 17, 1) та слава јесте у његовој неизмерној љубави и жртви тема броја јул / август 2016 21 христос душеспаситељ (психосостер), охрид, 14 век (извор: ruiconru) у којој он све што јесте жртвује и даје нама да би његов живот постао наш, да и ми бога можемо смело и без осуде називати својим оцем тиме нам пока- зује управо то тројично начело живо- та, љубавно предавање себе другоме у коме се тај други афирмише и препо- знаје као жива и непоновљива личност узвраћајући то и препознавајући свог љубљеног једноставније речено, хри- стос као син божији нам се дарује да бисмо се испунили његовом љубављу, да та љубав постане наша и да у тој љу- бави препознамо њега као једног од нас, али и бога који нам открива оца и св духа прихватајући ту његову љу- бав као сопствену, по мери наше вере и по благодати духа светога, христос нам говори: ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и отац мој љубиће њега; и њему ћемо до- ћи и у њему ћемо се настанити (јн 14, 2123) управо ово јесте искуство хри- шћана јер није неопходно да свако зна на изуст да издекламује формуле вере, догмате многи светитељи то нису зна- ли али оно што су имали јесте упра- во овај живот који је божански, љубав божију у којој се открива неприступна слава имена и присуства божијег и ми смо данас дужни да се у најмању руку трудимо да будемо сасуди ове љуба- ви, јер само тако ћемо бити сведоци и учесници ове божанске лепоте, њего- вог живота и славе коју нам је он дао да је ми показујемо свету, а која је сла- ва преславног и величанственог имена живога и истинитога бога у тројици прослављанога – оца и сина и светога духа аутор је предавач верске наставе у дванаестој београдској гимназији за сваког на свету име је веома ва- жно, но када се помене име све- те тројице помисли се на неза- мисливо царство божије због чега то име постаје најусрднија молитва реч царство (јевр малхут; грч василеа) у библији има два значења: владави- на цара и простор који је под влашћу цара царство божије ипак није у ре- чима молитве него у сили која од тог царства долази, али која се мора из- молити да човек добије божијег живо- та у себи (еф 4, 18) празнујући свету тројицу и цар- ство њихово празнујемо веру бог отац од кога почиње свака божанска иницијатива и бог син који се од оца вечно рађа, са духом светим који од оца вечно исходи договорили су се да на крају стварања створе човека по својој икони и подобију икона божија дата је природи људској због постоја- ња и бесмртности, а подобије је задато да се човек усавршава у доброти и му- дрости промишљајући о свом најса- вршенијем створењу један од тројице, син божији, оваплотио се узевши те- ло људско и постао истинити богочо- век исус христос сведочиће у светом писму, отац и ја једно смо, мислећи на своју божанску природу, а када го- вори отац мој већи је од мене, мисли на своју људску природу због тога ће господ на постављено питање апосто- ла филипа: господе, покажи нам оца, одговорити: ко је видео мене, видео је оца господ христос од почетка, ка- да се зачиње у утроби приснодјеве и док чини чуда, затим на богојављање и преображење, као и када васкрсава и побеђује смрт чини то у садејству са оцем и духом хаџи драган б поповић 22 4 / 2016 у новом завету бог се открива јасно у три личности у старом завету, тројични бог се види, али нејасно као кроз маглу, или окренут леђима човеку, сем у случају авраамовог гостољубља где се праоцу аврааму појављују три анђела божи- ја доносећи му радосну вест о буду- ћем рођењу благословеног сина исака у новом завету бог се открива јасно у три личности, први пут приликом кр- штења господа на јордану, и то онолико колико он сматра да је човеку довољно да схвати његову надумну тајну живо- га бога бог отац на јордану прославља сина гласом: ово је син мој љубљени, а дух свети као бели голуб сведочи за сина, слећући му на раме и када се го- спод преображава на гори тавор, бог отац поново сведочи за свога сина, а дух свети се тада појављује као седе- фасто бели облак преображење свети оци називају друго богојављање, а све- ти григорије богослов сведочи: људи нас препознају по нашем гласу и посред- ством гласа могу се чути и наше речи, тако је јован претеча господњег дола- ска назван гласом јер се његовим служе- њем реч очева о сину објави људима на празник пресвете тројице кога прослављамо педесетог дана од васкр- сења христовог, господ од оца шаље духа светог који силази у облику огње- них, раздељених језика на све присутне у сали горници којих тада на молитви беше сабрано 120 људи заједно са бо- городицом и апостолима на јордану дух свети се јавља као голуб да пока- преславно име које нам је откривено свише тема броја јул / август 2016 23 педесетница – силазак духа светога на апостоле, рабуланско јеванђељe, сирија, 6 век (извор: википедија) же чистоту и незлобивост бога сина, а апостолима се овде јавља као огњени језик: као огањ да сагори греховност њихову до тада, јер постају епископи цркве; као топлота да загреје вером срца њихова због мисије ширења ра- досне вести свету и као светлост да просветли ум њихов, да у чистоти ми- сли и новим и свима разумљивим је- зиком постану непорочни мисионари истините вере од дана силаска духа светог на апостоле, дух свети живи у цркви и црква живи духом светим, а господ у цркви својој добија народ једног духа, народ новог израиља као закључак, наведимо речи најзна- чајнијег савременог мисионара српске цркве, светог владике николаја вели- мировића, који о јединству и улогама свете тројице у спасењу све творевине овако збори: отац је главни архитек- та света; бог син је главни извођач ра- дова, а бог дух свети је главни декора- тер, украситељ космоса аутор је дугогодишњи водич по светим местима блиског истока и русије тајна тројице је за нас истовре- мено и врло блиска и врло да- лека и то почињући од нашег крштења, када смо ми били погруже- ни, може се рећи, са затвореним очима у љубав оца, сина и светога духа, не схватајући шта то значи и ради чега нам је дато по мери проласка времена (чак и ако су се катихизиси додавали кати- хизисима и објашњења објашњењима), тајна није постајала јаснија за наше ср- це, сувише учмало, да би веровало по- казује се да је потребно много времена, а понекад и читав живот, да би се про- дубила и постала освешћена наша вера и ово као да је природно сам христос је упозоравао своје апостоле, да има још много да им каже, али да сада то они не могу појмити међу тим многим, била је несумњиво и тајна пресвете тројице и ми такође не можемо схватити, но тим не мање верујемо у оца, сина и светога ду- ха, једнога бога у три лица но, ми схва- тамо истовремено да је ова богословска формула, која савршено одражава исти- ну, – оно што смо се ми научили у цркви или од родитеља, – недовољно за нас и никада неће бити довољно да би прони- кли у тајну реч је о одређењима, без ко- јих се ми не можемо снаћи, а која су ипак недовољна – о чисто спољашњем означа- вању тајне нашим ограниченим људским појмовима у ствари, не захваљујући то- ме што ми владамо овим појмовима, ма колико они били апсолутно тачни (ми се сећамо како се због једног слова – омо- усиус и омиусиус – једносуштан или по- добносуштан богу оцу христос, – реша- вала судбина цркве и нашег спасења), или боље речено, не благодарећи само истинитом исповедању вере, не откри- ва нам се сва дубина тајне само у мери како ми сами улазимо у ову тајну, живот превод са руског: небојша ћосовић 24 4 / 2016 гостољубље авраамово, живопис из римских катакомби (via latina), 4 век (извор: stgeorgegreenvilleorg) протојереј александар шаргунов неизрецива тајна пресвете тројице само у мери како ми сами улазимо у ову тајну, живот пресвете тројице може нас се дотаћи и повести у недокучиве бездане пресвете тројице може нас се дотаћи и повести у недокучиве бездане само онда када ми будемо на неки начин узнесени, ако бог благоизволи, – ми ћемо бити уну- тар те тајне путеви приближавања овој тајни су различити, зато што су различита наша призвања свако од нас има свој особени пут, да би ушао у општење са богом – по мери његовог смирења и чистоте – у ко- ме је свака ипостас несливено и нераз- дељно повезана са двема другима као што сведочи свети григорије богослов: „када говорим о оцу, ја одмах почињем да мислим о сину, и мисао моја се исто- времено устремљује ка духу светом“ можда је по милости божијој, некоме било дато да је бог – отац са свом њего- вом безграничном љубављу, а не безлич- ни хладни бог његова љубав не оскудева никада он је дуготрпељив и многомило- стив, он чека и прашта свима који му до- лазе, као што отац у јеванђељској причи прашта своме блудноме сину нема више апстрактног бога, скоро одсуствујућег – постоји бог, који узима на себе сву бри- гу о нама, и коме у радости или крајњем очајању може свако прићи просто и по- верљиво, као дете своме оцу и ко је познао оца, томе је близак син исто као што се ономе ко је по- знао сина, даје да осети близину оца ми кажемо да отац учествује у тајни оваплоћења и нашег спасења у свему и до краја са сином, ис- пуњавајућим са са- вршеном љубављу и поверењем вољу оца и истори- ја спасења је таква да бог није хтео да има другог људског лица, до онога какво је примио син ње- гов јединородни ја и отац – јед- но смо, – ка- же хри- стос „ко тема броја јул / август 2016 25 митроносни протојереј александар шаргунов је видео мене, видео је оца“ (јн 14, 9) сам христос за време свог земаљског живота не открива апостолима у пуно- ћи тајну пресвете тројице последњу реч он оставља духу светоме „и када дође он, дух истине, увешће вас у сву истину“ (јн 16, 13) у дан педесетнице дух свети започиње дело просвећења цркве, и у дан нашег крштења и ми- ропомазања он започиње ово спаси- тељско служење у скривеним дубинама нашег срца он нас не учи помоћу речи и дефиниција он нас учи, како каже апостол јован богослов, „унутарњим помазањем“ (1јн 2, 27), знањем, које он ставља у наша срца и које нам даје да увидимо и окусимо како је благ господ и символ вере испуњава се за нас диса- њем божанског живота ово служење духа светога цркви – само је почетак ми никада не можемо бити више него „мрављим тепањем“, као што се изразио преподобни јефрем си- рин, када говоримо о божанским ства- рима људски живот је недовољан и са- ма вечност сувише мала да би нас увела у бездане дубине тајне неизрециве љу- бави у три ипостаси а ми, толико мало знајући о богу, усходићемо нашим по- кајањем и нашом верношћу њему, – из открића у откриће и нама ће се дати да разумемо у срцу тајну пресвете тројице, оно што „око не видје, ухо не чу, и у срце човјеку не дође“ (1кор 2, 9) – оно што је бог припремио онима који га љубе и менославно учење светогор- ских монаха се заснивало на пракси исусове молитве и богослужбеном поштовању имена божијег из таквог опита усвојена је формула „име божије јесте сам бог“, коју је раније формулисао свети јо- ван кронштатски именославци су сматрали да за схватање те формуле нису довољне само логичке спекула- ције, него молитвени опит, у којем се име божије не одваја од самога бога именославни израз „име божије је- сте бог“ не значи да важи и обрнута тврдња, то јест да „бог јесте име“ по учењу именославаца свако призива- ње имена божијег је дејствено због присуства божијег у свом имену, не- зависно од психолошког настројења онога који га изговара противници именославља су приговарали да та- ква формулација чини бога „зави- сним“ од свог имена израз „име божије јесте сам бог“, који је постао камен спотицања за све учеснике у спору о имену божијем, различито је прихваћен у именослав- но-монашкој, религиознофилософ- ској и званичној црквеној средини у току трајања спорова о имену божи- јем јавила су се два сасвим различита приступа у схватању природе имена божијег једни су разматрали име као нешто нераскидиво везано с предме- том, неодељиво од предмета, које из- ражава суштину предмета други су у имену видели само знак који је при- додат предмету, и који никако не ути- че на суштину предмета светогорски спорови руских мона- ха сродни су полемици о границама богопознања и природе имена божи- јег, која је настала у iv веку поводом евномијевог учења; сродни су и са богословљем иконе и са богословљем светог григорија паламе питање о имену божијем у руском богословљу христос за време свог земаљског живота не открива апостолима у пуноћи тајну пресвете тројице последњу реч он оставља духу светоме 26 4 / 2016 тема броја јул / август 2016 27 о имену божијем у руском богословљу светогорски спорови руских монаха сродни су полемици о границама богопознања и природе имена божијег, која је настала у iv веку поводом евномијевог учења хх века по ло- ском је исто толи- ко важно колико и питање о иконама по њему име исус христос, као име оваплоћења, „по- стало је почетак сваког богословља у источном хри- шћанству“ иако имено- славци нису има- ли јединствено учење у вези са именом божи- јим, може се рећи да је најрањиви- је место у њихо- вом богословљу теорија о вези између имена и предмета, међу све- тогорским монасима посебно изра- жена код монаха илариона у његовој „теорији чаше“, насталој као одговор на рецензију монаха хрисанта, а међу московским интелектуалцима код м д муретова нарочито је неумерена претензија монаха илариона да њего- во учење о имену божијем изражава нови догмат, који је он открио и који захтева одговарајуће признање такође, доста ра- њиво место у учењу именославаца било је схватање имена бо- жијег као енергије бо- жије, што се посебно огледа у делима ан- тонија булатовића у философији имена булгакова сусреће се схватање имена као енергије божије и као сместишта енергије божије философија имена флоренског би- ла је органски укло- пљена у његово учење о енергетском симво- лу, који је тумачен у оквирима синергије такво поистове- ћење имена божијег са божијом енер- гијом гледано из угла теологије григо- рија паламе сасвим је погрешно треба рећи да је почетком хх века, у време спорова о имену божијем, богословље светог григорија паламе било слабо познато међу богословима руске пра- вославне цркве по мишљењу флорен- ског, булгакова и лосева, именославље у свештеном простору храма, целокупно биће човечје уче- ствује у богослужењу цркве на различите начине сједињујући по- крете са молитвом један од највидљи- вијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком овакав вид учествовања чо- века у свештеном сабрању можемо по- сматрати као исповедање вере у тро- јичног бога, што подразумева и веру у животворну смрт господњу и славно спаситељево васкрсење осењивање верних крсним знаком јесте вид ис- поведања вере у свету тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподо- бљујући се на светотројичном начину постојања, живимо као складна зајед- ница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са богом о осењивању крсним знаком нам говори свети кирило јерусалимски у својим катихезама: „не стидимо се исповедати распетога, начинимо се уздањем знак крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изла- ску из храма, када лежемо и када уста- јемо, при ходу и при одмору када је у питању символика покрета приликом осењивања крсним знаком, професор лазар мирковић, каже: „код крсног знамења дотиче се прво чело уз по- мињање имена бога оца, зато што је чело место разума када спуштамо ру- ке на груди помињемо име сина, који је сишао од оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име ду- ха светога, који је дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и бранислав илић 28 4 / 2016 светогорских монаха један је од првих узрока за фудаментална истраживања исихастичких спорова xiv века међу руским богословима хх века док је вођа светогорских именосла- ваца антоније булатовић оповргавао оптужбе да они обоготворавају звуко- ве и слова имена божијег, као и то да они приписују имену божијем наро- читу магичну силу, раздвајајући име божије и његову звучну љуштуру, до- тле су учени именославци, нарочито лосев и флоренски, разрадили пита- ње магичке природе речи и имена у неким радовима флоренског може се наћи да је име исус бог заједно са ње- говим звуковима важно је нагласити да се крајње именославље развија као софијанство, где се мешају бог и твар именославље флоренског и булгако- ва, је према томе, на неки начин, бого- словска основа за њихову софиологију учење именославаца о дејству име- на божијег у светим тајнама цркве такође је једнострано тако претвара- ње хлеба и вина у светој евхаристији, освећење воде и опраштање грехова на исповести, не зависи само од изго- варања имена божијег, него и од низа других чинилаца питање о имену божијем у руском богословљу, може се рећи, још није до- било одговарајућу богословску оцену по мишљењу владимира лоског, из- рада тачне формулације о истинском поштовању имена божијег, која би би- ла утемељена на духовном опиту, мо- гла би да постане другим „торжеством православља“, које би било способно да доведе до „појаве нових благодат- них сила и светости“ у цркви текст је закључни део студије „име божије у руској теологији 20 века“, аутора јеромонаха доситеја (радивојевића), издавач манастир хиландар 2012 осењивање крсним знаком и благосиљање у богослужењу о осењивању крсним знаком нам говори свети кирило јерусалимски у својим катихезама моћ“ свети јефрем сиријски, о осењи- вању крсним знаком поучава: „уместо штита покриј се часним крстом, зна- мењујући њима све делове тела и ду- ше а то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојом“ препо- добни старац серафим саровски, бо- гомудро говори о осењивању крсним знаком: „крсни знак је знак због кога бог обраћа своју пажњу на нас и због кога на нас излива своју спасоносну доброту крсни је знак онај печат због кога бог прима наше молбе молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име исуса христа – ја нисам дошао сам, мене је исус христос послао к теби, господе! а да је то стварно тако, сведочи печат ње- гов на мени – крсни знак!“ присетимо се свете тајне крштења или тајне уласка у цркву, када ново- крштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара сле- деће речи које су праћене осењивањем крсним знаком: „поклањам се оцу, и сину, и светоме духу, тројици једи- носуштној и нераздељивој“ из овог примера можемо закључити да нас сва- ко осењивање крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше испо- ведање вере приликом крштења све- ти јован златоуст о крсном знаку на богослужењу каже: „све што се одно- си на наше освећење врши се крсним знаком; ако треба да се препородимо (у крштењу), то бива крсним знаком; ка- да нам се припрема тајанствена храна (света евхаристија), и то бива знаком крста“ данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослу- жењу осењује крсним знаком механич- ки, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењи- вање крсним знаком постало вид инди- видуалне побожности богослужбени живот цркве у потпуности има сабор- ни карактер и чије је јединство оства- рено у личности предстојатеља који предводи сабрање ако смо на почетку рекли да осењивање крсним знаком на богослужењу показује и наше саглаша- вање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују крсним знаком када то чини и свештеник који тема броја јул / август 2016 29 предстоји богослужењем на тај начин бисмо избегли механичко осењивање крсним знамењем и ова свештена ге- стикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности као што је осењивање крсним зна- ком на богослужењу израз учешћа це- лог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења у старом заве- ту првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пу- та дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона ста- розаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „благословите господа“ у књизи о немији имамо пример почетка богослужења благосло- вом: „рекоше левити: уставите! благо- сиљајте господа бога свога од века и до века, и да се благосиља име твоје слав- но и узвишено спрам свакога благосло- ва и хвале“ у новом завету благослов такође представља један о битних рад- њи или момената у богослужењу као што је старозаветна историја почела благословом божијим приликом ства- рања света, тако новозаветна историја почиње благословом архангела гаври- ла пресветој дјеви приликом благове- сти, речима: „ благословена си ти ме- ђу женама и благословен је плод утробе твоје“ благосиљање у богослужењу има двоструки пут: најпре ми иштемо бла- гослов божији да сиђе на нас, а потом благосиљамо бога и његова славна де- ла спасења благосиљање у богослуже- њу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје еписко- пима и презвитерима приликом њихо- вог рукоположења ради изграђивања цркве када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутре- њу: „јер је благословено и прославље- но свечасно и величанствено име твоје, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова амин“ (возглас дру- 30 4 / 2016 осењивање крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, те је по природи ствари нормално да се верни осењују крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем фото: svetidimitrijeno ге светилничне молитве на јутрењу) и „јер је благословено свесвето име тво- је, и прослављено царство твоје, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова амин (возглас осме све- тилничне молитве на јутрењу) почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са госпо- дом, које је најактивније управо на бо- гослужењу почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања узмимо за при- мер почетни возглас светих литургија „благословено царство, оца и сина и светога духа“, већ на почетку ли- тургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у литургији учествујемо у реалности царства небеског, подсећа- јући се на дубоке речи светог јована златоуста да је литургија „предукус царства небеског“ све древне литур- гије почињале су и завршавале се нај- старијим богослужбеним благосло- вом: мир свима као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„јер си ти цар ми- ра и спас душа наших, и теби славу уз- носимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и векове векова амин“ го- спод је цар и давалац мира свештеном сабрању свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских оде- љака, (као што и читамо на светој литургији тј прокимен пред читање одељка из апостола „господ ће дати снагу народу своме, господ ће бла- гословити народ свој миром“), по- чиње благосиљањем молитва за до- бијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку бо- гослужбену радњу тражи благослов различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: епископ бла- госиља дикиријама и трикиријама, часним крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на пасху приликом отпуста благоси- ља часним крстом битно је дотаћи се и питања поло- жаја прстију деснице која благосиља иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спо- јена прста која благосиљају предста- вљају две природе господа нашег ису- са христа, а три прста која благосиљају представљају свету тројицу средином 16 века, појавило се тумачење о имја- нословном слагању прстију, где су ка- жипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово и, а други уперен и мало савијен представљао слово с, палац је савијен и пресецајући дома- ли прст, приказује са њим слово х, а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово с ово би значило да је распоред прстију чине слова јелин- ског алфабета и осликавају монограм спаситеља на крају можемо закљу- чити да осењивање крсним знаком и благосиљање у богослужењу цркве не представљају некакав обичај или нека- кву представу наше индивидуалне по- божности, већ су два саставна дела сва- ког богослужења, али и нашег живота у цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у свету тројицу како нам и сведочи преподобни порфирије кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите) али исто тако и овај свети старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благосло- вите), знајући величину ових светих речи увек имајући на памети да је го- спод тај који благосиља и шаље благо- дат свом народу тема броја јул / август 2016 31 32 4 / 2016 док са благословом епископа срем- ског василија, свети бранковићи походе питоми срем, почев од 20 марта до 8 августа 2016, и њихове часне мошти благосиљају верни народ да се обожи, сложи и умножи, и православни мисионар му иде у походе, у белегиш, оп- штину стара пазова, да упозна благоче- стиву породицу дујковић која свесрдно учествује у свим духовним збивањима мирко (43) и данијела (38) имају пето- ро деце: павле (17), катарина (15), петар (13), ана (10) и милица (5) њихов паро- хијски свештеник, о ђорђе ковљен, из цркве која се сматра највећом у срему, после литургије на дан храмовне славе преноса моштију св николаја мирли- кијског чудотворца, каже: „о њима бих могао много причати, али као благослов биће и ово доста данијелу сам предло- жио за орден св мајке ангелине, као изузетно ревносну мајку хришћанку, и очекујемо га, ако бог да, 30 јуна када ча- сне мошти светих бранковића стижу у белегиш цела породица је укључена у све сфере црквеног живота, не пропуштају ниједну литургију нити духовна преда- вања видели сте, деца су укључена у цр- квени хор, ана се издваја својим звонким гласом и она га води, петар је у олтару ми, свештеници, се трудимо не само да буде задовољен квантитет, него прво ква- литет који ће бити квасац, и ту су нам од велике помоћи овакве породице данас је веома тешко привући децу цркви и пра- вим вредностима једна парохијанка, која је водила куд, пожалила ми се да деца за то више не показују интерес, јер им је сада кабловска тв и интернет на првом месту, ријалити шоу, виртуелне игрице, мобил- ни телефони, а кад тога није било куд је радио пуном паром“ иако недовршена и без фасаде, њихова кућица је сва у цвећу дела њихових ру- ку су видљива и пред кућом, и у уређеном дворишту, и под беличастим пластеници- ма у башти у њиховом скромном дому започињемо разговор о њиховој вери и свему оном што је о њима о ђорђе само начео данијела: „прво да вам се захвалимо што сте испунили нашу жељу да драге го- сте из православног мисионара угостимо и овај лепи дан посветимо вама и свим читаоцима, да поделимо своје искуство хришћанског живота, плодове вере, јер сматрамо да ћемо тиме и другима помо- ћи нажалост, мали је број вишедетних породица да би својим примером сведо- чиле да је то права вредност, да такве по- родице, иако су у лошијим материјалним ситуацијама, не треба да код људи изази- вају неку одбојност, јер оне су благослов за њихове фамилије, чак и за места у ко- јима живе моја велика жеља је била да брак са мирком буде „једном за цео жи- вот“, и да наша деца имају срећно детињ- породицадујковић сввладиканиколајкажедасмо мисамо„старатељи“ децикојунамјебогдаоидаћемозањихдатиодговор вишедетне хришћанске породице радмила грујић јул / август 2016 33 ство уз оба родитеља, и да им будемо узор у животу јер, било ми је 11, а мом брату дејану 10 година, кад смо осетили терет развода наших родитеља тада смо жи- вели у новој градишци, у западној сла- вонији отац се поново оженио и добио ћерку нину, а онда смо сви избегли сеп- тембра 1991 у босанску градишку уско- ро је маћеха оставила мог оца и ћерку и вратила се у славонију, а ја сам остала да водим домаћинство и бринем се о дво- годишњој сестри у босанској градишци уписала сам гимназију, али је нисам завр- шила због ратних дешавања, избеглиштва и породичних проблема дошла сам у но- ве бановце, запослила се у кафићу, потом у болници, преко омладинске задруге, где је радила моја пријатељица, а сада мо- ја кума, и у вртићу, као спремачица моји родитељи нису били у вери, тако да сам пут до господа проналазила кроз разне животне ситуације и тешкоће негде је у мени постојало осећање да ме неко на том путу чува и штити убрзо је за мном до- шао мој брат и живели смо овде сами без контакта са родитељима за мене је чудо да нас је тада господ сачувао од многих погибељи које су нам претиле мој отац је сада у босанској градишки, као и моја сестра нина, која је тамо удата и мајка је троје деце а моја мајка је 1992 са исеље- ничком визом отишла у аустралију, код родбине, и вратила се 2004 она и мој брат сада живе у новим бановцима крштена сам у цркви свете петке на калемегдану у 21 години, на празник св стефана дечанског, а венчање је било у ја- нуару 1999, у храму св василија остро- шког у новим бановцима, и тамо смо жи- вели са мирковим родитељима у нашем случају се показало да заиста без невоље нема богомоље те суморне 1999, када је требало прво дете да дође на свет, звуци сирена и одјеци детонација са аеродрома у батајници пореметили су наше спокој- ство у ишчекивању радосног догађаја у таквим околностима, мирко први пут у животу одлази у цркву на литургију и по- чиње да пости током великог часног по- ста тако је то почело“ мирко: „мој деда и баба по оцу, родом из централне босне, са планине озрен, колонизовани су 50-их година у бачкој, село дероње, и имали пет синова моји родитељи су дошли у нове бановце кра- јем 60-их година нашу крсну славу, све- те апостоле петра и павла, почели су да славе тек 90-их имам само старијег бра- та, мирослава крштен сам у 15 години у парохијској цркви у старим бановцима завршио сам средњу машинску школу у земуну радио сам у полицији и у оним бурним политичким збивањима 1998 био на косову, у дечанима мислим да ме је благодат светиње покренула у духовном правцу, нешто се преломило у мени и ви- ше нисам желео да радим као полицајац тако сам оставио тај посао пред бомбар- довање имам 15 година радног стажа, а сада радим као самостални грађевински предузетник“ 34 4 / 2016 како сте се скућили? кад сте започели производњу цвећа и здраве хране? – пре шест година купили смо ову ку- ћу још у изградњи, од 70 квадрата, са могућношћу сређивања поткровља исте квадратуре, са плацем од 28 ари, ску- пивши један део новца, а други део смо позајмили, и успео сам да средим само најнужније, приземље дванаест годи- на живели смо с мојим родитељима, где нам се родило четворо деце, а пето овде недавно ми се отац упокојио да бисмо организовали пластеничку производ- њу цвећа добили смо кредит од фонда за развој војводине једва смо се из њега ишчупали, зато је кућа остала недоврше- на пре четири године тв стара пазова снимала је кратак прилог о нашој произ- водњи цвећа данијела: „ја сам се бавила тиме и у новим бановцима и зато смо одлучили да сада то сви породично радимо и још допунимо производњом органског по- врћа имамо и козе, свиње и живину производимо квалитетан козји сир, али пласман је најтежи део носимо на пија- цу, али ту нема неке зараде осим дечјег додатка за четворо деце у износу 10000 динара, друге помоћи немамо, осим од родитеља, родбине и пријатеља није ла- ко произвести органску храну, али кад дође до продаје, држава нимало не по- маже напротив, увози храну третирану хемикалијама уместо да подстиче пољо- привреднике да производе здраву храну много је напуштене обрадиве земље у србији која пропада“ каква треба да буде права хришћанска породица? свето писмо каже да се чо- век освећује речју божијом и молитвом (1тим 4, 5) колико је то присутно у ва- шој породици? – мислим да је, уз љубав, јако битно и то да су супружници у вери то закључу- јем из личног искуства јер је мирко био тај који је први ушао у веру и литургиј- ски живот исповедамо се код нашег па- рохијског свештеника, а пут нам се отво- рио летос да упознамо оца серафима из манастира благовештење са рудника ко- ји нам је рекао да смо, док је он жив, ми његова духовна деца, а дао нам је и моли- твено правило, посебно деци недељом нам је обавезан одлазак на литургију и заједничко читање молитава радним да- нима је то теже ускладити због различи- тих смена кад су деца у школи до сада су за време великих постова постили прву и задњу недељу, а овај часни пост пости- ли смо сви заједно до краја свако њихо- во учешће на литургији за мене је срећа и нада да ће то семе бачено на њихове младе душе некада дати плода жене су доста изгубиле тзв еманципацијом, јер супружници су пред богом исти у части и тај неприкосновени божански поредак: христос–црква, муж–жена, не може се нарушити новонасталим тенденцијама модерног времена осветити дом и жи- вот могуће је једино живећи литургијски, јер та благодат коју човек понесе са ли- тургије даје нам снагу током недеље да се боримо са разним искушењима није ла- ко данас бити човек када су мерила овог света сурова али господ нам није обећао да ће нам на земљи бити лако него и када вишедетне хришћанске породице јул / август 2016 35 паднемо треба да устанемо и узмемо крст свој и, благодарећи му, опет кренемо ка обећаном нам царству мене је божија промисао, кроз књигу љиљане хабјано- вић ђуровић о св мајци ангелини, од- вела први пут у манастир крушедол 2007 где сам пронашла веру и смисао живота кроз тешкоће и невоље није случајно ни што управо на дан св мајке ангелине, у манастиру велика ремета, налазим књи- гу оца рафаила карелина како породици вратити изгубљену радост, која ме је духовно просветила чудни су путеви го- сподњи! кажу да дође време кад господ сваког човека призове себи, тако да је болест наше кћерке ане била тај конач- ни позив мени да све бриге предам њему нашој ани је у 5 години откривен дија- бетес тип 1 од тада је на инсулину тешко нам је да прихватимо њену болест, али осећам и да ме је милост мајке ангели- не пратила све ове године дајући ми снагу у невољама, чинећи ме бољим човеком и учвршћујући ме у вери на вест коју је да- нас објавио о ђорђе о ордену св мајке ангелине, обузео ме је неки страх и зеб- ња, јер примити такав дар за мене значи велику одговорност да нашу децу васпи- там њеним примером, да буду на понос и родитељима и своме православном роду нека би дао господ, молитвама св мајке ангелине, да истрајем и да оправдам ово поверење које ми је указано да ли знате да, поред многих акатиста посвећених пресветој богородици, по- стоји и акатист васпитање? у чему је су- штина хришћанског васпитања? – да, знамо за тај акатист и читамо га хришћанин треба да се труди да сву своју снагу, љубав и умеће усмери ка подизању и васпитању своје деце, али да, пре све- га, моли господа да му у томе помогне, јер ако се узда само у своје способности не може се назвати хришћанином св вла- дика николај каже да смо ми само „ста- ратељи“ деци коју нам је бог дао и да ћемо за њих дати одговор без обзира на све те- шкоће и искушења, не треба поклекнути, јер и то је знак да смо у божијој милости, јер кога бог воли њега и кара верујем да се жена спасава рађањем, али не ми- слим да је то посебан подвиг, јер су нам доступне многе погодности какве нису имале наше прабаке, а ипак су у много тежа времена рађале и по десеторо деце ако се супружници поштују и испуњава- ју божије заповести, онда стварају једну хармонију, а могу достићи и обожење у показивању љубави треба имати границу јер се дешава да се та љубав злоупотре- би децу треба хвалити и давати им по- дршку у добрим стварима које чине, али исто тако развијати дух самокритике да их он у овим смутним временима усмери на добар пут, да од малих ногу буду будни и да стражаре ми се трудимо да тако жи- вимо, али тешко је васпитавати децу по мерилима хришћанским, јер се друштво у којем живимо труди да те вредности ома- ловажи и исмеје, као да жели да се разби- је традиционална породица мирко: у данашњем времену изопаче- них вредности, када се деци испуњавају све жеље, а заузврат се не траже никакве обавезе, сасвим је разумљиво што се по- родица која васпитање деце заснива на 36 4 / 2016 хришћанским вредностима сусреће са ве- ликим искушењима када та деца већи део времена проводе у школи са друштвом и на разним местима и активностима где преовлађују неке друге вредности, онда до сукоба ова два концепта мора да дође да ли родитељи у оваквом небивалом време- ну својим снагама и способностима могу извести своју децу и себе на пут спасења? не бих рекао оно што нам се намеће као одговор познато је – овакве тешкоће го- спод даје по мери наших могућности, да би то бреме препустили њему које школе деца уче и у чему су посебно талентована? – павле и катарина иду у исту средњу школу, ваздухопловну академију у бео- граду, он завршава 2 разред а она 1 раз- ред, са врло добрим успехом основци су: петар, 6 разред, врло добар, и ана 3 раз- ред – одлична, а милица је у вртићу пока- зала су надареност у разним креативним правцима: фолклор, музика, спорт, али због новчаних ограничености, нису могли максимално да напредују док је постојао у нашем селу куд, сва деца су играла и путовала на разне манифестације у руко- метном клубу, који је две године постојао у оквиру школе, павле и катарина пока- зали су завидан таленат тренутно павле и петар тренирају фудбал за локални клуб, а катарина жели да се учлани у не- ки куд у београду и настави свој пут ко- ји траје од пете године школска деца иду на веронауку, то је био њихов избор, и на територији општине стара пазова сви до- бијају бесплатно светосавско звонце пе- тар већ више година саслужује у олтару у нашој цркви, ана је за певницом, и обоје су чланови црквеног хора „вазнесење го- сподње“ милица лепо пева духовне пе- сме што се тиче зависности од интернета, друштвених мрежа и мобилних телефона, боримо се забранама и ограничењима, ме- ђутим право питање је како надлежни, којима су пуна уста заштите права деце и спречавања злостављања и насиља над њима, о овом злу, које је толико узело ма- ха, ћуте и не предузимају ништа све чешће се говори о агресивности де- це шта мислите о томе? – приче које све чешће слушамо о зло- стављању деце служе изгледа да би се сте- као утисак да држава брине о деци, а у ствари је обрнуто она подиже напетост и ствара услове за то велика пошаст су мобилни телефони, који и нису телефо- ни него цели компјутери, који отуђују децу једне од других али и од родитеља деца су с нама, али нису присутна а др- жава дозвољава да и основци носе теле- фоне у школу с друге стране, то играње и губљење времена, које води зависности и отуђењу, треба родитељ да плати ви- димо по нашој деци да се осећају угроже- ним ми их учимо хришћанском животу а њих исмејавају што иду у цркву; видимо да воде унутрашњу борбу, нарочито ста- рија деца а држава шаље омбудсмане, на- водно да штите људска права, а они уносе нестабилност, застрашују родитеље и до- приносе више да се у породици погоршају односи а не поправе; по њиховим закони- ма, родитељи имају само обавезе а нема- ју права, а деца имају само права а немају никакве обавезе, ни према родитељима, нити их смеш присилити на то што је најгоре, омбудсмани говоре у корист ате- изма и постављају се изнад цркве и хри- шћанског васпитања причајте нам о вашем доприносу у ду- ховним збивањима цркве данијела: „у једној емисији на ради- ју „слово љубве“ слушала сам један топао глас који је вапио и слао позив мајкама српкињама да престану да убијају децу у својим утробама, глас који је позивао на покајање износећи страшну статистику о броју абортуса у нашој земљи, поготово малолетничких то је професорка биљана спасић која већ годинама држи предавања вишедетне хришћанске породице јул / август 2016 37 о борби против беле куге потресена, схва- тила сам да више не могу мирно седети, да ћу све своје слободно време посветити борби против тог ужаса ту моју одлуку потврдила је већ прва прочитана страница књиге оца рафаила карелина како породи- ци вратити изгубљену радост чула сам и за благовештењску литију за забрану абор- туса у београду, отишли смо и тамо упо- знали радојка љубичића, иницијатора по- крета „за! – забрану абортуса“ (београд), сарадника руског међународног покрета „за живот“ (москва), који нам је уручио двд видео „света гора – за живот“, издање белоруске православне цркве богу хвала, на њој смо упознали драге пријатеље, југо- слава и милијану орбовић и њихову кћер- кицу милицу, и душанку јанковић, осни- вача покрета за природни прираштај деце, васпитање и образовање – „изданак“, који се много труде на организацији и спрово- ђењу ове идеје креће наше дружење, и на наш предлог да се та прича шири, у догово- ру и са благословом о ђорђа, организујемо прво предавање на тему абортуса у белеги- шу, у новембру 2015, затим уочи празника материце 2015 у цркви у новим бановци- ма, и треће у марту 2016 у цркви у старим бановцима овим ангажовањем упознали смо дивне људе које смо чули на радију „слово љубве“, др милијану савић, миле- та станојловића и биљану спасић, која је ускоро била драга гошћа у нашем скром- ном дому захвална сам господу што нам је омогућио да и ми дамо мали допринос овој озбиљној борби сваког 7 у месецу одвојимо време да одемо на трг републи- ке где се одржава изложба, деле флајери и скупљају потписи да се абортус у нашој земљи забрани плакала сам кад је биљана износила бројке малолетничких абортуса, да по статистици српкиње рађају 0,80, тј ни једно цело дете, и питала се шта би на то рекла мајка југовића сматрам да је ве- лики допринос ако бар на једну жену ути- чемо да то не учини мој лични утисак је да државу и људе који је воде не занима много овај проблем јер нигде у медијима не можете чути ни видети ове људе који се боре за спас свога народа, за спас душа тих несрећних жена које су, верујем, учиниле овај велики грех из незнања захваљујем се нашим дивним свештеницима из ова три села што су омогућили нашим сугра- ђанима да чују ове врсне предаваче и да им се пружи шанса да се замисле и пока- ју, и да се укључе у ову заједничку борбу да сачувамо нашу децу од овога греха та- кође шаљем апел свим епископима и све- штеницима спц да нас подрже, да нам се придруже на овом путу, да причају о ово- ме злу на сваком богослужењу, на сваком часу веронауке, да наша деца чују и знају да нам је „све дозвољено, али нам није све на корист“, да их поуче лепоти целому- дрија ми немамо право да ћутимо о овом проблему јер нас обавезују божије запове- сти да рађамо и пунимо земљу сносимо и ми, као народ, колективну одговорност ако ћутимо, јер то значи да одобравамо да тај проблем није занемарљив говори и ова ваша рубрика о вишедетним породицама, којих је мало, а ако се стање у држави и свест у народу хитно не промени, чак ни овај мали број вишедетних породица неће умилостивити господа да нас не казни за нашу непослушност њему, животодав- цу ми, уз божију помоћ, настављамо да у овом нашем подунављу и даље организу- јемо трибине, чак и у неким школама, јер је јако битно да нас чују млади“ да ли за вас постоје годишњи одмори? – с обзиром на то да држимо козе, коке и свиње, радимо у пластеницима, неизво- дљиво нам је отићи од куће и на два дана шаљемо децу на екскурзије са школом, мада нам и то буде финансијско оптере- ћење никада нисмо добили гратис екс- курзију, а имамо четири школарца чешће идемо на поклоничка путовања, посебно волимо фрушкогорске манастире у њи- ма смо стекли пријатеље, одлазимо им на славе ја сам срцем везана за крушедол, јер сам на почет
... – отеловљења) се јавља у његовом распећу и смрти на крсту о томе и говори апостол јован богослов када наглашава да је тренутак распећа час христов – час христовог прослављења и бивајући као човек по- слушан оцу до смрти на крсту, васкрса- ва из мртвих дарујући свему што посто- ји живот вечни, живот преизобилни а у четрдесети дан од васкрсења, господ се, окружен својим ученицима, у слави уз- носи на небо и седа са десне стране бога и оца тиме нас господ узводи на место које је бог и наменио човеку стварајући га седење са десне стране метафорички указује на христову равночасност и јед- накост са богом и потврду коју су први хришћани видели у овом догађају, да он заиста јесте син божији али не само то; христос седа са десна оцу и као човек показујући нам да је мера нашег досто- јанства сам бог и која је коначна и пуна истина нашег постојања непосредно пред само вазнесење, господ ученицима говори да остану у јерусалиму да би се обукли у „силу са висине“ тј у силу ду- ха светога који и дарује да све ово што је христос учинио овде и сада буде наше и да већ сада живимо коначну истину и смисао постојања уколико боље рашчланимо ове речи апостола павла – велика тајна побо- жности – увидећемо да нам она говори да је то вера у једног и живог бога који је света тројица јер бог се постепено от- крива кроз речи писма и слике у њему да је тајна његовог бића у томе да је један по суштини, по природи, која постоји у и кроз три божанске личности те лич- ности нам се откривају и именујемо их као оца и сина и светога духа шта ми желимо да кажемо говорећи ова имена и називајући их личностима? за наше људско искуство, личност се поистове- ћује са појединцем одатле, како можемо говорити о три личности, а једном богу? прву ствар коју нам наглашава богосло- вље јесте да у богу, у његовом постојању не постоји подела, нити ишта што се та- ко може именовати јер његово постоја- ње не подлеже категоријама простора и времена које и подразумевају подеље- ност и ограниченост постојања за бога то не важи по речима св григорија бо- гослова – бог је био и биће, тј боље рећи – свагда јесте односно, други григорије, светогорац и светитељ из 14 века каже за бога да је сушти, онај који јесте, јер каже он, (парафразирамо) није сушти из суштине него је суштина из суштога он овде под суштим означава личност оца тиме нам указује не само помену- ти св григорије палама, него и остали оци који су о овоме богословствовали да је бог као отац, као личност онај који је темељ, основ (што и значи реч испостас која се користи у теологији) постојања божанске суштине по речима св гри- горија богослова: „и једна је природа у три лица; а уједињење је отац, из кога су и ка коме се узводе остала два лица, не да буду погружена у њега него да се у њему сједине“ (слово 42, 15) дакле, она (суштина) је дубоко лична када, пак, го- воримо о божанским личностима, њи- хова имена у ствари указују на њихов вечни однос бог као отац од вечности и ванвремено, као безузрочни узрок ра- ђа сина и исходи (изводи) св духа то 20 4 / 2016 значи да његова лична посебност упра- во је суштински и неодвојиво везана за сина и духа јер то што је он отац то је захваљујући и једино што има сина у од- носу на кога и јесте отац исто све важи и за сина и св духа јер ове божанске личности имају непосредни и блиски однос једно према другом у тој мери да све што има отац као бог и што се нази- ва божанским, целокупна божанска су- штина и енергија, припада и предаје се сину и св духу осим личне посебности тј очинства које припада оцу; као што и све што има син имају отац и св дух осим синовства и отац и син имају све што има дух осим његове личне посеб- ности у питању је дакле једно узајамно предавање/прожимање свега што при- пада свакој од божанских личности у том односу који је заснован на љуба- ви и који се назива љубављу се упра- во појављује непоновљивост и ори- гиналност сваке од личности – оца и сина и светога духа и овде се по- казује да надумна и преславна и ве- лика тајна божанског живота – три личности које се кроз љубав вечно прожимају и постоје указујући нам да бити лично биће значи постојати у односу безусловне и вечне љубави која нас нераскидиво веже за оног кога волимо и чини да смо један жи- вот и једно са њим баш као што је и бог један по суштини из тог разло- га апостол јован и каже да је – бог љубав (види 1јн 4, 8) све ово што смо рекли је само по- казатељ, смерница ка истини су- штина лежи у томе да је ово тајна коју не можемо докучити и то не зато што смо глупи, грешни или недостојни, већ зато што је живот недокучив када волимо некога – родитеље, децу, пријатеље, супру- жника – не можемо до краја описати или исказати зашто ту особу воли- мо колико год се упињали, па чак и када успемо да објаснимо, задовољни тиме што смо успели, већ следећег трена схватимо да нам је сама срж те љубави измакла не можемо је речима објасни- ти а камоли тек бога и његов живот побожност – јер нам кроз држање те побожности бог не открива неку ап- страктну истину о себи, већ нас осве- тљава и „поражава“ славом свога бића, тајном свога живота поистовећујући га са нама и са нашим животом до смрти на крсту показујући нам неиспитиву ду- бину његове љубави у којој лежи његова слава сам господ молећи се у чувеној првосвештеникој молитви записаној у јеванђељу по јовану каже: оче, дошао је час, прослави сина својега, да и син твој прослави тебе (јн 17, 1) та слава јесте у његовој неизмерној љубави и жртви тема броја јул / август 2016 21 христос душеспаситељ (психосостер), охрид, 14 век (извор: ruiconru) у којој он све што јесте жртвује и даје нама да би његов живот постао наш, да и ми бога можемо смело и без осуде називати својим оцем тиме нам пока- зује управо то тројично начело живо- та, љубавно предавање себе другоме у коме се тај други афирмише и препо- знаје као жива и непоновљива личност узвраћајући то и препознавајући свог љубљеног једноставније речено, хри- стос као син божији нам се дарује да бисмо се испунили његовом љубављу, да та љубав постане наша и да у тој љу- бави препознамо њега као једног од нас, али и бога који нам открива оца и св духа прихватајући ту његову љу- бав као сопствену, по мери наше вере и по благодати духа светога, христос нам говори: ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и отац мој љубиће њега; и њему ћемо до- ћи и у њему ћемо се настанити (јн 14, 2123) управо ово јесте искуство хри- шћана јер није неопходно да свако зна на изуст да издекламује формуле вере, догмате многи светитељи то нису зна- ли али оно што су имали јесте упра- во овај живот који је божански, љубав божију у којој се открива неприступна слава имена и присуства божијег и ми смо данас дужни да се у најмању руку трудимо да будемо сасуди ове љуба- ви, јер само тако ћемо бити сведоци и учесници ове божанске лепоте, њего- вог живота и славе коју нам је он дао да је ми показујемо свету, а која је сла- ва преславног и величанственог имена живога и истинитога бога у тројици прослављанога – оца и сина и светога духа аутор је предавач верске наставе у дванаестој београдској гимназији за сваког на свету име је веома ва- жно, но када се помене име све- те тројице помисли се на неза- мисливо царство божије због чега то име постаје најусрднија молитва реч царство (јевр малхут; грч василеа) у библији има два значења: владави- на цара и простор који је под влашћу цара царство божије ипак није у ре- чима молитве него у сили која од тог царства долази, али која се мора из- молити да човек добије божијег живо- та у себи (еф 4, 18) празнујући свету тројицу и цар- ство њихово празнујемо веру бог отац од кога почиње свака божанска иницијатива и бог син који се од оца вечно рађа, са духом светим који од оца вечно исходи договорили су се да на крају стварања створе човека по својој икони и подобију икона божија дата је природи људској због постоја- ња и бесмртности, а подобије је задато да се човек усавршава у доброти и му- дрости промишљајући о свом најса- вршенијем створењу један од тројице, син божији, оваплотио се узевши те- ло људско и постао истинити богочо- век исус христос сведочиће у светом писму, отац и ја једно смо, мислећи на своју божанску природу, а када го- вори отац мој већи је од мене, мисли на своју људску природу због тога ће господ на постављено питање апосто- ла филипа: господе, покажи нам оца, одговорити: ко је видео мене, видео је оца господ христос од почетка, ка- да се зачиње у утроби приснодјеве и док чини чуда, затим на богојављање и преображење, као и када васкрсава и побеђује смрт чини то у садејству са оцем и духом хаџи драган б поповић 22 4 / 2016 у новом завету бог се открива јасно у три личности у старом завету, тројични бог се види, али нејасно као кроз маглу, или окренут леђима човеку, сем у случају авраамовог гостољубља где се праоцу аврааму појављују три анђела божи- ја доносећи му радосну вест о буду- ћем рођењу благословеног сина исака у новом завету бог се открива јасно у три личности, први пут приликом кр- штења господа на јордану, и то онолико колико он сматра да је човеку довољно да схвати његову надумну тајну живо- га бога бог отац на јордану прославља сина гласом: ово је син мој љубљени, а дух свети као бели голуб сведочи за сина, слећући му на раме и када се го- спод преображава на гори тавор, бог отац поново сведочи за свога сина, а дух свети се тада појављује као седе- фасто бели облак преображење свети оци називају друго богојављање, а све- ти григорије богослов сведочи: људи нас препознају по нашем гласу и посред- ством гласа могу се чути и наше речи, тако је јован претеча господњег дола- ска назван гласом јер се његовим служе- њем реч очева о сину објави људима на празник пресвете тројице кога прослављамо педесетог дана од васкр- сења христовог, господ од оца шаље духа светог који силази у облику огње- них, раздељених језика на све присутне у сали горници којих тада на молитви беше сабрано 120 људи заједно са бо- городицом и апостолима на јордану дух свети се јавља као голуб да пока- преславно име које нам је откривено свише тема броја јул / август 2016 23 педесетница – силазак духа светога на апостоле, рабуланско јеванђељe, сирија, 6 век (извор: википедија) же чистоту и незлобивост бога сина, а апостолима се овде јавља као огњени језик: као огањ да сагори греховност њихову до тада, јер постају епископи цркве; као топлота да загреје вером срца њихова због мисије ширења ра- досне вести свету и као светлост да просветли ум њихов, да у чистоти ми- сли и новим и свима разумљивим је- зиком постану непорочни мисионари истините вере од дана силаска духа светог на апостоле, дух свети живи у цркви и црква живи духом светим, а господ у цркви својој добија народ једног духа, народ новог израиља као закључак, наведимо речи најзна- чајнијег савременог мисионара српске цркве, светог владике николаја вели- мировића, који о јединству и улогама свете тројице у спасењу све творевине овако збори: отац је главни архитек- та света; бог син је главни извођач ра- дова, а бог дух свети је главни декора- тер, украситељ космоса аутор је дугогодишњи водич по светим местима блиског истока и русије тајна тројице је за нас истовре- мено и врло блиска и врло да- лека и то почињући од нашег крштења, када смо ми били погруже- ни, може се рећи, са затвореним очима у љубав оца, сина и светога духа, не схватајући шта то значи и ради чега нам је дато по мери проласка времена (чак и ако су се катихизиси додавали кати- хизисима и објашњења објашњењима), тајна није постајала јаснија за наше ср- це, сувише учмало, да би веровало по- казује се да је потребно много времена, а понекад и читав живот, да би се про- дубила и постала освешћена наша вера и ово као да је природно сам христос је упозоравао своје апостоле, да има још много да им каже, али да сада то они не могу појмити међу тим многим, била је несумњиво и тајна пресвете тројице и ми такође не можемо схватити, но тим не мање верујемо у оца, сина и светога ду- ха, једнога бога у три лица но, ми схва- тамо истовремено да је ова богословска формула, која савршено одражава исти- ну, – оно што смо се ми научили у цркви или од родитеља, – недовољно за нас и никада неће бити довољно да би прони- кли у тајну реч је о одређењима, без ко- јих се ми не можемо снаћи, а која су ипак недовољна – о чисто спољашњем означа- вању тајне нашим ограниченим људским појмовима у ствари, не захваљујући то- ме што ми владамо овим појмовима, ма колико они били апсолутно тачни (ми се сећамо како се због једног слова – омо- усиус и омиусиус – једносуштан или по- добносуштан богу оцу христос, – реша- вала судбина цркве и нашег спасења), или боље речено, не благодарећи само истинитом исповедању вере, не откри- ва нам се сва дубина тајне само у мери како ми сами улазимо у ову тајну, живот превод са руског: небојша ћосовић 24 4 / 2016 гостољубље авраамово, живопис из римских катакомби (via latina), 4 век (извор: stgeorgegreenvilleorg) протојереј александар шаргунов неизрецива тајна пресвете тројице само у мери како ми сами улазимо у ову тајну, живот пресвете тројице може нас се дотаћи и повести у недокучиве бездане пресвете тројице може нас се дотаћи и повести у недокучиве бездане само онда када ми будемо на неки начин узнесени, ако бог благоизволи, – ми ћемо бити уну- тар те тајне путеви приближавања овој тајни су различити, зато што су различита наша призвања свако од нас има свој особени пут, да би ушао у општење са богом – по мери његовог смирења и чистоте – у ко- ме је свака ипостас несливено и нераз- дељно повезана са двема другима као што сведочи свети григорије богослов: „када говорим о оцу, ја одмах почињем да мислим о сину, и мисао моја се исто- времено устремљује ка духу светом“ можда је по милости божијој, некоме било дато да је бог – отац са свом њего- вом безграничном љубављу, а не безлич- ни хладни бог његова љубав не оскудева никада он је дуготрпељив и многомило- стив, он чека и прашта свима који му до- лазе, као што отац у јеванђељској причи прашта своме блудноме сину нема више апстрактног бога, скоро одсуствујућег – постоји бог, који узима на себе сву бри- гу о нама, и коме у радости или крајњем очајању може свако прићи просто и по- верљиво, као дете своме оцу и ко је познао оца, томе је близак син исто као што се ономе ко је по- знао сина, даје да осети близину оца ми кажемо да отац учествује у тајни оваплоћења и нашег спасења у свему и до краја са сином, ис- пуњавајућим са са- вршеном љубављу и поверењем вољу оца и истори- ја спасења је таква да бог није хтео да има другог људског лица, до онога какво је примио син ње- гов јединородни ја и отац – јед- но смо, – ка- же хри- стос „ко тема броја јул / август 2016 25 митроносни протојереј александар шаргунов је видео мене, видео је оца“ (јн 14, 9) сам христос за време свог земаљског живота не открива апостолима у пуно- ћи тајну пресвете тројице последњу реч он оставља духу светоме „и када дође он, дух истине, увешће вас у сву истину“ (јн 16, 13) у дан педесетнице дух свети започиње дело просвећења цркве, и у дан нашег крштења и ми- ропомазања он започиње ово спаси- тељско служење у скривеним дубинама нашег срца он нас не учи помоћу речи и дефиниција он нас учи, како каже апостол јован богослов, „унутарњим помазањем“ (1јн 2, 27), знањем, које он ставља у наша срца и које нам даје да увидимо и окусимо како је благ господ и символ вере испуњава се за нас диса- њем божанског живота ово служење духа светога цркви – само је почетак ми никада не можемо бити више него „мрављим тепањем“, као што се изразио преподобни јефрем си- рин, када говоримо о божанским ства- рима људски живот је недовољан и са- ма вечност сувише мала да би нас увела у бездане дубине тајне неизрециве љу- бави у три ипостаси а ми, толико мало знајући о богу, усходићемо нашим по- кајањем и нашом верношћу њему, – из открића у откриће и нама ће се дати да разумемо у срцу тајну пресвете тројице, оно што „око не видје, ухо не чу, и у срце човјеку не дође“ (1кор 2, 9) – оно што је бог припремио онима који га љубе и менославно учење светогор- ских монаха се заснивало на пракси исусове молитве и богослужбеном поштовању имена божијег из таквог опита усвојена је формула „име божије јесте сам бог“, коју је раније формулисао свети јо- ван кронштатски именославци су сматрали да за схватање те формуле нису довољне само логичке спекула- ције, него молитвени опит, у којем се име божије не одваја од самога бога именославни израз „име божије је- сте бог“ не значи да важи и обрнута тврдња, то јест да „бог јесте име“ по учењу именославаца свако призива- ње имена божијег је дејствено због присуства божијег у свом имену, не- зависно од психолошког настројења онога који га изговара противници именославља су приговарали да та- ква формулација чини бога „зави- сним“ од свог имена израз „име божије јесте сам бог“, који је постао камен спотицања за све учеснике у спору о имену божијем, различито је прихваћен у именослав- но-монашкој, религиознофилософ- ској и званичној црквеној средини у току трајања спорова о имену божи- јем јавила су се два сасвим различита приступа у схватању природе имена божијег једни су разматрали име као нешто нераскидиво везано с предме- том, неодељиво од предмета, које из- ражава суштину предмета други су у имену видели само знак који је при- додат предмету, и који никако не ути- че на суштину предмета светогорски спорови руских мона- ха сродни су полемици о границама богопознања и природе имена божи- јег, која је настала у iv веку поводом евномијевог учења; сродни су и са богословљем иконе и са богословљем светог григорија паламе питање о имену божијем у руском богословљу христос за време свог земаљског живота не открива апостолима у пуноћи тајну пресвете тројице последњу реч он оставља духу светоме 26 4 / 2016 тема броја јул / август 2016 27 о имену божијем у руском богословљу светогорски спорови руских монаха сродни су полемици о границама богопознања и природе имена божијег, која је настала у iv веку поводом евномијевог учења хх века по ло- ском је исто толи- ко важно колико и питање о иконама по њему име исус христос, као име оваплоћења, „по- стало је почетак сваког богословља у источном хри- шћанству“ иако имено- славци нису има- ли јединствено учење у вези са именом божи- јим, може се рећи да је најрањиви- је место у њихо- вом богословљу теорија о вези између имена и предмета, међу све- тогорским монасима посебно изра- жена код монаха илариона у његовој „теорији чаше“, насталој као одговор на рецензију монаха хрисанта, а међу московским интелектуалцима код м д муретова нарочито је неумерена претензија монаха илариона да њего- во учење о имену божијем изражава нови догмат, који је он открио и који захтева одговарајуће признање такође, доста ра- њиво место у учењу именославаца било је схватање имена бо- жијег као енергије бо- жије, што се посебно огледа у делима ан- тонија булатовића у философији имена булгакова сусреће се схватање имена као енергије божије и као сместишта енергије божије философија имена флоренског би- ла је органски укло- пљена у његово учење о енергетском симво- лу, који је тумачен у оквирима синергије такво поистове- ћење имена божијег са божијом енер- гијом гледано из угла теологије григо- рија паламе сасвим је погрешно треба рећи да је почетком хх века, у време спорова о имену божијем, богословље светог григорија паламе било слабо познато међу богословима руске пра- вославне цркве по мишљењу флорен- ског, булгакова и лосева, именославље у свештеном простору храма, целокупно биће човечје уче- ствује у богослужењу цркве на различите начине сједињујући по- крете са молитвом један од највидљи- вијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком овакав вид учествовања чо- века у свештеном сабрању можемо по- сматрати као исповедање вере у тро- јичног бога, што подразумева и веру у животворну смрт господњу и славно спаситељево васкрсење осењивање верних крсним знаком јесте вид ис- поведања вере у свету тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподо- бљујући се на светотројичном начину постојања, живимо као складна зајед- ница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са богом о осењивању крсним знаком нам говори свети кирило јерусалимски у својим катихезама: „не стидимо се исповедати распетога, начинимо се уздањем знак крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изла- ску из храма, када лежемо и када уста- јемо, при ходу и при одмору када је у питању символика покрета приликом осењивања крсним знаком, професор лазар мирковић, каже: „код крсног знамења дотиче се прво чело уз по- мињање имена бога оца, зато што је чело место разума када спуштамо ру- ке на груди помињемо име сина, који је сишао од оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име ду- ха светога, који је дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и бранислав илић 28 4 / 2016 светогорских монаха један је од првих узрока за фудаментална истраживања исихастичких спорова xiv века међу руским богословима хх века док је вођа светогорских именосла- ваца антоније булатовић оповргавао оптужбе да они обоготворавају звуко- ве и слова имена божијег, као и то да они приписују имену божијем наро- читу магичну силу, раздвајајући име божије и његову звучну љуштуру, до- тле су учени именославци, нарочито лосев и флоренски, разрадили пита- ње магичке природе речи и имена у неким радовима флоренског може се наћи да је име исус бог заједно са ње- говим звуковима важно је нагласити да се крајње именославље развија као софијанство, где се мешају бог и твар именославље флоренског и булгако- ва, је према томе, на неки начин, бого- словска основа за њихову софиологију учење именославаца о дејству име- на божијег у светим тајнама цркве такође је једнострано тако претвара- ње хлеба и вина у светој евхаристији, освећење воде и опраштање грехова на исповести, не зависи само од изго- варања имена божијег, него и од низа других чинилаца питање о имену божијем у руском богословљу, може се рећи, још није до- било одговарајућу богословску оцену по мишљењу владимира лоског, из- рада тачне формулације о истинском поштовању имена божијег, која би би- ла утемељена на духовном опиту, мо- гла би да постане другим „торжеством православља“, које би било способно да доведе до „појаве нових благодат- них сила и светости“ у цркви текст је закључни део студије „име божије у руској теологији 20 века“, аутора јеромонаха доситеја (радивојевића), издавач манастир хиландар 2012 осењивање крсним знаком и благосиљање у богослужењу о осењивању крсним знаком нам говори свети кирило јерусалимски у својим катихезама моћ“ свети јефрем сиријски, о осењи- вању крсним знаком поучава: „уместо штита покриј се часним крстом, зна- мењујући њима све делове тела и ду- ше а то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојом“ препо- добни старац серафим саровски, бо- гомудро говори о осењивању крсним знаком: „крсни знак је знак због кога бог обраћа своју пажњу на нас и због кога на нас излива своју спасоносну доброту крсни је знак онај печат због кога бог прима наше молбе молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име исуса христа – ја нисам дошао сам, мене је исус христос послао к теби, господе! а да је то стварно тако, сведочи печат ње- гов на мени – крсни знак!“ присетимо се свете тајне крштења или тајне уласка у цркву, када ново- крштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара сле- деће речи које су праћене осењивањем крсним знаком: „поклањам се оцу, и сину, и светоме духу, тројици једи- носуштној и нераздељивој“ из овог примера можемо закључити да нас сва- ко осењивање крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше испо- ведање вере приликом крштења све- ти јован златоуст о крсном знаку на богослужењу каже: „све што се одно- си на наше освећење врши се крсним знаком; ако треба да се препородимо (у крштењу), то бива крсним знаком; ка- да нам се припрема тајанствена храна (света евхаристија), и то бива знаком крста“ данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослу- жењу осењује крсним знаком механич- ки, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењи- вање крсним знаком постало вид инди- видуалне побожности богослужбени живот цркве у потпуности има сабор- ни карактер и чије је јединство оства- рено у личности предстојатеља који предводи сабрање ако смо на почетку рекли да осењивање крсним знаком на богослужењу показује и наше саглаша- вање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују крсним знаком када то чини и свештеник који тема броја јул / август 2016 29 предстоји богослужењем на тај начин бисмо избегли механичко осењивање крсним знамењем и ова свештена ге- стикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности као што је осењивање крсним зна- ком на богослужењу израз учешћа це- лог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења у старом заве- ту првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пу- та дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона ста- розаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „благословите господа“ у књизи о немији имамо пример почетка богослужења благосло- вом: „рекоше левити: уставите! благо- сиљајте господа бога свога од века и до века, и да се благосиља име твоје слав- но и узвишено спрам свакога благосло- ва и хвале“ у новом завету благослов такође представља један о битних рад- њи или момената у богослужењу као што је старозаветна историја почела благословом божијим приликом ства- рања света, тако новозаветна историја почиње благословом архангела гаври- ла пресветој дјеви приликом благове- сти, речима: „ благословена си ти ме- ђу женама и благословен је плод утробе твоје“ благосиљање у богослужењу има двоструки пут: најпре ми иштемо бла- гослов божији да сиђе на нас, а потом благосиљамо бога и његова славна де- ла спасења благосиљање у богослуже- њу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје еписко- пима и презвитерима приликом њихо- вог рукоположења ради изграђивања цркве када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутре- њу: „јер је благословено и прославље- но свечасно и величанствено име твоје, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова амин“ (возглас дру- 30 4 / 2016 осењивање крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, те је по природи ствари нормално да се верни осењују крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем фото: svetidimitrijeno ге светилничне молитве на јутрењу) и „јер је благословено свесвето име тво- је, и прослављено царство твоје, оца и сина и светога духа, сада и увек и у векове векова амин (возглас осме све- тилничне молитве на јутрењу) почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са госпо- дом, које је најактивније управо на бо- гослужењу почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања узмимо за при- мер почетни возглас светих литургија „благословено царство, оца и сина и светога духа“, већ на почетку ли- тургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у литургији учествујемо у реалности царства небеског, подсећа- јући се на дубоке речи светог јована златоуста да је литургија „предукус царства небеског“ све древне литур- гије почињале су и завршавале се нај- старијим богослужбеним благосло- вом: мир свима као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„јер си ти цар ми- ра и спас душа наших, и теби славу уз- носимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и векове векова амин“ го- спод је цар и давалац мира свештеном сабрању свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских оде- љака, (као што и читамо на светој литургији тј прокимен пред читање одељка из апостола „господ ће дати снагу народу своме, господ ће бла- гословити народ свој миром“), по- чиње благосиљањем молитва за до- бијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку бо- гослужбену радњу тражи благослов различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: епископ бла- госиља дикиријама и трикиријама, часним крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на пасху приликом отпуста благоси- ља часним крстом битно је дотаћи се и питања поло- жаја прстију деснице која благосиља иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спо- јена прста која благосиљају предста- вљају две природе господа нашег ису- са христа, а три прста која благосиљају представљају свету тројицу средином 16 века, појавило се тумачење о имја- нословном слагању прстију, где су ка- жипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово и, а други уперен и мало савијен представљао слово с, палац је савијен и пресецајући дома- ли прст, приказује са њим слово х, а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово с ово би значило да је распоред прстију чине слова јелин- ског алфабета и осликавају монограм спаситеља на крају можемо закљу- чити да осењивање крсним знаком и благосиљање у богослужењу цркве не представљају некакав обичај или нека- кву представу наше индивидуалне по- божности, већ су два саставна дела сва- ког богослужења, али и нашег живота у цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у свету тројицу како нам и сведочи преподобни порфирије кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите) али исто тако и овај свети старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благосло- вите), знајући величину ових светих речи увек имајући на памети да је го- спод тај који благосиља и шаље благо- дат свом народу тема броја јул / август 2016 31 32 4 / 2016 док са благословом епископа срем- ског василија, свети бранковићи походе питоми срем, почев од 20 марта до 8 августа 2016, и њихове часне мошти благосиљају верни народ да се обожи, сложи и умножи, и православни мисионар му иде у походе, у белегиш, оп- штину стара пазова, да упозна благоче- стиву породицу дујковић која свесрдно учествује у свим духовним збивањима мирко (43) и данијела (38) имају пето- ро деце: павле (17), катарина (15), петар (13), ана (10) и милица (5) њихов паро- хијски свештеник, о ђорђе ковљен, из цркве која се сматра највећом у срему, после литургије на дан храмовне славе преноса моштију св николаја мирли- кијског чудотворца, каже: „о њима бих могао много причати, али као благослов биће и ово доста данијелу сам предло- жио за орден св мајке ангелине, као изузетно ревносну мајку хришћанку, и очекујемо га, ако бог да, 30 јуна када ча- сне мошти светих бранковића стижу у белегиш цела породица је укључена у све сфере црквеног живота, не пропуштају ниједну литургију нити духовна преда- вања видели сте, деца су укључена у цр- квени хор, ана се издваја својим звонким гласом и она га води, петар је у олтару ми, свештеници, се трудимо не само да буде задовољен квантитет, него прво ква- литет који ће бити квасац, и ту су нам од велике помоћи овакве породице данас је веома тешко привући децу цркви и пра- вим вредностима једна парохијанка, која је водила куд, пожалила ми се да деца за то више не показују интерес, јер им је сада кабловска тв и интернет на првом месту, ријалити шоу, виртуелне игрице, мобил- ни телефони, а кад тога није било куд је радио пуном паром“ иако недовршена и без фасаде, њихова кућица је сва у цвећу дела њихових ру- ку су видљива и пред кућом, и у уређеном дворишту, и под беличастим пластеници- ма у башти у њиховом скромном дому започињемо разговор о њиховој вери и свему оном што је о њима о ђорђе само начео данијела: „прво да вам се захвалимо што сте испунили нашу жељу да драге го- сте из православног мисионара угостимо и овај лепи дан посветимо вама и свим читаоцима, да поделимо своје искуство хришћанског живота, плодове вере, јер сматрамо да ћемо тиме и другима помо- ћи нажалост, мали је број вишедетних породица да би својим примером сведо- чиле да је то права вредност, да такве по- родице, иако су у лошијим материјалним ситуацијама, не треба да код људи изази- вају неку одбојност, јер оне су благослов за њихове фамилије, чак и за места у ко- јима живе моја велика жеља је била да брак са мирком буде „једном за цео жи- вот“, и да наша деца имају срећно детињ- породицадујковић сввладиканиколајкажедасмо мисамо„старатељи“ децикојунамјебогдаоидаћемозањихдатиодговор вишедетне хришћанске породице радмила грујић јул / август 2016 33 ство уз оба родитеља, и да им будемо узор у животу јер, било ми је 11, а мом брату дејану 10 година, кад смо осетили терет развода наших родитеља тада смо жи- вели у новој градишци, у западној сла- вонији отац се поново оженио и добио ћерку нину, а онда смо сви избегли сеп- тембра 1991 у босанску градишку уско- ро је маћеха оставила мог оца и ћерку и вратила се у славонију, а ја сам остала да водим домаћинство и бринем се о дво- годишњој сестри у босанској градишци уписала сам гимназију, али је нисам завр- шила због ратних дешавања, избеглиштва и породичних проблема дошла сам у но- ве бановце, запослила се у кафићу, потом у болници, преко омладинске задруге, где је радила моја пријатељица, а сада мо- ја кума, и у вртићу, као спремачица моји родитељи нису били у вери, тако да сам пут до господа проналазила кроз разне животне ситуације и тешкоће негде је у мени постојало осећање да ме неко на том путу чува и штити убрзо је за мном до- шао мој брат и живели смо овде сами без контакта са родитељима за мене је чудо да нас је тада господ сачувао од многих погибељи које су нам претиле мој отац је сада у босанској градишки, као и моја сестра нина, која је тамо удата и мајка је троје деце а моја мајка је 1992 са исеље- ничком визом отишла у аустралију, код родбине, и вратила се 2004 она и мој брат сада живе у новим бановцима крштена сам у цркви свете петке на калемегдану у 21 години, на празник св стефана дечанског, а венчање је било у ја- нуару 1999, у храму св василија остро- шког у новим бановцима, и тамо смо жи- вели са мирковим родитељима у нашем случају се показало да заиста без невоље нема богомоље те суморне 1999, када је требало прво дете да дође на свет, звуци сирена и одјеци детонација са аеродрома у батајници пореметили су наше спокој- ство у ишчекивању радосног догађаја у таквим околностима, мирко први пут у животу одлази у цркву на литургију и по- чиње да пости током великог часног по- ста тако је то почело“ мирко: „мој деда и баба по оцу, родом из централне босне, са планине озрен, колонизовани су 50-их година у бачкој, село дероње, и имали пет синова моји родитељи су дошли у нове бановце кра- јем 60-их година нашу крсну славу, све- те апостоле петра и павла, почели су да славе тек 90-их имам само старијег бра- та, мирослава крштен сам у 15 години у парохијској цркви у старим бановцима завршио сам средњу машинску школу у земуну радио сам у полицији и у оним бурним политичким збивањима 1998 био на косову, у дечанима мислим да ме је благодат светиње покренула у духовном правцу, нешто се преломило у мени и ви- ше нисам желео да радим као полицајац тако сам оставио тај посао пред бомбар- довање имам 15 година радног стажа, а сада радим као самостални грађевински предузетник“ 34 4 / 2016 како сте се скућили? кад сте започели производњу цвећа и здраве хране? – пре шест година купили смо ову ку- ћу још у изградњи, од 70 квадрата, са могућношћу сређивања поткровља исте квадратуре, са плацем од 28 ари, ску- пивши један део новца, а други део смо позајмили, и успео сам да средим само најнужније, приземље дванаест годи- на живели смо с мојим родитељима, где нам се родило четворо деце, а пето овде недавно ми се отац упокојио да бисмо организовали пластеничку производ- њу цвећа добили смо кредит од фонда за развој војводине једва смо се из њега ишчупали, зато је кућа остала недоврше- на пре четири године тв стара пазова снимала је кратак прилог о нашој произ- водњи цвећа данијела: „ја сам се бавила тиме и у новим бановцима и зато смо одлучили да сада то сви породично радимо и још допунимо производњом органског по- врћа имамо и козе, свиње и живину производимо квалитетан козји сир, али пласман је најтежи део носимо на пија- цу, али ту нема неке зараде осим дечјег додатка за четворо деце у износу 10000 динара, друге помоћи немамо, осим од родитеља, родбине и пријатеља није ла- ко произвести органску храну, али кад дође до продаје, држава нимало не по- маже напротив, увози храну третирану хемикалијама уместо да подстиче пољо- привреднике да производе здраву храну много је напуштене обрадиве земље у србији која пропада“ каква треба да буде права хришћанска породица? свето писмо каже да се чо- век освећује речју божијом и молитвом (1тим 4, 5) колико је то присутно у ва- шој породици? – мислим да је, уз љубав, јако битно и то да су супружници у вери то закључу- јем из личног искуства јер је мирко био тај који је први ушао у веру и литургиј- ски живот исповедамо се код нашег па- рохијског свештеника, а пут нам се отво- рио летос да упознамо оца серафима из манастира благовештење са рудника ко- ји нам је рекао да смо, док је он жив, ми његова духовна деца, а дао нам је и моли- твено правило, посебно деци недељом нам је обавезан одлазак на литургију и заједничко читање молитава радним да- нима је то теже ускладити због различи- тих смена кад су деца у школи до сада су за време великих постова постили прву и задњу недељу, а овај часни пост пости- ли смо сви заједно до краја свако њихо- во учешће на литургији за мене је срећа и нада да ће то семе бачено на њихове младе душе некада дати плода жене су доста изгубиле тзв еманципацијом, јер супружници су пред богом исти у части и тај неприкосновени божански поредак: христос–црква, муж–жена, не може се нарушити новонасталим тенденцијама модерног времена осветити дом и жи- вот могуће је једино живећи литургијски, јер та благодат коју човек понесе са ли- тургије даје нам снагу током недеље да се боримо са разним искушењима није ла- ко данас бити човек када су мерила овог света сурова али господ нам није обећао да ће нам на земљи бити лако него и када вишедетне хришћанске породице јул / август 2016 35 паднемо треба да устанемо и узмемо крст свој и, благодарећи му, опет кренемо ка обећаном нам царству мене је божија промисао, кроз књигу љиљане хабјано- вић ђуровић о св мајци ангелини, од- вела први пут у манастир крушедол 2007 где сам пронашла веру и смисао живота кроз тешкоће и невоље није случајно ни што управо на дан св мајке ангелине, у манастиру велика ремета, налазим књи- гу оца рафаила карелина како породици вратити изгубљену радост, која ме је духовно просветила чудни су путеви го- сподњи! кажу да дође време кад господ сваког човека призове себи, тако да је болест наше кћерке ане била тај конач- ни позив мени да све бриге предам њему нашој ани је у 5 години откривен дија- бетес тип 1 од тада је на инсулину тешко нам је да прихватимо њену болест, али осећам и да ме је милост мајке ангели- не пратила све ове године дајући ми снагу у невољама, чинећи ме бољим човеком и учвршћујући ме у вери на вест коју је да- нас објавио о ђорђе о ордену св мајке ангелине, обузео ме је неки страх и зеб- ња, јер примити такав дар за мене значи велику одговорност да нашу децу васпи- там њеним примером, да буду на понос и родитељима и своме православном роду нека би дао господ, молитвама св мајке ангелине, да истрајем и да оправдам ово поверење које ми је указано да ли знате да, поред многих акатиста посвећених пресветој богородици, по- стоји и акатист васпитање? у чему је су- штина хришћанског васпитања? – да, знамо за тај акатист и читамо га хришћанин треба да се труди да сву своју снагу, љубав и умеће усмери ка подизању и васпитању своје деце, али да, пре све- га, моли господа да му у томе помогне, јер ако се узда само у своје способности не може се назвати хришћанином св вла- дика николај каже да смо ми само „ста- ратељи“ деци коју нам је бог дао и да ћемо за њих дати одговор без обзира на све те- шкоће и искушења, не треба поклекнути, јер и то је знак да смо у божијој милости, јер кога бог воли њега и кара верујем да се жена спасава рађањем, али не ми- слим да је то посебан подвиг, јер су нам доступне многе погодности какве нису имале наше прабаке, а ипак су у много тежа времена рађале и по десеторо деце ако се супружници поштују и испуњава- ју божије заповести, онда стварају једну хармонију, а могу достићи и обожење у показивању љубави треба имати границу јер се дешава да се та љубав злоупотре- би децу треба хвалити и давати им по- дршку у добрим стварима које чине, али исто тако развијати дух самокритике да их он у овим смутним временима усмери на добар пут, да од малих ногу буду будни и да стражаре ми се трудимо да тако жи- вимо, али тешко је васпитавати децу по мерилима хришћанским, јер се друштво у којем живимо труди да те вредности ома- ловажи и исмеје, као да жели да се разби- је традиционална породица мирко: у данашњем времену изопаче- них вредности, када се деци испуњавају све жеље, а заузврат се не траже никакве обавезе, сасвим је разумљиво што се по- родица која васпитање деце заснива на 36 4 / 2016 хришћанским вредностима сусреће са ве- ликим искушењима када та деца већи део времена проводе у школи са друштвом и на разним местима и активностима где преовлађују неке друге вредности, онда до сукоба ова два концепта мора да дође да ли родитељи у оваквом небивалом време- ну својим снагама и способностима могу извести своју децу и себе на пут спасења? не бих рекао оно што нам се намеће као одговор познато је – овакве тешкоће го- спод даје по мери наших могућности, да би то бреме препустили њему које школе деца уче и у чему су посебно талентована? – павле и катарина иду у исту средњу школу, ваздухопловну академију у бео- граду, он завршава 2 разред а она 1 раз- ред, са врло добрим успехом основци су: петар, 6 разред, врло добар, и ана 3 раз- ред – одлична, а милица је у вртићу пока- зала су надареност у разним креативним правцима: фолклор, музика, спорт, али због новчаних ограничености, нису могли максимално да напредују док је постојао у нашем селу куд, сва деца су играла и путовала на разне манифестације у руко- метном клубу, који је две године постојао у оквиру школе, павле и катарина пока- зали су завидан таленат тренутно павле и петар тренирају фудбал за локални клуб, а катарина жели да се учлани у не- ки куд у београду и настави свој пут ко- ји траје од пете године школска деца иду на веронауку, то је био њихов избор, и на територији општине стара пазова сви до- бијају бесплатно светосавско звонце пе- тар већ више година саслужује у олтару у нашој цркви, ана је за певницом, и обоје су чланови црквеног хора „вазнесење го- сподње“ милица лепо пева духовне пе- сме што се тиче зависности од интернета, друштвених мрежа и мобилних телефона, боримо се забранама и ограничењима, ме- ђутим право питање је како надлежни, којима су пуна уста заштите права деце и спречавања злостављања и насиља над њима, о овом злу, које је толико узело ма- ха, ћуте и не предузимају ништа све чешће се говори о агресивности де- це шта мислите о томе? – приче које све чешће слушамо о зло- стављању деце служе изгледа да би се сте- као утисак да држава брине о деци, а у ствари је обрнуто она подиже напетост и ствара услове за то велика пошаст су мобилни телефони, који и нису телефо- ни него цели компјутери, који отуђују децу једне од других али и од родитеља деца су с нама, али нису присутна а др- жава дозвољава да и основци носе теле- фоне у школу с друге стране, то играње и губљење времена, које води зависности и отуђењу, треба родитељ да плати ви- димо по нашој деци да се осећају угроже- ним ми их учимо хришћанском животу а њих исмејавају што иду у цркву; видимо да воде унутрашњу борбу, нарочито ста- рија деца а држава шаље омбудсмане, на- водно да штите људска права, а они уносе нестабилност, застрашују родитеље и до- приносе више да се у породици погоршају односи а не поправе; по њиховим закони- ма, родитељи имају само обавезе а нема- ју права, а деца имају само права а немају никакве обавезе, ни према родитељима, нити их смеш присилити на то што је најгоре, омбудсмани говоре у корист ате- изма и постављају се изнад цркве и хри- шћанског васпитања причајте нам о вашем доприносу у ду- ховним збивањима цркве данијела: „у једној емисији на ради- ју „слово љубве“ слушала сам један топао глас који је вапио и слао позив мајкама српкињама да престану да убијају децу у својим утробама, глас који је позивао на покајање износећи страшну статистику о броју абортуса у нашој земљи, поготово малолетничких то је професорка биљана спасић која већ годинама држи предавања вишедетне хришћанске породице јул / август 2016 37 о борби против беле куге потресена, схва- тила сам да више не могу мирно седети, да ћу све своје слободно време посветити борби против тог ужаса ту моју одлуку потврдила је већ прва прочитана страница књиге оца рафаила карелина како породи- ци вратити изгубљену радост чула сам и за благовештењску литију за забрану абор- туса у београду, отишли смо и тамо упо- знали радојка љубичића, иницијатора по- крета „за! – забрану абортуса“ (београд), сарадника руског међународног покрета „за живот“ (москва), који нам је уручио двд видео „света гора – за живот“, издање белоруске православне цркве богу хвала, на њој смо упознали драге пријатеље, југо- слава и милијану орбовић и њихову кћер- кицу милицу, и душанку јанковић, осни- вача покрета за природни прираштај деце, васпитање и образовање – „изданак“, који се много труде на организацији и спрово- ђењу ове идеје креће наше дружење, и на наш предлог да се та прича шири, у догово- ру и са благословом о ђорђа, организујемо прво предавање на тему абортуса у белеги- шу, у новембру 2015, затим уочи празника материце 2015 у цркви у новим бановци- ма, и треће у марту 2016 у цркви у старим бановцима овим ангажовањем упознали смо дивне људе које смо чули на радију „слово љубве“, др милијану савић, миле- та станојловића и биљану спасић, која је ускоро била драга гошћа у нашем скром- ном дому захвална сам господу што нам је омогућио да и ми дамо мали допринос овој озбиљној борби сваког 7 у месецу одвојимо време да одемо на трг републи- ке где се одржава изложба, деле флајери и скупљају потписи да се абортус у нашој земљи забрани плакала сам кад је биљана износила бројке малолетничких абортуса, да по статистици српкиње рађају 0,80, тј ни једно цело дете, и питала се шта би на то рекла мајка југовића сматрам да је ве- лики допринос ако бар на једну жену ути- чемо да то не учини мој лични утисак је да државу и људе који је воде не занима много овај проблем јер нигде у медијима не можете чути ни видети ове људе који се боре за спас свога народа, за спас душа тих несрећних жена које су, верујем, учиниле овај велики грех из незнања захваљујем се нашим дивним свештеницима из ова три села што су омогућили нашим сугра- ђанима да чују ове врсне предаваче и да им се пружи шанса да се замисле и пока- ју, и да се укључе у ову заједничку борбу да сачувамо нашу децу од овога греха та- кође шаљем апел свим епископима и све- штеницима спц да нас подрже, да нам се придруже на овом путу, да причају о ово- ме злу на сваком богослужењу, на сваком часу веронауке, да наша деца чују и знају да нам је „све дозвољено, али нам није све на корист“, да их поуче лепоти целому- дрија ми немамо право да ћутимо о овом проблему јер нас обавезују божије запове- сти да рађамо и пунимо земљу сносимо и ми, као народ, колективну одговорност ако ћутимо, јер то значи да одобравамо да тај проблем није занемарљив говори и ова ваша рубрика о вишедетним породицама, којих је мало, а ако се стање у држави и свест у народу хитно не промени, чак ни овај мали број вишедетних породица неће умилостивити господа да нас не казни за нашу непослушност њему, животодав- цу ми, уз божију помоћ, настављамо да у овом нашем подунављу и даље организу- јемо трибине, чак и у неким школама, јер је јако битно да нас чују млади“ да ли за вас постоје годишњи одмори? – с обзиром на то да држимо козе, коке и свиње, радимо у пластеницима, неизво- дљиво нам је отићи од куће и на два дана шаљемо децу на екскурзије са школом, мада нам и то буде финансијско оптере- ћење никада нисмо добили гратис екс- курзију, а имамо четири школарца чешће идемо на поклоничка путовања, посебно волимо фрушкогорске манастире у њи- ма смо стекли пријатеље, одлазимо им на славе ја сам срцем везана за крушедол, јер сам на почет
Свеска: 350 | Православно име Пресвете Тројице
... Фотографија на насловној страни корице: „Јер је троје што сведочи на небу: Отац, Логос (Реч), и Свети Дух; и ова Тројица су једно“ (1Јн 5, 7) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ сремски Г Василије Фото: Црквена општина Шид (hramsvetognikolajasidrs) Фотографија на трећој страни корице: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал 3, 27) Фото: Митрополија црногорско-приморска (mitropolijacom) Фотографија на полеђини корице: Црква Свете Тројице у Гроцкој Фото: Информативна служба СПЦ (спцсрб) СВЕСКА 350, ЈУЛ / АВГУСТ 2016 Рeч уредника Име изнад сваког имена 3 Реч пастира Безумни богаташ као савремени друштвени и пастирски изазов 4 Материк Света мученица Недеља 7 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоуст Из беседе на први стих Јовановог Јеванђеља 9 Хришћанска етика Смисао злочина и његова психологија 11 У дијалогу са атеизмом Вера и терет доказивања (III) 15 Тема броја „Славу коју си ми дао, ја дајем њима“ 19 Преславно Име које нам је откривено свише 22 Протојереј Александар Шаргунов Неизрецива тајна Пресвете Тројице 24 О имену Божијем у руском богословљу 26 Осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу 28 Вишедетне хришћанске породице Породица Дујковић 32 Светиње Свете Земље Храм Рођења Христовог 39 Светиње Свете Горе Манастир Хиландар 41 Идите и научите све народе Архиепископ белгородски Јован О мисионарској одговорности мирјана 45 Из историје Српске Православне Цркве Повест о Светом Јовану Владимиру и Косари 48 Догађај Величанствен дочек Мајке Ангелине у Угриновцима 50 Света мајка Ангелина као пример жртве и љубави 51 Мисионарско писмо Како је компанија Ласта добила крсну славу 54 Представљамо Вам Црква Светог Трифуна 57 Сведочанства Свети Нектарије Егински – исцелитељ од рака 59 Мисионарски излог Охридски пролог на немачком језику 61 Поезија Пресвета Тројица 63 Свети цар Лазар (Видовдан) 63 Бити онај што небо разуме 63 Тројица се трипут јави 64 Небеске двери 64 стране ЈУЛ/АВГУСТ 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Преславно име Пресвете Тројице јул / август 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за на
... Фотографија на насловној страни корице: „Јер је троје што сведочи на небу: Отац, Логос (Реч), и Свети Дух; и ова Тројица су једно“ (1Јн 5, 7) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ сремски Г Василије Фото: Црквена општина Шид (hramsvetognikolajasidrs) Фотографија на трећој страни корице: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал 3, 27) Фото: Митрополија црногорско-приморска (mitropolijacom) Фотографија на полеђини корице: Црква Свете Тројице у Гроцкој Фото: Информативна служба СПЦ (спцсрб) СВЕСКА 350, ЈУЛ / АВГУСТ 2016 Рeч уредника Име изнад сваког имена 3 Реч пастира Безумни богаташ као савремени друштвени и пастирски изазов 4 Материк Света мученица Недеља 7 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоуст Из беседе на први стих Јовановог Јеванђеља 9 Хришћанска етика Смисао злочина и његова психологија 11 У дијалогу са атеизмом Вера и терет доказивања (III) 15 Тема броја „Славу коју си ми дао, ја дајем њима“ 19 Преславно Име које нам је откривено свише 22 Протојереј Александар Шаргунов Неизрецива тајна Пресвете Тројице 24 О имену Божијем у руском богословљу 26 Осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу 28 Вишедетне хришћанске породице Породица Дујковић 32 Светиње Свете Земље Храм Рођења Христовог 39 Светиње Свете Горе Манастир Хиландар 41 Идите и научите све народе Архиепископ белгородски Јован О мисионарској одговорности мирјана 45 Из историје Српске Православне Цркве Повест о Светом Јовану Владимиру и Косари 48 Догађај Величанствен дочек Мајке Ангелине у Угриновцима 50 Света мајка Ангелина као пример жртве и љубави 51 Мисионарско писмо Како је компанија Ласта добила крсну славу 54 Представљамо Вам Црква Светог Трифуна 57 Сведочанства Свети Нектарије Егински – исцелитељ од рака 59 Мисионарски излог Охридски пролог на немачком језику 61 Поезија Пресвета Тројица 63 Свети цар Лазар (Видовдан) 63 Бити онај што небо разуме 63 Тројица се трипут јави 64 Небеске двери 64 стране ЈУЛ/АВГУСТ 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Преславно име Пресвете Тројице јул / август 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за на
Одреднице:
1. 89864 / ...живот након су- срета са христом? да ли је догађај хри- стовог ВАСКРСЕЊА основ мог живота? да ли сам примио христа и цркву његову у своје срце да бих заједно са апостолом павлом рекао: ...
1. 89864 / ...живот након су- срета са христом? да ли је догађај хри- стовог ВАСКРСЕЊА основ мог живота? да ли сам примио христа и цркву његову у своје срце да бих заједно са апостолом павлом рекао: ...
40
Свеска: 351 | Крст је сила и знамење
... 29 реч о сили крста 31 тајна крста иВАСКРСЕЊА 📌 христовог 34
крст је чувар васцеле васељене 37
пред крстом и јеванђељем 40
идите и научите све народе
к
... 29 реч о сили крста 31 тајна крста и
МЕТА инфо: Р:21605 К:166872 Д:92
| Свеска 351 |
Свеска: 351 | Крст је сила и знамење
... 12 хришћанска етика човекољубље и гостопримство 14 хришћанска етика смисао злочина и његова психологија (2 део) 17 у дијалогу са атеизмом квазинаука и квазивера (i) 21 тема броја сила и знак 25 крст– чувар васељене 29 реч о сили крста 31 тајна крста и васкрсења христовог 34 крст је чувар васцеле васељене 37 пред крстом и јеванђељем 40 идите и научите све народе катихизација кроз богослужење 44 десет питања за православног мисионара православни мисионар станоје станковић 47 живот у христу стазом божијом и исуса христа 49 представљамо вам манастир рајиновац 51 путопис чудесна икона богородице са скијатоса 53 путописи а тамо, ко гора сребрна и чиста, покривена небом грачаница блиста и сјај с крста сипље 56 хришћанска књижевност кратак боравак у жичи 61 стране септембар/октобар 2016 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: крст је сила и знамење септембар / октобар 2016 1 уређивачки одбор: председник епископ бачки г иринеј досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар, лектор и коректор снежана крупниковић уређивачки одб
... 12 хришћанска етика човекољубље и гостопримство 14 хришћанска етика смисао злочина и његова психологија (2 део) 17 у дијалогу са атеизмом квазинаука и квазивера (i) 21 тема броја сила и знак 25 крст– чувар васељене 29 реч о сили крста 31 тајна крста и васкрсења христовог 34 крст је чувар васцеле васељене 37 пред крстом и јеванђељем 40 идите и научите све народе катихизација кроз богослужење 44 десет питања за православног мисионара православни мисионар станоје станковић 47 живот у христу стазом божијом и исуса христа 49 представљамо вам манастир рајиновац 51 путопис чудесна икона богородице са скијатоса 53 путописи а тамо, ко гора сребрна и чиста, покривена небом грачаница блиста и сјај с крста сипље 56 хришћанска књижевност кратак боравак у жичи 61 стране септембар/октобар 2016 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: крст је сила и знамење септембар / октобар 2016 1 уређивачки одбор: председник епископ бачки г иринеј досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар, лектор и коректор снежана крупниковић уређивачки одб
Свеска: 351 | Крст је сила и знамење
... Фотографија на насловној страни корице: Крст из хиландарске ризнице фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г Порфирије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Кивот Светог Симеона Мироточивог у Хиландару фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ са цркве Светог Саве Освећеног фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 351, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2016 Рeч уредника Знак Сина Човечијег 2 Реч пастира Пред недоумицом Крста 4 Материк Света мученица Евлалија 6 Живот у Христу Вертикала искушења 8 Сећање Свети човек 12 Хришћанска етика Човекољубље и гостопримство 14 Хришћанска етика Смисао злочина и његова психологија (2 део) 17 У дијалогу са атеизмом Квазинаука и квазивера (I) 21 Тема броја Сила и знак 25 Крст– чувар васељене 29 Реч о сили Крста 31 Тајна Крста и Васкрсења Христовог 34 Крст је чувар васцеле васељене 37 Пред Крстом и Јеванђељем 40 Идите и научите све народе Катихизација кроз богослужење 44 Десет питања за православног мисионара Православни мисионар Станоје Станковић 47 Живот у Христу Стазом Божијом и Исуса Христа 49 Представљамо Вам Манастир Рајиновац 51 Путопис Чудесна икона Богородице са Скијатоса 53 Путописи А тамо, ко гора сребрна и чиста, покривена небом Грачаница блиста и сјај с крста сипље 56 Хришћанска књижевност Кратак боравак у Жичи 61 стране СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Крст је сила и знамење септембар / октобар 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претпл
... Фотографија на насловној страни корице: Крст из хиландарске ризнице фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г Порфирије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Кивот Светог Симеона Мироточивог у Хиландару фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ са цркве Светог Саве Освећеног фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 351, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2016 Рeч уредника Знак Сина Човечијег 2 Реч пастира Пред недоумицом Крста 4 Материк Света мученица Евлалија 6 Живот у Христу Вертикала искушења 8 Сећање Свети човек 12 Хришћанска етика Човекољубље и гостопримство 14 Хришћанска етика Смисао злочина и његова психологија (2 део) 17 У дијалогу са атеизмом Квазинаука и квазивера (I) 21 Тема броја Сила и знак 25 Крст– чувар васељене 29 Реч о сили Крста 31 Тајна Крста и Васкрсења Христовог 34 Крст је чувар васцеле васељене 37 Пред Крстом и Јеванђељем 40 Идите и научите све народе Катихизација кроз богослужење 44 Десет питања за православног мисионара Православни мисионар Станоје Станковић 47 Живот у Христу Стазом Божијом и Исуса Христа 49 Представљамо Вам Манастир Рајиновац 51 Путопис Чудесна икона Богородице са Скијатоса 53 Путописи А тамо, ко гора сребрна и чиста, покривена небом Грачаница блиста и сјај с крста сипље 56 Хришћанска књижевност Кратак боравак у Жичи 61 стране СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Крст је сила и знамење септембар / октобар 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претпл
Одреднице:
1. 2682 / ...жалосте апостоле јер та чињеница је у том мо- менту (па све до ВАСКРСЕЊА) ) за њих не- прихватљива јер њихов учитељ, ако има икакве везе са богом, мора да поседује моћ која ће надвладати ...
2. 112842 / ...а помор демона без сумње крст и васкрсење христово, јер ВАСКРСЕЊА не бива без смрти, без крста – опомиње песник, сачињавају двоједну стварност и једну истину спасења још у старом заве...
3. 129017 / ...и смрћу долазимо до расуђивања између „те- лесног распећа и ВАСКРСЕЊА оваплоћене речи божије“ и „тајне силе крста и вас- крсења христовог, поводом чега имамо и сведоке, пророке и ...
4. 148506 / ...која је у ствари његова нестворена енергија „сила кр- ста и ВАСКРСЕЊА јесте љубав божија која делује пре стварања света од (стране) бога, за време стварања и владања све- том, пре ов...
1. 2682 / ...жалосте апостоле јер та чињеница је у том мо- менту (па све до ВАСКРСЕЊА) ) за њих не- прихватљива јер њихов учитељ, ако има икакве везе са богом, мора да поседује моћ која ће надвладати ...
2. 112842 / ...а помор демона без сумње крст и васкрсење христово, јер ВАСКРСЕЊА не бива без смрти, без крста – опомиње песник, сачињавају двоједну стварност и једну истину спасења још у старом заве...
3. 129017 / ...и смрћу долазимо до расуђивања између „те- лесног распећа и ВАСКРСЕЊА оваплоћене речи божије“ и „тајне силе крста и вас- крсења христовог, поводом чега имамо и сведоке, пророке и ...
4. 148506 / ...која је у ствари његова нестворена енергија „сила кр- ста и ВАСКРСЕЊА јесте љубав божија која делује пре стварања света од (стране) бога, за време стварања и владања све- том, пре ов...
41
Свеска: 352 | Вера и сујеверје
...на бесмртности људ- ске душе заснива могућност и стварностВАСКРСЕЊА 📌 мр-
твих душа живи у земаљском
телу да би после смрти
(тела) ушла у небески свет
у коме влада вечност
људе посебно интересуј
...на бесмртности људ- ске душе заснива могућност и стварност
МЕТА инфо: Р:25240 К:188299 Д:104
| Свеска 352 |
Свеска: 352 | Вера и сујеверје
... људског тела и бесмрт- ност његове душе људска душа је бесмртна јер је бо- голика, јер је саздана по об- личју бесмртнога бога до- бивши дух од бога, сваки човек је бесмртан душом као бесмртан, дух се после смрти тела враћа богу који га је дао (јн 5, 24) спаситељ управо на бесмртности људ- ске душе заснива могућност и стварност васкрсења мр- твих душа живи у земаљском телу да би после смрти (тела) ушла у небески свет у коме влада вечност људе посебно интересује пита- ње: шта се догађа са душом после растанка од тела? о судбини тела немају дилеме: својим очима могу св антоније велики, новија икона (извор: praviconcom) 10 6 / 2016 видети да процес распадања почиње од- мах после изласка душе из њега, а неко- лико година касније од тела остају само кости, да би се на крају и оне помешале са земљом али, шта бива са душом? – питају многи, јер о њеној судбини не мо- гу сазнати преко својих чула одговор на то питање даје нам свето писмо онолико колико је човеку неопходно и колико нам је бог открио душе умрлих људи улазе у загробни живот са свим мислима и осе- ћањима, са свим вредностима и манама, са свим својим добрим и злим делима и уопште са својим целокупним моралним стањем и таквима какве јесу, какве су изашле из тела и земаљског живота њи- ма се суди на посебном суду и одређује привремено стање у загробном животу, које траје од посебног до свеопштег или страшног суда, који ће се догодити по- сле другог доласка господа исуса христа на земљу стање душа после смрти тела слично је моралном стању сваке индиви- дуалне душе за живота на земљи рели- гиозно–морално стање душа не мења се радикално у загробном животу када би га бог битно изменио, учинио би насиље над неприкосновеношћу слободе људске душе и уништио оно што једну личност чини личношћу сама душа у загробном животу и кад би хтела и желела да себе потпуно измени и почне нови живот, који би се сасвим раз- ликовао од њеног живота на земљи, не би могла то да учини а не би могла зато што јој у загробном животу недостаје тело које представља други део човечије личности, неопходно за потпуно самостално опреде- љење и делатност и зато што јој недостају земаљски услови и средства спасења дру- гим речима: у загробном животу покајање није могуће стање душа унеколико се мо- же изменити на боље само на два начина: божијом милошћу и молитвама живих сродника и пријатеља, када их бог услиши из милости не према покојнику, него пре- ма ономе који се за њега моли живот душа у загробном животу састо- ји се или у непотпуном блаженству или у непотпуном мучењу, јер ће потпуно бла- женство или потпуно мучење настати тек после страшног свеопштег суда и све- општег васкрсења мртвих, а до тада ће душа бити само душа, а не потпун човек на посебном суду душе се деле у две вр- сте: душе праведне и душе грешне, али са свим нијансама којима се праведници ме- ђу собом разликују и којима се грешници међу собом разликују с обзиром на раз- не и многобројне степене моралног савр- шенства или грешности душа, разни су и многобројни степени блаженства и степе- ни мучења у загробном животу у божи- јем откривењу, светом писму – библији има много потврда и примера о овоме да наведемо неколико: у христовој причи о богаташу и лазару спаситељ каже да су душу многострадалног праведног лазара, одмах после његове смрти, анђели однели у наручје аврамово, где се она теши и где осећа блаженство, а душа богаташа, огре- злог у многим гресима (не због богатства, него због његове злоупотребе и зла којег се није ослободио) немилосрдног, себичног и похлепног за време земаљског живота, до- шла је на место мучења и душа богаташа види душу лазареву: „и повикавши рече: оче авраме! смилуј се на ме и пошаљи ла- зара нека умочи у воду врх од прста својега и да ми расхлади језик, јер се мучим у ово- ме пламену а аврам рече: синко (!) сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а лазар само зла; а сад се он теши, а ти се мучиш а, осим тога, постављена је између вас и нас велика провалија, па они по христовом божанском учењу овај живот на земљи јестетемељ на коме се зида живот вечни реч пастира новембар / децембар 2016 11 који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе“ (лк 16, 24–26) пред своје крсно страдање спаси- тељ умирује своје ученике речима: „идем да вам приправим место и када одем и приправим вам место, опет ћу доћи, и узе- ћу вас к себи да и ви будете где сам ја“ (јн 14, 2–3) а разбојнику који је распет зајед- но с њим и који се на крсту покајао, го- спод исус христос говори: „3аиста ти ка- жем: данас ћеш бити са мном у рају“ (лк 23, 43) место у коме бораве праведне душе у загробном животу у светом писму назива се различитим именима: царство божије, царство небеско, наручје аврамово, рај, дом оца небеског, вишњи јерусалим, небе- са а место у које одлазе грешне душе по- сле посебног суда назива се у светом пи- сму: ад, тј место лишено светлости, мрак, тама најкрајња, тамница духова, пакао, бездан, геена, тј место мучења пре страшног суда догодиће се опште васкрсење мртвих, када ће се душе врати- ти у своја тела и као таквима, дакле лич- ностима судиће се за све што су учиниле у току земаљског живота то ће значити победу васкрсења над смрћу, победу веч- ности над пролазношћу победа правде над неправдом неће то бити нова и непо- зната појава у историји рода људског још пре скоро две хиљаде година господ исус христос је својом божанском силом вас- крсао јаирову кћер, сина наинске удовице и свога пријатеља лазара тиме је господ христос превео људску природу из труле- жности у нетрулежност, из смрти у живот и тиме доказао да се смрт може победити и да је за бога могуће оно што је за људе немогуће лазарево васкрсење је символ и предзнак свеопштег васкрсења, које оче- кује све људе, само што га неки очекују са радошћу, а неки са страхом своју моћ над смрћу господ је показао и на себи, васкр- снувши из мртвих трећи дан после смрти на крсту велика је, међутим, разлика из- међу васкрсења људи и васкрсења госпо- да исуса христа та разлика произлази из другачијих суштина смрти људи и смрти господа исуса христа док је за људе теле- сна смрт неминовност, за господа христа она је добровољност ради искупљења рода људског од греха васкрсење господа хри- ста, иако је потпуно лични акт богочовека, ипак има свечовечански и свекосмички значај, јер је богочовек исус христос, као други или нови адам, родоначелник но- вог човечанства, и све што се тиче његове човечанске природе истовремено се тиче и целог рода људског христос није умро и васкрсао тек само да би показао божан- ску моћ, јер се божанска моћ показивала и показује и на другачији начин, већ је као оваплоћено друго лице свете тројице, из љубави према роду људском, својој творе- вини, жртвовао себе, умро на крсту пре- узевши на себе све грехе човечанства он то није учинио према целокупној својој творевини, јер божију творевину можемо степеновати у три нивоа: простобитије, битије и добробитије простобитије је мр- тва природа, беживотна материја; битије, то су жива бића, биљке и животиње, а до- бробитије је словесно биће, човек господ христос себе је принео на жртву тек за овај трећи ниво своје творевине, за човека, јер је само он створен по слици и прилици бо- жијој из љубави према том трећем нивоу своје творевине бог по своме промислу и божанској премудрости шаље свога сина да прими људско тело кроз девојку мари- ју, умре на крсту, али у исто време открива да је смрт привремена појава, јер само по- сле три дана оваплоћени бог исус христос уништава смрт али и после христовог васкрсења смрт постоји у овом свету како то об- јаснити, питаће неко да, смрт постоји, али је благодаћу богочовековог христо- вог васкрсења престала бити проклет- ство за људску природу, ужас и страх, већ је постала привремено и пролазно стање и сада људи умиру, али више не у очајању, застрашености, безнадежно- сти, већ са вером да само мењају све- 12 6 / 2016 том, привремено, до општег васкрсе- ња, што је једна од битних истина наше хришћанске православне вере зато у нашем символу вере свакодневно испо- ведамо: „чекам васкрсење мртвих и жи- вот будућег века“ из свега до сада реченог произила- зи да живећи у овом свету, човек мора непрестано да има на уму да је овај свет само прилика коју треба искористити да би се заслужио један други, бољи, пра- веднији, савршенији, вечни живот да би то постигао, човек мора бити свестан да је творевина божија од које бог захте- ва да се стално усавршава у врлини, па чак до те мере да буде савршен као отац наш небески, по речима светог атана- сија великог, који каже: „бог је постао човек, да би човек постао бог“ али не бог по суштини као христос, већ по бла- годати божијој; не бог по природи као христос, већ по усиновљењу од бога; не бог по рођењу као христос, већ по усво- јењу од бога за своје свакодневно прак- тично делање човек може наћи узоре у оним појединцима који су својим живо- том и подвигом испунили препоруке и заповести божије, а нама оставили пре- ћутни аманет да их следимо о таквима, а то су углавном били људи из монашког реда, један од најбољих познавалаца људске душе, фјодор достојевски каже: „христочежњиви подвижници се не- престано духовно преображавају, труде се да лик душе своје формирају по лику христовом, те стога даноноћно живе по јеванђељу богочовековом световни љу- ди, (тј људи од овога света, они који ни- су свештеници ни монаси) иду супрот- ним путем, путем који квари и унаказује боголику душу људску погледајте на световњаке, па реците: зар се није у њих искварио лик божији и правда његова? они имају науку, а у науци је само оно што је подвргнуто чулима а духовни свет, виша половина људског бића од- бачена је са некаквим тријумфом, чак са мржњом“ (браћа карамазови, стр, 361) на крају, кад већ поменусмо достојев- ског, послушајмо шта он каже о смислу живота и бесмртности душе: „ако нема бога, нема ни бесмртности, ради чега онда живети? јасно је ово: самоубиство, после губитка идеје о бесмртности, по- стаје ствар савршено неизбежна, чак и неопходна, за свакога онога ко се мало уздигне над животињама напротив, бесмртност, обећавајући вечни живот, јаче везује човека са земљом у томе, на изглед, лежи противречност: ако већ има тако много живота, то јест, осим земаљског још и бесмртни живот – че- му онда ценити толико земаљски жи- вот? али излази баш напротив: само са вером у своју бесмртност човек схвата свој разумни циљ на земљи без убеђења у своју бесмртност кидају се везе човека са земљом, постају тање, трулије, а губи- так вишег животног смисла несумњиво води у самоубиство ако је уверење у бесмртност, толико потребно за чове- ков живот, онда је оно нормално стање човечанства; а кад је тако, онда бесмрт- ност људске душе несумњиво и посто- ји“ (ф достојевски, дневник писатеља, т х, стр 422) и сасвим на крају, да наведемо 71 по- уку светог антонија великог, оснивача монаштва у египту: „душа је у телу, у ду- ши је ум, у уму реч, којом се разматра и прославља бог свему што постоји, бог је, по својој благости, даровао биће, а души он даје бесмртност, путем непро- падљивости и вечне насладе“ (историја монаштва у египту и поуке светог ан- тонија, крњево 1984, стр 128) само са вером у своју бесмртностчовек схвата свој разумни циљ на земљи реч пастира новембар / децембар 2016 13 сведоци смо постојања разних обича- ја у нашем народу како се то обично каже: сто села, сто обичаја стварност је, чак, још парадоксалнија: сто села, сто и нешто обичаја тешко је да се цело село сло- жи обичаји богате традицију, па и црквени живот нашег народа ипак, мора се призна- ти да постоје добри и лоши обичаји један од црквених отаца је записао – стари обичај без истине је само стара заблуда овде ћемо размотрити питање о обичају изношења хране на гробља, присутног како у селу, тако и у граду тешко је утврдити од када датира овај обичај исти случај је и са разлозима који су довели до његовог настанка из историје ране хришћанске заједнице знамо да су вер- ници једно време у римској империји сма- трани забрањеном скупином, па им се омо- гућавало сакупљање једино на гробљима постојање катакомби на гробним местима мученика (мартиријумима) укључивало је служење свете литургије у коликој вези је наведено са данашњим обичајем изношења хране на гробље није лако поуздано одреди- ти све остаје на нивоу претпоставке могу- ћи су и утицаји паганског наслеђа словен- ских племена стварност нам данас предочава разли- чите случајеве приликом сахрана, помена и задушница може се често видети обиље хране постављене како на сам гроб, тако и около њега негде се људи враћају и кући породице упокојене особе или у ресторан понекад се може осетити да је пажња ви- ше посвећена постављању и послуживању хране, него учешћу у молитви то доста го- вори о (не)оцрковљености извесног броја окупљених, човекоугодништву, доказива- њу некима је изнесена храна и предмет по- зитивних или негативних коментара, што може да говори и о одсуству искрене патње због упокојења ближњег можда се ту могу укључити и претпоставке психологије, која говори о потискивању непријатних дожи- вљаја једно је сигурно, то није добра прак- са у једној земљи западне европе српски обичај изношења хране на гробље је изазвао бурне коментаре јавности у локалним но- винама се нашла вест са сликама „гозбе“, где је наслов гласио „срби направили журку на гробљу“ сигурно да то није допринело ле- пом мишљењу о нама као народу смешан је и жалостан коментар неких да ли је дан сахране био укусније припремљен, посан или мрсан као да би хтели да избег- ну сахране средом и петком то је посебно приметно у избегавању да се парастоси дају тачно у четрдесети дан када је то среда или петак сведочанство пристојних и цркве- них људи је неопходно како би се показала достојанственија могућност понашања да проблем није од јуче сведоче и записи бранислава нушића сабрани у студији ко- сово – опис земље и народа он наводи да су опитањуизношења хранеипићанагробља тешкојеутврдитиодкададатираовајобичајистислучајјеиса разлозимакојисудовелидоњеговогнастанка презвитер александар р јевтић реч пастира 14 6 / 2016 постојале уредбе општина (на челу којих је стајао митрополит и црквени представници са представницима цивилних власти) ко- јима се покушавало уредити понашање на окупљањима верног народа (славе, свадбе, задушнице) у тексту се наводи: „наредбе ове неће само да уздрже госте од пића, већ хоће да сачувају домаћина од великих тро- шкова, какви су бивали о славама, свадбама и другим приликама“ даље се наводи писмо једне жена која је због нарушавања прописа о изношењу хране на задушнице била ка- жњена (могуће чак и одлучењем од приче- шћа или престанком доласка свештеника у њену кућу) њено покајно писмо се наводи у целости: православној српској црквеној општини у приштини „понизно потписана признајем своју погрешку, коју сам учинила прошле заду- шнице, односно забрањене гозбе за мртве на гробљу а да не би остала безакона моја кућа и даље, као од преступа па до сада, за то молим општину да ми опрости учињену погрешку и кућу уреди у ред законитих, а ја пак с моје стране дајем општини тврду реч, да од данас па за живота нећу никад ниједну наредбу општинску преступити па ма ка- ква она била ако ли пак општина налази за право и клетвом могу се обвезати на осно- ву тога и дајем ову молбу надајући се да ће је општина уважити“ понизна сутка костићка приштина 16 маја 1893 г не знамо да ли је данас време за овакву строгост знамо да је време да се покуша по- учити народ да није све у ићу и пићу моли- тва као циљ сабрања не сме да буде у другом плану поука пастирâ је неопходна прона- лажење мере која ће уважити чињеницу да храна није за мртве, већ за оне који су дошли издалека, који су огладнели у току припре- ме (нпр сахране) и за сиромашне (као дело милосрђа намењено за душу упокојених) за остале би сасвим довољно и благословено било и кољиво (које неки не узимају, сматра- јући да је остала храна „севапнија“ или уку- снија?) и чашица ракије или сока (посебно у летњим данима када прети дехидрација) у свему сачувати меру, не бити разметљив, али ни негостољубив, истрајати у молитви и не заборавити разлог због кога се сабрало – молитву за упокојење у господу аутор је свештеник при храму светог саве у краљеву пример из парохијске праксе једна породица је приликом организације сахране од- лучила да не припрема храну по локалним обичајима свог парохијског свештеника су замолили да види шта је најнеопходније за локални храм у изградњи како би они то приложили за покој душе упокојеног сродника ово није једина могућност подједнако богоугодно дело је и помоћ некоме од по- требитих људи за лечење, школовање или обезбеђивање најосновнијих животних потреба када би се узео у обзир и прилог уместо цвећа које људи доносе на сахране, то би био веома леп заједнички подвиг милосрђа како за при- ложнике, тако и за душу упокојених по речима светих отаца: „врлина милосрђа према потребитима, покрива мноштво наших сагрешења“ реч пастира праведни лазар у наручју авраамовом, фреска из манастира дечани, 14 век новембар / децембар 2016 15 христос се рађа – славите! христос с небеса –у сусрет му изађите! христос на земљи – узнесите се! певај господу сва земљо! у весељу певај народе! – јер он се прослави (прва песма божићног канона) пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље пост је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота свети оци, учитељи и подвижници цркве наглашавају да је пост почетак свих врли- на зато што је он пут који кроз усаврша- вање води ка христу и духовној радости пост у исто време јесте наша наглашена веза са христом и свима светима који су својим подвигом угодили господу свети василије велики вели: „не ограничавај врлину поста само на исхрану истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и гре- хова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“ како би на што достојнији начин до- чекали рођење спаситеља света господа нашег исуса христа, црква је богомудро установила божићни пост који нас у исто време подсећа на пост старозаветних па- тријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак спаситеља према речима светог симеона архиепи- скопа солунског, пост божићне четрде- сетнице изображава пост мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет но- ћи добио на каменим таблицама божије заповести а ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу реч од дје- ве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се његовој божанској плоти трајање божићног по- ста можемо сликовито повезати са путо- вањем тројице мудраца до витлејемске пећине у којој је рођен господ наш исус христос хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до богомладенца свети григорије пала- ма у својој 16 беседи на божић нас под- сећа да је оваплоћење бога логоса донело нама људима неисказана блага, па и само царство небеско колико је до овапло- ћења и очовечења бога логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас царство небеско, а ми утврђени овим речима светог григорија паламе, духоно- сца из 14 века, постом и молитвом у току божићног поста идемо у сусрет богомла- бранислав илић хришћански живот божићнипост –усусретбогомладенцу постећичетрдесетдана,созерцавамо и примамо живу реч оддјеве,не нацртану на камену, већоваплоћену и рођену, и присаједињујемосе његовој божанској плоти 16 6 / 2016 денцу христу истинском сунцу прав- де установљење божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства од iv века свети амвросије милански, филистри- је, блажени августин помињу божићни пост, а у v веку је о божићном посту писао лав велики првобитно је божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже на сабору 1166 године који је одржан у време константинопољ- ског патријарха луке и византијског цара мануила свим хришћанима је било наре- ђено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника христовог рођења божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана христовог рођења очи- стили покајањем, молитвом и постом, ка- ко бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо сина божијег који се јавио све- ту, и да би му поред обичних дарова и жр- тви, принели наше чисто срце и жељу да следимо његово учење будући да древни црквени устави пра- зник рођења христовог називају другом пасхом, те из тог разлога овом великом празнику рождества христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и малом четрдесетницом по дужини овај пост долази одмах после свете четрдесет- нице, а по строгости долази после свете четрдесетнице и успенског поста божић- ни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом четрдесетницом, али има две недеље; недељу праотацâ и отацâ битно је нагласити да божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, про- рокâ, апостолâ, светитељâ и преподобних међу пророцима посебно се прославља спомен пророка данила који је прорекао време христовог рођења у недељи пра- отаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: вером си праоце оправдао и од народа си их обручио цркви хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод благословен, пресвета богородица, која те је без семена родила: њиховим мо- литвама, христе боже, помилуј нас на дан светог андреја и на дан светог николе у химнографији садржане су пе- сме које најављују празник рођења бого- младенца христа: вертепе добро се укра- си, дјева долази носећи у утроби христа пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из персије донесите зла- то, тамјан и смирну већ од празника ваведења пресвете бо- городице почиње да се поје божићна ката- васија, што нам казује да смо ми храм бога живога који се оваплотио нас ради и спа- сења нашега ради уместо закључка: небо и земља данас, као што je пророко- вано, нека се обрадују! анђели и људи не- ка духовно светкују! јер бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене пећина и јасле га прихватају, пастири чудо разглашавају,мудраци са ис- тока у витлејем дарове доносе, а ми, не- достојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „слава на висини богу, а на земљи мир!“ дође очекивање многобо- жаца, дође, спасе нас од робовања врагу (прва литијска стихира) весели се, јерусалиме! светкујте сви ко- ји љубите сион! данас је раскинута при- времена уза адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија–јер ону коју превари некад спази да је мајка створитеља сад о силнога богатства мудрости и познања бога! она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко богородице из ње се рађа детенце, а свесавршени бог својим рођењем он њено девичанство за- печаћује, својим пеленама узе греховне дре- ши, а својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене еве лечи да игра и пле- ше сва творевина! христос је дошао да је себи дозове и да спасе душе наше (слава на стиховање) хришћански живот новембар / децембар 2016 17 самољубље је наслеђе које смо добили од првостворених људи, од адама и еве првостворени су били побеђе- ни од ђавола, од нечастивог он је све то покренуо нечастиви је имао први анђеоски чин он је био најближи слави божијој уживао је у првобитној благодати он је први при- мао обавести и откривења пре осталих де- вет чинова због све те своје славе и бла- годати, имао је злобне мисли против бога говорио је у својим помислима: „зашто би бог био толико високо? зашто би он имао сву ту славу? зашто да му се клањамо? за- што да се њему све потчињава? зашто је не бих могао да будем бог? попећу се и ја високо и сешћу поред њега, постаћу и ја сличан њему и све ће се мени клањати, па ћу имати и ја исту славу“ кад је то помислио и поверовао у то, од- мах га је бог одлучио од свог лица и бацио га доле цео чин је изгубљен у понору тако и свако ко је горд и самољ
... људског тела и бесмрт- ност његове душе људска душа је бесмртна јер је бо- голика, јер је саздана по об- личју бесмртнога бога до- бивши дух од бога, сваки човек је бесмртан душом као бесмртан, дух се после смрти тела враћа богу који га је дао (јн 5, 24) спаситељ управо на бесмртности људ- ске душе заснива могућност и стварност васкрсења мр- твих душа живи у земаљском телу да би после смрти (тела) ушла у небески свет у коме влада вечност људе посебно интересује пита- ње: шта се догађа са душом после растанка од тела? о судбини тела немају дилеме: својим очима могу св антоније велики, новија икона (извор: praviconcom) 10 6 / 2016 видети да процес распадања почиње од- мах после изласка душе из њега, а неко- лико година касније од тела остају само кости, да би се на крају и оне помешале са земљом али, шта бива са душом? – питају многи, јер о њеној судбини не мо- гу сазнати преко својих чула одговор на то питање даје нам свето писмо онолико колико је човеку неопходно и колико нам је бог открио душе умрлих људи улазе у загробни живот са свим мислима и осе- ћањима, са свим вредностима и манама, са свим својим добрим и злим делима и уопште са својим целокупним моралним стањем и таквима какве јесу, какве су изашле из тела и земаљског живота њи- ма се суди на посебном суду и одређује привремено стање у загробном животу, које траје од посебног до свеопштег или страшног суда, који ће се догодити по- сле другог доласка господа исуса христа на земљу стање душа после смрти тела слично је моралном стању сваке индиви- дуалне душе за живота на земљи рели- гиозно–морално стање душа не мења се радикално у загробном животу када би га бог битно изменио, учинио би насиље над неприкосновеношћу слободе људске душе и уништио оно што једну личност чини личношћу сама душа у загробном животу и кад би хтела и желела да себе потпуно измени и почне нови живот, који би се сасвим раз- ликовао од њеног живота на земљи, не би могла то да учини а не би могла зато што јој у загробном животу недостаје тело које представља други део човечије личности, неопходно за потпуно самостално опреде- љење и делатност и зато што јој недостају земаљски услови и средства спасења дру- гим речима: у загробном животу покајање није могуће стање душа унеколико се мо- же изменити на боље само на два начина: божијом милошћу и молитвама живих сродника и пријатеља, када их бог услиши из милости не према покојнику, него пре- ма ономе који се за њега моли живот душа у загробном животу састо- ји се или у непотпуном блаженству или у непотпуном мучењу, јер ће потпуно бла- женство или потпуно мучење настати тек после страшног свеопштег суда и све- општег васкрсења мртвих, а до тада ће душа бити само душа, а не потпун човек на посебном суду душе се деле у две вр- сте: душе праведне и душе грешне, али са свим нијансама којима се праведници ме- ђу собом разликују и којима се грешници међу собом разликују с обзиром на раз- не и многобројне степене моралног савр- шенства или грешности душа, разни су и многобројни степени блаженства и степе- ни мучења у загробном животу у божи- јем откривењу, светом писму – библији има много потврда и примера о овоме да наведемо неколико: у христовој причи о богаташу и лазару спаситељ каже да су душу многострадалног праведног лазара, одмах после његове смрти, анђели однели у наручје аврамово, где се она теши и где осећа блаженство, а душа богаташа, огре- злог у многим гресима (не због богатства, него због његове злоупотребе и зла којег се није ослободио) немилосрдног, себичног и похлепног за време земаљског живота, до- шла је на место мучења и душа богаташа види душу лазареву: „и повикавши рече: оче авраме! смилуј се на ме и пошаљи ла- зара нека умочи у воду врх од прста својега и да ми расхлади језик, јер се мучим у ово- ме пламену а аврам рече: синко (!) сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а лазар само зла; а сад се он теши, а ти се мучиш а, осим тога, постављена је између вас и нас велика провалија, па они по христовом божанском учењу овај живот на земљи јестетемељ на коме се зида живот вечни реч пастира новембар / децембар 2016 11 који би хтели одовуд к вама прећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе“ (лк 16, 24–26) пред своје крсно страдање спаси- тељ умирује своје ученике речима: „идем да вам приправим место и када одем и приправим вам место, опет ћу доћи, и узе- ћу вас к себи да и ви будете где сам ја“ (јн 14, 2–3) а разбојнику који је распет зајед- но с њим и који се на крсту покајао, го- спод исус христос говори: „3аиста ти ка- жем: данас ћеш бити са мном у рају“ (лк 23, 43) место у коме бораве праведне душе у загробном животу у светом писму назива се различитим именима: царство божије, царство небеско, наручје аврамово, рај, дом оца небеског, вишњи јерусалим, небе- са а место у које одлазе грешне душе по- сле посебног суда назива се у светом пи- сму: ад, тј место лишено светлости, мрак, тама најкрајња, тамница духова, пакао, бездан, геена, тј место мучења пре страшног суда догодиће се опште васкрсење мртвих, када ће се душе врати- ти у своја тела и као таквима, дакле лич- ностима судиће се за све што су учиниле у току земаљског живота то ће значити победу васкрсења над смрћу, победу веч- ности над пролазношћу победа правде над неправдом неће то бити нова и непо- зната појава у историји рода људског још пре скоро две хиљаде година господ исус христос је својом божанском силом вас- крсао јаирову кћер, сина наинске удовице и свога пријатеља лазара тиме је господ христос превео људску природу из труле- жности у нетрулежност, из смрти у живот и тиме доказао да се смрт може победити и да је за бога могуће оно што је за људе немогуће лазарево васкрсење је символ и предзнак свеопштег васкрсења, које оче- кује све људе, само што га неки очекују са радошћу, а неки са страхом своју моћ над смрћу господ је показао и на себи, васкр- снувши из мртвих трећи дан после смрти на крсту велика је, међутим, разлика из- међу васкрсења људи и васкрсења госпо- да исуса христа та разлика произлази из другачијих суштина смрти људи и смрти господа исуса христа док је за људе теле- сна смрт неминовност, за господа христа она је добровољност ради искупљења рода људског од греха васкрсење господа хри- ста, иако је потпуно лични акт богочовека, ипак има свечовечански и свекосмички значај, јер је богочовек исус христос, као други или нови адам, родоначелник но- вог човечанства, и све што се тиче његове човечанске природе истовремено се тиче и целог рода људског христос није умро и васкрсао тек само да би показао божан- ску моћ, јер се божанска моћ показивала и показује и на другачији начин, већ је као оваплоћено друго лице свете тројице, из љубави према роду људском, својој творе- вини, жртвовао себе, умро на крсту пре- узевши на себе све грехе човечанства он то није учинио према целокупној својој творевини, јер божију творевину можемо степеновати у три нивоа: простобитије, битије и добробитије простобитије је мр- тва природа, беживотна материја; битије, то су жива бића, биљке и животиње, а до- бробитије је словесно биће, човек господ христос себе је принео на жртву тек за овај трећи ниво своје творевине, за човека, јер је само он створен по слици и прилици бо- жијој из љубави према том трећем нивоу своје творевине бог по своме промислу и божанској премудрости шаље свога сина да прими људско тело кроз девојку мари- ју, умре на крсту, али у исто време открива да је смрт привремена појава, јер само по- сле три дана оваплоћени бог исус христос уништава смрт али и после христовог васкрсења смрт постоји у овом свету како то об- јаснити, питаће неко да, смрт постоји, али је благодаћу богочовековог христо- вог васкрсења престала бити проклет- ство за људску природу, ужас и страх, већ је постала привремено и пролазно стање и сада људи умиру, али више не у очајању, застрашености, безнадежно- сти, већ са вером да само мењају све- 12 6 / 2016 том, привремено, до општег васкрсе- ња, што је једна од битних истина наше хришћанске православне вере зато у нашем символу вере свакодневно испо- ведамо: „чекам васкрсење мртвих и жи- вот будућег века“ из свега до сада реченог произила- зи да живећи у овом свету, човек мора непрестано да има на уму да је овај свет само прилика коју треба искористити да би се заслужио један други, бољи, пра- веднији, савршенији, вечни живот да би то постигао, човек мора бити свестан да је творевина божија од које бог захте- ва да се стално усавршава у врлини, па чак до те мере да буде савршен као отац наш небески, по речима светог атана- сија великог, који каже: „бог је постао човек, да би човек постао бог“ али не бог по суштини као христос, већ по бла- годати божијој; не бог по природи као христос, већ по усиновљењу од бога; не бог по рођењу као христос, већ по усво- јењу од бога за своје свакодневно прак- тично делање човек може наћи узоре у оним појединцима који су својим живо- том и подвигом испунили препоруке и заповести божије, а нама оставили пре- ћутни аманет да их следимо о таквима, а то су углавном били људи из монашког реда, један од најбољих познавалаца људске душе, фјодор достојевски каже: „христочежњиви подвижници се не- престано духовно преображавају, труде се да лик душе своје формирају по лику христовом, те стога даноноћно живе по јеванђељу богочовековом световни љу- ди, (тј људи од овога света, они који ни- су свештеници ни монаси) иду супрот- ним путем, путем који квари и унаказује боголику душу људску погледајте на световњаке, па реците: зар се није у њих искварио лик божији и правда његова? они имају науку, а у науци је само оно што је подвргнуто чулима а духовни свет, виша половина људског бића од- бачена је са некаквим тријумфом, чак са мржњом“ (браћа карамазови, стр, 361) на крају, кад већ поменусмо достојев- ског, послушајмо шта он каже о смислу живота и бесмртности душе: „ако нема бога, нема ни бесмртности, ради чега онда живети? јасно је ово: самоубиство, после губитка идеје о бесмртности, по- стаје ствар савршено неизбежна, чак и неопходна, за свакога онога ко се мало уздигне над животињама напротив, бесмртност, обећавајући вечни живот, јаче везује човека са земљом у томе, на изглед, лежи противречност: ако већ има тако много живота, то јест, осим земаљског још и бесмртни живот – че- му онда ценити толико земаљски жи- вот? али излази баш напротив: само са вером у своју бесмртност човек схвата свој разумни циљ на земљи без убеђења у своју бесмртност кидају се везе човека са земљом, постају тање, трулије, а губи- так вишег животног смисла несумњиво води у самоубиство ако је уверење у бесмртност, толико потребно за чове- ков живот, онда је оно нормално стање човечанства; а кад је тако, онда бесмрт- ност људске душе несумњиво и посто- ји“ (ф достојевски, дневник писатеља, т х, стр 422) и сасвим на крају, да наведемо 71 по- уку светог антонија великог, оснивача монаштва у египту: „душа је у телу, у ду- ши је ум, у уму реч, којом се разматра и прославља бог свему што постоји, бог је, по својој благости, даровао биће, а души он даје бесмртност, путем непро- падљивости и вечне насладе“ (историја монаштва у египту и поуке светог ан- тонија, крњево 1984, стр 128) само са вером у своју бесмртностчовек схвата свој разумни циљ на земљи реч пастира новембар / децембар 2016 13 сведоци смо постојања разних обича- ја у нашем народу како се то обично каже: сто села, сто обичаја стварност је, чак, још парадоксалнија: сто села, сто и нешто обичаја тешко је да се цело село сло- жи обичаји богате традицију, па и црквени живот нашег народа ипак, мора се призна- ти да постоје добри и лоши обичаји један од црквених отаца је записао – стари обичај без истине је само стара заблуда овде ћемо размотрити питање о обичају изношења хране на гробља, присутног како у селу, тако и у граду тешко је утврдити од када датира овај обичај исти случај је и са разлозима који су довели до његовог настанка из историје ране хришћанске заједнице знамо да су вер- ници једно време у римској империји сма- трани забрањеном скупином, па им се омо- гућавало сакупљање једино на гробљима постојање катакомби на гробним местима мученика (мартиријумима) укључивало је служење свете литургије у коликој вези је наведено са данашњим обичајем изношења хране на гробље није лако поуздано одреди- ти све остаје на нивоу претпоставке могу- ћи су и утицаји паганског наслеђа словен- ских племена стварност нам данас предочава разли- чите случајеве приликом сахрана, помена и задушница може се често видети обиље хране постављене како на сам гроб, тако и около њега негде се људи враћају и кући породице упокојене особе или у ресторан понекад се може осетити да је пажња ви- ше посвећена постављању и послуживању хране, него учешћу у молитви то доста го- вори о (не)оцрковљености извесног броја окупљених, човекоугодништву, доказива- њу некима је изнесена храна и предмет по- зитивних или негативних коментара, што може да говори и о одсуству искрене патње због упокојења ближњег можда се ту могу укључити и претпоставке психологије, која говори о потискивању непријатних дожи- вљаја једно је сигурно, то није добра прак- са у једној земљи западне европе српски обичај изношења хране на гробље је изазвао бурне коментаре јавности у локалним но- винама се нашла вест са сликама „гозбе“, где је наслов гласио „срби направили журку на гробљу“ сигурно да то није допринело ле- пом мишљењу о нама као народу смешан је и жалостан коментар неких да ли је дан сахране био укусније припремљен, посан или мрсан као да би хтели да избег- ну сахране средом и петком то је посебно приметно у избегавању да се парастоси дају тачно у четрдесети дан када је то среда или петак сведочанство пристојних и цркве- них људи је неопходно како би се показала достојанственија могућност понашања да проблем није од јуче сведоче и записи бранислава нушића сабрани у студији ко- сово – опис земље и народа он наводи да су опитањуизношења хранеипићанагробља тешкојеутврдитиодкададатираовајобичајистислучајјеиса разлозимакојисудовелидоњеговогнастанка презвитер александар р јевтић реч пастира 14 6 / 2016 постојале уредбе општина (на челу којих је стајао митрополит и црквени представници са представницима цивилних власти) ко- јима се покушавало уредити понашање на окупљањима верног народа (славе, свадбе, задушнице) у тексту се наводи: „наредбе ове неће само да уздрже госте од пића, већ хоће да сачувају домаћина од великих тро- шкова, какви су бивали о славама, свадбама и другим приликама“ даље се наводи писмо једне жена која је због нарушавања прописа о изношењу хране на задушнице била ка- жњена (могуће чак и одлучењем од приче- шћа или престанком доласка свештеника у њену кућу) њено покајно писмо се наводи у целости: православној српској црквеној општини у приштини „понизно потписана признајем своју погрешку, коју сам учинила прошле заду- шнице, односно забрањене гозбе за мртве на гробљу а да не би остала безакона моја кућа и даље, као од преступа па до сада, за то молим општину да ми опрости учињену погрешку и кућу уреди у ред законитих, а ја пак с моје стране дајем општини тврду реч, да од данас па за живота нећу никад ниједну наредбу општинску преступити па ма ка- ква она била ако ли пак општина налази за право и клетвом могу се обвезати на осно- ву тога и дајем ову молбу надајући се да ће је општина уважити“ понизна сутка костићка приштина 16 маја 1893 г не знамо да ли је данас време за овакву строгост знамо да је време да се покуша по- учити народ да није све у ићу и пићу моли- тва као циљ сабрања не сме да буде у другом плану поука пастирâ је неопходна прона- лажење мере која ће уважити чињеницу да храна није за мртве, већ за оне који су дошли издалека, који су огладнели у току припре- ме (нпр сахране) и за сиромашне (као дело милосрђа намењено за душу упокојених) за остале би сасвим довољно и благословено било и кољиво (које неки не узимају, сматра- јући да је остала храна „севапнија“ или уку- снија?) и чашица ракије или сока (посебно у летњим данима када прети дехидрација) у свему сачувати меру, не бити разметљив, али ни негостољубив, истрајати у молитви и не заборавити разлог због кога се сабрало – молитву за упокојење у господу аутор је свештеник при храму светог саве у краљеву пример из парохијске праксе једна породица је приликом организације сахране од- лучила да не припрема храну по локалним обичајима свог парохијског свештеника су замолили да види шта је најнеопходније за локални храм у изградњи како би они то приложили за покој душе упокојеног сродника ово није једина могућност подједнако богоугодно дело је и помоћ некоме од по- требитих људи за лечење, школовање или обезбеђивање најосновнијих животних потреба када би се узео у обзир и прилог уместо цвећа које људи доносе на сахране, то би био веома леп заједнички подвиг милосрђа како за при- ложнике, тако и за душу упокојених по речима светих отаца: „врлина милосрђа према потребитима, покрива мноштво наших сагрешења“ реч пастира праведни лазар у наручју авраамовом, фреска из манастира дечани, 14 век новембар / децембар 2016 15 христос се рађа – славите! христос с небеса –у сусрет му изађите! христос на земљи – узнесите се! певај господу сва земљо! у весељу певај народе! – јер он се прослави (прва песма божићног канона) пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље пост је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота свети оци, учитељи и подвижници цркве наглашавају да је пост почетак свих врли- на зато што је он пут који кроз усаврша- вање води ка христу и духовној радости пост у исто време јесте наша наглашена веза са христом и свима светима који су својим подвигом угодили господу свети василије велики вели: „не ограничавај врлину поста само на исхрану истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и гре- хова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“ како би на што достојнији начин до- чекали рођење спаситеља света господа нашег исуса христа, црква је богомудро установила божићни пост који нас у исто време подсећа на пост старозаветних па- тријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак спаситеља према речима светог симеона архиепи- скопа солунског, пост божићне четрде- сетнице изображава пост мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет но- ћи добио на каменим таблицама божије заповести а ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу реч од дје- ве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се његовој божанској плоти трајање божићног по- ста можемо сликовито повезати са путо- вањем тројице мудраца до витлејемске пећине у којој је рођен господ наш исус христос хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до богомладенца свети григорије пала- ма у својој 16 беседи на божић нас под- сећа да је оваплоћење бога логоса донело нама људима неисказана блага, па и само царство небеско колико је до овапло- ћења и очовечења бога логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас царство небеско, а ми утврђени овим речима светог григорија паламе, духоно- сца из 14 века, постом и молитвом у току божићног поста идемо у сусрет богомла- бранислав илић хришћански живот божићнипост –усусретбогомладенцу постећичетрдесетдана,созерцавамо и примамо живу реч оддјеве,не нацртану на камену, већоваплоћену и рођену, и присаједињујемосе његовој божанској плоти 16 6 / 2016 денцу христу истинском сунцу прав- де установљење божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства од iv века свети амвросије милански, филистри- је, блажени августин помињу божићни пост, а у v веку је о божићном посту писао лав велики првобитно је божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже на сабору 1166 године који је одржан у време константинопољ- ског патријарха луке и византијског цара мануила свим хришћанима је било наре- ђено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника христовог рођења божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана христовог рођења очи- стили покајањем, молитвом и постом, ка- ко бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо сина божијег који се јавио све- ту, и да би му поред обичних дарова и жр- тви, принели наше чисто срце и жељу да следимо његово учење будући да древни црквени устави пра- зник рођења христовог називају другом пасхом, те из тог разлога овом великом празнику рождества христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и малом четрдесетницом по дужини овај пост долази одмах после свете четрдесет- нице, а по строгости долази после свете четрдесетнице и успенског поста божић- ни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом четрдесетницом, али има две недеље; недељу праотацâ и отацâ битно је нагласити да божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, про- рокâ, апостолâ, светитељâ и преподобних међу пророцима посебно се прославља спомен пророка данила који је прорекао време христовог рођења у недељи пра- отаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: вером си праоце оправдао и од народа си их обручио цркви хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод благословен, пресвета богородица, која те је без семена родила: њиховим мо- литвама, христе боже, помилуј нас на дан светог андреја и на дан светог николе у химнографији садржане су пе- сме које најављују празник рођења бого- младенца христа: вертепе добро се укра- си, дјева долази носећи у утроби христа пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из персије донесите зла- то, тамјан и смирну већ од празника ваведења пресвете бо- городице почиње да се поје божићна ката- васија, што нам казује да смо ми храм бога живога који се оваплотио нас ради и спа- сења нашега ради уместо закључка: небо и земља данас, као што je пророко- вано, нека се обрадују! анђели и људи не- ка духовно светкују! јер бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене пећина и јасле га прихватају, пастири чудо разглашавају,мудраци са ис- тока у витлејем дарове доносе, а ми, не- достојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „слава на висини богу, а на земљи мир!“ дође очекивање многобо- жаца, дође, спасе нас од робовања врагу (прва литијска стихира) весели се, јерусалиме! светкујте сви ко- ји љубите сион! данас је раскинута при- времена уза адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија–јер ону коју превари некад спази да је мајка створитеља сад о силнога богатства мудрости и познања бога! она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко богородице из ње се рађа детенце, а свесавршени бог својим рођењем он њено девичанство за- печаћује, својим пеленама узе греховне дре- ши, а својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене еве лечи да игра и пле- ше сва творевина! христос је дошао да је себи дозове и да спасе душе наше (слава на стиховање) хришћански живот новембар / децембар 2016 17 самољубље је наслеђе које смо добили од првостворених људи, од адама и еве првостворени су били побеђе- ни од ђавола, од нечастивог он је све то покренуо нечастиви је имао први анђеоски чин он је био најближи слави божијој уживао је у првобитној благодати он је први при- мао обавести и откривења пре осталих де- вет чинова због све те своје славе и бла- годати, имао је злобне мисли против бога говорио је у својим помислима: „зашто би бог био толико високо? зашто би он имао сву ту славу? зашто да му се клањамо? за- што да се њему све потчињава? зашто је не бих могао да будем бог? попећу се и ја високо и сешћу поред њега, постаћу и ја сличан њему и све ће се мени клањати, па ћу имати и ја исту славу“ кад је то помислио и поверовао у то, од- мах га је бог одлучио од свог лица и бацио га доле цео чин је изгубљен у понору тако и свако ко је горд и самољ
Свеска: 352 | Вера и сујеверје
... Фотографија на насловној страни корице: Поглед из манастира Савина крај Хецег Новог фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г Силуан фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Спаси Господи људи твоја фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Савина крај Херцег Новог, детаљ фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 352, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2016 Рeч уредника Сујеверје као паразит на телу вере 3 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоуст Логос постаде тијело и настани се међу нама (Јн 1, 14) 4 Реч пастира Смрт као завршетак једног и почeтак другог живота 8 О питању изношења хране и пића на гробља 13 Хришћански живот Божићни пост – у сусрет Богомладенцу 15 Старечник „Да, помиловаћу те, одговара Бог“ 17 Материк Света Пулхерија благочестива Августа Византије 18 У дијалогу са атеизмом Квазинаука и квазивера 20 Хришћанска етика Смисао злочина и његова психологија 23 Тeма броја Семе Аврамово 27 Чистота вере, а не сујеверје 31 Вера и проблем сујеверја 33 Свештеник Тимотеј Алферов О правој и „природној“ вери 36 Хришћански брак и породица Протојереј Димитрије Смирнов Ми не умемо да живимо у породици – јер нас нису томе научили 40 Вишедетне хришћанске породице Породица Велимировић 45 Светиње Свете Земље Јордан и манастир Светог Јована Крститеља 52 Светиње Свете Горе Манастир Кутлумуш 54 Идите и научите све наро де Свети Василије Кинешемски „Нада на Христа и Његову Божанску помоћ је апсолутно неопходна у хришћанској делатности!“ 56 Десет питања за православног мисионара Православни мисионар Јоханес Волф 60 Мисионарско писмо У спомен Светој Петки 63 Сведочанства Свети Прохор Пчињски спасава од струјног удара 64 стране НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Вера и сујеверје новембар / децембар 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара П
... Фотографија на насловној страни корице: Поглед из манастира Савина крај Хецег Новог фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г Силуан фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Спаси Господи људи твоја фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Савина крај Херцег Новог, детаљ фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 352, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2016 Рeч уредника Сујеверје као паразит на телу вере 3 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоуст Логос постаде тијело и настани се међу нама (Јн 1, 14) 4 Реч пастира Смрт као завршетак једног и почeтак другог живота 8 О питању изношења хране и пића на гробља 13 Хришћански живот Божићни пост – у сусрет Богомладенцу 15 Старечник „Да, помиловаћу те, одговара Бог“ 17 Материк Света Пулхерија благочестива Августа Византије 18 У дијалогу са атеизмом Квазинаука и квазивера 20 Хришћанска етика Смисао злочина и његова психологија 23 Тeма броја Семе Аврамово 27 Чистота вере, а не сујеверје 31 Вера и проблем сујеверја 33 Свештеник Тимотеј Алферов О правој и „природној“ вери 36 Хришћански брак и породица Протојереј Димитрије Смирнов Ми не умемо да живимо у породици – јер нас нису томе научили 40 Вишедетне хришћанске породице Породица Велимировић 45 Светиње Свете Земље Јордан и манастир Светог Јована Крститеља 52 Светиње Свете Горе Манастир Кутлумуш 54 Идите и научите све наро де Свети Василије Кинешемски „Нада на Христа и Његову Божанску помоћ је апсолутно неопходна у хришћанској делатности!“ 56 Десет питања за православног мисионара Православни мисионар Јоханес Волф 60 Мисионарско писмо У спомен Светој Петки 63 Сведочанства Свети Прохор Пчињски спасава од струјног удара 64 стране НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2016 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Вера и сујеверје новембар / децембар 2016 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара П
Одреднице:
1. 44321 / ...мучење настати тек после страшног свеопштег суда и све- општег ВАСКРСЕЊА мртвих, а до тада ће душа бити само душа, а не потпун човек на посебном суду душе се деле у две вр- сте: душе п...
2. 48563 / ...што су учиниле у току земаљског живота то ће значити победу ВАСКРСЕЊА над смрћу, победу веч- ности над пролазношћу победа правде над неправдом неће то бити нова и непо- зната појава...
3. 53146 / ...лазарево васкрсење је символ и предзнак свеопштег ВАСКРСЕЊА, , које оче- кује све људе, само што га неки очекују са радошћу, а неки са страхом своју моћ над смрћу господ је показао ...
4. 54130 / ...бог исус христос уништава смрт али и после христовог ВАСКРСЕЊА смрт постоји у овом свету како то об- јаснити, питаће неко да, смрт постоји, али је благодаћу богочовековог христо- во...
1. 44321 / ...мучење настати тек после страшног свеопштег суда и све- општег ВАСКРСЕЊА мртвих, а до тада ће душа бити само душа, а не потпун човек на посебном суду душе се деле у две вр- сте: душе п...
2. 48563 / ...што су учиниле у току земаљског живота то ће значити победу ВАСКРСЕЊА над смрћу, победу веч- ности над пролазношћу победа правде над неправдом неће то бити нова и непо- зната појава...
3. 53146 / ...лазарево васкрсење је символ и предзнак свеопштег ВАСКРСЕЊА, , које оче- кује све људе, само што га неки очекују са радошћу, а неки са страхом своју моћ над смрћу господ је показао ...
4. 54130 / ...бог исус христос уништава смрт али и после христовог ВАСКРСЕЊА смрт постоји у овом свету како то об- јаснити, питаће неко да, смрт постоји, али је благодаћу богочовековог христо- во...
42
Свеска: 353 | Да буде воља Божија
...будуће, есхатолошке верификације недеља, као дан христо- вогВАСКРСЕЊА,📌 , представља дан након,
по календару, седмог дана – суботе
она је дан после свих дана, осми дан,
као дан после историје икона ес
...будуће, есхатолошке верификације недеља, као дан христо- вог
МЕТА инфо: Р:23860 К:179182 Д:99
| Свеска 353 |
Свеска: 353 | Да буде воља Божија
... са апостолом томом представља једну малу скицу тог пута он је на по- четку био пред изазовом вере до зна- ња је морало да протекне неко време – чулно опажање, виђење и додир вас- крслог христа, уследио је након осам дана та осмица би могла, по нашем ми- шљењу, бити кључ будуће, есхатолошке верификације недеља, као дан христо- вог васкрсења, представља дан након, по календару, седмог дана – суботе она је дан после свих дана, осми дан, као дан после историје икона есхато- на икона знања ка том будућем зна- њу је управљена хришћанска вера као надање али, тог будућег знања не мо- же бити без те слободне инвестиције, без веровања веровање је као пажња управљена ка будућем сретању са ли- цем божијим видећемо, и код канта је пажња (атенција) активност разума као сазнајне моћи, без које нема сазнања чулно опажање, као прва сазнајна моћ, диктира и први услов сазнања – простор можемо се сложити или не са кантом у покушају да одговоримо на питање шта простор јесте међутим, кант је прилично убедљив када каже да је простор нужна форма чулне дато- сти немогуће је да другачије опажамо ствари него у простору просторност као нужна форма опажања, па чак ре- кли бисмо и умне представе предмета (и када замишљамо предмете, зами- шљамо их у простору), омогућава оно наше како опажања али, надовезали бисмо се на канта, она наше сазнање и ограничава просторност као диктат чулности постаје клопка наше сазнајне моћи у неким ситуацијама то нису само наши судови о богу свакако, хришћан- ска тврдња да је бог изван свакога про- стора, потпуно је несхватљива наша сазнајна моћ диктира услов сазнања у простору рећи да се христос вазнео на небеса, изискује одговор на питање – а у дијалогу са ате измом неверовање томино, детаљ мозаика из манастира дафни, атина, 11 век (извор: myriobiblosgr) вера је заправо слободна инвестиција у будуће знање верификација захтева време – као пут од вере до знања јануар / фебруар 2017 13 где је он сада? у ком се простору нала- зи? ово су захтеви наше сазнајне моћи, уколико овај исказ претендује да буде знање у оваквим питањима ми се сре- ћемо са дилемом – да ли их одбацити као лажне, јер се не могу схватити? ов- де није проблем само одсуство чулног опажања ми чак ни умом не можемо представити себи последицу христо- вог вазнесења – а да га не ставимо у простор, „са десне стране оца“ алтер- натива је разумети да наше знање не исцрпљује, нити може исцрпети грани- це бића и границе стварности знати да не можемо знати, те да нас тај парадокс води пред прихватање (или не прихва- тање) вере вера би, дакле, била при- хватање онога што измиче условима нашег сазнања, који су диктирани на- шим сазнајним моћима у овом случају то је простор као форма чулности ми- шљења смо, да овакав епистемолошки статус вере изричемо у иконописању на иконама имамо управо тај парадокс – смештеност предмета у простор, али у исто време слободних од просторне законитости и пропорција у том сми- слу, иконе представљају представу, да га тако назовемо, чистога знања одно- сно, знања ослобођеног од условљено- сти које диктирају сазнајне моћи дру- гим речима, то би било знање које се поклапа са бићем не знање феномена, ствари онаквим какве нам се показу- ју, већ знање самих ствари то би било знање истине свакако, иконе на то за сада само указују, нудећи се слобод- ној инвестицији у то будуће опажање – вери међутим, нису само искази вере про- блематични за наше сазнање неретко, питања са којима се срећемо у науци наилазе на сличан проблем – упадамо у клопку своје сазнајне моћи на пример, чињеница до које је дошла наука – ши- рење космоса наша сазнајна моћ, да би себи уопште представила такву појаву, захтева простор ако се космос шири, онда се шири у нечему, у неком просто- ру али, простора нема ван космоса и простор се шири али, где се шири, чије место заузима ширећи се? ако се ши- ри, онда мора имати границе јер, оно што је бесконачно не може да се шири таква тврдња била би апсурд ако има границе, шта је иза космоса? то је усло- вљавање које диктира чулност као са- знајна моћ односно, оваква питања су у овом случају клопка коју та наша са- знајна моћ поставља и у коју упадамо не, ово није никаква гносимахија или некакав екстремни агностицизам и скептичност према знању ово је са- мо показатељ, заправо једно узвишено знање нашег знања, наше сазнајне мо- ћи то знање знања нам јасно показује трансцендентност стварности са којом се срећемо и којој и сами припадамо и то знање нашег знања је можда и једино знање за које чврсто можемо рећи да је истинито такво знање ће нас држати па- жљиве и смирене, пред изазовима идо- ла знања којима смо изложени, чувајући нас од квазинауке и квазивере наставиће се аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији у дијалогу са ате измом вера би, дакле, била прихватање онога што измиче условима нашег сазнања, који су диктирани нашим сазнајним моћима 14 1 / 2017 тема броја: да буде воља божија христос сведржитељ, детаљ мозаика из цркве свете софије – премудрости божије у кијеву, 11 век (извор: википедија) јануар / фебруар 2017 15 дати себи за право да говоримо о вољи божијој врло лако може бити схваћено као претенциозно чак дрско проблем се налази у томе што је тај појам – воља божија – толико не само двосмислен, него више за- гонетан, тајновит, и све до тога да буде неса- знајан, недокучив можда, сходно утиску, не- прозиран како да обичан човек оптерећен својим проблемима, животним околностима које су за њега често неумитне, у свом дела- њу препозна вољу божију? како да у мору збивања око њега проникне путеве којима се она пробија до њега и у којој мери је она за њега у најмању руку укрепљујућа? у хришћанској традицији постоји велики број прича којима је покушано да се опише деловање воље божије у свету једна од њих укратко овако гласи: – неки монах је желео да сазна вољу божију која му никако није би- вала јасна на основу примера које је он су- сретао у животу исувише неправде је било присутно и бог му на концу даје могућност да га упозна са тим заповедајући му да се са- крије близу неког извора и да посматра тако се ту појављује неки богаташ са својим това- ром који легне да се одмори и док је спавао, покраде га некакав човек и побегне богаташ се пробуди, у журби због кашњења оде ода- тле да би на сцену ступио неки сиромах који је изнемогао од изгладнелости попио воде и легао да спава као завршна сцена која се од- вија пред монахом бива повратак богаташа који у гневу због тога што је опљачкан опту- жи сиромаха и у бесу га убије монах након тога остаје потпуно скандализован и још ви- ше збуњен и поражен бог му открива на кра- ју да је сам сиромах био човек који је због убиства у гневу другога као покајник тума- рао светом молећи се за опроштај одрекнув- ши се свога претходног богатства његова молитва је била да му бог покаже је ли при- мио његово покајање тако што ће скончати онако како је он окончао туђи живот човек који је опљачкао богаташа, је управо због његове грамзивости остао готово бескућник са својом породицом, и молио се богу да му бар надокнади колико је изгубио преваром овог богаташа и бог му дарује да опљачка управо човека који га је завио у црно и то воља божија је у ствари љубав према свему што је створио када је имамо, макар и трунку, онда наше живљење заиста већ јесте на небесима небо и земља владимир пекић тема броја: да буде воља божија тема броја каин и авељ приносе дарове богу, детаљ мозаика из капеле палатине (cappella palatina) у палерму, 12 век (извор: pravoslavieru) 16 1 / 2017 тема броја тачно онолико колико му је био дужан а за богаташа, вели прича – управо је схватио зло које је учинио и у покајању одлучио да све што је стекао подели сиромашнима, а сам да се замонаши ова нам прича казује најпре о нашим са- знајним ограничењима, па тиме и могућност да узмемо у обзир све што се налази у оно- ме што се пред нама дешава бог са тим нема проблем његова промисао и сазнање су без грешке и без недостатка и, свакако, у овој приучи видимо да бог кре- ира догађаје узимајући у об- зир жеље актера ове приче, њихове поступке и њихов крајњи исход ипак, ствар која се може спочитати је та да ли нам ова прича потура помисао да воља божија може бити апсо- лутистичка? да ли бог своју вољу изражава као наметање себе, макар и неприметно? у светом писму воља божија се иницијално везује за сам настанак живота као таквог – за стварање света ex nihilo (из ништавила) следећи то, заиста да није бога и његове воље не би било ни нас она лежи у осно- ви постојећег (суштог) овде се налази један од одговора на питање на- метљивости воље божи- је даље нам кроз стари завет говори писмо да бог устројава спасе- ње и савез са народом и његовим патријар- сима које је он сам изабрао затим, да је он тај који им поставља цареве, који их милује и кажњава и који им обећава коначно спа- сење у мери прихватања те његове воље – изражено кроз верност завету на синају – зависи и благостање народа зло и несре- ће, ропство и уништење које их затиче не може се приписивати богу него је неминов- на последица отпадања од савеза са њим међутим, није ли ово један апсолутистички вид наметања воље? нисмо ли и ми преузе- ли тај вид и не примењујемо ли га тако што, као и израиљци, смештамо у носиоце ауто- ритета (цара, владара, свештенике, имућне/ кнезове) вољу божију и њено испољавање? међутим, поред овде присутног теоло- шког става да је све што постоји у рукама бо- жијим тј вољи његовој, сам стари завет нам „подмеће“ искакања из поимања бога који апсолутистички све устројава и налази еквивален- те свог савршенства међу људима и у људском порет- ку и друштвеним нормама напротив, видимо да их сам бог заобилази први пример су каин и авељ заиста, у самој библији немамо никакву назнаку, осим нама несхватљивог фаворизовања млађег брата, зашто бог прима авељеву, а не каинову жртву тај „симптом“ мла- ђег брата (у друштвеним односима у библији мла- ђи брат је готово обеспра- вљен и скрајнут – види лк 15) се понавља и у случају исава и јакова, па затим јосифа и његове браће, мојсија који је муцао (по- ред брата арона), избор цара давида, најмлађег јесејевог сина, па соломо- на као наследника који је плод давидове везе са витсавејом чијег је мужа убио итд поред тога, бог своју вољу пројављује и кроз личности које нису баш репрезента- тивне у моралном и побожном смислу за стари завет – фараоне, разне магове и вра- чеве, навукодоносора и сл да не говори- мо о само народу који бира за свој изабран народ – групу робова, потпуно обеспра- вљених и ништавних у египту који су делом св пророк мојсије и св праотац аарон, царски двери манастира св екатерине на синају, 13 век (извор: artbiblioclubru) јануар / фебруар 2017 17 били потомци аврама, исака и јакова уз то тај народ је кочоперан, бунтован (твр- доврат); расправља се са мојсијем, богом, доводи у сумњу њихове одлуке ипак, бог и поред казни којима их подвргава се тру- ди да уважи њихову вољу то нам говори да наша логика, наш систем вредновања љу- ди није мерило за бога он се очито јавља кроз оне кроз које то најмање очекујемо ни сами патријарси нису неког племићког и имућног порекла људи који препознају вољу божију у свету су дакле крајње про- сечни, многи од њих и маргинални све то упућује на тумачење да бог не жели да вла- да као тиранин гвозденом руком и непоко- лебљивом вољом која нимало не уважава вољу његових поданика врхунац искакања из предвиђених аршина имамо у догађају који суштински одређује судбину света – оваплоћење сина божијег сам бог не само да се изједначава са својим поданицима, него бива потпуно скрајнут, рођен у пећи- ни, стилизованој штали коју су користили витлејемски пастири тај „апсолутни“ госпо- дар долази као један од нас, као бескућник и крајњи сиромах (уп ис 53) бог који по- стаје човек, који страда одузимајући сам себи власт, то чини да би оставио простор људској вољу и људском постојању дубина тог сусрета се не збива само у христу, већ се прво показује и лику пресвете богоро- дице која бива питана хоће ли да прихвати вољу божију који јој благовести архангел гаврило бог нам, стога, кроз христа пока- зује да је смисао и циљ његове воље према нама – вечна и нераскидива заједница са њим у љубави у новом завету видимо да бог од нас не же- ли ни савршено живљење у неком морали- стичком смислу, тј да је оно по себи крајње површно па тиме и бесмислено ако није прот- кано милосрђем, љубављу, праштањем, при- хватањем и једним нераскидивим братством у љубави свих људи и преко њих свега ство- реног (мт 18, 23–35; лк 7, 36–50; јн 8, 2–11; дап 4, 32 – 5, 11) јер ове особине, које христос нај- више исказује кроз своје приче о царству бо- жијем и односу према одбаченима, начелно припадају богу који жели да буду садржај на- шег живота имајући њих, спољашњи закони, норме и ауторитети нам нису потребни (уп мт 23, посебно 8–9 ст) други, ближњи, за нас је непроцењиво вредан и узвишен битан онај ко воли нема потребу за знањем ради контро- ле или ауторитета над другим у љубави, оној крсној, онај ко љуби отвара себе да прихвати другог у целости и да он исто тако у тој „све- зи савршенства“ (кол 3, 14) буде прихваћен и ту треба да видимо коначни вид остварења воље божије и да за њега, бога, као истински и крајње жељеног оставимо простор да нас руководи заснивајући то на безрезервној ве- ри према њему као вољеноме, макар нам то у безброј ситуација не изгледало сврсисходно и праведно јер нам је он показао такву љубав да нас је заволео љубављу савршеном пре не- го ми њега и дао нам заповест да се том љу- бављу испуњавамо показујући је најпре једни другима јер воља божија је у ствари љубав према свему што је створио када је имамо, макар и трунку, онда наше живљење заиста већ јесте на небесима на један тајанствен на- чин, већ овде и сада, испуњавају се речи које богу упућујемо свакодневно да буде воља тво- ја и на земљи као на небу аутор је предавач верске наставе у дванаестој београдској гимназији тема броја бог који постаје човек, који страда одузимајући сам себи власт, то чини да би оставио простор људској вољу и људском постојању 18 1 / 2017 познавање божије воље је најбитнија ствар - каже старац јосиф међутим, на који начин неко може спознати божију вољу? божија воља се не може разликовати само од времена, већ и од места, личности, ства- ри, као и од количине, начина и околности само то? човек, када мења расположење, он у ствари много пута одступа од божије одлуке дакле, није довољно упознати оп- шти исказ божије воље, већ је по- требно имати посебно расуђива- ње теме која се обрађује, јер је једино на тај начин осигуран успех суштински циљ бо- жије воље је сам исказ и објављивање божије љу- бави, јер намера свих наших кретања јесте да окусимо ту пу- ноћу његове љубави воља коју тражи- мо, коли- ко год она изгледала лично на- ша, или наших познаника, фокусира се на божију личност, због које живимо, крећемо се и постојимо сваки покушај, чији је циљ послушност у поклоничкој вољи божијој, ако нема за основу љубав ка њему, ризикује постојање човечјег дејства, тачније (чо- вечје) немоћи! дакле, када пожелите да сазнате вољу божију, мора- ћете да оставите у потпуно- сти све сопствено, заједно са сваким другим мишље- њем, или планом, и уз вели- ку скромност и смиреност да потражите у молитвама вашим његово поимање све што вам се прикаже, об- јави, или пак падне тешко у срцу вашем, одрадите, јер ће то бити воља божија они који су искренији и имају добру навику да се моле, чују ја- сније у себи „поруку“, по- стају пажљивији у свом животу и ништа не ра- де без „обавештења“ божијег тема броја воља божија се не открива магичним путем, нити садржи неко релативно место, јер није окружена уским оквирима човечјег разума старац јосиф ватопедски: тада воља божија постаје прекривена као сунце од облака! превод са јелинског: никола с костић јануар / фебруар 2017 19 постоји и други начин поимања воље божије који уопштено црква користи, а то је саветовање преко духовних отаца, или исповедника велики благослов послу- шања, који драгоцено засењује оне који га (благослов) поштују, постаје им знање тога што не познају, као и покров и снага да прилагоде себи савет и заповест, јер се бог открива поданицима са очинском осо- бином савршенство послушања као нај- веће врлине, поистовећује његове „при- сталице“ са сином божијим, који постаје „присталица“ до страдања на крсту и као што је нашем господу исусу христу доде- љена потпуна власт, као и сва добра воља бога оца, тако се и поданицима додељу- је порука божије воље, као и благодат ка успешном и савршеном испуњењу (воље божије) они који питају духовнике да би сазнали вољу божију, морају знати ово – воља божи- ја се не открива магичним путем, нити садр- жи неко релативно место, јер није окружена уским оквирима човечјег разума најмило- срднији бог толерише људску слабост и ипак обавештава човека, који првенствено верује и постаје скромнији, страсно жудећи за „по- руком“ и имајући расположење да је изврши баш из тог разлога, уз веру и благодарност, човек прихвата прву реч свог духовног путо- водитеља који га саветује али, када преду- слови вере, послушности и смирености не прате један другог „у стопу“ и човек оспорава реч путоводитеља, планирајући да се распи- та и код других духовника, тада воља божија постаје прекривена као сунце од облака ова тема је веома осетљива и потребна је присут- ност велике пажње обавезан предуслов у потражњи воље бо- жије јесте да буде утемељен у томе онај који је тражи (вољу божију) и прихватљив од стране откровења, јер као што је већ напоменуто, во- ља божија уз сопствени натприродни карактер, не садржи магију, нити ступа на снагу магичним путем на места, просторе и органе, већ се от- крива само достојнима ове божије толеранције у општем облику ова тема је веома конфу- зна и тешка за разлучивање, јер као што зна- мо, чак и код савршених није увек позната воља божија, поготову када је човек захтева у одређеним временским границама у дру- гом случају, може да искрсне потешкоћа, у зависности од стања човека који је заинтере- сован (за познање воље божије) у зависно- сти од степена слободе која је присутна, од пристрасних тежњи као и жеља које утичу на кретања и његових (човечјих) одлука, наме- ће се и стрпљење општи закључак јесте тај да је схвата- ње воље божије једна од најосетљивијих и најконфузнијих тема у духовном животу то посебно важи за оне који покушавају да спознају вољу божију уз помоћ молитве у сваком случају, било то уз труд, или уз по- требе стрпљења, молитва остаје јединстве- на веза са богом, као и једини начин да спо- знамо вољу божију из књиге: γέροντος ιωσήφ βατοπαιδινού, «ο γέροντας ιωσήφ ο ησυχαστής» (βίος), εκδ ιμβατοπαιδίου – ψυχωφελή βατοπαιδινά 1, 2012 тема броја када предуслови вере, послушности и смирености не прате један другог „у стопу“ и човек оспорава реч путоводитеља, планирајући да се распита и код других духовника, тада воља божија постаје прекривена као сунце од облака 20 1 / 2017 богородица није испунила само закон божији, него је и вољу његову учини- ла вољом својом пре- дала је себе богу и тако примила реч божију и постала мати његова: ево слушкиње господње – нека ми буде по ријечи твојој ове речи, како бележи свети никола кавасила, преобратиле су земљу у небо осло- бодиле су ад од тамни- чара учиниле су људе становницима небеса сјединиле су анђеле и људе када је једном при- ликом нека жена која је слушала христа бла- госиљала богородицу која га је родила и доји- ла, он је рекао: ваисти- ну, блажени су они који слушају ријеч божију и држе је осим, дакле, богородице, која је јед- ном за свагда родила бога логоса, и сваки чо- век који чује реч божију и који је приме- њује у животу део је овог блаженства, јер на тај начин, такорећи, узима место бо- городице као што бележи свети максим исповедник: „логос бо- жији, који се једном за свагда родио телом, ра- ђа се непрестано духом човекољубља у онима који то желе и постаје чедо, обликујући себе у њима врлинама и об- јављује се онолико ко- лико препознаје да је пријемчив човек који га прима“ мајчинство није ап- страктна идеја, већ лич- ни однос оно је један нарочит однос, који на јединствен начин ве- зује мајку с дететом и дете с мајком христос је истински човек, јер се родио од дјеве ма- рије и дјева марија је истинска богородица, јер је родила богочове- ка христа у овом лич- ном односу, који наша црква приказује кроз иконе богородице која држи богомла- денца, млекопитатељнице, умиљенија, тема броја дјева марија је истинска богородица, јер је родила богочовека христа богородица као пример мајчинства, духовног рађања и себеодрицања превод са јелинског: михаела јагер светогорска икона богородице млекопитатељнице, кареја јануар / фебруар 2017 21 темељи се целокупна тајна спасења у христу и обнове света, нова твар а овај лични од- нос открива карактер заједнице човека са бо- гом у новој творевини одувек, а нарочито у нашој епохи, тежимо генерализовању и ома- совљавању гледамо свет безлично и бави- мо се човеком не ма- рећи за свог ближњег тако ниподаштавамо личност и занемарује- мо њену слободу чита- ва наша култура, техно- кратска култура, јесте тријумф омасовљава- ња, и зато неслободе лични односи постају безлични и механички штавише, лични односи се остварују без личности или са лицима обмане деци нове генерације компјутери постају најбољи пријатељи њима посвећују свој живот, а за узврат постају и сами машине духовно рађање христа у срцу чове- ка показује врсту односа коју жели да има са њим само онај ко прими христа у своје срце и обликује га као мајка сво- јим животом има истински, дакле слобо- дан и лични однос са њим највиши об- лик овог односа има богородица, мајка христа и нове твари сваки други однос са христом, који се креће на безличном или идеалистичком нивоу, налази се из- ван граница нове тва- ри то је законски или идеалистички однос, али не хришћански или црквени слободном послу- шношћу и самоодри- цањем пред вољом божијом учествује чо- век као јединствена и непоновљива лич- ност у новој твари живи као члан цркве, која је тело христово, тело сина дјеве пра- вославна црква не издваја од тела хри- стовог неко друго та- јанствено тело, како би га окарактерисала као цркву тело хри- стово је јединствено и недељиво то је тело које је рођено од дјеве марије, које је разапето, васкрсло, село са десне стране оца то је тело ко- јим се причешћују верни на светој тајни евхаристије ово тело ствара нову твар оно је земља живих, коју је открило све- ту место несместивог, дјева марија, мај- ка нове твари георгије мандзаридис извор: wwwpemptousiagr (γεωργίου μαντζαρίδη, ομοτ καθηγητού παν/μίου, «πρακτικά θεολογικού συνεδρίου» – εις τιμἠν της υπεραγίας θεοτόκου και αειπαρθἐνου μαρίας, стр 271–277) тема броја осим богородице, која је једном за свагда родила бога логоса, и сваки човек који чује реч божију и који је примењује у животу део је овог блаженства, јер на тај начин, такорећи, узима место богородице икона mајке божије „умиљеније“ 22 1 / 2017 све зависи од тога шта ми тражимо царство божије није нешто што се даје одмах ми треба увек да следимо за христом, иако не зна- мо унапред пут ми треба увек да разликујемо оно што бог очекује сада од нас ово значи да ми треба да будемо нарочито на раскрсницама – у молитвеном стражењу, у стању постепеног и постојаног усхођења захтеви бога према на- ма могу да нарастају може се догодити да он буде сутра тражио од нас оно што није тражио данас ово нема краја, и ми треба да будемо спремни да све почнемо из почетка у овоме се састоји истинска верност христу она долази из љубави према њему, у одлучности да га не издамо, ма чега нас то коштало једини начин да сазнамо вољу божију о себи јесте да волимо господа и претпостављамо његову вољу својој ономе ко хоће да твори вољу божију, биће дато да је увиди у том погледу наш живот се може упоредити са великим постом све се одређу- је тиме куда ми идемо христос каже на тајној вечери: заповест нову вам дајем: да љубите је- дан другога, као што сам ја узљубио вас шта се може поредити са тим као, у коме је новина, ни са чиме упоредивога савршенства, неисцрпна снага, пасхална заповест! пребивајте у љуба- ви мојој у љубави крепкој и искреној, живој, љубави која изобилује животом – у тој ризници пасхе ово и јесте пасхални прелаз ово и јесте пасхално наслеђе све се садржи у једном – би- ти њему веран, да би то (наслеђе) постало на- шим ово је воља божија! б осорјев, г чељабинск тема броја у животу бивају понекад тако важне прекретнице, од којих зависи све ако бисмо знали вољу божију, онда би и по њој поступили међутим, овде се јавља питање: како сазнати ту вољу? из „пастирских одговора“ протојереја александра шаргунова како да сазнамо вољу божију о себи превод са руског језика: небојша ћосовић једини начин да сазнамо вољу божију о себи јесте да волимо господа и претпостављамо његову вољу својој тајна вечера, фреска из манастира студенице (богородичина црква), 13 век јануар / фебруар 2017 23 много је поука светих отаца и све су оне добре и корисне за практични живот сваког хришћанина једна од њих је уни- верзална и јединствена за свачији делатни живот и гласи: онај ко учини оно што може, учинио је све после труда сваког верујућег да се ово постигне, делује воља божија но, није све што се човеку догађа воља божија, већ је то умногоме допуштење божије које човека треба да поправи господ је човеку дао готово све за живот и када он учини све што сам може, онда промисао божији ступа на сцену и пружа руку своме чаду синови света мудрији су од верујућих, го- вори свето писмо зато је верујућима не- престано потребна помоћ божија јер живе заједно са синовима света свети серафим саровски управо због тога шаље речи уте- хе хришћанима у свету да ће добити венац стоструко веће награде од господа у одно- су на друге хришћане господ допушта иску- шења да би хришћани очеличили свој ка- рактер и тако духовно узрастали да би на крају ушли у радост господара свога воља божија није да се његов народ зло- пати и страда, али је то допуштење божије због огреховљености и пада људског бог воли сваког човека, а којега воли онога и кара, напомиње апостол васпитна педаго- гија господа христа болна је за времена, а делотворна и спасоносна за вечност боле- сти људске само су посета божија, опоми- њао је свети владика николај и говорио да без невоље нема богомоље сила божија се у немоћи пројављује чо- век ту силу потребује јер има поверења у њу тако ће господ, полазећи са лазаревом сестром мартом и мноштвом других људи да васкрсне лазара (у чему ће људи моћи тема броја воља божија није да се његов народ злопати и страда, али је то допуштење божије примери воље, промисла и допуштења божијег хаџи драган б поповић свети серафим саровски, новија руска икона (извор: myocnnet) 24 1 / 2017 само да склоне камен са лазаревог гроба), позвати и оживети четири дана мртвог ла- зара допуштење је било да лазар умре, а воља божија да васкрсење лазарево про- слави сина божијег и буде увод у крсно- васкрсну драму која је следила неиспитиви путеви господњи су углав- ном и несазнајни, али је све оно што господ чини за човека дубоко спасењски и види се тек на крају тако промислом божијим сава немањић сазнаје за упокојење свога брата стефана првовенчаног, а вољом бо- жијом и силином братске љубави васкрса- ва брата стефана, монаши га под именом симон, да би овај као монах симон пожи- вео још само један дан испод кивота си- мона монаха и данас се уз благослов про- влаче поклоници у царској студеници по допуштењу божијем добијамо не- пријатеље који на крају постају сурови пријатељи ако лекцију божије поуке са- владамо и преточимо у искуство ипак, свако од нас се у животу научио највише на личним грешкама, које коштају много више човека него усвојена поучна иску- ства других људи и поред тога бог се не каје за дарове које даје човеку који греши и после свога крштења, јер је бог нерас- кајив заувек када господ у јеванђељу говори окупље- нима у причама, он од њих очекује питања којима би се открио њихов степен заинте- ресованости за веру тако је воља божија да човек упадне у искушење не би ли се на тај начин обратио, а господ га вратио на прави пут они који се кају управо својим покајањем украшавају лепоту пута спа- сења грехова наших ради ми смо време релативизовали и обеснажили, и за нас је оно постало јако убрзано и праволинијско због чега се све мање сналазимо у њему и са њиме у богу не постоји разлика изме- ђу садашњег и будућег века јер је време искључиво везано за вољу божију и ње- гово промишљање о животу и свету када би људи успели да достигну и умну чисто- ту срца било би много јасније шта значи и колико је важна воља божија без које не- ма ни дисања нашег то је много пре нас схватио цар давид и за векове поручио све што дише нека хвали господа због свега апостол павле опомиње да се користи време јер су дани лукави, зли док нас господ све благосиља и бодри да издр- жимо до краја, радите док је дан, јер кад падне ноћ готово је са радом аутор је дугогодишњи водич по светим местима блиског истока и русије тема броја када би људи успели да достигну и умну чистоту срца било би много јасније шта значи и колико је важна воља божија брат светог саве – жупан стефан, каснији краљ првовенчани и монах симон фреску је радио његов савременик 1208/9 у манастиру студеница ово је његов најстарији портрет јануар / фебруар 2017 25 свака хришћанска душа по свом при- звању има потребу за усрдним уче- ствовањем у богослужбеном животу по учењу наше свете цркве кроз свето бого- служење и молитвено заједничарење из- ражавамо и потврђујемо нашу веру, али и љубав према богу и ближњима, те тако богослужење својим текстом и поретком постаје један вид катихезе кроз коју се увек и изнова утврђујемо у вери и љуба- ви, али и напредујемо у духовном изгра- ђивању кроз светотајинско заједничаре- ње са богом, свима светима и ближњима богослужење није пасивно, оно собом но- си дијалог сабраног народа божијег, које је предвођено свештенослужитељем, са господом једноставно речено, оно јесте стајање пред лицем божијим и молитвени дијалог са њим, јединим истинским све- штенослужитељем у молитви херувимске песме литург признаје и исповеда своју недостојност и божанску величанстве- ност тајне коју је позван да саврши, нази- вајући господа јединим истинским све- штенослужитељем: јер си ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раз- даје, христе боже наш у свакодневном животу при дијалогу са другим људима од нас се очекује вид потврђивања и сагла- шавања са оним што је наш саговорник изрекао богослужбено заједничарење и молитвени дијалог, такође собом носе молитвено потврђивање и саглашавање, које је највидљивије у прихватању изре- чених молитава, али и прихватању воље божије која се опитно пројављује у све- том богослужењу завршна прозба вели- ке јектеније позива нас да сами себе, једни друге и сав живот свој христу богу преда- мо, а то предавање богу није ништа друго до прихватање и творење воље његове, коју и призивамо у молитви господњој по речима старца софронија (сахарова): „искање воље божије је нешто најбитни- је у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује божија воља, укљу- чује у вечни божански живот“ говорећи о познању воље божије кроз молитвено заједничарење старац наставља: „испи- тивање божије воље путем непосредног молитвеног обраћања богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, по речима старца силуана, чујемо одговор божији у својој души, учећи се разумевању божијег про- мисла зато треба да се сви учимо позна- вању божије воље ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај тема броја богослужење, предвођено свештенослужитељем, собом носи дијалог сабраног народа божијег са господом воља божија се најопитније прихвата у светом богослужењу бранислав илић 26 1 / 2017 пут“ ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања божије воље, морамо се постепено навикавати на непрестану мо- литву, сабирајући пажњу у срце но, да би- смо што јасније чули божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да бу- демо готови на сваку жртву, попут авраа- ма, па чак и попут сâмога христа, који је, по речи апостола павла: „оцу био послу- шан до саме смрти“ (филип 2, 8) готово да нема личне ни саборне моли- тве у којој није садржана молитва господ- ња у којој се између осталог молимо да бу- де воља божија прихватање воље божије има спасоносни значај за сваког члана богочовечанске заједнице свети владика николај у свом тумачењу молитве господ- ње, о овој прозби вели – молимо божију помоћ да зауставимо у себи колебање из- међу бога и сатане, између добра и зла, и да се потпуним одбацивањем сатанине воље можемо предати очевој вољи, као што је господ наш исус христос учинио молећи се у гетсиманском врту: нека буде твоја воља, а не моја (мк 14, 36) са друге стране, централни део литургије речи је- сте читање светописамских одељака, шта је друго прихватање јеванђељских речи, до прихватање воље божије која се упра- во у светом писму пројављује, бивајући нам тако „путоказ“ хришћанског живота прихватање воље божије, као и сагла- шавање на произнесене молитве у бого- служењу се потврђује речју амин ова реч саставни је и неизоставни део свих на- ших личних и заједничких молитава реч амин јеврејског је порекла (амен=ן ֵאמ ,(ָа у наш језик ушла је из старогрчког јези- ка (амин=αμήν) у преводу на наш српски језик могла би да значи: тако је или нека тако буде реч амин можемо пронаћи на страницама светог писма, како старог, тако и новог завета, те тако њено најпре- цизније значење не можемо сазнати без познавања старозаветних и новозавет- них места у којима је она заступљена на првом месту значење речи амин у ста- ром завету било би изражавање слагања или потврђивање, да је оно што је говор- ник јавно изрекао прихваћено од стране његових саговорника у 27 глави пете мојсијеве књиге читамо о мојсијевој за- повести, да на речи свештеника који обја- вљује моралне заповести народ одговара амин исто значење ове речи налазимо и у књизи пророка јеремије, где сâм про- рок јеремија потврдно одговара са речју амин, на пророштва пророка ананије на другом месту у књизи пророка јеремије речју амин пророк исказује послушност на речи божије и свету вољу божију ка- да је у питању реч амин, сви је одмах по природи ствари повезују са богослужбе- ном употребом тако прво помињање ове речи у контексту богослужбене употре- бе налазимо у првој књизи дневника у 16 глави ове књиге можемо прочитати о преношењу ковчега завета у јерусалим за време цара давида сâм цар давид принео је и узнео богу захвалну песму на чије реч је народ ускликнуо са амин такође у старозаветним и новозаветним текстовима налазимо да након благосло- ва и славословља речју амин не одговара само народ божији већ у неким случаје- вима изговара је и сâм писац одређен
... са апостолом томом представља једну малу скицу тог пута он је на по- четку био пред изазовом вере до зна- ња је морало да протекне неко време – чулно опажање, виђење и додир вас- крслог христа, уследио је након осам дана та осмица би могла, по нашем ми- шљењу, бити кључ будуће, есхатолошке верификације недеља, као дан христо- вог васкрсења, представља дан након, по календару, седмог дана – суботе она је дан после свих дана, осми дан, као дан после историје икона есхато- на икона знања ка том будућем зна- њу је управљена хришћанска вера као надање али, тог будућег знања не мо- же бити без те слободне инвестиције, без веровања веровање је као пажња управљена ка будућем сретању са ли- цем божијим видећемо, и код канта је пажња (атенција) активност разума као сазнајне моћи, без које нема сазнања чулно опажање, као прва сазнајна моћ, диктира и први услов сазнања – простор можемо се сложити или не са кантом у покушају да одговоримо на питање шта простор јесте међутим, кант је прилично убедљив када каже да је простор нужна форма чулне дато- сти немогуће је да другачије опажамо ствари него у простору просторност као нужна форма опажања, па чак ре- кли бисмо и умне представе предмета (и када замишљамо предмете, зами- шљамо их у простору), омогућава оно наше како опажања али, надовезали бисмо се на канта, она наше сазнање и ограничава просторност као диктат чулности постаје клопка наше сазнајне моћи у неким ситуацијама то нису само наши судови о богу свакако, хришћан- ска тврдња да је бог изван свакога про- стора, потпуно је несхватљива наша сазнајна моћ диктира услов сазнања у простору рећи да се христос вазнео на небеса, изискује одговор на питање – а у дијалогу са ате измом неверовање томино, детаљ мозаика из манастира дафни, атина, 11 век (извор: myriobiblosgr) вера је заправо слободна инвестиција у будуће знање верификација захтева време – као пут од вере до знања јануар / фебруар 2017 13 где је он сада? у ком се простору нала- зи? ово су захтеви наше сазнајне моћи, уколико овај исказ претендује да буде знање у оваквим питањима ми се сре- ћемо са дилемом – да ли их одбацити као лажне, јер се не могу схватити? ов- де није проблем само одсуство чулног опажања ми чак ни умом не можемо представити себи последицу христо- вог вазнесења – а да га не ставимо у простор, „са десне стране оца“ алтер- натива је разумети да наше знање не исцрпљује, нити може исцрпети грани- це бића и границе стварности знати да не можемо знати, те да нас тај парадокс води пред прихватање (или не прихва- тање) вере вера би, дакле, била при- хватање онога што измиче условима нашег сазнања, који су диктирани на- шим сазнајним моћима у овом случају то је простор као форма чулности ми- шљења смо, да овакав епистемолошки статус вере изричемо у иконописању на иконама имамо управо тај парадокс – смештеност предмета у простор, али у исто време слободних од просторне законитости и пропорција у том сми- слу, иконе представљају представу, да га тако назовемо, чистога знања одно- сно, знања ослобођеног од условљено- сти које диктирају сазнајне моћи дру- гим речима, то би било знање које се поклапа са бићем не знање феномена, ствари онаквим какве нам се показу- ју, већ знање самих ствари то би било знање истине свакако, иконе на то за сада само указују, нудећи се слобод- ној инвестицији у то будуће опажање – вери међутим, нису само искази вере про- блематични за наше сазнање неретко, питања са којима се срећемо у науци наилазе на сличан проблем – упадамо у клопку своје сазнајне моћи на пример, чињеница до које је дошла наука – ши- рење космоса наша сазнајна моћ, да би себи уопште представила такву појаву, захтева простор ако се космос шири, онда се шири у нечему, у неком просто- ру али, простора нема ван космоса и простор се шири али, где се шири, чије место заузима ширећи се? ако се ши- ри, онда мора имати границе јер, оно што је бесконачно не може да се шири таква тврдња била би апсурд ако има границе, шта је иза космоса? то је усло- вљавање које диктира чулност као са- знајна моћ односно, оваква питања су у овом случају клопка коју та наша са- знајна моћ поставља и у коју упадамо не, ово није никаква гносимахија или некакав екстремни агностицизам и скептичност према знању ово је са- мо показатељ, заправо једно узвишено знање нашег знања, наше сазнајне мо- ћи то знање знања нам јасно показује трансцендентност стварности са којом се срећемо и којој и сами припадамо и то знање нашег знања је можда и једино знање за које чврсто можемо рећи да је истинито такво знање ће нас држати па- жљиве и смирене, пред изазовима идо- ла знања којима смо изложени, чувајући нас од квазинауке и квазивере наставиће се аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији у дијалогу са ате измом вера би, дакле, била прихватање онога што измиче условима нашег сазнања, који су диктирани нашим сазнајним моћима 14 1 / 2017 тема броја: да буде воља божија христос сведржитељ, детаљ мозаика из цркве свете софије – премудрости божије у кијеву, 11 век (извор: википедија) јануар / фебруар 2017 15 дати себи за право да говоримо о вољи божијој врло лако може бити схваћено као претенциозно чак дрско проблем се налази у томе што је тај појам – воља божија – толико не само двосмислен, него више за- гонетан, тајновит, и све до тога да буде неса- знајан, недокучив можда, сходно утиску, не- прозиран како да обичан човек оптерећен својим проблемима, животним околностима које су за њега често неумитне, у свом дела- њу препозна вољу божију? како да у мору збивања око њега проникне путеве којима се она пробија до њега и у којој мери је она за њега у најмању руку укрепљујућа? у хришћанској традицији постоји велики број прича којима је покушано да се опише деловање воље божије у свету једна од њих укратко овако гласи: – неки монах је желео да сазна вољу божију која му никако није би- вала јасна на основу примера које је он су- сретао у животу исувише неправде је било присутно и бог му на концу даје могућност да га упозна са тим заповедајући му да се са- крије близу неког извора и да посматра тако се ту појављује неки богаташ са својим това- ром који легне да се одмори и док је спавао, покраде га некакав човек и побегне богаташ се пробуди, у журби због кашњења оде ода- тле да би на сцену ступио неки сиромах који је изнемогао од изгладнелости попио воде и легао да спава као завршна сцена која се од- вија пред монахом бива повратак богаташа који у гневу због тога што је опљачкан опту- жи сиромаха и у бесу га убије монах након тога остаје потпуно скандализован и још ви- ше збуњен и поражен бог му открива на кра- ју да је сам сиромах био човек који је због убиства у гневу другога као покајник тума- рао светом молећи се за опроштај одрекнув- ши се свога претходног богатства његова молитва је била да му бог покаже је ли при- мио његово покајање тако што ће скончати онако како је он окончао туђи живот човек који је опљачкао богаташа, је управо због његове грамзивости остао готово бескућник са својом породицом, и молио се богу да му бар надокнади колико је изгубио преваром овог богаташа и бог му дарује да опљачка управо човека који га је завио у црно и то воља божија је у ствари љубав према свему што је створио када је имамо, макар и трунку, онда наше живљење заиста већ јесте на небесима небо и земља владимир пекић тема броја: да буде воља божија тема броја каин и авељ приносе дарове богу, детаљ мозаика из капеле палатине (cappella palatina) у палерму, 12 век (извор: pravoslavieru) 16 1 / 2017 тема броја тачно онолико колико му је био дужан а за богаташа, вели прича – управо је схватио зло које је учинио и у покајању одлучио да све што је стекао подели сиромашнима, а сам да се замонаши ова нам прича казује најпре о нашим са- знајним ограничењима, па тиме и могућност да узмемо у обзир све што се налази у оно- ме што се пред нама дешава бог са тим нема проблем његова промисао и сазнање су без грешке и без недостатка и, свакако, у овој приучи видимо да бог кре- ира догађаје узимајући у об- зир жеље актера ове приче, њихове поступке и њихов крајњи исход ипак, ствар која се може спочитати је та да ли нам ова прича потура помисао да воља божија може бити апсо- лутистичка? да ли бог своју вољу изражава као наметање себе, макар и неприметно? у светом писму воља божија се иницијално везује за сам настанак живота као таквог – за стварање света ex nihilo (из ништавила) следећи то, заиста да није бога и његове воље не би било ни нас она лежи у осно- ви постојећег (суштог) овде се налази један од одговора на питање на- метљивости воље божи- је даље нам кроз стари завет говори писмо да бог устројава спасе- ње и савез са народом и његовим патријар- сима које је он сам изабрао затим, да је он тај који им поставља цареве, који их милује и кажњава и који им обећава коначно спа- сење у мери прихватања те његове воље – изражено кроз верност завету на синају – зависи и благостање народа зло и несре- ће, ропство и уништење које их затиче не може се приписивати богу него је неминов- на последица отпадања од савеза са њим међутим, није ли ово један апсолутистички вид наметања воље? нисмо ли и ми преузе- ли тај вид и не примењујемо ли га тако што, као и израиљци, смештамо у носиоце ауто- ритета (цара, владара, свештенике, имућне/ кнезове) вољу божију и њено испољавање? међутим, поред овде присутног теоло- шког става да је све што постоји у рукама бо- жијим тј вољи његовој, сам стари завет нам „подмеће“ искакања из поимања бога који апсолутистички све устројава и налази еквивален- те свог савршенства међу људима и у људском порет- ку и друштвеним нормама напротив, видимо да их сам бог заобилази први пример су каин и авељ заиста, у самој библији немамо никакву назнаку, осим нама несхватљивог фаворизовања млађег брата, зашто бог прима авељеву, а не каинову жртву тај „симптом“ мла- ђег брата (у друштвеним односима у библији мла- ђи брат је готово обеспра- вљен и скрајнут – види лк 15) се понавља и у случају исава и јакова, па затим јосифа и његове браће, мојсија који је муцао (по- ред брата арона), избор цара давида, најмлађег јесејевог сина, па соломо- на као наследника који је плод давидове везе са витсавејом чијег је мужа убио итд поред тога, бог своју вољу пројављује и кроз личности које нису баш репрезента- тивне у моралном и побожном смислу за стари завет – фараоне, разне магове и вра- чеве, навукодоносора и сл да не говори- мо о само народу који бира за свој изабран народ – групу робова, потпуно обеспра- вљених и ништавних у египту који су делом св пророк мојсије и св праотац аарон, царски двери манастира св екатерине на синају, 13 век (извор: artbiblioclubru) јануар / фебруар 2017 17 били потомци аврама, исака и јакова уз то тај народ је кочоперан, бунтован (твр- доврат); расправља се са мојсијем, богом, доводи у сумњу њихове одлуке ипак, бог и поред казни којима их подвргава се тру- ди да уважи њихову вољу то нам говори да наша логика, наш систем вредновања љу- ди није мерило за бога он се очито јавља кроз оне кроз које то најмање очекујемо ни сами патријарси нису неког племићког и имућног порекла људи који препознају вољу божију у свету су дакле крајње про- сечни, многи од њих и маргинални све то упућује на тумачење да бог не жели да вла- да као тиранин гвозденом руком и непоко- лебљивом вољом која нимало не уважава вољу његових поданика врхунац искакања из предвиђених аршина имамо у догађају који суштински одређује судбину света – оваплоћење сина божијег сам бог не само да се изједначава са својим поданицима, него бива потпуно скрајнут, рођен у пећи- ни, стилизованој штали коју су користили витлејемски пастири тај „апсолутни“ госпо- дар долази као један од нас, као бескућник и крајњи сиромах (уп ис 53) бог који по- стаје човек, који страда одузимајући сам себи власт, то чини да би оставио простор људској вољу и људском постојању дубина тог сусрета се не збива само у христу, већ се прво показује и лику пресвете богоро- дице која бива питана хоће ли да прихвати вољу божију који јој благовести архангел гаврило бог нам, стога, кроз христа пока- зује да је смисао и циљ његове воље према нама – вечна и нераскидива заједница са њим у љубави у новом завету видимо да бог од нас не же- ли ни савршено живљење у неком морали- стичком смислу, тј да је оно по себи крајње површно па тиме и бесмислено ако није прот- кано милосрђем, љубављу, праштањем, при- хватањем и једним нераскидивим братством у љубави свих људи и преко њих свега ство- реног (мт 18, 23–35; лк 7, 36–50; јн 8, 2–11; дап 4, 32 – 5, 11) јер ове особине, које христос нај- више исказује кроз своје приче о царству бо- жијем и односу према одбаченима, начелно припадају богу који жели да буду садржај на- шег живота имајући њих, спољашњи закони, норме и ауторитети нам нису потребни (уп мт 23, посебно 8–9 ст) други, ближњи, за нас је непроцењиво вредан и узвишен битан онај ко воли нема потребу за знањем ради контро- ле или ауторитета над другим у љубави, оној крсној, онај ко љуби отвара себе да прихвати другог у целости и да он исто тако у тој „све- зи савршенства“ (кол 3, 14) буде прихваћен и ту треба да видимо коначни вид остварења воље божије и да за њега, бога, као истински и крајње жељеног оставимо простор да нас руководи заснивајући то на безрезервној ве- ри према њему као вољеноме, макар нам то у безброј ситуација не изгледало сврсисходно и праведно јер нам је он показао такву љубав да нас је заволео љубављу савршеном пре не- го ми њега и дао нам заповест да се том љу- бављу испуњавамо показујући је најпре једни другима јер воља божија је у ствари љубав према свему што је створио када је имамо, макар и трунку, онда наше живљење заиста већ јесте на небесима на један тајанствен на- чин, већ овде и сада, испуњавају се речи које богу упућујемо свакодневно да буде воља тво- ја и на земљи као на небу аутор је предавач верске наставе у дванаестој београдској гимназији тема броја бог који постаје човек, који страда одузимајући сам себи власт, то чини да би оставио простор људској вољу и људском постојању 18 1 / 2017 познавање божије воље је најбитнија ствар - каже старац јосиф међутим, на који начин неко може спознати божију вољу? божија воља се не може разликовати само од времена, већ и од места, личности, ства- ри, као и од количине, начина и околности само то? човек, када мења расположење, он у ствари много пута одступа од божије одлуке дакле, није довољно упознати оп- шти исказ божије воље, већ је по- требно имати посебно расуђива- ње теме која се обрађује, јер је једино на тај начин осигуран успех суштински циљ бо- жије воље је сам исказ и објављивање божије љу- бави, јер намера свих наших кретања јесте да окусимо ту пу- ноћу његове љубави воља коју тражи- мо, коли- ко год она изгледала лично на- ша, или наших познаника, фокусира се на божију личност, због које живимо, крећемо се и постојимо сваки покушај, чији је циљ послушност у поклоничкој вољи божијој, ако нема за основу љубав ка њему, ризикује постојање човечјег дејства, тачније (чо- вечје) немоћи! дакле, када пожелите да сазнате вољу божију, мора- ћете да оставите у потпуно- сти све сопствено, заједно са сваким другим мишље- њем, или планом, и уз вели- ку скромност и смиреност да потражите у молитвама вашим његово поимање све што вам се прикаже, об- јави, или пак падне тешко у срцу вашем, одрадите, јер ће то бити воља божија они који су искренији и имају добру навику да се моле, чују ја- сније у себи „поруку“, по- стају пажљивији у свом животу и ништа не ра- де без „обавештења“ божијег тема броја воља божија се не открива магичним путем, нити садржи неко релативно место, јер није окружена уским оквирима човечјег разума старац јосиф ватопедски: тада воља божија постаје прекривена као сунце од облака! превод са јелинског: никола с костић јануар / фебруар 2017 19 постоји и други начин поимања воље божије који уопштено црква користи, а то је саветовање преко духовних отаца, или исповедника велики благослов послу- шања, који драгоцено засењује оне који га (благослов) поштују, постаје им знање тога што не познају, као и покров и снага да прилагоде себи савет и заповест, јер се бог открива поданицима са очинском осо- бином савршенство послушања као нај- веће врлине, поистовећује његове „при- сталице“ са сином божијим, који постаје „присталица“ до страдања на крсту и као што је нашем господу исусу христу доде- љена потпуна власт, као и сва добра воља бога оца, тако се и поданицима додељу- је порука божије воље, као и благодат ка успешном и савршеном испуњењу (воље божије) они који питају духовнике да би сазнали вољу божију, морају знати ово – воља божи- ја се не открива магичним путем, нити садр- жи неко релативно место, јер није окружена уским оквирима човечјег разума најмило- срднији бог толерише људску слабост и ипак обавештава човека, који првенствено верује и постаје скромнији, страсно жудећи за „по- руком“ и имајући расположење да је изврши баш из тог разлога, уз веру и благодарност, човек прихвата прву реч свог духовног путо- водитеља који га саветује али, када преду- слови вере, послушности и смирености не прате један другог „у стопу“ и човек оспорава реч путоводитеља, планирајући да се распи- та и код других духовника, тада воља божија постаје прекривена као сунце од облака ова тема је веома осетљива и потребна је присут- ност велике пажње обавезан предуслов у потражњи воље бо- жије јесте да буде утемељен у томе онај који је тражи (вољу божију) и прихватљив од стране откровења, јер као што је већ напоменуто, во- ља божија уз сопствени натприродни карактер, не садржи магију, нити ступа на снагу магичним путем на места, просторе и органе, већ се от- крива само достојнима ове божије толеранције у општем облику ова тема је веома конфу- зна и тешка за разлучивање, јер као што зна- мо, чак и код савршених није увек позната воља божија, поготову када је човек захтева у одређеним временским границама у дру- гом случају, може да искрсне потешкоћа, у зависности од стања човека који је заинтере- сован (за познање воље божије) у зависно- сти од степена слободе која је присутна, од пристрасних тежњи као и жеља које утичу на кретања и његових (човечјих) одлука, наме- ће се и стрпљење општи закључак јесте тај да је схвата- ње воље божије једна од најосетљивијих и најконфузнијих тема у духовном животу то посебно важи за оне који покушавају да спознају вољу божију уз помоћ молитве у сваком случају, било то уз труд, или уз по- требе стрпљења, молитва остаје јединстве- на веза са богом, као и једини начин да спо- знамо вољу божију из књиге: γέροντος ιωσήφ βατοπαιδινού, «ο γέροντας ιωσήφ ο ησυχαστής» (βίος), εκδ ιμβατοπαιδίου – ψυχωφελή βατοπαιδινά 1, 2012 тема броја када предуслови вере, послушности и смирености не прате један другог „у стопу“ и човек оспорава реч путоводитеља, планирајући да се распита и код других духовника, тада воља божија постаје прекривена као сунце од облака 20 1 / 2017 богородица није испунила само закон божији, него је и вољу његову учини- ла вољом својом пре- дала је себе богу и тако примила реч божију и постала мати његова: ево слушкиње господње – нека ми буде по ријечи твојој ове речи, како бележи свети никола кавасила, преобратиле су земљу у небо осло- бодиле су ад од тамни- чара учиниле су људе становницима небеса сјединиле су анђеле и људе када је једном при- ликом нека жена која је слушала христа бла- госиљала богородицу која га је родила и доји- ла, он је рекао: ваисти- ну, блажени су они који слушају ријеч божију и држе је осим, дакле, богородице, која је јед- ном за свагда родила бога логоса, и сваки чо- век који чује реч божију и који је приме- њује у животу део је овог блаженства, јер на тај начин, такорећи, узима место бо- городице као што бележи свети максим исповедник: „логос бо- жији, који се једном за свагда родио телом, ра- ђа се непрестано духом човекољубља у онима који то желе и постаје чедо, обликујући себе у њима врлинама и об- јављује се онолико ко- лико препознаје да је пријемчив човек који га прима“ мајчинство није ап- страктна идеја, већ лич- ни однос оно је један нарочит однос, који на јединствен начин ве- зује мајку с дететом и дете с мајком христос је истински човек, јер се родио од дјеве ма- рије и дјева марија је истинска богородица, јер је родила богочове- ка христа у овом лич- ном односу, који наша црква приказује кроз иконе богородице која држи богомла- денца, млекопитатељнице, умиљенија, тема броја дјева марија је истинска богородица, јер је родила богочовека христа богородица као пример мајчинства, духовног рађања и себеодрицања превод са јелинског: михаела јагер светогорска икона богородице млекопитатељнице, кареја јануар / фебруар 2017 21 темељи се целокупна тајна спасења у христу и обнове света, нова твар а овај лични од- нос открива карактер заједнице човека са бо- гом у новој творевини одувек, а нарочито у нашој епохи, тежимо генерализовању и ома- совљавању гледамо свет безлично и бави- мо се човеком не ма- рећи за свог ближњег тако ниподаштавамо личност и занемарује- мо њену слободу чита- ва наша култура, техно- кратска култура, јесте тријумф омасовљава- ња, и зато неслободе лични односи постају безлични и механички штавише, лични односи се остварују без личности или са лицима обмане деци нове генерације компјутери постају најбољи пријатељи њима посвећују свој живот, а за узврат постају и сами машине духовно рађање христа у срцу чове- ка показује врсту односа коју жели да има са њим само онај ко прими христа у своје срце и обликује га као мајка сво- јим животом има истински, дакле слобо- дан и лични однос са њим највиши об- лик овог односа има богородица, мајка христа и нове твари сваки други однос са христом, који се креће на безличном или идеалистичком нивоу, налази се из- ван граница нове тва- ри то је законски или идеалистички однос, али не хришћански или црквени слободном послу- шношћу и самоодри- цањем пред вољом божијом учествује чо- век као јединствена и непоновљива лич- ност у новој твари живи као члан цркве, која је тело христово, тело сина дјеве пра- вославна црква не издваја од тела хри- стовог неко друго та- јанствено тело, како би га окарактерисала као цркву тело хри- стово је јединствено и недељиво то је тело које је рођено од дјеве марије, које је разапето, васкрсло, село са десне стране оца то је тело ко- јим се причешћују верни на светој тајни евхаристије ово тело ствара нову твар оно је земља живих, коју је открило све- ту место несместивог, дјева марија, мај- ка нове твари георгије мандзаридис извор: wwwpemptousiagr (γεωργίου μαντζαρίδη, ομοτ καθηγητού παν/μίου, «πρακτικά θεολογικού συνεδρίου» – εις τιμἠν της υπεραγίας θεοτόκου και αειπαρθἐνου μαρίας, стр 271–277) тема броја осим богородице, која је једном за свагда родила бога логоса, и сваки човек који чује реч божију и који је примењује у животу део је овог блаженства, јер на тај начин, такорећи, узима место богородице икона mајке божије „умиљеније“ 22 1 / 2017 све зависи од тога шта ми тражимо царство божије није нешто што се даје одмах ми треба увек да следимо за христом, иако не зна- мо унапред пут ми треба увек да разликујемо оно што бог очекује сада од нас ово значи да ми треба да будемо нарочито на раскрсницама – у молитвеном стражењу, у стању постепеног и постојаног усхођења захтеви бога према на- ма могу да нарастају може се догодити да он буде сутра тражио од нас оно што није тражио данас ово нема краја, и ми треба да будемо спремни да све почнемо из почетка у овоме се састоји истинска верност христу она долази из љубави према њему, у одлучности да га не издамо, ма чега нас то коштало једини начин да сазнамо вољу божију о себи јесте да волимо господа и претпостављамо његову вољу својој ономе ко хоће да твори вољу божију, биће дато да је увиди у том погледу наш живот се може упоредити са великим постом све се одређу- је тиме куда ми идемо христос каже на тајној вечери: заповест нову вам дајем: да љубите је- дан другога, као што сам ја узљубио вас шта се може поредити са тим као, у коме је новина, ни са чиме упоредивога савршенства, неисцрпна снага, пасхална заповест! пребивајте у љуба- ви мојој у љубави крепкој и искреној, живој, љубави која изобилује животом – у тој ризници пасхе ово и јесте пасхални прелаз ово и јесте пасхално наслеђе све се садржи у једном – би- ти њему веран, да би то (наслеђе) постало на- шим ово је воља божија! б осорјев, г чељабинск тема броја у животу бивају понекад тако важне прекретнице, од којих зависи све ако бисмо знали вољу божију, онда би и по њој поступили међутим, овде се јавља питање: како сазнати ту вољу? из „пастирских одговора“ протојереја александра шаргунова како да сазнамо вољу божију о себи превод са руског језика: небојша ћосовић једини начин да сазнамо вољу божију о себи јесте да волимо господа и претпостављамо његову вољу својој тајна вечера, фреска из манастира студенице (богородичина црква), 13 век јануар / фебруар 2017 23 много је поука светих отаца и све су оне добре и корисне за практични живот сваког хришћанина једна од њих је уни- верзална и јединствена за свачији делатни живот и гласи: онај ко учини оно што може, учинио је све после труда сваког верујућег да се ово постигне, делује воља божија но, није све што се човеку догађа воља божија, већ је то умногоме допуштење божије које човека треба да поправи господ је човеку дао готово све за живот и када он учини све што сам може, онда промисао божији ступа на сцену и пружа руку своме чаду синови света мудрији су од верујућих, го- вори свето писмо зато је верујућима не- престано потребна помоћ божија јер живе заједно са синовима света свети серафим саровски управо због тога шаље речи уте- хе хришћанима у свету да ће добити венац стоструко веће награде од господа у одно- су на друге хришћане господ допушта иску- шења да би хришћани очеличили свој ка- рактер и тако духовно узрастали да би на крају ушли у радост господара свога воља божија није да се његов народ зло- пати и страда, али је то допуштење божије због огреховљености и пада људског бог воли сваког човека, а којега воли онога и кара, напомиње апостол васпитна педаго- гија господа христа болна је за времена, а делотворна и спасоносна за вечност боле- сти људске само су посета божија, опоми- њао је свети владика николај и говорио да без невоље нема богомоље сила божија се у немоћи пројављује чо- век ту силу потребује јер има поверења у њу тако ће господ, полазећи са лазаревом сестром мартом и мноштвом других људи да васкрсне лазара (у чему ће људи моћи тема броја воља божија није да се његов народ злопати и страда, али је то допуштење божије примери воље, промисла и допуштења божијег хаџи драган б поповић свети серафим саровски, новија руска икона (извор: myocnnet) 24 1 / 2017 само да склоне камен са лазаревог гроба), позвати и оживети четири дана мртвог ла- зара допуштење је било да лазар умре, а воља божија да васкрсење лазарево про- слави сина божијег и буде увод у крсно- васкрсну драму која је следила неиспитиви путеви господњи су углав- ном и несазнајни, али је све оно што господ чини за човека дубоко спасењски и види се тек на крају тако промислом божијим сава немањић сазнаје за упокојење свога брата стефана првовенчаног, а вољом бо- жијом и силином братске љубави васкрса- ва брата стефана, монаши га под именом симон, да би овај као монах симон пожи- вео још само један дан испод кивота си- мона монаха и данас се уз благослов про- влаче поклоници у царској студеници по допуштењу божијем добијамо не- пријатеље који на крају постају сурови пријатељи ако лекцију божије поуке са- владамо и преточимо у искуство ипак, свако од нас се у животу научио највише на личним грешкама, које коштају много више човека него усвојена поучна иску- ства других људи и поред тога бог се не каје за дарове које даје човеку који греши и после свога крштења, јер је бог нерас- кајив заувек када господ у јеванђељу говори окупље- нима у причама, он од њих очекује питања којима би се открио њихов степен заинте- ресованости за веру тако је воља божија да човек упадне у искушење не би ли се на тај начин обратио, а господ га вратио на прави пут они који се кају управо својим покајањем украшавају лепоту пута спа- сења грехова наших ради ми смо време релативизовали и обеснажили, и за нас је оно постало јако убрзано и праволинијско због чега се све мање сналазимо у њему и са њиме у богу не постоји разлика изме- ђу садашњег и будућег века јер је време искључиво везано за вољу божију и ње- гово промишљање о животу и свету када би људи успели да достигну и умну чисто- ту срца било би много јасније шта значи и колико је важна воља божија без које не- ма ни дисања нашег то је много пре нас схватио цар давид и за векове поручио све што дише нека хвали господа због свега апостол павле опомиње да се користи време јер су дани лукави, зли док нас господ све благосиља и бодри да издр- жимо до краја, радите док је дан, јер кад падне ноћ готово је са радом аутор је дугогодишњи водич по светим местима блиског истока и русије тема броја када би људи успели да достигну и умну чистоту срца било би много јасније шта значи и колико је важна воља божија брат светог саве – жупан стефан, каснији краљ првовенчани и монах симон фреску је радио његов савременик 1208/9 у манастиру студеница ово је његов најстарији портрет јануар / фебруар 2017 25 свака хришћанска душа по свом при- звању има потребу за усрдним уче- ствовањем у богослужбеном животу по учењу наше свете цркве кроз свето бого- служење и молитвено заједничарење из- ражавамо и потврђујемо нашу веру, али и љубав према богу и ближњима, те тако богослужење својим текстом и поретком постаје један вид катихезе кроз коју се увек и изнова утврђујемо у вери и љуба- ви, али и напредујемо у духовном изгра- ђивању кроз светотајинско заједничаре- ње са богом, свима светима и ближњима богослужење није пасивно, оно собом но- си дијалог сабраног народа божијег, које је предвођено свештенослужитељем, са господом једноставно речено, оно јесте стајање пред лицем божијим и молитвени дијалог са њим, јединим истинским све- штенослужитељем у молитви херувимске песме литург признаје и исповеда своју недостојност и божанску величанстве- ност тајне коју је позван да саврши, нази- вајући господа јединим истинским све- штенослужитељем: јер си ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раз- даје, христе боже наш у свакодневном животу при дијалогу са другим људима од нас се очекује вид потврђивања и сагла- шавања са оним што је наш саговорник изрекао богослужбено заједничарење и молитвени дијалог, такође собом носе молитвено потврђивање и саглашавање, које је највидљивије у прихватању изре- чених молитава, али и прихватању воље божије која се опитно пројављује у све- том богослужењу завршна прозба вели- ке јектеније позива нас да сами себе, једни друге и сав живот свој христу богу преда- мо, а то предавање богу није ништа друго до прихватање и творење воље његове, коју и призивамо у молитви господњој по речима старца софронија (сахарова): „искање воље божије је нешто најбитни- је у нашем животу, јер се човек, пошавши путем који му указује божија воља, укљу- чује у вечни божански живот“ говорећи о познању воље божије кроз молитвено заједничарење старац наставља: „испи- тивање божије воље путем непосредног молитвеног обраћања богу, нарочито кад смо у невољи и кад нас задеси каква беда, доводи до тога да ми, по речима старца силуана, чујемо одговор божији у својој души, учећи се разумевању божијег про- мисла зато треба да се сви учимо позна- вању божије воље ако се, пак, не будемо томе учили, никада нећемо упознати тај тема броја богослужење, предвођено свештенослужитељем, собом носи дијалог сабраног народа божијег са господом воља божија се најопитније прихвата у светом богослужењу бранислав илић 26 1 / 2017 пут“ ако хоћемо да постигнемо још виши облик познања божије воље, морамо се постепено навикавати на непрестану мо- литву, сабирајући пажњу у срце но, да би- смо што јасније чули божији глас у себи, треба да се одрекнемо своје воље и да бу- демо готови на сваку жртву, попут авраа- ма, па чак и попут сâмога христа, који је, по речи апостола павла: „оцу био послу- шан до саме смрти“ (филип 2, 8) готово да нема личне ни саборне моли- тве у којој није садржана молитва господ- ња у којој се између осталог молимо да бу- де воља божија прихватање воље божије има спасоносни значај за сваког члана богочовечанске заједнице свети владика николај у свом тумачењу молитве господ- ње, о овој прозби вели – молимо божију помоћ да зауставимо у себи колебање из- међу бога и сатане, између добра и зла, и да се потпуним одбацивањем сатанине воље можемо предати очевој вољи, као што је господ наш исус христос учинио молећи се у гетсиманском врту: нека буде твоја воља, а не моја (мк 14, 36) са друге стране, централни део литургије речи је- сте читање светописамских одељака, шта је друго прихватање јеванђељских речи, до прихватање воље божије која се упра- во у светом писму пројављује, бивајући нам тако „путоказ“ хришћанског живота прихватање воље божије, као и сагла- шавање на произнесене молитве у бого- служењу се потврђује речју амин ова реч саставни је и неизоставни део свих на- ших личних и заједничких молитава реч амин јеврејског је порекла (амен=ן ֵאמ ,(ָа у наш језик ушла је из старогрчког јези- ка (амин=αμήν) у преводу на наш српски језик могла би да значи: тако је или нека тако буде реч амин можемо пронаћи на страницама светог писма, како старог, тако и новог завета, те тако њено најпре- цизније значење не можемо сазнати без познавања старозаветних и новозавет- них места у којима је она заступљена на првом месту значење речи амин у ста- ром завету било би изражавање слагања или потврђивање, да је оно што је говор- ник јавно изрекао прихваћено од стране његових саговорника у 27 глави пете мојсијеве књиге читамо о мојсијевој за- повести, да на речи свештеника који обја- вљује моралне заповести народ одговара амин исто значење ове речи налазимо и у књизи пророка јеремије, где сâм про- рок јеремија потврдно одговара са речју амин, на пророштва пророка ананије на другом месту у књизи пророка јеремије речју амин пророк исказује послушност на речи божије и свету вољу божију ка- да је у питању реч амин, сви је одмах по природи ствари повезују са богослужбе- ном употребом тако прво помињање ове речи у контексту богослужбене употре- бе налазимо у првој књизи дневника у 16 глави ове књиге можемо прочитати о преношењу ковчега завета у јерусалим за време цара давида сâм цар давид принео је и узнео богу захвалну песму на чије реч је народ ускликнуо са амин такође у старозаветним и новозаветним текстовима налазимо да након благосло- ва и славословља речју амин не одговара само народ божији већ у неким случаје- вима изговара је и сâм писац одређен
Свеска: 353 | Да буде воља Божија
... Фотографија на насловној страни корице: „Благословите Господа служитељи Његови, творећи вољу Његову“ (Пс 102, 21) фото: pexelscom Фотографија на другој страни корице: Блаженоупокојени Епископ јегарски Јероним (1969–2016) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Манастир Градац фото: Светлана Дингарац Фотографија на полеђини корице: Српска Патријаршија – Придворна капела Св Симеона Мироточивог фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 353, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2017 Реч уредника Наука творења воље Божије 3 Реч пастира Пут ка вољи Божијој 4 Духовна трагања Има ли смисла трагати за смислом 5 Хришћанска етика Архиепископ Јован (Шаховској) Мисао о самоубиству – срушени крст 8 У дијалогу са атеизмом Квазинаука и квазивера III 11 ТЕМА БРОЈА Небо и земља 15 Старац Јосиф Ватопедски: Тада воља Божија постаје прекривена као сунце од облака! 18 Богородица као пример мајчинства, духовног рађања и себеодрицања 20 Како да сазнамо вољу Божију о себи22 Примери воље, промисла и допуштења Божијег 23 Воља Божија се најопитније прихвата у Светом Богослужењу 25 Хришћански брак и породица Ми не умемо да живимо у породици – јер нас нису томе научили (2 део) 28 Вишедетне хришћанске породице Српска мајка 32 Вишедетне хришћанске породице Породица Стреларац 35 Земља живих Земља живих 42 Светиње Свете Земље Поље пастира и Назарет 44 Светиње Свете Горе Манастир Св Дионисија 47 Десет питања за православног мисионара Десет питања за православног мисионара 50 Идите и научите све народе Свештеник Георгије Максимов: Принципи интернет апологетике 52 Мисионарско писмо Савремени витезови пред Светом Чашом 55 Мисионарско писмо Слава СветогЈована Милостивог 56 Из историје Српске Православне Цркве Српска краљица и монахиња – Ана Дандоло Немањић59 Мисионарски излог Младима је потребна Црква 61 Сећање Спомен оцу Дамјану Јеврићу 62 Јасмина Крантић 64 стране ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Да буде воља Божија јануар / фебруар 2017 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Пре
... Фотографија на насловној страни корице: „Благословите Господа служитељи Његови, творећи вољу Његову“ (Пс 102, 21) фото: pexelscom Фотографија на другој страни корице: Блаженоупокојени Епископ јегарски Јероним (1969–2016) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Манастир Градац фото: Светлана Дингарац Фотографија на полеђини корице: Српска Патријаршија – Придворна капела Св Симеона Мироточивог фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 353, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2017 Реч уредника Наука творења воље Божије 3 Реч пастира Пут ка вољи Божијој 4 Духовна трагања Има ли смисла трагати за смислом 5 Хришћанска етика Архиепископ Јован (Шаховској) Мисао о самоубиству – срушени крст 8 У дијалогу са атеизмом Квазинаука и квазивера III 11 ТЕМА БРОЈА Небо и земља 15 Старац Јосиф Ватопедски: Тада воља Божија постаје прекривена као сунце од облака! 18 Богородица као пример мајчинства, духовног рађања и себеодрицања 20 Како да сазнамо вољу Божију о себи22 Примери воље, промисла и допуштења Божијег 23 Воља Божија се најопитније прихвата у Светом Богослужењу 25 Хришћански брак и породица Ми не умемо да живимо у породици – јер нас нису томе научили (2 део) 28 Вишедетне хришћанске породице Српска мајка 32 Вишедетне хришћанске породице Породица Стреларац 35 Земља живих Земља живих 42 Светиње Свете Земље Поље пастира и Назарет 44 Светиње Свете Горе Манастир Св Дионисија 47 Десет питања за православног мисионара Десет питања за православног мисионара 50 Идите и научите све народе Свештеник Георгије Максимов: Принципи интернет апологетике 52 Мисионарско писмо Савремени витезови пред Светом Чашом 55 Мисионарско писмо Слава СветогЈована Милостивог 56 Из историје Српске Православне Цркве Српска краљица и монахиња – Ана Дандоло Немањић59 Мисионарски излог Младима је потребна Црква 61 Сећање Спомен оцу Дамјану Јеврићу 62 Јасмина Крантић 64 стране ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Да буде воља Божија јануар / фебруар 2017 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Пре
Одреднице:
43
Свеска: 354 | Символ вере
...налазе се скулптуре христа зато што уводе верника у храмВАСКРСЕЊА 📌 христовог
стога у манастиру бањска, уверена је игумани-
ја, на порталу није могла да стоји ова, већ само
скулптура христ
...налазе се скулптуре христа зато што уводе верника у храм
МЕТА инфо: Р:24084 К:182358 Д:101
| Свеска 354 |
Свеска: 354 | Символ вере
... у студеници међутим, објашњава даље игу- манија, на порталу студенице се, када се крене из радослављеве припрате, налази скулптура богородице која седи зато што уводи човека у храм успенија пресвете богородице којој је и посвећен манастир студеница у порталима дечана налазе се скулптуре христа зато што уводе верника у храм васкрсења христовог стога у манастиру бањска, уверена је игумани- ја, на порталу није могла да стоји ова, већ само скулптура христа или светог стефана који је немањићка слава манастира бањска и коме је манастир и посвећен да манастир походе путници намерници из целог света сведочи игуманија помињући и конкретне примере да је соколичка богоро- дица много пута услишила усрдне молитве, посебно бездетним паровима тако је један шиптар из оближњег села жаће и добио име марија шиптари скулптуру називају именом мајка током рата се нису усуђивали да дођу у манастир, али су после рата опет почели пре- причава догађај да је један шипар из централ- ног косова, на савет своје старе мајке позвао игуманију, а потом и дошао са немом ћерком којој савремена медицина није могла да по- могне када су ушли у цркву дете је све време гледало у скулптуру па затим у игуманију, а по- том проговорило: „ћао мати!“ очев крик је за- парао небо – сведочи игуманија други случај који памти мати макарија је случај младог полицајца жоржа из сирије, ко- ји се у цркви често молио пресветој богороди- ци соколичкој, миловао скулптуру и плакао потом се поверио игуманији да му мајка болу- је од карцинома и да је очекује друга операци- ја после једне вечерње службе, ушао је у дво- риште манастира и повикао из свег гласа да му је јављено да се десило чудо – мајка је потпуно излечена и да се чак ни ожиљак од претходне операције више не види игуманија нас подучава да господу мора нешто и да се дâ, и подсећа на догађај када је св пајсију светогорцу приступио отац боле- сног детета молећи га да се помоли господу за његову болесну ћерку деспину свети пајсије путописи март / април 2017 49 фото: дејан пиљак светогорац му је тада рекао да осим молитве, отац мора нешто да дâ за дете отац се тада заветовао да више неће пушити и када се вра- тио кући деспина је била здрава после много година, када је деспина завршила факултет и била пред удајом, отац је пропушио и деспина се опет разболела мати макарија се сећа до- ласка у манастир једног младог брачног пара, попа и попадије, који су после молитве пред соколичком богородицом поверили мати ма- карији да су обећали богородици да ће, ако добију пород, узети празник покрова пресве- те богородице за своју другу славу није про- шло много и попадија је остала носећа сада имају двоје деце живопис доње цркве је пострадао при- лично, можда је само 18% од оригиналног живописа опстало – објашњава игуманија како је храм посвећен покрову пресвете богородице и није имао осликану припрату, иконописачка радионица овог манастира је осликала припрату: сусрет јоакима и ане, затим зачеће богородице, рођење богоро- дице, умиљавање, успеније пресвете бого- родице на западном зиду са друге стране припрате живописано је ваведење пресвете богородице и једна оригинална сцена, према стиху акатиста у коме се каже да је богороди- ца „небеска двер“, где пресвета богородица седи на трону са христом у крилу, а анђео са крилима у покрету показује прстом људима на богородицу указујући на њу као на небе- ска врата у доњој зони су насликани родите- љи пресвете богородице, јоаким и ана, про- роци који су проповедали рођење христово, а са друге стране светитељи чија имена носе монахиње овог манастира: свети данило, свети макарије, свети никодим, света анто- нина, света нина, архангел михаило улазимо у цркву малих димензија зидана је од обрађеног камена, са плитком апсидом, засведеном полуобличасто према речима мати макарије, иако је живопис тешко оште- ћен, време турске владавине преживело је неколико представа: христа пантократора у своду, успења богородице на западном зиду, поклоњења архијереја у апсиди, а на јужном зиду фрагменти фигура за које се сматра да би могли представљати ктиторе у цркви се чувају три старе и вредне књиге: руски псалтир из 17 века, завомаје огледало на бугарском језику из 1816 и молитвеник из 1838 год између два рата је изграђен звоник, а санација и конзервација архитектуре изве- дене су 1995/96, док је нови конак саграђен осамдесетих година овог века прилазимо мермерној скулптури пресвете богородице из 14 века, којој се приписују ис- целитељске моћи, целивамо је и упућујемо јој молитве скулптуру је 1920 године открио у соколичкој цркви песник растко петровићпо- светивши јој запис „света сељанка на косову“, песник пише: „сродна сличним киповима који путописи фото: дејан пиљак фото: лела марковић 50 2 / 2017 бејаху тесани од дрвета у падови, око 13 сто- лећа, превазилазише својом уметношћу и њих и све бизантиске скулптуре које су дотад виђе- не али ми требаше читав сат да је ослободим од одела и накита којим је претрпаше сељани, укопавајући је тако кроз дуги низ година у сво- ја народна богатства и машту, да би јој захвали- ли за доброчинства и да би је обожавали једи- но се њено лице могло слободно сагледати“ исклесана је из једног дела мати сведочи да је поштују и моле јој се срби и албанци пре неколико година је била изложена у метро- политен музеју у њујорку, са још тридесетак експоната из српске националне и духовне ба- штине, „као својеврсни амбасадор наше исти- не о космету, косовског расејања и косовске трагедије“, објашњава мати макарија под старешинством мати макарије сестрин- ство манастира успешно се бави преводила- штвом светоотачких текстова и издавачком делатношћу мати макарија (световно име милица обрадовић) дипломирала је на при- родно-математичком факултету у београду, докторирала хемију, једно време је радила као универзитетски професор у солуну је за- вршила теолошки факултет, тамо је одбранила и докторску дисертацију умеће иконописања стекла је боравећи у манастиру ормилија у грчкој, на халкидикију, где је после искуше- ничког стажа постала монахињаосликала је и трпезарију жичког манастира и сентандрејске цркве излагала је у галеријама у београду, чи- кагу и франкфурту познато је да су монахиње на челу са ма- ти макаријом током ратних догађаја на овом подручју помагале свима, без обзира на веро- исповест, а посебно монахињама манастира девич, које су у то време чак биле заробље- не једна бомба је током рата пала 50 метара од манастира соколица, направивши кратер од девет метара, оштетивши цреп на крову и расувши гелере по целом манастиру после погрома српског живља на косову и метохи- ји манастир соколица су чувале грчке снаге у оквиру кфор-а, које су се са дубоким пошто- вањем односиле према монахињама, бринуле о њиховој безбедности, помагале у обавља- њу свакодневних послова на манастирском имању потом су дошли припадници данских снага кфор-а, који и данас чувају ову српску светињу само што смо завршили обилазак цркве, ма- настира и продавнице, отворило се небо над путописи фото: дејан пиљак фото: лела марковић март / април 2017 51 планинска, брдовита и равничарска срби- ја, са разноликим становништвом, неко- лико вера, свако са својим обичајима и начи- ном живота трудила се да сваког задовољи свако је имао своју врсту градње кућа и окућ- ница, зато ће сваки предео са већинским ста- новништвом наметати свој начин, формирања села и укупног амбијента можемо закључити преко ископина да су данашња места настаја- ла на праисторијским местима и у праисто- рији људи су тражили добре локалитета за основање насеобина, првенствено око изво- ра, језера и река тако је, примера ради, село жарково имало седам одличних извора, од којих три са врло јаким врелима, и још неко- лико на ободу села према макишу прве „станове“ у најранијим временима људи су нашли већ створене у природи то су биле пећине разних величина, у којима су се људи склањали од дивљих звери и зима пода- така о кућама из каснијег периода нема зна се са, сигурношћу, да нису биле као ове данашње то су били једнособни простори, вероватно купастог облика, без пода, прозора и врата, са огњиштем на средини, од времена када је човек потпалио прву ватру цвијић ништа није радио у кабинетима проучавајући туђе записе: он је био теренац све што је могао прочитати из литературе и докумената, он је то практич- но на терену проучавао тај проверени пода- так који је утврђен на терену цвијић је књишки обрађивао и допуњавао са новим сазнањима цвијић је, према лоцирању, села поделио у две групе: „1 првој групи припадају села која су лоцирана по странама долина, по по- брђу и на површинама до висине око 1600 м 2 села друге групе су по долинама јаругама, по тлу котлина и у равницама узвишења која се налазе између долина углавном су нена- сељена“ према месту и простору где су гра- ђена била су разуђеног и збијеног типа код разуђених села плацеви за градњу су били један порад другог са једне и друге стране пута – улице комшије су се, углавном, лепо слагале и испомагале у пословима свака кућа имала је своје двориште различитих величина путеви су лети били прашњави, а када се окиша прашина се претварала у бла- манастиром оставивши нам само пар трену- така да се склонимо освежени михољском кишом, уз звуке манастирских звона, дивили смо се богатству природе којом је господ об- дарио овај крај пред нашим очима се пружао поглед ка врховима зимзелених и листопад- них крошњи, као што је соколовима некада давно гледајући хоризонт под облацима, пи- тамо се колика је била далековидост српских владара који су, стојећи на истом овом месту, гледали на пространство косова и будућност која их чека остависмо манастир окупан кишом, под сја- јем залазећег сунца за нама се затворише капи- је светиње, гнезда у коме су христове соколице свиле своја крила, грејући љубављу овај комад свете земље њихова усрдна молитва пред со- количком богородицом, за страдални и залу- тали народ српски, у небо шаље молитве, као сноп јачи од свих земаљских стубова аутор је књижевник и правник градског центра за социјални рад у београду српска традиција и обичаји фото: лела марковић путописи 52 2 / 2017 то разуђена села су углавном била по брди- ма, на планинским падинама и планинама куће су биле километрима далеко једна од друге, а око куће био је огроман простор, са шумама и пашњацима, на десетине хектара куће јужних словена грађене су од различи- тих материјала, облика и величина зависно од материјала од којег су грађена тако су и називана: сибара, кулача, бусара, добирога, савардак, колиба, корка, лубара, брвнара, плетара, док се није дошло до куће од ка- мена све куће до корке биле су на самој зе- мљи, без пода и прозора, са улазом који се затварао одраним кожама животиња пре- криване су сламом, са наткривеним отвором на врху за излазак дима све су имале огњи- ште на средини просторије корке су биле подзидане каменом и подигнуте од земље, прекриване су кожама дивљачи и даскама плетаре су оплићане кором од младог дрвета – ка- ишевима, подигнуте на др- веним носачима брвнаре су са неколико просторија, са подрумом, нема плафона да би излазио дим, кровови су високи покривени дрве- ним плочама шиндром, којом се планинске куће и данас по- кривају немају тавана, изнад огњишта постављају се греде за сушење кукуруза, и обли- це на којима се суши месо и сланина писати о србину, а не поменути на- учника светског гласа, јована цвијића, (11 октобар 1865 †16 јануар 1927) био би грех зато нека ови први ре- дови буду посвећени јовану цвији- ћу, научнику светског гласа, оснивачу српског географског друштва, пред- седнику српске краљевске академије, професору и ректору београдског уни- верзитета, почасном доктору универ- зитета сорбоне и карловог универзи- тета у прагу цвијић се једнако бавио друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, гео- логијом, антропологијом и историјом прошао је уздуж и попреко цело бал- канско полуострво и још мало више, доказујући где су српска боравишта, као и о другим народима на срп- ским територијама ходајући од се- ла до села, од места до места, више пешице него на коњу, преко брда и долина, детаљно описујући све нашта је наишао и видео писао је, како о србину тако о сваком другом народу свакога је до танчина описао и оставио наслед- ницима да то проуче, запам- те и сачувају велико је мучење искушаваног духа! издржи ли – пригодан је за истински вечни живот не издржи ли – крст је пао српско село спасоје т влајић од овог броја православног мисионара отварамо рубрику српска традиција и обичаји српска традиција и обичаји јован цвијић (1865–1927) (извор: политика) март / април 2017 53 са благословом његове светости патри- јарха српског г иринеја, почетком 2016 године почела је изградња храма посвеће- ног сабору светог јована крститеља у насе- љу савска тераса, беле воде (жарково) плац за изградњу храма подарила је борка нико- лић, мајка драгана николића, дугогодишњег председника црквеног одбора храма ваз- несења господњег у жаркову и човека који се већ потврдио као ктитор у свом родном жаркову изградњом храма руководи протоје- реј–ставрофор милан виленица, парох iii жарковачке парохије, свештеник искусан и опробан на том пољу: његовим трудом, уз подршку верног народа и градске управе, до храмови у изградњи почетком 2016 године почела је изградња храма посвећеног сабору светог јована крститеља у насељу савска тераса храм сабора светог јована крститеља на белим водама кристина давидовић од овог броја православног мисионара отварамо нову рубрику под називом „храмови у изградњи“ у којој ћемо објављивати вести о подизању нових храмова на канонској територији спц 54 2 / 2017 сада су изграђена два храма у архиеписко- пији београдско-карловачкој архитекта храма сабора светог јована крститеља на белим водама је љубица бо- шњак до сада, су изграђени темељи и па- рапетни део у досадашњој изградњи храма учешће је узео и добар део верног народа жарковачке парохије освећења темеља од стране његове светости је најављено за 18 април ове године у 13 часова градњу храма можете помоћи уплатом на жиро рачун комерцијалне банке: 205– 58219–31 са позивом на број: 230083 и свр- хом уплате: помоћ за изградњу цркве прима- лац: црква сабора светог јована крститеља у насељу беле воде у жаркову храмови у изградњи о милан виленица са радницима о бранко митровић и драган николић (у средини) са вредним парохијанима март / април 2017 55 постоје многобројни дечији хорови на нашим просторима, али је мало оних ко- ји негују певничко појање попут хора „свети симеон богопримац“ десета је година како чланови овога хора кога чине ученици веро- науке ош „васа пелагић“ из котежа и других школа са леве обале дунава, под сигурном палицом хоровође и првог појца учитељице маје поповић, прослављaју бога на светој литургији многих храмова у београду најве- ћи део свога постојања хор је појао свете ли- тургије у цркви светих апостола петра и па- вла у котежу, затим у храму светог пророка илије у миријеву, а данас то чини у храму све- те петке на овчанском путу највећа заслуга и одговорност за окупљање и вођење овог хо- ра од самог његовог оснивања, припада не- уморном вероучитељу и сталном сараднику „православног мисионара“ хаџи драгану по- повићу, чије песме је овај хор извео и на мно- гобројним досадашњим концертима прослављање светог симеона богопри- маца од стране хора који са поносом носи име овог дивног светитеља, ове године је отпочело литургијским сабрањем у цркви свете петке у борчи литургијом је начал- ствовао о миладин малић уз саслужење о бранислава миљковића радост овог празника пренета је у једном од оближњих ресторана обредом ломљења славског ко- лача од стране поменутих свештеника у наставку је уследила и прослава јубиларног јубилеј хор „свети симеон богопримац“ чине веома даровита деца о чему сведоче и бројне награде освојене на разним такмичењима десети рођендан хора ученика веронауке „свети симеон богопримац“ предраг младеновић наступ хора у храму св саве 2015 године слава хора, котеж 2008 године 56 2 / 2017 десетог рођендана дечјег хора „свети си- меон богопримац“ пригодном приредбом чланова овог хора најпре је отпојана песма посвећена њиховом заштитнику светом си- меону богопримцу, после чега су уследила и казивања из живота овог светитеља од стра- не зоране кончаревић која је члан хора од његовог оснивања чланови хора отпевали су још неколико песама из песмарице „тро- јице је престо љубав“ вероучитеља хаџи драгана поповића, под називом „истина је христос“ и „хеј чујте сви“ као и песму посве- ћену светом серафиму саровском благове- снику христовог васкрсења на крају овог предивног скупа окупљенима се пригодном беседом обратио и старешина цркве свете петке о бранислав миљковић истакавши значај учешћа деце у црквеном појању и бо- гослужењима цркве за организацију ове прославе посебно су заслужни свештеник миладин малић заједно са својим вредним парохијанима који су били и кумови ове ју- биларне свечаности, као и слављеник ве- роучитељ хаџи драган поповић који је све присутне позвао на послужење хор ученика веронауке „свети симеон бо- гопримац“ чине веома даровита деца о чему сведоче и бројне награде освојене на разним такмичењима, као и чињеница да је дваде- сетчетворо деце ове мале музичке дружине уписало и похађа музичке школе у београду ове године на управо одржаном општинском такмичењу из соло певања „златна сирена“ 2017 чланови овог хора освојили су укупно по категоријама и узрасту седам првих, јед- но друго и два трећа места такмичећи се за две основне школе, „васа пелагић“ из котежа и „краљица марија карађорђевић“ из овче овај црквени хор, по много чему јединствен на нашим просторима, представља пример добре праксе која обједињује веронауку и литургијски живот у ужем смислу аутор је координатор верске наставе основних школа за општину врачар и палилула јубилеј највећа заслуга и одговорност за окупљање и вођење овог хора од самог његовог оснивања, припада неуморном вероучитељу хаџи драгану поповићу патријарх и хор у миријеву 2014 године март / април 2017 57 његошеве речи: „званије је свеште- но поете“, говоре нам о узвишено- сти песничког „заната“ пред собом има- мо један пример тога – то је дело младе песникиње дајане лазаревић, која је своје стихове принела као миомирисни кад го- споду у вечан спомен на оца арсенија и ма- настир каону овај мозаик духовности тамнавског краја, који је земља небу подигла у славу превеч- ног ствараоца светова, красио је драги ка- мен доброте и благости, драги камен који је својим сјајем улепшао овај дивни мозаик: то је отац арсеније свима је био све, не би ли кога за христа придобио, па је тако духовни мозаик свога манастира учинио разнобој- нијим, окупљајући око себе многобројну духовну децу међу њима нашла се једна де- војчица која је залутала у велелепни врт го- сподњи пратећи песму свог срца стиснувши руку вечне инспирације, ка- ко каже дајана у својој песми „мој узор“, ушла је у свет чуда оивичен бескрајем, а део тог бескраја је заувек понела са собом величанственост извора своје инспираци- је дајана је покушала да нам пренесе сво- јим питким стиховима, који лако пријањају за срце читаоца књига је састављена од песама, које су настајале у различитим жи- вотним периодима ауторке, што нам пру- жа могућност праћења развоја песничке мисли ово дивно дело је неувели венац славе саткан од стихова и прича, у који је дајана уплела део себе, а који ће остати сведочан- ство каснијим нараштајима о лику и делу блаженопочившег оца арсенија „благо оном ко довијека живи, имао се ра- шта и родити“, каже његош, а отац арсеније ће вечно живети у овим стиховима и моли- твама оних који их буду читали у београду, 22 фебруара 2017 године мисионарски излог дајана лазаревић, отац арсеније : сећање на духовног оца: посвећено оцу арсенију (1953–2013) и манастиру каони, ваљево : српска православна епархија ваљевска, 2016, 79 страна одраз неба у каонском језеру марко матић, песник 58 2 / 2017 чуј ме, боже посвећено оцу арсенију (1953–2013), игуману манастира каона и нашем пријатељу у хладној, звезданој ноћи, тихо хода један човек он ће крај капије проћи, кроз танки лед и снег мек он гледа у небо благо, као да одговор тражи; и моли се за оно драго, зато време сна не важи човек каже: „чуј ме, боже, оче наш, на небесима! ако те молити може слуга један сад је зима“ и ту је стао на трен он, да стави рам наочара опет гледа горе сетно; гласом, који срце пара, своју молитву наставља: „ево, већ ми је шездесет зима и своје стање не могу крити а као да беше прошла зима, кад сам се одлучио предати милости твојој, о свемогући, и свој крхки живот завештати више се нисам враћао кући о, господе драги, верно ја сам увек славио твој свемоћни лик а ипак себе вишим не сматрам: јер ја сам човек – смртан и грешник осећам да је на самом крају последње поглавље мог живота не молим сад за место у рају, мада ме опчињава та лепота чуј ме, боже! кад ме узмеш к себи, нека ме поштени људи замене да служе заједници и теби и да буду још бољи од мене молим да овај светли манастир векова много усправно стоји зна земља ова ратове и мир, па се непријатеља не боји чуј ме, боже, ја понизно молим да чуваш увек драги српски род, и децу, коју толико волим, и младе и старе, цео народ! ипак, нисам ја срца себичног, хтео бих да је цео свет братство, да нас све заједно погледа бог; о, боже, сачувај човечанство! природу нашу милу, зелену, и плава мора и океане; бистру воду, камен, белу пену, безбрижне ноћи и светле дане! ситну кишу и беле снегове, и топле зраке злаћаног сунца; све људске наде, веру и снове, невине као дечија срца господе, сачувај децу малу и омладину од порока свих; сваку мајку и оца – куће главу од додира руку нечастивих! ако ми дајеш жељу пред царство, нека се ова у венац свије: господе, сачувај човечанство, моли те монах твој, арсеније у љубави према теби име, ово је моја последња жеља; две хиљаде тринаесте зиме од рођења светлог спаситеља“ крсти се, обара поглед, шета по врху језера танак је под ногама лед, али га држи јака вера у хладној, звезданој ноћи, хода један стари човек трепћу већ уморне очи: као дете дира снег мек дајана лазаревић 2016 године миси онарски излог март / април 2017 59 епископ др данило крстић је био духовни отац и учитељ многих савремених хри- шћана у србији, и то непосредно, оних који су га познавали, и посредно, оних који су чи- тали његове текстове и слушали његова пре- давања ова књига је зборник великог броја текстова и беседа епископа данила, настаја- лих у дугом временском интервалу, на раз- не теме и разним поводима све текстове карактерише сажетост, али и лепота језика, којим је епископ данило говорио и писао епископ данило (крстић) је рођен у но- вом саду 1927 године после завршене гимназије, започео је студије права у бе- ограду, а 1947 године одлази у париз, где на сорбони завршава књижевност следе- ћу годину проводи у минхену, где изучава техничке науке, а 1958 године, дипломира на православном богословском институ- ту светог сергија у паризу, код епископа касијана (безобразова) од 1958 до 1968 године, на харварду, по његовим речи- ма „интелектуалном двору америке“, под менторством оца георгија флоровског, из- радио је докторску дисертацију на тему о божанском човекољубију – од платона до светог јована златоустог за епископа је хиротонисан 1969 године и био викарни епископ српског патријарха, до 1988 го- дине, када је изабран за епископа будим- ског устоличен је у сент–андреји 1990 године, где се и упокојио 2002 године са- храњен је на монашком гробљу манастира ваведење у београду исцрпан животопис епископа данила написао је приређивач (стр 17–50), који у закључном поглављу каже: „у време свог дводеценијског бо- равка у београду, одушевио је и вери привукао бројне младе људе, нарочито студенте београдског универзитета, као и многе несрећне и дезорјентисане душе, за које други нису имали ни времена ни стрпљења бројне госте, од изгладнелих студената, до угледника и јавних лично- сти, у својој епископској келији у патри- јаршији, служио је лично“ у књигу је унет и познати катихизис епи- скопа данила (написан у коауторству са ми- трополитом амфилохијем 1988 године) под насловом нема лепше вере од хришћанске ма колико се чинило да одговоре на пита- ња постављена у катихизису знамо, корисно је прочитати кратке, светоотачке одговоре владике данила, на основне теме наше ве- ре у следећим поглављима нижу се тексто- ви, од којих многи појединачно, због своје садржајности, вреде као посебна књига од савременика упамћен као подвижник (а на интелектуалном пољу као геније), епископ данило дејство божије благодати стечене кроз подвиг, пројављује и као писац зато поред нових чињеница које износи, много тога што је читалац већ знао, објашњено је дубље и нарочито лепим језичким изразом мисионарски излог владика данило крстић – светлосник божје лепоте списи, беседе, разговори, приредио матеј арсенијевић, светигора, цетиње, 2015, 607 владика данило крстић – светлосник божије лепоте милош з јелић 60 2 / 2017 због ограниченог простора, немогуће је (а и непотребно) поменути наслове свих тек- стова, па наводимо само неколико бисера учености, а читаоце упућујемо на ову вред- ну књигу деца рођена у богатој кући често су разма- жена и неће да једу, тако и неки православни христијани, рођени у богатој „кући“ самога бога, у светој православној церкви, често су духовно размажени и неће да се хране са богате трпезе оца небеског, јер им воће из туђе градине изгледа слађе међутим, оно је отровно држите се библије али, само по ту- мачењу православних светитеља у којима је обитавао дух истине (стр 218) када христос буде опет дошао у свом историјском телу, ми ћемо сви васкрснути и ући у тело нашег женика милијарду све- таца, мушких и женских, сви ће истовреме- но ући, у његово једно исто тело зашто? због божанских енергија које су у његовом телу (стр 234) својим свакодневним радом човек одржа- ва крепост свога тела и подстиче све своје способности на стваралаштво и здравље човеково зависи од његова рада, јер радом човек стиче и духовне врлине, као што су разборитост, чврстина и постојаност ка- рактера рад је једини лек против лености из које ничу многи греси, као што су дембе- ланство и беспосленост по друштвеним статистикама установљено је да је главни извор злочина у друштву, слој нерадника (стр 245) већина људи иде у рај зашто? за- то што рађају децу и све те маме и тате, који су живели за своју де- цу, сви они иду у рај, а и калуђери и калуђерице такође, јер и они су рађали: не телесну, већ духовну децу, кроз веронауку, поуку и молитву само мањина, који уживају да муче себе и воле своје мучитеље, демоне, они иду у пакао, јер је то за њих њихов гадни „рај“ (стр 322) сваком кинезу и индусу који умире у му- кама, то се урачунава као да је крштен у кр- ви својој јеретик не зна за праву веру, али то за нас није човек за спаљивање, као код римо- католика, он је само човек у заблуди, и он још увек има времена до краја свог живота, јер ће ангели да стигну тамо где ми, лени попови, нисмо стигли у том погледу ми, православ- ни христијани, највећи смо оптимисти да сви људи могу да се покају, и да ће бог, ако се покајемо, избрисати из нашег ума све лоше успомене (стр 326–327) верујемо да ће књига доћи у руке највећег броја православних хришћана, који ће у њој наћи речи којима вреди поклонити време и па- жњу, речи које проширују и освежавају знања, а веру утврђују било би драгоцено да светло дана угледају и друга дела епископа данила: песме, којих је (по речима приређивача књиге) неколико десетина, докторска дисертација, ру- кописна заоставштина, извештаји из епархије будимске, итднадамо се да ће сећања духовне деце владике данила на свог духовног родите- ља, бити записана и објављена аутор је вероучитељ у економској школи у чачку миси онарски излог март / април 2017 61 ретки су они којима није познато име о јо- вана радосављевића, једног од најуглед- нијих архимандрита спц, професора, писца и летописца, изванредног познаваоца исто- рије спц и сведока драматичних деценија духовног и народног живота, човека умна и духовно просвећена посебно је цењен као духовник, аскета, ревносни богослужитељ и молитвеник одликован је орденом све- тог саве другог реда они који су му бли- ски, данас га зову од миља још и „деда јова“ своје огромно духовно искуство преноси млађима кроз многе беседе, разговоре и об- јављене књиге он је један од ретких срећника који је имао прилику да се монашком подвигу учи од нашег светог владике николаја вели- мировића такође, је познавао и светог ју- стина ћелијског који је на њега снажно ду- ховно утицао а за време постдипломских студија у атини упознао је и светог пајсија светогорца духовни отац јована (још од 16 године) и онај који га је привео мона- шењу био је, тада јерођакон, павле стојче- вић (касније патријарх павле) не можемо, а да не приметимо да је делио простор и време са изузетним духовницима и свети- тељима, и то je била сјајна прилика да се учи истинској побожности од најбољих христових војника нашег времена много је сцена неповратно ишчилело из сећања овога дивног и свима нама драгог архимандрита јована, али, догађај у лето господње 1972 године у месту парадисос, близу атине, никада не може заборавити шта се тада догодило? сведочанство устукну смрт, бог сведржитељ зна због чега чудесан догађај из живота чувеног српског архимандрита ненад вујић манастир лелић (извор: dobrocinstvors) 62 2 / 2017 тек је био проживео половину садашњег живота, кад је у једном тренутку осетио неиздржив притисак у глави и тежину, и обузе га стање беспомоћности дах смрти се надвио над њим предосећај блиско- сти окончања живота донесе му паничан страх од умирања у тим тренуцима, раз- мишљајући хришћански, замоли је- ромонаха (данас митрополита цр- ногорско-приморског) амфилохија да га исповеди, јер је најбоље пред лице божије ићи претходно окупан у духовној бањи – светој тајни по- кајања након тога, јеромонах ам- филохије му је дао да попије чашу воде у коју је, претходно, закрштавајући уронио честицу моштију св арсенија ка- падокијског (који је крстио светог пајсија светогорца) а потом, легавши на кревет, осетио је како, сав онај притисак и тежи- на, почеше да се спуштају наниже кроз те- ло, пут руку и ногу, и ишчезе све оно што је наговештавало кончину његовог, у том тренутку краткога живота устукну смрт, бог сведржитељ зна због чега; ваљда се није испунило време да се напусти овозе- маљска позорница пресрећни о јован, будући ишчупан из канџи смрти, препозна „руку божију“ која деловаше кроз честицу моштију св арсенија, а на молитвено зала- гање јеромонаха амфилохија са плановима божијим нисмо упознати и не знамо због чега је свевишњи проду- жио живот нашем оцу јовану можда зато што је у њему видео верног служитеља и сарадника који ће утешити многе не- вољне и тужне, укрепити нејаке, упутити ожеднеле на извор „воде живе“ од које се не жедни никад, и коначно, бити другима за при- мер како служити господу? бла- годат божија укрепљује све оне који сваки педаљ свога живота ис- пуњавају послушањем, молитвом, трудом и ревношћу у служењу цркви христовој видимо да не жури господ да узима у не- беску вечност оне који ће дати допринос на плану вечног спасења посрнулог ада- мовог потомства „сила се божија у немо- ћи показује савршена“ (2 кор 12, 9), па је тако оздрављење о јована било мало вас- крсење, један тријумф живота над смрћу у ишчекивању општег васкрсења аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији сведочанство отац јован, будући ишчупан из канџи смрти, препозна „руку божију“ која деловаше кроз честицу моштију св арсенија, а на молитвено залагање јеромонаха амфилохија март / април 2017 63 за вршац ме везује и гроб мога бившег не- раздвојног друга владике висариона, с којим ме је бог био здружио близу неких пе- десет година заједно смо студирали на бого- словском факултету, заједно били придвор- ни монаси у патријаршији; исте смо године и истог месеца хиротонисани за епископе, заједно смо били патријарашки викари, за- једно били епархијски епископи и чланови синода и годинама имали у патријаршији со- бу до собе он је био највиспренији и најлуциднији епи- скоп из наше генерације нико од нас у архи- јерејском сабору није тако познавао црквено право, устав наше цркве и црквене уредбе и правилнике као он имао је и ону изузетну – и у јеванђељу врло цењену особину – да говори човеку истину у лице мени, који сам живео крај њега, није би- ло потребно неко посебно духовно огледало што год је запазио да сам погрешио, одмах би ми без устезања то и рекао а и у самом сабо- ру и синоду није се устручавао да о свему даде свој оштри суд већ осећамо да ће нам он не- достајати далеко више него што смо претпо- стављали скоро сви се ми снебивамо да се не- коме не замеримо он се није устезао да каже шта мисли, ма колико то некоме од нас било неугодно а такви су људи у извесним прили- кама управо неопходни иако смо већ у седамдесетим годинама, ипак нас је некако рано напустио у „мисиона- ру“ је својевремено објављена једна слика ка- ко владика висарион и нас неколико епископа идемо за ковчегом нашег бившег нераздвој- ног друга владике василија жичког више пута смо заједно гледали ту слику и питали се: ко ли ће од нас, који смо на тој слици, сада поћи за братом василијем? испало је, ето, да је влади- ка висарион – иако најживахнији и највитални- ји од нас – пошао први, а и ми ћемо – један по један из његове генерације ускоро за њим често је за живота спомињао да је његов отац, прота слободан, неких седам година ле- жао парализован, и прибојавао се да и њега не снађе та „дуготрајна“ смрт био је, ето, поште- ђен бар те тешке очеве судбине последњих година присуствовао сам на више владичанских сахрана (владике јова- на у нишу, владике валеријана у крагујевцу, епископа макарија у карловцима, епископа василија у жичи) ипак, сахрана владике ви- сариона је однекуд превазишла све, како по броју присутних архијереја тако и народа би- ла је масовнија чак и од неких патријарашких сахрана мислим да је то карактеристично ко- лико за вршац толико и за самог епископа ви- сариона нико није слутио да је био у толикој мери популаран хтео бих још нешто да споменем нико, сем мене који сам крај владике висариона стано- вао, није знао за једну његову прилично нео- чекивану особину имао је обичај да по ноћи иде сам у патријаршијску капелу, која је била на нашем спрату, и тамо пали свеће за умрле свакако у првом реду за своју мајку коју је изу- зетно поштовао и волео извод из текста „једне вечери у вршцу“, православни мисионар бр 132, 2/1980
... у студеници међутим, објашњава даље игу- манија, на порталу студенице се, када се крене из радослављеве припрате, налази скулптура богородице која седи зато што уводи човека у храм успенија пресвете богородице којој је и посвећен манастир студеница у порталима дечана налазе се скулптуре христа зато што уводе верника у храм васкрсења христовог стога у манастиру бањска, уверена је игумани- ја, на порталу није могла да стоји ова, већ само скулптура христа или светог стефана који је немањићка слава манастира бањска и коме је манастир и посвећен да манастир походе путници намерници из целог света сведочи игуманија помињући и конкретне примере да је соколичка богоро- дица много пута услишила усрдне молитве, посебно бездетним паровима тако је један шиптар из оближњег села жаће и добио име марија шиптари скулптуру називају именом мајка током рата се нису усуђивали да дођу у манастир, али су после рата опет почели пре- причава догађај да је један шипар из централ- ног косова, на савет своје старе мајке позвао игуманију, а потом и дошао са немом ћерком којој савремена медицина није могла да по- могне када су ушли у цркву дете је све време гледало у скулптуру па затим у игуманију, а по- том проговорило: „ћао мати!“ очев крик је за- парао небо – сведочи игуманија други случај који памти мати макарија је случај младог полицајца жоржа из сирије, ко- ји се у цркви често молио пресветој богороди- ци соколичкој, миловао скулптуру и плакао потом се поверио игуманији да му мајка болу- је од карцинома и да је очекује друга операци- ја после једне вечерње службе, ушао је у дво- риште манастира и повикао из свег гласа да му је јављено да се десило чудо – мајка је потпуно излечена и да се чак ни ожиљак од претходне операције више не види игуманија нас подучава да господу мора нешто и да се дâ, и подсећа на догађај када је св пајсију светогорцу приступио отац боле- сног детета молећи га да се помоли господу за његову болесну ћерку деспину свети пајсије путописи март / април 2017 49 фото: дејан пиљак светогорац му је тада рекао да осим молитве, отац мора нешто да дâ за дете отац се тада заветовао да више неће пушити и када се вра- тио кући деспина је била здрава после много година, када је деспина завршила факултет и била пред удајом, отац је пропушио и деспина се опет разболела мати макарија се сећа до- ласка у манастир једног младог брачног пара, попа и попадије, који су после молитве пред соколичком богородицом поверили мати ма- карији да су обећали богородици да ће, ако добију пород, узети празник покрова пресве- те богородице за своју другу славу није про- шло много и попадија је остала носећа сада имају двоје деце живопис доње цркве је пострадао при- лично, можда је само 18% од оригиналног живописа опстало – објашњава игуманија како је храм посвећен покрову пресвете богородице и није имао осликану припрату, иконописачка радионица овог манастира је осликала припрату: сусрет јоакима и ане, затим зачеће богородице, рођење богоро- дице, умиљавање, успеније пресвете бого- родице на западном зиду са друге стране припрате живописано је ваведење пресвете богородице и једна оригинална сцена, према стиху акатиста у коме се каже да је богороди- ца „небеска двер“, где пресвета богородица седи на трону са христом у крилу, а анђео са крилима у покрету показује прстом људима на богородицу указујући на њу као на небе- ска врата у доњој зони су насликани родите- љи пресвете богородице, јоаким и ана, про- роци који су проповедали рођење христово, а са друге стране светитељи чија имена носе монахиње овог манастира: свети данило, свети макарије, свети никодим, света анто- нина, света нина, архангел михаило улазимо у цркву малих димензија зидана је од обрађеног камена, са плитком апсидом, засведеном полуобличасто према речима мати макарије, иако је живопис тешко оште- ћен, време турске владавине преживело је неколико представа: христа пантократора у своду, успења богородице на западном зиду, поклоњења архијереја у апсиди, а на јужном зиду фрагменти фигура за које се сматра да би могли представљати ктиторе у цркви се чувају три старе и вредне књиге: руски псалтир из 17 века, завомаје огледало на бугарском језику из 1816 и молитвеник из 1838 год између два рата је изграђен звоник, а санација и конзервација архитектуре изве- дене су 1995/96, док је нови конак саграђен осамдесетих година овог века прилазимо мермерној скулптури пресвете богородице из 14 века, којој се приписују ис- целитељске моћи, целивамо је и упућујемо јој молитве скулптуру је 1920 године открио у соколичкој цркви песник растко петровићпо- светивши јој запис „света сељанка на косову“, песник пише: „сродна сличним киповима који путописи фото: дејан пиљак фото: лела марковић 50 2 / 2017 бејаху тесани од дрвета у падови, око 13 сто- лећа, превазилазише својом уметношћу и њих и све бизантиске скулптуре које су дотад виђе- не али ми требаше читав сат да је ослободим од одела и накита којим је претрпаше сељани, укопавајући је тако кроз дуги низ година у сво- ја народна богатства и машту, да би јој захвали- ли за доброчинства и да би је обожавали једи- но се њено лице могло слободно сагледати“ исклесана је из једног дела мати сведочи да је поштују и моле јој се срби и албанци пре неколико година је била изложена у метро- политен музеју у њујорку, са још тридесетак експоната из српске националне и духовне ба- штине, „као својеврсни амбасадор наше исти- не о космету, косовског расејања и косовске трагедије“, објашњава мати макарија под старешинством мати макарије сестрин- ство манастира успешно се бави преводила- штвом светоотачких текстова и издавачком делатношћу мати макарија (световно име милица обрадовић) дипломирала је на при- родно-математичком факултету у београду, докторирала хемију, једно време је радила као универзитетски професор у солуну је за- вршила теолошки факултет, тамо је одбранила и докторску дисертацију умеће иконописања стекла је боравећи у манастиру ормилија у грчкој, на халкидикију, где је после искуше- ничког стажа постала монахињаосликала је и трпезарију жичког манастира и сентандрејске цркве излагала је у галеријама у београду, чи- кагу и франкфурту познато је да су монахиње на челу са ма- ти макаријом током ратних догађаја на овом подручју помагале свима, без обзира на веро- исповест, а посебно монахињама манастира девич, које су у то време чак биле заробље- не једна бомба је током рата пала 50 метара од манастира соколица, направивши кратер од девет метара, оштетивши цреп на крову и расувши гелере по целом манастиру после погрома српског живља на косову и метохи- ји манастир соколица су чувале грчке снаге у оквиру кфор-а, које су се са дубоким пошто- вањем односиле према монахињама, бринуле о њиховој безбедности, помагале у обавља- њу свакодневних послова на манастирском имању потом су дошли припадници данских снага кфор-а, који и данас чувају ову српску светињу само што смо завршили обилазак цркве, ма- настира и продавнице, отворило се небо над путописи фото: дејан пиљак фото: лела марковић март / април 2017 51 планинска, брдовита и равничарска срби- ја, са разноликим становништвом, неко- лико вера, свако са својим обичајима и начи- ном живота трудила се да сваког задовољи свако је имао своју врсту градње кућа и окућ- ница, зато ће сваки предео са већинским ста- новништвом наметати свој начин, формирања села и укупног амбијента можемо закључити преко ископина да су данашња места настаја- ла на праисторијским местима и у праисто- рији људи су тражили добре локалитета за основање насеобина, првенствено око изво- ра, језера и река тако је, примера ради, село жарково имало седам одличних извора, од којих три са врло јаким врелима, и још неко- лико на ободу села према макишу прве „станове“ у најранијим временима људи су нашли већ створене у природи то су биле пећине разних величина, у којима су се људи склањали од дивљих звери и зима пода- така о кућама из каснијег периода нема зна се са, сигурношћу, да нису биле као ове данашње то су били једнособни простори, вероватно купастог облика, без пода, прозора и врата, са огњиштем на средини, од времена када је човек потпалио прву ватру цвијић ништа није радио у кабинетима проучавајући туђе записе: он је био теренац све што је могао прочитати из литературе и докумената, он је то практич- но на терену проучавао тај проверени пода- так који је утврђен на терену цвијић је књишки обрађивао и допуњавао са новим сазнањима цвијић је, према лоцирању, села поделио у две групе: „1 првој групи припадају села која су лоцирана по странама долина, по по- брђу и на површинама до висине око 1600 м 2 села друге групе су по долинама јаругама, по тлу котлина и у равницама узвишења која се налазе између долина углавном су нена- сељена“ према месту и простору где су гра- ђена била су разуђеног и збијеног типа код разуђених села плацеви за градњу су били један порад другог са једне и друге стране пута – улице комшије су се, углавном, лепо слагале и испомагале у пословима свака кућа имала је своје двориште различитих величина путеви су лети били прашњави, а када се окиша прашина се претварала у бла- манастиром оставивши нам само пар трену- така да се склонимо освежени михољском кишом, уз звуке манастирских звона, дивили смо се богатству природе којом је господ об- дарио овај крај пред нашим очима се пружао поглед ка врховима зимзелених и листопад- них крошњи, као што је соколовима некада давно гледајући хоризонт под облацима, пи- тамо се колика је била далековидост српских владара који су, стојећи на истом овом месту, гледали на пространство косова и будућност која их чека остависмо манастир окупан кишом, под сја- јем залазећег сунца за нама се затворише капи- је светиње, гнезда у коме су христове соколице свиле своја крила, грејући љубављу овај комад свете земље њихова усрдна молитва пред со- количком богородицом, за страдални и залу- тали народ српски, у небо шаље молитве, као сноп јачи од свих земаљских стубова аутор је књижевник и правник градског центра за социјални рад у београду српска традиција и обичаји фото: лела марковић путописи 52 2 / 2017 то разуђена села су углавном била по брди- ма, на планинским падинама и планинама куће су биле километрима далеко једна од друге, а око куће био је огроман простор, са шумама и пашњацима, на десетине хектара куће јужних словена грађене су од различи- тих материјала, облика и величина зависно од материјала од којег су грађена тако су и називана: сибара, кулача, бусара, добирога, савардак, колиба, корка, лубара, брвнара, плетара, док се није дошло до куће од ка- мена све куће до корке биле су на самој зе- мљи, без пода и прозора, са улазом који се затварао одраним кожама животиња пре- криване су сламом, са наткривеним отвором на врху за излазак дима све су имале огњи- ште на средини просторије корке су биле подзидане каменом и подигнуте од земље, прекриване су кожама дивљачи и даскама плетаре су оплићане кором од младог дрвета – ка- ишевима, подигнуте на др- веним носачима брвнаре су са неколико просторија, са подрумом, нема плафона да би излазио дим, кровови су високи покривени дрве- ним плочама шиндром, којом се планинске куће и данас по- кривају немају тавана, изнад огњишта постављају се греде за сушење кукуруза, и обли- це на којима се суши месо и сланина писати о србину, а не поменути на- учника светског гласа, јована цвијића, (11 октобар 1865 †16 јануар 1927) био би грех зато нека ови први ре- дови буду посвећени јовану цвији- ћу, научнику светског гласа, оснивачу српског географског друштва, пред- седнику српске краљевске академије, професору и ректору београдског уни- верзитета, почасном доктору универ- зитета сорбоне и карловог универзи- тета у прагу цвијић се једнако бавио друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, гео- логијом, антропологијом и историјом прошао је уздуж и попреко цело бал- канско полуострво и још мало више, доказујући где су српска боравишта, као и о другим народима на срп- ским територијама ходајући од се- ла до села, од места до места, више пешице него на коњу, преко брда и долина, детаљно описујући све нашта је наишао и видео писао је, како о србину тако о сваком другом народу свакога је до танчина описао и оставио наслед- ницима да то проуче, запам- те и сачувају велико је мучење искушаваног духа! издржи ли – пригодан је за истински вечни живот не издржи ли – крст је пао српско село спасоје т влајић од овог броја православног мисионара отварамо рубрику српска традиција и обичаји српска традиција и обичаји јован цвијић (1865–1927) (извор: политика) март / април 2017 53 са благословом његове светости патри- јарха српског г иринеја, почетком 2016 године почела је изградња храма посвеће- ног сабору светог јована крститеља у насе- љу савска тераса, беле воде (жарково) плац за изградњу храма подарила је борка нико- лић, мајка драгана николића, дугогодишњег председника црквеног одбора храма ваз- несења господњег у жаркову и човека који се већ потврдио као ктитор у свом родном жаркову изградњом храма руководи протоје- реј–ставрофор милан виленица, парох iii жарковачке парохије, свештеник искусан и опробан на том пољу: његовим трудом, уз подршку верног народа и градске управе, до храмови у изградњи почетком 2016 године почела је изградња храма посвећеног сабору светог јована крститеља у насељу савска тераса храм сабора светог јована крститеља на белим водама кристина давидовић од овог броја православног мисионара отварамо нову рубрику под називом „храмови у изградњи“ у којој ћемо објављивати вести о подизању нових храмова на канонској територији спц 54 2 / 2017 сада су изграђена два храма у архиеписко- пији београдско-карловачкој архитекта храма сабора светог јована крститеља на белим водама је љубица бо- шњак до сада, су изграђени темељи и па- рапетни део у досадашњој изградњи храма учешће је узео и добар део верног народа жарковачке парохије освећења темеља од стране његове светости је најављено за 18 април ове године у 13 часова градњу храма можете помоћи уплатом на жиро рачун комерцијалне банке: 205– 58219–31 са позивом на број: 230083 и свр- хом уплате: помоћ за изградњу цркве прима- лац: црква сабора светог јована крститеља у насељу беле воде у жаркову храмови у изградњи о милан виленица са радницима о бранко митровић и драган николић (у средини) са вредним парохијанима март / април 2017 55 постоје многобројни дечији хорови на нашим просторима, али је мало оних ко- ји негују певничко појање попут хора „свети симеон богопримац“ десета је година како чланови овога хора кога чине ученици веро- науке ош „васа пелагић“ из котежа и других школа са леве обале дунава, под сигурном палицом хоровође и првог појца учитељице маје поповић, прослављaју бога на светој литургији многих храмова у београду најве- ћи део свога постојања хор је појао свете ли- тургије у цркви светих апостола петра и па- вла у котежу, затим у храму светог пророка илије у миријеву, а данас то чини у храму све- те петке на овчанском путу највећа заслуга и одговорност за окупљање и вођење овог хо- ра од самог његовог оснивања, припада не- уморном вероучитељу и сталном сараднику „православног мисионара“ хаџи драгану по- повићу, чије песме је овај хор извео и на мно- гобројним досадашњим концертима прослављање светог симеона богопри- маца од стране хора који са поносом носи име овог дивног светитеља, ове године је отпочело литургијским сабрањем у цркви свете петке у борчи литургијом је начал- ствовао о миладин малић уз саслужење о бранислава миљковића радост овог празника пренета је у једном од оближњих ресторана обредом ломљења славског ко- лача од стране поменутих свештеника у наставку је уследила и прослава јубиларног јубилеј хор „свети симеон богопримац“ чине веома даровита деца о чему сведоче и бројне награде освојене на разним такмичењима десети рођендан хора ученика веронауке „свети симеон богопримац“ предраг младеновић наступ хора у храму св саве 2015 године слава хора, котеж 2008 године 56 2 / 2017 десетог рођендана дечјег хора „свети си- меон богопримац“ пригодном приредбом чланова овог хора најпре је отпојана песма посвећена њиховом заштитнику светом си- меону богопримцу, после чега су уследила и казивања из живота овог светитеља од стра- не зоране кончаревић која је члан хора од његовог оснивања чланови хора отпевали су још неколико песама из песмарице „тро- јице је престо љубав“ вероучитеља хаџи драгана поповића, под називом „истина је христос“ и „хеј чујте сви“ као и песму посве- ћену светом серафиму саровском благове- снику христовог васкрсења на крају овог предивног скупа окупљенима се пригодном беседом обратио и старешина цркве свете петке о бранислав миљковић истакавши значај учешћа деце у црквеном појању и бо- гослужењима цркве за организацију ове прославе посебно су заслужни свештеник миладин малић заједно са својим вредним парохијанима који су били и кумови ове ју- биларне свечаности, као и слављеник ве- роучитељ хаџи драган поповић који је све присутне позвао на послужење хор ученика веронауке „свети симеон бо- гопримац“ чине веома даровита деца о чему сведоче и бројне награде освојене на разним такмичењима, као и чињеница да је дваде- сетчетворо деце ове мале музичке дружине уписало и похађа музичке школе у београду ове године на управо одржаном општинском такмичењу из соло певања „златна сирена“ 2017 чланови овог хора освојили су укупно по категоријама и узрасту седам првих, јед- но друго и два трећа места такмичећи се за две основне школе, „васа пелагић“ из котежа и „краљица марија карађорђевић“ из овче овај црквени хор, по много чему јединствен на нашим просторима, представља пример добре праксе која обједињује веронауку и литургијски живот у ужем смислу аутор је координатор верске наставе основних школа за општину врачар и палилула јубилеј највећа заслуга и одговорност за окупљање и вођење овог хора од самог његовог оснивања, припада неуморном вероучитељу хаџи драгану поповићу патријарх и хор у миријеву 2014 године март / април 2017 57 његошеве речи: „званије је свеште- но поете“, говоре нам о узвишено- сти песничког „заната“ пред собом има- мо један пример тога – то је дело младе песникиње дајане лазаревић, која је своје стихове принела као миомирисни кад го- споду у вечан спомен на оца арсенија и ма- настир каону овај мозаик духовности тамнавског краја, који је земља небу подигла у славу превеч- ног ствараоца светова, красио је драги ка- мен доброте и благости, драги камен који је својим сјајем улепшао овај дивни мозаик: то је отац арсеније свима је био све, не би ли кога за христа придобио, па је тако духовни мозаик свога манастира учинио разнобој- нијим, окупљајући око себе многобројну духовну децу међу њима нашла се једна де- војчица која је залутала у велелепни врт го- сподњи пратећи песму свог срца стиснувши руку вечне инспирације, ка- ко каже дајана у својој песми „мој узор“, ушла је у свет чуда оивичен бескрајем, а део тог бескраја је заувек понела са собом величанственост извора своје инспираци- је дајана је покушала да нам пренесе сво- јим питким стиховима, који лако пријањају за срце читаоца књига је састављена од песама, које су настајале у различитим жи- вотним периодима ауторке, што нам пру- жа могућност праћења развоја песничке мисли ово дивно дело је неувели венац славе саткан од стихова и прича, у који је дајана уплела део себе, а који ће остати сведочан- ство каснијим нараштајима о лику и делу блаженопочившег оца арсенија „благо оном ко довијека живи, имао се ра- шта и родити“, каже његош, а отац арсеније ће вечно живети у овим стиховима и моли- твама оних који их буду читали у београду, 22 фебруара 2017 године мисионарски излог дајана лазаревић, отац арсеније : сећање на духовног оца: посвећено оцу арсенију (1953–2013) и манастиру каони, ваљево : српска православна епархија ваљевска, 2016, 79 страна одраз неба у каонском језеру марко матић, песник 58 2 / 2017 чуј ме, боже посвећено оцу арсенију (1953–2013), игуману манастира каона и нашем пријатељу у хладној, звезданој ноћи, тихо хода један човек он ће крај капије проћи, кроз танки лед и снег мек он гледа у небо благо, као да одговор тражи; и моли се за оно драго, зато време сна не важи човек каже: „чуј ме, боже, оче наш, на небесима! ако те молити може слуга један сад је зима“ и ту је стао на трен он, да стави рам наочара опет гледа горе сетно; гласом, који срце пара, своју молитву наставља: „ево, већ ми је шездесет зима и своје стање не могу крити а као да беше прошла зима, кад сам се одлучио предати милости твојој, о свемогући, и свој крхки живот завештати више се нисам враћао кући о, господе драги, верно ја сам увек славио твој свемоћни лик а ипак себе вишим не сматрам: јер ја сам човек – смртан и грешник осећам да је на самом крају последње поглавље мог живота не молим сад за место у рају, мада ме опчињава та лепота чуј ме, боже! кад ме узмеш к себи, нека ме поштени људи замене да служе заједници и теби и да буду још бољи од мене молим да овај светли манастир векова много усправно стоји зна земља ова ратове и мир, па се непријатеља не боји чуј ме, боже, ја понизно молим да чуваш увек драги српски род, и децу, коју толико волим, и младе и старе, цео народ! ипак, нисам ја срца себичног, хтео бих да је цео свет братство, да нас све заједно погледа бог; о, боже, сачувај човечанство! природу нашу милу, зелену, и плава мора и океане; бистру воду, камен, белу пену, безбрижне ноћи и светле дане! ситну кишу и беле снегове, и топле зраке злаћаног сунца; све људске наде, веру и снове, невине као дечија срца господе, сачувај децу малу и омладину од порока свих; сваку мајку и оца – куће главу од додира руку нечастивих! ако ми дајеш жељу пред царство, нека се ова у венац свије: господе, сачувај човечанство, моли те монах твој, арсеније у љубави према теби име, ово је моја последња жеља; две хиљаде тринаесте зиме од рођења светлог спаситеља“ крсти се, обара поглед, шета по врху језера танак је под ногама лед, али га држи јака вера у хладној, звезданој ноћи, хода један стари човек трепћу већ уморне очи: као дете дира снег мек дајана лазаревић 2016 године миси онарски излог март / април 2017 59 епископ др данило крстић је био духовни отац и учитељ многих савремених хри- шћана у србији, и то непосредно, оних који су га познавали, и посредно, оних који су чи- тали његове текстове и слушали његова пре- давања ова књига је зборник великог броја текстова и беседа епископа данила, настаја- лих у дугом временском интервалу, на раз- не теме и разним поводима све текстове карактерише сажетост, али и лепота језика, којим је епископ данило говорио и писао епископ данило (крстић) је рођен у но- вом саду 1927 године после завршене гимназије, започео је студије права у бе- ограду, а 1947 године одлази у париз, где на сорбони завршава књижевност следе- ћу годину проводи у минхену, где изучава техничке науке, а 1958 године, дипломира на православном богословском институ- ту светог сергија у паризу, код епископа касијана (безобразова) од 1958 до 1968 године, на харварду, по његовим речи- ма „интелектуалном двору америке“, под менторством оца георгија флоровског, из- радио је докторску дисертацију на тему о божанском човекољубију – од платона до светог јована златоустог за епископа је хиротонисан 1969 године и био викарни епископ српског патријарха, до 1988 го- дине, када је изабран за епископа будим- ског устоличен је у сент–андреји 1990 године, где се и упокојио 2002 године са- храњен је на монашком гробљу манастира ваведење у београду исцрпан животопис епископа данила написао је приређивач (стр 17–50), који у закључном поглављу каже: „у време свог дводеценијског бо- равка у београду, одушевио је и вери привукао бројне младе људе, нарочито студенте београдског универзитета, као и многе несрећне и дезорјентисане душе, за које други нису имали ни времена ни стрпљења бројне госте, од изгладнелих студената, до угледника и јавних лично- сти, у својој епископској келији у патри- јаршији, служио је лично“ у књигу је унет и познати катихизис епи- скопа данила (написан у коауторству са ми- трополитом амфилохијем 1988 године) под насловом нема лепше вере од хришћанске ма колико се чинило да одговоре на пита- ња постављена у катихизису знамо, корисно је прочитати кратке, светоотачке одговоре владике данила, на основне теме наше ве- ре у следећим поглављима нижу се тексто- ви, од којих многи појединачно, због своје садржајности, вреде као посебна књига од савременика упамћен као подвижник (а на интелектуалном пољу као геније), епископ данило дејство божије благодати стечене кроз подвиг, пројављује и као писац зато поред нових чињеница које износи, много тога што је читалац већ знао, објашњено је дубље и нарочито лепим језичким изразом мисионарски излог владика данило крстић – светлосник божје лепоте списи, беседе, разговори, приредио матеј арсенијевић, светигора, цетиње, 2015, 607 владика данило крстић – светлосник божије лепоте милош з јелић 60 2 / 2017 због ограниченог простора, немогуће је (а и непотребно) поменути наслове свих тек- стова, па наводимо само неколико бисера учености, а читаоце упућујемо на ову вред- ну књигу деца рођена у богатој кући често су разма- жена и неће да једу, тако и неки православни христијани, рођени у богатој „кући“ самога бога, у светој православној церкви, често су духовно размажени и неће да се хране са богате трпезе оца небеског, јер им воће из туђе градине изгледа слађе међутим, оно је отровно држите се библије али, само по ту- мачењу православних светитеља у којима је обитавао дух истине (стр 218) када христос буде опет дошао у свом историјском телу, ми ћемо сви васкрснути и ући у тело нашег женика милијарду све- таца, мушких и женских, сви ће истовреме- но ући, у његово једно исто тело зашто? због божанских енергија које су у његовом телу (стр 234) својим свакодневним радом човек одржа- ва крепост свога тела и подстиче све своје способности на стваралаштво и здравље човеково зависи од његова рада, јер радом човек стиче и духовне врлине, као што су разборитост, чврстина и постојаност ка- рактера рад је једини лек против лености из које ничу многи греси, као што су дембе- ланство и беспосленост по друштвеним статистикама установљено је да је главни извор злочина у друштву, слој нерадника (стр 245) већина људи иде у рај зашто? за- то што рађају децу и све те маме и тате, који су живели за своју де- цу, сви они иду у рај, а и калуђери и калуђерице такође, јер и они су рађали: не телесну, већ духовну децу, кроз веронауку, поуку и молитву само мањина, који уживају да муче себе и воле своје мучитеље, демоне, они иду у пакао, јер је то за њих њихов гадни „рај“ (стр 322) сваком кинезу и индусу који умире у му- кама, то се урачунава као да је крштен у кр- ви својој јеретик не зна за праву веру, али то за нас није човек за спаљивање, као код римо- католика, он је само човек у заблуди, и он још увек има времена до краја свог живота, јер ће ангели да стигну тамо где ми, лени попови, нисмо стигли у том погледу ми, православ- ни христијани, највећи смо оптимисти да сви људи могу да се покају, и да ће бог, ако се покајемо, избрисати из нашег ума све лоше успомене (стр 326–327) верујемо да ће књига доћи у руке највећег броја православних хришћана, који ће у њој наћи речи којима вреди поклонити време и па- жњу, речи које проширују и освежавају знања, а веру утврђују било би драгоцено да светло дана угледају и друга дела епископа данила: песме, којих је (по речима приређивача књиге) неколико десетина, докторска дисертација, ру- кописна заоставштина, извештаји из епархије будимске, итднадамо се да ће сећања духовне деце владике данила на свог духовног родите- ља, бити записана и објављена аутор је вероучитељ у економској школи у чачку миси онарски излог март / април 2017 61 ретки су они којима није познато име о јо- вана радосављевића, једног од најуглед- нијих архимандрита спц, професора, писца и летописца, изванредног познаваоца исто- рије спц и сведока драматичних деценија духовног и народног живота, човека умна и духовно просвећена посебно је цењен као духовник, аскета, ревносни богослужитељ и молитвеник одликован је орденом све- тог саве другог реда они који су му бли- ски, данас га зову од миља још и „деда јова“ своје огромно духовно искуство преноси млађима кроз многе беседе, разговоре и об- јављене књиге он је један од ретких срећника који је имао прилику да се монашком подвигу учи од нашег светог владике николаја вели- мировића такође, је познавао и светог ју- стина ћелијског који је на њега снажно ду- ховно утицао а за време постдипломских студија у атини упознао је и светог пајсија светогорца духовни отац јована (још од 16 године) и онај који га је привео мона- шењу био је, тада јерођакон, павле стојче- вић (касније патријарх павле) не можемо, а да не приметимо да је делио простор и време са изузетним духовницима и свети- тељима, и то je била сјајна прилика да се учи истинској побожности од најбољих христових војника нашег времена много је сцена неповратно ишчилело из сећања овога дивног и свима нама драгог архимандрита јована, али, догађај у лето господње 1972 године у месту парадисос, близу атине, никада не може заборавити шта се тада догодило? сведочанство устукну смрт, бог сведржитељ зна због чега чудесан догађај из живота чувеног српског архимандрита ненад вујић манастир лелић (извор: dobrocinstvors) 62 2 / 2017 тек је био проживео половину садашњег живота, кад је у једном тренутку осетио неиздржив притисак у глави и тежину, и обузе га стање беспомоћности дах смрти се надвио над њим предосећај блиско- сти окончања живота донесе му паничан страх од умирања у тим тренуцима, раз- мишљајући хришћански, замоли је- ромонаха (данас митрополита цр- ногорско-приморског) амфилохија да га исповеди, јер је најбоље пред лице божије ићи претходно окупан у духовној бањи – светој тајни по- кајања након тога, јеромонах ам- филохије му је дао да попије чашу воде у коју је, претходно, закрштавајући уронио честицу моштију св арсенија ка- падокијског (који је крстио светог пајсија светогорца) а потом, легавши на кревет, осетио је како, сав онај притисак и тежи- на, почеше да се спуштају наниже кроз те- ло, пут руку и ногу, и ишчезе све оно што је наговештавало кончину његовог, у том тренутку краткога живота устукну смрт, бог сведржитељ зна због чега; ваљда се није испунило време да се напусти овозе- маљска позорница пресрећни о јован, будући ишчупан из канџи смрти, препозна „руку божију“ која деловаше кроз честицу моштију св арсенија, а на молитвено зала- гање јеромонаха амфилохија са плановима божијим нисмо упознати и не знамо због чега је свевишњи проду- жио живот нашем оцу јовану можда зато што је у њему видео верног служитеља и сарадника који ће утешити многе не- вољне и тужне, укрепити нејаке, упутити ожеднеле на извор „воде живе“ од које се не жедни никад, и коначно, бити другима за при- мер како служити господу? бла- годат божија укрепљује све оне који сваки педаљ свога живота ис- пуњавају послушањем, молитвом, трудом и ревношћу у служењу цркви христовој видимо да не жури господ да узима у не- беску вечност оне који ће дати допринос на плану вечног спасења посрнулог ада- мовог потомства „сила се божија у немо- ћи показује савршена“ (2 кор 12, 9), па је тако оздрављење о јована било мало вас- крсење, један тријумф живота над смрћу у ишчекивању општег васкрсења аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији сведочанство отац јован, будући ишчупан из канџи смрти, препозна „руку божију“ која деловаше кроз честицу моштију св арсенија, а на молитвено залагање јеромонаха амфилохија март / април 2017 63 за вршац ме везује и гроб мога бившег не- раздвојног друга владике висариона, с којим ме је бог био здружио близу неких пе- десет година заједно смо студирали на бого- словском факултету, заједно били придвор- ни монаси у патријаршији; исте смо године и истог месеца хиротонисани за епископе, заједно смо били патријарашки викари, за- једно били епархијски епископи и чланови синода и годинама имали у патријаршији со- бу до собе он је био највиспренији и најлуциднији епи- скоп из наше генерације нико од нас у архи- јерејском сабору није тако познавао црквено право, устав наше цркве и црквене уредбе и правилнике као он имао је и ону изузетну – и у јеванђељу врло цењену особину – да говори човеку истину у лице мени, који сам живео крај њега, није би- ло потребно неко посебно духовно огледало што год је запазио да сам погрешио, одмах би ми без устезања то и рекао а и у самом сабо- ру и синоду није се устручавао да о свему даде свој оштри суд већ осећамо да ће нам он не- достајати далеко више него што смо претпо- стављали скоро сви се ми снебивамо да се не- коме не замеримо он се није устезао да каже шта мисли, ма колико то некоме од нас било неугодно а такви су људи у извесним прили- кама управо неопходни иако смо већ у седамдесетим годинама, ипак нас је некако рано напустио у „мисиона- ру“ је својевремено објављена једна слика ка- ко владика висарион и нас неколико епископа идемо за ковчегом нашег бившег нераздвој- ног друга владике василија жичког више пута смо заједно гледали ту слику и питали се: ко ли ће од нас, који смо на тој слици, сада поћи за братом василијем? испало је, ето, да је влади- ка висарион – иако најживахнији и највитални- ји од нас – пошао први, а и ми ћемо – један по један из његове генерације ускоро за њим често је за живота спомињао да је његов отац, прота слободан, неких седам година ле- жао парализован, и прибојавао се да и њега не снађе та „дуготрајна“ смрт био је, ето, поште- ђен бар те тешке очеве судбине последњих година присуствовао сам на више владичанских сахрана (владике јова- на у нишу, владике валеријана у крагујевцу, епископа макарија у карловцима, епископа василија у жичи) ипак, сахрана владике ви- сариона је однекуд превазишла све, како по броју присутних архијереја тако и народа би- ла је масовнија чак и од неких патријарашких сахрана мислим да је то карактеристично ко- лико за вршац толико и за самог епископа ви- сариона нико није слутио да је био у толикој мери популаран хтео бих још нешто да споменем нико, сем мене који сам крај владике висариона стано- вао, није знао за једну његову прилично нео- чекивану особину имао је обичај да по ноћи иде сам у патријаршијску капелу, која је била на нашем спрату, и тамо пали свеће за умрле свакако у првом реду за своју мајку коју је изу- зетно поштовао и волео извод из текста „једне вечери у вршцу“, православни мисионар бр 132, 2/1980
Свеска: 354 | Символ вере
... Фотографија на насловној страни корице: Божанска Литургија у Казанском сабору у Санкт Петербургу, 21 јул 2013 г – чланови делегације СПЦ на прослави 1025 година крштења Русије фото: спцсрб Фотографија на другој страни корице: Епископ тимочки Иларион (Голубовић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Старац Јефрем служи Св Литургију, Ватопед фото: поукеорг Фотографија на полеђини корице: Детаљ из Свете земље фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 354, МАРТ / АПРИЛ 2017 Реч уредника Угаона конструкција православља 2 Реч пастира Вера достојна човека 4 Старечник „Дошло је време, почетак духовних подвига“ Савремени старци о Великом посту 6 Материк Свети мученици Фауста, Евиласеј и Максим 8 У дијалогу са атеизмом Клопке сазнајних моћи 10 ТЕМА БРОЈА Симбол вере: историјат, значај и наше време 13 Срце правоверности Цркве 17 Символ вере – саставни део Свете Литургије 19 Исповедање вере Димитрија Кантакузина 22 Хришћански брак и породица Најважнија служба данас је очинство! 24 Вишедетне хришћанске породице Породица Ковачевић 30 Светиње Свете земље Капернаум, Галилеја 36 Светиње Свете Горе Манастир Пантократор 39 Идите и научите све народе Неке смернице за свештеничку проповед у савременом свету 41 Десет питања за православног мисионара Десет питања за православног мисионара 43 Мисионарско писмо Једна храмовна слава и њен епилог 46 Путописи Соколице у гнезду манастира 48 Српска традиција и обичаји Српско село 52 Храмови у изградњи Храм Сабора Светог Јована Крститеља на Белим Водама 54 Јубилеј Десети рођендан хора ученика веронауке „Свети Симеон богопримац“ 56 Мисионарски излог Одраз Неба у каонском језеру 58 Владика Данило Крстић – Светлосник Божије Лепоте 60 Сведочанство Чудесан догађај из живота чувеног српског архимандрита 62 Из пера првог уредника Мисионара О владици Висариону 64 стране МАРТ/АПРИЛ 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Символ вере март / април 2017 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 дин
... Фотографија на насловној страни корице: Божанска Литургија у Казанском сабору у Санкт Петербургу, 21 јул 2013 г – чланови делегације СПЦ на прослави 1025 година крштења Русије фото: спцсрб Фотографија на другој страни корице: Епископ тимочки Иларион (Голубовић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Старац Јефрем служи Св Литургију, Ватопед фото: поукеорг Фотографија на полеђини корице: Детаљ из Свете земље фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 354, МАРТ / АПРИЛ 2017 Реч уредника Угаона конструкција православља 2 Реч пастира Вера достојна човека 4 Старечник „Дошло је време, почетак духовних подвига“ Савремени старци о Великом посту 6 Материк Свети мученици Фауста, Евиласеј и Максим 8 У дијалогу са атеизмом Клопке сазнајних моћи 10 ТЕМА БРОЈА Симбол вере: историјат, значај и наше време 13 Срце правоверности Цркве 17 Символ вере – саставни део Свете Литургије 19 Исповедање вере Димитрија Кантакузина 22 Хришћански брак и породица Најважнија служба данас је очинство! 24 Вишедетне хришћанске породице Породица Ковачевић 30 Светиње Свете земље Капернаум, Галилеја 36 Светиње Свете Горе Манастир Пантократор 39 Идите и научите све народе Неке смернице за свештеничку проповед у савременом свету 41 Десет питања за православног мисионара Десет питања за православног мисионара 43 Мисионарско писмо Једна храмовна слава и њен епилог 46 Путописи Соколице у гнезду манастира 48 Српска традиција и обичаји Српско село 52 Храмови у изградњи Храм Сабора Светог Јована Крститеља на Белим Водама 54 Јубилеј Десети рођендан хора ученика веронауке „Свети Симеон богопримац“ 56 Мисионарски излог Одраз Неба у каонском језеру 58 Владика Данило Крстић – Светлосник Божије Лепоте 60 Сведочанство Чудесан догађај из живота чувеног српског архимандрита 62 Из пера првог уредника Мисионара О владици Висариону 64 стране МАРТ/АПРИЛ 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Символ вере март / април 2017 1 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 дин
Одреднице:
1. 240671 / ...посве- ћену светом серафиму саровском благове- снику христовог ВАСКРСЕЊА на крају овог предивног скупа окупљенима се пригодном беседом обратио и старешина цркве свете петке о брани...
2. 270519 / ...један тријумф живота над смрћу у ишчекивању општег ВАСКРСЕЊА аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији сведочанство отац јован, будући ишчупан из ...
1. 240671 / ...посве- ћену светом серафиму саровском благове- снику христовог ВАСКРСЕЊА на крају овог предивног скупа окупљенима се пригодном беседом обратио и старешина цркве свете петке о брани...
2. 270519 / ...један тријумф живота над смрћу у ишчекивању општег ВАСКРСЕЊА аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији сведочанство отац јован, будући ишчупан из ...
44
Свеска: 355 | Блажени милостиви
...лазар са се- страма маријом и мартом славни догађај ла- заревогВАСКРСЕЊА 📌 црква слави као лазареву
суботу лазар је касније постао епископ на
кипру, а цар лав мудри је у цариграду изгра-
дио храм посвећ
...лазар са се- страма маријом и мартом славни догађај ла- заревог
МЕТА инфо: Р:24547 К:180853 Д:100
| Свеска 355 |
Свеска: 355 | Блажени милостиви
... приликом су откривени те- мељи ранохришћанске цркве из 4 века са мо- заицима недалеко од тог места 1937 године су изградили цркву гроб лазара четвородневног село витанија смештено је 3 км источно од јерусалима, данас је то ал-елзарија (арап = место лазарево) у њему је живео лазар са се- страма маријом и мартом славни догађај ла- заревог васкрсења црква слави као лазареву суботу лазар је касније постао епископ на кипру, а цар лав мудри је у цариграду изгра- дио храм посвећен лазару четвородневном и 980 године пренео мошти светог лазара у цариград када су том приликом откопали ла- заров гроб у граду китији, на кипру, нашли су мермерну плочу, на којој је стајао натпис „ла- зар четвородневни, пријатељ христов“ светиње свете земље гора блаженства се по мишљењу многих богослова налази у галилеји недалеко од капернаума гора блаженства јелена јонић фрањевачки храм на гори блаженства (извор: svetazemljainfo) улаз у лазарев гроб (извор: biblewalksorg) лазарев гроб, витанија (извор: biblewalksorg) 40 3 / 2017 ксиропотамски манастир је посвећен че- трдесеторици севастијских мученика (9 март) и смештен је на узвишењу 300 метара изнад мора на пола пута дафни–кареја јед- но предање каже да је манастир основала императорица пулхерија (450–457), а друго вели да је овај манастир основао византиј- ски цар роман i лекапин, који му је даровао пурпурни огртач међутим, према поузда- ним изворима манастир је основан 965 го- дине, недуго након оснивања велике лавре по свему судећи, оснивач манастира је био монах павле ксиропотамски који је пропо- ведао у србији и повардарју монах павле је био игуман манастира, и потписник прве светогорске повеље, што је давало велики значај манастиру у то време игуман павле је био аутор манастирског типика и уређе- ња монашког начина живота који су се раз- ликовали од велике лавре на почетку свог постојања манастир је био посвећен светом нићифору, све до 1200 године када мана- стир упада у дугове и долази у лоше стање свети сава српски га је обдарио златом и сребром којим је подигнут нов католикон (црква), урађен је животопис, поново осве- штан манастир и од тада је посвећен четрде- сеторици севастијских мученика све до да- нас касније манастир помажу и византијски цареви – михајло палеолог viii (1259–1282) је 1275 године лично посетио манастир већ 1280 године под притиском унијата, мана- стир невољно прихвата унију са римом за време службе, коју су латини служили зајед- но са манастирском братијом, главна црква се срушила! том приликом већина латина и манастирске братије је настрадало овај до- гађај се тумачио као божија казна због изда- је православља касније је царев син андро- ник обновио главну цркву светиње свете горе манастир поседује највећи део животворног крста за који се зна у свету (дужине 31 и ширине 16 цм) са пробијеним ексером манастир ксиропотам др немања јонић манастир ксиропотам (извор: monastiriagr) мај / јун 2017 41 током 14 и 15 века главни дародавци и ктитори манастира су били српски краље- ви и деспоти, од тог новца је изграђен од- брамбени зид и пирг за време турске владавине султан селим i је доста помогао манастир на- кон што је 1520 године имао виђење четрдесет севастијских мученика манастир је преживео и два велика пожара 1507 и 1609 године у 18 ве- ку полусрушени мана- стир обнавља монах ке- сарије дапонтес, дарује га и моштима четрдесет севастијских мученика, обнавља главну цркву 1762 године и поново живопише 1783 године на фасади припрате мо- же се видети блок офита са барељефом светог ди- митрија светитељ је приказан са огртачем, како десном руком привија крст на груди позлаћени дрвени иконостас у дуборезу је из истог времена храм је у целини осликан фрескама 1783 год: у наосу су новозаветни, у унутрашњој припрати старозаветни при- зори, а у спољњој сцене из апокалипсе нат- пис изнад главног улаза у цркву с унутрашње стране односи се на фреске, а онај спољњи на манастирске ктиторе пред иконом четр- десеторице мученика гори шест кандила ксиропотам има облик четвороугла, 70 х 90 м и пространо двориште („каквог нема у другог манастира“), а зграде конака су тро- спратне већина данашњих грађевина је из осамнаестог века звонара је највиша гра- ђевина и у њу су узидане две главе у баре- љефу: једна представља царицу пулхерију, а друга преподобног павла са ореолом око главе и натписом: „свети павле ксиропотамски, син најпобожнијег миха- ила“ у средишњем делу дворишта поред цркве се налази и фијала коју је изградио монах кеса- рије у црвеном мермеру у јужном делу манастира је смештена трпезарија која је обновљена и жи- вописана 1859 године од стране монаха софрони- ја и никифора из скита свете ане поред като- ликона, главне цркве у утврђењу манастирском је смештено још седам параклиса док у бли- жој околини манастир поседује четири келије: вазнесењску, рођења претече, успења бого- родице и светог атанасија, а у кареји келију светог димитрија, као и већину објеката у луци дафни од драгоцености манастир поседује многе значајне као што су: највећи део животвор- ног крста за који се зна у свету (дужине 31 и ширине 16 цм) са пробијеним ексером, што представља највећу светињу манастира (ма- настир је по једном предању име добио од царице пулхерије, а по другом од цара ро- мана лекапина) поред овог, манастир има још три мања комада крста, затим чудотвор- ну икону 40 мученика севастијских, затим честице моштију многих светитеља ту је и пулхеријина патена од стеатита, пречника светиње свете горе манастир је данас општежитељни и броји око 60 монаха у братству и има по многима најстрожији манастирски типик у односу на друге светогорске манастире највећи познати комад животворног крста, манастир ксиропотам (извор: pravoslavieru) светиње свете горе 42 3 / 2017 храмови у изградњи 15 цм, која се сматра једним од највећих достигнућа византијске ситне пластике на унутрашњој страни има рељеф који при- казује божанствену литургију у којој уче- ствују небеске силе литургија је приказа- на у концентричним круговима што прате линију облика патене у средишту је кру- жна представа богородице која држи хри- ста на исти начин је урезана и читава хим- на иже херувим епископска жезла од којих су два од ћилибара, као и вредне одежде и лични предмети византијских царева ма- настирска библиотека је смештена изнад припрате главне цркве, у њој се чува 425 рукописних књига, 21 документ на перга- менту и око 5000 штампаних књига овај књижни фонд је доста скромнији од оног који је био до 18 века, када је изгорела ма- настирска библиотека данас се ксиропотамски манастир на- лази на осмом месту хијерархијске листе светогорских манастира, а у тетради коју предводи хиландар је други у рангу ма- настир је данас општежитељни и броји око 60 монаха у братству и има по многима нај- строжији манастирски типик који је риго- рознији у односу на друге светогорске ма- настире, а који прописује да комуникација између монаха мора да буде минимална посећеност од стране ходочасника је мала пошто тешко добијају благослов за бора- вак у њему манастир ксиропотам (извор: pravoslavieru) недалеко од будве, у црквеној општи- ни грбаљ, налази се манастир светог саве познат под називом „савина главица“ о њему смо 2016 године писали у рубрици представљамо вам ова светиња тишине грбаљског камена и лепоте исихастичког живљења треба да добије нову кућу хри- шћанима и нову радост небесима – нови храм храм ће бити посвећен светом сави и на- лазиће се на месту садашње цркве свети- ња која сада ту стоји неће бити уништена, већ ће нови храм из ње изникнути, као што хришћанин узраста у врлинама, стремећи ка небесима, а изнутра горећи огњем љу- бави христове храм ће бити подигнут на мај / јун 2017 43 зидинама изграђеним пред први светски рат, а црква у којој се сада служи биће срце храма у коме се спаја небо и земља на нају- звишенији начин – олтар цркву ће красити и звоник, који ће на висини од 21 метра сво- јим звуком сједињавати монашко и анђелско појање дужина храма биће 27, а ширина 9 метара, те ће и на велике празнике свако мо- ћи наћи место у њему заиста је прелепо кад стара твар постане нова у христу, а тек када оно што је христово узраста из славе у још већу славу уколико желите да се информишете ка- ко помоћи изградњу ове нове светиње, то можете учинити контактом преко имејла mansavinaglavica@gmailcom светиња која сада ту стоји неће бити уништена, већ ће нови храм из ње изникнути, као што хришћанин узраста у врлинама, стремећи ка небесима, а изнутра горећи огњем љубави христове нови храм манастира светог саве код будве кристина давидовић храмови у изградњи 44 3 / 2017 у манастиру дечани постоји обичај, још из старих времена, да се у току васкршњих празника износи велики дрвени крст ура- ђен по жељи светог нестора крст је сведо- чанство вере дечанских монаха из времена када је њихова вера стављена на пробу и, као бисер проверен у ватри, засијала својим сјајем било је то у време када је обновље- на пећка патријаршија, под управом светога патријарха макарија соколовића срећа и радост народа због васпостављана српске патријаршије засметала је неким људима тада се појавио спахија нухо топчуоглу он је тврдио да је нашао рудник сребра на месту дечанског манастира, па је због тога хтео да раскопа олтар и цео храм игуман тома није оклевао и одмах је отишао код султана, који се тада налазио у једрену саслушавши де- чанског игумана, сулејман је издао ферман (14 марта 1558 г) којим узима манастир у заштиту и наређује да се цео случај непри- страсно испита братство је неколико година уживало у спокојству, док се није десило не- ко убиство близу манастира локалне власти су наредиле манастиру да плати казну због проливене крви, јер је та- ква казна постојала у османском правном систему монаси су се нашли повређени, па су послали посланство султану новим фер- маном из априла 1563 године, наређено је да ствар испита, али је наглашено да монаси нису одговорни за убиство само што су ре- шили овај проблем, тамни облаци надвили су се поново над ову православну богомољу сеоски спахија мехмед тврдио је да дечан- ска имања припадају њему и да треба да се одузму од манастира (1564/65) монаси су морали да изваде две тапије да би доказали да он није у праву и становници села исти- нића заподенули су спор са дечанском све- тињом око имања у бивољану, па су монаси пожурили да изваде хуџет (поседовни лист) да би доказали право својине над имањем све те ударце, од којих су неки забележени у историјским документима, а неки нису, није било лако издржати увек је постојала опа- сност да се поклекне пред искушењима, и да манастир претрпи штету у тим и таквим тешким временима брат- ство је тешио и држао на окупу искусни ду- ховник, свети старац нестор дечански он који се подвизавао на дечанском метоху, у пустињи бељаји, окупио је клонуло брат- ство да се усрдно помоле богу и да зајед- нички траже излаз из невоља које су их са свих страна сколиле старац је затражио од јеромонаха никодима, који је радио у мана- стирској дуборезачкој радионици, да уради велики крст у тисовом дрвету заједно са осталим монасима, јеромонах никодим је прионуо на посао нашли су квалитетно др- во, изрезали у њему крст и украсили га нај- лепше што су могли по свим странама крста, где год је било места, исписивани су стихови, често уз коришћење скраћеница стихови су били одабрани из требника, октоиха, по- сног триода и молитава њима су се просла- вљали часни крст („крст хранитељ свеј васе- из историје српске православне цркве крст је сведочанство вере дечанских монаха из времена када је њихова вера стављена на пробу крст светог нестора дечанског као знак вере др ђорђе вуковић мај / јун 2017 45 љени верних“, „крст красота црквом“, „крст верним утврђење“, „крст ангелима слава“, „крст бесем јазва“), свети цар константин велики („крст крепост константину к вере“) и света царица-мајка јелена, која је прона- шла часни крст у јерусалиму („јелена обрете дрво чеснаго крста христова“) крст је по- хвала цркви („царски цвет цркви цавтет“) и целом хришћанском роду („хоругва христо- ва христијаном хвала“) он је оружје побе- де над општим непријатељем човечанства („биљег божији бијет беси“ и „добро дрво дијаволу досада“) достојан је сваке похвале („поју, почитају, поклањају се подножију“) часни крст доноси радост хришћанима („ве- рујуштим в него велије веселије“), радост ко- ја се не може описати речима све је то дело христово и ништа без њега не бива, поготову не победа над кнезом овог света („рече, роди се, радост роду“ и „спас сдела сен сатање“) и само частан (праведан) човек може ужи- вати у христовој победи извојеваној крсним знамењем („часна чест частним човјеком“) све су то стихови којима су се монаси из дубине душе обраћали са вером господу за спасење и избављење из бројних невоља у тешком времену крст светог нестора, као доказ чврсте ве- ре у бога, дошао је у право време (1564/65) султан сулејман је кренуо у поход на беч, ко- ји се неславно завршио после његове смр- ти, братство је претрпело нов ударац (1566) нови султан, сулејманов син, селим одмах се поставио као непријатељ хришћана он је повисио порезе свим црквама и манастири- ма у царству, једним делом и да би се осветио због очевог неуспешног похода хришћанске светиње који нису могле да скупе новац, би- ле су продаване ако хришћани нису имали пара да их откупе, светиње су биле рушене дечански монаси су се брзо организовали, храбрени светим старцем нестором успели су да окупе народ око себе и да плате овај ве- лики намет и народ се сабирао око манасти- ра тражећи за себе утехе у то тегобно време тако је радивој, раб христов, даровао путир, звездицу, ложицу (кашичицу), а вероватно и дискос (1667/1568) поред тога, радивој је поклонио дечанима и рипиде рипиде је ура- дио чувени српски златар тог времена кондо вук поменути златар је за манастир ставио оков и на једно јеванђеље старац и јеромонах нестор није хтео да његов манастир заостаје окупио је брат- ство око себе још једном, па су заједничким снагама озидали и осликали цркву свете тројице у брезовици код плава, што је све завршено 25 јуна 1567 године и посведо- чено ктиторским натписом тих година сул- тан селим је обновио берат (1568), а паша је дао бујрулдију („бурунтију“) дечанском игуману као царском соколару (1569), попу- штајући пред јаком вером народа и дечан- ског братства укрепивши братство у вери и завршивши своје духовне подвиге, старац нестор се је уснуо у господу и преселио се у царство не- пролазно оца нашег небеског спомиње се у општој стихири српским светитељима, а прославља се, са другим дечанским под- вижницима, 11/24 новембра према списку покретности манастира из 1902 године, ње- гов скромни кивот чуван је у припрати ове славне светиње кивот са моштима светог нестора нестао је у вихору првог светског рата (1915) са још неким манастирским дра- гоценостима везаним за наше историјске личности (крст светог кнеза лазара, купа краљевића марка и четири рипиде патри- јарха арсенија) кроз сва та искушења брат- ство манастира је сачувало овај крст, са по- стољем висок 2, 5 метра и широк 136 цм, који је јединствен у нашој цркви из историје српске православне цркве 46 3 / 2017 вароши су урбана насеља грађена по стандардним прописима, првенствено уређеним улицама, трговима, парковима, градским четвртима, касније ће бити по не- колико реона, а све у циљу лакшег сналаже- ња и кретања по граду градове су, углавном, подизали властелини и племићи, тако што су у центру прво градили цркву, а око ње др- жавне грађевине и зграде богатијих грађа- на градска сиротиња, по обичају, била је на периферији сваки град имао је свој статут, скупштину и вéће које су бирали грађани у градовима су живели државни чиновни- ци, налазила се занатска удружења – есна- фи, банке судови, војна управа ширећи се и економски су постајали јачи – градови су постајали републике срби су имали дубро- вачку републику, са развијеном трговином и књижевношћу ради сигурности градови су обезбеђивани високим зидом и кулама за одбрану од нападача у равничарским пре- делима, бранили су се градећи широке и ду- боке канале са мостом на улазној капији ка- пије су грађене од дебелих дасака, ојачаване металним оковима страже су постављане по кулама уз даноноћно смењивање на основу ископина знамо да је простор данашње србије био настањен још у доба неолита многи српски градови надграђи- вани су на темељима старих градова тако су настали данашњи градови подигнути на ме- стима старих насеобина које су се простира- ле од војводине (тврђава бач и петровара- динска тврђава, сремска митровица), преко калемегдана и палежа, хисара, момчиловог града, звечана, вучитрна када су српски момци и девојке слати у иностранство да се школују по европским факултетима, тамо су прихватали многе позитивне, али и негативне особине евро- пљана враћајући се кући, већ факултетски образовани, доносили су европске манире не само у понашању како су то били млади углавном из богатијих српских породица, по повратку су желели да имају комфорније ку- ће од тврдог материјала како је то изгледа- ло може се и данас видети по старим кућама српских породица из тог времена: милошев конак, конак књегиње љубице, манакова кућа вуков и доситејев музеј, надалеко чуве- на кафана „?“ и др све је постајало нобл, од понашања, одевања до хране и пића неке породице су добављале и клавире, посебно својим мезимицама бицикли и аутомоби- ли ће мало каснити, али неће се дуго чекати да и они пристигну вароши се шире постају градови, господа хоће да живе европејски, а сељаци се батргају како знају и умеју у гра- довима и варошима почела је да израста јед- на друга група становништва – радништво које ће „стати“ између господе и сељака отварају се прва приватна предузећа и рад- српска традиција и обичаји када су српски момци и девојке слати у иностранство да се школују по европским факултетима, тамо су прихватали многе позитивне, али и негативне особине европљана српске вароши и градови у 19 веку: стари и неки нови обичаји спасоје т влајић мај / јун 2017 47 ње, појављују се нова занимања: бравари, лимари, вуновлачари, сајџије, апотекари, абаџије, кројачи, а стићи ће и фризери да би даме могле да се ондулирају одећа која се носила у градовима полако је заменила ону народну – стигли су европски кројеви, поја- вили су се први шешири, рукавице, смокин- зи поред свега овога појавиће се по поје- диним крајевима градова и вароши посебна сабиралишта, кућа изнад чијих су улаза уве- че светлели фењери црвене боје, за посебан занат, са по неколико згодних девојака које су зарађивале своји телима билијари, доми- не и картање слободно се играју по кафана- ма, што је традиција европског менталитета тог времена која се пренела и у србију од- вајају се друштва која се састају само на ода- браним местима градови још немају фабри- ке за пречишћавање воде за пиће користе се градски извори – чесме, куће које су дале- ко од чесама куповаће воду од сакаџија, који је превозе у специјалним дрвеним бачвама – сакама, које вуче коњ нема ни струје, али има градских фењера по улицама од „зна- чаја“, које одржавају општински служитељи – фењерџије фењери су се палили и гасили у тачно прописаном времену ујутру и увече неке улице су поплочане турском калдрмом већина их је под прашином и у јесен под бла- том у двориштима ретко ко од господе да узгаја нешто од поврћа има по нека воћка, и неко четинарско дрво поврће и воће се купује по пијацама, а снабдевање обављају сељаци околних села са млеком их снабде- вају сеоске млекаџије који превозе млеко у кантама, у посебним двоколицама – чезама које вуче један коњ, тачно и на време нема такси возила, нема камиона и цео саобраћај се обавља са сељачким запрегама – колима које вуку коњи или волови све се одвија у лаганом ходу, као и цео градски живот преко дана ноћу је мало живље боеми излазе у ка- фане у време када радници крећу на спава- ње, што је још један део негативног утицаја тадашње западне културе управа вароши београда (београд тада још увек није проглашен градом) је наслов књиге бранка перуничића (архив београда) у којој је до танчина описан однос грађана према вароши, као и све одредбе о лепом српска традиција и обичаји градови још немају фабрике за пречишћавање воде за пиће користе се градски извори – чесме панорама београда у 19 веку (извор: krstaricacom) 48 3 / 2017 понашању и обавезама варошана као пр- во и оно што је можда најинтересантније за данашње прилике, дат је списак свих слу- жбеника управителства вароши београда за јануар месец 1847 године – од управитеља, преко чиновника до буљубаше, апсанџије и пандура пешака са платом израженом у пà- ру управитељ подполковник јован вучко- вић имао је годишњу плату од 10833 гроша и 13, 50 пáра, пандурска плата износила је 720 гроша и 60 пáра ценовнике за све услу- ге одређивала је управа вароши, гостиони- це су категорисане у три категорије, посебно издвојене села у околини вароши плаћала су десетак од продајне цене својих произво- да, а у то време београд су окруживала села: мали и велики мокри луг, кумодраж, јајин- ци, бањица, раковица, кнежевац, жарково, миријево, вишњица десетак су плаћали још и савамалци, палилулци, београђани и бео- градски турци тежинска мера називала се ока = 1, 2828 кг десетак се плаћао на произ- водњу: пшенице, јечма, овса и кукуруза из- дат је посебан налог за тражење учитеља за потребе београдских школа 19 септембра 1828 године у вароши је било око 150 ра- зних занимања према документу „no п с 569/об 238, од 7 октобра 1849 г уведена је такса за на- плаћивање звона, полелсија, рипида, пре- столни и чело главе свећа, парастос, школа, учитељима, као и мараме и пешкири коме ће при спроводу умершиј припадати“ наведе- не су само две цркве у вароши: београдска саборна и палилулска црква интересантно је да су цене за саборну цркву биле скупље католика у вароши је било 24 породице ра- зних занимања, од доктора, професора до занатлија поменућемо две, за србе, значај- не породице: доктора јована машина и про- фесора матију бана, уз напомену да су ове породице међу првима дошле у србију, при- моране да спашавају своје главе руски путописац ровињски, новинар и слависта, боравећи у црној гори у другој половини 19 века дошао је да обиђе и ср- бију говорећи о њему на конгресу слависта др варвара хлабњакова казала је: „павле се зачуди што у београдским хотелима женској послузи власници нису давали плату кори- стећи се бесплатним радом тих жена зачудили су га београд- ски носачи који предлажу своје услуге, али то не чине агресивно и нападно свештеници су га за- чудили својим учешћем у разним друштвеним секцијама и инте- ресовањем за политику рекао је да је ‘тако мало у тим људима аскетског и да толико активно учествују у свему овоземаљском да се никако не могу сматрати било чиме посебнијим од народа и народног живота’“ ровињског је запањио и број жандарма по глави становника, „на сваких 50 људи српска влада има жандарма“ у околи- ни села крупањ пао је под сумњу локалног пандура чиновник му је тражио пасош, али ништа није могао да разуме, пошто није знао да чита одвели су га код начелника и испо- ставило се да је и он (чиновник) био непи- смен ровински је стигао у србију у тренутку када је незадовољство владавином обрено- вића достигло кулминацију овако је описао ситуацију: „кнез не верује народу, крши ње- гова права уз помоћ скупштине и остаје слеп и глув за све што се дешава у земљи читава србија претворила се у огромну полицијску управу“ српска традиција и обичаји кнез михаилова улица у београду, крај 19 века, разгледница мај / јун 2017 49 као вероучитељ који је више од два месе- ца провео у светој земљи делио сам уче- ницима – као и свим верницима из окружења – освећено уље из кандила петнаест највећих православних светиња града јерусалима и свете земље (у њега сам додавао и скупоце- ни нардов мирис којим је био помазан исус христос) наглашавао сам да је уље освеће- но и благословено, али да није само по себи и од себе магично и чудотворно ако бисмо у болницама то уље сипали на болеснике, не би сви оздравили и појурили својим домови- ма неопходно је укључити личну веру, која је покретач благодати божије која делује кроз освећено уље, а опет све у складу са планом божијим који се тиче сваког од нас понао- соб дух свети, који је свуда присутан, својом силом притиче нам у помоћ и помаже нам у свим тешким ситуацијама у којима се налази- мо а шта је потребно да ми сами урадимо? неопходна је молитва срца, вапај из дубине бића и снажна вера и решеност да ће наше исцељење бити у функцији службе богу и на- шим ближњим бог нам не даје оздрављење на силу, без наше воље и то видимо из мно- штва примера из јеванђеља, где исусу при- ступају са вером тражећи да их помилује (лк 18, 35–43), молећи да их исцели (мт 14,34–36), падајући на колена мољаху за помоћ (лк 8, 41–56), уздајући се у исуса да каже само реч и десиће се оздрављење (мт 8, 5–13), (јн 4, 43– 54) очигледно је да бог тражи наше учешће и сарадњу ево једног илустративног приме- ра: иако до наших домова имамо спроведену електричну струју, урађене електричне ин- сталације, постављене светиљке, засигурно сијалица неће засветлити док не притиснемо прекидач тек тада се затвара струјно коло и имамо светлост у кући тако нас исто благо- дат божија походи, тек након што наша вера постане окидач (прекидач) којим се покрећу нестворене божанске енергије, којим нас го- спод крепи и исцељује навео бих неколико примера посебних бла- годатних дејстава божијих на животе људи, кроз освећено уље из кандила сведочанство наглашавао сам да је уље освећено и благословено, али да није само по себи чудотворно неопходна је молитва срца, вапај из дубине бића, снажна вера чудотворним уљем из свете земље до исцељења ненад вујић 50 3 / 2017 једна млада девојка ј г из београда има- ла је на мозгу два малигна тумора величине ораха, и стручни тим лекара саопшти њеној мајци да јој нема спаса у најави је била ве- лика трагедија 1 но, не желећи да пре вре- мена напусти овоземаљску позорницу, по- уздајући се једино у господа, свакодневно се крстолико помазујући освећеним уљем и учествујући у светотајинском животу наше цркве, након неколико недеља задобила је исцељење – тумори су нестали; вера њена ју је спасла (лк 8, 48) други пример је ученик који се бавио спор- том, играо је фудбал, и једном приликом, на полувремену утакмице, укочио му се врат, те није могао да покреће главу ни лево ни десно у тој ситуацији помолио се усрдно богу, закр- стио освећеним уљем врат и као плод његове дубоке вере одмах добио оздрављење рекао ми је сав срећан: „професоре нећете веровати шта ми се догодило“! наравно да сам му пове- ровао и саветовао сам га да се још више укљу- чи у светотајински живот цркве коначно, да наведем и свој лични пример и сведочанство, кад ми се на надланици де- сне руке појавила нека израслина величине 1 о овоме је писано у православном мисионару бр 341 (прим аут) кликера, а одмах поред ње је било удубљење сличне величине помало забринуто – пита- јући се шта би то могло да буде – и истовре- мено живећи у нади да ће се све временом вратити у нормално стање, прође неколико месеци напослетку сам отишао на ортопед- ску клинику на бањици, где ме након прегле- да ортопед упути специјалисти за пластичну хирургију који ми је рекао да је то безазлено (свакако иритирајуће), може да се оперише, али не гарантује да се неће опет појавити наравно, нисам ишао на операцију, већ сам, не сумњајући у свемоћ божију, освећеним уљем двапут закрстио надланицу, и у трећи дан са рука је нестала израслина било је још мноштво сличних примера и нема простора да се све наведе наравно да нећемо, после ових примера, кренути у потрагу за освећеним уљем, а престати да учествујемо у светим тајнама наше цркве – не заборавимо да највеће дарове из своје богате ризнице бог даје управо кроз свето причешће не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје (ис 41, 10) аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији сведочанство благодат божија нас походи, тек након што наша вера постане окидач којим се покрећу нестворене божанске енергије, којим нас господ крепи и исцељује фото: 3saintscom мај / јун 2017 51 госпођа вера илић била је прва жена, бео- грађанка која је студирала богословске на- уке и први катихета (вероучитељ) у нас имала сам срећу и задовољство да је упознам у суто- ну њеног живота, при самом крају када је била везана за постељу у жичкој улици на црвеном крсту била је њена мала кућа пуна успомена, све- тлости и икона са њом ме је упозна- ла једна друга сестра у христу, ње- на имењака вера, која је одлазила у покровску цркву у кајмакчаланској улици (у питању је њена другарица из детињства, а потом са факултета и из хора) она ме је 1998 године, после акатиста пресветој бого- родици, једног зимског петка у децембру одвела у кућу своје дру- гарице из детињства и своје имења- киње вере илић рекла ми је: „са- да ћеш упознати жену коју је владика николај звао моја вучица“ све остало што је уследило: долазак у ту малену чудесну кућу у жичкој, раз- говор са госпођом вером, иконе и књиге које сам та- мо видела, мириси босиљка, тамјана и старих књига, сасу- шених латица руже код иконе све то је био најнежнији и најтрајнији букет сећа- ња који греје моју душу вера илић је већ дуго лежала јер је бо- ловала, али када сам ушла у собу лагано се подигла на јастук, отворила очи и погледа- ла ме некако строго и нежно у исто вре- ме како каже песник са очима изван сваког зла „а ти си та новинарка“, рекла је и почела је причу о свом детињству, о мајци, богомољцима (члановима бо- гомољачког покрета владике нико- лаја који су ту и ноћивали за време богомољачких сабора и састанака), о својим професорима са богословског факултета (издвајала је посебно професора латинског и старогрч- ког, душана глумца) спомињала је и свој интервју из листа политика из 1934 године, а присећа- ла се и разговора са све- тим владиком никола- јем на растанку ми је поклонила мо- литве на језеру и осмех као позив да се поново сретнемо новог сусре- та није било јер се госпођа вера упокоји- ла на свој ро- ђендан 10 мар- та сећање рекла ми је: „сада ћеш упознати жену коју је владика николај звао моја вучица“ вера илић прва жена вероучитељ у србији весна павловић владика николај велимировић (извор: википедија) 52 3 / 2017 мој духовни отац могао је да ми препо- ручи најбољу духовну литературу и да ме тако приближи тајнама православне духовности, за које сам се заинтересовао у манастиру лепавина пред чудотворном иконом пресвете богородице лепавинске могао сам да по његовим саветима прочи- там многе књиге и да на тај начин сазнам много тога о православној духовности, али мој духовни отац је, по својој мудрој одлуци, од мене у почетку сакривао необориве до- казе о постојању бога и постепено ме је упо- знавао са истинским лепотама православне духовности, не желећи да преоптерети моју духовно неискусну душу труд који је отац гаврило морао да уложи у мене, да бих ја ушао у свет православне ду- ховности, није био мали често сам замарао оца гаврила својим питањима желео сам да проведем што више времена поред њега, јер сам осећао да он живи у неком другачи- јем свету који је, по много чему, богатији од уобичајеног света наше свакодневице за- хваљујући њему, упознао сам предивне љу- де који су се налазили свуда око мене, али ја, без духовног оца, не бих никада могао да их приметим, нити да им се приближим ка- да сам доживео духовну очинску љубав мог духовног оца, могао сам боље доживети и љубав нашег небеског оца од свог првог сусрета са светом право- славне духовности, у том свету налазио се и отац гаврило, игуман лепавински, мој духовник и путеводитељ који ме је водио до данас, кроз тај свет, другачији од света свакодневице када сам први пут посетио манастир ле- павину, једноставно говорећи, тамо ми се свидело оно што је било неопипљиво и привлачило ме оно што је било невидљи- во прекрстио сам се испред богородичине иконе, целивао је и неколико тренутака ста- јао у њеној тајанственој близини по изласку из цркве, срео сам се, у окружењу манастир- ском, са игуманом манастира лепавина, та- да, јеромонахом, касније архимандритом, оцем гаврилом био сам зачуђен његовим изгледом: носио је необичну дугу црну оде- ћу и дугу браду касније се испоставило да ћу одрастати уз његову посебност и под ње- говим руководством упознавати духовни свет то је свет из којег долазе невидљиве лепо- те чудотворне иконе пресвете богородице лепавинске, чије ми се тајне, од тога време- на, непрестано откривају на увек нов начин и како је време пролазило, отац гаврило ме је све више уводио у тај скривени свет и водио кроз њега, као мој духовник и сапут- ник у мом приближавању оном непознатом и скривеном од мојих очију осећам велику духовну радост што сам свет православне духовности почео да упознајем још у годи- нама своје ране младости сећање ненад бадовинац оплемењен искуством светогорске духовности мој будући духовни отац је био потпуно другачији од свих људи које сам у свом животу упознао мој духовни отац, блаженопочивши архимандрит гаврило (вучковић) мај / јун 2017 53 пошто сам доста времена проводио са архимандритом гаврилом, у мени се јавила жеља да чешће и дубље доживљавам духов- ни свет, који је за мене, у то време, изгледао некако магловито, препун нејасних места духовни свет је за мене представљао једну несхватљиву непросторну област из које се према мени протезала једна усмерена светлосна нит, привлачећи ме к бескрајним ширинама тог света ширине и даљине тог духовног света се не мере светлосним годинама, већ снагом воље и жеље да тај свет доживимо својим духов- ним чулима међутим, за путовање кроз тај свет потребно је било да поред себе имам искусног духовника, јер увек постоји мо- гућност да духовно неискусан човек у тим пространствима залута и изгуби се духов- ни родитељ свом духовном детету даје му- дрост и знање, водећи га као путеводитељ кроз духовни живот често сам долазио код оца гаврила у ма- настир лепавину он у то време није много причао, али када год је нешто рекао, то се дуго задржавало у мојој свести често сам долазио код њега у време слободних да- на тада сам боравио у манастиру, читајући житија светих и чувајући овце по околним ливадама проводио сам много времена у лепавинској природи тамо сам духовно од- растао, поред свог духовног оца у свету сам сусретао световне људе, а у манастиру лепавина све је некако било дру- гачије био је тамо мој духовни отац, који је дошао из тајанственог света православне духовности, који сам желео да упознам боравећи током слободних дана у мана- стиру лепавина, читао сам о животу пра- вославних подвижника и духовника тек касније, дознао сам детаље о монашком жи- воту оца гаврила и, уопште, о људима који се одричу света, посвећујући свој живот богу дознао сам детаље које се односе на његов животни пут, а пре свега чињеницу да је и он исто имао свог духовног путеводитеља отац гаврило је, пре него што сам га први пут срео, већ имао дуг и богат монашки жи- вот оплемењен искуством светогорске ду- ховности мој будући духовни отац је био пот- пуно другачији од свих људи које сам у свом животу упознао он је, за мене, по много чему био јединствен, јер сам у њему препо- знао духовно богатство које нисам видео у другим људима то је био разлог што сам же- лео да уз њега проводим што више времена отац гаврило је имао хиљаде духовне деце са којима је био у контакту путем ин- сећање по својој мудрој одлуци, од мене је у почетку сакривао необориве доказе о постојању бога, не желећи да преоптерети моју духовно неискусну душу архимандрит гаврило и ненад бадовинац у митрополији загребачко-љубљанској, 2014 г 54 3 / 2017 тернета позивао их је себи у манастир ле- павину да дођу, да посете светињу и да се поклоне пред чудотворном иконом богоро- дице лепавинске отац је непрекидно мисионарио путем интернета из своје келије и тако је обна- вљао лепавинску светињу на тај начин је уградио свој свакодневни рад у зидине и у сваки обновљени камен овог храма данас се овде налази наш мали рај којег обилазе верници и поклоници из многих земаља његова љубав за сву своју духовну децу живи и даље у нама оца гаврила више не- ма у нашем физичком свету и сада је нама потребно да живимо по његовим поукама, да живимо његову мудрост, топлину и љу- бав коју нам је оставио од сада са оцем градимо један другачији духовни однос, уз поштивање његових духовних поука и учења тешко је превазићи изгубљени физички контакт са њим, али верујем да ћу га убр- зо доживети на духовној разини он је та- мо, само духовно сам неспособан да га та- мо приметим полако биће и то, у то чврсто верујем у тренутку целивања очевог кивота ра- дост је била бити иза мајке чије су ме мај- чинске молитве упутиле ка мом духовнику целивати његов кивот у исто време са мај- ком, значило је поделити захвалност оцу гаврилу у име целе моје породице штитио нас је и чувао у временима када је било нај- теже преживети у оно ратно време укрцао нас је и чувао на „броду“ захваљујући којем нисмо осетили ни рат, ни разарања желим очевој духовној деци пуно снаге, љубави и мудрост да превазиђу тешке тре- нутке због одласка њиховог духовног оца из физичког света манастир лепавина за све нас постаје још већа светиња којој се у вечности придружио њен обновитељ, отац гаврило лепавински који је лепавинском светом месту посветио последње 33 године свог живота сећање мај / јун 2017 55 драгог брата у христу господу и сатруд- ника на пољу мисије цркве, блаженопо- чившег архимандрита гаврила, игумана ма- настира лепавина, последњи пут сам видео прошле године приликом посете у београд- ском кличничко-болничком центру тада смо, међутим, најмање разговарали о ње- говом здрављу, које нам је некако била тек успутна тема највише само разговарали о мисији српске цркве јер је та тема заправо и била живот о гаврила – његово тело је само носило мисионарски замах унутрашњег чо- века били само убеђени да је његова болест само пролазна епизода и да ће брзо на ноге и на мисионарско поље господ је, међутим, имао другачији план, по нама недокучивим промисаоним путевима архимандрита гаврила вучковића сам упознао на занимљив начин, када је моја па- рохијанка милица гагић 2012 године крену- ла за манастир лепавину и затражила благо- слов за пут тада сам је замолио да поздрави о гаврила, иако га лично нисам познавао ни ја, а ни она када је пренела тај поздрав оцу, он се веома обрадовао и сместа ју је примио преко реда, припремио разне дарове и по- ручио ми преко ње нешто што ми се дубоко урезало у памћење: „ми морамо удружити снаге!“ недуго после тога, нашу парохију је посетио његов духовни син ненад бадови- нац и договорили смо се за виђење – блаже- нопочивши отац гаврило је са њим и још два духовна чада дошао у жарково 16 јануара 2013 године да се директно упознамо није тајна да смо имали различите ставове у погледу друштвених мрежа, но један дру- сећање био је несвакидашња појава: монах светогорског искуства, а у проповедничкој служби народу; стари монах, а корисник нових технологија; старац по годинама, а младић по мисионарској ревности одлазак ревносног архимандрита–мисионара презвитер оливер суботић 56 3 / 2017 гог нисмо оспоравали у погледу мисионар- ског рада, напротив – различитости у миси- онарском и пастирском приступу нас нису спречиле да, по његовим речима, „удружимо снаге“ и подржимо се међусобно и не само то – дубоко нас је чудило (и забрињавало) зашто мисионарски задаци наше цркве трпе у извођењу, само зато што се неки људи не слажу, било да је то на личном или стручном плану од о гаврила је човек имао чему да се научи, понајпре споју монашког смирења и мисионарске ревности био је заиста не- свакидашња појава: монах светогорског ис- куства, а у проповедничкој служби народу; стари монах, а корисник нових технологи- ја; старац по годинама, а младић по миси- онарској ревности као такав је обележио мисионарску делатност српске православ- не цркве са почетка 21 века и остао један од незаборавних трудбеника на том пољу у наше време када је основано мисионарског одељење при светом архијерејском синоду спц, о га- врило је постао стални члан и координатор за поље мисије у електронском простору, чиме се иначе бавио дуги низ година и сте- као велико искуство нажалост, цео проје- кат мисионарског одељења је, после вели- ке почетне енергије и ентузијазма, из нама незнаних разлога у једном тренутку застао, што је, између осталог, била и једна од бол- них тема о којој смо разговарали када смо се последњи пут видели у клиничко-болнич- ком центру воља божија је била да нас архимандрит гаврило напусти ове године и оде ка господу коме је верно служио од његових духовних чада очекујемо не само да се молитвено се- ћају свога оца, већ и да наставе његово дело, па и да га прошире надамо се и верујемо да ће се међу њима наћи достојан наследник српска православна црква је остала без из- узетног делатника на пољу мисије и његов од- лазак ће се тек осетити нека ти је вјечнаја па- мјат, оче гаврило помени и нас грешне пред господом коме си верно као монах и мисио- нар служио у овоземаљском животу пустите децу к мени јер је таквих цар- ство небеско, говори господ примају- ћи у своје наручје и све оне који су срцем незлобиви као деца једна таква личност до скоро била је међу нама то је био раша попов, истакнути публициста, новинар, књи- жевник, поета и научник који је цео свој жи- вот посветио раду са децом и породичним вредностима био је милостиви беседник који ма колико говорио пажња слушаоцу ни- је попуштала према њему није било равно- душних чинило се да никад није припремао своје беседе већ су оне њега произносиле пред слушаоца све што је причао било је крајње занимљиво и поучно на веома оригиналан начин могао је да прича на безброј тема рашу попова сам упознао 2002 године у студију радија београд у емисији хиландар- ско интерпланетарно бденије увек удубљен у оно што други причају рекао ми је да: „ни- када није чуо да цивил тако прича о мајци божијој“ нисам био сигуран, у том тренутку да ли је то похвала, али када је 2014 године са радошћу пристао да буде рецензент прве вероучитељеве песмарице хеј чујте сви би- ле су ми јасне његове речи видео сам да има љубави према свима јер никад није одбијао помоћ онима којима је била потребна зајед- но смо представљали наведену песмарицу више пута и увек је са радошћу беседио сећање сећање мај / јун 2017 57 волео је да буде у друштву деце и умео је да их поучним причама на занимљив на- чин заинтересује пре неког наступа деца из хора ученика веронауке „свети симеон бо- гопримац“ прво би ме упитали : „да ли ће и деда раша да буде са нама?“ наступајући са њим имао сам сигурност да ће оно што бу- демо причали на предавањима бити јако успешно умео је да држи пажњу слушалаца на само њему познат и својствен начин знао је да јако озбиљне речи искаже допадљиво и шаљиво разговор са њим ме је увек инспирисао да пишем на нове теме и нове песме тако мо- гу рећи да је и његова заслуга што се друга вероучитељева песмарица тројице је престо љубав тако брзо појавила уследиле су нове промоције, а он је бивао све надахнутији на прослави славе ученика веронауке ош „васа пелагић“ и хора „свети симеон богопримац“ 2015 године, раша попов је био главни гост и беседник тада је потписивао и цртао свој лик деци на папирићима и школским свеска- ма, а моји синови методије и теодосије нису пропуштали прилику да буду у близини деда раше, поготово када сам га довозио и враћао у његов стан таква личност која је обједиња- вала поету и научника ретко се сретала ње- гова вера била је тиха, али ведра и није ни- кад покушавао да је сакрије био је изузетан познавалац српске историје о којој је увек родољубиво говорио када сажмем шта је све говорио на нашим заједничким трибинама долазим до закључ- ка да су његове теме биле дубоко јеванђел- ске он је плату очекивао једино од господа иако јако болестан, није тражио да буде са- жаљеван већ је истицао благодарност богу тихо је живео, вредно радио, а његова љубав према најмлађима биће подстрек и надах- нуће свима који из љубави стварају дела за вечност његова вера била је тиха, али ведра и никад није покушавао да је сакрије раша попов (1933–2017) једно сећање на поету и научника хаџи драган б поповић сећање 58 3 / 2017 поезија подари ми, боже у високом гнезду живи само птиче голуждраво, нежно, на ивици стоји надлећу га орли, гаврани и вране, ал’ се оно само христу богу моли: „подари ми боже, крила да узлетим, да се винем горе до облака сура, да осетим чари висине до сунца вратићу се гнезду у коме се родих, ал’ сазнаћу шта је слобода и љубав и нада исконска што ми вера пружа подари ми боже небо милостиво, да друга свога у бескрају нађем довешћу га гнезду у коме се родих, да гајимо наше голупчиће мале подари ми боже љубав према ближњем, да не осудим никад друго биће да праштање јесте снага моја, учи ме увек љубав твоја“ драгица ђурић, ужице дете неће неваљалство дете не зна чему људи неистином душу трују, зашто многи непрестано планирања лажна кују дете не зна чему мржња, у човеку шта се збива, па из срца, душе, тела мржњу точи и излива дете не зна чему крађе, туђе зашто људи желе, како могу кад украду да се смеју и веселе дете не зна чему рата, па због тога брине, пати, није људски убијати, дете не зна то да схвати дете неће неваљалство у човеку што се крије, па због тога да порасте нимало му стало није дете хоће на глупости да одрасли тачку ставе и да почну као деца лепотама да се баве русомир д арсић молитва моја си светлост, господе силни! о милости твојој певају звона лечилиште си, које славе анђели; и искра љубави од које је сва твар саткана теби узносим срце своје, владико, сведржитељу, једино надање моје акорд си најлепших нота, на харфи овог живота милена чантрак медицинска школа, ужице вероучитељ аранђел петровић мај / јун 2017 59 одрицање петрово сакрио се одабрани, у самоћу мноштва, крај ватре што гори, да душу угреје, у граји и гужви, да немир сакрије међ’ странцима, уплашен и сам док петао савести, јутро не огласи не прихвата петар учитеља речи, одрицаше стена да издати може зар сумња у мене? зар одрећи могу? посумњаше неки да са исусом беше, одрицаше језик страхом руковођен тужног ли дана страшне ли невере постиде се твар створитеља свог три пута одрицаше кифа, да стена постане новога човека, да остане светлост у мраку заблуда јер вођен, за вођу показан је био плакао је петар, дрхтало је тело, топио се камен под топлином душе, неутешно, дуго, покајнички снажно, спирао је сумњу, одрицања корен праштао је исус исцелио рану, подигао палог, обук`о у силу, да сведочи наду, да говори веру да утеху пружи и речју и делом душица марковић професор математике, педагошки саветник и некадашњи вероучитељ ош „стефан немања“, ниш пут можда и пронађем пут коме ходим, ако угасим сумњу, ако победим страх, ако изнедрим наду можда и утолим жеђ која ме мори, ако откријем извор, ако не замутим воду, ако се напојим вером можда уђем у царство о коме сањам, ако спознам лепоту, ако прихватим жртву, ако научим да волим поезија 60 3 / 2017 духовне поуке у причама тата, видиш ли? старији мушкарац и његов 25-огоди- шњи син су ушли у вагон воза и заузе- ли своја места млади човек је сео до прозора само што је воз кренуо, он је изба- цио руку кроз прозор да би осетио струјање ваздуха и уједно је одуше- вљено узвикнуо: „тата, види, сво дрвеће иде уназад!“ старији мушкарац се осмехнуо у одговор заједно са младим човеком седео је пар супружника они су били мало збу- њени тиме, што се 25-огодишњи му- шкарац понаша као мало дете изненада млади човек је поново по- викао у уживању: „тата, видиш ли, језеро и животиње облаци путују заједно са возом!“ пар је смушено гледао за чудним по- нашањем младог човека, у којем његов отац, рекло би се, није налазио ништа необично почела је киша и капи кише су пого- диле руке младог човека он се поново испунио радошћу и затворио очи а по- том је узвикнуо: „тата, пада киша, вода ме додирује! видиш ли, тата?“ желећи већ некако да помогну, пар је, седећи поред, упитао старијег мушкарца: „зашто ви не одведете сина у неку клинику на консултацију?“ старији мушкарац је одговорио: „ми само што смо дошли из клинике данас је мој син, после дужег времена, поново отворио очи“ из часописа „духовный вестник“, 2016 бр 10 (232), брест, белорусија од овог броја православног мисионара отварамо нову рубрику под називом „духовне поуке у причама“ мај / јун 2017 61духовне по уке у причама вредан новчић (прича осуђеника) враћао сам се са посла сам, са конвојем, у сусрет мени ишла је мајка са кћерком кћер- ка је била девојчица од око девет година већ сам их једном видео мајка је била же- на војника, удовица њен муж је био на суду и умро у болници, у затворској болници у то време сам и ја лежао болестан жена и кћерка су долазиле у болницу да се опросте са покојним; обе су ужасно плакале видевши ме, девојчица је поцрвенела и прошапутала нешто матери мати се тог тре- нутка зауставила, истиснула нешто из вре- ћице и дала девојчици девојчица се дала у бег за мном сунула ми је у руку новчић и ре- кла: „узми, несрећниче, прими христа ради новчић“ ја сам узео новчић и девојчица се вратила мајци савршено задовољна тај новчић ја и сада чувам фјодор достојевски из часописа „духовный вестник“, 2017 бр 1 (235), брест, белорусија превела са руског: дајана лазаревић 62 3 / 2017 некако убрзо после „мађарске буне“ (1848–1849) настао је код нас у банату тзв „покрет побожних“ „појавиле су се – пише један савременик – богомољачке дружине које су избиле као бујни извори наше прита- јене, али још неугасле побожности покрет се ширио и захватио западни банат, прешао у бачку, а било га је и по целој карловачкој митрополији то је био религиозно-морални препород на чисто православној основи и то одоздо, из народа“ како је тај покрет, нешто касније, изгледао у јужном банату остао нам је запис ј боте из села јарковца: „људи и же- не, све старији, купе се код појединих, читају свето писмо и поје наше црквене песме до- лазе редовно у цркву, побожно се моле, при читању св евангелија клече и с нарочитом во- љом и пажњом слушају свештеничку пропо- вед и тумачење св евангелија имају и неког старог проповедника из парага (бачка) који обилази банат и наше место сваке године, све пешице он их подстиче и одушевљава да иду божијим путем кад он дође, сви се с радошћу искупе то вам је човек ратар, а врло много зна из светога писма и из старог и из новог завета има говорничког дара и дивно говори и поучава свет сви га радо слушају док про- поведа као какав старозаветни пророк – ла- гано, занимљиво и убедљиво то „побожно друштво“ иде сваке године у манастир војло- вицу код панчева уочи велике госпојине да се сви тамо заједнички помоле богу и причесте пред госпојину стигну у јарковац и браћа и сестре из других села, носећи распеће хри- стово овде се сједине с нашим побожнима, ту преноће и ујутру рано звоне звона и сви се скупе у храм ту обавимо јутрење и помолимо се за сретна пута силан их свет испраћа, зво- не звона, исто као и кад се враћају“ после ратова из 1876/8 појава „побожних“ нагло је избила у другом нашем крају – у ис- точној србији, и то у крајевима који су у ра- товима највише пострадали овде је покрет био сасвим друкчији него у војводини „поја- вљивали су се – пише прота ст м димитрије- вић – људи који су откривали темеље старих цркава народ их је звао „цркварима“ веле да у највише случајева дођу из неког удаљеног места, и то први пут, и укажу где под земљом има остатака старе цркве, и то често пута и онде где нема никаквих знакова нити локал- ног предања о томе покрет се појавио у око- лини књажевца и сокобање и ширио се пре- ма алексинцу и крушевцу, и – другим путем – преко сврљига у нишки и пиротски крај народ се нагло отпочињао скупљати на тим откопаним темељима цркава проналазачи су кадили те зидине, палили кандила, молили се богу и говорили свету како им се открило да треба ту да копају“ покрет побожних појавио се и за време пр- вога светског рата како на солунском фронту тако и у заробљеничким логорима на фрон- ту „покрет се шири и привлачи на себе пажњу војних власти те се поставља питање врхов- ној црквеној управи на крфу о тој појави у реферату о војницима-богомољцима споми- ње се: скупљање на молитву, читање светог писма и општа коректност чланова покрета“ преживели пак ратници жалили су се касни- из пера првог уредника мисионара почеци „богомољачког покрета“ код нас покрет побожних епископ хризостом војиновић мај / јун 2017 63 је да су им на солунском фронту једно време одузимали молитвенике и свето писмо, гони- ли их да мрсе за време поста и кажњавали тек после повољног одзива митрополита ди- митрија о војницима-богомољцима, гоњење је престало – владика николај у својој књизи о богомољцима диван спомиње како се овај покрет био спонтано појавио и у заробље- ничком логору у нежидеру после рата, „покрет је – сведочи прота ми- лош анђелковић – нагло захватио шумадију, мачву, стиг, поморавље, војводину и сембе- рију и ширио се на све стране; захватао не само села него и понеке градове“ просто, дошао је тренутак када су душе, после рат- них страхота, постале жедне нечег лепшег и узвишенијег наступило је време слично оно- ме које је обећано пророку амосу: „гле иду да- ни, говори господ господ, када ћу пустити глад на земљу, не глад хљеба ни жеђ воде, него слу- шања ријечи господњих (амос 8, 11) „и повр- веше у те дане многи народни проповедници по србији“ захваљујући свештенику атанасију вучи- ћевићу (писцу књиге „јеванђеље у песми“), остао нам је сликовит запис какав је утисак учинила прва беседа једног „народног про- поведника“ у његовој парохији: „ после службе божје испунише се сва три одељења црквене куће народом позвао сам их да са- слушају проповедника брата ивана из села ратара и он отпоче тихим гласом, лепим шу- мадијским говором говорио је просто, али је открављивао лед око срца и – чини ми се – нико за тих пола сата, док је иван гово- рио, не трепну онда проповедник погле- да у ред девојчица које стајаху у кругу пред њим и чу се прво мекан и пријатан његов глас, а за њим и анђелски гласићи оних пет- шест девојчица свет се од чуда забезекну после неколико стихова погледах слушаоце и – већина плаче просте речи те побожне песме покренуше из дна наших душа она племенита хришћанска осећања, па се и ја једва уздржавах да се и мој плач не приме- ти, али сузе се ипак низаху као бисер завр- ши се песма а брат иван продужи своју про- повед сада позиваше народ на покајање и сликаше све страхоте зла опет погледах онај свет: исто онако широм отворене очи, али сада и набрана чела са израженим бора- ма међу обрвама и неким осећањем страха када би сваки од њих проговорио, речи би биле једне те исте: „ох, тешко мени!“ – после получасовног говора поче брат иван другу побожну песму уз пријатне гласове оних де- војчица поново се разведрише лица слуша- лаца, наступи сасвим друго осећање и сузе радоснице почеше се опет крунити кад се песма заврши, брат иван поново настави проповед, у којој народу обрати пажњу на садржину песме, која позива свет да посе- ћује цркву, да се моли богу и да живи оним сретним животом наших старих, када је бог испуњавао српске домове сваким благом, срећом и благословом обилазио сам по- сле неколико пута са братом иваном сва три села моје парохије свет се почиње враћати правом хришћанском животу тај ми препо- рођени свет у великом броју долази у цркву исповеда се тако искрено да се не могу на- чудити тој готовости да саопшти и најтеже ствари понекад се згранем од силества са- грешења овога сеоског народа шта ли је тек код варошког, где зло пир пирује!?“ од проте драг туфегџића остало нам је све- дочанство какви су били његови први бого- мољци у мачви „њихов живот носи скоро печат светости трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћих не псују и не куну обичавају да се моле богу двапут дневно у току дана, а понеки врше и по- ноћну молитву празницима и недељама иду у цркву и тих дана неће ништа радити, нити би тада шта купили или продали поздрављају се увек са: „помаже бог!“ и „бог ти помогао!“ посте среду и петак и све постове причешћу- ју се четири пута годишње не живе невенча- но, скромно се одевају, жене и девојке се не „беле“ и не шминкају не пуше, умерени су у пићу, поштени су и не краду када би сви људи били овакви, не би требало ни жандарма ни катанца на кошу многи полажу на исповест то је и услов да се уђе у ред богомољаца ис- повести су им искрене али и страшне никада нисам претпостављао да у нашем народу има из пера првог уредника мисионара 64 3 / 2017 таквих страшних грехова какве сам на испове- сти чуо“ прота живан м маринковић додаје о сво- јим богомољцима у поморављу: „у међусоб- ним разговорима ословљавају се са „брате“ и „сестро“ цркву похађају редовно за време малог и великог входа и за време читања св јеванђеља клече необично цене свештенике који проповедају исповедају се савесно и са- ми траже епитимије држе постове и неће чак ни у болести да премрсе радо дочекују све- штеника приликом свећења водице у кафане не иду, не коцкају се, не псују, не причају ска- редне приче и вицеве сваки богомољац има у кући кандило, славску икону и још безброј икона, тако да зидови собе у којој се моле ли- че на иконостас свака богомољачка кућа има бар нови завет, а већина и цело свето писмо“ прота в теофановић, из бачке, хвали своје чурушке богомољце „ако је ко болестан, но- се му понуде и испомажу га међусобно над- гледају породиљу после порођаја, обилазе је и помажу јој у њеним домаћим пословима при сахрани свог умрлог члана сви присуствују и певају заупокојене песме, тако да се сав оста- ли свет згрће да чује када им се на српском језику прочита св еванђеље или која молитва, онда им је тек душа задовољна што разумеју“ богомољци у шумадији и поморављу, а можда и у другим крајевима, практиковали су и заједничке молитве по кућама док је био парох, о ж маринковић је присуство- вао једној таквој молитви и дао о томе у ве- снику детаљан опис: „ изразио сам жељу да присуствујем њиховом молитвеном са- станку кад сам, у друштву једнога од њих, отишао на „молитву“, затекао сам у једној пространој соби око 50 особа оба пола и ра- зног узраста на источној страни био је до зида намештен један застрвени сто и на ње- му библија и дрвени крст на зиду више сто- ла горело је кандило пред мноштвом икона сваки члан, како дође, стане пред тај сто, по- божно се прекрсти, пољуби крст и св писмо и одлази на своје место – мој их је долазак веома обрадовао и топло су ми захваљива- ли што сам им дошао умолио сам их да не обраћају пажњу на мене, него да се моле као и обично и као да ја нисам ту те вечери био је случајно присутан молитвеном састан- ку и један проповедник из суседног села пришао ми је и показао своју мисионарску легитимацију у којој му се од народне хри- шћанске заједнице из крагујевца одобрава да може ићи од место до места и – у споразу- му са месним паросима – „одржавати рели- гиозно моралне скупове са циљем подизања вере и морала у народу“ у том донеше госту ручну кадионицу и он – као што то чине до- маћини по својим кућама – окади присутне, читајући молитве које је знао напамет по свршеном кађењу отпеваше сви заједнич- ки: слава и ниње: благослови душе моја го- спода, слава и ниње: јединородниј сине и, затим, свјатиј боже потом један од при- сутних прочита на српском језику одељак из апостола, а други одељак из јеванђеља за време читања јеванђеља сви су клечали после јеванђеља отпојали су на српском је- зику псалме 135, и 136: „хвалите име господ- ње“ и: „славите господа јер је добар, јер је довијека милост његова“ онда су отпевали више тропара које су знали напамет и, на крају: „достојно јест јако воистину“ тада је гост – мисионар узео реч и говорио против данашњих друштвених зала и порока и ис- тицао да су данашњи „хришћани“ далеко од првог и правог хришћанства позивао је на- род да се покаје и живи по јеванђељу, које је у своме говору често цитирао – затим је младеж отпевала више побожних песама из књижица које је издала народна хришћанска заједница на крају се сваки поново трипут прекрстио, целивао свето писмо, поздравио се и, са неким видним поуздањем и миром у души, одлазио“ тако је, ето, божјом помоћу, ницао из самог народа тај покрет, који је био знатно оживео веру у појединим нашим крајевима, унео у наш народ – само у периоду између два рата – пре- ко четири милиона свезака побожних књига и листова, дао добар број правих монаха и испу- нио после рата наше манастире стотинама и стотинама вредних и честитих монахиња те православни мисионар бр 120 (2/1978)
... приликом су откривени те- мељи ранохришћанске цркве из 4 века са мо- заицима недалеко од тог места 1937 године су изградили цркву гроб лазара четвородневног село витанија смештено је 3 км источно од јерусалима, данас је то ал-елзарија (арап = место лазарево) у њему је живео лазар са се- страма маријом и мартом славни догађај ла- заревог васкрсења црква слави као лазареву суботу лазар је касније постао епископ на кипру, а цар лав мудри је у цариграду изгра- дио храм посвећен лазару четвородневном и 980 године пренео мошти светог лазара у цариград када су том приликом откопали ла- заров гроб у граду китији, на кипру, нашли су мермерну плочу, на којој је стајао натпис „ла- зар четвородневни, пријатељ христов“ светиње свете земље гора блаженства се по мишљењу многих богослова налази у галилеји недалеко од капернаума гора блаженства јелена јонић фрањевачки храм на гори блаженства (извор: svetazemljainfo) улаз у лазарев гроб (извор: biblewalksorg) лазарев гроб, витанија (извор: biblewalksorg) 40 3 / 2017 ксиропотамски манастир је посвећен че- трдесеторици севастијских мученика (9 март) и смештен је на узвишењу 300 метара изнад мора на пола пута дафни–кареја јед- но предање каже да је манастир основала императорица пулхерија (450–457), а друго вели да је овај манастир основао византиј- ски цар роман i лекапин, који му је даровао пурпурни огртач међутим, према поузда- ним изворима манастир је основан 965 го- дине, недуго након оснивања велике лавре по свему судећи, оснивач манастира је био монах павле ксиропотамски који је пропо- ведао у србији и повардарју монах павле је био игуман манастира, и потписник прве светогорске повеље, што је давало велики значај манастиру у то време игуман павле је био аутор манастирског типика и уређе- ња монашког начина живота који су се раз- ликовали од велике лавре на почетку свог постојања манастир је био посвећен светом нићифору, све до 1200 године када мана- стир упада у дугове и долази у лоше стање свети сава српски га је обдарио златом и сребром којим је подигнут нов католикон (црква), урађен је животопис, поново осве- штан манастир и од тада је посвећен четрде- сеторици севастијских мученика све до да- нас касније манастир помажу и византијски цареви – михајло палеолог viii (1259–1282) је 1275 године лично посетио манастир већ 1280 године под притиском унијата, мана- стир невољно прихвата унију са римом за време службе, коју су латини служили зајед- но са манастирском братијом, главна црква се срушила! том приликом већина латина и манастирске братије је настрадало овај до- гађај се тумачио као божија казна због изда- је православља касније је царев син андро- ник обновио главну цркву светиње свете горе манастир поседује највећи део животворног крста за који се зна у свету (дужине 31 и ширине 16 цм) са пробијеним ексером манастир ксиропотам др немања јонић манастир ксиропотам (извор: monastiriagr) мај / јун 2017 41 током 14 и 15 века главни дародавци и ктитори манастира су били српски краље- ви и деспоти, од тог новца је изграђен од- брамбени зид и пирг за време турске владавине султан селим i је доста помогао манастир на- кон што је 1520 године имао виђење четрдесет севастијских мученика манастир је преживео и два велика пожара 1507 и 1609 године у 18 ве- ку полусрушени мана- стир обнавља монах ке- сарије дапонтес, дарује га и моштима четрдесет севастијских мученика, обнавља главну цркву 1762 године и поново живопише 1783 године на фасади припрате мо- же се видети блок офита са барељефом светог ди- митрија светитељ је приказан са огртачем, како десном руком привија крст на груди позлаћени дрвени иконостас у дуборезу је из истог времена храм је у целини осликан фрескама 1783 год: у наосу су новозаветни, у унутрашњој припрати старозаветни при- зори, а у спољњој сцене из апокалипсе нат- пис изнад главног улаза у цркву с унутрашње стране односи се на фреске, а онај спољњи на манастирске ктиторе пред иконом четр- десеторице мученика гори шест кандила ксиропотам има облик четвороугла, 70 х 90 м и пространо двориште („каквог нема у другог манастира“), а зграде конака су тро- спратне већина данашњих грађевина је из осамнаестог века звонара је највиша гра- ђевина и у њу су узидане две главе у баре- љефу: једна представља царицу пулхерију, а друга преподобног павла са ореолом око главе и натписом: „свети павле ксиропотамски, син најпобожнијег миха- ила“ у средишњем делу дворишта поред цркве се налази и фијала коју је изградио монах кеса- рије у црвеном мермеру у јужном делу манастира је смештена трпезарија која је обновљена и жи- вописана 1859 године од стране монаха софрони- ја и никифора из скита свете ане поред като- ликона, главне цркве у утврђењу манастирском је смештено још седам параклиса док у бли- жој околини манастир поседује четири келије: вазнесењску, рођења претече, успења бого- родице и светог атанасија, а у кареји келију светог димитрија, као и већину објеката у луци дафни од драгоцености манастир поседује многе значајне као што су: највећи део животвор- ног крста за који се зна у свету (дужине 31 и ширине 16 цм) са пробијеним ексером, што представља највећу светињу манастира (ма- настир је по једном предању име добио од царице пулхерије, а по другом од цара ро- мана лекапина) поред овог, манастир има још три мања комада крста, затим чудотвор- ну икону 40 мученика севастијских, затим честице моштију многих светитеља ту је и пулхеријина патена од стеатита, пречника светиње свете горе манастир је данас општежитељни и броји око 60 монаха у братству и има по многима најстрожији манастирски типик у односу на друге светогорске манастире највећи познати комад животворног крста, манастир ксиропотам (извор: pravoslavieru) светиње свете горе 42 3 / 2017 храмови у изградњи 15 цм, која се сматра једним од највећих достигнућа византијске ситне пластике на унутрашњој страни има рељеф који при- казује божанствену литургију у којој уче- ствују небеске силе литургија је приказа- на у концентричним круговима што прате линију облика патене у средишту је кру- жна представа богородице која држи хри- ста на исти начин је урезана и читава хим- на иже херувим епископска жезла од којих су два од ћилибара, као и вредне одежде и лични предмети византијских царева ма- настирска библиотека је смештена изнад припрате главне цркве, у њој се чува 425 рукописних књига, 21 документ на перга- менту и око 5000 штампаних књига овај књижни фонд је доста скромнији од оног који је био до 18 века, када је изгорела ма- настирска библиотека данас се ксиропотамски манастир на- лази на осмом месту хијерархијске листе светогорских манастира, а у тетради коју предводи хиландар је други у рангу ма- настир је данас општежитељни и броји око 60 монаха у братству и има по многима нај- строжији манастирски типик који је риго- рознији у односу на друге светогорске ма- настире, а који прописује да комуникација између монаха мора да буде минимална посећеност од стране ходочасника је мала пошто тешко добијају благослов за бора- вак у њему манастир ксиропотам (извор: pravoslavieru) недалеко од будве, у црквеној општи- ни грбаљ, налази се манастир светог саве познат под називом „савина главица“ о њему смо 2016 године писали у рубрици представљамо вам ова светиња тишине грбаљског камена и лепоте исихастичког живљења треба да добије нову кућу хри- шћанима и нову радост небесима – нови храм храм ће бити посвећен светом сави и на- лазиће се на месту садашње цркве свети- ња која сада ту стоји неће бити уништена, већ ће нови храм из ње изникнути, као што хришћанин узраста у врлинама, стремећи ка небесима, а изнутра горећи огњем љу- бави христове храм ће бити подигнут на мај / јун 2017 43 зидинама изграђеним пред први светски рат, а црква у којој се сада служи биће срце храма у коме се спаја небо и земља на нају- звишенији начин – олтар цркву ће красити и звоник, који ће на висини од 21 метра сво- јим звуком сједињавати монашко и анђелско појање дужина храма биће 27, а ширина 9 метара, те ће и на велике празнике свако мо- ћи наћи место у њему заиста је прелепо кад стара твар постане нова у христу, а тек када оно што је христово узраста из славе у још већу славу уколико желите да се информишете ка- ко помоћи изградњу ове нове светиње, то можете учинити контактом преко имејла mansavinaglavica@gmailcom светиња која сада ту стоји неће бити уништена, већ ће нови храм из ње изникнути, као што хришћанин узраста у врлинама, стремећи ка небесима, а изнутра горећи огњем љубави христове нови храм манастира светог саве код будве кристина давидовић храмови у изградњи 44 3 / 2017 у манастиру дечани постоји обичај, још из старих времена, да се у току васкршњих празника износи велики дрвени крст ура- ђен по жељи светог нестора крст је сведо- чанство вере дечанских монаха из времена када је њихова вера стављена на пробу и, као бисер проверен у ватри, засијала својим сјајем било је то у време када је обновље- на пећка патријаршија, под управом светога патријарха макарија соколовића срећа и радост народа због васпостављана српске патријаршије засметала је неким људима тада се појавио спахија нухо топчуоглу он је тврдио да је нашао рудник сребра на месту дечанског манастира, па је због тога хтео да раскопа олтар и цео храм игуман тома није оклевао и одмах је отишао код султана, који се тада налазио у једрену саслушавши де- чанског игумана, сулејман је издао ферман (14 марта 1558 г) којим узима манастир у заштиту и наређује да се цео случај непри- страсно испита братство је неколико година уживало у спокојству, док се није десило не- ко убиство близу манастира локалне власти су наредиле манастиру да плати казну због проливене крви, јер је та- ква казна постојала у османском правном систему монаси су се нашли повређени, па су послали посланство султану новим фер- маном из априла 1563 године, наређено је да ствар испита, али је наглашено да монаси нису одговорни за убиство само што су ре- шили овај проблем, тамни облаци надвили су се поново над ову православну богомољу сеоски спахија мехмед тврдио је да дечан- ска имања припадају њему и да треба да се одузму од манастира (1564/65) монаси су морали да изваде две тапије да би доказали да он није у праву и становници села исти- нића заподенули су спор са дечанском све- тињом око имања у бивољану, па су монаси пожурили да изваде хуџет (поседовни лист) да би доказали право својине над имањем све те ударце, од којих су неки забележени у историјским документима, а неки нису, није било лако издржати увек је постојала опа- сност да се поклекне пред искушењима, и да манастир претрпи штету у тим и таквим тешким временима брат- ство је тешио и држао на окупу искусни ду- ховник, свети старац нестор дечански он који се подвизавао на дечанском метоху, у пустињи бељаји, окупио је клонуло брат- ство да се усрдно помоле богу и да зајед- нички траже излаз из невоља које су их са свих страна сколиле старац је затражио од јеромонаха никодима, који је радио у мана- стирској дуборезачкој радионици, да уради велики крст у тисовом дрвету заједно са осталим монасима, јеромонах никодим је прионуо на посао нашли су квалитетно др- во, изрезали у њему крст и украсили га нај- лепше што су могли по свим странама крста, где год је било места, исписивани су стихови, често уз коришћење скраћеница стихови су били одабрани из требника, октоиха, по- сног триода и молитава њима су се просла- вљали часни крст („крст хранитељ свеј васе- из историје српске православне цркве крст је сведочанство вере дечанских монаха из времена када је њихова вера стављена на пробу крст светог нестора дечанског као знак вере др ђорђе вуковић мај / јун 2017 45 љени верних“, „крст красота црквом“, „крст верним утврђење“, „крст ангелима слава“, „крст бесем јазва“), свети цар константин велики („крст крепост константину к вере“) и света царица-мајка јелена, која је прона- шла часни крст у јерусалиму („јелена обрете дрво чеснаго крста христова“) крст је по- хвала цркви („царски цвет цркви цавтет“) и целом хришћанском роду („хоругва христо- ва христијаном хвала“) он је оружје побе- де над општим непријатељем човечанства („биљег божији бијет беси“ и „добро дрво дијаволу досада“) достојан је сваке похвале („поју, почитају, поклањају се подножију“) часни крст доноси радост хришћанима („ве- рујуштим в него велије веселије“), радост ко- ја се не може описати речима све је то дело христово и ништа без њега не бива, поготову не победа над кнезом овог света („рече, роди се, радост роду“ и „спас сдела сен сатање“) и само частан (праведан) човек може ужи- вати у христовој победи извојеваној крсним знамењем („часна чест частним човјеком“) све су то стихови којима су се монаси из дубине душе обраћали са вером господу за спасење и избављење из бројних невоља у тешком времену крст светог нестора, као доказ чврсте ве- ре у бога, дошао је у право време (1564/65) султан сулејман је кренуо у поход на беч, ко- ји се неславно завршио после његове смр- ти, братство је претрпело нов ударац (1566) нови султан, сулејманов син, селим одмах се поставио као непријатељ хришћана он је повисио порезе свим црквама и манастири- ма у царству, једним делом и да би се осветио због очевог неуспешног похода хришћанске светиње који нису могле да скупе новац, би- ле су продаване ако хришћани нису имали пара да их откупе, светиње су биле рушене дечански монаси су се брзо организовали, храбрени светим старцем нестором успели су да окупе народ око себе и да плате овај ве- лики намет и народ се сабирао око манасти- ра тражећи за себе утехе у то тегобно време тако је радивој, раб христов, даровао путир, звездицу, ложицу (кашичицу), а вероватно и дискос (1667/1568) поред тога, радивој је поклонио дечанима и рипиде рипиде је ура- дио чувени српски златар тог времена кондо вук поменути златар је за манастир ставио оков и на једно јеванђеље старац и јеромонах нестор није хтео да његов манастир заостаје окупио је брат- ство око себе још једном, па су заједничким снагама озидали и осликали цркву свете тројице у брезовици код плава, што је све завршено 25 јуна 1567 године и посведо- чено ктиторским натписом тих година сул- тан селим је обновио берат (1568), а паша је дао бујрулдију („бурунтију“) дечанском игуману као царском соколару (1569), попу- штајући пред јаком вером народа и дечан- ског братства укрепивши братство у вери и завршивши своје духовне подвиге, старац нестор се је уснуо у господу и преселио се у царство не- пролазно оца нашег небеског спомиње се у општој стихири српским светитељима, а прославља се, са другим дечанским под- вижницима, 11/24 новембра према списку покретности манастира из 1902 године, ње- гов скромни кивот чуван је у припрати ове славне светиње кивот са моштима светог нестора нестао је у вихору првог светског рата (1915) са још неким манастирским дра- гоценостима везаним за наше историјске личности (крст светог кнеза лазара, купа краљевића марка и четири рипиде патри- јарха арсенија) кроз сва та искушења брат- ство манастира је сачувало овај крст, са по- стољем висок 2, 5 метра и широк 136 цм, који је јединствен у нашој цркви из историје српске православне цркве 46 3 / 2017 вароши су урбана насеља грађена по стандардним прописима, првенствено уређеним улицама, трговима, парковима, градским четвртима, касније ће бити по не- колико реона, а све у циљу лакшег сналаже- ња и кретања по граду градове су, углавном, подизали властелини и племићи, тако што су у центру прво градили цркву, а око ње др- жавне грађевине и зграде богатијих грађа- на градска сиротиња, по обичају, била је на периферији сваки град имао је свој статут, скупштину и вéће које су бирали грађани у градовима су живели државни чиновни- ци, налазила се занатска удружења – есна- фи, банке судови, војна управа ширећи се и економски су постајали јачи – градови су постајали републике срби су имали дубро- вачку републику, са развијеном трговином и књижевношћу ради сигурности градови су обезбеђивани високим зидом и кулама за одбрану од нападача у равничарским пре- делима, бранили су се градећи широке и ду- боке канале са мостом на улазној капији ка- пије су грађене од дебелих дасака, ојачаване металним оковима страже су постављане по кулама уз даноноћно смењивање на основу ископина знамо да је простор данашње србије био настањен још у доба неолита многи српски градови надграђи- вани су на темељима старих градова тако су настали данашњи градови подигнути на ме- стима старих насеобина које су се простира- ле од војводине (тврђава бач и петровара- динска тврђава, сремска митровица), преко калемегдана и палежа, хисара, момчиловог града, звечана, вучитрна када су српски момци и девојке слати у иностранство да се школују по европским факултетима, тамо су прихватали многе позитивне, али и негативне особине евро- пљана враћајући се кући, већ факултетски образовани, доносили су европске манире не само у понашању како су то били млади углавном из богатијих српских породица, по повратку су желели да имају комфорније ку- ће од тврдог материјала како је то изгледа- ло може се и данас видети по старим кућама српских породица из тог времена: милошев конак, конак књегиње љубице, манакова кућа вуков и доситејев музеј, надалеко чуве- на кафана „?“ и др све је постајало нобл, од понашања, одевања до хране и пића неке породице су добављале и клавире, посебно својим мезимицама бицикли и аутомоби- ли ће мало каснити, али неће се дуго чекати да и они пристигну вароши се шире постају градови, господа хоће да живе европејски, а сељаци се батргају како знају и умеју у гра- довима и варошима почела је да израста јед- на друга група становништва – радништво које ће „стати“ између господе и сељака отварају се прва приватна предузећа и рад- српска традиција и обичаји када су српски момци и девојке слати у иностранство да се школују по европским факултетима, тамо су прихватали многе позитивне, али и негативне особине европљана српске вароши и градови у 19 веку: стари и неки нови обичаји спасоје т влајић мај / јун 2017 47 ње, појављују се нова занимања: бравари, лимари, вуновлачари, сајџије, апотекари, абаџије, кројачи, а стићи ће и фризери да би даме могле да се ондулирају одећа која се носила у градовима полако је заменила ону народну – стигли су европски кројеви, поја- вили су се први шешири, рукавице, смокин- зи поред свега овога појавиће се по поје- диним крајевима градова и вароши посебна сабиралишта, кућа изнад чијих су улаза уве- че светлели фењери црвене боје, за посебан занат, са по неколико згодних девојака које су зарађивале своји телима билијари, доми- не и картање слободно се играју по кафана- ма, што је традиција европског менталитета тог времена која се пренела и у србију од- вајају се друштва која се састају само на ода- браним местима градови још немају фабри- ке за пречишћавање воде за пиће користе се градски извори – чесме, куће које су дале- ко од чесама куповаће воду од сакаџија, који је превозе у специјалним дрвеним бачвама – сакама, које вуче коњ нема ни струје, али има градских фењера по улицама од „зна- чаја“, које одржавају општински служитељи – фењерџије фењери су се палили и гасили у тачно прописаном времену ујутру и увече неке улице су поплочане турском калдрмом већина их је под прашином и у јесен под бла- том у двориштима ретко ко од господе да узгаја нешто од поврћа има по нека воћка, и неко четинарско дрво поврће и воће се купује по пијацама, а снабдевање обављају сељаци околних села са млеком их снабде- вају сеоске млекаџије који превозе млеко у кантама, у посебним двоколицама – чезама које вуче један коњ, тачно и на време нема такси возила, нема камиона и цео саобраћај се обавља са сељачким запрегама – колима које вуку коњи или волови све се одвија у лаганом ходу, као и цео градски живот преко дана ноћу је мало живље боеми излазе у ка- фане у време када радници крећу на спава- ње, што је још један део негативног утицаја тадашње западне културе управа вароши београда (београд тада још увек није проглашен градом) је наслов књиге бранка перуничића (архив београда) у којој је до танчина описан однос грађана према вароши, као и све одредбе о лепом српска традиција и обичаји градови још немају фабрике за пречишћавање воде за пиће користе се градски извори – чесме панорама београда у 19 веку (извор: krstaricacom) 48 3 / 2017 понашању и обавезама варошана као пр- во и оно што је можда најинтересантније за данашње прилике, дат је списак свих слу- жбеника управителства вароши београда за јануар месец 1847 године – од управитеља, преко чиновника до буљубаше, апсанџије и пандура пешака са платом израженом у пà- ру управитељ подполковник јован вучко- вић имао је годишњу плату од 10833 гроша и 13, 50 пáра, пандурска плата износила је 720 гроша и 60 пáра ценовнике за све услу- ге одређивала је управа вароши, гостиони- це су категорисане у три категорије, посебно издвојене села у околини вароши плаћала су десетак од продајне цене својих произво- да, а у то време београд су окруживала села: мали и велики мокри луг, кумодраж, јајин- ци, бањица, раковица, кнежевац, жарково, миријево, вишњица десетак су плаћали још и савамалци, палилулци, београђани и бео- градски турци тежинска мера називала се ока = 1, 2828 кг десетак се плаћао на произ- водњу: пшенице, јечма, овса и кукуруза из- дат је посебан налог за тражење учитеља за потребе београдских школа 19 септембра 1828 године у вароши је било око 150 ра- зних занимања према документу „no п с 569/об 238, од 7 октобра 1849 г уведена је такса за на- плаћивање звона, полелсија, рипида, пре- столни и чело главе свећа, парастос, школа, учитељима, као и мараме и пешкири коме ће при спроводу умершиј припадати“ наведе- не су само две цркве у вароши: београдска саборна и палилулска црква интересантно је да су цене за саборну цркву биле скупље католика у вароши је било 24 породице ра- зних занимања, од доктора, професора до занатлија поменућемо две, за србе, значај- не породице: доктора јована машина и про- фесора матију бана, уз напомену да су ове породице међу првима дошле у србију, при- моране да спашавају своје главе руски путописац ровињски, новинар и слависта, боравећи у црној гори у другој половини 19 века дошао је да обиђе и ср- бију говорећи о њему на конгресу слависта др варвара хлабњакова казала је: „павле се зачуди што у београдским хотелима женској послузи власници нису давали плату кори- стећи се бесплатним радом тих жена зачудили су га београд- ски носачи који предлажу своје услуге, али то не чине агресивно и нападно свештеници су га за- чудили својим учешћем у разним друштвеним секцијама и инте- ресовањем за политику рекао је да је ‘тако мало у тим људима аскетског и да толико активно учествују у свему овоземаљском да се никако не могу сматрати било чиме посебнијим од народа и народног живота’“ ровињског је запањио и број жандарма по глави становника, „на сваких 50 људи српска влада има жандарма“ у околи- ни села крупањ пао је под сумњу локалног пандура чиновник му је тражио пасош, али ништа није могао да разуме, пошто није знао да чита одвели су га код начелника и испо- ставило се да је и он (чиновник) био непи- смен ровински је стигао у србију у тренутку када је незадовољство владавином обрено- вића достигло кулминацију овако је описао ситуацију: „кнез не верује народу, крши ње- гова права уз помоћ скупштине и остаје слеп и глув за све што се дешава у земљи читава србија претворила се у огромну полицијску управу“ српска традиција и обичаји кнез михаилова улица у београду, крај 19 века, разгледница мај / јун 2017 49 као вероучитељ који је више од два месе- ца провео у светој земљи делио сам уче- ницима – као и свим верницима из окружења – освећено уље из кандила петнаест највећих православних светиња града јерусалима и свете земље (у њега сам додавао и скупоце- ни нардов мирис којим је био помазан исус христос) наглашавао сам да је уље освеће- но и благословено, али да није само по себи и од себе магично и чудотворно ако бисмо у болницама то уље сипали на болеснике, не би сви оздравили и појурили својим домови- ма неопходно је укључити личну веру, која је покретач благодати божије која делује кроз освећено уље, а опет све у складу са планом божијим који се тиче сваког од нас понао- соб дух свети, који је свуда присутан, својом силом притиче нам у помоћ и помаже нам у свим тешким ситуацијама у којима се налази- мо а шта је потребно да ми сами урадимо? неопходна је молитва срца, вапај из дубине бића и снажна вера и решеност да ће наше исцељење бити у функцији службе богу и на- шим ближњим бог нам не даје оздрављење на силу, без наше воље и то видимо из мно- штва примера из јеванђеља, где исусу при- ступају са вером тражећи да их помилује (лк 18, 35–43), молећи да их исцели (мт 14,34–36), падајући на колена мољаху за помоћ (лк 8, 41–56), уздајући се у исуса да каже само реч и десиће се оздрављење (мт 8, 5–13), (јн 4, 43– 54) очигледно је да бог тражи наше учешће и сарадњу ево једног илустративног приме- ра: иако до наших домова имамо спроведену електричну струју, урађене електричне ин- сталације, постављене светиљке, засигурно сијалица неће засветлити док не притиснемо прекидач тек тада се затвара струјно коло и имамо светлост у кући тако нас исто благо- дат божија походи, тек након што наша вера постане окидач (прекидач) којим се покрећу нестворене божанске енергије, којим нас го- спод крепи и исцељује навео бих неколико примера посебних бла- годатних дејстава божијих на животе људи, кроз освећено уље из кандила сведочанство наглашавао сам да је уље освећено и благословено, али да није само по себи чудотворно неопходна је молитва срца, вапај из дубине бића, снажна вера чудотворним уљем из свете земље до исцељења ненад вујић 50 3 / 2017 једна млада девојка ј г из београда има- ла је на мозгу два малигна тумора величине ораха, и стручни тим лекара саопшти њеној мајци да јој нема спаса у најави је била ве- лика трагедија 1 но, не желећи да пре вре- мена напусти овоземаљску позорницу, по- уздајући се једино у господа, свакодневно се крстолико помазујући освећеним уљем и учествујући у светотајинском животу наше цркве, након неколико недеља задобила је исцељење – тумори су нестали; вера њена ју је спасла (лк 8, 48) други пример је ученик који се бавио спор- том, играо је фудбал, и једном приликом, на полувремену утакмице, укочио му се врат, те није могао да покреће главу ни лево ни десно у тој ситуацији помолио се усрдно богу, закр- стио освећеним уљем врат и као плод његове дубоке вере одмах добио оздрављење рекао ми је сав срећан: „професоре нећете веровати шта ми се догодило“! наравно да сам му пове- ровао и саветовао сам га да се још више укљу- чи у светотајински живот цркве коначно, да наведем и свој лични пример и сведочанство, кад ми се на надланици де- сне руке појавила нека израслина величине 1 о овоме је писано у православном мисионару бр 341 (прим аут) кликера, а одмах поред ње је било удубљење сличне величине помало забринуто – пита- јући се шта би то могло да буде – и истовре- мено живећи у нади да ће се све временом вратити у нормално стање, прође неколико месеци напослетку сам отишао на ортопед- ску клинику на бањици, где ме након прегле- да ортопед упути специјалисти за пластичну хирургију који ми је рекао да је то безазлено (свакако иритирајуће), може да се оперише, али не гарантује да се неће опет појавити наравно, нисам ишао на операцију, већ сам, не сумњајући у свемоћ божију, освећеним уљем двапут закрстио надланицу, и у трећи дан са рука је нестала израслина било је још мноштво сличних примера и нема простора да се све наведе наравно да нећемо, после ових примера, кренути у потрагу за освећеним уљем, а престати да учествујемо у светим тајнама наше цркве – не заборавимо да највеће дарове из своје богате ризнице бог даје управо кроз свето причешће не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје (ис 41, 10) аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији сведочанство благодат божија нас походи, тек након што наша вера постане окидач којим се покрећу нестворене божанске енергије, којим нас господ крепи и исцељује фото: 3saintscom мај / јун 2017 51 госпођа вера илић била је прва жена, бео- грађанка која је студирала богословске на- уке и први катихета (вероучитељ) у нас имала сам срећу и задовољство да је упознам у суто- ну њеног живота, при самом крају када је била везана за постељу у жичкој улици на црвеном крсту била је њена мала кућа пуна успомена, све- тлости и икона са њом ме је упозна- ла једна друга сестра у христу, ње- на имењака вера, која је одлазила у покровску цркву у кајмакчаланској улици (у питању је њена другарица из детињства, а потом са факултета и из хора) она ме је 1998 године, после акатиста пресветој бого- родици, једног зимског петка у децембру одвела у кућу своје дру- гарице из детињства и своје имења- киње вере илић рекла ми је: „са- да ћеш упознати жену коју је владика николај звао моја вучица“ све остало што је уследило: долазак у ту малену чудесну кућу у жичкој, раз- говор са госпођом вером, иконе и књиге које сам та- мо видела, мириси босиљка, тамјана и старих књига, сасу- шених латица руже код иконе све то је био најнежнији и најтрајнији букет сећа- ња који греје моју душу вера илић је већ дуго лежала јер је бо- ловала, али када сам ушла у собу лагано се подигла на јастук, отворила очи и погледа- ла ме некако строго и нежно у исто вре- ме како каже песник са очима изван сваког зла „а ти си та новинарка“, рекла је и почела је причу о свом детињству, о мајци, богомољцима (члановима бо- гомољачког покрета владике нико- лаја који су ту и ноћивали за време богомољачких сабора и састанака), о својим професорима са богословског факултета (издвајала је посебно професора латинског и старогрч- ког, душана глумца) спомињала је и свој интервју из листа политика из 1934 године, а присећа- ла се и разговора са све- тим владиком никола- јем на растанку ми је поклонила мо- литве на језеру и осмех као позив да се поново сретнемо новог сусре- та није било јер се госпођа вера упокоји- ла на свој ро- ђендан 10 мар- та сећање рекла ми је: „сада ћеш упознати жену коју је владика николај звао моја вучица“ вера илић прва жена вероучитељ у србији весна павловић владика николај велимировић (извор: википедија) 52 3 / 2017 мој духовни отац могао је да ми препо- ручи најбољу духовну литературу и да ме тако приближи тајнама православне духовности, за које сам се заинтересовао у манастиру лепавина пред чудотворном иконом пресвете богородице лепавинске могао сам да по његовим саветима прочи- там многе књиге и да на тај начин сазнам много тога о православној духовности, али мој духовни отац је, по својој мудрој одлуци, од мене у почетку сакривао необориве до- казе о постојању бога и постепено ме је упо- знавао са истинским лепотама православне духовности, не желећи да преоптерети моју духовно неискусну душу труд који је отац гаврило морао да уложи у мене, да бих ја ушао у свет православне ду- ховности, није био мали често сам замарао оца гаврила својим питањима желео сам да проведем што више времена поред њега, јер сам осећао да он живи у неком другачи- јем свету који је, по много чему, богатији од уобичајеног света наше свакодневице за- хваљујући њему, упознао сам предивне љу- де који су се налазили свуда око мене, али ја, без духовног оца, не бих никада могао да их приметим, нити да им се приближим ка- да сам доживео духовну очинску љубав мог духовног оца, могао сам боље доживети и љубав нашег небеског оца од свог првог сусрета са светом право- славне духовности, у том свету налазио се и отац гаврило, игуман лепавински, мој духовник и путеводитељ који ме је водио до данас, кроз тај свет, другачији од света свакодневице када сам први пут посетио манастир ле- павину, једноставно говорећи, тамо ми се свидело оно што је било неопипљиво и привлачило ме оно што је било невидљи- во прекрстио сам се испред богородичине иконе, целивао је и неколико тренутака ста- јао у њеној тајанственој близини по изласку из цркве, срео сам се, у окружењу манастир- ском, са игуманом манастира лепавина, та- да, јеромонахом, касније архимандритом, оцем гаврилом био сам зачуђен његовим изгледом: носио је необичну дугу црну оде- ћу и дугу браду касније се испоставило да ћу одрастати уз његову посебност и под ње- говим руководством упознавати духовни свет то је свет из којег долазе невидљиве лепо- те чудотворне иконе пресвете богородице лепавинске, чије ми се тајне, од тога време- на, непрестано откривају на увек нов начин и како је време пролазило, отац гаврило ме је све више уводио у тај скривени свет и водио кроз њега, као мој духовник и сапут- ник у мом приближавању оном непознатом и скривеном од мојих очију осећам велику духовну радост што сам свет православне духовности почео да упознајем још у годи- нама своје ране младости сећање ненад бадовинац оплемењен искуством светогорске духовности мој будући духовни отац је био потпуно другачији од свих људи које сам у свом животу упознао мој духовни отац, блаженопочивши архимандрит гаврило (вучковић) мај / јун 2017 53 пошто сам доста времена проводио са архимандритом гаврилом, у мени се јавила жеља да чешће и дубље доживљавам духов- ни свет, који је за мене, у то време, изгледао некако магловито, препун нејасних места духовни свет је за мене представљао једну несхватљиву непросторну област из које се према мени протезала једна усмерена светлосна нит, привлачећи ме к бескрајним ширинама тог света ширине и даљине тог духовног света се не мере светлосним годинама, већ снагом воље и жеље да тај свет доживимо својим духов- ним чулима међутим, за путовање кроз тај свет потребно је било да поред себе имам искусног духовника, јер увек постоји мо- гућност да духовно неискусан човек у тим пространствима залута и изгуби се духов- ни родитељ свом духовном детету даје му- дрост и знање, водећи га као путеводитељ кроз духовни живот често сам долазио код оца гаврила у ма- настир лепавину он у то време није много причао, али када год је нешто рекао, то се дуго задржавало у мојој свести често сам долазио код њега у време слободних да- на тада сам боравио у манастиру, читајући житија светих и чувајући овце по околним ливадама проводио сам много времена у лепавинској природи тамо сам духовно од- растао, поред свог духовног оца у свету сам сусретао световне људе, а у манастиру лепавина све је некако било дру- гачије био је тамо мој духовни отац, који је дошао из тајанственог света православне духовности, који сам желео да упознам боравећи током слободних дана у мана- стиру лепавина, читао сам о животу пра- вославних подвижника и духовника тек касније, дознао сам детаље о монашком жи- воту оца гаврила и, уопште, о људима који се одричу света, посвећујући свој живот богу дознао сам детаље које се односе на његов животни пут, а пре свега чињеницу да је и он исто имао свог духовног путеводитеља отац гаврило је, пре него што сам га први пут срео, већ имао дуг и богат монашки жи- вот оплемењен искуством светогорске ду- ховности мој будући духовни отац је био пот- пуно другачији од свих људи које сам у свом животу упознао он је, за мене, по много чему био јединствен, јер сам у њему препо- знао духовно богатство које нисам видео у другим људима то је био разлог што сам же- лео да уз њега проводим што више времена отац гаврило је имао хиљаде духовне деце са којима је био у контакту путем ин- сећање по својој мудрој одлуци, од мене је у почетку сакривао необориве доказе о постојању бога, не желећи да преоптерети моју духовно неискусну душу архимандрит гаврило и ненад бадовинац у митрополији загребачко-љубљанској, 2014 г 54 3 / 2017 тернета позивао их је себи у манастир ле- павину да дођу, да посете светињу и да се поклоне пред чудотворном иконом богоро- дице лепавинске отац је непрекидно мисионарио путем интернета из своје келије и тако је обна- вљао лепавинску светињу на тај начин је уградио свој свакодневни рад у зидине и у сваки обновљени камен овог храма данас се овде налази наш мали рај којег обилазе верници и поклоници из многих земаља његова љубав за сву своју духовну децу живи и даље у нама оца гаврила више не- ма у нашем физичком свету и сада је нама потребно да живимо по његовим поукама, да живимо његову мудрост, топлину и љу- бав коју нам је оставио од сада са оцем градимо један другачији духовни однос, уз поштивање његових духовних поука и учења тешко је превазићи изгубљени физички контакт са њим, али верујем да ћу га убр- зо доживети на духовној разини он је та- мо, само духовно сам неспособан да га та- мо приметим полако биће и то, у то чврсто верујем у тренутку целивања очевог кивота ра- дост је била бити иза мајке чије су ме мај- чинске молитве упутиле ка мом духовнику целивати његов кивот у исто време са мај- ком, значило је поделити захвалност оцу гаврилу у име целе моје породице штитио нас је и чувао у временима када је било нај- теже преживети у оно ратно време укрцао нас је и чувао на „броду“ захваљујући којем нисмо осетили ни рат, ни разарања желим очевој духовној деци пуно снаге, љубави и мудрост да превазиђу тешке тре- нутке због одласка њиховог духовног оца из физичког света манастир лепавина за све нас постаје још већа светиња којој се у вечности придружио њен обновитељ, отац гаврило лепавински који је лепавинском светом месту посветио последње 33 године свог живота сећање мај / јун 2017 55 драгог брата у христу господу и сатруд- ника на пољу мисије цркве, блаженопо- чившег архимандрита гаврила, игумана ма- настира лепавина, последњи пут сам видео прошле године приликом посете у београд- ском кличничко-болничком центру тада смо, међутим, најмање разговарали о ње- говом здрављу, које нам је некако била тек успутна тема највише само разговарали о мисији српске цркве јер је та тема заправо и била живот о гаврила – његово тело је само носило мисионарски замах унутрашњег чо- века били само убеђени да је његова болест само пролазна епизода и да ће брзо на ноге и на мисионарско поље господ је, међутим, имао другачији план, по нама недокучивим промисаоним путевима архимандрита гаврила вучковића сам упознао на занимљив начин, када је моја па- рохијанка милица гагић 2012 године крену- ла за манастир лепавину и затражила благо- слов за пут тада сам је замолио да поздрави о гаврила, иако га лично нисам познавао ни ја, а ни она када је пренела тај поздрав оцу, он се веома обрадовао и сместа ју је примио преко реда, припремио разне дарове и по- ручио ми преко ње нешто што ми се дубоко урезало у памћење: „ми морамо удружити снаге!“ недуго после тога, нашу парохију је посетио његов духовни син ненад бадови- нац и договорили смо се за виђење – блаже- нопочивши отац гаврило је са њим и још два духовна чада дошао у жарково 16 јануара 2013 године да се директно упознамо није тајна да смо имали различите ставове у погледу друштвених мрежа, но један дру- сећање био је несвакидашња појава: монах светогорског искуства, а у проповедничкој служби народу; стари монах, а корисник нових технологија; старац по годинама, а младић по мисионарској ревности одлазак ревносног архимандрита–мисионара презвитер оливер суботић 56 3 / 2017 гог нисмо оспоравали у погледу мисионар- ског рада, напротив – различитости у миси- онарском и пастирском приступу нас нису спречиле да, по његовим речима, „удружимо снаге“ и подржимо се међусобно и не само то – дубоко нас је чудило (и забрињавало) зашто мисионарски задаци наше цркве трпе у извођењу, само зато што се неки људи не слажу, било да је то на личном или стручном плану од о гаврила је човек имао чему да се научи, понајпре споју монашког смирења и мисионарске ревности био је заиста не- свакидашња појава: монах светогорског ис- куства, а у проповедничкој служби народу; стари монах, а корисник нових технологи- ја; старац по годинама, а младић по миси- онарској ревности као такав је обележио мисионарску делатност српске православ- не цркве са почетка 21 века и остао један од незаборавних трудбеника на том пољу у наше време када је основано мисионарског одељење при светом архијерејском синоду спц, о га- врило је постао стални члан и координатор за поље мисије у електронском простору, чиме се иначе бавио дуги низ година и сте- као велико искуство нажалост, цео проје- кат мисионарског одељења је, после вели- ке почетне енергије и ентузијазма, из нама незнаних разлога у једном тренутку застао, што је, између осталог, била и једна од бол- них тема о којој смо разговарали када смо се последњи пут видели у клиничко-болнич- ком центру воља божија је била да нас архимандрит гаврило напусти ове године и оде ка господу коме је верно служио од његових духовних чада очекујемо не само да се молитвено се- ћају свога оца, већ и да наставе његово дело, па и да га прошире надамо се и верујемо да ће се међу њима наћи достојан наследник српска православна црква је остала без из- узетног делатника на пољу мисије и његов од- лазак ће се тек осетити нека ти је вјечнаја па- мјат, оче гаврило помени и нас грешне пред господом коме си верно као монах и мисио- нар служио у овоземаљском животу пустите децу к мени јер је таквих цар- ство небеско, говори господ примају- ћи у своје наручје и све оне који су срцем незлобиви као деца једна таква личност до скоро била је међу нама то је био раша попов, истакнути публициста, новинар, књи- жевник, поета и научник који је цео свој жи- вот посветио раду са децом и породичним вредностима био је милостиви беседник који ма колико говорио пажња слушаоцу ни- је попуштала према њему није било равно- душних чинило се да никад није припремао своје беседе већ су оне њега произносиле пред слушаоца све што је причао било је крајње занимљиво и поучно на веома оригиналан начин могао је да прича на безброј тема рашу попова сам упознао 2002 године у студију радија београд у емисији хиландар- ско интерпланетарно бденије увек удубљен у оно што други причају рекао ми је да: „ни- када није чуо да цивил тако прича о мајци божијој“ нисам био сигуран, у том тренутку да ли је то похвала, али када је 2014 године са радошћу пристао да буде рецензент прве вероучитељеве песмарице хеј чујте сви би- ле су ми јасне његове речи видео сам да има љубави према свима јер никад није одбијао помоћ онима којима је била потребна зајед- но смо представљали наведену песмарицу више пута и увек је са радошћу беседио сећање сећање мај / јун 2017 57 волео је да буде у друштву деце и умео је да их поучним причама на занимљив на- чин заинтересује пре неког наступа деца из хора ученика веронауке „свети симеон бо- гопримац“ прво би ме упитали : „да ли ће и деда раша да буде са нама?“ наступајући са њим имао сам сигурност да ће оно што бу- демо причали на предавањима бити јако успешно умео је да држи пажњу слушалаца на само њему познат и својствен начин знао је да јако озбиљне речи искаже допадљиво и шаљиво разговор са њим ме је увек инспирисао да пишем на нове теме и нове песме тако мо- гу рећи да је и његова заслуга што се друга вероучитељева песмарица тројице је престо љубав тако брзо појавила уследиле су нове промоције, а он је бивао све надахнутији на прослави славе ученика веронауке ош „васа пелагић“ и хора „свети симеон богопримац“ 2015 године, раша попов је био главни гост и беседник тада је потписивао и цртао свој лик деци на папирићима и школским свеска- ма, а моји синови методије и теодосије нису пропуштали прилику да буду у близини деда раше, поготово када сам га довозио и враћао у његов стан таква личност која је обједиња- вала поету и научника ретко се сретала ње- гова вера била је тиха, али ведра и није ни- кад покушавао да је сакрије био је изузетан познавалац српске историје о којој је увек родољубиво говорио када сажмем шта је све говорио на нашим заједничким трибинама долазим до закључ- ка да су његове теме биле дубоко јеванђел- ске он је плату очекивао једино од господа иако јако болестан, није тражио да буде са- жаљеван већ је истицао благодарност богу тихо је живео, вредно радио, а његова љубав према најмлађима биће подстрек и надах- нуће свима који из љубави стварају дела за вечност његова вера била је тиха, али ведра и никад није покушавао да је сакрије раша попов (1933–2017) једно сећање на поету и научника хаџи драган б поповић сећање 58 3 / 2017 поезија подари ми, боже у високом гнезду живи само птиче голуждраво, нежно, на ивици стоји надлећу га орли, гаврани и вране, ал’ се оно само христу богу моли: „подари ми боже, крила да узлетим, да се винем горе до облака сура, да осетим чари висине до сунца вратићу се гнезду у коме се родих, ал’ сазнаћу шта је слобода и љубав и нада исконска што ми вера пружа подари ми боже небо милостиво, да друга свога у бескрају нађем довешћу га гнезду у коме се родих, да гајимо наше голупчиће мале подари ми боже љубав према ближњем, да не осудим никад друго биће да праштање јесте снага моја, учи ме увек љубав твоја“ драгица ђурић, ужице дете неће неваљалство дете не зна чему људи неистином душу трују, зашто многи непрестано планирања лажна кују дете не зна чему мржња, у човеку шта се збива, па из срца, душе, тела мржњу точи и излива дете не зна чему крађе, туђе зашто људи желе, како могу кад украду да се смеју и веселе дете не зна чему рата, па због тога брине, пати, није људски убијати, дете не зна то да схвати дете неће неваљалство у човеку што се крије, па због тога да порасте нимало му стало није дете хоће на глупости да одрасли тачку ставе и да почну као деца лепотама да се баве русомир д арсић молитва моја си светлост, господе силни! о милости твојој певају звона лечилиште си, које славе анђели; и искра љубави од које је сва твар саткана теби узносим срце своје, владико, сведржитељу, једино надање моје акорд си најлепших нота, на харфи овог живота милена чантрак медицинска школа, ужице вероучитељ аранђел петровић мај / јун 2017 59 одрицање петрово сакрио се одабрани, у самоћу мноштва, крај ватре што гори, да душу угреје, у граји и гужви, да немир сакрије међ’ странцима, уплашен и сам док петао савести, јутро не огласи не прихвата петар учитеља речи, одрицаше стена да издати може зар сумња у мене? зар одрећи могу? посумњаше неки да са исусом беше, одрицаше језик страхом руковођен тужног ли дана страшне ли невере постиде се твар створитеља свог три пута одрицаше кифа, да стена постане новога човека, да остане светлост у мраку заблуда јер вођен, за вођу показан је био плакао је петар, дрхтало је тело, топио се камен под топлином душе, неутешно, дуго, покајнички снажно, спирао је сумњу, одрицања корен праштао је исус исцелио рану, подигао палог, обук`о у силу, да сведочи наду, да говори веру да утеху пружи и речју и делом душица марковић професор математике, педагошки саветник и некадашњи вероучитељ ош „стефан немања“, ниш пут можда и пронађем пут коме ходим, ако угасим сумњу, ако победим страх, ако изнедрим наду можда и утолим жеђ која ме мори, ако откријем извор, ако не замутим воду, ако се напојим вером можда уђем у царство о коме сањам, ако спознам лепоту, ако прихватим жртву, ако научим да волим поезија 60 3 / 2017 духовне поуке у причама тата, видиш ли? старији мушкарац и његов 25-огоди- шњи син су ушли у вагон воза и заузе- ли своја места млади човек је сео до прозора само што је воз кренуо, он је изба- цио руку кроз прозор да би осетио струјање ваздуха и уједно је одуше- вљено узвикнуо: „тата, види, сво дрвеће иде уназад!“ старији мушкарац се осмехнуо у одговор заједно са младим човеком седео је пар супружника они су били мало збу- њени тиме, што се 25-огодишњи му- шкарац понаша као мало дете изненада млади човек је поново по- викао у уживању: „тата, видиш ли, језеро и животиње облаци путују заједно са возом!“ пар је смушено гледао за чудним по- нашањем младог човека, у којем његов отац, рекло би се, није налазио ништа необично почела је киша и капи кише су пого- диле руке младог човека он се поново испунио радошћу и затворио очи а по- том је узвикнуо: „тата, пада киша, вода ме додирује! видиш ли, тата?“ желећи већ некако да помогну, пар је, седећи поред, упитао старијег мушкарца: „зашто ви не одведете сина у неку клинику на консултацију?“ старији мушкарац је одговорио: „ми само што смо дошли из клинике данас је мој син, после дужег времена, поново отворио очи“ из часописа „духовный вестник“, 2016 бр 10 (232), брест, белорусија од овог броја православног мисионара отварамо нову рубрику под називом „духовне поуке у причама“ мај / јун 2017 61духовне по уке у причама вредан новчић (прича осуђеника) враћао сам се са посла сам, са конвојем, у сусрет мени ишла је мајка са кћерком кћер- ка је била девојчица од око девет година већ сам их једном видео мајка је била же- на војника, удовица њен муж је био на суду и умро у болници, у затворској болници у то време сам и ја лежао болестан жена и кћерка су долазиле у болницу да се опросте са покојним; обе су ужасно плакале видевши ме, девојчица је поцрвенела и прошапутала нешто матери мати се тог тре- нутка зауставила, истиснула нешто из вре- ћице и дала девојчици девојчица се дала у бег за мном сунула ми је у руку новчић и ре- кла: „узми, несрећниче, прими христа ради новчић“ ја сам узео новчић и девојчица се вратила мајци савршено задовољна тај новчић ја и сада чувам фјодор достојевски из часописа „духовный вестник“, 2017 бр 1 (235), брест, белорусија превела са руског: дајана лазаревић 62 3 / 2017 некако убрзо после „мађарске буне“ (1848–1849) настао је код нас у банату тзв „покрет побожних“ „појавиле су се – пише један савременик – богомољачке дружине које су избиле као бујни извори наше прита- јене, али још неугасле побожности покрет се ширио и захватио западни банат, прешао у бачку, а било га је и по целој карловачкој митрополији то је био религиозно-морални препород на чисто православној основи и то одоздо, из народа“ како је тај покрет, нешто касније, изгледао у јужном банату остао нам је запис ј боте из села јарковца: „људи и же- не, све старији, купе се код појединих, читају свето писмо и поје наше црквене песме до- лазе редовно у цркву, побожно се моле, при читању св евангелија клече и с нарочитом во- љом и пажњом слушају свештеничку пропо- вед и тумачење св евангелија имају и неког старог проповедника из парага (бачка) који обилази банат и наше место сваке године, све пешице он их подстиче и одушевљава да иду божијим путем кад он дође, сви се с радошћу искупе то вам је човек ратар, а врло много зна из светога писма и из старог и из новог завета има говорничког дара и дивно говори и поучава свет сви га радо слушају док про- поведа као какав старозаветни пророк – ла- гано, занимљиво и убедљиво то „побожно друштво“ иде сваке године у манастир војло- вицу код панчева уочи велике госпојине да се сви тамо заједнички помоле богу и причесте пред госпојину стигну у јарковац и браћа и сестре из других села, носећи распеће хри- стово овде се сједине с нашим побожнима, ту преноће и ујутру рано звоне звона и сви се скупе у храм ту обавимо јутрење и помолимо се за сретна пута силан их свет испраћа, зво- не звона, исто као и кад се враћају“ после ратова из 1876/8 појава „побожних“ нагло је избила у другом нашем крају – у ис- точној србији, и то у крајевима који су у ра- товима највише пострадали овде је покрет био сасвим друкчији него у војводини „поја- вљивали су се – пише прота ст м димитрије- вић – људи који су откривали темеље старих цркава народ их је звао „цркварима“ веле да у највише случајева дођу из неког удаљеног места, и то први пут, и укажу где под земљом има остатака старе цркве, и то често пута и онде где нема никаквих знакова нити локал- ног предања о томе покрет се појавио у око- лини књажевца и сокобање и ширио се пре- ма алексинцу и крушевцу, и – другим путем – преко сврљига у нишки и пиротски крај народ се нагло отпочињао скупљати на тим откопаним темељима цркава проналазачи су кадили те зидине, палили кандила, молили се богу и говорили свету како им се открило да треба ту да копају“ покрет побожних појавио се и за време пр- вога светског рата како на солунском фронту тако и у заробљеничким логорима на фрон- ту „покрет се шири и привлачи на себе пажњу војних власти те се поставља питање врхов- ној црквеној управи на крфу о тој појави у реферату о војницима-богомољцима споми- ње се: скупљање на молитву, читање светог писма и општа коректност чланова покрета“ преживели пак ратници жалили су се касни- из пера првог уредника мисионара почеци „богомољачког покрета“ код нас покрет побожних епископ хризостом војиновић мај / јун 2017 63 је да су им на солунском фронту једно време одузимали молитвенике и свето писмо, гони- ли их да мрсе за време поста и кажњавали тек после повољног одзива митрополита ди- митрија о војницима-богомољцима, гоњење је престало – владика николај у својој књизи о богомољцима диван спомиње како се овај покрет био спонтано појавио и у заробље- ничком логору у нежидеру после рата, „покрет је – сведочи прота ми- лош анђелковић – нагло захватио шумадију, мачву, стиг, поморавље, војводину и сембе- рију и ширио се на све стране; захватао не само села него и понеке градове“ просто, дошао је тренутак када су душе, после рат- них страхота, постале жедне нечег лепшег и узвишенијег наступило је време слично оно- ме које је обећано пророку амосу: „гле иду да- ни, говори господ господ, када ћу пустити глад на земљу, не глад хљеба ни жеђ воде, него слу- шања ријечи господњих (амос 8, 11) „и повр- веше у те дане многи народни проповедници по србији“ захваљујући свештенику атанасију вучи- ћевићу (писцу књиге „јеванђеље у песми“), остао нам је сликовит запис какав је утисак учинила прва беседа једног „народног про- поведника“ у његовој парохији: „ после службе божје испунише се сва три одељења црквене куће народом позвао сам их да са- слушају проповедника брата ивана из села ратара и он отпоче тихим гласом, лепим шу- мадијским говором говорио је просто, али је открављивао лед око срца и – чини ми се – нико за тих пола сата, док је иван гово- рио, не трепну онда проповедник погле- да у ред девојчица које стајаху у кругу пред њим и чу се прво мекан и пријатан његов глас, а за њим и анђелски гласићи оних пет- шест девојчица свет се од чуда забезекну после неколико стихова погледах слушаоце и – већина плаче просте речи те побожне песме покренуше из дна наших душа она племенита хришћанска осећања, па се и ја једва уздржавах да се и мој плач не приме- ти, али сузе се ипак низаху као бисер завр- ши се песма а брат иван продужи своју про- повед сада позиваше народ на покајање и сликаше све страхоте зла опет погледах онај свет: исто онако широм отворене очи, али сада и набрана чела са израженим бора- ма међу обрвама и неким осећањем страха када би сваки од њих проговорио, речи би биле једне те исте: „ох, тешко мени!“ – после получасовног говора поче брат иван другу побожну песму уз пријатне гласове оних де- војчица поново се разведрише лица слуша- лаца, наступи сасвим друго осећање и сузе радоснице почеше се опет крунити кад се песма заврши, брат иван поново настави проповед, у којој народу обрати пажњу на садржину песме, која позива свет да посе- ћује цркву, да се моли богу и да живи оним сретним животом наших старих, када је бог испуњавао српске домове сваким благом, срећом и благословом обилазио сам по- сле неколико пута са братом иваном сва три села моје парохије свет се почиње враћати правом хришћанском животу тај ми препо- рођени свет у великом броју долази у цркву исповеда се тако искрено да се не могу на- чудити тој готовости да саопшти и најтеже ствари понекад се згранем од силества са- грешења овога сеоског народа шта ли је тек код варошког, где зло пир пирује!?“ од проте драг туфегџића остало нам је све- дочанство какви су били његови први бого- мољци у мачви „њихов живот носи скоро печат светости трпељиви су према увредама које често долазе и од њихових домаћих не псују и не куну обичавају да се моле богу двапут дневно у току дана, а понеки врше и по- ноћну молитву празницима и недељама иду у цркву и тих дана неће ништа радити, нити би тада шта купили или продали поздрављају се увек са: „помаже бог!“ и „бог ти помогао!“ посте среду и петак и све постове причешћу- ју се четири пута годишње не живе невенча- но, скромно се одевају, жене и девојке се не „беле“ и не шминкају не пуше, умерени су у пићу, поштени су и не краду када би сви људи били овакви, не би требало ни жандарма ни катанца на кошу многи полажу на исповест то је и услов да се уђе у ред богомољаца ис- повести су им искрене али и страшне никада нисам претпостављао да у нашем народу има из пера првог уредника мисионара 64 3 / 2017 таквих страшних грехова какве сам на испове- сти чуо“ прота живан м маринковић додаје о сво- јим богомољцима у поморављу: „у међусоб- ним разговорима ословљавају се са „брате“ и „сестро“ цркву похађају редовно за време малог и великог входа и за време читања св јеванђеља клече необично цене свештенике који проповедају исповедају се савесно и са- ми траже епитимије држе постове и неће чак ни у болести да премрсе радо дочекују све- штеника приликом свећења водице у кафане не иду, не коцкају се, не псују, не причају ска- редне приче и вицеве сваки богомољац има у кући кандило, славску икону и још безброј икона, тако да зидови собе у којој се моле ли- че на иконостас свака богомољачка кућа има бар нови завет, а већина и цело свето писмо“ прота в теофановић, из бачке, хвали своје чурушке богомољце „ако је ко болестан, но- се му понуде и испомажу га међусобно над- гледају породиљу после порођаја, обилазе је и помажу јој у њеним домаћим пословима при сахрани свог умрлог члана сви присуствују и певају заупокојене песме, тако да се сав оста- ли свет згрће да чује када им се на српском језику прочита св еванђеље или која молитва, онда им је тек душа задовољна што разумеју“ богомољци у шумадији и поморављу, а можда и у другим крајевима, практиковали су и заједничке молитве по кућама док је био парох, о ж маринковић је присуство- вао једној таквој молитви и дао о томе у ве- снику детаљан опис: „ изразио сам жељу да присуствујем њиховом молитвеном са- станку кад сам, у друштву једнога од њих, отишао на „молитву“, затекао сам у једној пространој соби око 50 особа оба пола и ра- зног узраста на источној страни био је до зида намештен један застрвени сто и на ње- му библија и дрвени крст на зиду више сто- ла горело је кандило пред мноштвом икона сваки члан, како дође, стане пред тај сто, по- божно се прекрсти, пољуби крст и св писмо и одлази на своје место – мој их је долазак веома обрадовао и топло су ми захваљива- ли што сам им дошао умолио сам их да не обраћају пажњу на мене, него да се моле као и обично и као да ја нисам ту те вечери био је случајно присутан молитвеном састан- ку и један проповедник из суседног села пришао ми је и показао своју мисионарску легитимацију у којој му се од народне хри- шћанске заједнице из крагујевца одобрава да може ићи од место до места и – у споразу- му са месним паросима – „одржавати рели- гиозно моралне скупове са циљем подизања вере и морала у народу“ у том донеше госту ручну кадионицу и он – као што то чине до- маћини по својим кућама – окади присутне, читајући молитве које је знао напамет по свршеном кађењу отпеваше сви заједнич- ки: слава и ниње: благослови душе моја го- спода, слава и ниње: јединородниј сине и, затим, свјатиј боже потом један од при- сутних прочита на српском језику одељак из апостола, а други одељак из јеванђеља за време читања јеванђеља сви су клечали после јеванђеља отпојали су на српском је- зику псалме 135, и 136: „хвалите име господ- ње“ и: „славите господа јер је добар, јер је довијека милост његова“ онда су отпевали више тропара које су знали напамет и, на крају: „достојно јест јако воистину“ тада је гост – мисионар узео реч и говорио против данашњих друштвених зала и порока и ис- тицао да су данашњи „хришћани“ далеко од првог и правог хришћанства позивао је на- род да се покаје и живи по јеванђељу, које је у своме говору често цитирао – затим је младеж отпевала више побожних песама из књижица које је издала народна хришћанска заједница на крају се сваки поново трипут прекрстио, целивао свето писмо, поздравио се и, са неким видним поуздањем и миром у души, одлазио“ тако је, ето, божјом помоћу, ницао из самог народа тај покрет, који је био знатно оживео веру у појединим нашим крајевима, унео у наш народ – само у периоду између два рата – пре- ко четири милиона свезака побожних књига и листова, дао добар број правих монаха и испу- нио после рата наше манастире стотинама и стотинама вредних и честитих монахиња те православни мисионар бр 120 (2/1978)
Свеска: 355 | Блажени милостиви
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Гаврило (Вучковић) (1944–2017) фото: Ненад Бадовинац Фотографија на другој страни корице: Митрополит загребачко-љубљански Г Порфирије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Чудотворна икона Пресвете Богородице, манастир Лепавина фото: Ненад Бадовинац Фотографија на полеђини корице: Манастир Лепавина фото: Ненад Бадовинац СВЕСКА 355, МАЈ / ЈУН 2017 РЕЧ УРЕДНИКА Милостиве слуге Милостивог Бога 2 Реч пастира Милостивост у бисерној нисци јеванђелских врлинa 4 Материк Храброст мироносица и улога жене у Цркви6 У дијалогу са атеизмом Разум као кормилар сазнања 8 ТЕМА БРОЈА Милост као боголикост 11 Беседа на Гори 13 Реч о милостињи 15 Милостиња – сејање 16 Човек – оваплоћена Божија милост 18 Милостивост међу осталим Блаженствима 20 Примери милосрђа према Студеничком типику Светога Саве 22 Вишедетне хришћанске породице Породица Икодиновић 24 Хришћански брак и породица „Каиш Боље плетени“ 32 Хришћански брак и породица Наставни програм за разврат Србије 34 Земља живих Сведочанство Ивана М37 Светиње Свете Земље Гора Блаженства 39 Светиње Свете Горе Манастир Ксиропотам 40 Храмови у изградњи Нови храм манастира Светог Саве код Будве 42 Из историје Српске Православне Цркве Крст Светог Нестора Дечанског као знак вере44 Српска традиција и обичаји Српске вароши и градови у 19 веку 46 Сведочанство Чудотворним уљем из Свете Земље до исцељења 49 Сећање Вера Илић, прва жена вероучитељ у Србији 51 Сећање Мој духовни отац, блаженопочивши архимандрит Гаврило (Вучковић) 52 Одлазак ревносног архимандрита–мисионара 55 Једно сећање на научника и поету 56 Поезија 58 Духовне поуке у причама Тата, видиш ли? 60 Вредан новчић 61 Из пера првог уредника Мисионара Покрет побожних 62 стране мај / јун 2017 1 МАЈ / ЈУН 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Блажени милостиви УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Пр
... Фотографија на насловној страни корице: Архимандрит Гаврило (Вучковић) (1944–2017) фото: Ненад Бадовинац Фотографија на другој страни корице: Митрополит загребачко-љубљански Г Порфирије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Чудотворна икона Пресвете Богородице, манастир Лепавина фото: Ненад Бадовинац Фотографија на полеђини корице: Манастир Лепавина фото: Ненад Бадовинац СВЕСКА 355, МАЈ / ЈУН 2017 РЕЧ УРЕДНИКА Милостиве слуге Милостивог Бога 2 Реч пастира Милостивост у бисерној нисци јеванђелских врлинa 4 Материк Храброст мироносица и улога жене у Цркви6 У дијалогу са атеизмом Разум као кормилар сазнања 8 ТЕМА БРОЈА Милост као боголикост 11 Беседа на Гори 13 Реч о милостињи 15 Милостиња – сејање 16 Човек – оваплоћена Божија милост 18 Милостивост међу осталим Блаженствима 20 Примери милосрђа према Студеничком типику Светога Саве 22 Вишедетне хришћанске породице Породица Икодиновић 24 Хришћански брак и породица „Каиш Боље плетени“ 32 Хришћански брак и породица Наставни програм за разврат Србије 34 Земља живих Сведочанство Ивана М37 Светиње Свете Земље Гора Блаженства 39 Светиње Свете Горе Манастир Ксиропотам 40 Храмови у изградњи Нови храм манастира Светог Саве код Будве 42 Из историје Српске Православне Цркве Крст Светог Нестора Дечанског као знак вере44 Српска традиција и обичаји Српске вароши и градови у 19 веку 46 Сведочанство Чудотворним уљем из Свете Земље до исцељења 49 Сећање Вера Илић, прва жена вероучитељ у Србији 51 Сећање Мој духовни отац, блаженопочивши архимандрит Гаврило (Вучковић) 52 Одлазак ревносног архимандрита–мисионара 55 Једно сећање на научника и поету 56 Поезија 58 Духовне поуке у причама Тата, видиш ли? 60 Вредан новчић 61 Из пера првог уредника Мисионара Покрет побожних 62 стране мај / јун 2017 1 МАЈ / ЈУН 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Блажени милостиви УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Пр
Одреднице:
45
Свеска: 356 | Хлеб наш насушни
... 52 путопис „симбол ношења крста, голготе иВАСКРСЕЊА?📌 “
манастир бањска
на косову и метохији 54
духовне поуке у причама 57
мисионарски
... 52 путопис „симбол ношења крста, голготе и
МЕТА инфо: Р:25182 К:185214 Д:102
| Свеска 356 |
Свеска: 356 | Хлеб наш насушни
... сион 46 светиње свете горе манастир зограф 48 из историје српске православне цркве побожни кесар војихна отац монахиње јефимије 50 српска традиција и обичаји изглед српских села у 19 веку 52 путопис „симбол ношења крста, голготе и васкрсења“ манастир бањска на косову и метохији 54 духовне поуке у причама 57 мисионарски излог духовни разговори 1–3 трибине цркве светог трифуна 63 из пера првог уредника мисионара ако и мајка заборави своје дете, ја те заборавити нећу! 64 стране јул / август 2017 1 јул/август 2017 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: хлеб наш насушни уређивачки одбор: председник његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г порфирије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар, лектор и коректор снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни српске патријаршије, краља петра 5 или на текући рачун уплате не слати поштанском упутницом рукописи и фотографије се не враћају текстови и прилози објављени у православном мисионару представљају ставове аутора информативна служба: текући рачун динарски број: 145-4721-71 марфин банка далматинска 22 београд текући рачун девизни број: lntermediary deutsche bank gmbh, frankfurt/m (bic deutdeff) account with inst: 935-9522-10 marfin bank ad, beograd (bic likirsbg) beneficiary: rs35145007080000135615 informativno izdavacкa ustanova srpske pravoslavne crkve, kralja petra 5, beograd charges: for the account of ordering customer годишња претплата за иностранство: обична пошиљка: 20 eur авионска: 25 eur за европу, 35 eur ван европе ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети (јн 6, 35) ј една од најпознатијих књига право- славног подвижништва, казивања јед- ног боготражитеља своме духовном оцу, почиње причом о хришћанину чије је главно дело молитва и чија је целокуп- на имовина свето писмо под пазухом и торба на леђима у којој је суви хл
... сион 46 светиње свете горе манастир зограф 48 из историје српске православне цркве побожни кесар војихна отац монахиње јефимије 50 српска традиција и обичаји изглед српских села у 19 веку 52 путопис „симбол ношења крста, голготе и васкрсења“ манастир бањска на косову и метохији 54 духовне поуке у причама 57 мисионарски излог духовни разговори 1–3 трибине цркве светог трифуна 63 из пера првог уредника мисионара ако и мајка заборави своје дете, ја те заборавити нећу! 64 стране јул / август 2017 1 јул/август 2017 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: хлеб наш насушни уређивачки одбор: председник његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г порфирије досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник м р марковић секретар, лектор и коректор снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић александар милојков владимир пекић милана вучићевић радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић станоје станковић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни српске патријаршије, краља петра 5 или на текући рачун уплате не слати поштанском упутницом рукописи и фотографије се не враћају текстови и прилози објављени у православном мисионару представљају ставове аутора информативна служба: текући рачун динарски број: 145-4721-71 марфин банка далматинска 22 београд текући рачун девизни број: lntermediary deutsche bank gmbh, frankfurt/m (bic deutdeff) account with inst: 935-9522-10 marfin bank ad, beograd (bic likirsbg) beneficiary: rs35145007080000135615 informativno izdavacкa ustanova srpske pravoslavne crkve, kralja petra 5, beograd charges: for the account of ordering customer годишња претплата за иностранство: обична пошиљка: 20 eur авионска: 25 eur за европу, 35 eur ван европе ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети (јн 6, 35) ј една од најпознатијих књига право- славног подвижништва, казивања јед- ног боготражитеља своме духовном оцу, почиње причом о хришћанину чије је главно дело молитва и чија је целокуп- на имовина свето писмо под пазухом и торба на леђима у којој је суви хл
Свеска: 356 | Хлеб наш насушни
... Фотографија на насловној страни корице: „А ми народ твој и овце паше твоје“ (Пс 78, 13): Пут ка испосници Св Зосима Туманског (28 мај 2017 г) фото: Манастир Туман Фотографија на другој страни корице: Свети Мардарије Либертивилски (1889–1935) Фотографија на трећој страни корице: Св Зосим Тумански ношен рукама свештенослужитеља (28 мај 2017 г) фото: Манастир Туман Фотографија на полеђини корице: Манастир Градац фото: Светлана Дингарац СВЕСКА 356, ЈУЛ / АВГУСТ 2017 РЕЧ УРЕДНИКА Хлеб живота 2 Реч пастира Живи подсетник на Хлеб наш насушни4 Старечник Старац Мојсије Светогорац о сусрету са Светим Старцем Пајсијем Нико није дошао до Бога без труда и муке 6 Материк Преподобна Касијана песникиња 7 Бисери светоотачке њижевности Оклоп („лорика“) Светог Патрика 8 Хришћански живот Значење речи вера и њена повезаност са Символом вере 10 Хришћански живот Испитајмо своју веру 12 У дијалогу са атеизмом Творац и методолошки натурализам природних наука 14 ТЕМА БРОЈА Надсуштаствени хлеб 19 Хлеб као евхаристијски принос 22 Хлеб наш потребни 24 Св Максим Исповедник Кратко тумачење молитве Оче наш 26 Хришћански брак и породица Разговор са протојерејем Димитријем Смирновим о томе како правилно разумети речи: „Све најбоље деци“ Најбоље за децу су њихови родитељи 29 Вишедетне хришћанске породице Породица Стаменковић 36 Сећање Игуман Василије Домановић 42 Светиње Свете Земље Гора Сион 46 Светиње Свете Горе Манастир Зограф 48 Из историје Српске Православне Цркве Побожни кесар Војихна отац монахиње Јефимије 50 Српска традиција и обичаји Изглед српских села у 19 веку 52 Путопис „Симбол ношења Крста, Голготе и Васкрсења“ Манастир Бањска на Косову и Метохији 54 Духовне поуке у причама 57 Мисионарски излог Духовни разговори 1–3 Трибине Цркве Светог Трифуна 63 Из пера првог уредника Мисионара Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу! 64 стране јул / август 2017 1 ЈУЛ/АВГУСТ 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Хлеб наш насушни УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара П
... Фотографија на насловној страни корице: „А ми народ твој и овце паше твоје“ (Пс 78, 13): Пут ка испосници Св Зосима Туманског (28 мај 2017 г) фото: Манастир Туман Фотографија на другој страни корице: Свети Мардарије Либертивилски (1889–1935) Фотографија на трећој страни корице: Св Зосим Тумански ношен рукама свештенослужитеља (28 мај 2017 г) фото: Манастир Туман Фотографија на полеђини корице: Манастир Градац фото: Светлана Дингарац СВЕСКА 356, ЈУЛ / АВГУСТ 2017 РЕЧ УРЕДНИКА Хлеб живота 2 Реч пастира Живи подсетник на Хлеб наш насушни4 Старечник Старац Мојсије Светогорац о сусрету са Светим Старцем Пајсијем Нико није дошао до Бога без труда и муке 6 Материк Преподобна Касијана песникиња 7 Бисери светоотачке њижевности Оклоп („лорика“) Светог Патрика 8 Хришћански живот Значење речи вера и њена повезаност са Символом вере 10 Хришћански живот Испитајмо своју веру 12 У дијалогу са атеизмом Творац и методолошки натурализам природних наука 14 ТЕМА БРОЈА Надсуштаствени хлеб 19 Хлеб као евхаристијски принос 22 Хлеб наш потребни 24 Св Максим Исповедник Кратко тумачење молитве Оче наш 26 Хришћански брак и породица Разговор са протојерејем Димитријем Смирновим о томе како правилно разумети речи: „Све најбоље деци“ Најбоље за децу су њихови родитељи 29 Вишедетне хришћанске породице Породица Стаменковић 36 Сећање Игуман Василије Домановић 42 Светиње Свете Земље Гора Сион 46 Светиње Свете Горе Манастир Зограф 48 Из историје Српске Православне Цркве Побожни кесар Војихна отац монахиње Јефимије 50 Српска традиција и обичаји Изглед српских села у 19 веку 52 Путопис „Симбол ношења Крста, Голготе и Васкрсења“ Манастир Бањска на Косову и Метохији 54 Духовне поуке у причама 57 Мисионарски излог Духовни разговори 1–3 Трибине Цркве Светог Трифуна 63 Из пера првог уредника Мисионара Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу! 64 стране јул / август 2017 1 ЈУЛ/АВГУСТ 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Хлеб наш насушни УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара П
Одреднице:
1. 4560 / ...снагу његовог распећа са његовим погребом, кроз снагу његовог ВАСКРСЕЊА са његовим вазнесењем, кроз снагу његовог силаска ради строгог суда устајем данас кроз снагу љубави херувима ...
2. 34372 / ...бјеше бане у маленој бањској „симбол ношења крста, голготе и ВАСКРСЕЊА? “ манастир бањска на косову и метохији путопис 56 4 / 2017 временског раскршћа не осећамо да смо из- губљени у то...
3. 276930 / ...манастир на косову и метохији „симбол ношења крста, голготе и ВАСКРСЕЊА? “ манастир опстаје у тешким условима као духовни центар срба овог краја народ је овде дочекао благодатни огањ ...
1. 4560 / ...снагу његовог распећа са његовим погребом, кроз снагу његовог ВАСКРСЕЊА са његовим вазнесењем, кроз снагу његовог силаска ради строгог суда устајем данас кроз снагу љубави херувима ...
2. 34372 / ...бјеше бане у маленој бањској „симбол ношења крста, голготе и ВАСКРСЕЊА? “ манастир бањска на косову и метохији путопис 56 4 / 2017 временског раскршћа не осећамо да смо из- губљени у то...
3. 276930 / ...манастир на косову и метохији „симбол ношења крста, голготе и ВАСКРСЕЊА? “ манастир опстаје у тешким условима као духовни центар срба овог краја народ је овде дочекао благодатни огањ ...
46
Свеска: 357 | Хришћанство и светске религије
...нај- већи бард је заувек рекао: „крст носити нама је суђено,ВАСКРСЕЊА 📌 не бива без смрти!“ не
видим ништа мудрије од ових његошевих ре-
чи сигуран сам да је једна и јединствена исто-
рија, иако нам
...нај- већи бард је заувек рекао: „крст носити нама је суђено,
МЕТА инфо: Р:27919 К:213665 Д:118
| Свеска 357 |
Свеска: 357 | Хришћанство и светске религије
... крст уписан у само стварање распеће и васкрсење су је- дини истински начин постојања у овом палом свету, лепом али и трагичном с правом је мој покојни пријатељ жарко видовић говорио, да преко античке трагедије долазимо до евхари- стије и литургије свештених парохија наш нај- већи бард је заувек рекао: „крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти!“ не видим ништа мудрије од ових његошевих ре- чи сигуран сам да је једна и јединствена исто- рија, иако нам је бог дао плурализам религија штета што немамо осим дарка танасковића данас, људе који се озбиљно баве историјом религија мислим да мирче елијаде, фрејзер и друга велика имена компаративне религи- је и историје религија, потпуно одсуствују из наше духовне орбите зашто је, рецимо, за- немарена апологетика? ханс кинг је заиста апологетичар par excellence али ви наводите праву апологију вере, а то је сведочење крвљу на основу двомиленијумског искуства цркве христове, распетог богочовека, дубоко веру- јем да је историјски процес један истински ход ка богу оцу и његовом јединородном сину желим да будем и религијски коректан и као што сам рекао велики број светских религија садрже своју дубоку теологију и антропологи- ју библијско поимање света као историје, као стварне, а не привидне трагедије слободног избора, остаће до краја света и века данас смо у капитализму изложени најгорем могућем ма- теријализму размишљам философски, да се из материјалистичке филозофије може извести закључак да је лична смрт трансензус ка не- бићу, а светски процес перпетум мобиле или вечно кретање у круг из религијске филосо- фије се мора извести закључак сасвим друга- чијег садржаја и при том у складу са природом дате религије уопште гледано, есхатологија је живи нерв религијских учења и са те стране њихово компаративно историјско проучава- ње је и најзанимљивије док у хилијазму чо- вечанство види испред себе историјски циљ, дотле у есхатологији оно налази изван себе, и изван граница овог света и његове исто- рије натприродни циљ свет сазрева да буде преображен стваралачком силом божијом то натприродно чудесно мешање у представама човечанства, које свим снагама твори историју тема броја 26 5 / 2017 тема броја осећајући да чврсто стоји на овој земљи, не- избежно добија карактер светске катастрофе овај трансензус света из једног еона у други, који се не може изразити на језику земаљских појмова, може бити представљен, очигледно, само помоћу симболичких слика падања ме- сеца, сунца, звезда итд овакав преображај света се одвија кроз духовни процес борби су- протних сила светски, а у њему и историјски процес који води разрешењу светске трагеди- је и који тиме утврђује њен циљ и смисао, за човека остаје потпуно трансцендентан и у том смислу од њега независан човек има могућ- ност да самоубиством убрза своју личну смрт, али да отклони њен неминовни долазак њему није дато у односу на светску смрт, не зна ни дан, ни час, јер је она у потпуности дело воље и свемоћи небеског оца пред лицем вечности бледе и нестају или се радикално подвргава- ју превредновању све историјске вредности у андреју болконском, који има пуну свест о историјској важности догађаја који се збивају и који је учесник у аустерлицкој бици, и код истог тог андреја који лежи на аустерлицком пољу, загледан у небо по коме плове облаци, снажно је изражена смена ова два осећања света, која се готово искључују и узајамно не- гирају трансцендентно као реалност ми са- да доживљавамо само у дубини свог духа у општењу са црквом, тим живим организмом трансцендентног и на основу тог живог иску- ства ми настојимо да религиозно осмислимо и осетимо живот, да одгонетнемо ноумен исто- рије, али он је мало доступан том нашем инту- итивном откривању, он остаје затворен за нас, јер ми живимо ослањајући се на историјску феноменологију, емпирију можда ми не можемо, а да не кажемо да се налазимо у оковима првобитне акумулације капитала данас је то велики изазов хришћан- ству оно што је остало трајно, као рецидив капиталистичке логике, то је оно што је 1771 године медисон упозоравао да је рани капи- тализам у успону супституисао мотиве при- ватних интереса уместо друштвених обавеза адам смит и други оснивачи класичног ли- берализма су били предкапиталисти, духом анти-капиталисти очекивали су да ће упра- вљачи бити „просвећени државници и добро- намерни философи“, чија ће мудрост најбоље познавати истинске интересе њихове земље као код соломона који је тражио од бога ср- це разумно да може да распозна добро и зло али, биле су то само идеалистичке пројекције ових класика политичке философије ако ме питате као човека који предаје философију у богословији светог саве, не могу ништа друго него да кажем до оно што је рекао један од нај- већих философа двадесетог века џон дјуи он је наглашавао да хришћанство и демократија имају мало удела када велики бизнис влада животом земље и контролише „средства про- изводње“, трговину, публицитет, транспорт и комуникације, посебно ојачан контролом над штампом, над агентима штампе и осталим средствима јавног информисања, публици- тета и пропаганде у међувремену је заиста анти-хришћански осмишљено много теори- ја које оправдавају те „колективне легалне ентитете“, како их понекад називају правни историчари један од класичних момената који данас прикривају носиоци неолиберал- не доктрине, јесу дефиниције дејвида рикар- да и томаса малкуса и других великих фигура класичне економије прокламовали су „да је нова наука доказала, са сигурношћу њутно- октобар / септембар 2017 27 вих закона, да сиротињи само наносимо ште- ту када покушавамо да јој помогнемо, и да је најбољи дар напаћеним масама ако их осло- бодимо илузије да имају право да живе“ толи- ко, ако ме питате о мојим дилемама политич- ке философије и социологије која данас, као никад до сада, потреса цркву божију верујте ми да је познати уметник вилијам морис пре- неразио угледно јавно мњење на оксфорду, својом нечувеном изјавом да је социјалиста он је увиђао да је „прихваћено мишљење да такмичарски дух или задњег ђаво носи, по- следњи систем у економији који ће свет виде- ти“ да је њиме достигнуто само савршенство, што значи и да је њиме достигнута коначност али ако је историја заиста на крају, наставио је он, онда ће „цивилизација изумрети“ то је одбијао да поверује, упркос убеђеним про- кламацијама оних економиста који су себе прогласили најученијим међу људима ми- слим да светске религије трпе притисак овог неолибералног глобализма, можда нисам управу, али завршио бих мишљу цара давида: „ни са истока, ни са запада не долази узвише- ње, него је бог судија“ секуларизам је данас највећи непријатељ религија, оно што мирче илијаде назива свето и профано остаје нам вечита заповест бога мојсију: „устани, изуј се и стани бос на ту земљу, јер та је земља света“ „босоноги религијом допиремо тамо где се не допире ни крилима“, како је за светог саву рекао песник љубомир симовић посебан акценат на прошлогодишњем светом и великом сабору на криту, био је управо апел на мир, који никада пре није овако био пољуљан и угрожен данас постоји око 70 активних ратова у свету сусрет папе франциска и патријарха руског кирила у хавани, дао је и посебан позив на прекид убијања хришћана на далеком истоку какав приступ савремено хришћанство треба да има када је у питању однос са другим светским религијама; у чему се огледа миротворна улога хришћана? живимо у једном антагонистичком свету и с правом је велики сабор на криту упутио апел за мир не бих много додавао, јер највише је рекао епископ бачки др иринеј буловић у свом интервјуу емитованом на васкрс ове године, који је емитовао јавни сервис срби- је и тв храм унапређивање мира у свету је саставни део мисије којом црква наставља христово искупитељско дело на земљи у том духу је и сусрет папе фрање и патри- јарха руског кирила у хавани и њихов апел да се прекине убијање хришћана на дале- ком истоку миротворна улога хришћана се огледа у унапређењу истинског мира, који је израз истинске вере у љубав бога према сваком људском бићу из ослобађајуће ве- ре у божију љубав, настаје једна нова визија света и нов начин приближавања другима било да је тај други једна једина личност или читав народ то је вера која мења и обнавља живот, инспирисана миром који је господ исус христос оставио својим ученицима: „мир свој остављам вам“ (јн 14, 27) мир ко- ји надилази свет покренута таквом вером, црква се труди да унапреди јединство хри- шћана и плодну сарадњу са верницима дру- гих религија верске разлике не могу и не треба да представљају узрок конфликта за- једничко трагање верника за миром је пре свега јак фактор јединства међу народима религије су, хтели ми то или не, неизбри- сив траг божијег промишљања о свету и чо- веку, а људска историја и њена религијска култура и израз, братско путовање за вре- ме којим пратимо једни друге на путу пре- ма трансцедентном циљу то нам је бог као моћ трансцеденције задао поред есенције хришћанског сведочења, који налази свој најдубљи вид у литургијској заједници, као причешћивању и партиципацији у телу хри- стовом и нашег ангажмана у остварењу дру- штвеног развоја и друштвене правде, потре- бан је искрен и стрпљив дијалог са другим, да би се упознало богатство које је бог по- делио народима у својој раскоши проми- сла дубоко смо уверени да у православном мисионару и његовој мисији дијалог није мотивисан тактиком и партикуларним инте- ресом, већ да има мотивацију и потребу као своје властито достојанство тема броја 28 5 / 2017 принцип братства религија нема истине у себи да је он био истинит, савле не би постао апостол павле, он би се само научио да уважава веру хришћана; манихејац августин не би постао, услед вејања духа божи- јег, апологет и учитељ цркве; апо- стол пeтар не би обратио верски толерантног капетана корнилија (и хиљаде других незнабожаца и јудејаца) христу павле је постав- ши апостол био стално „у мукама рођења“, приводећи римљане, је- лине, јудејце истинској вери, стра- дајући за њих, „докле се христос не уобличи у њима“ (гал 4, 19) ако би теозофски принцип „братства ре- лигија“ одговарао истини, христос господ не би послао своје апосто- ле да обраћају народе истинској вери и крштавају их ширина, чистота и дубина правде господа исуса христа се показала управо у томе, што он није трпео лажне људске вере – он је до- шао на земљу, да спасе људе од погубних вера и лажних нада љубав христова није изабрала пут привидне трпељивости према лажној му- дрости и лажном прорицању људи у речи и ду- ху господ је огњено расекао свет и изобличио људски род „за грех, за правду и за суд“ овим је он ослободио људе од њихових нетачних вера и нада он је дао људима једину истину, и сам постао путем ове истине и њеним животом да је основатељка „теозофског друштва“ бла- вацка разумела реч христову: „нисам дошао да донесем мир, него мач“ и при- хватила зов јеванђељски: „иди- те и проповедајте сваком ство- рењу“, – не би се родили њени принципи узалуд нас уверавају, да ови принципи не противрече хришћанској истини, – они су су- протни јеванђељу и удаљују љу- де од спасења „братство религи- ја“ је и непотребно и немогуће ради чега би пшеница улазила у братство са плевом? ради чега би се светлост братимила са тамом? истина – са лажју? људском роду је указан од бога једини пут брат- ства: братство у христу, царство божије, васељенска црква христова, а не сме- ша различитих вера и супротних убеђења блавацка је искористила за своје идеје уо- бичајену (психолошки потпуно разумљиву) те- жњу људи ка „братству“ и њиховим одбијањем од сваког фанатизма и фарисејства но, проја- вљивање апостолске ватрености, свете про- рочке ревности и бриге за спасење људских душа у христу, не може се поистовећивати са „фанатизмом“ тема броја ради чега би пшеница улазила у братство са плевом? ради чега би се светлост братимила са тамом? архиепископ јован шаховској: је ли могуће „братство религија“? превод са руског језика: небојша ћосовић св ап петар, икона из ман св катарине на синају, 7 век октобар / септембар 2017 29 у своме чланку о блавацкој, владимир соло- вјев је са дубоким схватањем ствари, рекао да је њена проповед признак агресивног (офанзив- ног) покрета будизма блавацка зове на братство људе и народе без живог бога, без христа – сина божијег без госпо- да исуса христа „теозофско друштво“ проповеда „братство“ међу свим религијама циљеви дру- штва се изражавају у следећим параграфима уста- ва: основати језгро међународног братства без разлика у раси, вери, полу, касти итд после овог текста иде и појашњење: „чланови друштва за- државају пуну слободу религиозних убеђења и, ступајући у друштво, заклињу се на трпељивост у односу на свако друкчије убеђење и веровање њихова повезаност се не заснива на заједничким веровањима, већ у заједничкој тежњи ка истини“ „нема религије више од истине“ – то је парола „теозофског друштва“ тешко је смислити изреку више лишену смисла та, „вера“, то је метафизич- ки појам, а „пол“ и „каста“ су физички појмови не може бити ни „лажне расе“, ни „грешног пола“, јер су појмови истине и лажи, праведности и грехов- ности примењиви само на област духа господ нам није заповедио да љубимо неодре- ђену истину, већ потпуно јасну – њега самог, го- спода исуса христа, у тројичном сијању божан- ства, у зрацима јеванђељског духа, јеванђељске правде „братство вера“ је бесмислица могуће је братство једне високе људскости, једне високе вере, једног чистог духа литургија ово и откри- ва: „возљубимо један дугога, да с једномислијем исповедимо“! најопаснија лаж вештачки хоће да себе пред- стави за истину лаж је зато и лаж, што предста- вља себе за истину, иако то није зли дух се може јављати људима и у облику светлог анђела нео- сећање духовног зла је признак нетачног схвата- ња добра зло није у материјалној природи, као што учи будизам физичка природа није зло (зло је сматрати је злом!); зло је нељубав према богу и човеку, непослушање вољи божијој зло је лажна усмереност наше људске воље и христос је до- шао у свет, да би раскинуо паучину свих људских фантасмагорија, – разрушио дела ђавола и обно- вио хармонију твари из писма верујућима тема броја краљевина југославија је после бољше- вичке револуције у русији била уточиште многим руским избеглицама припадници беле гарде и многи други православни руси нашли су се у југославији њихов допринос науци, уметности и теологији је од изузетне важности међу избеглицама су се нашли и припадници народа калмика они су се 1920 године из калмикије, посебне администра- тивне области у русији, почели досељавати у београд калмици, иначе подељени на пра- вославне и будисте, су потражили неко боље место за живот југославија са свим својим противречностима, била је место добродо- шлице за све нације, вере, струке, идеоло- гије и слично тако су и калмици убрзо за- почели са градњом будистичког храма био је то један од првих будистичких храмова у европи церемонија освећења по будистич- ком обреду извршена је крајем 1929 године после другог светског рата калмици одла- зе у немачку и сад храм који је делимич- но оштећен у борбама око београда, убрзо бива коришћен као простор за разне актив- ности новоуспостављених комунистичких власти тиме се историјат институционалног будистичког вероисповедања на територи- ји србије прекида све до 28 августа 2017 године на дан када су православни срби просла- вљали велику госпојину, празник мајке бога који је ради нашег спасења постао човек, у чортановцима (општина инђија), усред мана- стирима освештане, светој гори сличне фру- шке горе, отворен је будистички храм вероватно би ова вест по многима требала бити игнорисана од стране православних као већинског становништва у земљи србији на- равно, слобода вероисповедања је од светог цара константина до данас вредност чијим се порицањем не слути добру посебно на прео- сетљивим просторима заталасаног балкана у једном од акростихова песникиње касије, византијске монахиње из деветог века, стоји записано: не волим ћутање када је време гово- ру то се подудара и са поуком аскетског пре- дања која гласи: није грех само учињено зло, већ и неучињено добро одатле и подстицај да тема броја 30 5 / 2017 тема броја се нешто каже и да се бар означи смер добра православље није религија насиља пошту- је слободу других ипак, има, или би требало да има свој став зато да критику упутимо себи самима номинална изјашњавања припадности пра- вослављу представљају посебан изазов при- сетимо се сцене из ћопићевог романа „глу- ви барут“, где поп новак од револуционара шпанца захтева да му не дира у народ и цркве- но звоно шпанац му одговара да му оставља звоно, а народ је њему потребан нажалост, видели смо у педесетак година послератне ко- мунистичке историје српског народа колико је невоља донело поседовање звона без актив- ног учешћа народа у црквеном животу да ли су данас у цркви и звоно и народ? звона слава богу има сваки храм, а нигде ни- је без народа међутим, увек остаје отворено питање на кога се односи појам црквени народ ако се сложимо да су то православни хришћа- ни, онда ћемо видети да и данас неке друге во- ђе воде народ друштвени контекст успева да многе ствари ублажи или учини неприметним, али то не значи да је све на свом месту где су ту савремени „српски“ будисти? они нису само у чортановцима, они су и та- мо где се прича и промовише о вежбама меди- тације, јоге, разних источњачких култова који нам се покушавају представити религијски не- утралнима, а самим тим и општеприхватљи- вима па и за сам будизам, може се често чути да није религија већ философско становиште свеопшта развратност која се изборила за по- жељан модел живљења савременог човека тражи ослобођење од себе саме празнина ко- ја му се нуди као смисао увек остаје празнина ризнице православног предања чекају да их отворимо за намученог човека данашњице древни пророк и данас нас опомиње: „јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студен- це испроваљиване, који не могу да држе воде“ (јер 2, 13) будистичко друштво „средњи пут“ није исти онај пут о коме у јеванђељу стоје господње ре- чи: „ја сам пут и истина и живот; нико не долази оцу осим кроз мене“ (јн 14, 6) древни пророк и данас нас опомиње: „јер два зла учини мој народ: оставише ме- не, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде“ (јер 2, 13) о понуђеној празнини презвитер александар р јевтић „теодуле, не дувај више и не мучи се твоја дрва баш сасвим се уплеснивише гомилање триплета није помогло да се ва- тра разгори гомилање знања, по човеку и од човека, никад није дало ни топлоте ни светлости роду људском озебосмо обојица није узалуд српски народ, иако близак рођак индијаца, назвао индију „земљом проклетом“ устанимо са ове прастаре прашине индијске и бежимо вратићемо се опет у њу, када тома зидар, апостол и први просветитељ индије, буде то измо- лио од господа исуса христа и када до- маћин, бог љубави, који није заборавио индију, буде одредио и заповедио“ (свети николај жички, теодул) октобар / септембар 2017 31 у београдском насељу жарково, у храму ваз- несења господњег, упознали смо породицу са четворо деце, о којој њихов парохијски све- штеник протојереј-ставрофор милан виленица каже: „скромни су и веома ревносни, редов- ни на богослужењима и утемељени на правим хришћанским вредностима“ то су небојша (43) и данка (32) мишевић и њихово четворо деце: марија (12), павле (11), јован (8) и димитрије (21 месец) у њиховом изнајмљеном скромном стану иконе, урађене данкином руком, заузимају централно место ево шта сами кажу о себи не- бојша: доселили смо се из нове вароши 2014, одакле су ми родитељи, миломир и војимирка, и имам старију сестру славицу очеви родите- љи су били вишедетни, имали су шесторо деце осим димитрија, сва су нам деца рођена док смо живели у новој вароши, а давали смо им имена по светима марија је рођена уочи благо- вести, павле на павловдан, јован на педесетни- цу, а име је добио по светитељима тог имена, али и по мом деди јовану, док је димитрије добио име по заштитнику наше породице (митровдан нам је крсна слава) настојимо да купимо плац и започнемо изградњу породичне куће, но због цене плацева још увек живимо као подстанари ипак, не губимо наду и стрпљиво чекамо својих пет минута што се радне биографије тиче, у новој вароши сам рођен и ту сам завршио природно-матема- тичку школу, смер математичко-програмерски сарадник потом сам уписао машински факул- тет у београду и зауставио се на трећој години, у време студентских демонстрација 1996 године веома ми је жао што тај посао нисам привео до краја годинама се бавим пословима који имају везе са информационим технологијама, при че- му сам програмирањем почео да се бавим још почетком 90–их у међувремену сам радио мно- ге послове: поред програмирања, радио сам и графички дизајн, одржавање хардвера, адми- нистрацију рачунарских мрежа једно време сам се опробао и као тон мајстор и водитељ на регионалној радио станици „златар“ у новој ва- роши (први гост ми је био тадашњи декан пра- вославног богословског факултета у београду, блажене успомене, протојереј–ставрофор радо- ван биговић) обављао сам један краћи период и послове трговине, маркетинга и томе слич- вишедетне хришћанске породице „мајка је биће најсличније богу“, каже св владика николај велимировић она се спасава подвигом рађања и уподобљава се на тај начин самом богу породица мишевић радмила грујић 32 5/ 2017 но био сам оснивач и тренер тениског клуба „златар“ у којем сам тренирао више од стотину нововарошке деце, међу којима је било и так- мичара пресељењем у београд, на препоруку главног уредника вашег часописа (са којим сам друговао и као средњошколац и током студија) придружујем се раду иницијативног одбора за покретање телевизије „храм“ архиепископије београдско-карловачке у којој сам на послови- ма техничког организатора радио око 6 месеци после тога почињем са хонорарним радом у верском добротворном старатељству (вдс), где сам данас запослен на пословима из области информационо-комуникационих технологија данка: потичем из фамилије пурић отац мо- мир и мајка стака су родом из села радијевићи из околине нове вароши, а старином су из црне горе пример вишедетства имам од баке с мами- не стране, која је родила шесторо деце, али и од прабаке с татине стране, која је родила 15-оро деце завршила сам гимназију, друштвено-је- зички смер имам старијег брата бранка и мла- ђу сестру јовану, која завршава високу школу –академију за уметности и консервацију спц, и бави се дуборезом од малих ногу волим црта- ње сликам иконе, а сестра ми за њих израђује прелепе рамове какав је био пут до праве вере? је ли било све- штеника у вашој породици или је било чудесних догађаја? небојша: крштен сам као беба и од малих ногу сам научен да идем у цркву и да се насла- ђујем светим тајнама моја баба тодора, очева мајка, велики молитвеник, није могла без цркве потиче из врло побожне породице росић, која је у сродству са блаженопочившим патријар- хом варнавом (росићем) запамтио сам бабине речи: „немој никад да псујеш бога, бог све чује и све види!“ кад год сам био у неком проблему, та реченица ме је враћала богу у десетој години прихватио сам први седмодневни пост, јер су ми мама и баба рекле да је то нешто врло важно то причешће сам заувек запамтио, јер ме је испу- нила велика радост и ја сам се питао шта је то би- ло са мном узрастајући покушавао сам да нађем одговоре читајући свето писмо и духовну лите- ратуру, као и у разговорима са свештеницима и људима из цркве и тако се пламен вере разбук- тавао себе сам увек сматрао, и сада сматрам, најсрећнијим човеком на свету јер сам одавно схватио да у богу имам све све ми је дао и вео- ма мало тражи од мене што се чуда тиче, она су у животу наше породице свакодневна чудо је то што смо живи, чудо је начин на који нас бог воли, начин на који голица наша срца и како се раду- јемо, он у нама и ми у њему знам да се искрено помолим и знам да се свештеници искрено моле за свој народ, и никад не сумњам у њихове мо- литве веома ценим свештенике и знам колики значај имају у мом животу они су на богослуже- њу наша директна спона са богом многи пра- вославни срби, који још нису постали црквени некако све вагају и са богом „тврде пазар“ али, верујем да ће и њима доћи тренутак кад ће им се бог спустити у срца никад се не зна, могу они „први“ постати „последњи“ а „последњи“ бити „први“ данка: и ја сам крштена као беба у но- вој вароши код мене се вера рађала у сусрету са вером мојих предака, спонтано у сусрету са дубоком и искреном вером и страхопошто- вањем према богу мог покојног деде петра, са мистичношћу мојих бака, са незлобивошћу мог оца, са трпељивошћу и милосрдним срцем мо- је мајке, са трудом у доброти мог старијег брата, са ликом светог саве, са иконом крсне славе, са божићним и васкршњим празницима вера је у мојој породици негована као драгоцено на- слеђе које се преноси као пламен са свеће на свећу, са колена на колено сви су ми сведочили бога, сви су пројављивали страх божији и изно- сили ми као главну поуку из породичне ризни- це мудрости да је најважније имати чисту савест пред богом моје осмо колено уназад био је о василије пурић, који је служио у селу радијеви- ћи, у време турске владавине сеоска црква брв- нара, посвећена покрову пресвете богородице, је била породична кућа о василија о његовој светости и дан данас се приповеда у селу вео- ма волим ову црквицу која одолева времену већ више од 200 година у њој се налази прва икона мојом руком сликана то је икона светог васили- ја острошког посебан утисак је на мене оставио манастир острог као дете сам ишла редовно са породицом на летовање у црну гору, а у поврат- ку смо посећивали манастир и целивали мошти вишедетне хришћанске породице септембар / октобар 2017 33 светог василија прву молитву ме научила бака од раног детињства сам ишла са родитељима на причешће за празнике вера се продубљивала касније у сусрету са искушењима, кроз духовну борбу као школарац сам такође ишла на веро- науку при цркви свете тројице, а предавао ју је тада о деливоје рајак и његова драга попадија јованка учили смо основе вере, певали духовне песме, ишли на поклоничка путовања било је прелепо и заувек упамћено где и како сте се упознали вас двоје? небојша: црквено венчање нашег пријатеља, оца оливера суботића, у новој вароши за мене је било судбоносно: тада сам први пут видео де- војку са којом сам одмах пожелео да се оженим како сам је угледао полугласно сам изговорио: „господе, да ли је могуће да ће ово дете да ми буде жена?“ наредних недељу дана у мени су се догађали прави тектонски покрети, толико је би- ло видљиво како ми се срце помера нисам знао за себе како сам тада помагао родитељима у тр- говинској радњи, правио сам страшне грешке и нисам могао да се сетим где који артикал стоји данка ми је била стално у мислима и у срцу тек следеће године, 21 марта 2004, уочи младена- ца, лично сам се упознао са њом и наредних се- дам дана смо се стално виђали и о свему разго- варали; још смо отишли заједно и код оца јоила у манастир ћириловац да се исповедимо после исповести, кажем оцу да сам донео мали прилог за манастир, а он ме погледа и рече: „помисли једну жељу!“ и ја, наравно, помислим – да узмем данку он је узео свећу и однео је пред икону светих ћирила и методија да се пред њом по- моли, кад је ту нешто пукло као нека експлозија пришао сам оцу да ставим свој новчани прилог, али ми отац јоил не даде него, поче он мени да „утрпава“ новац у џепове, и каже: „теби ће ово сада требати“! то је право чудо! кад смо отишли и кад сам пребројао, било је сасвим довољно да покрије трошкове наше свадбе и венчања у цр- кви свете тројице у новој вароши примате ли помоћ од државе? има ли још не- ке помоћи? примамо дечији додатак за сву децу сама чињеница да радим у вдс-у довољно говори о томе како и колико нам црква помаже имамо пријатеље који су увек ту када је тешко роди- тељско старање не престаје шта доприноси љубави и породичној срећи? да ли се супружници у хришћанском браку обо- жују и на који начин? деца су божији дар родитељима који треба да се брину о њиховом спасењу старајући се о деци и о себи и стављајући себе у службу њима дајете максимални допринос породичној срећи на супружнике треба гледати као на једно ду- ховно биће са својим земаљским улогама и ду- жностима подређеним усавршавању тог духов- ног бића хришћански брак је света тајна, нови степеник у духовном развоју сигурно средство за обожење у браку је имати слуха за свог су- пружника светотајински живот у оквирима на- ше цркве „зачињен“ слогом, љубављу, постом и молитвом освећује сведанка: у народу се каже „договор кућу гради“ кроз разговор у смирењу постиже се једномислије, тј слога не треба оче- кивати да друга страна чита наше мисли да ли ви себе сматрате правом хришћанском вишедетне хришћанске породице 34 5/ 2017 породицом? шта је најважније у хришћанском животу? небојша: милошћу божијом смо рођени у овом дивном народу и спадамо у хришћанске породице имати љубави и не дозволити злу да се лепи за срце, праштати другима и кајати се за своје преступе јесте оно најважније у хришћан- ском животу да ли је рађање подвиг или беспотребно му- чење? да ли се човек спасава рађањем? будући да сам присуствовао рођењу четвр- тог детета, могу да кажем да је порођај изузетан подвиг вредан дивљења и поштовања жене од стране сваког мушкарца циљ брачног живота и монашког подвига је исти средства и путеви за достизање тог циља су различити сваки има своје и муке и радости рађање је само по себи недовољно за спасење потребно је довести по- родицу до пред сама рајска врата где нас чека господ наш исус христос издржати све тегобе, које нам „гостовање на земљи“ намеће, са хри- стом у срцу је наш задатак, јер је и господ под- нео муке и понижења имајући у свом срцу све нас данка: „мајка је биће најсличније богу“, ка- же свети владика николај велимировић она се спасава подвигом рађања и уподобљава се на тај начин самом богу комплетан подвиг рађа- ња не подразумева само телесно рађање, које је тек почетак, већ и духовно рађање тј одгајање и васпитавање детета ми нашу децу у том сми- слу још увек рађамо, док се не уобличи христос у њима зато се и називамо родитељи, иначе би само мајка носила ту титулу као она која роди дете у делу васпитавања деце, које ће сигурно бити испитано и проверено на страшном суду, руководимо се светом литургијом: „сами себе, једни друге и сав живот свој христу богу предај- мо“ „што је људима немогуће богу је могуће“ је- дино бог дела без грешке а за људе важи да ко ради тај и греши у васпитавању деце не постоје мале грешке, само велике зато деламо са надом у бога, а не у своје снаге сваки наш труд је нула пред богом и управо зато се треба трудити, јер што је дужи низ нула то је већа вредност кад бог испред свих нула стави јединицу „деца су апо- столи љубави које нам бог шаље“ уз њих ми се учимо да волимо у христовој цркви су „сви свети“ како се деца васпитавају за задобијање светости? свети оци кажу: „ко воли господа увек га се сећа, а сећање на бога рађа молитву“ небојша: молитва је аутопут којим се путује до неба кад она изостаје, враћамо се на земљу па све из почетка веома је важна за наше поро- дичне односе „иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који ку- ца, отвориће му се“ овим нас господ позива да тражимо од њега, а он ће нам дати оно што нам господ даје на наше молитве нема цену децу васпитавамо да буду верни христу богу и једној светој, саборној и апостолској цркви, да воле своју домовину и свој народ да поштују сваког човека, да поштују законе своје државе бог им је дао мноштво дарова па смо дужни да им по- могнемо да те дарове умноже преносимо им своја сазнања и радимо на јачању њихових кри- ла спремајући их за самосталан лет када дође време за то помажемо им да праве разлике из- међу битних и небитних ствари у животу много тога је потребно, али за потпуно васпитање деце вишедетне хришћанске породице септембар / октобар 2017 35 било би потребно много људских живота па због тога се више уздамо у господа него у сопствене снаге ко претрпи до краја и томе научи и сво- ју децу тај ће се спасити данка: суштина хри- шћанског васпитања је у поверењу пре свега у поверењу према богу, затим у поверењу супру- жника једног према другом децу треба гледати кроз христа који каже: „без мене не можете ни- шта чинити“ дивне примере родитељства има- мо још у старом завету праведни јов се тако много старао о деци, да је и од сна устајао и при- носио жртве за њих, страхујући и због њихових тајних грехова од те бриге он није имао ништа важније какав брижан, какав чедољубив отац! има родитеља који, из неког разлога, имају са- мо једно дете и потпуно немарно га васпитавају, правдајући све тиме што је дете јединче но по- гледајмо на пресвету богородицу није ли била јединица у родитеља? најбоља од земнородних! и какво су поверење имали према богу свети јоаким и ана посветивши је њему! с друге стра- не имамо и пример старозаветног првосвеште- ника илија илије је био скроман и кротак човек, отац двојице синова сâм беше у свему угодан господу, али када му се деца почеше приклања- ти порочности, он их није довољно спречавао, није показао довољно строгости, и будући да је неправовремено штедео своју децу, заједно са децом изгубио је и сопствено спасење бог се заувек одвратио од њега! каква ће онда казна сустићи нас, ако се не старамо о спасењу душа наше деце, а живимо у доба које захтева мно- го више мудрољубља? невоља је често у томе што људи избегавају труд и удаљавају га од де- це остављајући простор за развој самољубља и лењости децу треба учити раду од малих ногу ништа на силу свако дете изрази жељу да ради нешто што и мама или тата не треба их спутава- ти нема везе ако нешто проспу, забрљају и сл не треба их грдити тада наша старија деца већ знају да замесе хлеб, скувају чорбу, испрже јаја, ћерка уме да развуче питу, спреми кифлице ту су да усисају, распреме, послушају деца увек изразе жељу да учествују у заједничким актив- ностима на пример, ако тата и мама посте, и они ће хтети да посте биће јако срећни ако им за по- четак дозволите да се суздржавају од чоколаде или других омиљених слаткиша мислим да де- ца у пубертету немају већег пријатеља од поста господ каже: „пустите децу да долазе к мени“ о ту заповест се огрешимо увек када спречавамо децу да упражњавају какву врлину и наравно, духовност треба да буде примарна димензија у васпитавању деце у односу на световно васпи- тање јер „и мајмуни науче да свирају, и папагаји науче да говоре, али владању по закону божијем могу се научити само синови и кћери човечје“ тако је писао свети владика николај једној мај- ци која је сав труд и новац уложила у то да јој де- ца науче француски говорити и клавир свирати, а није их учила духовности, па је дошло време да пожање што је посејала верујем да скоро сваки хришћанин има искуство молитве, као и трену- така безмолвија, и зна да молитва разгорева ве- ру, а безмолвије даје предокушај вечности за то је важно очишћење срца и стражење над собом непрестано пребивање пред лицем божијим је најбоља подлога за светост, јер чим заборави да га гледа распета љубав човек лако падне у грех зато и стоји она молитва: „господе, избави ме од заборавности“ наравно, почетак духовног жи- вота је искрено покајање кад човек једном оку- си благодат, онда је стално жедан те благодати и вишедетне хришћанске породице 36 5/ 2017 зна да је његово блаженство у богу о молитви су довољно писали и зборили свети оци остаје нам само да деламо како деца уче? у чему су посебно талентова- на? да ли се баве додатним активностима, спор- том, уметношћу? колико читају, а колико су под утицајем виртуелне стварности? небојша: марија полази у шести, павле у пети, а јован у други разред сви похађају ош „мирослав антић“ на белим водама наследили су неке родитељске таленте: марија за језике, спорт и уметност, павле за уметност, спорт и гра- фички дизајн, а јован за природне науке инте- ресовања су широка па воле да се упознавaју са анатомијом људског тела, биљним и животињ- ским светом, историјом свог народа, са својом вером и многим другим занимљивостима нису зависници од информационих технологија сва деца похађају веронауку и хвале своју вероучи- тељицу бранку драгичевић редовно учествују на приредби за празник светог саве у цркви и школи по мом мишљењу, веронаука треба да буде једнако важна као математика и српски је- зик, да буде заступљена и у вртићима јер је бит- но добро семе посејати у чисте душице наше де- це пратимо целокупан рад своје деце човек се учи док је жив неке ствари се сместе у срце тек после много понављања данка: чувамо дечије цртеже и све уметничке радове имају дара за поезију ова песма је била изненађење од марије за маму једног „сасвим обичног“ дана моја мама моја мама је топло сунце, велико срце она ме пази, и воли мене да мази осетно се повећава агресивност код деце, посебно код дечака знате ли зашто? како то превазићи? небојша: искуство из мог детињства подсећа ме да је тога било и раније васпитаван сам да будем добро дете и човек, но то није било до- вољно да се човек сачува од околине био сам растом ситно дете па је та чињеница била до- вољна неким старијим дечацима и момцима да себи дају за право да ме киње задиркивања су била све чешћа и грубља, те сам почео да раз- вијам одбрамбени механизам, да тренирам бо- рилачке вештине у почетку сам се склањао са опасних места, а када није било места за изми- цање, морао сам се бранити осим у два случа- ја (једном као предшколац и други пут као ђак првак), никада нисам изазвао тучу све те дечаке и момке са којима сам тада улазио у сукоб мо- гу мирна срца да назовем људинама, а данас су сви они моји истински пријатељи дечја чарка- ња су ништа друго до процеси током одрастања и сазревања деце, којима ми данас придајемо много више важности него што заслужују доду- ше, постоје и озбиљни преступи у школама, а те преступе треба решавати према закону супруга и ја се трудимо да своју децу васпитавамо да на хришћански начин сагледавају неправде када дођу у сукоб са неким треба најпре да опомену друга насамо ако се сукоби наставе, да пред два друга, као два сведока, понове опомену, и ако се ситуација не реши, да након тога то пријаве на- ставницима, после чега, ако не дође до промене, престаје општење са тим другом све до његовог вишедетне хришћанске породице септембар / октобар 2017 37 видног и искреног покајања саветујемо их да се клоне невоља и да никада не буду део групација које праве проблеме не знам шта утиче на поја- ву агресије код деце школског узраста, али сма- трам да се иста може сузбити само ако се реша- вању проблема приступи са искреном љубављу према човеку ако се сви потрудимо да видимо бога у човеку брзо ћемо искоренити агресију, али бојим се да радије тражимо нешто друго па за последицу и имамо стање у каквом се налази- мо данка: сваки човек би могао рећи као све- ти владика николај: „за све грехе људске кајем се пред тобом, многомилостиви гле, семе свих грехова налази се у крви мојој!“ па тако и семе агресивности „јер сам ја у адаму и адам у ме- ни“ психолози тврде да сви ми потичемо из де- тињства то је истина и као одрасли за све лоше бисмо могли окривити родитеље наши роди- тељи би могли окривити своје родитеље, а ови своје на крају бисмо кривили адама, он еву, а ева змију али то је већ позната прича о сваљи- вању кривице на другог бог то од нас не жели, већ жели да се боримо са греховним поривом у себи и да се кајемо ми утичемо једни на друге највише на своју децу зато се треба за времена трудити у светости и ширити благотворну атмос- феру у породици жао ми је деце која поседују агресивност у већој мери свакако их је нешто или неко томе научио или допринео мислим да су у питању разни утицаји: родитељи који се лако подају гневу и нетрпељивости, штетни фил- мови, игрице и др то је опширна тема какви су били порођаји? колико пажње сте посвећивали пренаталном периоду? свака трудноћа и порођај су били другачи- ји, са помало страха, што је природно увере- на сам да беба и те како осећа у стомаку сваку мисао матере своје, утолико пре, нежне речи и миловање стомака, а нарочито молитву за трудноћу се треба припремити постом и моли- твом богу, као и за свако добро и подвижно де- ло децу треба васпитавати примером, речима, мислима и откуцајима свога срца васпитање детета почиње још у стомаку знам једну жену која је у току целе трудноће упражњавала бого- родичино правило трудила се да узноси моли- тве од срца и да привуче благослов царице не- беске на своје чедо у стомаку кад је трудноћа поодмакла и није више могла да се моли стоје- ћи, молила се седећи каже да је духом осетила присуство мајке божије у току порођаја роди- ла је дете са доминантним особинама којима се надала оно се са око пет година удостојило виђења пресвете богородице са христом у на- ручју у току литургије знам и једну жену која је јако страховала од порођаја, али је из чисте послушности вољи божијој, своме мужу и саве- ту духовника, зачела и родила треће дете свој страх је предала богу каже да трудноћу прак- тично није ни осетила, а порођај је био брз и најлакши дете које је родила од почетка је по- казивало готово војничку послушност и жељу за дисциплином као да се њеним поступком у њено чедо од зачећа усадила особина послу- шности знам разне примере, позитивне и не- гативне увек се можемо поучити искуствима мајки из своје околине да ли су о вама писале новине или сте госто- вали на радију и телевизији? како вам се допада часопис православни мисионар? небојша: имао сам прилику да гостујем на ра- дију слово љубве архиепископије београдско- карловачке у емисији „будимо људи“ у оквиру које сам представио укратко и своју породицу православни мисионар је веома користан часо- пис и редовно га читамо имате ли вашу поруку охрабрења породица- ма које избегавају вишедетство? небојша: подржавам рађање деце, али свако према својим снагама уколико родитељи не же- ле децу, саветујем им да избегавају контрацеп- тивна средства јер сам мишљења да су штетна по здравље, и предлажем да се уздржавају уз молитву данка: у суштини, савршени услови за рађање деце, о којима људи полемишу, не по- стоје на земљи они само губе време, чекајући увек „боље услове за децу“ и лажу себе на крају кад то схвате и зажеле дете, испостави се да не могу да зачну, и ето проблема и панике или ни- су ни приметили, јурећи за својим сновима, да је време пролетело и да су зашли у године када је тешко зачети дете са богом се не можемо игра- ти и шалити зашто не постоје савршени услови? вишедетне хришћанске породице 38 5/ 2017 зато што човеку увек фали још нешто само да купи стан, онда још ауто, викендицу томе не- ма краја а време? ми не владамо временом „ми чекамо христа, а не боље време,“ ни боље услове, било у свету, било у држави или у свом дому нема ни савршених духовних услова ко- ји су појединима изговор за одлагање рађања: „док се још поправим, изборим са својим стра- стима, да дете не би наследило“ и слично ми се кајемо и поправљамо целог живота дете ће свакако наследити нешто од нас, од адама има- ће своју борбу као човек да би задобило венце низаће свој низ нула, који смо већ споменули дете не можемо од духовне борбе избавити, али му је можемо олакшати тако што ћемо се и сами трудити у светости сматрам да господу треба принети првину тј оно најбоље од свега па и од година свог живота, тј младост у младости тре- ба децу рађати, стварати, врлине стицати и ту се може рећи: „немој да те пита старост где ти је била младост“ вишедетне хришћанске породице пелена је застава првога реда на овом свету, није да није, милион и више застава се вије црвена, жута, зелена, плава свака понешто важно означава име једне заставе свете, она завиори кад се роди дете закити кућу, на жици забели, укућане све баш развесели та огромна застава малена, детиња је бела топла пелена распевана мама, тата, баба, деда пелена је застава првога реда срећно нам и здраво првачићу буди септембар први како осване, у кући првака сви се раздане пресрећна бака чила и вита, молитву за школу првачићу чита мама с татом грли првачића свог: – нек је с тобом сине увек добри бог! деда се смешка, бркове суче: – нека те унуче у школи науче, да поштујеш бога, немоћне, старе, учитеље, школу, своје другаре а онда га свако загрли, изљуби: срећно нам и здраво првачићу буди!!! русомир д арсић септембар / октобар 2017 39 маслинска гора је и место почетка страдања господњег (мт 26, 36–57 лк 22, 39–54) и место са којег се исус вазнео на небо 40 дана након васкрсења маслинска гора и гетсимански врт јелена јонић гетсимански врт, јерусалим (извор: toposiguranjers) храм свих нација – храм страдања христовог, јерусалим (извор: askideascom) храм свих нација, јерусалим: стена исусових молитви (извор: askideascom) маслинска гора је брдо висине 830 мета- ра, смештено километар источно од зи- дина старог јерусалима, од којег га одваја уска кедронска долина у самом подножју маслин- ске горе, на страни која гледа ка јерусалиму, је смештен гетсимански врт, воћњак са маслина- ма површине 50 х 50 метара исус је са својим апостолима боравио у витанији и увек када је посећивао јерусалим он је прелазио преко ове горе више пута се исус управо на маслинској гори обра- ћао својим ученицима, молио и предсказао уништење јерусалима маслинска гора је и место почетка страдања господњег (мт 26, 36–57 лк 22, 39–54) и место са којег се исус вазнео на небо 40 дана након васкрсења данас се на маслинској гори налазе много- бројни храмови: храм вазнесења, капела ваз- несења, храм патер ностер, гробница пророка, храм св марије магдалене, а на месту где се исус молио смештен је храм свих нација познат као црква агоније – страдања христовог уз сам храм се налази гетсимански врт са осам масли- на за ове маслине се верује да су директни по- томци маслина које сведоче исусово време храм свих нација на месту где се господ молио пред своје страдање, у 4 веку је изграђена рановизан- тијска богомоља која је тешко страдала у зе- мљотресу 747 године византинци је обна- вљају у 9 веку, али храм поново страда, овог светиње свете земље 40 5/ 2017 храм свих нација, јерусалим (извор: holylandtourstravelcom) пута од персијанаца током 11 века крсташи цркву обнављају, шире њену основу на три концентрична круга у знак сећања на три исусове молитве током ноћи хапшења због озбиљних оштећења насталих током салади- новог похода на јерусалим, храм који је био у полусрушеном стању је затворен 1345 и та- кав био све до 1924 када се покреће иниција- тива за његову обнову укупно 12 нација дало је прилоге и у наредне 2 године храм бива подигнут са 12 купола украшених национал- ним грбовима земаља донатора у центру црквене лађе је камен из византијске цркве, ограђен гвозденим венцем од трња мозаик у апсиди приказује христово страдање, а по- ред њега се налазе мозаици који приказују његово страдање и јудин пољубац унутар храма се могу видети и делови византијског подног мозаика споља је позлаћени мозаик који украшава надвратак који приказује стра- дање христово храм марије магдалене храм марије магдалене, смештен на ма- слинској гори, непосредно изнад гетсиман- ског врта и храма свих нација, је препозна- тљива знаменитост јерусалима сматра се да је то један од најлепших храмова у целом је- русалиму и околини овај храм је изградио ру- ски цар александар iii 1888, уз помоћ царског православног палестинског друштва изгра- ђен је у традиционалном руском стилу, а по- свећен је марији магдалени, у знак сећања на царицу марију александровну, мајку руског цара александра трећег изузетна лепота овог храма са седам позла- ћених купола, нарочито је упечатљива преко дана када га обасјају зраци сунчеве светлости испод купола су многобројни симетрични ни- вои декоративне пластике од најфинијег бе- лог гранита, тако да цео храм изгледа као да је из неке бајке у храму се налази крипта са моштима руске мученице војвоткиње елиза- бете федоровне која је страдала у октобар- ској револуцији 1917 год и њене слушкиње варваре јаковљеве године 1930 грчка прин- цеза алиса од витемберга бака принца чар- лса, мајка војводе од единбурга, је посетила овај храм и пожелела да буде сахрањена по- ред своје тетке велике војвоткиње елизабе- те она умире 1969 у бакингемској палати, а 1988 су њени посмртни остаци пребачени у гробницу испод храма археолошка истра- живања из 1982 су открила камене степени- це изнад овог храма, које потичу из исусовог времена, па се сматра да су управо по њима ходиле исусове ноге када је одлазио из ви- тлејема у јерусалим ове степенице се на пра- зник цвети покривају палминим гранама у непосредној близини овог храма се налази место на коме су спавали апостоли петар, ја- ков и јован током молитве исуса у ноћи ње- говог хапшења једна од јединствених светиња манастира је икона богородице смоленске – одигитрија икона је постала позната 1554 када је остала неоштећена у великом пожару у либанском селу риханиа у време великих епидемија ку- ге, свештеници су износили ову икону и епи- демија је након тога престала светиње свете земље руски храм марије магдалене, маслинова гора (извор: seetheholylandnet) септембар / октобар 2017 41 манастир дохијар је смештен на стр- мој падини изнад саме западне обале свете горе, на пола пута од уранополиса до дафнија манастир је посвећен светим aрхангелима по предању, манастир је основао јефими- је, иначе велики подвижник и аскета, ученик преподобног атанасија атонског, у другој половини х века предање каже да је јефи- мије био дуго по послушању подрумар (грч дохијар) по чему је и манастир добио име јефимије је био веома вредан и одговоран после целодневног брања маслина и спра- вљања маслиновог уља, као и брања грожђа и справљања вина, све је марљиво одлагао и чувао у приземним подрумима на месту у близини данашњег пристаништа дафне због тога, као и због великих подрума овај мана- стир је назван дохијар-подрумски међутим, пирати пустоше овај манастир, калуђери на- пуштају спаљени манастир и оснивају нову заједницу на месту данашњег манастира, ве- роватно већ у xi веку назвавши га по старом, дохијар у једном документу из 1092 године, стоји да је игуман манастира био извесни неофит и да је он био веома забринут за учестале упаде гусара на свету гору и нападе на сам поред главног храма посвећеног светим архангелима михајлу и гаврилу, мана- стир дохијар има у свом утврђењу 12, и ван утврђења 3 параклиса манастир дохијар др немања јонић манастир дохијар (извор: pkbalkanorg) икона пресвете богородице брзопомоћнице дохијарске (извор: monastiriaоgr) светиње свете горе 42 5/ 2017 манастир дохијар ту је записан и податак да је већ у то време манастир био посвећен светим архангелима михајлу и гаврилу у х веку у уставу свете горе манастир дохијар се налази на 20-ом месту на хијерархијској листи у другом уставу свете горе манастир заузима десето место од укупно 18 манасти- ра, а у трећем уставу свете горе заузима 11 место од укупно 25 манастира у хiv веку, након поновне похаре гусара, манастир помажу византијски цар јован v палеолог и српски цар стефан душан наредна два века пирати у више навра- та пљачкају манастир, све до 1560 када у манастир долази свештеник георгије, из андријанополиса, доводи младе калуђере и обнавља полусрушени манастир године 1568 георгије добија помоћ за манастир од молдовлашких владара, нарочито алек- сандра и његове жене роксанде која је да- ла новац да се откупи и поврати целокупна економија дохијара, унутар свете горе, те манастир поново постаје економски са- мосталан и економски ојачава братство подиже јужни одбрамбени зид на коме се надограђују монашке келије и обнавља од- брамбену кулу током xviii века изграђен је звоник и завршена је североисточна стра- на манастира када манастир поприма да- нашњи облик неправилног четвороугла на веома стрмом терену главни храм или католикон посвећен све- тим архангелима михајлу и гаврилу смештен је у дворишту манастира и потиче из 16 ве- ка изграђен је средствима влашког владара александра и његове жене роксанде храм има две припрате, од којих је унутрашња не- сразмерно већа од спољашње одмах по за- вршетку изградње храма, храм је фрескопи- сао о георгије (1568), ученик чувене критске школе фрескописа данашњи дрвени иконо- стас који потиче из 1783 је богато украшен цветним декорима током xvi и xvii века молдовласи су мана- стир дохијар сматрали својим, а њихови вла- дари својом задужбином да би остварили јаче везе са православним центром влашки епископ теофан се замонашио у овом мана- стиру и по упокојењу је сахрањен на левој страни унутрашње припрате поред главног храма, манастир дохијар има у свом утврђењу 12, и ван утврђења 3 параклиса најзначајнији од њих је параклис пресвете богородице брзопослушнице ко- ји се налази насупрот улаза у католикон у овом параклису се налази чудотворна ико- на богородице брзопослушнице која је и заштитница манастира дохијар и његова нај- значајнија светиња сваке године манастир бира двојицу јеромонаха који за послушање имају да наизменично читају псалме испред ове чудотворне иконе други параклиси у манастиру су посве- ћени светих 40 мученика, успењу пресвете богородице, благовештењу, светом георги- ју, светим архангелима, светим безсребре- ницима, света три јерарха, светом пророку илији, свим светим, светој тројици, светом димитрију, светом модесту, као и светом онуфрију, светом николају и преображењу ван манастира манастир дохијар у кареји, поседује и келију свих светих у којој бораве његови представници у светој епистасији манастирска трпезарија је смештена уз за- падне зидине манастира, њу је изградио ар- хиепископ охридски прохор у xv веку када је први пут фрескописана, да би у xviii веку трпезарија била поново фрескописана од реликвија поред чудотворне иконе бо- городице брзопослушнице, манастир посе- дује и део животворног крста, честице мно- гих светаца, одежде урађене златотканим тканинама на последњем спрату великог конака је смештена манастирска библиотека у којој се чува 545 рукописних књига од којих су 62 на пергаменту, међу њима је и неколико илустрованих рукописних књига са изузетно богатим заставицама и минијатурама поред овога библиотека поседује и око 5000 штам- паних књига из xviii, xix и xx века манастир дохијар данас заузима десето место на хијерархијској листи светогор- ских манастира у њему је данас око 40 мо- наха који изграђују општежитељну мона- шку заједницу светиње свете горе септембар / октобар 2017 43 у срцима родитеља треба да се сретну правда и мир „црква и деца“– тема је осетљива, а тло не- стабилно зашто? деца су бића која нису искушана у злу, а нису утврђена ни у добру деца се ра- досно одазивају на благодат господњу, али не знају да треба да је чувају, негују и умножавају деца су заштићена од утица- ја грубих страсти својим узрастом, али их одрастање, авај, неће заштитити од сабла- зни којих је препун савремени свет дечије душе су налик на нежне цвасти, али одјед- ном почињу да вену, чим их извуку „из ста- кленика“, тј чим их лише погодних услова васпитања ван сваке сумње, окружење је најбитније у духовном животу детета родитељи су „домаћи богови“, према изразу бла- женог теофилакта бугарског али, ако се не понашају „божански“, очекуј несрећу у срцима родитеља тре- ба да се сретну „правда и мир“, да се пољубе „милост и истина“, да би дете, одра- стајући свим трептајима душе и свим ћелијама те- ла било везано за своју породицу породица је најважнији део ка- да се ради о цркве- ном начину мишље- ња и живота детета, о његовом обитавању у крилу цркве али, признајемо да се не може свака породица похвалити сличном хармонијом узајамних односа шта да радимо? јер, нико неће да пусти своје „слатко дете“ да би оно заврши- ло у „далекој земљи“ савети родитељима: дозволите да поделим са родитељима не- ка своја размишљања: 1ми, одрасли, треба да у својој души загре- вамо пламичак непрестане срдачне моли- тве, да би њена невидљива светлост, поред речи и дела, просвећивала и грејала дечије душе сећате се оне „неизрециве светлости“, коју је сергеј јесењин, песник православног васпитања, видео духовним очима над мај- чинском „колибом“, где је маштао да се вра- ти, да се отргне из погубног загрљаја главног града? 2деца су слободна у својим одлукама и ми не можемо вечито да их „приморава- мо“ да се моле и иду у храм; потребно је да вера и побожност постану за наше птиће унутрашња потреба, неодвојива од њихо- вог самосталног живота која разумна мајка не машта о томе? али наше снаге су слабе, недостају нам педагошки таленти ево због чега је важно мислено посветити своје де- те господу, поверити њему и мајци божи- јој душу детета, свакодневно обнављајући свој „тајни договор“ тајном молитвом, у ко- хришћански брак и породица протојереј артемијe владимиров 5 правила за дете у храму шта урадити да деца, како одрастају, не би напуштала цркву? своје мисли са нама је поделио протојереј артемије владимиров 44 5/ 2017 јој бисмо молили спаситеља да избави од сваке беде и напасти наше несрећно чедо и да га постави на службу себи самом при- мер светих јоакима и ане, родитеља пре- свете деве марије, несумњиво, инспирише свакога 3треба да учимо уметност предавања за- кона божијег, као и педагогију од ство- ритеља погледајте „како је прелеп овај свет“ који је позван у живот прстима творца! до- дир са живом природом никада не може да досади ни деци, ни одраслима међутим сам творац остаје невидљив он никога не при- морава, не тражи узајамност, не прети, али свима излива своју благост и љубав, сва- кодневно нам пројављујући своју очинску бригу за свако од својих створења тако се и ми морамо научити да будемо надахнути и ведри у контакту са децом да непријатне ствари говоримо са пријатношћу да их вас- питајући, не давимо, да их учећи не понижа- вамо да им не будемо на муку већ на радост, да их привлачимо, а не да их одбијамо 4деци је, све док не уђу у укус молитве, потребно дати да у храму нешто раде, да служе нека то буде најпростија и најнепри- метнија ствар: да уносе спискове у олтар, да надгледају свеће и тако даље у храмовима где то разумеју и примењују, царује добра атмосфера, пријатна за оцрковљавање деце 5да би се деца задржала у цркви, треба се њима бавити и ван богослужења у храму овде су сва средства и видови добри – од уметничке школе до фолклора и екскурзија главно је да то буде под окриљем парохије или манастира тада ће и дружење деце бити здраво и безбедно али, како се каже: „веруј, али и проверавај“ савети пастирима што се тиче мог скромног пастирског ис- куства, са радошћу ћу га поделити добро је да свештеник прима децу на испо- вест испред крста и јеванђеља и пре седмо- годишњег узраста, не толико ради покајања, колико због разговора од неколико минута о добру и злу у животу детета уосталом, деца увек имају шта да испричају свештенику о сво- јим грешкама одлично је ако пастир направи „фонд за по- клоне“ – магнетиће, играчке, иконе, бомбоне, књиге, из ког би могао да узима поклоне за своје мале другаре није сувишно ни да стари- јој деци дате број свог мобилног телефона са- мо замислите бар на тренутак – каква је част и радост дописивати се са баћушком и имати са њим добре тајне, непознате родитељима! ако адолесценти који долазе код пастира имају негативан, изазивајући изглед, не би би- ло мудро да их одмах „обливамо врелином презрења“ овде би умеснији био меки ху- мор или мудро ћутање а на завршетку нашег разговора једна па- рохијска сцена: баћушки прилази девојчица са овако великим рупама на фармерицама, да се могу видети колена свештеник је пље- снуо рукама и скоро са непретворном инто- нацијом узвикнуо: „мила девојчице, какви су те то љути пси поцепали?! да ли могу да ти понудим своју заштиту и помоћ?“ треба да увек памтимо да је нама одрасли- ма важан резултат, а он се не састоји у томе да укоримо или доведемо дете у ред, већ у томе да омекшамо његово срце и задобије- мо његово поверење извор: православие и мир записала оксана головко превод: душка здравковић, православна породица хришћански брак и породица важно је мислено посветити своје дете господу, поверити њему и мајци божијој душу детета септембар / октобар 2017 45 одлуком светог архијерејског синода спц, а на предлог његове светости, ове године сам у својству уредника православног мисионара и клирика архиепископије бео- градско-карловачке имао част да будем међу свештеницима наше помесне цркве одређе- ним да служе током лета у олимпској регији грчке подсетимо, већ неколико година уна- зад постоји веома плодна мисионарска са- радња српске и грчке цркве коју је иницирао митрополит китруса, платамона и катерини- ја г георгије овај човек је oсведочени при- јатељ српског народа, како на речима тако и на делу – бесплатна летовања за многодет- не српске породице и ученике богословија (у координацији са верским добротворним старатељством аем), само су један од успе- шних пројеката реализованих великодушно- шћу митрополита георгија с обзиром да у олимпској регији (која обухвата места пара- лија, лептокарија и неи пори) сваке године летује велики број срба, високопреосвећени митрополит је благословио да у летњем пе- риоду, у поменутим местима, на смену слу- же српски свештеници, при чему митропо- лија организује смештај и храну за њихове породице место у које сам био распоређен на службу је неи пори настало је у скоријем периоду, као туристичка зона са малим бројем станов- ника (око 500), великим смештајним капаци- тетима и дугачким песковитим плажама до њега се долази прилично једноставно – до- вољно је држати се аутопута за атину неких стотинак километара од солуна неи пори се граничи са платамоном, местом које има велики број староседелаца и знатно дужу историју о којој посебно сведочи чувена пла- тамонска тврђава, настала у време четвртог крсташког похода смештај за српског свештеника и његову породицу у овом делу је у подножју малене црквице посвећене светом цару константину и царици јелени, која се налази на узвишеном делу платамона сазидана је пре две децени- је и, заједно са прелепом портом, представља путопис служба српских свештеника задужених за платамон – неи пори се обавља у храму свете великомученице марине у неи порију мисионарска разгледница из неи порија презвитер оливер суботић 46 5/ 2017 једну од изузетно складних архитектонских целина овог краја, коју посећује велики број туриста порта и прелеп видик који се пружа из ње су разлог због кога се викендом у овом маленом храму обавља велики број крштења и венчања грка из суседних области, али и из западне европе, па чак и америке служба српских свештеника задужених за платамон – неи пори се обавља у храму свете великомученице марине у неи пори- ју сваког радног дана у 21 час у том храму служи се вечерња служба на српском (и цр- квенословенском) језику по јулијанском ка- лендару, док се на празнике света литургија служи у 9 часова ујутро настојатељ храма је отац василије, са којим српски свештеник за- једно служи недељну литургију (упоредо на грчком и српском језику) храм свете велико- мученице марине (у народу познате као ог- њена марија) по својој величини спада у веће цркве и вероватно је најлепши архитектонски објекат у неи порију у пракси, служба на српском језику изгле- да тако што свештеник служи и истовремено поје стихире и тропаре који су одређени за службу тог дана, док свештеникова супруга за певницом одговара на јектеније, чита псалме и молитве одређене за народ, пева припеве ако су свештеникова деца одрасла такав „си- стем“ функционише сасвим добро, но ако су мала, а притом и мало живахнија то онда уме да буде подвиг и за попадију и за свештеника но бог све уреди – већ на првој вечерњој слу- жби појавила су се два ученика богословије светог јована златоустог из крагујевца, који су били на екскурзији у неи порију они су одмах преузели певницу, а следећи дан им се придружило још неколико школских другара навешћемо имена ових свршених питомаца богословије који су нам помогли током слу- жбе то су: стефан јовановић (епархија жичка), никола ицин (епархија бачка), стефан марић (епархија бачка), ђорђе михајловић (архие- пископија београдско-карловачка), милош спасојевић (епархија браничевска) и миха- ило спасојевић (епархија ваљевска) њихо- во складно појање је одмах привукло пажњу посетилаца и показало колико је у мисионар- ском погледу важно имати добру певницу с обзиром да ове годину уписују богословски факултет, желимо им да током студија раз- горе ревност коју имају сада неколико дана касније, уочи видовдана, на службу је дошао мирослав радованчев, црквењак–појац зре- њанинске руске цркве, који је са супругом марицом и сином душаном летовао у неи порију брат мирослав је преузео певницу на српском језику за све време његовог поро- путопис храм свете великомученице марине, неи пори септембар / октобар 2017 47 дичног одмора његов глас, умилно појање и посебан напев (барачки) су привукли пажњу и срба и грка који су се обрели на служби по- родица радованчев је имала још једну важну улогу: били су нам гости за породичну при- славу, празник светог јована шангајског, коју смо ове године славили у порти платамонске цркве светог цара константина и царице је- лене а када се брат мирослав спремао да се врати у србију са одмора, појавио се однекуд још један богословац са својом породицом био је то никола пирц (епархија нишка), ђак треће године београдске богословије „свети сава“, који је наредних неколико вечери био за певницом последњих дана наше службе су дошли милош и јелена костић, наши по- знаници из заједнице светосавске цркве на врачару, те су и они дали свој допринос складном функционисању певнице што се присуства срба на служби тиче, то би, реално говорећи, могло бити доста бо- ље, с обзиром на број наших туриста у овом крају чини нам се да највећи број наших сународника некако успутно долази у храм (управо туристички), што је, руку на срце, чест случај и у србији са друге стране, они који су долазили на службу, били су редовни готово на свакој и остајали су до краја посебно нас је обрадовао велики број срба на светој ли- тургији за видовдан, што и приличи величи- ни тог празника са нашим људима смо имали обичај да поразговарамо на платоу испред храма ту их је увек било, како због службе, тако и због положаја храма долазили су са разних страна: бања лука, нови сад, београд, ваљево, ниш, панчево, обреновац и имали су разноврсна питања, понекад и ван темат- ског круга који се тиче свештеничке службе у ужем смислу од других православних народа на служби су повремено били присутни румуни најјачи утисак на нас су, међутим, оставили пољаци римокатолици, који су такође долазили у наш православни храм они су често остајали то- ком целе службе и показивали велико стра- хопоштовање неретко су били на коленима и после завршене вечерње службе са њима смо имали занимљивих тема за разговор, ма- кар кратак, за шта је обично послужио лик јана собјеског (чувеног пољског краља који је зауставио продор ислама у европу) и анто- нија језорањског (пољског грофа који је био један од првих учитеља у жаркову, делу бео- града у коме служим као парохијски свеште- ник) било им је драго да православни све- штеник и њима обрати пажњу на тај начин, а неретко су нам прилазили и на улици да пита- ју када има служба и томе слично колико би тек пољака било у овом храму током лета да су којим случајем православни, о томе може- мо само да нагађамо а када смо већ код теме мисије међу непра- вославнима, првих дана службе у неи порију посетио нас је млади и ревносни презвитер владислав голић, парох у месту лакавана (епархија источно-америчка) отац влади- слав је са супругом саром и сином натаном био на одмору у грчкој и једно цело поподне поделио је са нама искуство мисионарског рада у северној америци, која је мисионар- ско поље од огромног значаја уверени смо да ће наша црква у сад, са таквим свеште- ничким подмлатком, бити на нивоу задатка који је чека у 21 веку путопис храм светог цара константина и царице јелене, платамон 48 5/ 2017 већ је наведено да је митрополија китру- са обезбедила не само смештај, већ и храну за свештенике и њихове породице док су на служби у олимпској регији у неи порију – платамону, то је везано за објекат под на- зивом k a а i у питању је преуређен војни камп затвореног типа у коме туристички бо- раве искључиво војна лица из грчке са својим породицама у оквиру тог комплекса постоји и капела посвећена светом великомучени- ку прокопију, у којој сам имао част да саслу- жујем на храмовној слави на вечерњој слу- жби је началствовао митрополит георгије, а на светој литургији, јеромонах занимљивог имена (теологос) који је задужен за војску особито упечатљив доживљај је била литија, увече на сам празник светог прокопија, у ко- јој је учешће узео и војни оркестар у грчкој, подсетимо, црква и држава нису раздвојене на вештачки начин, већ дејствују симфониј- ски символ таквог деловања су управо ова- ква молитвена сабрања када човек на вечер- њој служби види сва та војна лица високих чинова, од којих највиши званичници имају активну улогу на богослужењу (читају неко- лико молитава из молебана светитељу), онда схвати колико су срби заправо одрођени од природне везе цркве и државе каква је по- стојала вековима пре револуционарног пре- врата изведеног после другог светског рата у овом војном комплексу смо, после литургиј- ске службе, упознали и појца илију из лари- се, који нам се одмах после службе обратио са неколико реченица на српском језику од њега смо сазнали да је, током рата у босни, примио у свој дом српску деветогодишњу девојчицу којој је отац погинуо на ратишту, и да га је она учила српски језик кроз игру већ неколико година уназад постоји веома плодна мисионарска сарадња српске и грчке цркве коју је иницирао митрополит китруса, платамона и катеринија г георгије путопис порта храма светог цара константина и царице јелене са празничног вечерња у капели светог великомученика прокопија, војни камп k a a i платамон септембар / октобар 2017 49 велики број грка ове области је, попут појца илије, током ратова деведесетих прискакао у помоћ нашем народу на сличан начин нека им господ узврати за милост коју су указали српским ратним сирочићима! и на крају, где је служба божија, ту су и искушења – она се не могу заобићи макар човек био у најмирнијем делу света тако су нас једне прилике, у четири сата ујутро, про- будили младићи који су дошли на моторима, прескочили закључану ограду око храма у чијем подножју смо били смештени и ушли у порту када сам изашао да проверим да ни- су у порту можда упали неки провалници, угледао сам занимљив призор: на платоу иза храма са кога се пружа видик ка мору била је група од петнаестак младића који су се гласно смејали и разговарали на неке своје теме с обзиром да су држали флаше и лименке у рукама, било ми је јасно да су се враћали са неког весеља и да нису имали лоше намере, али да су се мало више занели и прешли границу пристојности (вероватно нису ни били свесни да некога има у просто- ријама испод храма) некако сам се уздржао од придике због начина на који су ушли у затворену порту и обратио им се смиреним тоном, упитавши да ли је све у реду? они су се у тренутку збунили, да би потом један од њих испредњачио, извинио се и упитао да ли могу да остану на црквеном платоу? до- били су дозволу, под условом да буду мало тиши после неколико дана, када сам промислио о поменутом догађају, схватио сам да су ти адолесценти заправо осетили простор у ко- ме ће наћи мир и да је њихов чудан поступак у неку руку био специфичан вид боготрага- лаштва ко зна, можда ће у годинама које су пред нама неко од њих постати појац, свеште- ник, монах и служити управо при том храму касније ми је било жао што нисам макар мало сео са њима и поразговарао тог јутра, иако је ниво грчког језика којим се служим оскудан у изразу – из неког разлога сам убеђен да би- смо се у свему разумели, с обзиром да мла- ди људи траже отвореност, а не виспреност у изражавању у србију смо се вратили пуни утисака, а пре свега ободрени осећајем да у митропо- лији китруса, платамона и катаринија имамо искрену браћу и да се у њој можемо осећати као код своје куће гостопримство високо- преосвећеног митрополита георгија је нешто посебно и вреди да буде поменуто на страни- цама овог часописа песма која следи мало је уздарје том гостопримству и њу посвећујем нашем братском грчком народу: српским кумовима, похвална песма с чим` се грчки народ подичити има? да л` најпре културом ил` плавим морима? или нечим трећим, другачијим, већим? јесу ли јунаци њима главна дика? ил` су то песници? можда реторика? дал` су им философи историје слика? све то грке краси, и то обилато, народ су посебан, но не само зато има нешто веће, вредније но злато то нешто су свети њиховога рода, нема их толико у других народа то је главна дика јелинскога лика нема светог чина који не дадоше, цркву украсише, христа прославише, многе незнабошце они обратише међу њима србе учинише браћом, не по крви својој, но по вери правој кумове имамо да се поуздамо! кумовима нашим певам песму ову, светима јеладе, што их господ даде да су главна дика јелинскога лика! а међ` њима прво светој браћи славној, кирилу премудром, методију храбром, што србе обдарише најважнијим даром путопис 50 5/ 2017 отац филип гатари је изузетан мисионар пра- вославља у африци, у северном подручју кеније, у округу нијери клирик је александриј- ске патријаршије и директор је православне школе „свети антоније велики“ важи за смире- ног човека чија реч има тежину 1 шта вас је лично мотивисало да се бавите мисионарењем? христос је послао своје апостоле да обављају највећи мисионарски рад – да проповедају, уче и преобрате људе да следе христа као свеште- ник, сматрам да је потребно имати мисионарско срце које може да се суочи са изазовима са ко- јима се христови следбеници сусрећу тежња да извршим доживотни утицај на животе што више младих мотивисала ме је да размишљам о фонтани образовања где ће многи освежити своје умове и борити се против незнања обра- зовање је стуб око којег се све остале људске активности окрећу образована особа је и оспо- собљена да се суочи с будућим изазовима и да нађе решење наша православна мисионарска школа „свети антоније“ почива на геслу образо- вање – основ мог живота основно образовање је неопходно за оне који ће желети да се даље образују на различитим пољима на пример, свештенство мора бити образовано 2 које су по вашем мишљењу најважније особине православног мисионара? а) божанска и људска пуноћа – бог је тај који надахњује, а човек извршава; б) евхаристијска – да кроз све људске актив- ности открива евхаристијску природу; в) друштвено-економска – бављење друштве- но-економским аспектима људског живота; на- стојање да се подигне друштвено-економски статус људских заједница; г) психолошка – бављење психолошким про- блемима који раслабљују људско друштво 3 о чему треба посебно водити рачуна када је реч о мисији цркве? а) јеванђеље – испуњавамо ли христово је- ванђеље или не?; б) ставови – колико добро мењамо сопствене ставове и ставове оних којима се обраћамо?; в) културно наслеђе – колико ценимо и по- штујемо културно наслеђе оних којима се обраћамо?; г) поштовање – колико поштујемо основне вредности оних којима се обраћамо?; д) језик – поштујемо ли локалне језике или их наменски замењујемо страним језицима који разводњавају идентитет народа и понекад ис- кривљују јеванђељске идеје? 4 по чему се разликује успешна од неуспешне мисије? сваки пут кад је позитивна промена уоче- на, настројење сваког појединца да се разви- ја, лична и колективна мотивација, то је одраз успеха ако се догађа супротно, то онда значи неуспех ако су циљеви и задаци постигнути у одре- ђеном временском оквиру, то је успех ако нису испуњени, то значи неуспех ако смо сведоци духовног и материјалног напретка, то је успех супротно томе је неуспех кад циљна група при- грли процес, активности или идеје, и доживља- ва их као своје, то је успех кад год се дешава су- протно, то је неуспех ако је приметно побољшање живота људи у области мисионарског рада, значи да је успе- шно ако се то не дешава, значи да је неуспешно десет питања за православног мисионара у овом броју одговара: свештеник филип гатари, кенија десет питања за православног мисионара септембар / октобар 2017 51 десет питања за православног миси онара 5 који мисионарски пројекат православне цркве бисте данас посебно издвојили? а) издаваштво и превођење – превођење раз- личитих религијских и црквених књига и слу- жебника, као и издавање црквеног рада разли- читих православних аутора на локалне језике; б) градња теолошких факултета, мисионар- ских школа, мисионарских болница, стационара и клиника; в) обезбеђивање стипендија за студирање у иностранству; г) посете мисионара као појединаца и као гру- па различитим земљама 6 где, по вашем мишљењу, има простора за унапређење мисије у 21 веку? охрабривање све више појединаца да се укључе у мисионарске активности охрабри- вање више сестринских цркава да се укључе у мисионарски рад који ће бити усмерен и ка уну- тра и ка споља издвајање више средстава за мисионарску делатност заједничко планирање и сарадња, како би се избегло дуплирање миси- онарских пројеката 7 које су ваше препоруке за унутрашњу, а које за спољашњу мисију? појединачне цркве треба да креирају локал- ни механизам унутрашњег мисионарског рада на унутрашњи мисионарски рад треба приме- нити свеобухватни, скројен по мери, и пријем- чив метод препознати конкретне потребе у датој области мисионарске делатности препо- знати појединце заинтересоване за мисионар- ски рад што се тиче спољашње мисије, треба извести студију случаја за сваку област мисио- нарске делатности успоставити консултације између спољашних мисионара и радника на унутрашњим мисијама како би препознали при- оритетне области активности омогућити спољ- на средства за завршетак започетих пројеката споља
... крст уписан у само стварање распеће и васкрсење су је- дини истински начин постојања у овом палом свету, лепом али и трагичном с правом је мој покојни пријатељ жарко видовић говорио, да преко античке трагедије долазимо до евхари- стије и литургије свештених парохија наш нај- већи бард је заувек рекао: „крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти!“ не видим ништа мудрије од ових његошевих ре- чи сигуран сам да је једна и јединствена исто- рија, иако нам је бог дао плурализам религија штета што немамо осим дарка танасковића данас, људе који се озбиљно баве историјом религија мислим да мирче елијаде, фрејзер и друга велика имена компаративне религи- је и историје религија, потпуно одсуствују из наше духовне орбите зашто је, рецимо, за- немарена апологетика? ханс кинг је заиста апологетичар par excellence али ви наводите праву апологију вере, а то је сведочење крвљу на основу двомиленијумског искуства цркве христове, распетог богочовека, дубоко веру- јем да је историјски процес један истински ход ка богу оцу и његовом јединородном сину желим да будем и религијски коректан и као што сам рекао велики број светских религија садрже своју дубоку теологију и антропологи- ју библијско поимање света као историје, као стварне, а не привидне трагедије слободног избора, остаће до краја света и века данас смо у капитализму изложени најгорем могућем ма- теријализму размишљам философски, да се из материјалистичке филозофије може извести закључак да је лична смрт трансензус ка не- бићу, а светски процес перпетум мобиле или вечно кретање у круг из религијске филосо- фије се мора извести закључак сасвим друга- чијег садржаја и при том у складу са природом дате религије уопште гледано, есхатологија је живи нерв религијских учења и са те стране њихово компаративно историјско проучава- ње је и најзанимљивије док у хилијазму чо- вечанство види испред себе историјски циљ, дотле у есхатологији оно налази изван себе, и изван граница овог света и његове исто- рије натприродни циљ свет сазрева да буде преображен стваралачком силом божијом то натприродно чудесно мешање у представама човечанства, које свим снагама твори историју тема броја 26 5 / 2017 тема броја осећајући да чврсто стоји на овој земљи, не- избежно добија карактер светске катастрофе овај трансензус света из једног еона у други, који се не може изразити на језику земаљских појмова, може бити представљен, очигледно, само помоћу симболичких слика падања ме- сеца, сунца, звезда итд овакав преображај света се одвија кроз духовни процес борби су- протних сила светски, а у њему и историјски процес који води разрешењу светске трагеди- је и који тиме утврђује њен циљ и смисао, за човека остаје потпуно трансцендентан и у том смислу од њега независан човек има могућ- ност да самоубиством убрза своју личну смрт, али да отклони њен неминовни долазак њему није дато у односу на светску смрт, не зна ни дан, ни час, јер је она у потпуности дело воље и свемоћи небеског оца пред лицем вечности бледе и нестају или се радикално подвргава- ју превредновању све историјске вредности у андреју болконском, који има пуну свест о историјској важности догађаја који се збивају и који је учесник у аустерлицкој бици, и код истог тог андреја који лежи на аустерлицком пољу, загледан у небо по коме плове облаци, снажно је изражена смена ова два осећања света, која се готово искључују и узајамно не- гирају трансцендентно као реалност ми са- да доживљавамо само у дубини свог духа у општењу са црквом, тим живим организмом трансцендентног и на основу тог живог иску- ства ми настојимо да религиозно осмислимо и осетимо живот, да одгонетнемо ноумен исто- рије, али он је мало доступан том нашем инту- итивном откривању, он остаје затворен за нас, јер ми живимо ослањајући се на историјску феноменологију, емпирију можда ми не можемо, а да не кажемо да се налазимо у оковима првобитне акумулације капитала данас је то велики изазов хришћан- ству оно што је остало трајно, као рецидив капиталистичке логике, то је оно што је 1771 године медисон упозоравао да је рани капи- тализам у успону супституисао мотиве при- ватних интереса уместо друштвених обавеза адам смит и други оснивачи класичног ли- берализма су били предкапиталисти, духом анти-капиталисти очекивали су да ће упра- вљачи бити „просвећени државници и добро- намерни философи“, чија ће мудрост најбоље познавати истинске интересе њихове земље као код соломона који је тражио од бога ср- це разумно да може да распозна добро и зло али, биле су то само идеалистичке пројекције ових класика политичке философије ако ме питате као човека који предаје философију у богословији светог саве, не могу ништа друго него да кажем до оно што је рекао један од нај- већих философа двадесетог века џон дјуи он је наглашавао да хришћанство и демократија имају мало удела када велики бизнис влада животом земље и контролише „средства про- изводње“, трговину, публицитет, транспорт и комуникације, посебно ојачан контролом над штампом, над агентима штампе и осталим средствима јавног информисања, публици- тета и пропаганде у међувремену је заиста анти-хришћански осмишљено много теори- ја које оправдавају те „колективне легалне ентитете“, како их понекад називају правни историчари један од класичних момената који данас прикривају носиоци неолиберал- не доктрине, јесу дефиниције дејвида рикар- да и томаса малкуса и других великих фигура класичне економије прокламовали су „да је нова наука доказала, са сигурношћу њутно- октобар / септембар 2017 27 вих закона, да сиротињи само наносимо ште- ту када покушавамо да јој помогнемо, и да је најбољи дар напаћеним масама ако их осло- бодимо илузије да имају право да живе“ толи- ко, ако ме питате о мојим дилемама политич- ке философије и социологије која данас, као никад до сада, потреса цркву божију верујте ми да је познати уметник вилијам морис пре- неразио угледно јавно мњење на оксфорду, својом нечувеном изјавом да је социјалиста он је увиђао да је „прихваћено мишљење да такмичарски дух или задњег ђаво носи, по- следњи систем у економији који ће свет виде- ти“ да је њиме достигнуто само савршенство, што значи и да је њиме достигнута коначност али ако је историја заиста на крају, наставио је он, онда ће „цивилизација изумрети“ то је одбијао да поверује, упркос убеђеним про- кламацијама оних економиста који су себе прогласили најученијим међу људима ми- слим да светске религије трпе притисак овог неолибералног глобализма, можда нисам управу, али завршио бих мишљу цара давида: „ни са истока, ни са запада не долази узвише- ње, него је бог судија“ секуларизам је данас највећи непријатељ религија, оно што мирче илијаде назива свето и профано остаје нам вечита заповест бога мојсију: „устани, изуј се и стани бос на ту земљу, јер та је земља света“ „босоноги религијом допиремо тамо где се не допире ни крилима“, како је за светог саву рекао песник љубомир симовић посебан акценат на прошлогодишњем светом и великом сабору на криту, био је управо апел на мир, који никада пре није овако био пољуљан и угрожен данас постоји око 70 активних ратова у свету сусрет папе франциска и патријарха руског кирила у хавани, дао је и посебан позив на прекид убијања хришћана на далеком истоку какав приступ савремено хришћанство треба да има када је у питању однос са другим светским религијама; у чему се огледа миротворна улога хришћана? живимо у једном антагонистичком свету и с правом је велики сабор на криту упутио апел за мир не бих много додавао, јер највише је рекао епископ бачки др иринеј буловић у свом интервјуу емитованом на васкрс ове године, који је емитовао јавни сервис срби- је и тв храм унапређивање мира у свету је саставни део мисије којом црква наставља христово искупитељско дело на земљи у том духу је и сусрет папе фрање и патри- јарха руског кирила у хавани и њихов апел да се прекине убијање хришћана на дале- ком истоку миротворна улога хришћана се огледа у унапређењу истинског мира, који је израз истинске вере у љубав бога према сваком људском бићу из ослобађајуће ве- ре у божију љубав, настаје једна нова визија света и нов начин приближавања другима било да је тај други једна једина личност или читав народ то је вера која мења и обнавља живот, инспирисана миром који је господ исус христос оставио својим ученицима: „мир свој остављам вам“ (јн 14, 27) мир ко- ји надилази свет покренута таквом вером, црква се труди да унапреди јединство хри- шћана и плодну сарадњу са верницима дру- гих религија верске разлике не могу и не треба да представљају узрок конфликта за- једничко трагање верника за миром је пре свега јак фактор јединства међу народима религије су, хтели ми то или не, неизбри- сив траг божијег промишљања о свету и чо- веку, а људска историја и њена религијска култура и израз, братско путовање за вре- ме којим пратимо једни друге на путу пре- ма трансцедентном циљу то нам је бог као моћ трансцеденције задао поред есенције хришћанског сведочења, који налази свој најдубљи вид у литургијској заједници, као причешћивању и партиципацији у телу хри- стовом и нашег ангажмана у остварењу дру- штвеног развоја и друштвене правде, потре- бан је искрен и стрпљив дијалог са другим, да би се упознало богатство које је бог по- делио народима у својој раскоши проми- сла дубоко смо уверени да у православном мисионару и његовој мисији дијалог није мотивисан тактиком и партикуларним инте- ресом, већ да има мотивацију и потребу као своје властито достојанство тема броја 28 5 / 2017 принцип братства религија нема истине у себи да је он био истинит, савле не би постао апостол павле, он би се само научио да уважава веру хришћана; манихејац августин не би постао, услед вејања духа божи- јег, апологет и учитељ цркве; апо- стол пeтар не би обратио верски толерантног капетана корнилија (и хиљаде других незнабожаца и јудејаца) христу павле је постав- ши апостол био стално „у мукама рођења“, приводећи римљане, је- лине, јудејце истинској вери, стра- дајући за њих, „докле се христос не уобличи у њима“ (гал 4, 19) ако би теозофски принцип „братства ре- лигија“ одговарао истини, христос господ не би послао своје апосто- ле да обраћају народе истинској вери и крштавају их ширина, чистота и дубина правде господа исуса христа се показала управо у томе, што он није трпео лажне људске вере – он је до- шао на земљу, да спасе људе од погубних вера и лажних нада љубав христова није изабрала пут привидне трпељивости према лажној му- дрости и лажном прорицању људи у речи и ду- ху господ је огњено расекао свет и изобличио људски род „за грех, за правду и за суд“ овим је он ослободио људе од њихових нетачних вера и нада он је дао људима једину истину, и сам постао путем ове истине и њеним животом да је основатељка „теозофског друштва“ бла- вацка разумела реч христову: „нисам дошао да донесем мир, него мач“ и при- хватила зов јеванђељски: „иди- те и проповедајте сваком ство- рењу“, – не би се родили њени принципи узалуд нас уверавају, да ови принципи не противрече хришћанској истини, – они су су- протни јеванђељу и удаљују љу- де од спасења „братство религи- ја“ је и непотребно и немогуће ради чега би пшеница улазила у братство са плевом? ради чега би се светлост братимила са тамом? истина – са лажју? људском роду је указан од бога једини пут брат- ства: братство у христу, царство божије, васељенска црква христова, а не сме- ша различитих вера и супротних убеђења блавацка је искористила за своје идеје уо- бичајену (психолошки потпуно разумљиву) те- жњу људи ка „братству“ и њиховим одбијањем од сваког фанатизма и фарисејства но, проја- вљивање апостолске ватрености, свете про- рочке ревности и бриге за спасење људских душа у христу, не може се поистовећивати са „фанатизмом“ тема броја ради чега би пшеница улазила у братство са плевом? ради чега би се светлост братимила са тамом? архиепископ јован шаховској: је ли могуће „братство религија“? превод са руског језика: небојша ћосовић св ап петар, икона из ман св катарине на синају, 7 век октобар / септембар 2017 29 у своме чланку о блавацкој, владимир соло- вјев је са дубоким схватањем ствари, рекао да је њена проповед признак агресивног (офанзив- ног) покрета будизма блавацка зове на братство људе и народе без живог бога, без христа – сина божијег без госпо- да исуса христа „теозофско друштво“ проповеда „братство“ међу свим религијама циљеви дру- штва се изражавају у следећим параграфима уста- ва: основати језгро међународног братства без разлика у раси, вери, полу, касти итд после овог текста иде и појашњење: „чланови друштва за- државају пуну слободу религиозних убеђења и, ступајући у друштво, заклињу се на трпељивост у односу на свако друкчије убеђење и веровање њихова повезаност се не заснива на заједничким веровањима, већ у заједничкој тежњи ка истини“ „нема религије више од истине“ – то је парола „теозофског друштва“ тешко је смислити изреку више лишену смисла та, „вера“, то је метафизич- ки појам, а „пол“ и „каста“ су физички појмови не може бити ни „лажне расе“, ни „грешног пола“, јер су појмови истине и лажи, праведности и грехов- ности примењиви само на област духа господ нам није заповедио да љубимо неодре- ђену истину, већ потпуно јасну – њега самог, го- спода исуса христа, у тројичном сијању божан- ства, у зрацима јеванђељског духа, јеванђељске правде „братство вера“ је бесмислица могуће је братство једне високе људскости, једне високе вере, једног чистог духа литургија ово и откри- ва: „возљубимо један дугога, да с једномислијем исповедимо“! најопаснија лаж вештачки хоће да себе пред- стави за истину лаж је зато и лаж, што предста- вља себе за истину, иако то није зли дух се може јављати људима и у облику светлог анђела нео- сећање духовног зла је признак нетачног схвата- ња добра зло није у материјалној природи, као што учи будизам физичка природа није зло (зло је сматрати је злом!); зло је нељубав према богу и човеку, непослушање вољи божијој зло је лажна усмереност наше људске воље и христос је до- шао у свет, да би раскинуо паучину свих људских фантасмагорија, – разрушио дела ђавола и обно- вио хармонију твари из писма верујућима тема броја краљевина југославија је после бољше- вичке револуције у русији била уточиште многим руским избеглицама припадници беле гарде и многи други православни руси нашли су се у југославији њихов допринос науци, уметности и теологији је од изузетне важности међу избеглицама су се нашли и припадници народа калмика они су се 1920 године из калмикије, посебне администра- тивне области у русији, почели досељавати у београд калмици, иначе подељени на пра- вославне и будисте, су потражили неко боље место за живот југославија са свим својим противречностима, била је место добродо- шлице за све нације, вере, струке, идеоло- гије и слично тако су и калмици убрзо за- почели са градњом будистичког храма био је то један од првих будистичких храмова у европи церемонија освећења по будистич- ком обреду извршена је крајем 1929 године после другог светског рата калмици одла- зе у немачку и сад храм који је делимич- но оштећен у борбама око београда, убрзо бива коришћен као простор за разне актив- ности новоуспостављених комунистичких власти тиме се историјат институционалног будистичког вероисповедања на територи- ји србије прекида све до 28 августа 2017 године на дан када су православни срби просла- вљали велику госпојину, празник мајке бога који је ради нашег спасења постао човек, у чортановцима (општина инђија), усред мана- стирима освештане, светој гори сличне фру- шке горе, отворен је будистички храм вероватно би ова вест по многима требала бити игнорисана од стране православних као већинског становништва у земљи србији на- равно, слобода вероисповедања је од светог цара константина до данас вредност чијим се порицањем не слути добру посебно на прео- сетљивим просторима заталасаног балкана у једном од акростихова песникиње касије, византијске монахиње из деветог века, стоји записано: не волим ћутање када је време гово- ру то се подудара и са поуком аскетског пре- дања која гласи: није грех само учињено зло, већ и неучињено добро одатле и подстицај да тема броја 30 5 / 2017 тема броја се нешто каже и да се бар означи смер добра православље није религија насиља пошту- је слободу других ипак, има, или би требало да има свој став зато да критику упутимо себи самима номинална изјашњавања припадности пра- вослављу представљају посебан изазов при- сетимо се сцене из ћопићевог романа „глу- ви барут“, где поп новак од револуционара шпанца захтева да му не дира у народ и цркве- но звоно шпанац му одговара да му оставља звоно, а народ је њему потребан нажалост, видели смо у педесетак година послератне ко- мунистичке историје српског народа колико је невоља донело поседовање звона без актив- ног учешћа народа у црквеном животу да ли су данас у цркви и звоно и народ? звона слава богу има сваки храм, а нигде ни- је без народа међутим, увек остаје отворено питање на кога се односи појам црквени народ ако се сложимо да су то православни хришћа- ни, онда ћемо видети да и данас неке друге во- ђе воде народ друштвени контекст успева да многе ствари ублажи или учини неприметним, али то не значи да је све на свом месту где су ту савремени „српски“ будисти? они нису само у чортановцима, они су и та- мо где се прича и промовише о вежбама меди- тације, јоге, разних источњачких култова који нам се покушавају представити религијски не- утралнима, а самим тим и општеприхватљи- вима па и за сам будизам, може се често чути да није религија већ философско становиште свеопшта развратност која се изборила за по- жељан модел живљења савременог човека тражи ослобођење од себе саме празнина ко- ја му се нуди као смисао увек остаје празнина ризнице православног предања чекају да их отворимо за намученог човека данашњице древни пророк и данас нас опомиње: „јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студен- це испроваљиване, који не могу да држе воде“ (јер 2, 13) будистичко друштво „средњи пут“ није исти онај пут о коме у јеванђељу стоје господње ре- чи: „ја сам пут и истина и живот; нико не долази оцу осим кроз мене“ (јн 14, 6) древни пророк и данас нас опомиње: „јер два зла учини мој народ: оставише ме- не, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде“ (јер 2, 13) о понуђеној празнини презвитер александар р јевтић „теодуле, не дувај више и не мучи се твоја дрва баш сасвим се уплеснивише гомилање триплета није помогло да се ва- тра разгори гомилање знања, по човеку и од човека, никад није дало ни топлоте ни светлости роду људском озебосмо обојица није узалуд српски народ, иако близак рођак индијаца, назвао индију „земљом проклетом“ устанимо са ове прастаре прашине индијске и бежимо вратићемо се опет у њу, када тома зидар, апостол и први просветитељ индије, буде то измо- лио од господа исуса христа и када до- маћин, бог љубави, који није заборавио индију, буде одредио и заповедио“ (свети николај жички, теодул) октобар / септембар 2017 31 у београдском насељу жарково, у храму ваз- несења господњег, упознали смо породицу са четворо деце, о којој њихов парохијски све- штеник протојереј-ставрофор милан виленица каже: „скромни су и веома ревносни, редов- ни на богослужењима и утемељени на правим хришћанским вредностима“ то су небојша (43) и данка (32) мишевић и њихово четворо деце: марија (12), павле (11), јован (8) и димитрије (21 месец) у њиховом изнајмљеном скромном стану иконе, урађене данкином руком, заузимају централно место ево шта сами кажу о себи не- бојша: доселили смо се из нове вароши 2014, одакле су ми родитељи, миломир и војимирка, и имам старију сестру славицу очеви родите- љи су били вишедетни, имали су шесторо деце осим димитрија, сва су нам деца рођена док смо живели у новој вароши, а давали смо им имена по светима марија је рођена уочи благо- вести, павле на павловдан, јован на педесетни- цу, а име је добио по светитељима тог имена, али и по мом деди јовану, док је димитрије добио име по заштитнику наше породице (митровдан нам је крсна слава) настојимо да купимо плац и започнемо изградњу породичне куће, но због цене плацева још увек живимо као подстанари ипак, не губимо наду и стрпљиво чекамо својих пет минута што се радне биографије тиче, у новој вароши сам рођен и ту сам завршио природно-матема- тичку школу, смер математичко-програмерски сарадник потом сам уписао машински факул- тет у београду и зауставио се на трећој години, у време студентских демонстрација 1996 године веома ми је жао што тај посао нисам привео до краја годинама се бавим пословима који имају везе са информационим технологијама, при че- му сам програмирањем почео да се бавим још почетком 90–их у међувремену сам радио мно- ге послове: поред програмирања, радио сам и графички дизајн, одржавање хардвера, адми- нистрацију рачунарских мрежа једно време сам се опробао и као тон мајстор и водитељ на регионалној радио станици „златар“ у новој ва- роши (први гост ми је био тадашњи декан пра- вославног богословског факултета у београду, блажене успомене, протојереј–ставрофор радо- ван биговић) обављао сам један краћи период и послове трговине, маркетинга и томе слич- вишедетне хришћанске породице „мајка је биће најсличније богу“, каже св владика николај велимировић она се спасава подвигом рађања и уподобљава се на тај начин самом богу породица мишевић радмила грујић 32 5/ 2017 но био сам оснивач и тренер тениског клуба „златар“ у којем сам тренирао више од стотину нововарошке деце, међу којима је било и так- мичара пресељењем у београд, на препоруку главног уредника вашег часописа (са којим сам друговао и као средњошколац и током студија) придружујем се раду иницијативног одбора за покретање телевизије „храм“ архиепископије београдско-карловачке у којој сам на послови- ма техничког организатора радио око 6 месеци после тога почињем са хонорарним радом у верском добротворном старатељству (вдс), где сам данас запослен на пословима из области информационо-комуникационих технологија данка: потичем из фамилије пурић отац мо- мир и мајка стака су родом из села радијевићи из околине нове вароши, а старином су из црне горе пример вишедетства имам од баке с мами- не стране, која је родила шесторо деце, али и од прабаке с татине стране, која је родила 15-оро деце завршила сам гимназију, друштвено-је- зички смер имам старијег брата бранка и мла- ђу сестру јовану, која завршава високу школу –академију за уметности и консервацију спц, и бави се дуборезом од малих ногу волим црта- ње сликам иконе, а сестра ми за њих израђује прелепе рамове какав је био пут до праве вере? је ли било све- штеника у вашој породици или је било чудесних догађаја? небојша: крштен сам као беба и од малих ногу сам научен да идем у цркву и да се насла- ђујем светим тајнама моја баба тодора, очева мајка, велики молитвеник, није могла без цркве потиче из врло побожне породице росић, која је у сродству са блаженопочившим патријар- хом варнавом (росићем) запамтио сам бабине речи: „немој никад да псујеш бога, бог све чује и све види!“ кад год сам био у неком проблему, та реченица ме је враћала богу у десетој години прихватио сам први седмодневни пост, јер су ми мама и баба рекле да је то нешто врло важно то причешће сам заувек запамтио, јер ме је испу- нила велика радост и ја сам се питао шта је то би- ло са мном узрастајући покушавао сам да нађем одговоре читајући свето писмо и духовну лите- ратуру, као и у разговорима са свештеницима и људима из цркве и тако се пламен вере разбук- тавао себе сам увек сматрао, и сада сматрам, најсрећнијим човеком на свету јер сам одавно схватио да у богу имам све све ми је дао и вео- ма мало тражи од мене што се чуда тиче, она су у животу наше породице свакодневна чудо је то што смо живи, чудо је начин на који нас бог воли, начин на који голица наша срца и како се раду- јемо, он у нама и ми у њему знам да се искрено помолим и знам да се свештеници искрено моле за свој народ, и никад не сумњам у њихове мо- литве веома ценим свештенике и знам колики значај имају у мом животу они су на богослуже- њу наша директна спона са богом многи пра- вославни срби, који још нису постали црквени некако све вагају и са богом „тврде пазар“ али, верујем да ће и њима доћи тренутак кад ће им се бог спустити у срца никад се не зна, могу они „први“ постати „последњи“ а „последњи“ бити „први“ данка: и ја сам крштена као беба у но- вој вароши код мене се вера рађала у сусрету са вером мојих предака, спонтано у сусрету са дубоком и искреном вером и страхопошто- вањем према богу мог покојног деде петра, са мистичношћу мојих бака, са незлобивошћу мог оца, са трпељивошћу и милосрдним срцем мо- је мајке, са трудом у доброти мог старијег брата, са ликом светог саве, са иконом крсне славе, са божићним и васкршњим празницима вера је у мојој породици негована као драгоцено на- слеђе које се преноси као пламен са свеће на свећу, са колена на колено сви су ми сведочили бога, сви су пројављивали страх божији и изно- сили ми као главну поуку из породичне ризни- це мудрости да је најважније имати чисту савест пред богом моје осмо колено уназад био је о василије пурић, који је служио у селу радијеви- ћи, у време турске владавине сеоска црква брв- нара, посвећена покрову пресвете богородице, је била породична кућа о василија о његовој светости и дан данас се приповеда у селу вео- ма волим ову црквицу која одолева времену већ више од 200 година у њој се налази прва икона мојом руком сликана то је икона светог васили- ја острошког посебан утисак је на мене оставио манастир острог као дете сам ишла редовно са породицом на летовање у црну гору, а у поврат- ку смо посећивали манастир и целивали мошти вишедетне хришћанске породице септембар / октобар 2017 33 светог василија прву молитву ме научила бака од раног детињства сам ишла са родитељима на причешће за празнике вера се продубљивала касније у сусрету са искушењима, кроз духовну борбу као школарац сам такође ишла на веро- науку при цркви свете тројице, а предавао ју је тада о деливоје рајак и његова драга попадија јованка учили смо основе вере, певали духовне песме, ишли на поклоничка путовања било је прелепо и заувек упамћено где и како сте се упознали вас двоје? небојша: црквено венчање нашег пријатеља, оца оливера суботића, у новој вароши за мене је било судбоносно: тада сам први пут видео де- војку са којом сам одмах пожелео да се оженим како сам је угледао полугласно сам изговорио: „господе, да ли је могуће да ће ово дете да ми буде жена?“ наредних недељу дана у мени су се догађали прави тектонски покрети, толико је би- ло видљиво како ми се срце помера нисам знао за себе како сам тада помагао родитељима у тр- говинској радњи, правио сам страшне грешке и нисам могао да се сетим где који артикал стоји данка ми је била стално у мислима и у срцу тек следеће године, 21 марта 2004, уочи младена- ца, лично сам се упознао са њом и наредних се- дам дана смо се стално виђали и о свему разго- варали; још смо отишли заједно и код оца јоила у манастир ћириловац да се исповедимо после исповести, кажем оцу да сам донео мали прилог за манастир, а он ме погледа и рече: „помисли једну жељу!“ и ја, наравно, помислим – да узмем данку он је узео свећу и однео је пред икону светих ћирила и методија да се пред њом по- моли, кад је ту нешто пукло као нека експлозија пришао сам оцу да ставим свој новчани прилог, али ми отац јоил не даде него, поче он мени да „утрпава“ новац у џепове, и каже: „теби ће ово сада требати“! то је право чудо! кад смо отишли и кад сам пребројао, било је сасвим довољно да покрије трошкове наше свадбе и венчања у цр- кви свете тројице у новој вароши примате ли помоћ од државе? има ли још не- ке помоћи? примамо дечији додатак за сву децу сама чињеница да радим у вдс-у довољно говори о томе како и колико нам црква помаже имамо пријатеље који су увек ту када је тешко роди- тељско старање не престаје шта доприноси љубави и породичној срећи? да ли се супружници у хришћанском браку обо- жују и на који начин? деца су божији дар родитељима који треба да се брину о њиховом спасењу старајући се о деци и о себи и стављајући себе у службу њима дајете максимални допринос породичној срећи на супружнике треба гледати као на једно ду- ховно биће са својим земаљским улогама и ду- жностима подређеним усавршавању тог духов- ног бића хришћански брак је света тајна, нови степеник у духовном развоју сигурно средство за обожење у браку је имати слуха за свог су- пружника светотајински живот у оквирима на- ше цркве „зачињен“ слогом, љубављу, постом и молитвом освећује сведанка: у народу се каже „договор кућу гради“ кроз разговор у смирењу постиже се једномислије, тј слога не треба оче- кивати да друга страна чита наше мисли да ли ви себе сматрате правом хришћанском вишедетне хришћанске породице 34 5/ 2017 породицом? шта је најважније у хришћанском животу? небојша: милошћу божијом смо рођени у овом дивном народу и спадамо у хришћанске породице имати љубави и не дозволити злу да се лепи за срце, праштати другима и кајати се за своје преступе јесте оно најважније у хришћан- ском животу да ли је рађање подвиг или беспотребно му- чење? да ли се човек спасава рађањем? будући да сам присуствовао рођењу четвр- тог детета, могу да кажем да је порођај изузетан подвиг вредан дивљења и поштовања жене од стране сваког мушкарца циљ брачног живота и монашког подвига је исти средства и путеви за достизање тог циља су различити сваки има своје и муке и радости рађање је само по себи недовољно за спасење потребно је довести по- родицу до пред сама рајска врата где нас чека господ наш исус христос издржати све тегобе, које нам „гостовање на земљи“ намеће, са хри- стом у срцу је наш задатак, јер је и господ под- нео муке и понижења имајући у свом срцу све нас данка: „мајка је биће најсличније богу“, ка- же свети владика николај велимировић она се спасава подвигом рађања и уподобљава се на тај начин самом богу комплетан подвиг рађа- ња не подразумева само телесно рађање, које је тек почетак, већ и духовно рађање тј одгајање и васпитавање детета ми нашу децу у том сми- слу још увек рађамо, док се не уобличи христос у њима зато се и називамо родитељи, иначе би само мајка носила ту титулу као она која роди дете у делу васпитавања деце, које ће сигурно бити испитано и проверено на страшном суду, руководимо се светом литургијом: „сами себе, једни друге и сав живот свој христу богу предај- мо“ „што је људима немогуће богу је могуће“ је- дино бог дела без грешке а за људе важи да ко ради тај и греши у васпитавању деце не постоје мале грешке, само велике зато деламо са надом у бога, а не у своје снаге сваки наш труд је нула пред богом и управо зато се треба трудити, јер што је дужи низ нула то је већа вредност кад бог испред свих нула стави јединицу „деца су апо- столи љубави које нам бог шаље“ уз њих ми се учимо да волимо у христовој цркви су „сви свети“ како се деца васпитавају за задобијање светости? свети оци кажу: „ко воли господа увек га се сећа, а сећање на бога рађа молитву“ небојша: молитва је аутопут којим се путује до неба кад она изостаје, враћамо се на земљу па све из почетка веома је важна за наше поро- дичне односе „иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се јер сваки који иште, прима; и који тражи налази; и који ку- ца, отвориће му се“ овим нас господ позива да тражимо од њега, а он ће нам дати оно што нам господ даје на наше молитве нема цену децу васпитавамо да буду верни христу богу и једној светој, саборној и апостолској цркви, да воле своју домовину и свој народ да поштују сваког човека, да поштују законе своје државе бог им је дао мноштво дарова па смо дужни да им по- могнемо да те дарове умноже преносимо им своја сазнања и радимо на јачању њихових кри- ла спремајући их за самосталан лет када дође време за то помажемо им да праве разлике из- међу битних и небитних ствари у животу много тога је потребно, али за потпуно васпитање деце вишедетне хришћанске породице септембар / октобар 2017 35 било би потребно много људских живота па због тога се више уздамо у господа него у сопствене снаге ко претрпи до краја и томе научи и сво- ју децу тај ће се спасити данка: суштина хри- шћанског васпитања је у поверењу пре свега у поверењу према богу, затим у поверењу супру- жника једног према другом децу треба гледати кроз христа који каже: „без мене не можете ни- шта чинити“ дивне примере родитељства има- мо још у старом завету праведни јов се тако много старао о деци, да је и од сна устајао и при- носио жртве за њих, страхујући и због њихових тајних грехова од те бриге он није имао ништа важније какав брижан, какав чедољубив отац! има родитеља који, из неког разлога, имају са- мо једно дете и потпуно немарно га васпитавају, правдајући све тиме што је дете јединче но по- гледајмо на пресвету богородицу није ли била јединица у родитеља? најбоља од земнородних! и какво су поверење имали према богу свети јоаким и ана посветивши је њему! с друге стра- не имамо и пример старозаветног првосвеште- ника илија илије је био скроман и кротак човек, отац двојице синова сâм беше у свему угодан господу, али када му се деца почеше приклања- ти порочности, он их није довољно спречавао, није показао довољно строгости, и будући да је неправовремено штедео своју децу, заједно са децом изгубио је и сопствено спасење бог се заувек одвратио од њега! каква ће онда казна сустићи нас, ако се не старамо о спасењу душа наше деце, а живимо у доба које захтева мно- го више мудрољубља? невоља је често у томе што људи избегавају труд и удаљавају га од де- це остављајући простор за развој самољубља и лењости децу треба учити раду од малих ногу ништа на силу свако дете изрази жељу да ради нешто што и мама или тата не треба их спутава- ти нема везе ако нешто проспу, забрљају и сл не треба их грдити тада наша старија деца већ знају да замесе хлеб, скувају чорбу, испрже јаја, ћерка уме да развуче питу, спреми кифлице ту су да усисају, распреме, послушају деца увек изразе жељу да учествују у заједничким актив- ностима на пример, ако тата и мама посте, и они ће хтети да посте биће јако срећни ако им за по- четак дозволите да се суздржавају од чоколаде или других омиљених слаткиша мислим да де- ца у пубертету немају већег пријатеља од поста господ каже: „пустите децу да долазе к мени“ о ту заповест се огрешимо увек када спречавамо децу да упражњавају какву врлину и наравно, духовност треба да буде примарна димензија у васпитавању деце у односу на световно васпи- тање јер „и мајмуни науче да свирају, и папагаји науче да говоре, али владању по закону божијем могу се научити само синови и кћери човечје“ тако је писао свети владика николај једној мај- ци која је сав труд и новац уложила у то да јој де- ца науче француски говорити и клавир свирати, а није их учила духовности, па је дошло време да пожање што је посејала верујем да скоро сваки хришћанин има искуство молитве, као и трену- така безмолвија, и зна да молитва разгорева ве- ру, а безмолвије даје предокушај вечности за то је важно очишћење срца и стражење над собом непрестано пребивање пред лицем божијим је најбоља подлога за светост, јер чим заборави да га гледа распета љубав човек лако падне у грех зато и стоји она молитва: „господе, избави ме од заборавности“ наравно, почетак духовног жи- вота је искрено покајање кад човек једном оку- си благодат, онда је стално жедан те благодати и вишедетне хришћанске породице 36 5/ 2017 зна да је његово блаженство у богу о молитви су довољно писали и зборили свети оци остаје нам само да деламо како деца уче? у чему су посебно талентова- на? да ли се баве додатним активностима, спор- том, уметношћу? колико читају, а колико су под утицајем виртуелне стварности? небојша: марија полази у шести, павле у пети, а јован у други разред сви похађају ош „мирослав антић“ на белим водама наследили су неке родитељске таленте: марија за језике, спорт и уметност, павле за уметност, спорт и гра- фички дизајн, а јован за природне науке инте- ресовања су широка па воле да се упознавaју са анатомијом људског тела, биљним и животињ- ским светом, историјом свог народа, са својом вером и многим другим занимљивостима нису зависници од информационих технологија сва деца похађају веронауку и хвале своју вероучи- тељицу бранку драгичевић редовно учествују на приредби за празник светог саве у цркви и школи по мом мишљењу, веронаука треба да буде једнако важна као математика и српски је- зик, да буде заступљена и у вртићима јер је бит- но добро семе посејати у чисте душице наше де- це пратимо целокупан рад своје деце човек се учи док је жив неке ствари се сместе у срце тек после много понављања данка: чувамо дечије цртеже и све уметничке радове имају дара за поезију ова песма је била изненађење од марије за маму једног „сасвим обичног“ дана моја мама моја мама је топло сунце, велико срце она ме пази, и воли мене да мази осетно се повећава агресивност код деце, посебно код дечака знате ли зашто? како то превазићи? небојша: искуство из мог детињства подсећа ме да је тога било и раније васпитаван сам да будем добро дете и човек, но то није било до- вољно да се човек сачува од околине био сам растом ситно дете па је та чињеница била до- вољна неким старијим дечацима и момцима да себи дају за право да ме киње задиркивања су била све чешћа и грубља, те сам почео да раз- вијам одбрамбени механизам, да тренирам бо- рилачке вештине у почетку сам се склањао са опасних места, а када није било места за изми- цање, морао сам се бранити осим у два случа- ја (једном као предшколац и други пут као ђак првак), никада нисам изазвао тучу све те дечаке и момке са којима сам тада улазио у сукоб мо- гу мирна срца да назовем људинама, а данас су сви они моји истински пријатељи дечја чарка- ња су ништа друго до процеси током одрастања и сазревања деце, којима ми данас придајемо много више важности него што заслужују доду- ше, постоје и озбиљни преступи у школама, а те преступе треба решавати према закону супруга и ја се трудимо да своју децу васпитавамо да на хришћански начин сагледавају неправде када дођу у сукоб са неким треба најпре да опомену друга насамо ако се сукоби наставе, да пред два друга, као два сведока, понове опомену, и ако се ситуација не реши, да након тога то пријаве на- ставницима, после чега, ако не дође до промене, престаје општење са тим другом све до његовог вишедетне хришћанске породице септембар / октобар 2017 37 видног и искреног покајања саветујемо их да се клоне невоља и да никада не буду део групација које праве проблеме не знам шта утиче на поја- ву агресије код деце школског узраста, али сма- трам да се иста може сузбити само ако се реша- вању проблема приступи са искреном љубављу према човеку ако се сви потрудимо да видимо бога у човеку брзо ћемо искоренити агресију, али бојим се да радије тражимо нешто друго па за последицу и имамо стање у каквом се налази- мо данка: сваки човек би могао рећи као све- ти владика николај: „за све грехе људске кајем се пред тобом, многомилостиви гле, семе свих грехова налази се у крви мојој!“ па тако и семе агресивности „јер сам ја у адаму и адам у ме- ни“ психолози тврде да сви ми потичемо из де- тињства то је истина и као одрасли за све лоше бисмо могли окривити родитеље наши роди- тељи би могли окривити своје родитеље, а ови своје на крају бисмо кривили адама, он еву, а ева змију али то је већ позната прича о сваљи- вању кривице на другог бог то од нас не жели, већ жели да се боримо са греховним поривом у себи и да се кајемо ми утичемо једни на друге највише на своју децу зато се треба за времена трудити у светости и ширити благотворну атмос- феру у породици жао ми је деце која поседују агресивност у већој мери свакако их је нешто или неко томе научио или допринео мислим да су у питању разни утицаји: родитељи који се лако подају гневу и нетрпељивости, штетни фил- мови, игрице и др то је опширна тема какви су били порођаји? колико пажње сте посвећивали пренаталном периоду? свака трудноћа и порођај су били другачи- ји, са помало страха, што је природно увере- на сам да беба и те како осећа у стомаку сваку мисао матере своје, утолико пре, нежне речи и миловање стомака, а нарочито молитву за трудноћу се треба припремити постом и моли- твом богу, као и за свако добро и подвижно де- ло децу треба васпитавати примером, речима, мислима и откуцајима свога срца васпитање детета почиње још у стомаку знам једну жену која је у току целе трудноће упражњавала бого- родичино правило трудила се да узноси моли- тве од срца и да привуче благослов царице не- беске на своје чедо у стомаку кад је трудноћа поодмакла и није више могла да се моли стоје- ћи, молила се седећи каже да је духом осетила присуство мајке божије у току порођаја роди- ла је дете са доминантним особинама којима се надала оно се са око пет година удостојило виђења пресвете богородице са христом у на- ручју у току литургије знам и једну жену која је јако страховала од порођаја, али је из чисте послушности вољи божијој, своме мужу и саве- ту духовника, зачела и родила треће дете свој страх је предала богу каже да трудноћу прак- тично није ни осетила, а порођај је био брз и најлакши дете које је родила од почетка је по- казивало готово војничку послушност и жељу за дисциплином као да се њеним поступком у њено чедо од зачећа усадила особина послу- шности знам разне примере, позитивне и не- гативне увек се можемо поучити искуствима мајки из своје околине да ли су о вама писале новине или сте госто- вали на радију и телевизији? како вам се допада часопис православни мисионар? небојша: имао сам прилику да гостујем на ра- дију слово љубве архиепископије београдско- карловачке у емисији „будимо људи“ у оквиру које сам представио укратко и своју породицу православни мисионар је веома користан часо- пис и редовно га читамо имате ли вашу поруку охрабрења породица- ма које избегавају вишедетство? небојша: подржавам рађање деце, али свако према својим снагама уколико родитељи не же- ле децу, саветујем им да избегавају контрацеп- тивна средства јер сам мишљења да су штетна по здравље, и предлажем да се уздржавају уз молитву данка: у суштини, савршени услови за рађање деце, о којима људи полемишу, не по- стоје на земљи они само губе време, чекајући увек „боље услове за децу“ и лажу себе на крају кад то схвате и зажеле дете, испостави се да не могу да зачну, и ето проблема и панике или ни- су ни приметили, јурећи за својим сновима, да је време пролетело и да су зашли у године када је тешко зачети дете са богом се не можемо игра- ти и шалити зашто не постоје савршени услови? вишедетне хришћанске породице 38 5/ 2017 зато што човеку увек фали још нешто само да купи стан, онда још ауто, викендицу томе не- ма краја а време? ми не владамо временом „ми чекамо христа, а не боље време,“ ни боље услове, било у свету, било у држави или у свом дому нема ни савршених духовних услова ко- ји су појединима изговор за одлагање рађања: „док се још поправим, изборим са својим стра- стима, да дете не би наследило“ и слично ми се кајемо и поправљамо целог живота дете ће свакако наследити нешто од нас, од адама има- ће своју борбу као човек да би задобило венце низаће свој низ нула, који смо већ споменули дете не можемо од духовне борбе избавити, али му је можемо олакшати тако што ћемо се и сами трудити у светости сматрам да господу треба принети првину тј оно најбоље од свега па и од година свог живота, тј младост у младости тре- ба децу рађати, стварати, врлине стицати и ту се може рећи: „немој да те пита старост где ти је била младост“ вишедетне хришћанске породице пелена је застава првога реда на овом свету, није да није, милион и више застава се вије црвена, жута, зелена, плава свака понешто важно означава име једне заставе свете, она завиори кад се роди дете закити кућу, на жици забели, укућане све баш развесели та огромна застава малена, детиња је бела топла пелена распевана мама, тата, баба, деда пелена је застава првога реда срећно нам и здраво првачићу буди септембар први како осване, у кући првака сви се раздане пресрећна бака чила и вита, молитву за школу првачићу чита мама с татом грли првачића свог: – нек је с тобом сине увек добри бог! деда се смешка, бркове суче: – нека те унуче у школи науче, да поштујеш бога, немоћне, старе, учитеље, школу, своје другаре а онда га свако загрли, изљуби: срећно нам и здраво првачићу буди!!! русомир д арсић септембар / октобар 2017 39 маслинска гора је и место почетка страдања господњег (мт 26, 36–57 лк 22, 39–54) и место са којег се исус вазнео на небо 40 дана након васкрсења маслинска гора и гетсимански врт јелена јонић гетсимански врт, јерусалим (извор: toposiguranjers) храм свих нација – храм страдања христовог, јерусалим (извор: askideascom) храм свих нација, јерусалим: стена исусових молитви (извор: askideascom) маслинска гора је брдо висине 830 мета- ра, смештено километар источно од зи- дина старог јерусалима, од којег га одваја уска кедронска долина у самом подножју маслин- ске горе, на страни која гледа ка јерусалиму, је смештен гетсимански врт, воћњак са маслина- ма површине 50 х 50 метара исус је са својим апостолима боравио у витанији и увек када је посећивао јерусалим он је прелазио преко ове горе више пута се исус управо на маслинској гори обра- ћао својим ученицима, молио и предсказао уништење јерусалима маслинска гора је и место почетка страдања господњег (мт 26, 36–57 лк 22, 39–54) и место са којег се исус вазнео на небо 40 дана након васкрсења данас се на маслинској гори налазе много- бројни храмови: храм вазнесења, капела ваз- несења, храм патер ностер, гробница пророка, храм св марије магдалене, а на месту где се исус молио смештен је храм свих нација познат као црква агоније – страдања христовог уз сам храм се налази гетсимански врт са осам масли- на за ове маслине се верује да су директни по- томци маслина које сведоче исусово време храм свих нација на месту где се господ молио пред своје страдање, у 4 веку је изграђена рановизан- тијска богомоља која је тешко страдала у зе- мљотресу 747 године византинци је обна- вљају у 9 веку, али храм поново страда, овог светиње свете земље 40 5/ 2017 храм свих нација, јерусалим (извор: holylandtourstravelcom) пута од персијанаца током 11 века крсташи цркву обнављају, шире њену основу на три концентрична круга у знак сећања на три исусове молитве током ноћи хапшења због озбиљних оштећења насталих током салади- новог похода на јерусалим, храм који је био у полусрушеном стању је затворен 1345 и та- кав био све до 1924 када се покреће иниција- тива за његову обнову укупно 12 нација дало је прилоге и у наредне 2 године храм бива подигнут са 12 купола украшених национал- ним грбовима земаља донатора у центру црквене лађе је камен из византијске цркве, ограђен гвозденим венцем од трња мозаик у апсиди приказује христово страдање, а по- ред њега се налазе мозаици који приказују његово страдање и јудин пољубац унутар храма се могу видети и делови византијског подног мозаика споља је позлаћени мозаик који украшава надвратак који приказује стра- дање христово храм марије магдалене храм марије магдалене, смештен на ма- слинској гори, непосредно изнад гетсиман- ског врта и храма свих нација, је препозна- тљива знаменитост јерусалима сматра се да је то један од најлепших храмова у целом је- русалиму и околини овај храм је изградио ру- ски цар александар iii 1888, уз помоћ царског православног палестинског друштва изгра- ђен је у традиционалном руском стилу, а по- свећен је марији магдалени, у знак сећања на царицу марију александровну, мајку руског цара александра трећег изузетна лепота овог храма са седам позла- ћених купола, нарочито је упечатљива преко дана када га обасјају зраци сунчеве светлости испод купола су многобројни симетрични ни- вои декоративне пластике од најфинијег бе- лог гранита, тако да цео храм изгледа као да је из неке бајке у храму се налази крипта са моштима руске мученице војвоткиње елиза- бете федоровне која је страдала у октобар- ској револуцији 1917 год и њене слушкиње варваре јаковљеве године 1930 грчка прин- цеза алиса од витемберга бака принца чар- лса, мајка војводе од единбурга, је посетила овај храм и пожелела да буде сахрањена по- ред своје тетке велике војвоткиње елизабе- те она умире 1969 у бакингемској палати, а 1988 су њени посмртни остаци пребачени у гробницу испод храма археолошка истра- живања из 1982 су открила камене степени- це изнад овог храма, које потичу из исусовог времена, па се сматра да су управо по њима ходиле исусове ноге када је одлазио из ви- тлејема у јерусалим ове степенице се на пра- зник цвети покривају палминим гранама у непосредној близини овог храма се налази место на коме су спавали апостоли петар, ја- ков и јован током молитве исуса у ноћи ње- говог хапшења једна од јединствених светиња манастира је икона богородице смоленске – одигитрија икона је постала позната 1554 када је остала неоштећена у великом пожару у либанском селу риханиа у време великих епидемија ку- ге, свештеници су износили ову икону и епи- демија је након тога престала светиње свете земље руски храм марије магдалене, маслинова гора (извор: seetheholylandnet) септембар / октобар 2017 41 манастир дохијар је смештен на стр- мој падини изнад саме западне обале свете горе, на пола пута од уранополиса до дафнија манастир је посвећен светим aрхангелима по предању, манастир је основао јефими- је, иначе велики подвижник и аскета, ученик преподобног атанасија атонског, у другој половини х века предање каже да је јефи- мије био дуго по послушању подрумар (грч дохијар) по чему је и манастир добио име јефимије је био веома вредан и одговоран после целодневног брања маслина и спра- вљања маслиновог уља, као и брања грожђа и справљања вина, све је марљиво одлагао и чувао у приземним подрумима на месту у близини данашњег пристаништа дафне због тога, као и због великих подрума овај мана- стир је назван дохијар-подрумски међутим, пирати пустоше овај манастир, калуђери на- пуштају спаљени манастир и оснивају нову заједницу на месту данашњег манастира, ве- роватно већ у xi веку назвавши га по старом, дохијар у једном документу из 1092 године, стоји да је игуман манастира био извесни неофит и да је он био веома забринут за учестале упаде гусара на свету гору и нападе на сам поред главног храма посвећеног светим архангелима михајлу и гаврилу, мана- стир дохијар има у свом утврђењу 12, и ван утврђења 3 параклиса манастир дохијар др немања јонић манастир дохијар (извор: pkbalkanorg) икона пресвете богородице брзопомоћнице дохијарске (извор: monastiriaоgr) светиње свете горе 42 5/ 2017 манастир дохијар ту је записан и податак да је већ у то време манастир био посвећен светим архангелима михајлу и гаврилу у х веку у уставу свете горе манастир дохијар се налази на 20-ом месту на хијерархијској листи у другом уставу свете горе манастир заузима десето место од укупно 18 манасти- ра, а у трећем уставу свете горе заузима 11 место од укупно 25 манастира у хiv веку, након поновне похаре гусара, манастир помажу византијски цар јован v палеолог и српски цар стефан душан наредна два века пирати у више навра- та пљачкају манастир, све до 1560 када у манастир долази свештеник георгије, из андријанополиса, доводи младе калуђере и обнавља полусрушени манастир године 1568 георгије добија помоћ за манастир од молдовлашких владара, нарочито алек- сандра и његове жене роксанде која је да- ла новац да се откупи и поврати целокупна економија дохијара, унутар свете горе, те манастир поново постаје економски са- мосталан и економски ојачава братство подиже јужни одбрамбени зид на коме се надограђују монашке келије и обнавља од- брамбену кулу током xviii века изграђен је звоник и завршена је североисточна стра- на манастира када манастир поприма да- нашњи облик неправилног четвороугла на веома стрмом терену главни храм или католикон посвећен све- тим архангелима михајлу и гаврилу смештен је у дворишту манастира и потиче из 16 ве- ка изграђен је средствима влашког владара александра и његове жене роксанде храм има две припрате, од којих је унутрашња не- сразмерно већа од спољашње одмах по за- вршетку изградње храма, храм је фрескопи- сао о георгије (1568), ученик чувене критске школе фрескописа данашњи дрвени иконо- стас који потиче из 1783 је богато украшен цветним декорима током xvi и xvii века молдовласи су мана- стир дохијар сматрали својим, а њихови вла- дари својом задужбином да би остварили јаче везе са православним центром влашки епископ теофан се замонашио у овом мана- стиру и по упокојењу је сахрањен на левој страни унутрашње припрате поред главног храма, манастир дохијар има у свом утврђењу 12, и ван утврђења 3 параклиса најзначајнији од њих је параклис пресвете богородице брзопослушнице ко- ји се налази насупрот улаза у католикон у овом параклису се налази чудотворна ико- на богородице брзопослушнице која је и заштитница манастира дохијар и његова нај- значајнија светиња сваке године манастир бира двојицу јеромонаха који за послушање имају да наизменично читају псалме испред ове чудотворне иконе други параклиси у манастиру су посве- ћени светих 40 мученика, успењу пресвете богородице, благовештењу, светом георги- ју, светим архангелима, светим безсребре- ницима, света три јерарха, светом пророку илији, свим светим, светој тројици, светом димитрију, светом модесту, као и светом онуфрију, светом николају и преображењу ван манастира манастир дохијар у кареји, поседује и келију свих светих у којој бораве његови представници у светој епистасији манастирска трпезарија је смештена уз за- падне зидине манастира, њу је изградио ар- хиепископ охридски прохор у xv веку када је први пут фрескописана, да би у xviii веку трпезарија била поново фрескописана од реликвија поред чудотворне иконе бо- городице брзопослушнице, манастир посе- дује и део животворног крста, честице мно- гих светаца, одежде урађене златотканим тканинама на последњем спрату великог конака је смештена манастирска библиотека у којој се чува 545 рукописних књига од којих су 62 на пергаменту, међу њима је и неколико илустрованих рукописних књига са изузетно богатим заставицама и минијатурама поред овога библиотека поседује и око 5000 штам- паних књига из xviii, xix и xx века манастир дохијар данас заузима десето место на хијерархијској листи светогор- ских манастира у њему је данас око 40 мо- наха који изграђују општежитељну мона- шку заједницу светиње свете горе септембар / октобар 2017 43 у срцима родитеља треба да се сретну правда и мир „црква и деца“– тема је осетљива, а тло не- стабилно зашто? деца су бића која нису искушана у злу, а нису утврђена ни у добру деца се ра- досно одазивају на благодат господњу, али не знају да треба да је чувају, негују и умножавају деца су заштићена од утица- ја грубих страсти својим узрастом, али их одрастање, авај, неће заштитити од сабла- зни којих је препун савремени свет дечије душе су налик на нежне цвасти, али одјед- ном почињу да вену, чим их извуку „из ста- кленика“, тј чим их лише погодних услова васпитања ван сваке сумње, окружење је најбитније у духовном животу детета родитељи су „домаћи богови“, према изразу бла- женог теофилакта бугарског али, ако се не понашају „божански“, очекуј несрећу у срцима родитеља тре- ба да се сретну „правда и мир“, да се пољубе „милост и истина“, да би дете, одра- стајући свим трептајима душе и свим ћелијама те- ла било везано за своју породицу породица је најважнији део ка- да се ради о цркве- ном начину мишље- ња и живота детета, о његовом обитавању у крилу цркве али, признајемо да се не може свака породица похвалити сличном хармонијом узајамних односа шта да радимо? јер, нико неће да пусти своје „слатко дете“ да би оно заврши- ло у „далекој земљи“ савети родитељима: дозволите да поделим са родитељима не- ка своја размишљања: 1ми, одрасли, треба да у својој души загре- вамо пламичак непрестане срдачне моли- тве, да би њена невидљива светлост, поред речи и дела, просвећивала и грејала дечије душе сећате се оне „неизрециве светлости“, коју је сергеј јесењин, песник православног васпитања, видео духовним очима над мај- чинском „колибом“, где је маштао да се вра- ти, да се отргне из погубног загрљаја главног града? 2деца су слободна у својим одлукама и ми не можемо вечито да их „приморава- мо“ да се моле и иду у храм; потребно је да вера и побожност постану за наше птиће унутрашња потреба, неодвојива од њихо- вог самосталног живота која разумна мајка не машта о томе? али наше снаге су слабе, недостају нам педагошки таленти ево због чега је важно мислено посветити своје де- те господу, поверити њему и мајци божи- јој душу детета, свакодневно обнављајући свој „тајни договор“ тајном молитвом, у ко- хришћански брак и породица протојереј артемијe владимиров 5 правила за дете у храму шта урадити да деца, како одрастају, не би напуштала цркву? своје мисли са нама је поделио протојереј артемије владимиров 44 5/ 2017 јој бисмо молили спаситеља да избави од сваке беде и напасти наше несрећно чедо и да га постави на службу себи самом при- мер светих јоакима и ане, родитеља пре- свете деве марије, несумњиво, инспирише свакога 3треба да учимо уметност предавања за- кона божијег, као и педагогију од ство- ритеља погледајте „како је прелеп овај свет“ који је позван у живот прстима творца! до- дир са живом природом никада не може да досади ни деци, ни одраслима међутим сам творац остаје невидљив он никога не при- морава, не тражи узајамност, не прети, али свима излива своју благост и љубав, сва- кодневно нам пројављујући своју очинску бригу за свако од својих створења тако се и ми морамо научити да будемо надахнути и ведри у контакту са децом да непријатне ствари говоримо са пријатношћу да их вас- питајући, не давимо, да их учећи не понижа- вамо да им не будемо на муку већ на радост, да их привлачимо, а не да их одбијамо 4деци је, све док не уђу у укус молитве, потребно дати да у храму нешто раде, да служе нека то буде најпростија и најнепри- метнија ствар: да уносе спискове у олтар, да надгледају свеће и тако даље у храмовима где то разумеју и примењују, царује добра атмосфера, пријатна за оцрковљавање деце 5да би се деца задржала у цркви, треба се њима бавити и ван богослужења у храму овде су сва средства и видови добри – од уметничке школе до фолклора и екскурзија главно је да то буде под окриљем парохије или манастира тада ће и дружење деце бити здраво и безбедно али, како се каже: „веруј, али и проверавај“ савети пастирима што се тиче мог скромног пастирског ис- куства, са радошћу ћу га поделити добро је да свештеник прима децу на испо- вест испред крста и јеванђеља и пре седмо- годишњег узраста, не толико ради покајања, колико због разговора од неколико минута о добру и злу у животу детета уосталом, деца увек имају шта да испричају свештенику о сво- јим грешкама одлично је ако пастир направи „фонд за по- клоне“ – магнетиће, играчке, иконе, бомбоне, књиге, из ког би могао да узима поклоне за своје мале другаре није сувишно ни да стари- јој деци дате број свог мобилног телефона са- мо замислите бар на тренутак – каква је част и радост дописивати се са баћушком и имати са њим добре тајне, непознате родитељима! ако адолесценти који долазе код пастира имају негативан, изазивајући изглед, не би би- ло мудро да их одмах „обливамо врелином презрења“ овде би умеснији био меки ху- мор или мудро ћутање а на завршетку нашег разговора једна па- рохијска сцена: баћушки прилази девојчица са овако великим рупама на фармерицама, да се могу видети колена свештеник је пље- снуо рукама и скоро са непретворном инто- нацијом узвикнуо: „мила девојчице, какви су те то љути пси поцепали?! да ли могу да ти понудим своју заштиту и помоћ?“ треба да увек памтимо да је нама одрасли- ма важан резултат, а он се не састоји у томе да укоримо или доведемо дете у ред, већ у томе да омекшамо његово срце и задобије- мо његово поверење извор: православие и мир записала оксана головко превод: душка здравковић, православна породица хришћански брак и породица важно је мислено посветити своје дете господу, поверити њему и мајци божијој душу детета септембар / октобар 2017 45 одлуком светог архијерејског синода спц, а на предлог његове светости, ове године сам у својству уредника православног мисионара и клирика архиепископије бео- градско-карловачке имао част да будем међу свештеницима наше помесне цркве одређе- ним да служе током лета у олимпској регији грчке подсетимо, већ неколико година уна- зад постоји веома плодна мисионарска са- радња српске и грчке цркве коју је иницирао митрополит китруса, платамона и катерини- ја г георгије овај човек је oсведочени при- јатељ српског народа, како на речима тако и на делу – бесплатна летовања за многодет- не српске породице и ученике богословија (у координацији са верским добротворним старатељством аем), само су један од успе- шних пројеката реализованих великодушно- шћу митрополита георгија с обзиром да у олимпској регији (која обухвата места пара- лија, лептокарија и неи пори) сваке године летује велики број срба, високопреосвећени митрополит је благословио да у летњем пе- риоду, у поменутим местима, на смену слу- же српски свештеници, при чему митропо- лија организује смештај и храну за њихове породице место у које сам био распоређен на службу је неи пори настало је у скоријем периоду, као туристичка зона са малим бројем станов- ника (око 500), великим смештајним капаци- тетима и дугачким песковитим плажама до њега се долази прилично једноставно – до- вољно је држати се аутопута за атину неких стотинак километара од солуна неи пори се граничи са платамоном, местом које има велики број староседелаца и знатно дужу историју о којој посебно сведочи чувена пла- тамонска тврђава, настала у време четвртог крсташког похода смештај за српског свештеника и његову породицу у овом делу је у подножју малене црквице посвећене светом цару константину и царици јелени, која се налази на узвишеном делу платамона сазидана је пре две децени- је и, заједно са прелепом портом, представља путопис служба српских свештеника задужених за платамон – неи пори се обавља у храму свете великомученице марине у неи порију мисионарска разгледница из неи порија презвитер оливер суботић 46 5/ 2017 једну од изузетно складних архитектонских целина овог краја, коју посећује велики број туриста порта и прелеп видик који се пружа из ње су разлог због кога се викендом у овом маленом храму обавља велики број крштења и венчања грка из суседних области, али и из западне европе, па чак и америке служба српских свештеника задужених за платамон – неи пори се обавља у храму свете великомученице марине у неи пори- ју сваког радног дана у 21 час у том храму служи се вечерња служба на српском (и цр- квенословенском) језику по јулијанском ка- лендару, док се на празнике света литургија служи у 9 часова ујутро настојатељ храма је отац василије, са којим српски свештеник за- једно служи недељну литургију (упоредо на грчком и српском језику) храм свете велико- мученице марине (у народу познате као ог- њена марија) по својој величини спада у веће цркве и вероватно је најлепши архитектонски објекат у неи порију у пракси, служба на српском језику изгле- да тако што свештеник служи и истовремено поје стихире и тропаре који су одређени за службу тог дана, док свештеникова супруга за певницом одговара на јектеније, чита псалме и молитве одређене за народ, пева припеве ако су свештеникова деца одрасла такав „си- стем“ функционише сасвим добро, но ако су мала, а притом и мало живахнија то онда уме да буде подвиг и за попадију и за свештеника но бог све уреди – већ на првој вечерњој слу- жби појавила су се два ученика богословије светог јована златоустог из крагујевца, који су били на екскурзији у неи порију они су одмах преузели певницу, а следећи дан им се придружило још неколико школских другара навешћемо имена ових свршених питомаца богословије који су нам помогли током слу- жбе то су: стефан јовановић (епархија жичка), никола ицин (епархија бачка), стефан марић (епархија бачка), ђорђе михајловић (архие- пископија београдско-карловачка), милош спасојевић (епархија браничевска) и миха- ило спасојевић (епархија ваљевска) њихо- во складно појање је одмах привукло пажњу посетилаца и показало колико је у мисионар- ском погледу важно имати добру певницу с обзиром да ове годину уписују богословски факултет, желимо им да током студија раз- горе ревност коју имају сада неколико дана касније, уочи видовдана, на службу је дошао мирослав радованчев, црквењак–појац зре- њанинске руске цркве, који је са супругом марицом и сином душаном летовао у неи порију брат мирослав је преузео певницу на српском језику за све време његовог поро- путопис храм свете великомученице марине, неи пори септембар / октобар 2017 47 дичног одмора његов глас, умилно појање и посебан напев (барачки) су привукли пажњу и срба и грка који су се обрели на служби по- родица радованчев је имала још једну важну улогу: били су нам гости за породичну при- славу, празник светог јована шангајског, коју смо ове године славили у порти платамонске цркве светог цара константина и царице је- лене а када се брат мирослав спремао да се врати у србију са одмора, појавио се однекуд још један богословац са својом породицом био је то никола пирц (епархија нишка), ђак треће године београдске богословије „свети сава“, који је наредних неколико вечери био за певницом последњих дана наше службе су дошли милош и јелена костић, наши по- знаници из заједнице светосавске цркве на врачару, те су и они дали свој допринос складном функционисању певнице што се присуства срба на служби тиче, то би, реално говорећи, могло бити доста бо- ље, с обзиром на број наших туриста у овом крају чини нам се да највећи број наших сународника некако успутно долази у храм (управо туристички), што је, руку на срце, чест случај и у србији са друге стране, они који су долазили на службу, били су редовни готово на свакој и остајали су до краја посебно нас је обрадовао велики број срба на светој ли- тургији за видовдан, што и приличи величи- ни тог празника са нашим људима смо имали обичај да поразговарамо на платоу испред храма ту их је увек било, како због службе, тако и због положаја храма долазили су са разних страна: бања лука, нови сад, београд, ваљево, ниш, панчево, обреновац и имали су разноврсна питања, понекад и ван темат- ског круга који се тиче свештеничке службе у ужем смислу од других православних народа на служби су повремено били присутни румуни најјачи утисак на нас су, међутим, оставили пољаци римокатолици, који су такође долазили у наш православни храм они су често остајали то- ком целе службе и показивали велико стра- хопоштовање неретко су били на коленима и после завршене вечерње службе са њима смо имали занимљивих тема за разговор, ма- кар кратак, за шта је обично послужио лик јана собјеског (чувеног пољског краља који је зауставио продор ислама у европу) и анто- нија језорањског (пољског грофа који је био један од првих учитеља у жаркову, делу бео- града у коме служим као парохијски свеште- ник) било им је драго да православни све- штеник и њима обрати пажњу на тај начин, а неретко су нам прилазили и на улици да пита- ју када има служба и томе слично колико би тек пољака било у овом храму током лета да су којим случајем православни, о томе може- мо само да нагађамо а када смо већ код теме мисије међу непра- вославнима, првих дана службе у неи порију посетио нас је млади и ревносни презвитер владислав голић, парох у месту лакавана (епархија источно-америчка) отац влади- слав је са супругом саром и сином натаном био на одмору у грчкој и једно цело поподне поделио је са нама искуство мисионарског рада у северној америци, која је мисионар- ско поље од огромног значаја уверени смо да ће наша црква у сад, са таквим свеште- ничким подмлатком, бити на нивоу задатка који је чека у 21 веку путопис храм светог цара константина и царице јелене, платамон 48 5/ 2017 већ је наведено да је митрополија китру- са обезбедила не само смештај, већ и храну за свештенике и њихове породице док су на служби у олимпској регији у неи порију – платамону, то је везано за објекат под на- зивом k a а i у питању је преуређен војни камп затвореног типа у коме туристички бо- раве искључиво војна лица из грчке са својим породицама у оквиру тог комплекса постоји и капела посвећена светом великомучени- ку прокопију, у којој сам имао част да саслу- жујем на храмовној слави на вечерњој слу- жби је началствовао митрополит георгије, а на светој литургији, јеромонах занимљивог имена (теологос) који је задужен за војску особито упечатљив доживљај је била литија, увече на сам празник светог прокопија, у ко- јој је учешће узео и војни оркестар у грчкој, подсетимо, црква и држава нису раздвојене на вештачки начин, већ дејствују симфониј- ски символ таквог деловања су управо ова- ква молитвена сабрања када човек на вечер- њој служби види сва та војна лица високих чинова, од којих највиши званичници имају активну улогу на богослужењу (читају неко- лико молитава из молебана светитељу), онда схвати колико су срби заправо одрођени од природне везе цркве и државе каква је по- стојала вековима пре револуционарног пре- врата изведеног после другог светског рата у овом војном комплексу смо, после литургиј- ске службе, упознали и појца илију из лари- се, који нам се одмах после службе обратио са неколико реченица на српском језику од њега смо сазнали да је, током рата у босни, примио у свој дом српску деветогодишњу девојчицу којој је отац погинуо на ратишту, и да га је она учила српски језик кроз игру већ неколико година уназад постоји веома плодна мисионарска сарадња српске и грчке цркве коју је иницирао митрополит китруса, платамона и катеринија г георгије путопис порта храма светог цара константина и царице јелене са празничног вечерња у капели светог великомученика прокопија, војни камп k a a i платамон септембар / октобар 2017 49 велики број грка ове области је, попут појца илије, током ратова деведесетих прискакао у помоћ нашем народу на сличан начин нека им господ узврати за милост коју су указали српским ратним сирочићима! и на крају, где је служба божија, ту су и искушења – она се не могу заобићи макар човек био у најмирнијем делу света тако су нас једне прилике, у четири сата ујутро, про- будили младићи који су дошли на моторима, прескочили закључану ограду око храма у чијем подножју смо били смештени и ушли у порту када сам изашао да проверим да ни- су у порту можда упали неки провалници, угледао сам занимљив призор: на платоу иза храма са кога се пружа видик ка мору била је група од петнаестак младића који су се гласно смејали и разговарали на неке своје теме с обзиром да су држали флаше и лименке у рукама, било ми је јасно да су се враћали са неког весеља и да нису имали лоше намере, али да су се мало више занели и прешли границу пристојности (вероватно нису ни били свесни да некога има у просто- ријама испод храма) некако сам се уздржао од придике због начина на који су ушли у затворену порту и обратио им се смиреним тоном, упитавши да ли је све у реду? они су се у тренутку збунили, да би потом један од њих испредњачио, извинио се и упитао да ли могу да остану на црквеном платоу? до- били су дозволу, под условом да буду мало тиши после неколико дана, када сам промислио о поменутом догађају, схватио сам да су ти адолесценти заправо осетили простор у ко- ме ће наћи мир и да је њихов чудан поступак у неку руку био специфичан вид боготрага- лаштва ко зна, можда ће у годинама које су пред нама неко од њих постати појац, свеште- ник, монах и служити управо при том храму касније ми је било жао што нисам макар мало сео са њима и поразговарао тог јутра, иако је ниво грчког језика којим се служим оскудан у изразу – из неког разлога сам убеђен да би- смо се у свему разумели, с обзиром да мла- ди људи траже отвореност, а не виспреност у изражавању у србију смо се вратили пуни утисака, а пре свега ободрени осећајем да у митропо- лији китруса, платамона и катаринија имамо искрену браћу и да се у њој можемо осећати као код своје куће гостопримство високо- преосвећеног митрополита георгија је нешто посебно и вреди да буде поменуто на страни- цама овог часописа песма која следи мало је уздарје том гостопримству и њу посвећујем нашем братском грчком народу: српским кумовима, похвална песма с чим` се грчки народ подичити има? да л` најпре културом ил` плавим морима? или нечим трећим, другачијим, већим? јесу ли јунаци њима главна дика? ил` су то песници? можда реторика? дал` су им философи историје слика? све то грке краси, и то обилато, народ су посебан, но не само зато има нешто веће, вредније но злато то нешто су свети њиховога рода, нема их толико у других народа то је главна дика јелинскога лика нема светог чина који не дадоше, цркву украсише, христа прославише, многе незнабошце они обратише међу њима србе учинише браћом, не по крви својој, но по вери правој кумове имамо да се поуздамо! кумовима нашим певам песму ову, светима јеладе, што их господ даде да су главна дика јелинскога лика! а међ` њима прво светој браћи славној, кирилу премудром, методију храбром, што србе обдарише најважнијим даром путопис 50 5/ 2017 отац филип гатари је изузетан мисионар пра- вославља у африци, у северном подручју кеније, у округу нијери клирик је александриј- ске патријаршије и директор је православне школе „свети антоније велики“ важи за смире- ног човека чија реч има тежину 1 шта вас је лично мотивисало да се бавите мисионарењем? христос је послао своје апостоле да обављају највећи мисионарски рад – да проповедају, уче и преобрате људе да следе христа као свеште- ник, сматрам да је потребно имати мисионарско срце које може да се суочи са изазовима са ко- јима се христови следбеници сусрећу тежња да извршим доживотни утицај на животе што више младих мотивисала ме је да размишљам о фонтани образовања где ће многи освежити своје умове и борити се против незнања обра- зовање је стуб око којег се све остале људске активности окрећу образована особа је и оспо- собљена да се суочи с будућим изазовима и да нађе решење наша православна мисионарска школа „свети антоније“ почива на геслу образо- вање – основ мог живота основно образовање је неопходно за оне који ће желети да се даље образују на различитим пољима на пример, свештенство мора бити образовано 2 које су по вашем мишљењу најважније особине православног мисионара? а) божанска и људска пуноћа – бог је тај који надахњује, а човек извршава; б) евхаристијска – да кроз све људске актив- ности открива евхаристијску природу; в) друштвено-економска – бављење друштве- но-економским аспектима људског живота; на- стојање да се подигне друштвено-економски статус људских заједница; г) психолошка – бављење психолошким про- блемима који раслабљују људско друштво 3 о чему треба посебно водити рачуна када је реч о мисији цркве? а) јеванђеље – испуњавамо ли христово је- ванђеље или не?; б) ставови – колико добро мењамо сопствене ставове и ставове оних којима се обраћамо?; в) културно наслеђе – колико ценимо и по- штујемо културно наслеђе оних којима се обраћамо?; г) поштовање – колико поштујемо основне вредности оних којима се обраћамо?; д) језик – поштујемо ли локалне језике или их наменски замењујемо страним језицима који разводњавају идентитет народа и понекад ис- кривљују јеванђељске идеје? 4 по чему се разликује успешна од неуспешне мисије? сваки пут кад је позитивна промена уоче- на, настројење сваког појединца да се разви- ја, лична и колективна мотивација, то је одраз успеха ако се догађа супротно, то онда значи неуспех ако су циљеви и задаци постигнути у одре- ђеном временском оквиру, то је успех ако нису испуњени, то значи неуспех ако смо сведоци духовног и материјалног напретка, то је успех супротно томе је неуспех кад циљна група при- грли процес, активности или идеје, и доживља- ва их као своје, то је успех кад год се дешава су- протно, то је неуспех ако је приметно побољшање живота људи у области мисионарског рада, значи да је успе- шно ако се то не дешава, значи да је неуспешно десет питања за православног мисионара у овом броју одговара: свештеник филип гатари, кенија десет питања за православног мисионара септембар / октобар 2017 51 десет питања за православног миси онара 5 који мисионарски пројекат православне цркве бисте данас посебно издвојили? а) издаваштво и превођење – превођење раз- личитих религијских и црквених књига и слу- жебника, као и издавање црквеног рада разли- читих православних аутора на локалне језике; б) градња теолошких факултета, мисионар- ских школа, мисионарских болница, стационара и клиника; в) обезбеђивање стипендија за студирање у иностранству; г) посете мисионара као појединаца и као гру- па различитим земљама 6 где, по вашем мишљењу, има простора за унапређење мисије у 21 веку? охрабривање све више појединаца да се укључе у мисионарске активности охрабри- вање више сестринских цркава да се укључе у мисионарски рад који ће бити усмерен и ка уну- тра и ка споља издвајање више средстава за мисионарску делатност заједничко планирање и сарадња, како би се избегло дуплирање миси- онарских пројеката 7 које су ваше препоруке за унутрашњу, а које за спољашњу мисију? појединачне цркве треба да креирају локал- ни механизам унутрашњег мисионарског рада на унутрашњи мисионарски рад треба приме- нити свеобухватни, скројен по мери, и пријем- чив метод препознати конкретне потребе у датој области мисионарске делатности препо- знати појединце заинтересоване за мисионар- ски рад што се тиче спољашње мисије, треба извести студију случаја за сваку област мисио- нарске делатности успоставити консултације између спољашних мисионара и радника на унутрашњим мисијама како би препознали при- оритетне области активности омогућити спољ- на средства за завршетак започетих пројеката споља
Свеска: 357 | Хришћанство и светске религије
... Фотографија на насловној страни корице: Митрополит Китруса Г Георгије на служби у Ватопеду извор: wwwpemptousiagr Фотографија на другој страни корице: Епископ тимочки Г Иларион (Голубовић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Детаљ из манастира Милешева фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Храм Свете Великомученице Марине у Неи Порију фото: Светлана Дингарац СВЕСКА 357, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2017 РЕЧ УРЕДНИКА Сведочење хришћанске вере 3 Пастир добри Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Господином Иларионом Темељ мисије Цркве је проповед Благе Вести Јеванђеља Христовог! 4 Пастир добри Последњи дани Мати Божије 10 Светли ликови историје СПЦ Слово о Старцу Симеону Добрићевском 11 У дијалогу са атеизмом Научна теорија и идеологија 14 Какве су ти мисли, такав ти је живот Молитвени уздах Старцу срцезналцу 17 ТЕМА БРОЈА Велика тајна побожности 19 Вера Истине и светске религије 22 Разговор са Гораном Раденковићем, професором Богословије „Свети Сава“ у Београду Распеће и Васкрсење 24 Архиепископ Јован Шаховској: Је ли могуће „братство религија“? 29 О понуђеној празнини 30 Вишедетне хришћанске породице Породица Мишевић 32 Светиње Свете Земље Маслинска гора и Гетсимански врт 40 Светиње Свете Горе Манастир Дохијар 42 Хришћански брак и породица Протојереј Артемијe Владимиров 5 правила за дете у храму 44 Путопис Мисионарска разгледница из Неи Порија 46 Десет питања за православног мисионара Десет питања за православног мисионара 51 Из историје Српске Православне Цркве Филип Вишњић и српски духовници 53 Српска традиција и обичаји Обичаји пред свадбу у старини 55 Духовне поуке у причама Богородица се на нашој страни поклонила 57 Путописи Задужбина захвалности за исцељење Манастир Гориоч 59 Сведочанства Живот је лепши него икада 62 Из пера првог уредника Мисионара Не мучи себе 64 стране септембар / октобар 2017 1 СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Хришћанство и светске религије УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Бранислав Илић Божидар Васиљевић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за на
... Фотографија на насловној страни корице: Митрополит Китруса Г Георгије на служби у Ватопеду извор: wwwpemptousiagr Фотографија на другој страни корице: Епископ тимочки Г Иларион (Голубовић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Детаљ из манастира Милешева фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Храм Свете Великомученице Марине у Неи Порију фото: Светлана Дингарац СВЕСКА 357, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2017 РЕЧ УРЕДНИКА Сведочење хришћанске вере 3 Пастир добри Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Господином Иларионом Темељ мисије Цркве је проповед Благе Вести Јеванђеља Христовог! 4 Пастир добри Последњи дани Мати Божије 10 Светли ликови историје СПЦ Слово о Старцу Симеону Добрићевском 11 У дијалогу са атеизмом Научна теорија и идеологија 14 Какве су ти мисли, такав ти је живот Молитвени уздах Старцу срцезналцу 17 ТЕМА БРОЈА Велика тајна побожности 19 Вера Истине и светске религије 22 Разговор са Гораном Раденковићем, професором Богословије „Свети Сава“ у Београду Распеће и Васкрсење 24 Архиепископ Јован Шаховској: Је ли могуће „братство религија“? 29 О понуђеној празнини 30 Вишедетне хришћанске породице Породица Мишевић 32 Светиње Свете Земље Маслинска гора и Гетсимански врт 40 Светиње Свете Горе Манастир Дохијар 42 Хришћански брак и породица Протојереј Артемијe Владимиров 5 правила за дете у храму 44 Путопис Мисионарска разгледница из Неи Порија 46 Десет питања за православног мисионара Десет питања за православног мисионара 51 Из историје Српске Православне Цркве Филип Вишњић и српски духовници 53 Српска традиција и обичаји Обичаји пред свадбу у старини 55 Духовне поуке у причама Богородица се на нашој страни поклонила 57 Путописи Задужбина захвалности за исцељење Манастир Гориоч 59 Сведочанства Живот је лепши него икада 62 Из пера првог уредника Мисионара Не мучи себе 64 стране септембар / октобар 2017 1 СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР 2017 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Хришћанство и светске религије УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Бранислав Илић Божидар Васиљевић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за на
Одреднице:
1. 142724 / ...лк 22, 39–54) и место са којег се исус вазнео на небо 40 дана након ВАСКРСЕЊА маслинска гора и гетсимански врт јелена јонић гетсимански врт, јерусалим (извор: toposiguranjers) храм свих нација ...
2. 223877 / ...лк 22, 39–54) и место са којег се исус вазнео на небо 40 дана након ВАСКРСЕЊА данас се на маслинској гори налазе много- бројни храмови: храм вазнесења, капела ваз- несења, храм патер ностер, ...
1. 142724 / ...лк 22, 39–54) и место са којег се исус вазнео на небо 40 дана након ВАСКРСЕЊА маслинска гора и гетсимански врт јелена јонић гетсимански врт, јерусалим (извор: toposiguranjers) храм свих нација ...
2. 223877 / ...лк 22, 39–54) и место са којег се исус вазнео на небо 40 дана након ВАСКРСЕЊА данас се на маслинској гори налазе много- бројни храмови: храм вазнесења, капела ваз- несења, храм патер ностер, ...
47
Свеска: 358 | Свети царски мученици Романови
...крста – зна се – следи васкрсење и што већи крст, то већа славаВАСКРСЕЊА 📌 тако
је и у случају руске голготе револуционари
су дали све од себе да униште руску цркву,
а она се из пепела подигла и данас је
...крста – зна се – следи васкрсење и што већи крст, то већа слава
МЕТА инфо: Р:27116 К:200409 Д:111
| Свеска 358 |
Свеска: 358 | Свети царски мученици Романови
... обрадовала нас је вест да се миро- точење иконе цара-мученика десило и ових дана, тачније уочи празника покрова пресве- та богородице у једном манастиру у србији то сведочи да је свети цар са србима молитвено и данас, сто година после првог светског рата после крста – зна се – следи васкрсење и што већи крст, то већа слава васкрсења тако је и у случају руске голготе револуционари су дали све од себе да униште руску цркву, а она се из пепела подигла и данас је свет- ска мисионарска сила покушали су да затру сваки траг царске породице романов, али су је обесмртили и учинили небеским покро- витељима русије и руског народа ипак, за божији благослов над руским и српски наро- дом мора се принети свенародно покајање за чин масовне издаје и одрицања од вере тек када се наши народи свецело покају и обрате господу христу, не само устима већ и срцем (уп мк 7, 6), „страшни облак“ који је митрополит филарет видео пре 150 година ће бити потпуно уклоњен са духовног неба наших држава, а православни словени ће заблистати у пуном сјају и, по речима ум- ног владике николаја велимировића, доби- ће прилику да дају кључну реч на светској позорници нека би се молитвама светих царских му- ченика романових тако убрзо и збило! с љубављу у христу господу презвитер оливер суботић стотину година од руске голготе новембар / децембар 2017 3 данас у србији преовладава замор од промашаја и узалудности у испољава- њу србинових заветних и саможртвених чинова љубави; његове саборне, а презре- не и упропаштене љубави *** преосвећени владико, како ви памтите своје детињство? која је ваша прва мисао када чујете реч детињство? које слике имате пред очима када чујете ову реч? прва слика у вези са речју детињство јесте постеља у кући у родној паланци ђураковцу, у којој лежим сам, и нашаран великим богињама; и устрашен од мојих старијих да ћу умрети ако устанем и иза- ђем на двор; а тамо се играју моја браћа и сестре оваква мисао подразумева причу; летова- ње на мокрој гори и у понору, испреко сред- њовековне источке васи, у метохијском под- гору тамо се ми браћа крећемо кроз шумску флору и фауну, и страхујемо да ћемо срести мечку која напада стоку на испаши у близи- ни се налази манастир црна река, и у њему красник, свети петар коришки, који и србе и муслимане исцељује од главобоље, или бо- љоглаве а у бачији наша баба петкана ску- пља бели смок: расхлађује млеко, прави сир и кајмак и меси хлеб; млађа браћа миомир и драгомир као две лопте пуцају од здравља; ми живимо на планини у бљиштуру, и спава- мо на смрековом грању ваш први сусрет са црквом; ко вас је први одвео у храм? најраније сећање биће на храм светих апостола петра и павла у истоку, на метохи- ји у њој црни иконостас са иконама, моје пр- во причешће, у пратњи моје друге бабе ве- лике, коју су њене друге називале госпа, због деде радована који је био општински дело- вођа, и црквени појац источке цркве мени ће као богослову припасти његови свежње- ви православног мисионара, који је излазио између два рата, и свето јеванђеље са псал- мима, џепног издања; неко од младих источ- ких скојеваца је ножем или секирчетом обу- зет бесом зарезао његову насловну корицу и тако ме је баба велика одвела у ову цр- кву на богојављење, око 1956–7 године; ја јој се отмем из руке, и станем у ред који води до свештеника, а да не знам шта он чини касније сам схватио да је он причешћивао, и да је та- да и мене причестио у исти овај храм ћу ући неколико деценија доцније, око 1975 године, као сакупљач историјске грађе за роман о метохијским србима ушао сам у њега и 1987 године, не слутећи да га целог и нетакнутог крвничком руком видим последњи пут примицала се 1999, година страдања ово- га храма и источких православних хтишћа- на; тачније, наставак њихових страдања на- име, за време шипније џафера (јафета) деве (други светски рат), шиптари-сами арнаута- ши су узаптили све србе домаћине истока и околине у овај храм, и држали их данима у њему преиспуњеном, без хране, воде и мо- гућности да излазе из њега ни поради себе реч архијереја љубав је дар, и она све превасходи разговор са његовим преосвештенством епископом крушевачким г давидом перовићем и они су били деца разговор водила: весна павловић 4 6/ 2017 једнако тако будући, појавиле су се црвене ваши, милећи по њима и уз конопац у вис, све до звона затим су цубани-сами арнау- таши депортовали ове домаћине у албани- ју, да у ропству у пишкопеји и фиру проведу три године баба велика и остале њене друге отишле су једама да их посете, превезавши се до тамо у отвореном камиону и на косово и метохију нам долази година 1999; година малог армагедона приликом прве посете овом источком храму, само запад- на врата обијена; приликом друге посете, све у храму спаљено; часна трпеза од камена ру- ни се под прстима овајпут су то учинила деца источких зулумћара-самих арнауташа који су онда одвели србе домаћине у албанско роп- ство њихова деца-самих арнауташа, која и по српски зборе, овајпут нам одводе некамо око педесетшесторо источких срба, српкиња наравно, ми знамо ко их је смикнуо, и како, и на какав начин дело излази на видело! заједно са првом пасторалном сликом де- тињства пројектује нам се и слика преобра- жењског сабора у будисавцима, одржаваног око манастирског храма – задужбине патри- јарха макарија соколовића сав околиш тога дана био би прекривен старинским српским светом у томе манастиру живео је и подви- завао се старац серафим, серафимског жи- вота околни народ је говорио да је та црква лековита у ствари, преко оца серафима го- спод је почео да чини чуда дух метохије и њених мештана, као и њи- хов локални говор, покушали смо да оживи- мо у књишчету мирмекологија реците нам нешто о детету као житељу царства божјег неки психолози кажу да је дете отац човека једнако тако блиска ми је и мисао да је де- те не само наш потомак, него и предак, који нас очекује у царству божјем шта мање не- го да је дете једини житељ царства божјега зато деци не треба бранити да прилазе бо- го-детету и божићу исусу христу јер таквих је, и таквога је царство божје теме игре ве- ликог и малог детета су и нас заокупљале до те мере да смо им посветили вишемесечни списатељски рад дакле, ако бисмо комента- рисали вашу цитирану мисао, рекли бисмо да нам се она чини тачном, и богатом за ана- лизу прођимо сада само са указом на наш поменути рад о детету као бићу игре; бићу које увек игра за живот, никада за смрт оно дакле вишеструким животом и даровима узвраћа онима који су га једаред обдарили животом додали бисмо да дете увек игра и за живи живот: за живот у богомладенцу, у божјем царству, камо постоје, и камо ће постојати само најсветија бића а божја де- ца, и њихова величанства и грађанства су замислива на планети земљи као најближа блаженству; и опет, само су блажена, и не ви- ше прокажена и грехом огубана; то су деца житељи царства божјега хришћанима чи- таоцима је наша поменута књижевна рађа доступна и у електронској форми, тако да разговор о детету може да се настави и чита- њем о њему; и опет разговором у некој буду- ћој прилици или неприлици, и то, разуме се, на приличан начин који духовници су обележили ваше студије на теолошком факултету? ко су били ваши омиљени професори на фду? во времја оно, студенте богословског фа- култета српске православне цркве, шире гледано, зјело добро су одушевљавали јеро- монаси и професори: ава нови јустин попо- вић, само тада синајска ватра: атанасије јев- тић, само тада силоамска вода: амфилохије радовић и тада и сада свештена тишина, бо- гословско свезнање и мајстор дијалога: ири- неј буловић, човекољубиви епископ: данило крстић и отац отаца: павле стојчевић, све- тогорац и принц: јеромонах хризостом сто- лић, полихистори протојереји: душан кашић и димитрије калезић, подвижник свете ли- тургије: василије тарасјев, боговидац: прота милутин умилна игуманија манастира ва- ведења: агнија, добри људи у срба лекари нестјажатељи: недељко кангрга и владета јеротић, исповедник вере: професор жарко видовић сусрет са авом јустином попо
... обрадовала нас је вест да се миро- точење иконе цара-мученика десило и ових дана, тачније уочи празника покрова пресве- та богородице у једном манастиру у србији то сведочи да је свети цар са србима молитвено и данас, сто година после првог светског рата после крста – зна се – следи васкрсење и што већи крст, то већа слава васкрсења тако је и у случају руске голготе револуционари су дали све од себе да униште руску цркву, а она се из пепела подигла и данас је свет- ска мисионарска сила покушали су да затру сваки траг царске породице романов, али су је обесмртили и учинили небеским покро- витељима русије и руског народа ипак, за божији благослов над руским и српски наро- дом мора се принети свенародно покајање за чин масовне издаје и одрицања од вере тек када се наши народи свецело покају и обрате господу христу, не само устима већ и срцем (уп мк 7, 6), „страшни облак“ који је митрополит филарет видео пре 150 година ће бити потпуно уклоњен са духовног неба наших држава, а православни словени ће заблистати у пуном сјају и, по речима ум- ног владике николаја велимировића, доби- ће прилику да дају кључну реч на светској позорници нека би се молитвама светих царских му- ченика романових тако убрзо и збило! с љубављу у христу господу презвитер оливер суботић стотину година од руске голготе новембар / децембар 2017 3 данас у србији преовладава замор од промашаја и узалудности у испољава- њу србинових заветних и саможртвених чинова љубави; његове саборне, а презре- не и упропаштене љубави *** преосвећени владико, како ви памтите своје детињство? која је ваша прва мисао када чујете реч детињство? које слике имате пред очима када чујете ову реч? прва слика у вези са речју детињство јесте постеља у кући у родној паланци ђураковцу, у којој лежим сам, и нашаран великим богињама; и устрашен од мојих старијих да ћу умрети ако устанем и иза- ђем на двор; а тамо се играју моја браћа и сестре оваква мисао подразумева причу; летова- ње на мокрој гори и у понору, испреко сред- њовековне источке васи, у метохијском под- гору тамо се ми браћа крећемо кроз шумску флору и фауну, и страхујемо да ћемо срести мечку која напада стоку на испаши у близи- ни се налази манастир црна река, и у њему красник, свети петар коришки, који и србе и муслимане исцељује од главобоље, или бо- љоглаве а у бачији наша баба петкана ску- пља бели смок: расхлађује млеко, прави сир и кајмак и меси хлеб; млађа браћа миомир и драгомир као две лопте пуцају од здравља; ми живимо на планини у бљиштуру, и спава- мо на смрековом грању ваш први сусрет са црквом; ко вас је први одвео у храм? најраније сећање биће на храм светих апостола петра и павла у истоку, на метохи- ји у њој црни иконостас са иконама, моје пр- во причешће, у пратњи моје друге бабе ве- лике, коју су њене друге називале госпа, због деде радована који је био општински дело- вођа, и црквени појац источке цркве мени ће као богослову припасти његови свежње- ви православног мисионара, који је излазио између два рата, и свето јеванђеље са псал- мима, џепног издања; неко од младих источ- ких скојеваца је ножем или секирчетом обу- зет бесом зарезао његову насловну корицу и тако ме је баба велика одвела у ову цр- кву на богојављење, око 1956–7 године; ја јој се отмем из руке, и станем у ред који води до свештеника, а да не знам шта он чини касније сам схватио да је он причешћивао, и да је та- да и мене причестио у исти овај храм ћу ући неколико деценија доцније, око 1975 године, као сакупљач историјске грађе за роман о метохијским србима ушао сам у њега и 1987 године, не слутећи да га целог и нетакнутог крвничком руком видим последњи пут примицала се 1999, година страдања ово- га храма и источких православних хтишћа- на; тачније, наставак њихових страдања на- име, за време шипније џафера (јафета) деве (други светски рат), шиптари-сами арнаута- ши су узаптили све србе домаћине истока и околине у овај храм, и држали их данима у њему преиспуњеном, без хране, воде и мо- гућности да излазе из њега ни поради себе реч архијереја љубав је дар, и она све превасходи разговор са његовим преосвештенством епископом крушевачким г давидом перовићем и они су били деца разговор водила: весна павловић 4 6/ 2017 једнако тако будући, појавиле су се црвене ваши, милећи по њима и уз конопац у вис, све до звона затим су цубани-сами арнау- таши депортовали ове домаћине у албани- ју, да у ропству у пишкопеји и фиру проведу три године баба велика и остале њене друге отишле су једама да их посете, превезавши се до тамо у отвореном камиону и на косово и метохију нам долази година 1999; година малог армагедона приликом прве посете овом источком храму, само запад- на врата обијена; приликом друге посете, све у храму спаљено; часна трпеза од камена ру- ни се под прстима овајпут су то учинила деца источких зулумћара-самих арнауташа који су онда одвели србе домаћине у албанско роп- ство њихова деца-самих арнауташа, која и по српски зборе, овајпут нам одводе некамо око педесетшесторо источких срба, српкиња наравно, ми знамо ко их је смикнуо, и како, и на какав начин дело излази на видело! заједно са првом пасторалном сликом де- тињства пројектује нам се и слика преобра- жењског сабора у будисавцима, одржаваног око манастирског храма – задужбине патри- јарха макарија соколовића сав околиш тога дана био би прекривен старинским српским светом у томе манастиру живео је и подви- завао се старац серафим, серафимског жи- вота околни народ је говорио да је та црква лековита у ствари, преко оца серафима го- спод је почео да чини чуда дух метохије и њених мештана, као и њи- хов локални говор, покушали смо да оживи- мо у књишчету мирмекологија реците нам нешто о детету као житељу царства божјег неки психолози кажу да је дете отац човека једнако тако блиска ми је и мисао да је де- те не само наш потомак, него и предак, који нас очекује у царству божјем шта мање не- го да је дете једини житељ царства божјега зато деци не треба бранити да прилазе бо- го-детету и божићу исусу христу јер таквих је, и таквога је царство божје теме игре ве- ликог и малог детета су и нас заокупљале до те мере да смо им посветили вишемесечни списатељски рад дакле, ако бисмо комента- рисали вашу цитирану мисао, рекли бисмо да нам се она чини тачном, и богатом за ана- лизу прођимо сада само са указом на наш поменути рад о детету као бићу игре; бићу које увек игра за живот, никада за смрт оно дакле вишеструким животом и даровима узвраћа онима који су га једаред обдарили животом додали бисмо да дете увек игра и за живи живот: за живот у богомладенцу, у божјем царству, камо постоје, и камо ће постојати само најсветија бића а божја де- ца, и њихова величанства и грађанства су замислива на планети земљи као најближа блаженству; и опет, само су блажена, и не ви- ше прокажена и грехом огубана; то су деца житељи царства божјега хришћанима чи- таоцима је наша поменута књижевна рађа доступна и у електронској форми, тако да разговор о детету може да се настави и чита- њем о њему; и опет разговором у некој буду- ћој прилици или неприлици, и то, разуме се, на приличан начин који духовници су обележили ваше студије на теолошком факултету? ко су били ваши омиљени професори на фду? во времја оно, студенте богословског фа- култета српске православне цркве, шире гледано, зјело добро су одушевљавали јеро- монаси и професори: ава нови јустин попо- вић, само тада синајска ватра: атанасије јев- тић, само тада силоамска вода: амфилохије радовић и тада и сада свештена тишина, бо- гословско свезнање и мајстор дијалога: ири- неј буловић, човекољубиви епископ: данило крстић и отац отаца: павле стојчевић, све- тогорац и принц: јеромонах хризостом сто- лић, полихистори протојереји: душан кашић и димитрије калезић, подвижник свете ли- тургије: василије тарасјев, боговидац: прота милутин умилна игуманија манастира ва- ведења: агнија, добри људи у срба лекари нестјажатељи: недељко кангрга и владета јеротић, исповедник вере: професор жарко видовић сусрет са авом јустином попо
Свеска: 358 | Свети царски мученици Романови
... Фотографија на насловној страни корице: Небески заштитници Русије и Србије Фотографија на другој страни корице: Патријарх московски Тихон (1865–1925) фото: http://troitse-paraskevoru Фотографија на трећој страни корице: Митрополит Филарет Вознесенски (1903–1985) фото: afanasiynet Фотографија на полеђини корице: Сергеј Шојгу у посети Храму Светог Саве фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 358, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2017 РЕЧ УРЕДНИКА Стотину година од руске Голготе 3 Реч архијереја Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Г Давидом Перовићем И они су били деца 4 Реч пастира Потрага за идентитетом 8 Материк Света Ефросинија – монахиња у мушком манастиру 10 Хришћански живот Пост – смисао и пракса 12 Хришћански живот Протојереј Александар Шаргунов Шта значи окренути и други образ? 14 ТЕМА БРОЈА О значењу канонизације Светих Царских мученика 17 Свети Царски мученици Романови у богослужењу 21 Страдање Царске породице 23 У сусрет руском Цару 25 Долазак руског Цара 28 Хајка на лик Светог цара у наше време 30 Хришћански брак и породица Протојереј Димитриј Смирнов Будућност се рађа у породици 32 Идите и научите све народе „Велики посао“ Старца Јефрема Аризонског 34 Хришћански брак и породица Разговор са игуманом манастира Фенек, оцем Макаријем Бог никада не заборавља 42 Земља живих Земља живих 46 Црква и савремене технологије „Добро нам је овде бити“ 49 Из историје Српске Православне Цркве Немањићки узори краља Твртка I 50 Српска традиција и обичаји Детињци, Материце и Оци у контексту значаја породице 53 Божићни обичаји на српском селу у старини 57 Хришћанска књижевност Иван В Лалић (1931—1996) 59 Духовне поуке у причама 60 Сведочанство Свештеник и верници на „царском путу“ 62 Из пера првог уредника Мисионара Не мучи себе (2) 64 стране новембар / децембар 2017 1 НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2017 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Свети царски мученици Романови цена 90 динара УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Бранислав Илић Божидар Васиљевић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може с
... Фотографија на насловној страни корице: Небески заштитници Русије и Србије Фотографија на другој страни корице: Патријарх московски Тихон (1865–1925) фото: http://troitse-paraskevoru Фотографија на трећој страни корице: Митрополит Филарет Вознесенски (1903–1985) фото: afanasiynet Фотографија на полеђини корице: Сергеј Шојгу у посети Храму Светог Саве фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 358, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2017 РЕЧ УРЕДНИКА Стотину година од руске Голготе 3 Реч архијереја Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Г Давидом Перовићем И они су били деца 4 Реч пастира Потрага за идентитетом 8 Материк Света Ефросинија – монахиња у мушком манастиру 10 Хришћански живот Пост – смисао и пракса 12 Хришћански живот Протојереј Александар Шаргунов Шта значи окренути и други образ? 14 ТЕМА БРОЈА О значењу канонизације Светих Царских мученика 17 Свети Царски мученици Романови у богослужењу 21 Страдање Царске породице 23 У сусрет руском Цару 25 Долазак руског Цара 28 Хајка на лик Светог цара у наше време 30 Хришћански брак и породица Протојереј Димитриј Смирнов Будућност се рађа у породици 32 Идите и научите све народе „Велики посао“ Старца Јефрема Аризонског 34 Хришћански брак и породица Разговор са игуманом манастира Фенек, оцем Макаријем Бог никада не заборавља 42 Земља живих Земља живих 46 Црква и савремене технологије „Добро нам је овде бити“ 49 Из историје Српске Православне Цркве Немањићки узори краља Твртка I 50 Српска традиција и обичаји Детињци, Материце и Оци у контексту значаја породице 53 Божићни обичаји на српском селу у старини 57 Хришћанска књижевност Иван В Лалић (1931—1996) 59 Духовне поуке у причама 60 Сведочанство Свештеник и верници на „царском путу“ 62 Из пера првог уредника Мисионара Не мучи себе (2) 64 стране новембар / децембар 2017 1 НОВЕМБАР/ДЕЦЕМБАР 2017 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Свети царски мученици Романови цена 90 динара УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Бранислав Илић Божидар Васиљевић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може с
Одреднице:
1. 14517 / ...(учествовање) цара – мучени- ка у пуноћи тајне крста и ВАСКРСЕЊА то је оно благоуханије које нам је данас потребније ви- ше од свега међу мноштвом чудесних знаме- ња којим је господ п ...
1. 14517 / ...(учествовање) цара – мучени- ка у пуноћи тајне крста и ВАСКРСЕЊА то је оно благоуханије које нам је данас потребније ви- ше од свега међу мноштвом чудесних знаме- ња којим је господ п ...
48
Свеска: 359 | 60 година Православног мисионара
...предање каже да се пресвета бого- родица након господње смрти иВАСКРСЕЊА
📌
преселила из јерусалима у ефес и живела
код апостола јована богослова док је живе-
ла у ефесу, она је одлазила у посету светом
лазару на к
...предање каже да се пресвета бого- родица након господње смрти и
МЕТА инфо: Р:22437 К:163387 Д:90
| Свеска 359 |
Свеска: 359 | 60 година Православног мисионара
... је из назарета у јерусалим у јерусалиму је света ана стекла два имања, прво на гетсиманској капији, а друго у јоса- фатовој долини на коме је изградила крипту за чланове своје породице ту је најпре био сахрањен јоаким, а касније и тело пресвете богородице свето предање каже да се пресвета бого- родица након господње смрти и васкрсења преселила из јерусалима у ефес и живела код апостола јована богослова док је живе- ла у ефесу, она је одлазила у посету светом лазару на кипар свету гору је благослови- ла као свој перивој походила је и витлејем, јерусалим, маслинску гору где се усрдно молила једном приликом док се молила на маслинској гори обратио јој се архангел га- врило и обавестио је о њеном упокојењу за три дана, предавши јој палмину грану мира и радости – симбол победе над смрћу и тру- љењем овај сусрет са архангелом гаврилом пресвета богородица је описала апостолу јовану богослову, а он је то пренео апосто- храм успења пресвете богородице храм успења пресвете богородице један је од пет највећих хришћанских светилишта у 14 веку фрањевци обнављају и проширују храм успења пресвете богородице он тада добија садашњи изглед иконa јерусалимске мајке божије јелена јонић 48 1/ 2018 светиње свете земље лу јакову тако се ова вест проширила међу друге апостоле од којих је сачувано преда- ње о успењу пресвете богородице том при- ликом је пресвета богородица наредила да буде сахрањена у гетсиманији, у породичној гробници, поред њених родитеља постоји историјски текст из 6 века који је написао кирило скитопољски, и који гово- ри о догађају из 451 године када су током четвртог васељенског сабора, цар флави- је маркијан и његова супруга августа елија пулхерија (црква их слави као свете) затра- жили од јерусалимског патријарха јувена- лија мошти пресвете богородице патријарх им је одговорио да је гроб пресвете богоро- дице већ од трећег дана њеног погреба пра- зан, да се пресвета богородица вазнела на небо и да је од ње сачуван само њен покров потом је по захтеву императора богороди- чин покров послат у цариград где се чувао у цркви богородице влахерни према другом предању, од пресвете богородице је поред њеног покрова остао и њен појас који се да- нас чува у светогорском манастиру ватопед овај појас је данас једина сачувана драгоце- ност из њеног живота, а предање каже да га је испустила приликом успења храм успења пресвете богородице је је- дан од пет највећих хришћанских светили- шта први помен о гробници датира из 455 године када је откопан камен који га је окру- живао гробница је храм-пећина у коју се улази силазећи 47 степеника у пећину која је исклесана у огромној стени, док се храм из- грађен изнад саме гробнице први пут поми- ње у 6 веку у спису који говори да га је први саградио управо јерусалимски патријарх ју- веналије током владавине императора мар- кијана нека археолошка ископавања која су вођена у 19 веку су доказала постојање гро- бља из првог века баш на месту данашњег храма овај храм су срушили персијанци 614 године и током наредних векова храм је више пута рушен и обнављан, али је крип- та скоро увек остајала нетакнута крсташи су саградили потпуно нови храм 1130 године и њега је срушио саладин 1187 године у 14 веку фрањевци га обнављају и проширују, а храм тада добија данашњи изглед у право- славне руке се враћа 1757 године након ан- гажовања грчког свештенства од тада овим храмом управља православна јерусалимска патријаршија и дохалкидонска јерменска патријаршија данас храм има основу крста у центру је гробница пресвете богородице са два ула- за, а на крају храма-пећине се налази олтар у каменом кивоту стоји чувена чудотвор- на икона јерусалимске мајке божије улаз у гробницу се налази десно од степеништа, а гробница је у малој четвртастој капели зи- дови капеле су поцрнели од дима свећа да- нас ову пећински храм красе висећа канди- ла и узвишена атмосфера гробница је храм– пећина у коју се улази силазећи 47 степеника у пећину храм гроба и успења пресвете богородице, извор: wwwpanoramiocom јануар / фебруар 2018 49 хришћанска култура „лучинушка“ је женски хор који је пре 45 година основао професор андреј та- расјев на филолошком факултету у београду, а прве чланице су биле његове студенткиње професор их је чуо како у ходнику факулте- та певуше српске народне песме и одлучио да их учи да певају и руске у томе је имао успеха и хор је заживео, а њихови наступи су постајали све бројнији певали су широм ср- бије и русије и будили најтананија осећања међу људима о хору „лучинушка“ и њиховим успесима и плановима разговарали смо са професорком браниславом марковић пре свега, честитамо „лучинушки“ невероватних 45 година постојања концерт који сте одржали на филолошком факултету крајем прошле године био је ваш, верујемо у то, велики успех и понос шта нам можете рећи о саставу хора „лучинушка“? хор словенске песме – „лучинушка“ „лучинушка“ у своме имену крије реч луч, која постоји у свим словенским језицима, и означава светлост, луч, искру, буктињу, пламен, тако да смо ми, слободно можемо рећи, лучоноше словенства, јединства, љубави фото: архив хора „лучинушка“ разговор водила: дајана лазаревић 50 1/ 2018 хришћанска култура од првих дванаест девојака које су запева- ле, прво као група од које је настао хор, па до данас, кроз нашу музичку дружину прошло је преко 200 чланица данас нас има шезде- сетак активних, различитих генерација, с тим што је нас тридесетак управо из тих првих ге- нерација хора углавном смо просветни рад- ници, предавачи у школама и на факултети- ма, а има и психолога, правника, економиста, десет доктора наука, међу нама су и наше не- кадашње ученице и студенткиње, као и наше ћерке како бирате нумере? имате ли омиљене песме? наш репертоар је искључиво у надлежно- сти професора тарасјева а по њему смо и специфични и вероватно јединствени на овим просторима захваљујући њему нису прекривене велом заборава многе аутентич- не руске песме, народне, традиционалне, али и оне које су се певале у руским школама у београду четрдесетих година прошлога ве- ка, а које је професор пренео и на нас по- што наш хор има наднаслов: хор словенске песме, јасно је да негујемо музичку баштину словенских народа, па су на нашем репер- тоару песме русије, белорусије, украјине, чешке, словачке, пољске, бугарске, македо- није а певамо их и на лужичкосрпском је- зику наравно, не запостављамо ни музичко наслеђе наше србије ваши наступи су увек веома посећени и публика вас воли где сте све наступали? које похвале бисте издвојили као највредније? тешко је навести где смо све гостовали и пред киме и коме смо певали мало смо аљкави, па не водимо евиденцију насту- па, којих је за 45 година било око 350 пе- вали смо у местима која се зову и влашки до, и москва, и шид и лењинград, загреб, лозница, ваљево, горњи милановац, нови сад, параћин, јагодина, бечеј, ужице, вели- ко градиште певали смо и у галерији сану, на београдским факултетима и у школама, у домовима културе, у српском народном позоришту у новом саду, градској кући у сомбору највећа награда су нам осмеси, понекад и сузе наше публике, која често пе- ва уз нас оне песме које су познате, а пошто у београду често наступамо, већ препозна- јемо лица која су готово на сваком нашем фото: архив хора „лучинушка“ јануар / фебруар 2018 51 хришћанска култура концерту наравно, добили смо бројне ди- пломе, и захвалнице професор тарасјев је на концерту 6 децембра 2017, рекао да „лучинушка“ није хор, већ једна велика распевана породица какви су односи међу члановима хора? управо је тако будући да смо заједно од студентских дана, па ево, и до пензионерских, заједно смо проживели и среће и несреће, и лепе и тужне тренутке наша три момка, наша три музичара су се међусобно окумили про- фесор тарасјев је био некима кум на венчању, а и децу нам је крстио, многе од нас су за сво- је куме изабрале баш другарице из хора, или су довеле у хор своје сестре, а и своје стасале кћери ми не певамо само заједно већ и пла- нинаримо, одлазимо на концерте, дочекујемо нове године, понекад и летујемо ваши концерти су лепо медијски пропраћени добијате коментаре који су позитивни зашто је „лучинушка“ тако успешна? не можемо се баш похвалити да нешто много радимо на промоцији и пропагирању свога хора, ми смо више као народна песма: од уста до уста ипак, зна се у јавности за нас, управо због нашег специфичног репертоара свесни смо да смо прави аматерски хор, да од нас има много успешнијих и музички квали- тетнијих хорова, али једнодушна је оцена да ретко ко на своје слушаоце пренесе толико емоција, спонтаности, радости у музицирању као ми а најлепше од свега је што се осети та саборност, јединственост и љубав која нас веже једне за друге, као и бескрајна радост коју нам причињава заједничка песма сам назив вашег хора има посебну симболику можете ли нам је мало боље објаснити? на самом почетку звали смо се једноставно, а дугачко: хор студената славистике фило- лошког факултета у београду после десетак година, када смо постали део друштва за не- говање сећања на русе у србији, назвали смо се „лучинушка“, по првој песми коју смо нау- чили и заједно запевали ту је песму у београ- ду певала чувена олга јанчевецка, и пошто је песма у ствари „мушка“, она ју је прерадила за женско извођење и оставила у аманет нашем хору а „лучинушка“ у своме имену крије реч луч, која постоји у свим словенским језицима, и означава светлост, луч, искру, буктињу, пла- мен, тако да смо ми, слободно можемо рећи, лучоноше словенства, јединства, љубави и, ако на крају концерта видимо да смо барем код некога у публици запалили неку искри- цу у очима и срцу, разбуктали неки пламичак емоција, онда наше готово полувековно по- стојање није узалудно свако друштво има своју анегдоту, а друштво које траје тако дуго као „лучинушка“, сигурно их има много да ли бисте неку од њих поделили с нама? наш репертоар је искључиво у надлежности професора тарасјева захваљујући њему нису прекривене велом заборава многе аутентичне руске песме, народне, традиционалне, али и оне које су се певале у руским школама у београду четрдесетих година прошлога века 52 1/ 2018 хришћанска култура наравно, ми се често смејемо и преприча- вамо догодовштине, којих је заиста било за памћење али увек издвајамо анегдоте са го- стовања у москви када је на једном концер- ту најављена руска песма, а музика почела мистериозно да свира увод у пољску пола хора запевало пољску, а пола руску право свесловенско јединство за москву нас везу- је и обичај нетипичан за нашу средину, а то је да публика устаје са својих места и доноси на сцену водитељу или диригенту цедуље на ко- јима су исписани наслови песама које желе да чују сећамо се, те 1979 године, московска публика највише је волела „тамо далеко“ и „јовано, јованке“ подсетимо да је песма та- мо далеко годинама на нашем репертоару, али да је певамо у српско-руској варијанти, са српским и руским текстом кнеза пржеваљ- ског, који описује сву тугу рускога избегли- штва а свако избеглиштво је једнако тешко какве планове има „лучинушка“ у будућности? можемо ли да очекујемо нови концерт у београду или другом граду? наравно, немирујемо и не посустајемо ре- довно се састајемо, пробамо и спремамо нов репертоар позовите нас ево нас шта сматрате највећим успехом „лучинушке“? постоји ли циљ који бисте желели да досегнете? успех је и филм о хору који је снимила не- кадашња југословенска радио-телевизија, и учествовање у телевизијским емисијама и на прославама јубилеја и значајних датума, и сећања на познате научнике и уметнике из наше средине, али наш највећи успех је на- ше заједништво и трајање, а циљ можда, још један заједнички одлазак у москву стазама младости захваљујемо вам на издвојеном времену и надамо се да ћемо ваш хор још дуго, дуго слушати и уживати у славујским гласовима желимо да хор настави да хода путем успеха и љубави фото: архив хора „лучинушка“ јануар / фебруар 2018 53 путопис манастир рашко-призренске епархије, свети aрханђели код призрена, на тре- ћем километру од града, налази се у кањону између стена на заравни површине 6 хекта- ра коју обилази бучна призренска бистрица задужбина је стефана уроша iv душана не- мањића (1308/1309 или 1311/1312), душана силног, „већег од свих људи на свету у своје доба“, како га описује у свом делу „о цару сте- фану“, француски војник и писац филип мези- ер, а преводи ђура даничић своју прву младост провео је са оцем, кра- љем стефаном урошем iii немањићем, стефа- ном дечанским, у прогонству у цариграду, од 1314-1320 године, те на формирање његове личности утиче сусрет са сјајем престонице године 1322, вратио се у отаџбину наследив- ши, као млади краљ, стабилну државу од свог деде, краља милутина својом владавином српску државу је подигао у ранг царевине, а цркву издигао на степен патријаршије годи- не 1332 жени се јеленом, сестром бугарског ва призрену граду столоваше цар у једном летопису из друге четвртине xv века, остао је запис да манастирској цркви нема равне под сунцем задужбина српског цара под гором крсном фото: лела марковић лела марковић 54 1/ 2018 путопис цара, која му, пет година касније, рађа сина уроша од тада неизлечиве болести, маларије, обољева 1341 године на измаку снаге, млади краљ је завапио за помоћ светом архистрати- гу михаилу зариче се том приликом да ће у случају оздрављења, у знак захвалности, по- дићи цркву и манастир посвећен светом ар- ханђелу по исцељењу, одлучу- је да цркву и манастир сазида у поткриљу горе крсне, како се у средњем веку називала шар- планина међутим, како је у јерусалиму већ постојао срп- ски манастир истог посвеће- ња – задужбина његовог деде светог краља милутина, своју задужбину под гором крсном посвећује небеским силама – светим арханђелима михаилу, гаврилу и рафаилу из правца призрена, могло се некада прићи манастиру пешке, преко старог каменог моста сада прелазимо пре- ко монтажног моста са друге стране манастира пред којим дежура стражар у осматрач- ници аутобус нас оставља на самом путу изнад манастира и цела група прелази реку, целива високе металне ма- настирске капије са утисну- тим крстом и лавом и улази у порту манастира остављамо торбе у делу простране трпе- зарије душановог народног конака и чекамо искушеника ратка да нас распореди у удоб- не собе мушког и женског дела конака на вратима сваке собе је утиснут назив места на косову и метохији из кога је, по обнови спаљеног манастира, до- шао први посетилац и ту ноћио чим смо се сместили, сиђосмо на вечерњу службу коју је служио игуман михаило (тошић) у делу трпе- зарије, благодарећи господу због поновног доласка у душанову задужбину и призрен, учествујемо у божијој служби потом се оку- пљамо око постављене трпезе, за којом нас игуман поздравља речима добродошлице крепи нас да се светој косовско-метохијској земљи враћамо, у бога верујемо, да се бољем сутра надамо био је то дан пред одлучивање унеско-а о пријему тзв републике косово у чланство колико само јеванђеља у поруци коју смо понављали много пута током даљег путовања, а коју нам је упутио том при- ликом гласила је отприлике овако: „за оне који не верују у христа ово је црно, мрач- но доба а за оне који су за- љубљени у христа, ово је романтично доба“ отац ми- хаило са два искушеника чу- ва ову светињу из које је био принуђен да после паљења конака манастира, 2004 го- дине, оде са братством, и да јој се, после служења на аљасци и у манастиру фенек, опет врати после вечере неки од пут- ника обилазе комплекс под звезданим небом, док други користе прилику да се у ма- леној капели светог николе помоле пред чудотворном богородицом одигитријом, иконом пресвете богороди- це призренске из xix века, коју је породица станимиро- вић даровала цркви светог ђорђа у призрену на див- ном фрескопису и фреска светог харитона, сабрата манастира, кога су 1999 го- дине албански терористи киднаповали и убили, а потом обезглављено тело закопали његови земни остаци сада по- чивају у дворишту манастира црна река за- стајемо крај надгробне плоче српског цара, стефана душана силног ту, међу окрњеним и изломљеним зидинама негдашње велелеп- не царске задужбине, немогуће је не осетити дах прошлог времена, замислити слике које фото: проф дејан ристић, призренски препис душановог законика гроб цара душана јануар / фебруар 2018 55 путопис су окруживале српског владара на врхунца његове власти ова импозантна и надалеко чувена заду- жбина, као гробна црква српског цара, грађе- на је у периоду од 1343-1352 године, на месту једне старије цркве одмах по почетку град- ње, за првог игумана је постављен јаков сер- ски, митрополит сера и српски књижевник светоарханђелском повељом из 1349/50 задужбинар је, не као писац, већ као човек, образложио изглед и устројство задужбине, исказао захвалност богородици и христу, са- општио схватање власти и достојанства по- родице, како наводи др кашанин, „непосред- није, човечније, земаљскије но икоје мисли у текстовима средњовековних животописаца“ препис ове повеље је сачуван, заједно са другим документима (као и чувеним препи- сом душановог законика), захваљујући поро- дици попа симе поповића из села дворане код призрена током 1860 године је откриве- на код монаха партенија који потиче из ове породице, у црквици светог николе, у јужном делу села кориша пренета је у народну библиотеку у београду 1881 године у то време, лекар и научник али и руко- водилац народног музеја и управник народне библиотеке у београду, јанко шафарик, приређује прво издање како би сачувао овај непотпун, али значајан препис на кожи повеља је нестала за време аустро-угарске окупације 1915- 1918 године две цркве посвећене светим архан- гелима, душанова гробна црква и цр- ква светог николе, грађене су у рашком стилу фасаде су биле обложене белим и црвеним мермером цркве су биле украшене богатом декоративном пла- стиком анђела, светитеља, људских гла- ва, зоо-морфона и биљних мотива ико- ностаси су били камени, а унутрашњост цркава осликана фрескама у једном летопису из друге четвртине xv века, остао је запис да манастирској цркви нема равне под сунцем, да њена умет- ничка обрада и лепота надмашују цркву христа пантократора у дечанима, а да њен подни мозаик представља највиши до- мет српске средњовековне архитектуре на том пољу надалеко чувен призренски патос, био је украшен приказима фантастичних жи- вотиња, грифона, лавова, птица и риба унутар комплекса површине од око 6500 m2, налази- ли су се конак, библиотека, и мала црква-капе- ла светог николе и болница мост преко реке бистрице повезивао је манастир са душано- вим дворцем у рибнику и царском палатом у призрену манастирска добра простирала су се од шар-планине до јадранског мора цар је оснивачком повељом светим архангелима поклонио села, руднике, плодну земљу и ви- нограде манастир је био опасан масивним зидовима и повезан са утврђењем вишеград на брду изнад манастира, које је било изграђе- но у византијско време као стражарско место, а у душаново време је служило и као „ризни- ца призренске епископије, складиште књига и вредности“, како бележи много касније, руски конзул, иван степанович јастребов житељи села средске жупе и рабча су били дужни да фото: лела марковић 56 1/ 2018 путопис снабдевају за време душана, вишеград и ма- настир а сва планинска села да држе стражу у манастиру током зидања манастира светих арханђе- ла, 1346 године, на државном сабору у ско- пљу, душан је проглашен за цара, а српска архиепископија је постала српска патријар- шија противећи се томе, пар година касније, у време сукоба између византијског цара јо- вана кантакузина и цара душана, цариград- ска патријаршија је изрекла анатему српском цару и српској цркви следеће 1347 године, у време опсаде каталонаца, упркос забрани присуства женама, цар душан борави на све- тој гори са царицом јеленом по окончању градње манастира, наметну- ла се потреба законодавног уређења државе тај покушај се огледао у стварању законика (закон благовјернаго цара стефана), који је постао и остао један од најзначајнијих кул- турних споменика средњовековне србије његов творац је имао намеру да, делом упу- ћујући на законоправило светог саве, а де- лом ослањајући се на византијско законодав- ство, правно уреди велику државу и „да се не умножи у држави царства нашег нека злоба и зло варалиштво и лукава ненавист, него да поживимо у свакој тишини и ћутљивом жи- тију и у животу православне вере са свима људима царства нашег, малим и великим“, ка- ко се наводи у уводу први српски патријарх јоаникије (јанићије други), родом призре- нац, допринео је припремању, доношењу и проглашењу законика 1349 и 1354 године законик није сачуван у оригиналу, али је сачу- вано више од 20 преписа, насталих од 14–18 века најпознатији су струшки (који је најста- рији, али није потпун), атонски, студенички, хиландарски, док се призренски сматра нај- потпунијим и најближим оригиналу њега је, 1859 године, код поменутог монаха парте- нија пронашао никола мусулин, тада учитељ у призрену сачуван је чудом божијим у два светска рата данас се чува у народном музеју у београду године 1355, 20 децембра, цар душан је из- ненада умро, на врхунцу славе и власти са- храњен је у посебној гробници, у југозапад- ном делу наоса цркве светих архангела, која представља јединствено решење у српској архитектури приликом ископавања, 1927 године, у југозападном делу цркве је нађен један, мраморним плочама обележени гроб, за који се мислило да је царев у гробу су на- ђене само испретуране кости, јер је гробница раније била опљачкана, те су пренете у па- тријаршију, а 1968 сахрањене у цркви светог марка у београду како у сумрак, тако и у раним јутарњим ча- совима, многи од путника обилазе гробно ме- сто цара душана и фотографишу се крај њега многи се питају шта се тачно десило током историје са манастирским комплексом по распаду душановог царства, манастир је 1373 године служио као уточиште дубро- вачким трговцима из призрена, који су напу- стили град у страху од николе алтомановића (војиновића) када је 1375 године у њему до- шло до измирења српске и васељенске па- тријаршије, над душановим гробом српски и грчки свештеници су обавили заједничку службу и скинули анатему и са самог душана сто година после смрти цара душана, пред капију манастира стају османлије наставиће се аутор је књижевник и правник градског центра за социјални рад у београду проглашење душановог законика, паја јовановић јануар / фебруар 2018 57 духовне поуке у причама старци се шале неколико браће, који су живели у скитској пустињи, открили су једном на своме путу корпу у корпи је пла- кала беба црне коже, коју је, без сум- ње, оставио етиопски караван, про- лазивши туда ноћу дирнути таквим непредвиђеним даром небеса, браћа су почела усрдно да хране и брину се о малишану пролазило је време и тако је један од браће, тобоже забринуто, рекао: „требало би да неко од нас научи ети- опски језик али зашто?“, ускликнула су изненађена браћа „зато што ће ма- лиши ускоро бити година дана и по- чеће да прича, а нико од нас не зна његов језик“ из часописа „духовный вестник“, 2017 бр 9 (243), град брест текстове са руског превела: дајана лазаревић 58 1/ 2018 духовне по уке у причама августа 13/26, 1903 године, у предвечерју празника успенија божије мајке, у манастиру светог пантелејмона на атону, преставио се схијерођакон лазар (демински) како је био најближи ученик и надзорник келија теофана затворника вишенског, лично је преписивао многа његова дела и помагао светитељу у припреми издања његових књига по благо- слову духовног учитеља отишао је на свету гору, где је од игумана макарија (сушкина) примио постриг и замонашио се старац лазар је за себе саставио свако- дневна правила, којима је руководио својим животом та правила су висила на зиду њего- ве келије: из часописа „духовный вестник“, 2017 бр 10 (244), град брест десет свакодневних правила атонског старца лазара (деминског) 1 бити до самога краја праведан и непристрасан 2 никада, чак ни у шали, никога не лагати 3 бити несебичан, до последњег даха 4 тражити прилику, где се год може, бити некоме од користи 5 у свим непријатностима судити себи строже него другима, и бити понизан према другима 6 никада се ни са ким не шалити и не подсмехивати 7 о себи никада ништа добро не говорити и заборавити себе ради других 8 боље је ћутати, него говорити, слушати друге и избегавати свађе 9 трудити се, колико је могуће, не бити празан 10 не срдити се, а ако осетиш да те гнев савладава и да ћеш га тешко надвладати, одмах заћутати и, ако је могуће, отићи без љубави – све је ништавно! обавеза без љубави чини човека раздражљивим одговорност без љубави чини човека наглим праведност без љубави чини човека окрутним истина без љубави чини човека критичарем васпитање без љубави чини човека дволичним памет без љубави чини човека уморним љубазност без љубави чини човека лицемерним компетентност без љубави чини човека недокучивим власт без љубави чини човека насилником част без љубави чини човека избирачем богатство без љубави чини човека похлепним без љубави – све је ништавно! ученик каже учитељу ученик је једном рекао своме учите- љу: „драги мој учи- тељу, не могу више да поднесем, да ми свашта одвлачи па- жњу како да нађем најближи пут до бо- га?“ учитељ је одго- ворио: „који је пут тежи, ти иди њиме; узимај то, што баца свет; што ради свет, ти не ради у свему иди против света, и тада ћеш наћи најбли- жи пут к њему!“(лк 12, 29–31) из часописа „духовный вестник“, 2017 бр 8 (242), град брест јануар / фебруар 2018 59 мисионарски излог свако ко је походио егину, поклонио се у ма- настиру свете тројице моштима светог не- ктарија егинског и пентапољског и помолио се пред њима, осетио је дејство благодати божије и кроз њу, присуство светог нектарија приме- ри чудесних исцељења и помоћи су безбројни а они који нису били на егини, са радошћу и на- дом слушају о егинском чудотворцу ова књига, поред кратког, али лепо написаног животописа светог нектарија, садржи сведочанства из грчке и србије о чудесној помоћи светитеља, као и велики број његових писама и списа сведочанства о дејству благодати божије крај моштију светитеља, као и пројава облагодаће- не учености светог кроз његова писма и списе, извор су радости и наде, а могу бити и од ве- лике помоћи у духовном животу после биографског поглавља како је дечак писао богу и како је бог одговорио дечаку, сле- ди поглавље бог је одговорио на писма дечака чуда светог нектарија, а од 76 до 86 стране је поглавље србска похвала светом нектарију егинском у овим поглављима описују се ра- зличити тешки случајеви у којима је бог био је- дини помоћник, на молитве светог нектарија „н н из с боловала је од рака и кренула је са оцем ненадом на егину, почетком јуна 2013 год сањала је како јој је сам светитељ извршио операцију, и по повратку кући, рак је био као руком однесенсвети нектарије је излечио н од мултиплекс склерозе фудба- лер н је писао свештенику ненаду о чуду св нектарија које се са њим збило“ због молитава светог нектарија, господ дарује де- цу и помаже у тешким животним околностима врло занимљиво је и поглавље са светим нектаријем на путу господњем сведочења савременика о животу и чудима св некта- рија егинског један савременик светог каже: „био је смирен, добар носио је скуфију, ишао са штапом, човек није могао да поверује да је митрополит час је прилазио козама, час са радницима разговарао дружио се свима: и са радницима и са градоначелницима за- мисли, он је сам шио папуче монахињама од собице која се налази испред степеништа његове келије, направио је обућарску ра- дионицу“ монахиња марија (стр 119) каже да је свети владика многе научио да праве обућу, а деци држао часове и учио их слова децу никада није грдио због несташлука у поглављу децо божија и децо моја писма духовним чедима у манастиру сабрано је 35 писама после поглавља у коме су писма све- тог нектарија старцу данилу катунакијском, следи нарочито вредно поглавље химна хришћанским врлинама речи светитеља о ве- ри, о нади и о љубави, савременом дезорје- нтисаном човеку, јесу прави путоказ молитвама светог нектарија егинског, господе исусе христе, боже наш, помилуј нас! милош з јелић не остављај нас, оче благи приредио ј србуљ, издање образа светачког, београд, 2017, 344 свети нектарије егински учи и лечи: кратак животопис, нова чуда, писма и поуке светог егинског чудотворца, 60 1/ 2018 мисионарски излог о животу и страдању светитељâ сазна- јемо из житија светих, или охридског пролога, где је акценат стављен на непоколебиву веру у христа, пројавље- ну у животу на различите начине на сце- ни романа приказани су ликови хришћа- на, из свих друштвених слојева, који живе свакодневним животом представљене су њихове људске особине, у најузвишенијем смислу радња романа почиње у граду никомидији 303 године, када диоклецијан издаје наредбу о прогону хришћана хришћани се одушевљавају вером мученика и сами испове- дају да верују у христа један од главних ликова је младић елијан, који ма- шта о војничкој каријери и томе да ће једног дана понети порфирни огртач, који је припадао само ве- ликодостојницима татјана је елијанова мајка и тајна хришћанка, која страхује за будућност своје деце, али после тешке унутра- шње борбе, сву наду пола- же на господа када је поче- ло гоњење, хришћани не страхују за своје животе, већ је њихова највећа брига да сачувају од уништења књиге за гене- рације које ће доћи добро је приказан и психолошки профил отпадника од вере на почетку гоњења страдају хришћани у никомидији, али и широм римске империје светитељи, у својим местима врло угледни људи, имућни, породични, добре комшије, због вере у христа бивају истргнути из сва- кодневице, лишени свих права, осуђени на свирепо мучење и смрт нарочито је леп и потресан опис страда- ња светог великомученика георгија (стр 88), као и мишљење нехришћана о лекару, светом пантелејмону страдања св георгија гледа и сама царица александра, жена ца- ра диоклецијана и други хришћани задивљују не- хришћане својом вером шеснаесторица младића (дечака), чије очи блиста- ју (стр 98), непоколебиво исповедају веру у христа, а свети епископ антим прво угости оне који су дошли да га ухапсе (стр 116) на сце- ни романа, веродостојно су приказани властодршци овог света, који мржњом одговарају на чисту веру и чуда која господ чини гледајући неустрашивост хришћана, пре свих своје мајке, елијан, до тада бе- зосећајан младић, постаје хришћанин историјско и поучно штиво обједињено је лепим језиком у роману, који због тога заслужује препоруку милош з јелић алики кафецопулу порфирни огртач манастир светог архангела михаила превлака, 2014, 169 историјски роман, превела милена тејлор јануар / фебруар 2018 61 мисионарски излог књига заувек ивана д косте, која је об- јављена у издању издавачке куће само корак из београда, представља један инте- ресантан подухват спајања наизглед неспо- јивог: теологије и гастрономије изабравши специфичну тему аутор ће несумњиво заин- тригирати читаоца већ на првим страница- ма свог дела романескна нарација прати две животне приче које теку паралелно: главни ликови романа су не- када били нераздвој- ни пријатељи, а сада су стицајем животних околности раздвоје- ни и своје животе воде на потпуно различите начине радња романа организована је у по- главља, која се наизме- нично смењују тако да непарна поглавља при- чају прву животну при- чу, а парна другу, те тако приказују две животне судбине, два човека са њиховим свакодневним обавезама и људима које на том путу срећу тачка спајања два пара- лелна фабуларна тока налази се у лику мла- дића срђана, младог студента гастрономије који ће донети коначни расплет и завршетак фабуларне нити полифонија (вишегласје) је један од глав- них квалитета овог романескног остварења имајући у виду да се радња одвија паралел- но, она истовремено захтева активног чита- оца који ће пратити оба тока и у одређеном моменту повезати их ау- тор прије свега контро- лисано и опрезно прича причу, не губећи нит ни у једном моменту ове две приче, која сваким погла- вљем добија све више на тежини и свом крајњем смислу у том контексту, полифонија је један од главних одлика европ- ског реализма у књижев- ности и као таква пред- ставља у овом роману чврсту књижевнотеориј- ску основу тематско-мотивска ор- ганизација је испрепле- тена у неколико наврата, али када расплетемо тај „чвор“ мотива добијамо свето писмо кроз призму гастрономије аутор овог књижевног дела показује каква је врлина умеће припремања хране својим ближњима, колико се љубави и пожртвованости улаже у гастрономске специјалитете и колико се гастрономија уопште помиње у причама из светог писма, првенствено новог завета јелена дерајић (иван д коста, заувек, само корак, београд 2017, 200 стр) 62 1/ 2018 мисионарски излог три главне нити прва и најзначајнија је глав- на тема овог романа – спој хришћанских вр- лина, хришћанског живота уопште са гастро- номским постулатима прва асоцијација која се јавља када се прочита таква синтагма иза- зива засигурно опречно мишљење и буди у свакој хришћанској души сећање на један од смртних грехова, а то је неумереност у јелу и пићу након читања овог романа засигур- но ће се раздвојити еквивалентност: гастро- номија и поменути смртни грех, јер аутор на сјајан начин показује која је врлина и уми- јеће припремање хране својим ближњима, колико се љубави и пожртвованости улаже у гастрономске специјалитете и колико се гастрономија уопште помиње у причама из светог писма, првенствено новог завета га- строномија је прави пример којим се може поткрепити онај битан аксиом да је умере- ност у свему, пут ка правом исповедању ве- ре хришћанске друга мотивска нит је често помињана и безброј пута обрађена тема пријатељства, у овом случају два друга који свој живот нису могли замислити један без другог аутор се послужио контрастом личности, тј опозитним резултатима код двојице ли- кова које је створио сам живот – предста- вљена су два, животом условљена, фено- мена људског постојања на једној страни је лик племенитог професора који својим знањем, а пре свега благородном детињом душом плени симпатије својих студената, а на другој је лик савременог човека презау- зетог сопственим материјалним богатством и искривљеним животним начелима која су му некада била потпуно другачија њихови карактери су јасно, прецизно и сликовито контурисани и делују на принципу контра- ста: оно што лик професора посједује, дру- ги лик више у себи не садржи као основу свог бића ретроспективним путем читалац сазнаје њихову заједничку животну причу, све вредности једног пријатељства, које је једној страни било безусловна и пожр- твована љубав, а другој оно семе које угу- ши трње брига овога света и материјалних вредности и последња, трећа мотивска нит, пред- ставља слику професорског позива, његову вредност, значај за младе нараштаје и одго- ворност коју тај позив са собом носи аутор је то најбоље приказао кроз однос професо- ра и студента срђана, племенитог младића који својом душом црпи све оне сјајне црте лика свог професора и уграђује их у своје биће ту је приказана она родитељска одго- ворност сваког просветног радника, који у рукама „држи“ душе младих, незрелих и још недовољно развијених личности светост тог учитељског позива значајан је сегмент овог романа и приказан је на један топао, искрен начин, приказујући читалачкој пу- блици како се хришћанске врлине, светлост христове науке, може знаменовати на свакој души која тежи да својим малим снагама до- принесе ближњима књига заувек је неисцрпан ковчег тема над којима може и треба да се замисли сваки чо- вјек она поставља и извесна питања: коли- ко вреди да се жртвујемо за друге? да ли је човек велик ако воли не очекујући ништа за- узврат? да ли се можемо отргнути од свако- дневице која немилосрдно гута хуманистич- ке тежње сваког разумног човека? питања је безброј, а ни број одговора ни- је коначан у томе је величина ове књиге, јер нам оставља отворен простор за разми- шљање, разматрање сваког поступка ових ликова допушта нам да расуђујемо о ис- правности или неисправности њиховој са теолошког становишта или, боље речено, са гледишта хришћанског поимања живота и постојања ова књига доказује неколико чи- њеница: љубав је највећа врлина коју право- славни хришћанин може поседовати, жртва за друге поплочава пут ка вечном спасењу, у сваком позиву треба бити носилац хришћан- ске науке и својим примером је показати ближњима можда најважнија хришћанска поука која је у роману приказана гласи: во- лимо и онда када нам није узвраћено, без- условно и несебично обасипајмо љубављу ближње своје и биће нам узвраћено, ако не у овом животу, онда у царству небеском заси- гурно, јер једино дела љубави остају јануар / фебруар 2018 63 поезија молба молим тате, маме, деде да по дечјем свет уреде да за кратко и још краће, искорене све недаће па да љубав и доброта буду део свих живота на тополи мога деде птице раде и цвркућу, старају се да саграде цакум пакум нову кућу травке, сламке, лишће, пруће неуморно журно дижу, већ је готов темељ куће, па зидове плету, нижу и ево их већ скакућу по прелепом сламном крову, завршиле пету кућу, па почињу одмах нову лепа слика, нема шта, људском роду за поуку, кад се гради, сложно ствара, не осети нико муку на тополи мога деде много волим да скакућем, попут птица да цвркућем док природом трчим, хрлим, волим с биљем да се грлим шумом волим да уживам, реком, морем гњурим, пливам е баш волим лепи свете, много волим што сам дете да се играм сам не умем мама кува, чисти, спрема, крај мене је никад нема тата дође тик пред мрак, дневно нисам с њим ни сат дека чува много крава, бака овце надгледава баш је глупо моје стање, немам друштво за играње зато хоћу мама, тата, хитно сестру, одмах брата заиста вас не разумем, да се играм сам не умем много волим што сам дете русомир д арсић
... је из назарета у јерусалим у јерусалиму је света ана стекла два имања, прво на гетсиманској капији, а друго у јоса- фатовој долини на коме је изградила крипту за чланове своје породице ту је најпре био сахрањен јоаким, а касније и тело пресвете богородице свето предање каже да се пресвета бого- родица након господње смрти и васкрсења преселила из јерусалима у ефес и живела код апостола јована богослова док је живе- ла у ефесу, она је одлазила у посету светом лазару на кипар свету гору је благослови- ла као свој перивој походила је и витлејем, јерусалим, маслинску гору где се усрдно молила једном приликом док се молила на маслинској гори обратио јој се архангел га- врило и обавестио је о њеном упокојењу за три дана, предавши јој палмину грану мира и радости – симбол победе над смрћу и тру- љењем овај сусрет са архангелом гаврилом пресвета богородица је описала апостолу јовану богослову, а он је то пренео апосто- храм успења пресвете богородице храм успења пресвете богородице један је од пет највећих хришћанских светилишта у 14 веку фрањевци обнављају и проширују храм успења пресвете богородице он тада добија садашњи изглед иконa јерусалимске мајке божије јелена јонић 48 1/ 2018 светиње свете земље лу јакову тако се ова вест проширила међу друге апостоле од којих је сачувано преда- ње о успењу пресвете богородице том при- ликом је пресвета богородица наредила да буде сахрањена у гетсиманији, у породичној гробници, поред њених родитеља постоји историјски текст из 6 века који је написао кирило скитопољски, и који гово- ри о догађају из 451 године када су током четвртог васељенског сабора, цар флави- је маркијан и његова супруга августа елија пулхерија (црква их слави као свете) затра- жили од јерусалимског патријарха јувена- лија мошти пресвете богородице патријарх им је одговорио да је гроб пресвете богоро- дице већ од трећег дана њеног погреба пра- зан, да се пресвета богородица вазнела на небо и да је од ње сачуван само њен покров потом је по захтеву императора богороди- чин покров послат у цариград где се чувао у цркви богородице влахерни према другом предању, од пресвете богородице је поред њеног покрова остао и њен појас који се да- нас чува у светогорском манастиру ватопед овај појас је данас једина сачувана драгоце- ност из њеног живота, а предање каже да га је испустила приликом успења храм успења пресвете богородице је је- дан од пет највећих хришћанских светили- шта први помен о гробници датира из 455 године када је откопан камен који га је окру- живао гробница је храм-пећина у коју се улази силазећи 47 степеника у пећину која је исклесана у огромној стени, док се храм из- грађен изнад саме гробнице први пут поми- ње у 6 веку у спису који говори да га је први саградио управо јерусалимски патријарх ју- веналије током владавине императора мар- кијана нека археолошка ископавања која су вођена у 19 веку су доказала постојање гро- бља из првог века баш на месту данашњег храма овај храм су срушили персијанци 614 године и током наредних векова храм је више пута рушен и обнављан, али је крип- та скоро увек остајала нетакнута крсташи су саградили потпуно нови храм 1130 године и њега је срушио саладин 1187 године у 14 веку фрањевци га обнављају и проширују, а храм тада добија данашњи изглед у право- славне руке се враћа 1757 године након ан- гажовања грчког свештенства од тада овим храмом управља православна јерусалимска патријаршија и дохалкидонска јерменска патријаршија данас храм има основу крста у центру је гробница пресвете богородице са два ула- за, а на крају храма-пећине се налази олтар у каменом кивоту стоји чувена чудотвор- на икона јерусалимске мајке божије улаз у гробницу се налази десно од степеништа, а гробница је у малој четвртастој капели зи- дови капеле су поцрнели од дима свећа да- нас ову пећински храм красе висећа канди- ла и узвишена атмосфера гробница је храм– пећина у коју се улази силазећи 47 степеника у пећину храм гроба и успења пресвете богородице, извор: wwwpanoramiocom јануар / фебруар 2018 49 хришћанска култура „лучинушка“ је женски хор који је пре 45 година основао професор андреј та- расјев на филолошком факултету у београду, а прве чланице су биле његове студенткиње професор их је чуо како у ходнику факулте- та певуше српске народне песме и одлучио да их учи да певају и руске у томе је имао успеха и хор је заживео, а њихови наступи су постајали све бројнији певали су широм ср- бије и русије и будили најтананија осећања међу људима о хору „лучинушка“ и њиховим успесима и плановима разговарали смо са професорком браниславом марковић пре свега, честитамо „лучинушки“ невероватних 45 година постојања концерт који сте одржали на филолошком факултету крајем прошле године био је ваш, верујемо у то, велики успех и понос шта нам можете рећи о саставу хора „лучинушка“? хор словенске песме – „лучинушка“ „лучинушка“ у своме имену крије реч луч, која постоји у свим словенским језицима, и означава светлост, луч, искру, буктињу, пламен, тако да смо ми, слободно можемо рећи, лучоноше словенства, јединства, љубави фото: архив хора „лучинушка“ разговор водила: дајана лазаревић 50 1/ 2018 хришћанска култура од првих дванаест девојака које су запева- ле, прво као група од које је настао хор, па до данас, кроз нашу музичку дружину прошло је преко 200 чланица данас нас има шезде- сетак активних, различитих генерација, с тим што је нас тридесетак управо из тих првих ге- нерација хора углавном смо просветни рад- ници, предавачи у школама и на факултети- ма, а има и психолога, правника, економиста, десет доктора наука, међу нама су и наше не- кадашње ученице и студенткиње, као и наше ћерке како бирате нумере? имате ли омиљене песме? наш репертоар је искључиво у надлежно- сти професора тарасјева а по њему смо и специфични и вероватно јединствени на овим просторима захваљујући њему нису прекривене велом заборава многе аутентич- не руске песме, народне, традиционалне, али и оне које су се певале у руским школама у београду четрдесетих година прошлога ве- ка, а које је професор пренео и на нас по- што наш хор има наднаслов: хор словенске песме, јасно је да негујемо музичку баштину словенских народа, па су на нашем репер- тоару песме русије, белорусије, украјине, чешке, словачке, пољске, бугарске, македо- није а певамо их и на лужичкосрпском је- зику наравно, не запостављамо ни музичко наслеђе наше србије ваши наступи су увек веома посећени и публика вас воли где сте све наступали? које похвале бисте издвојили као највредније? тешко је навести где смо све гостовали и пред киме и коме смо певали мало смо аљкави, па не водимо евиденцију насту- па, којих је за 45 година било око 350 пе- вали смо у местима која се зову и влашки до, и москва, и шид и лењинград, загреб, лозница, ваљево, горњи милановац, нови сад, параћин, јагодина, бечеј, ужице, вели- ко градиште певали смо и у галерији сану, на београдским факултетима и у школама, у домовима културе, у српском народном позоришту у новом саду, градској кући у сомбору највећа награда су нам осмеси, понекад и сузе наше публике, која често пе- ва уз нас оне песме које су познате, а пошто у београду често наступамо, већ препозна- јемо лица која су готово на сваком нашем фото: архив хора „лучинушка“ јануар / фебруар 2018 51 хришћанска култура концерту наравно, добили смо бројне ди- пломе, и захвалнице професор тарасјев је на концерту 6 децембра 2017, рекао да „лучинушка“ није хор, већ једна велика распевана породица какви су односи међу члановима хора? управо је тако будући да смо заједно од студентских дана, па ево, и до пензионерских, заједно смо проживели и среће и несреће, и лепе и тужне тренутке наша три момка, наша три музичара су се међусобно окумили про- фесор тарасјев је био некима кум на венчању, а и децу нам је крстио, многе од нас су за сво- је куме изабрале баш другарице из хора, или су довеле у хор своје сестре, а и своје стасале кћери ми не певамо само заједно већ и пла- нинаримо, одлазимо на концерте, дочекујемо нове године, понекад и летујемо ваши концерти су лепо медијски пропраћени добијате коментаре који су позитивни зашто је „лучинушка“ тако успешна? не можемо се баш похвалити да нешто много радимо на промоцији и пропагирању свога хора, ми смо више као народна песма: од уста до уста ипак, зна се у јавности за нас, управо због нашег специфичног репертоара свесни смо да смо прави аматерски хор, да од нас има много успешнијих и музички квали- тетнијих хорова, али једнодушна је оцена да ретко ко на своје слушаоце пренесе толико емоција, спонтаности, радости у музицирању као ми а најлепше од свега је што се осети та саборност, јединственост и љубав која нас веже једне за друге, као и бескрајна радост коју нам причињава заједничка песма сам назив вашег хора има посебну симболику можете ли нам је мало боље објаснити? на самом почетку звали смо се једноставно, а дугачко: хор студената славистике фило- лошког факултета у београду после десетак година, када смо постали део друштва за не- говање сећања на русе у србији, назвали смо се „лучинушка“, по првој песми коју смо нау- чили и заједно запевали ту је песму у београ- ду певала чувена олга јанчевецка, и пошто је песма у ствари „мушка“, она ју је прерадила за женско извођење и оставила у аманет нашем хору а „лучинушка“ у своме имену крије реч луч, која постоји у свим словенским језицима, и означава светлост, луч, искру, буктињу, пла- мен, тако да смо ми, слободно можемо рећи, лучоноше словенства, јединства, љубави и, ако на крају концерта видимо да смо барем код некога у публици запалили неку искри- цу у очима и срцу, разбуктали неки пламичак емоција, онда наше готово полувековно по- стојање није узалудно свако друштво има своју анегдоту, а друштво које траје тако дуго као „лучинушка“, сигурно их има много да ли бисте неку од њих поделили с нама? наш репертоар је искључиво у надлежности професора тарасјева захваљујући њему нису прекривене велом заборава многе аутентичне руске песме, народне, традиционалне, али и оне које су се певале у руским школама у београду четрдесетих година прошлога века 52 1/ 2018 хришћанска култура наравно, ми се често смејемо и преприча- вамо догодовштине, којих је заиста било за памћење али увек издвајамо анегдоте са го- стовања у москви када је на једном концер- ту најављена руска песма, а музика почела мистериозно да свира увод у пољску пола хора запевало пољску, а пола руску право свесловенско јединство за москву нас везу- је и обичај нетипичан за нашу средину, а то је да публика устаје са својих места и доноси на сцену водитељу или диригенту цедуље на ко- јима су исписани наслови песама које желе да чују сећамо се, те 1979 године, московска публика највише је волела „тамо далеко“ и „јовано, јованке“ подсетимо да је песма та- мо далеко годинама на нашем репертоару, али да је певамо у српско-руској варијанти, са српским и руским текстом кнеза пржеваљ- ског, који описује сву тугу рускога избегли- штва а свако избеглиштво је једнако тешко какве планове има „лучинушка“ у будућности? можемо ли да очекујемо нови концерт у београду или другом граду? наравно, немирујемо и не посустајемо ре- довно се састајемо, пробамо и спремамо нов репертоар позовите нас ево нас шта сматрате највећим успехом „лучинушке“? постоји ли циљ који бисте желели да досегнете? успех је и филм о хору који је снимила не- кадашња југословенска радио-телевизија, и учествовање у телевизијским емисијама и на прославама јубилеја и значајних датума, и сећања на познате научнике и уметнике из наше средине, али наш највећи успех је на- ше заједништво и трајање, а циљ можда, још један заједнички одлазак у москву стазама младости захваљујемо вам на издвојеном времену и надамо се да ћемо ваш хор још дуго, дуго слушати и уживати у славујским гласовима желимо да хор настави да хода путем успеха и љубави фото: архив хора „лучинушка“ јануар / фебруар 2018 53 путопис манастир рашко-призренске епархије, свети aрханђели код призрена, на тре- ћем километру од града, налази се у кањону између стена на заравни површине 6 хекта- ра коју обилази бучна призренска бистрица задужбина је стефана уроша iv душана не- мањића (1308/1309 или 1311/1312), душана силног, „већег од свих људи на свету у своје доба“, како га описује у свом делу „о цару сте- фану“, француски војник и писац филип мези- ер, а преводи ђура даничић своју прву младост провео је са оцем, кра- љем стефаном урошем iii немањићем, стефа- ном дечанским, у прогонству у цариграду, од 1314-1320 године, те на формирање његове личности утиче сусрет са сјајем престонице године 1322, вратио се у отаџбину наследив- ши, као млади краљ, стабилну државу од свог деде, краља милутина својом владавином српску државу је подигао у ранг царевине, а цркву издигао на степен патријаршије годи- не 1332 жени се јеленом, сестром бугарског ва призрену граду столоваше цар у једном летопису из друге четвртине xv века, остао је запис да манастирској цркви нема равне под сунцем задужбина српског цара под гором крсном фото: лела марковић лела марковић 54 1/ 2018 путопис цара, која му, пет година касније, рађа сина уроша од тада неизлечиве болести, маларије, обољева 1341 године на измаку снаге, млади краљ је завапио за помоћ светом архистрати- гу михаилу зариче се том приликом да ће у случају оздрављења, у знак захвалности, по- дићи цркву и манастир посвећен светом ар- ханђелу по исцељењу, одлучу- је да цркву и манастир сазида у поткриљу горе крсне, како се у средњем веку називала шар- планина међутим, како је у јерусалиму већ постојао срп- ски манастир истог посвеће- ња – задужбина његовог деде светог краља милутина, своју задужбину под гором крсном посвећује небеским силама – светим арханђелима михаилу, гаврилу и рафаилу из правца призрена, могло се некада прићи манастиру пешке, преко старог каменог моста сада прелазимо пре- ко монтажног моста са друге стране манастира пред којим дежура стражар у осматрач- ници аутобус нас оставља на самом путу изнад манастира и цела група прелази реку, целива високе металне ма- настирске капије са утисну- тим крстом и лавом и улази у порту манастира остављамо торбе у делу простране трпе- зарије душановог народног конака и чекамо искушеника ратка да нас распореди у удоб- не собе мушког и женског дела конака на вратима сваке собе је утиснут назив места на косову и метохији из кога је, по обнови спаљеног манастира, до- шао први посетилац и ту ноћио чим смо се сместили, сиђосмо на вечерњу службу коју је служио игуман михаило (тошић) у делу трпе- зарије, благодарећи господу због поновног доласка у душанову задужбину и призрен, учествујемо у божијој служби потом се оку- пљамо око постављене трпезе, за којом нас игуман поздравља речима добродошлице крепи нас да се светој косовско-метохијској земљи враћамо, у бога верујемо, да се бољем сутра надамо био је то дан пред одлучивање унеско-а о пријему тзв републике косово у чланство колико само јеванђеља у поруци коју смо понављали много пута током даљег путовања, а коју нам је упутио том при- ликом гласила је отприлике овако: „за оне који не верују у христа ово је црно, мрач- но доба а за оне који су за- љубљени у христа, ово је романтично доба“ отац ми- хаило са два искушеника чу- ва ову светињу из које је био принуђен да после паљења конака манастира, 2004 го- дине, оде са братством, и да јој се, после служења на аљасци и у манастиру фенек, опет врати после вечере неки од пут- ника обилазе комплекс под звезданим небом, док други користе прилику да се у ма- леној капели светог николе помоле пред чудотворном богородицом одигитријом, иконом пресвете богороди- це призренске из xix века, коју је породица станимиро- вић даровала цркви светог ђорђа у призрену на див- ном фрескопису и фреска светог харитона, сабрата манастира, кога су 1999 го- дине албански терористи киднаповали и убили, а потом обезглављено тело закопали његови земни остаци сада по- чивају у дворишту манастира црна река за- стајемо крај надгробне плоче српског цара, стефана душана силног ту, међу окрњеним и изломљеним зидинама негдашње велелеп- не царске задужбине, немогуће је не осетити дах прошлог времена, замислити слике које фото: проф дејан ристић, призренски препис душановог законика гроб цара душана јануар / фебруар 2018 55 путопис су окруживале српског владара на врхунца његове власти ова импозантна и надалеко чувена заду- жбина, као гробна црква српског цара, грађе- на је у периоду од 1343-1352 године, на месту једне старије цркве одмах по почетку град- ње, за првог игумана је постављен јаков сер- ски, митрополит сера и српски књижевник светоарханђелском повељом из 1349/50 задужбинар је, не као писац, већ као човек, образложио изглед и устројство задужбине, исказао захвалност богородици и христу, са- општио схватање власти и достојанства по- родице, како наводи др кашанин, „непосред- није, човечније, земаљскије но икоје мисли у текстовима средњовековних животописаца“ препис ове повеље је сачуван, заједно са другим документима (као и чувеним препи- сом душановог законика), захваљујући поро- дици попа симе поповића из села дворане код призрена током 1860 године је откриве- на код монаха партенија који потиче из ове породице, у црквици светог николе, у јужном делу села кориша пренета је у народну библиотеку у београду 1881 године у то време, лекар и научник али и руко- водилац народног музеја и управник народне библиотеке у београду, јанко шафарик, приређује прво издање како би сачувао овај непотпун, али значајан препис на кожи повеља је нестала за време аустро-угарске окупације 1915- 1918 године две цркве посвећене светим архан- гелима, душанова гробна црква и цр- ква светог николе, грађене су у рашком стилу фасаде су биле обложене белим и црвеним мермером цркве су биле украшене богатом декоративном пла- стиком анђела, светитеља, људских гла- ва, зоо-морфона и биљних мотива ико- ностаси су били камени, а унутрашњост цркава осликана фрескама у једном летопису из друге четвртине xv века, остао је запис да манастирској цркви нема равне под сунцем, да њена умет- ничка обрада и лепота надмашују цркву христа пантократора у дечанима, а да њен подни мозаик представља највиши до- мет српске средњовековне архитектуре на том пољу надалеко чувен призренски патос, био је украшен приказима фантастичних жи- вотиња, грифона, лавова, птица и риба унутар комплекса површине од око 6500 m2, налази- ли су се конак, библиотека, и мала црква-капе- ла светог николе и болница мост преко реке бистрице повезивао је манастир са душано- вим дворцем у рибнику и царском палатом у призрену манастирска добра простирала су се од шар-планине до јадранског мора цар је оснивачком повељом светим архангелима поклонио села, руднике, плодну земљу и ви- нограде манастир је био опасан масивним зидовима и повезан са утврђењем вишеград на брду изнад манастира, које је било изграђе- но у византијско време као стражарско место, а у душаново време је служило и као „ризни- ца призренске епископије, складиште књига и вредности“, како бележи много касније, руски конзул, иван степанович јастребов житељи села средске жупе и рабча су били дужни да фото: лела марковић 56 1/ 2018 путопис снабдевају за време душана, вишеград и ма- настир а сва планинска села да држе стражу у манастиру током зидања манастира светих арханђе- ла, 1346 године, на државном сабору у ско- пљу, душан је проглашен за цара, а српска архиепископија је постала српска патријар- шија противећи се томе, пар година касније, у време сукоба између византијског цара јо- вана кантакузина и цара душана, цариград- ска патријаршија је изрекла анатему српском цару и српској цркви следеће 1347 године, у време опсаде каталонаца, упркос забрани присуства женама, цар душан борави на све- тој гори са царицом јеленом по окончању градње манастира, наметну- ла се потреба законодавног уређења државе тај покушај се огледао у стварању законика (закон благовјернаго цара стефана), који је постао и остао један од најзначајнијих кул- турних споменика средњовековне србије његов творац је имао намеру да, делом упу- ћујући на законоправило светог саве, а де- лом ослањајући се на византијско законодав- ство, правно уреди велику државу и „да се не умножи у држави царства нашег нека злоба и зло варалиштво и лукава ненавист, него да поживимо у свакој тишини и ћутљивом жи- тију и у животу православне вере са свима људима царства нашег, малим и великим“, ка- ко се наводи у уводу први српски патријарх јоаникије (јанићије други), родом призре- нац, допринео је припремању, доношењу и проглашењу законика 1349 и 1354 године законик није сачуван у оригиналу, али је сачу- вано више од 20 преписа, насталих од 14–18 века најпознатији су струшки (који је најста- рији, али није потпун), атонски, студенички, хиландарски, док се призренски сматра нај- потпунијим и најближим оригиналу њега је, 1859 године, код поменутог монаха парте- нија пронашао никола мусулин, тада учитељ у призрену сачуван је чудом божијим у два светска рата данас се чува у народном музеју у београду године 1355, 20 децембра, цар душан је из- ненада умро, на врхунцу славе и власти са- храњен је у посебној гробници, у југозапад- ном делу наоса цркве светих архангела, која представља јединствено решење у српској архитектури приликом ископавања, 1927 године, у југозападном делу цркве је нађен један, мраморним плочама обележени гроб, за који се мислило да је царев у гробу су на- ђене само испретуране кости, јер је гробница раније била опљачкана, те су пренете у па- тријаршију, а 1968 сахрањене у цркви светог марка у београду како у сумрак, тако и у раним јутарњим ча- совима, многи од путника обилазе гробно ме- сто цара душана и фотографишу се крај њега многи се питају шта се тачно десило током историје са манастирским комплексом по распаду душановог царства, манастир је 1373 године служио као уточиште дубро- вачким трговцима из призрена, који су напу- стили град у страху од николе алтомановића (војиновића) када је 1375 године у њему до- шло до измирења српске и васељенске па- тријаршије, над душановим гробом српски и грчки свештеници су обавили заједничку службу и скинули анатему и са самог душана сто година после смрти цара душана, пред капију манастира стају османлије наставиће се аутор је књижевник и правник градског центра за социјални рад у београду проглашење душановог законика, паја јовановић јануар / фебруар 2018 57 духовне поуке у причама старци се шале неколико браће, који су живели у скитској пустињи, открили су једном на своме путу корпу у корпи је пла- кала беба црне коже, коју је, без сум- ње, оставио етиопски караван, про- лазивши туда ноћу дирнути таквим непредвиђеним даром небеса, браћа су почела усрдно да хране и брину се о малишану пролазило је време и тако је један од браће, тобоже забринуто, рекао: „требало би да неко од нас научи ети- опски језик али зашто?“, ускликнула су изненађена браћа „зато што ће ма- лиши ускоро бити година дана и по- чеће да прича, а нико од нас не зна његов језик“ из часописа „духовный вестник“, 2017 бр 9 (243), град брест текстове са руског превела: дајана лазаревић 58 1/ 2018 духовне по уке у причама августа 13/26, 1903 године, у предвечерју празника успенија божије мајке, у манастиру светог пантелејмона на атону, преставио се схијерођакон лазар (демински) како је био најближи ученик и надзорник келија теофана затворника вишенског, лично је преписивао многа његова дела и помагао светитељу у припреми издања његових књига по благо- слову духовног учитеља отишао је на свету гору, где је од игумана макарија (сушкина) примио постриг и замонашио се старац лазар је за себе саставио свако- дневна правила, којима је руководио својим животом та правила су висила на зиду њего- ве келије: из часописа „духовный вестник“, 2017 бр 10 (244), град брест десет свакодневних правила атонског старца лазара (деминског) 1 бити до самога краја праведан и непристрасан 2 никада, чак ни у шали, никога не лагати 3 бити несебичан, до последњег даха 4 тражити прилику, где се год може, бити некоме од користи 5 у свим непријатностима судити себи строже него другима, и бити понизан према другима 6 никада се ни са ким не шалити и не подсмехивати 7 о себи никада ништа добро не говорити и заборавити себе ради других 8 боље је ћутати, него говорити, слушати друге и избегавати свађе 9 трудити се, колико је могуће, не бити празан 10 не срдити се, а ако осетиш да те гнев савладава и да ћеш га тешко надвладати, одмах заћутати и, ако је могуће, отићи без љубави – све је ништавно! обавеза без љубави чини човека раздражљивим одговорност без љубави чини човека наглим праведност без љубави чини човека окрутним истина без љубави чини човека критичарем васпитање без љубави чини човека дволичним памет без љубави чини човека уморним љубазност без љубави чини човека лицемерним компетентност без љубави чини човека недокучивим власт без љубави чини човека насилником част без љубави чини човека избирачем богатство без љубави чини човека похлепним без љубави – све је ништавно! ученик каже учитељу ученик је једном рекао своме учите- љу: „драги мој учи- тељу, не могу више да поднесем, да ми свашта одвлачи па- жњу како да нађем најближи пут до бо- га?“ учитељ је одго- ворио: „који је пут тежи, ти иди њиме; узимај то, што баца свет; што ради свет, ти не ради у свему иди против света, и тада ћеш наћи најбли- жи пут к њему!“(лк 12, 29–31) из часописа „духовный вестник“, 2017 бр 8 (242), град брест јануар / фебруар 2018 59 мисионарски излог свако ко је походио егину, поклонио се у ма- настиру свете тројице моштима светог не- ктарија егинског и пентапољског и помолио се пред њима, осетио је дејство благодати божије и кроз њу, присуство светог нектарија приме- ри чудесних исцељења и помоћи су безбројни а они који нису били на егини, са радошћу и на- дом слушају о егинском чудотворцу ова књига, поред кратког, али лепо написаног животописа светог нектарија, садржи сведочанства из грчке и србије о чудесној помоћи светитеља, као и велики број његових писама и списа сведочанства о дејству благодати божије крај моштију светитеља, као и пројава облагодаће- не учености светог кроз његова писма и списе, извор су радости и наде, а могу бити и од ве- лике помоћи у духовном животу после биографског поглавља како је дечак писао богу и како је бог одговорио дечаку, сле- ди поглавље бог је одговорио на писма дечака чуда светог нектарија, а од 76 до 86 стране је поглавље србска похвала светом нектарију егинском у овим поглављима описују се ра- зличити тешки случајеви у којима је бог био је- дини помоћник, на молитве светог нектарија „н н из с боловала је од рака и кренула је са оцем ненадом на егину, почетком јуна 2013 год сањала је како јој је сам светитељ извршио операцију, и по повратку кући, рак је био као руком однесенсвети нектарије је излечио н од мултиплекс склерозе фудба- лер н је писао свештенику ненаду о чуду св нектарија које се са њим збило“ због молитава светог нектарија, господ дарује де- цу и помаже у тешким животним околностима врло занимљиво је и поглавље са светим нектаријем на путу господњем сведочења савременика о животу и чудима св некта- рија егинског један савременик светог каже: „био је смирен, добар носио је скуфију, ишао са штапом, човек није могао да поверује да је митрополит час је прилазио козама, час са радницима разговарао дружио се свима: и са радницима и са градоначелницима за- мисли, он је сам шио папуче монахињама од собице која се налази испред степеништа његове келије, направио је обућарску ра- дионицу“ монахиња марија (стр 119) каже да је свети владика многе научио да праве обућу, а деци држао часове и учио их слова децу никада није грдио због несташлука у поглављу децо божија и децо моја писма духовним чедима у манастиру сабрано је 35 писама после поглавља у коме су писма све- тог нектарија старцу данилу катунакијском, следи нарочито вредно поглавље химна хришћанским врлинама речи светитеља о ве- ри, о нади и о љубави, савременом дезорје- нтисаном човеку, јесу прави путоказ молитвама светог нектарија егинског, господе исусе христе, боже наш, помилуј нас! милош з јелић не остављај нас, оче благи приредио ј србуљ, издање образа светачког, београд, 2017, 344 свети нектарије егински учи и лечи: кратак животопис, нова чуда, писма и поуке светог егинског чудотворца, 60 1/ 2018 мисионарски излог о животу и страдању светитељâ сазна- јемо из житија светих, или охридског пролога, где је акценат стављен на непоколебиву веру у христа, пројавље- ну у животу на различите начине на сце- ни романа приказани су ликови хришћа- на, из свих друштвених слојева, који живе свакодневним животом представљене су њихове људске особине, у најузвишенијем смислу радња романа почиње у граду никомидији 303 године, када диоклецијан издаје наредбу о прогону хришћана хришћани се одушевљавају вером мученика и сами испове- дају да верују у христа један од главних ликова је младић елијан, који ма- шта о војничкој каријери и томе да ће једног дана понети порфирни огртач, који је припадао само ве- ликодостојницима татјана је елијанова мајка и тајна хришћанка, која страхује за будућност своје деце, али после тешке унутра- шње борбе, сву наду пола- же на господа када је поче- ло гоњење, хришћани не страхују за своје животе, већ је њихова највећа брига да сачувају од уништења књиге за гене- рације које ће доћи добро је приказан и психолошки профил отпадника од вере на почетку гоњења страдају хришћани у никомидији, али и широм римске империје светитељи, у својим местима врло угледни људи, имућни, породични, добре комшије, због вере у христа бивају истргнути из сва- кодневице, лишени свих права, осуђени на свирепо мучење и смрт нарочито је леп и потресан опис страда- ња светог великомученика георгија (стр 88), као и мишљење нехришћана о лекару, светом пантелејмону страдања св георгија гледа и сама царица александра, жена ца- ра диоклецијана и други хришћани задивљују не- хришћане својом вером шеснаесторица младића (дечака), чије очи блиста- ју (стр 98), непоколебиво исповедају веру у христа, а свети епископ антим прво угости оне који су дошли да га ухапсе (стр 116) на сце- ни романа, веродостојно су приказани властодршци овог света, који мржњом одговарају на чисту веру и чуда која господ чини гледајући неустрашивост хришћана, пре свих своје мајке, елијан, до тада бе- зосећајан младић, постаје хришћанин историјско и поучно штиво обједињено је лепим језиком у роману, који због тога заслужује препоруку милош з јелић алики кафецопулу порфирни огртач манастир светог архангела михаила превлака, 2014, 169 историјски роман, превела милена тејлор јануар / фебруар 2018 61 мисионарски излог књига заувек ивана д косте, која је об- јављена у издању издавачке куће само корак из београда, представља један инте- ресантан подухват спајања наизглед неспо- јивог: теологије и гастрономије изабравши специфичну тему аутор ће несумњиво заин- тригирати читаоца већ на првим страница- ма свог дела романескна нарација прати две животне приче које теку паралелно: главни ликови романа су не- када били нераздвој- ни пријатељи, а сада су стицајем животних околности раздвоје- ни и своје животе воде на потпуно различите начине радња романа организована је у по- главља, која се наизме- нично смењују тако да непарна поглавља при- чају прву животну при- чу, а парна другу, те тако приказују две животне судбине, два човека са њиховим свакодневним обавезама и људима које на том путу срећу тачка спајања два пара- лелна фабуларна тока налази се у лику мла- дића срђана, младог студента гастрономије који ће донети коначни расплет и завршетак фабуларне нити полифонија (вишегласје) је један од глав- них квалитета овог романескног остварења имајући у виду да се радња одвија паралел- но, она истовремено захтева активног чита- оца који ће пратити оба тока и у одређеном моменту повезати их ау- тор прије свега контро- лисано и опрезно прича причу, не губећи нит ни у једном моменту ове две приче, која сваким погла- вљем добија све више на тежини и свом крајњем смислу у том контексту, полифонија је један од главних одлика европ- ског реализма у књижев- ности и као таква пред- ставља у овом роману чврсту књижевнотеориј- ску основу тематско-мотивска ор- ганизација је испрепле- тена у неколико наврата, али када расплетемо тај „чвор“ мотива добијамо свето писмо кроз призму гастрономије аутор овог књижевног дела показује каква је врлина умеће припремања хране својим ближњима, колико се љубави и пожртвованости улаже у гастрономске специјалитете и колико се гастрономија уопште помиње у причама из светог писма, првенствено новог завета јелена дерајић (иван д коста, заувек, само корак, београд 2017, 200 стр) 62 1/ 2018 мисионарски излог три главне нити прва и најзначајнија је глав- на тема овог романа – спој хришћанских вр- лина, хришћанског живота уопште са гастро- номским постулатима прва асоцијација која се јавља када се прочита таква синтагма иза- зива засигурно опречно мишљење и буди у свакој хришћанској души сећање на један од смртних грехова, а то је неумереност у јелу и пићу након читања овог романа засигур- но ће се раздвојити еквивалентност: гастро- номија и поменути смртни грех, јер аутор на сјајан начин показује која је врлина и уми- јеће припремање хране својим ближњима, колико се љубави и пожртвованости улаже у гастрономске специјалитете и колико се гастрономија уопште помиње у причама из светог писма, првенствено новог завета га- строномија је прави пример којим се може поткрепити онај битан аксиом да је умере- ност у свему, пут ка правом исповедању ве- ре хришћанске друга мотивска нит је често помињана и безброј пута обрађена тема пријатељства, у овом случају два друга који свој живот нису могли замислити један без другог аутор се послужио контрастом личности, тј опозитним резултатима код двојице ли- кова које је створио сам живот – предста- вљена су два, животом условљена, фено- мена људског постојања на једној страни је лик племенитог професора који својим знањем, а пре свега благородном детињом душом плени симпатије својих студената, а на другој је лик савременог човека презау- зетог сопственим материјалним богатством и искривљеним животним начелима која су му некада била потпуно другачија њихови карактери су јасно, прецизно и сликовито контурисани и делују на принципу контра- ста: оно што лик професора посједује, дру- ги лик више у себи не садржи као основу свог бића ретроспективним путем читалац сазнаје њихову заједничку животну причу, све вредности једног пријатељства, које је једној страни било безусловна и пожр- твована љубав, а другој оно семе које угу- ши трње брига овога света и материјалних вредности и последња, трећа мотивска нит, пред- ставља слику професорског позива, његову вредност, значај за младе нараштаје и одго- ворност коју тај позив са собом носи аутор је то најбоље приказао кроз однос професо- ра и студента срђана, племенитог младића који својом душом црпи све оне сјајне црте лика свог професора и уграђује их у своје биће ту је приказана она родитељска одго- ворност сваког просветног радника, који у рукама „држи“ душе младих, незрелих и још недовољно развијених личности светост тог учитељског позива значајан је сегмент овог романа и приказан је на један топао, искрен начин, приказујући читалачкој пу- блици како се хришћанске врлине, светлост христове науке, може знаменовати на свакој души која тежи да својим малим снагама до- принесе ближњима књига заувек је неисцрпан ковчег тема над којима може и треба да се замисли сваки чо- вјек она поставља и извесна питања: коли- ко вреди да се жртвујемо за друге? да ли је човек велик ако воли не очекујући ништа за- узврат? да ли се можемо отргнути од свако- дневице која немилосрдно гута хуманистич- ке тежње сваког разумног човека? питања је безброј, а ни број одговора ни- је коначан у томе је величина ове књиге, јер нам оставља отворен простор за разми- шљање, разматрање сваког поступка ових ликова допушта нам да расуђујемо о ис- правности или неисправности њиховој са теолошког становишта или, боље речено, са гледишта хришћанског поимања живота и постојања ова књига доказује неколико чи- њеница: љубав је највећа врлина коју право- славни хришћанин може поседовати, жртва за друге поплочава пут ка вечном спасењу, у сваком позиву треба бити носилац хришћан- ске науке и својим примером је показати ближњима можда најважнија хришћанска поука која је у роману приказана гласи: во- лимо и онда када нам није узвраћено, без- условно и несебично обасипајмо љубављу ближње своје и биће нам узвраћено, ако не у овом животу, онда у царству небеском заси- гурно, јер једино дела љубави остају јануар / фебруар 2018 63 поезија молба молим тате, маме, деде да по дечјем свет уреде да за кратко и још краће, искорене све недаће па да љубав и доброта буду део свих живота на тополи мога деде птице раде и цвркућу, старају се да саграде цакум пакум нову кућу травке, сламке, лишће, пруће неуморно журно дижу, већ је готов темељ куће, па зидове плету, нижу и ево их већ скакућу по прелепом сламном крову, завршиле пету кућу, па почињу одмах нову лепа слика, нема шта, људском роду за поуку, кад се гради, сложно ствара, не осети нико муку на тополи мога деде много волим да скакућем, попут птица да цвркућем док природом трчим, хрлим, волим с биљем да се грлим шумом волим да уживам, реком, морем гњурим, пливам е баш волим лепи свете, много волим што сам дете да се играм сам не умем мама кува, чисти, спрема, крај мене је никад нема тата дође тик пред мрак, дневно нисам с њим ни сат дека чува много крава, бака овце надгледава баш је глупо моје стање, немам друштво за играње зато хоћу мама, тата, хитно сестру, одмах брата заиста вас не разумем, да се играм сам не умем много волим што сам дете русомир д арсић
Свеска: 359 | 60 година Православног мисионара
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ браничевски Г Хризостом, уредник Православног мисионара 1958–1983 фото: Архива Православног мисионара Фотографија на другој страни корице: Епископ бачки Г Иринеј, уредник Православног мисионара 1983–1994 фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Епископ шабачки Г Лаврентије, уредник Православног мисионара 1994–2007 фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Српска Патријаршија у Београду, детаљ фото: ђакон Драган С Танасијевић јануар / фебруар 2018 1 ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2018 цена 90 динара ГОДИНА 60 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ 60ГОДИНА УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Бранислав Илић Божидар Васиљевић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рачун Уплате не слати поштанском упутницом Рукописи и фотографије се не враћају Текстови и прилози објављени у Православном мисионару представљају ставове аутора Информативна служба: Текући рачун динарски број: 145-4721-71 Марфин банка Далматинска 22 Београд Текући рачун девизни број: lntermediary Deutsche Bank GmbH, Frankfurt/M (BIC DEUTDEFF) Account with inst: 935-9522-10 Marfin bank AD, Beograd (BIC LIKIRSBG) Beneficiary: RS35145007080000135615 Informativno Izdavacкa Ustanova Srpske Pravoslavne Crkve, Kralja Petra 5, Beograd Charges: For the account of ordering customer Годишња претплата за иностранство: Обична пошиљка: 20 EUR Авионска: 25 EUR за Европу, 35 EUR ван Европе Пре десет година, на предлог блаженe успомене епископа жичког Г Хризосто- ма (Столића), Свети Архијерејски Синод наше помесне Цркве је донео одлуку којом ми је припала част да постанем уредник Православног мисионара, званичног миси- онарског гласила СПЦ Часопис је у то вре- ме напунио тачно пола века постојања и за претходне уреднике је имао три истакнута епископа наше Цркве: епископа браничев- ског Г Хризостома (Војиновића), епископа бачког Г Иринеја (Буловића), који је часопис уређивао као јеромонах, и епископа ша- бачког Г Лаврентија (Трифуновића) Бројем који је пред вама обележавамо 60 година постојања нашег часописа, а тематским де- лом се присећамо трудбеникâ који су га по- жртвовано градили пре нас Истовремено, уредништво користи поменути јубилеј као прилику да се захвали свим ауторима тек- стова и преводиоцима са којима је сарађи- вало протекле деценије Труд и залагање тих људи посебно долази до изражаја када се зна да се објављени текстови и преводи у нашем часопису не хонораришу Нека им Господ својим даровима узврати стоструко! Јубилеји су одлична прилика да се мало пресаберемо и, осмотривши период који је за нама, усмеримо поглед напред, ка ми- сионарским задацима који нас очекују На- ставак сведочења речју се подразумева јер вера бива од проповеди (Рим 10, 17); при- ступачност речника такође јер ако труба да нејасан сигнал, ко ће се спремити за бој? (1Кор 14, 8) У том погледу, уз Божију помоћ, стараћемо се и убудуће да реч Православ- ног мис
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ браничевски Г Хризостом, уредник Православног мисионара 1958–1983 фото: Архива Православног мисионара Фотографија на другој страни корице: Епископ бачки Г Иринеј, уредник Православног мисионара 1983–1994 фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Епископ шабачки Г Лаврентије, уредник Православног мисионара 1994–2007 фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Српска Патријаршија у Београду, детаљ фото: ђакон Драган С Танасијевић јануар / фебруар 2018 1 ЈАНУАР/ФЕБРУАР 2018 цена 90 динара ГОДИНА 60 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ 60ГОДИНА УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Станоје Станковић Бранислав Илић Божидар Васиљевић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рачун Уплате не слати поштанском упутницом Рукописи и фотографије се не враћају Текстови и прилози објављени у Православном мисионару представљају ставове аутора Информативна служба: Текући рачун динарски број: 145-4721-71 Марфин банка Далматинска 22 Београд Текући рачун девизни број: lntermediary Deutsche Bank GmbH, Frankfurt/M (BIC DEUTDEFF) Account with inst: 935-9522-10 Marfin bank AD, Beograd (BIC LIKIRSBG) Beneficiary: RS35145007080000135615 Informativno Izdavacкa Ustanova Srpske Pravoslavne Crkve, Kralja Petra 5, Beograd Charges: For the account of ordering customer Годишња претплата за иностранство: Обична пошиљка: 20 EUR Авионска: 25 EUR за Европу, 35 EUR ван Европе Пре десет година, на предлог блаженe успомене епископа жичког Г Хризосто- ма (Столића), Свети Архијерејски Синод наше помесне Цркве је донео одлуку којом ми је припала част да постанем уредник Православног мисионара, званичног миси- онарског гласила СПЦ Часопис је у то вре- ме напунио тачно пола века постојања и за претходне уреднике је имао три истакнута епископа наше Цркве: епископа браничев- ског Г Хризостома (Војиновића), епископа бачког Г Иринеја (Буловића), који је часопис уређивао као јеромонах, и епископа ша- бачког Г Лаврентија (Трифуновића) Бројем који је пред вама обележавамо 60 година постојања нашег часописа, а тематским де- лом се присећамо трудбеникâ који су га по- жртвовано градили пре нас Истовремено, уредништво користи поменути јубилеј као прилику да се захвали свим ауторима тек- стова и преводиоцима са којима је сарађи- вало протекле деценије Труд и залагање тих људи посебно долази до изражаја када се зна да се објављени текстови и преводи у нашем часопису не хонораришу Нека им Господ својим даровима узврати стоструко! Јубилеји су одлична прилика да се мало пресаберемо и, осмотривши период који је за нама, усмеримо поглед напред, ка ми- сионарским задацима који нас очекују На- ставак сведочења речју се подразумева јер вера бива од проповеди (Рим 10, 17); при- ступачност речника такође јер ако труба да нејасан сигнал, ко ће се спремити за бој? (1Кор 14, 8) У том погледу, уз Божију помоћ, стараћемо се и убудуће да реч Православ- ног мис
Одреднице:
49
Свеска: 360 | Хришћанство и психологија
...истиче се центар кризне психологије при храму христовогВАСКРСЕЊА 📌 у москви
такође, треба издвојити и удружења право-
славних психолога, од којих је најзначајније
удружење санктпетербур
...истиче се центар кризне психологије при храму христовог
МЕТА инфо: Р:27044 К:204923 Д:113
| Свеска 360 |
Свеска: 360 | Хришћанство и психологија
... свештеника који би тре- бало да се оспособе за пружање психолошке помоћи људима у оквиру својих парохија у 2016 години у русији је деловало више од 100 центара за саветовање и психолошку помоћ, рехабилитацију и православно-пси- холошку помоћ у кризним ситуацијама у том смислу истиче се центар кризне психологије при храму христовог васкрсења у москви такође, треба издвојити и удружења право- славних психолога, од којих је најзначајније удружење санктпетербуршке области, осно- вано 2005 године, затим обновљено и реор- ганизовано 2014године указом митрополита варсонуфија удружење је названо по светом теофану затворнику овим удружењем руко- води духовник, јереј артемије наумов при неким епархијама формирани су сос телефони крај којих дежурају специјалисти 24 часа како би пружили стручну помоћ љу- дима у невољи на пољу интернета такође постоји раз- граната делатност православних психоло- тема броја у 2016 години у русији је деловало више од 100 центара за саветовање и психолошку помоћ, рехабилитацију и православно-психолошку помоћ у кризним ситуацијама православна психологија у руској православној цркви монах киријак (миланко) март / април 2018 21 га постоји мрежа православ- них сајтова и форума, међу којима истичемо пројекат групе сајтова под називом пережитьру, покренут пре дванаест година то су ве- ћином сајтови путем којих православни психолози по- мажу људима у кризним пси- холошким ситуацијама тако сајт wwwperejitru помаже у случајевима развода, www pobedishru код унинија и размишљања о самоубиству, wwwvetkaiviru када се ради о насиљу, wwwmemoriamru током туговања услед смрти блиске особе, wwwboleem com за превладавање пси- хичких криза код људи који сазнају да имају болест са смртном дијаг- нозом поменућемо такође и сајт wwwrea- loveru на коме се пружа подршка у вези са љубављу, партнерским односима и поро- дичним животом сајт wwwpobedishru у русији је пружио огроман допринос на плану превенције суи- цида више од 30 хиљада људи је изјавило да су одустали од самоубиства захваљујући том сајту о неопходности оваквих ресурса гово- ри и тај податак, по сведочанству православ- ног психолога михаила хасминског, да сајт wwwmemoriamru дневно посећује 10 хиља- да људи на многим од наведених сајтова, у зависности од врсте проблема, на питања од- говарају православни психолози, психијатри или свештеници издавачка делатност из области пра- вославне психологије је врло развијена и разноврсна креће се у ра спону од хри- шћанске антропологије (најзаступљенији домен), преко теоријских, методолошких и парадигматских основа православне психологије, све до савремених психоте- рапијских метода (нпр методе „12 корака“ у лечењу зависности) с тим у вези, издва- јају се значајна ауторска имена, као што су димитрије а авдејев (код нас је преведена његова књига „100 питања православном психотерапеуту“), михаил и хасмински, николај е пестов, лариса ф шеховцева, федор е васиљук и многи други ових не- колико кратких података о месту и улози православне психологије у рпц јасно го- воре да је православна психологија пре- позната као значајна помоћ у пастирском, хуманитарном (милосрдном) и мисионар- ском деловању цркве тема броја по сведочанству православног психолога михаила хасминског, сајт wwwmemoriamru дневно посећује 10 хиљада људи 22 2 / 2018 желимо да читаоцима православног мисионара представимо сању стан- ковић, православног психолога из београ- да сања већ неколико година води и уре- ђује све популарнији сајт „има наде“, који обухвата шири спектар питања из области православне психологије и психотерапије звање православног психолога стекла је на едукацији у русији од 2015 године ради као православни психолог у приватном са- ветовалишту у београду православна психологија је релативно нов термин можете ли за читаоце православног мисионара објаснити шта се под тим подразумева? – најпре да се захвалим на могућности да за православни мисионар отворимо разго- вор на тему православне психологије код нас у србији, концепт православне пси- хологије и рада православног психолога је релативно нов у русији је православна психологија у највећем степену развијена и распрострањена, они имају, како школе за едукацију православних психолога и пра- вославно-психолошка саветовалишта при храмовима, тако и удружења православних психолога при епархијама укратко, специфичност рада православ- ног психолога огледа се на следећи начин: 1) православни психолог у свом раду полази од тога да постоји и духовна реал- ност, да по стоје и ду ховне болести и ду - ховни узроци који продиру на психолошку раван и тамо се испољавају са одређеним симптомима које онда психологија евиден- тира и назива их одређеним дијагностич- ким терминима наравно, не морају сви психолошки про- блеми имати обавезно и духовни узрок, али изостављање и пренебрегавање ове могућности чини помоћ коју пружа психо- лог прилично осиромашеном 2) полази се од тога да православни психолог није тај који може да реши не- чији проблем, да излечи човека, већ је улога православног психолога да чове- ка упути да се на правилан начин окрене богу (наглашавам ово „правилан“ начин), који ће му помоћи да заиста реши свој проблем и не с амо тај конкретан про- блем због којег је потражио психолошку помоћ, већ и друге проблеме настале из истог извора укратко, да сумирам речено, као право- славни психолог ја с е у раз говору са осо- бом дотичем и т ема у ве зи са духовним животом, а користим и она академска пси- холошка знања која су у ск ладу са право- славним учењем о човеку тема броја православна психологија иде и корак даље (и корак дубље) – она зна да бог који промишља о свакоме од нас понекад допушта да нас снађу одређене потешкоће које су ту са одређеним смислом за нас, и она такође зна да свој утицај има и човекова пала (грехом измењена) природа као и одређени духовни утицаји који нам долазе „са стране“ православна психологија у теорији и пракси разговор водио: виктор вицановић март / април 2018 23 може ли се рећи да је православна психологија област у којој се сусрећу вера и наука, православна духовност и психолошко академско знање? – свакако да православна психологи- ја представља поље сусрета вере и науке што је првенствено на корист самим људи- ма који се суочавају са животним пробле- мима и који траже помоћ православног психолога често помислим како у том сусрету, како кажете, православне духовности и психо- логије више добија психологија да појасним – психологија као научна дисциплина је током свог постојања изузетно развила дијагностику одре- ђених психичких обољења међутим, оно што психоло- гији, која није прожета ду- ховним знањима недостаје јесте разумевање одре- ђених узрока настан- ка, као и сми сла самих тих обо- љења најдаље докле је секу- ларна психо- логија успела да расветли ети о л о г и -ју психичких поремећаја је претпоставка да одређени поремећај мо- же бити усло- вљен или специ- фичним утицајима средине (детињ- ством, васпита- њем, околности- ма) или наслеђа (генетски) или о р г а н с к и м узроцима православ- на психологи- ја у том смислу иде и корак даље (и корак дубље) – она зна да бог који промишља о свакоме од нас понекад допушта да нас снађу одређене потешкоће које су ту са од- ређеним смислом за нас, и она такође зна да свој утицај има и човекова пала (грехом измењена) природа као и одређени духов- ни утицаји који нам долазе „са стране“ шта из ове стваралачке синтезе може добити вера, а шта наука? – већ сам поменула шта у овом с усрету вере и науке добија психологија – темељ- није и обухватније разумевање како узро- ка тако и смисла одређених психичких потешкоћа вера (када кажем „вера“ мислим на православни духовни живот у пракси, а не на учење цркве нити на с амог христа којима се нема шта додати нити допунити, нити психологијом нити било чиме другим) – дакле, православни духовни живот у пракси од стране психологије до- тема броја православна психолошка подршка сања станковић, дипломи- рани психолог и уредник сај- та православне психологије „има наде“ (wwwimanade org) већи део своје досада- шње радне каријере ради- ла као едукатор из области комуникацијских вештина и вештина интерактивног ра- да са групама деце и младих, а такође и као аутор и водитељ разноврсних радионица на жи- вотне и психолошке теме по- кренула је и уређује, поред сај- та „има наде“, неколико сајтова који се баве православним ро- дитељством и децом од 2015 године ради као православни психолог у приватном савето- валишту у београду удата је, мајка двоје деце 24 2 / 2018 тема броја бија једну врсту појашњења на језику ко- ји је савременом човеку пријемчивији и разумљивији да наведем пример: верујући људи се често спотичу о појам жртве и жртвовања за другог и неретко на том плану настају породични и брачни конфликти и нетрпе- љивост виде да то жртвовање некада јесте оно право, хришћанско жртвовање, а нека- да примећују да ту нешто не ваља, али им није јасно шта психологија ту може бити веома од помоћи у корисном разјашњењу на савременом и разумљивом језику – ка- да жртвовање за другог постаје неуротич- но жртвовање, а к ада је у пра вом смислу хришћанско затим, често се појављује и дилема код црквених људи када цењење себе и вође- ње рачуна о својим психолошким потреба- ма постаје егоизам (што представља грех самољубља против кога се треба духовно борити), а к ада је т о одраз здравог цење- ња себе и здраве љубави према себи – што смо сви дужни да негујемо и чувамо, јер је за свакога од нас христос пролио крв, сва- ко од нас је „скупо плаћен“ те тако веома вредан у очима божијим ове важне теме психологија може на са- времен начин да по јасни човеку и да на тај начин продуби разумевање духовног живота да ли православни психолог треба да буде посвећени верник, да живи литургијским начином живота и да буде теолошки упућен, како би на успешан начин остварио своју улогу? – да, једино тако и никако другачије сматрам да не може неко бити православ- ни психолог, а не бити посвећени верник, то би била извесна контрадикција у појму при томе, када кажем посвећени верник, мислим на оно ш то је свети игњатије (бр- јанчанинов) рекао наводећи које су две ствари неопходне за спасење: исправна вера и моралан живот дакле, посвећени верник је на јпре неко ко се труди да ис -правно верује – коме је истина важнија од њега самог и ко се труди да свој ум прикло- ни саборном уму цркве, а не да ствара неке своје теолошке концепте, неку своју верзи- ју бога, цркве или духовног живота већ да исповеда веру у бога какав он заиста јесте а затим, посвећени верник је и не ко ко се труди да морално живи – да се каје за своје грехе, бори са својим страстима, исповеда, причешћује и узда превасходно у помоћ божију на који начин православни психолог може да допринесе да верник узраста у вери? – раније у мом одговору сам поменула како православна психологија може до- принети да верник боље разуме одређене аспекте духовног живота и божије запо- вести, да препозна на који начин одлази у неуротично схватање духовног живота и праксе и да научи како те неправилности може да избегне и исправи на пример: ка- ко да разликује хришћанску од неуротич- не жртве, затим како да разликује егоизам и гордост од здравог старања о себи и, да додам још један пример, како да особа раз- ликује западање у униније и греховну тугу (коју свети нил синајски назива „црвом у срцу“ који разједа душу) од здравог и при- родног туговања услед губитка нечега или некога вредног таквих тема нема мало како, из свог искуства, видите сарадњу свештеника (духовника) и православног психолога? у ком домену православни психолог може највише да помогне у пастирском раду свештеника? – на ово питање заиста радо одговарам, јер се одмах присетим срдачне подршке и пастирске саветодавне помоћи коју за свој рад као православног психолога већ годинама добијам од стране два изузетна свештеника наше цркве – протојереја-ста- врофора и професора богословије у пензи- ји душана колунџића и протојереја брани- слава јелића на основу овог личног, позитивног и ду- гогодишњег искуства сарадње са њима март / април 2018 25 могу да посведочим да та сарадња може бити, за верујуће људе који ми се обраћају са психолошким и животним проблемима, немерљиво корисна православни психолог захваљујући са- радњи са свештеником добија сигурност да неће прећи танку линију где се домен православног психолога завршава и где почиње духовно руковођење мени лич- но сарадња са свештеницима помаже да избегнем опасност да глумим духовника, већ да за битна питања која засигурно спа- дају у домен пастирске бриге о души могу да упутим верника да се искључиво обра- ти свештенику у разговорима са верујућим људима, када се (неминовно) дотакнемо и црквеног живота и праксе и када ми поста- ве питање из тог домена, ја тада или поде- лим своје лично искуство верника (и нагла- сим да ово говорим као верник, а не као психолог) или кажем да одређено питање не спада у мој домен и да је за т о најбоље питати свештеника такође, нагласим да су свештеници ти који врше свете тајне (испо- вести, причешћа) и да разговор самном не може бити замена за светотајински пут ис- цељења душе и тела свештеници, с друге стране, од сарадње са православним психологом могу доби- ти пре свега додатна психолошка знања о томе како душевни живот функционише (нпр како да препознају да ли особа која се стално жали да је ма ловерна и у унини- ји, заправо није ни једно ни друго, већ има потиснуту тугу за умрлом блиском осо- бом која након неког времена почне да се испољава кроз страхове, безвољност и узнемиреност) затим, с обзиром да помоћ православног психолога често затраже и особе које нису довољно, нису правилно или нису уопште уцрковљене, код којих се због њихових проблема тек буди вера у бога, православ- ни психолог тада има и одређену мисио- нарску и катихетску улогу на тај начин пра- вославни психолог помаже свештеницима представљајући за њихове парохијане је- дан, такорећи, „међустепеник“ до њих, што веома штеди време самим свештеницима пружајући им могућност да се посвете заи- ста духовним и пастирским темама дакле, да закључим, православни психо- лог, поред своје примарне улоге пружаоца психолошке подршке и помоћи особи која има проблем, има унеколико и мисионар- ску улогу(када му се обрате људи који имају неки психолошки проблем, али нису уоп- ште до сада били верујући нити црквени), и унеколико катихетску улогу (када му се обрате особе које нису довољно или нису на правилан начин уцрковљене) ове друге две улоге су споредне (православни психо- лог нема, као вероучитељ, примарно кати- хетску улогу), али се уобичајено јављају то- ком психолошких разговора често се сетим речи архимандрита рафа- ила карелина, који је на тему психологије и психолога рекао: „сасвим су малобројни они психолози који имају смелости да кажу да једина сила која истински исцељује чо- векову душу јесте хришћански морал, а још је мање оних који ће рећи да пут из њихо- вог кабинета треба да води у храм“ управо у овим ре чима садржан је с у- штински задатак и смисао рада православ- ног психолога тема броја православни психолог захваљујући сарадњи са свештеником добија сигурност да неће прећи танку линију где се домен православног психолога завршава и где почиње духовно руковођење 26 2 / 2018 православни психолог користи методе ко- је су широко распрострањене и у другим правцима психологије и психотерапије (не само у православним, прим прев) један од основних метода је метод самопосматрања, интроспекције самопознање свети оци представљају као науку над наукама далеко да сви људи посе- дују урођену способност самопосматрања особа може бити социјално адаптирана, имати породицу и материјално благостање, а притом бити далеко од схватања мотива својих по- ступака, освешћивања својих осећања, јасног и доследног изражавања мисли један од за- датака психотерапије представља и буђење интересовања за овај процес познање свог ’унутрашњег човека’, како то називају свети оци, приводи ка схватању да је у пи тању ме- сто основног улагања наших снага све остало постоји већ као пројекција наших унутрашњих стања интерперсонални и социјални кон- фликти у својој основи имају унутрашње не- разрешене конфликте личности које учествују у овим односима да бисмо се исцелили, приближили својој це- ловитости, потребно је да у себи превладамо неуротичну расцепљеност није случајно да се сам појам греха може тумачити као промашај циља пут истинског исцељења представља за- датак целокупног живота православни психолог прилази проблему човека полазећи од чињенице да је целовитост човека била нарушена греховним падом при- знајући и са уважавањем се односећи према свим достигнућима психологије и психотера- пије, како западне, тако и домаће (руске, прим прев), православни психолог полази од претпо- ставки које своје порекло имају у хришћанској антропологији: – човек је биће које се састоји из три дела: ду- ха, душе и тела (исправна је такође и представа о човеку као бићу које се састоји из душе и тела – у том случају дух представља најузвишенији део душе) – човек је би ће које је с творено од стране бога – човек је пало биће (греховни пад је довео до нарушавања целовитости човекове структуре) – човек је биће које је створено по образу бо- жијем, али је призвано на уподобљење богу тема броја дубока промена вредности, промена ума (метаноја) није могућа без покајања, без исповести и причешћа темељ у раду православног психолога представља дово- ђење човека до врата цркве – која је лечилиште духа на шта се у свом раду ослања православни психолог превео са руског језика: станоје станковић академик владета јеротић, истакнути православни психијатар, психотерапеут, књижевник (извор: архива православља) март / април 2018 27 симболика крста у симболици крста нам се откривају потпуно другачији хоризонти да бих тачније изрази- ла своју мисао, треба да говорим не толико о хоризонтима, који ипак припадају одређеној равни, већ да прибегнем обимнијем опису чо- век је духовно биће, што значи да се он издиже над овом равни то је као мост, као карика која повезује доње и горње таква представа о чо- веку одражава се у симболици хришћанског крста земаљска раван постојања се пресеца са вертикалом духовног уздизања при чему је та вертикала – сам христос психотерапеути који раде у различитим правцима, избегавају еклектично мешање и то је потпуно исправно заиста, као што архитектурна еклектика гово- ри о лошем укусу, тако и рад психотерапеута који ради у помешаним стиловима, изазива, у најмањој мери, недоумицу код стручних лица међутим, потпуно је др уга ствар ако по- сматрамо православног психолога ослања- јући се на вертикалну осу хришћанства, пси- холог који стоји на позицијама православља, има могућност да користи методе и технике, пропуштајући их кроз хришћански поглед на свет он има могућност да види суштину про- блема на други начин и следствено томе, да предложи и другачије решење за њега у тој тачки пресецања равни нашег привременог и историјског постојања и духовне верти- кале се и врши исцељење људске личности ’лоша бесконачност’ (термин е н трубецког) земаљског постојања се сужава до тачке ода- кле се, полазећи из јединствено истинског смисла нашег земаљског постојања, дешава и преосмишљавање вредности и налазе пра- ва решења за конкретну животну ситуацију управо у тој тачки је и могуће стећи целови- тост мисли, осећања, речи, поступка у тој тачки истине је могуће стећи истинску сло- боду од пута ’неурозе’ дубока промена вред- ности, промена ума (метаноја) није могућа без покајања, без исповести и причешћа и темељ у раду православног психолога пред- ставља довођење човека до врата цркве – која је лечилиште духа тема броја ослањајући се на вертикалну осу хришћанства, психолог који стоји на позицијама православља, има могућност да користи методе и технике, пропуштајући их кроз хришћански поглед на свет клинички психолог др влајко пановић, фотографија са 20 духовне трибине у младеновцу, септембар 2017 г (извор: црква-младеновацсрб) проф др јанис корнаракис [ιωάννης κορναράκης, 1926–2013], грчки православни психолог, теолог и педагог, аутор већег броја књига (извор: diakonimagr) 28 2 / 2018 у времену када депресија у србији, али и свету, прогресивно расте, и када се психијатријски лекови све више троше, људима је потребна снажна помоћ вере и цркве, али и православних психолога, са којима би, православни верници, же- лели да се посаветују оно што ми, право- славни свештеници, знамо јесте да помоћ кроз веру траже и они к оји нису верници, осећајући да би т у могли да је д обију, али истовремено не желећи да мењају, колико год то контрадикторно звучало, своје ста- вове нама се обраћају и они који верују у „енергије“, „безличне силе“, традицију не- када нам се обраћају и људи који ни у шта не верују, али просто имају потребу да их неко саслуша у том смислу, православна психологија као психолошка дисциплина ослоњена на хришћанску православну ве- ру, може благотворно деловати на духовно сабирање, лечење и изграђивање поједин- ца и друштва православни психолог, по природи сво- је струке, поседује одређена психолошка знања која тешко може да има је дан пра- вославни свештеник, а која могу бити зна- чајна за рад са одређеним, да их тако на- зовемо, пацијентима; и као такав, он може да помаже свештеницима, или да делује самостално, уз одређени благослов, или лиценцу људи имају разних проблема, а како је човек дубинско и вишеслојно биће, добро је да га на његовом путу, и у његовом ра- сту и лечењу прате, и да му помажу струч- на и одговорна лица, која ће, комбинујући знања и искуства из православне теоло- гије, психологије, и психотерапије, уз бо- жију помоћ, налазити пут ка решавању његових дилема и проблема ко ће бити ангажован – зависи од врсте проблема и афинитета које имају заинтересовани тако, на пример, родитељи анорексич- не девојчице обратили су се и лекарима и свештенику, али, свакако, да би т у било простора и за православног психолога испоставило се да девојчица не верује у бога, и не види смисао живота, што је некако и повезано са манифестованим проблемом да је склона црним мислима, самоповређивању и бесконачном испи- сивању и понављању негативних порука, као и да је зависна од деструктивне музи- ке решавање проблема са храном помо- ћи ће да не у мре од глади, али неће ре- шити њене духовне и душевне проблеме, нити ће је спречити да, евентуално, поку- ша самоубиство тимски рад, заснован на вредностима и истинама хришћанске православне вере, могао би да помогне овој младој души, као и многим другима, да нађу свој пут и своје место у овом свету, пут ка исцељењу душе и тела и, најважније, пут ка спасењу аутор текста је свештеник у храму светог александра невског у архиепископији београдско-карловачкој тема броја оно што ми, православни свештеници, знамо јесте да помоћ кроз веру траже и они који нису верници могућности и перспективе православне психологије и психотерапије из угла једног православног свештеника протојереј бранислав јелић март / април 2018 29 одувек је за човека његова душа била обавијена велом тајне то парче не- ба у човеку инспирисало је људе да ство- ре мноштво научних дисциплина не би ли тако разоткрили човекову душу једна од таквих научних дисциплина је и психоло- гија њен задатак је сазнавање и овлада- вање психичком стварношћу психологија би требало да опише и објасни свеукупни психички живот и понашање људи и живо- тиња; да применом научних сазнања пома- же појединцима или целој заједници због унапређења општег психичког (душевног) живота почев од антике све д о фројда, јунга, адлера и других, психологију називају на- уком о души која ипак само у појединим сегментима има истински додир са истом психологија људски трага за истином, отворивши мноштво својих дисциплина и области у потрази за том истином „душа је највеће чудо од свих космичких чуда“, констатовао је карл густав јунг; али: „ко је створитељ свих космичких чуда, па тако и људске душе?“ одговор на ово питање на- лазимо у светом писму и код светих отаца „требало је да човек најпре буде створен, а потом да расте и растући јача, и јачајући да постане изобилан, и поставши изобилан да се усаврши, и усавршавајући се да се про- слави, и прослављајући се да се удостоји видети свога творца, господа бога“, речи су светог климента александријског две највеће божанске заповести старог и новог завета у којима су сав закон и про- роци, јесу: љуби господа богасвога свом ду- шом својом, свим срцем својим и свим умом својим, и љуби ближњега свога као самога себе то су заповести сина божијег и спа- ситеља света, господа христа у овим за- повестима свети оци разоткривају тајне душевних сила и појашњавају појам душе живе којом бог даде живот земљаном ада- мовом телу у едему свети оци наводе пет простих чула душе (вид, слух, говор, памћење и осећања) и три основне душевне силе тј способности људске душе: вегетативна (вољна), када човек расте, храни се и рађа себи слично (заступљена у заповести и свом душом сво- јом); анимална (страсна), када човек осећа гнев и пожуду испољавајући своје страсти (заступљена у заповести и свим срцем сво- јим јер из срца излазе и речи и мисли); ра- зумна (логосна – умна), када човек разми- шља, користи свој ум (у заповести то је и свим умом својим, што се односи на разум- ну, словесну способност душе да расуђу- је) поред откривања тајни душевних сила, свети оци тумаче од чега и како своју душу заштитити и не изгубити вечни живот све добро за човека налази се у христу јер до- тема броја психологија, психоанализа, социјална психологија, педагошка психологија без узимања опита светих отаца у обзир углавном стижу до исходишта која се поново претварају у нова питања и несазнајности светоотачки опит и психологија хаџи драган б поповић 30 2 / 2018 бро не постоји као самостална суштина са- ма по себи, већ постоји само као личносно, ипостасно добро, док је зло безлично и во- ди ка смрти јер се у злу постојање заснива на пропадљивости и одсуству заједнице са богом живот, у хришћанском смислу речи, не означава апсолутно бесконачно биолошко постојање, нити некакво стање загробног живота душа, већ живот за хри- шћанина подразумева лично постојање у заједници са богом, у богу, а то нам без цркве ниједна научна дисциплина не може обезбедити два су зла која данас човека одводе у пропаст: нечастива учења (па макар она била и поткрепљена науком) и порочан живот да бисмо се одбранили од нечасти- вих учења треба да јако и делатно љубимо бога да не би смо били ухваћени у замку порочног живота, треба да истински љу- бимо ближњег не случајно, господ истиче ове две заповести као главне јер се бого- љубље познаје по мери човекољубља, а човекољубље по мери братољубља човек који воли бога он већ живи у цар- ству небеском, а својим делима од света прави дом божији у чувеној причи о пра- ведницима и неправедницима у јеван- ђељу, свети оци виде шест врста љубави према ближњем које су праведници испу- нили, а неправедници нису, кроз биоло- шки и социолошки аспект човека као бића заједнице прве две, односе се на задово- љење телесних потреба човека – глад и жеђ, нахранисте ме, напојисте ме, а оста- ле четири странац бејах примисте ме, наг бејах оденусте ме, болестан бејах обиђо- сте ме, и за творен бих посетисте ме, од- носе се на социолошки аспект човека као друштвеног бића оно што је учињено бли- жњем господ сматра да је њему учињено бог вечни огањ није припремио за љ уде већ за ђавола, али људи се добровољно кроз грех увлаче сами у адске муке, јер је ад место самоизгнанства ипак, ти људи неће бити кажњени због мноштва грехова, мада ће и з бог њих мо рати дати одговор на страшном христовом суду, већ зато што нису чинили добро, а могли су држати божанске заповести је заповест делатне врлинске вере коју сви треба да имамо, ма к ојим се послом или научном дисциплином бавили у свом животу пси- холози и други друштвени и научни рад- ници би боље резултате у свом раду имали када би били заоденути благодаћу божи- јом због тога данас психологија, психоа- нализа, социјална психологија, педагошка психологија без узимања опита светих отаца у обзир углавном стижу до исходи- шта која се поново претварају у нова пита- ња и несазнајности и тако у бескрај научна сазнања се сваким даном усавр- шавају и надограђују упућујући научнике на истину која је једина корисна у животу онај који стварно надограђује за вечност јесте господ христос чије речи чине свето писмо беспрекорним извориштем истине и учитељем живота стога се бит разуме- вања свега створеног, а поготово људске душе, најверодостојније може објаснити и разумети у оквиру науке коју је господ собом донео на свет, апостоли записали, а свети оци растумачили тема броја бит разумевања свега створеног, а поготово људске душе, најверодостојније се може објаснити и разумети у оквиру науке коју је господ собом донео на свет, апостоли записали, а свети оци растумачили март / април 2018 31 када сам приступио изради овог реферата, зазвонио ми је т елефон звала ме је мо ја пацијенткиња, коју ћемо у овом контексту зва- ти људмила: „могу ли да дођем на консулта- ције заједно са адвокатом?“ ја сам био крајње зачуђен (они који познају савремени руски живот, схватиће ме: адвокати су код нас вели- ка реткост чак и на с уду, а тек да неко иде на психотерапеутско саветовање са адвокатом – за такво нешто ја још нисам чуо) шта, нешто се догодило? – да, ја сам коначно одлучила да се разве- дем од мужа, јер се данас разјаснило, да ме је он фактички покрао ви сте љути и врло очајни због тога што сте му толико веровали – ја сам жртвовала све за њега, а он ми је уз- вратио издајством то је врло болно, осим то- га, кроз два дана, на велики четвртак, код нас ће бити исповест за читав живот (људмила је ове године похађала катихезацију) не опро- стивши, ја немам права да идем на исповест, а не могу да опростим то је за сада немогуће, јер је ра на одвише дубока? – да, ово је вр ло болно ја много праштам, али ово не могу знате ли, људмила, да ви можете, исто оно што сте рекли мени, рећи и богу? – како то? па, ево ви ће те се припремати за ис по- вест, и разматрати ваше односе са мужем и могуће да ћете ви наћи нешто, што ће вам бити могуће да му опростите, и тада ви мо- жете рећи: „господе, ево ја м у ово праштам, али издајство не могу ја бих хтела, али не могу сувише је болно“ принесите на испо- вест све, што буде у вашој души – и љутину, и увређеност, и бол, и усамљеност и када бу- дете говорили, памтите, да је он – тај, коме говорите и од кога очекујете исцељење – у тај исти четвртак он је страдао од издајства, бола и усамљености и молио је ученике да буду са њим, будни, а они су заспали можда ће се код вас устројити ово боље, зато што је код вас исти бол, иста рана ви знате, како калеме гранчицу на дрво? засецају дрво и причвршћују на том месту од- резану гранчицу – „раницу“ на „раницу“, да би се омогућило срастање тешко је замислити шта осећа гранчица, али преко тог места, где су се сјединила два засека почињу да теку жи- вотворни сокови, заједнички за дрво и за но- ву грану а бе з засецања они се не би мо гли сјединити онда је настало ћутање људмила није више говорила о адвокату ово је случај, када су се психотерапија и ис- повест нашли у интеракцији психотерапија је помогла да се уклоне унутрашње баријере на путу ка исповести, а исповест – хтело би се ве- ровати – помаже јој да учини корак у решава- њу оног животног проблема, коме је била по- свећена психотерапија – ако не спасти брак, а оно у крајњој мери, обновити достојанствене људске односе после развода при разматрању теме узајамних односа ис- повести и психотерапије врло често се говори тема броја тенденција психологизма може привести исповести без покајања или покајању без исповести, без сусрета лицем у лице исповест без покајања претвара свету тајну у душевно пријатну беседу о себи, а покајање без исповести – прети затварањем у осећање кривице, када се страшни, али исцељујући сусрет замењује душевним самоосуђивањем исповест и психотерапија превод са руског: небојша ћосовић 32 2 / 2018 о њиховој конкуренцији у контексту савреме- не културе, где је психотерапија тобоже зау- зела место исповести у овоме је вероватно део истине, но ја бих данас хтео да поставим питање у сасвим другој равни: шта нам може пружити искуство савремене психотерапије у пракси исповести и покајања? најопасније за залуталог човека није од- суство пута, него лажне стазе, врло сличне истинским отац александар шмеман је на -звао две такве лажне покајне стазе опасношћу „јуридизма“ и опасношћу „психологизма“ човек скреће на страну „јуридизма“, када разматра покајање првенствено дисципли- нарно и сматра поводом за њега нарушавање норми, закона обратно, он се уклања на стра- ну „психологизма“, када као повод за исповест сматра доживљени душевни неуспех, немир, непријатност јуридизам је склон да своди грех на злочин и види казну као средство за разрешење од греха, а као коначни циљ – обнову правично- сти психологизам хоће да редукује грех на кривицу, средство разрешења греха види у оправдању, а коначни циљ – у умирењу како се ови ставови пројављују у нама за време исповести? у првом случају покајање прелази у разумско тражење одступања свог понашања од готовог кодекса по форми ово подсећа на извештај сама света тајна почиње да се представља по обрасцу судског проце- са, где се покајник, с почетка при припреми за исповест понаша као детектив, који је дужан да за одређено време открије довољну коли- чину преступа, а даље, већ током исповести, он иступа као окривљени и истовремено као тужилац (а понекад и као сведок одбране, који тражи олакшавајуће околности), а свештеник се при овоме подстиче на улогу судије, а и на улогу адвоката („ево ја с ебе не штедим, баћу- шка то мора имати у виду“) но, због чега је заправо, такав начин покаја- ња лош? тиме, што он клизи по површини, не дотичући дубине срца, не тражи корене греха, и због тога што из њега не произилази непо- средно метаноја – промена ума, и тако се сва- ки пут један исти душевни коров наметљиво разраста на истом месту ова „јуридичка“, формалистичка тенденција посебно прети да захвати нашу исповест, ка- да у души нема живог покајног осећања – те је она укочена, окамењена („покајања нема у мени“, „немам покајања, немам умиљења, немам суза утехе“ – молитва после покај- ног канона) а шта ми можемо супротставити овој тенденцији, да бисмо продубили нашу исповест? управо овде може нам нешто сугерисати психотерапија међу методама психотерапије постоји метод, који ја називам „психотерапиј- ском мајеутиком“ сама реч „мајеутика“, под- сећам, означава помоћ при рађању сократ је поредио своје философске беседе са бабич- ком вештином, јер он ни је тежио да у њи ма саопшти готову истину, већ је помагао сабе- седнику да поднесе и породи истину у психо- терапији је смисао мајеутичког метода у томе, да помогне човеку да укључи рефлексију и да новим, свежим погледом обухвати своју уну- трашњу оријентацију ево примера, из кога ће постати јасно, како функционише мајеутика у психотерапијском разговору мој пацијент, филип, од младићких година озбиљно се занимао источњачким учењима, међу њима и јогом, те је у т ом циљу боравио лети у ашраму негде у сибиру, речју, живео је врло напрегнутим духовним животом и све време се занимао самоусавршавањем но, временом он се заљубио, и његова душа је почела да се распиње између две страсти – ка јоги и вољеној девојци када је почела надвла- давати јога, и он је уображавао, да улази у аш- рам и у потпуности се посвећује путу самоу- савршавања, пред његовим очима се јављала слика куће, породичног гнезда, љубави и он је помишљао: „зар ћу ја заувек остати сам?“ и привлачност ашрама се гасила а када би он започео да замишља породични живот – децу, бриге, свакодневицу, онда се плашио, да тамо неће бити места за дуге вежбе, медитацију и читање мудрих трактата„и како ћу се ја онда развијати?“ – опхрвавале су га сумње једном, када сам схватио да се он већ по к о зна који пут врти у истом кругу, задао сам му мајеутич- ко питање: „филипе, да ли је тачно, да ли си ти убеђен, да у сваком тренутку твога живота у тема броја март / април 2018 33 тема броја свим околностима треба да се развијаш?“ ја нисам очекивао да ће ово има ти толики ефекат филип је мало устукнуо и скаменио се у запрепашћењу на неких пола минута у тера- пеутском времену то је врло дуго тек касније, размишљајући о томе што се догодило, ја сам схватио узрок ове запрепашћености идеја „саморазвитка“ постала је за њега толико са- моочигледна, да је он престао да је примећује и природно није могао видети, да је она по -стала за њега кумир (идол) који је управљао његовим животом и управо када је у мајеу- тичком, мало преувеличаном огледалу угле- дао себе, као слугу тога идола саморазвијања, он је био поражен ово је омогућило филипу да продуби свест о себи као слободној личности, која хоће и може да с е развија, али уопште није обавезна да читавим својим животом опслужује идеју развитка шта се може применити из оваквог психотерапиј- ског опита при припреми за исповест, како би помо- гло нашој души да од фор- малног навођења грехова уђе у дубину, ка корену греха? „сагреших лагањем, осу- ђивањем, раздражљиво- шћу“, – опе т и опе т пона- вља човек на исповести како зауставити свест која клизи по површини и дати јој могућност да уђе унутра? замислимо следећи унутрашњи сократов- ски дијалог са самим собом – ти си био раздражен? но, размисли који је био разлог твога раздраженог данашњег раз- говора са својим потчињеним? – то, што је он лењ и није извршио наређење – но, шта је посебно тебе у томе увредило? – вероватно то, што је то моја заповест, а он је оглушивши се о њу показао непоштовање према мени – да ли си у беђен, да на не поштовање мо- раш реаговати љутином? – не, свакако, не морам – но, ако ти сам ниси одлучио да се наљу- тиш, онда шта је то у теби, што те је присили- ло да покажеш раздраженост као реакцију на непоштовање? – па, очигледно, очекивање да ће ме сви по- штовати, а посебно потчињени – то јест у души је убеђење, да ти безусловно заслужујеш поштовање и сви су обавезни да га изражавају? – логички тако следи, али ја се не слажем са таквим убеђењем, оно ми је непријатно – а због чега? – па, то нисам ја, већ неки дебели, надувени од важности одвратни властољубац! овде већ унутрашњи сократ може устук- нути, а ми погледајмо на резултате овог ди- јалога ја с ам мислио, да т реба да с е кајем због тога што сам пројавио љутину, а пока- зало се да се ради у ствари о властољубљу и частољубљу ја сам започео од формалног осуђивања раздражљивости, али сам је у суштини сматрао нормалном реакцијом на своје нерадне потчињене (и у овом покаја- њу се чак видело нешто племенито: иако сам се ја и оправдано разљутио на њих, ја се тим не мање кајем због тога) а показало се да нема никакве оправданости и природности, јер нисам био узнемирен у интересу посла, сарадња духовника и психолога: старац тадеј витовнички и владета јеротић 34 2 / 2018 и због бриге о неком, већ само зато што ми је била повређена сујета ја сам започео од хладне рачунице, а сада је стид прелио моју душу; мени се чинило да сам смирено сагао главу, а показало се, да ја с тојим на испове- сти пред господом, украшавајући се нека- квим папуанским перјем и надувавајући се од свести о сопственом значају како је ово срамно ово нисам ја, ја ово нећу, помози ми господе да све ово стргнем са себе још пре неколико тренутака мислио сам о себи као о високој прелепој палми, која је грациозно спустила своје гране, а показало се, да сам ја у ствари бледи изданак кромпира, који ле- жи у подруму и чија је сва нада у томе, да ће се дотаћи прозорчета, из кога продире зрак светлости руска пословица каже: „риба тражи, где је дубље, а човек – где је боље“ но, ја ми слим да је у ствари све обратно: управо риба тражи где је боље, а човек – где је дубље и када нам пође за руком да уз помоћ мајеутике, о којој смо управо говорили, или некако другачије учинимо напор и од површног „јуридичког“ именовања греха учинимо корак дубље у на- шу сопствену душу, онда се одвијају следеће „промене ума“: као прво, исповест од безличне постаје лич- на, моја; као друго, испод површине сагрешења от- крива се корен страсти; треће, млаки однос према греху смењу- је се оним, ш то се може назвати пекућом хладноћом; и коначно, главно – код нас се јавља шанса да иза к оре греха, иза с лојева блата сусрет- немо некакав чудновато познати лик – не, то уопште није „тројица“ рубљова, него картон- ска иконица домаће израде, која има само јед- ну предност – то смо ми сами а ово је г лавно нама је потребно да се од површности формалне исповести удубљујемо и удубљујемо ка коренима греха не ради то- га, да би доживели задовољство геолога, ко- ји открива нове и нове слојеве наше страсне природе, и не ради тога да би доживели задо- вољство детектива, који открива разгранату мафијашку мрежу, већ да би кроз г рех дошли до самог себе ако се сложимо са тим, да с е покајање крунише радошћу сусрета, онда нај- главније у њему никако није скрушеност или очишћење или исправљање, јер то су само средства, већ то да се пробуди наша личност у супротном, ко ће се сусрести са господом? када господ дође, није добро ако нас он за- текне у не до краја почишћеном и сређеном дому, но и т о је мно го боље, него да д ође у чист, али потпуно празан дом погледајмо сада на другу лажну стазу на пу- ту покајања, коју смо назвали „психолошком“ како се може психологизам јавити у испове- сти? жена се одмах после исповести незадо- вољно жали: „па, ево исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“ свакако, осе- ћање олакшања, ослобођења од тежине, од терета (притиска) греха може бити чудесном душевном последицом покајања но, у духов- ном животу се не могу мешати последице са циљем душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе ако ми хоћемо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „равнај се! буди мирна! радуј се!“ она неће послушати џон стјуарт мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се дости- гла срећа, не треба чинити срећу циљем, по- требно је стремити ка достојним циљевима, и тема броја сократ је поредио своје философске беседе са бабичком вештином, јер он није тежио да у њима саопшти готову истину, већ је помагао сабеседнику да поднесе и породи истину март / април 2018 35 тема броја тада срећа може доћи као награда за наше на- поре олакшање, као и свако друго душевно стање не може бити циљ исповести стога, у исповести психологизам се проја- вљује у томе, што ми започињемо да посвећу- јемо велику пажњу нашим душевним стањима, разматрамо конфликте, односе са другим љу- дима, покушавамо да „објаснимо“ грех на при- мер и тиме што смо се нашли у ситуацији, где треба бирати мање зло и др сав овај ‘интим- ни’ разговор мотивисан је једним – да се избегне сусрет са самим објективним грехом и са објек- тивном одговорношћу за грех, а да с е остане са психолошком сенком греха – са осећањем кривице у овоме је мо- тивација избегавања казне: ако сам већ признао своју кривицу, онда зашто ме казнити – оног к о- ји признаје своју кривицу не треба кажњавати дакле, опасност психологизма се састоји у замени греха осећа- њем кривице ова тенденција покајања притеже човека у сте- гама између две подједнако не- продуктивне оријентације, које се у једном психолошком тесту називају „екстрапунитивношћу“ и „интрапунитивношћу“1 опасност је у томе, што човек сву енергију усмерава или на тражење окри- вљавања других, или на покушај самоокривљавања окривљава- ње себе уопште није боље од окривљавања других, јер је оно ск лоно да осећање криви- це претвори у с траст ако би било потребно 1 „екстрапунитивност“ (енгл extrapunitive; од лат exter — ван, спо љашњи + pu nitio — к азна, осве- та) — тенденција реаговања гневом на спољашње објекте у ситуацији фрустрације у процесу општења екстрапунитивност се изражава у непријатељском, агресивном односу према људима супротна усме- реност (гнев на себе) назива се „интропунитивност“; а тенденција ка уздржаном понашању у ситуацији фрустрације (без спољне или унутрашње агресије) назива се „импунитивност“ – бид большой психо- логический словарь (олег матвеев – гендриксон) – прим прев да се осећање кривице представи графички, онда би то била спирала, која као да обмотава грех у овоме је лукавство: грех у својој грубој истини постаје, не видан, већ скривен унутар прстенова осећања кривице потчињавајући се овој страсти човек постаје сервилан, паси- ван, он не гледа у очи и споља то може дело- вати као смирење но, он све више удаљује од могућности да се исправи и коракне у сусрет другом човеку и богу и опет се ми враћамо на општу идеју схватања смисла исповести и по- кајања као сусрета култивисање страсти кри- вице образује смртну опасност покајања без сусрета ово је јудина опа- сностон се покајао, али није пошао у сусрет, није савр- шио акт исповедања лицем у лице због тога се можда, у осећању кривице осећа не- какав вирус самокажњава- ња и на крају, самоубиства дакле, тенденција психо- логизма може привести ис- повести без покајања или покајању без исповести, без сусрета лицем у лице испо- вест без покајања претвара свету тајну у душевно при- јатну беседу о себи, а пока- јање без исповести – прети затварањем у осећање кри- вице, када се страшни, али исцељујући сусрет замењује душевним самоосуђивањем и последње, што хоћу да кажем у циљу над- владавања тенденције „психологизирања“ је то, да нам она с угерише да је грех нешто уну- трашње, то јест само душевно–духовно стање, а не нешто материјално, битијно, објективно а управо овако, главно нам је да с е испове- димо, раскајемо, добијемо опроштај и дело покајања се на томе завршава разуздани ма- лиша се игра мачем, без обзира на упозорења одраслих, и на крају крајева разбија прозор следи незадовољство родитеља – сузе – „нећу више никада“ – опроштај но, после свега ово- га добри отац ће узети алат и позвати сина да заједно наместе ново стакло виктор франкл 1905–1997), аустријски неуролог и психијатар, најпознатији као оснивач логотерапије, тј терапије смислом (извор: википедија) 36 2 / 2018 „бог мисли стварима“, мисао бога је битиј- на, онтологична и божије праштање је онто- логично – опраштајући грех, он истовремено започиње рад на исцељењу, преображају, ис- прављању света, нарушеног нашим грехом ми нисмо у могућности да сами залепимо разбијено стакло, нити да поставимо ново, али тежити ка томе, да придржимо ексер на пример, док отац поставља нови прозор, – то је наша обавеза боље рећи – то је радосна шанса заједничког стварања са богом разуме се, ово су потпуно очигледне ства- ри и питање није у томе, како разумети, него како остварити приноше- ње плода покајања, које се не завршава душевним олакшањем, па чак ни с у- сретом ми одвише добро знамо како зрна нашег по- кајања, немарно бачена поред пута, не успевају чак ни да проклијају, јер их по- кљуцају птице са становишта психо- логије проблем реализа- ције резултата покајања – то није само проблем наше безвољности и на- ше заборавности, то је проблем оријентације појам оријентације, то јест унутрашње спремности да се делује на одређени начин, један је од најважнијих у психологији један од психолошких закона гласи: ако је човек доспео у напрегнуту со- цијално-психолошку ситуацију, он ће дело- вати по логици сила те ситуације, а не по логици своје слободне воље могућност остајања верним самоме себи састоји се у томе, или да се избегне упадање у ситуаци- ју, или да се уђе у ситуацију са унутрашњом интензивном оријентацијом, унапред раз- вијеном спремношћу да се делује на одре- ђени начин оријентација може не просто мишљу, него својом снагом послужити као проводник слободне воље да се стане усред сила света ми прекоревамо себе, што нам сваки пут недостаје воље и херојства, да се после ис- повести одржимо у подвигу чистог живота но, можда би било потребније да се прихва- ти мање романтичан узор баштована, који је у покајним трудовима добио неколико зрна које је потребно сачувати, сакрити, поливати и постепено гајити управо нам оријентација и даје такву могућност на пример, један од резултата покајне самоанализе могу бити мала проста обе- ћања богу и себи – замолити опроштај од увређеног, посетити заборављеног, захва- лити се ономе, према коме смо с е показа- ли незахвални како сачувати од сујете и заборавности ове малене завете? ми имамо за ово чудесно духовно оруђе – молитвено правило зашто, на пример, међу кратке моли- тве св јована златоустог пред спавање не би укључили и још нешто простије: „господе, дај ми сна ге да по сетим ири- ну александровну“; „господе, дај ми одлучности да замолим опроштај од михајла“ но, ради образовања духов- них принципа може се не само жељено дејство укључити у молитву, већ се и молитва мо- же укључити у делање психотерапија нам даје сугестије за две ствари – као прво, како помоћи другом чове- ку и самоме себи, на који начин од површног називања греха и заклањујућег осећања кривице, пробијати се у дубину, ка коренима и изворима греха, и још даље ка језгру наше личности, недирнутом грехом и као друго, како потом гајити плод покајања у стварно- сти свакодневног живота и главно да би сусрет могао да се догоди потребно је напо- мињати себи, да је задатак покајања – не на- ћи грех, већ наћи у себи онога, ко је спреман за сусрет са господом ф е васиљук реферат на годишњој конференцији сурошке епархије, 26–29 маја 2000 г тема броја психолог виктор вицановић – предавање у жарковачкој цркви вазнесења господњег (извор: youtubecom) март / април 2018 37 често се дешава да једно од супруга, небитно да ли је то мушкарац или жена, доводи ситуацију до тога да други почиње да тражи најмањи повод не би ли нашао некакав „вентил“ за себе, некакву занима- цију – и то се дешава, и то потиче из детињ- ства, наравно зар с е из шк олског живота не сећате таквог глагола кога употребља- вају деца, ученици: „довести“? искусна деца, почевши од три године, прекрасно доводе до „лудила“ и баку, и тату, и маму, и васпитачицу у вртићу, зато што су они глав- ни, умеју да манипулишу, они прекрасно знају на какав звук да реагују, на какву лаж сам је ударио дршком од лопате васу, а по- том је завриштао: „јао, ударио ме васа!“ и посматра, како одрасли вичу на васу, ша- љу га у ћошак, и док га вуку у ћошак још га ударају по затиљку и њему се то јако свиђа оче, а како правилно да се понаша жена или девојка, којом на сличан начин манипулише мушкарац? – није ми јасно, зашто јој је таква карика- тура потребна да, постоји инстинкт о коме је у библији речено: имаћеш стремљење према свом мужу али се ипак пре тпоста- вља да је у све му присутна „глава“, при свакој радњи за веома велики број мла- дих девојака аутомобил, накићен цвећем, балонима, прстење са каменом и остале глупости имају велико значење, зато што, када се машка удавала имала је лимузину од пет метара, а код мене је 5, 5 метара! код ње је била бела, а код мене љубичаста, ни- ко није имао такву! све се превратило у тај потпуно вештачки и ни са чиме повезани ритуал он ништа не значи, као што ни но- ва година ништа не значи као ни први мај не постоји никаква солидарност радника дај бонус десетом делу колектива и виде- ћеш каква ће бити солидарност то је све комунистичка глупост као и сва та „фарса“ око брака, све је т о лажно, нема никаквих корена, они су као вештачко цвеће, све је то копија и имитација и води до копирања и имитације породичног живота каква је улога родитеља? да ли су они дужни да се мешају у конфликт? – да се мешају? родитељи уопште морају свиме да управљају, целим васпитним про- цесом своје деце хришћански брак и породица увек треба да памтимо циљ и смисао постојања породице, зашто смо је основали не да бисмо се извежбали у самољубљу, у властољубљу, већ да бисмо служили једно другом, дајући тако пример својој деци да их научимо љубави, послушању, смирењу, вредноћи, вери, молитви разговор са протојерејем димитријем смирновим о породичним конфликтима ми смо заборавили због чега се заснива породица (други део) разговор водио: никита филатов 38 2/ 2018 чак и у браку? – ако је брак тек склопљен, обавезно ви сада говорите о томе да многи нису на- викли да слушају данас су сви самостални – да, ја не говорим о томе на шта су мно- ги навикли навикли су на абортусе, раз- воде, ја не г оворим о томе мој задатак је другачији: да људи погледају на себе кроз призму божијег промисла као што се чо- век иначе храни протеинима, мастима, угљеним хидратима, микроелементима и витаминима, али ако једе разбијено ста- кло, пије сону киселину, онда ће морати да кроз одређено време има операцију желу- ца тако и овде, у оваквој, врло важној ду- ховној сфери човековог живота, као што су породица и брак, ако он буде радио све су- протно, уколико све буде испуњено мито- вима, идиотизмима и тиме шта ће ме раз -ведена другарица посаветовати па све ће водити до истог развода, као и код те дру- гарице ако ти стремиш томе, зашто онда све измишљаш и т рошиш новац на г лупе лимузине? и управо је у томе мој задатак, као старог деде – да их упозорим на ту глу- пост и да им кажем: врло пажљиво се бира породица и младожења колико мора да прође времена, према вашем мишљењу, од првог састанка до одлуке да се ступи у брак? – отац јован (крестјанкин) је говорио: го- дину – две ја према мом искуству видим, да је то добар рок али, не треба да томе при- лазимо формално јер дешава се ово: „оче, ево, мој син је напунио седам година и дове- ла сам га на исповест“ – „добро да ли си раз- говарала са њим о исповести?“ – „не“ – „да ли си му некад читала јеванђеље?“ – „не“ – „да ли он зна бар је дну молитву?“ – „не“ – „да ли си с а њим некада постила?“ – „не“ и какве везе има ш то је он на пунио седам година и што су га довели на исповест? да, има седам година, а по узрасту хришћанског живота има четири чист формализам често за време конфликта супруг наводи овакав аргумент: „ја сам мушкарац, ја сам главни“ жена одговара: „ја сам слабија, треба да слушамо мене“ да ли је уопште у породици умесно питање ко је главни – мушкарац или жена? – према замислу божијем, добро би би- ло да г лавни буде мушкарац тако је по -себно изграђена његова психа и његов ум због тога у тешким тренуцима, када то ко је главни игра неку улогу, мушкарац поста- је командир, на пример жена може бити начелник, али неког микроавиационог звања, била би с тарији по зва њу, али ко- мандир ескадриле је веома тешко да буде жена у тенковској бригади је потпуно не- могуће жена, која командује на фронту, је бесмисао, то никада није било и не може никада ни да буде о томе се ради али, рецимо да имамо овакву породи- цу: жена је 15 година старија, има два виша образовања, троје васпитане деце из првог брака, удовица је; мушкарац, видећи њену лепоту, ум, честитост, заљубио се до ушију; она га је две године проверавала, затим му је показала наклоност и рекла „да“ ако је хришћански брак и породица прота димитрије смирнов (извор: dimitrysmirnovru) март / април 2018 39 он паметан човек, наравно да ће она би ти глава породице она ће му предавати не- ке функције из свог пр венства, а он ће их усрдно испуњавати и расти и видиш, после 12–20 година, он ће постати прави мушка- рац и када она због старости буде слабила, он ће је потпуно заменити и постаће глава породице и са великим пијететом ће се од- носити ка њој, зато што га је она васпитала као друга мајка и шта је у томе лоше? треба да урадимо оно што је потребно а који је циљ? мушкарац мора жену учинити срећном, а жена мужа то је угодно богу а не просто: „ћути, глупачо, ја сам главни“ да ли је то љубав? рекли сте: „ када младић постане мушкарац“ ово је врло важно а шта да се ради, ако девојка сматра да њен изабра- ник још увек није постао мушкарац? како да он стекне те особине и да постане заиста прави мушкарац? – па, како тиме треба да се бави његов отац а не жена? – наравно то би било идеално како да се научимо да слушамо и да чујемо једно друго у породици? – увек треба да памтимо циљ и сми сао постојања породице, зашто смо је осно- вали не да бисмо се извежбали у самољу- бљу, у властољубљу, већ да бисмо служили једно другом, дајући тако пример својој деци да их научимо љубави, послушању, смирењу, вредноћи, вери, молитви често пастири када им дођу двоје који су посвађани, говоре: „обоје сте криви“ да ли су увек обоје криви? или је ипак неко од њих двоје, да кажемо, више крив? – не, од двоје је увек једно више криво и то најчешће мушкарац зашто мушкарац? – зато што је то његова одговорност ти си глава породице, онда и реши проблем! замислите: бунт на броду и шта, треба да обесе кувара? командиру брода се дају све претензије шта, ти не можеш да заведеш ред на броду? па, онда ће те избацити са брода и све је ре шено! зато што си неспо- собан да будеш капетан да, све је врло просто – необично просто а шта да се ради, када се конфликти појављују на религиозној основи? када је мушкарац против тога да његова супру- га иде у храм, или када је жена препрека црквеном животу мужа, не разуме га и показује своје неразумевање у минимал- но коректном облику? – ја нисам тек тако рекао у почетку раз- говора, да посматрам брак само као домаћу цркву по канонима цркве, са човеком који припада другој конфесији или другој рели- гији, брак се не може благословити, управо због тога што се ми са превише поштовања односимо према вери другог човека а че- сто бива овако: „муж ми је, ис тина, мусли- ман и брани ми да крстим децу“ а шта могу ја да кажем? то су његова деца ти си његова жена, муслиману је допуштено да се жени са хришћанком и ако је за т ебе закон тво- је религије ништа, онда какве ти претензи- је можеш да имаш? у таквој ситуацији нема помоћи или ћеш постати муслиманка, или ћеш разрушити своју породицу и живећеш сама притом није сигурно ни да ће ти доде- лити децу, зато што су тамо други обичаји пре него што пођемо у другу земљу, мора- мо да сазнамо какви су тамо обичаји ако идеш у државу под називом породица и брак, извини, треба овде све да научимо на- памет и да ли се ти слажеш са тим? шта, он је симпатичан и привлачан мушкарац? да, тако је али то није основа за брак врло је раширена ситуација о којој су написане многе књиге: двоје живе зајед- но много година, васпитавају децу, и чим деца порасту, одселе се у други град – породица почиње да се распада и има се осећај да је дом опустео, муж и жена не хришћански брак и породица 40 2/ 2018 налазе више ништа заједничко зашто се то догађа? и како да се поправи оваква ситуација? – значи да није било љубави – све с у то биле некакве другостепене обавезе де- ца су другостепена обавеза он је морао да учини своју жену срећном још је в г бјелински говорио: „када се будеш женио, мораш бити спреман да волиш жену и као старицу“ али ако је ова ко: прво ћемо са- градити кућу, онда викендицу, затим гара- жу са спаваћом собом, онда ћемо ово, по- том оно, онда ће деца отићи тамо, затим у институт а к ада се све то заврши, шта је остало? само да уједамо једно друго зато што се то, чиме смо ми живели, завршило а зар муж и жена не живе једно с другим? а на другом месту су деца на трећем месту се налазе њихови сопствени родитељи, то је таква позиција затим рођена браћа и се- стре, то је следећа позиција„извини драга, хтео бих да одем код брата да му помогнем, нећеш се бунити? он је веома болестан, има четворо деце, и жена не успева“ изгледа да су деца била на првом месту – деца су била на првом месту: „целу сам себе дала деци“ пишем одговор: „непроми- шљено“ не треба целог себе давати ни деци, ни послу, ни уметности у браку је потребно да муж даје себе жени, а жена да се даје му- жу али то не значи да не т реба да радимо већ постоји хијерархија вредности и њу поставља супруг породица постоји, иако у њој нема деце децу можемо узети из дечи- јег дома, можемо узети нећаке од оних који имају много деце и васпитати их – и у русији, и у свим хри шћанским земљама је била та- ква традиција на пример, виконти и марки- зи имају децу, а рецимо грофови и херцеги немају, онда ће гроф узети од сиромашне маркизе дете, васпитаће га као лорда, још ће му дати и титулу, замак, земљу и све примећује се да је за последњих 10–15 го- дина значајно порастао проценат развода, чији су иницијатори биле жене шта ви мислите, са чиме је то повезано? да ли мушкарци постају мекушци? – постају она се удала и види: то није ни ротвајлер, ни доберман, ни бернадинац баш је крупан, воли да једе, да се шета, све вре- ме цвили, стално му нешто треба, још и лаје на тебе и јавља јој се мисао: „добро, ако га сад оставим, биће мање прашине?“ – „мање“ – „нико неће прљати?“ – „неће“ – „нико неће тражити да се шета?“ – „неће“ „затим ћемо уштедети и на храни: он једе више него оби- чан човек“ како ми је једна жена у селу ре- кла, царство јој небеско, ниница: „сада се не исплати имати мужа боље је имати прасе“, рекла је он је своје испунио, мислим да она има троје деце овако, шта ће јој? а како да се уреди тако, да би код људи који су тек ступили у брак и који су тек почели да долазе богу, бог био на првом месту? – тад је већ касно религија се развија у породици о томе су морали да се брину отац и мајка постоје примери, када двоје налазе једно друго, мислећи да су уцрковљени, а у ствари – не, сама црквеност није лоша ствар али није толико важна, колико то народ мисли црквеност је таква поткултура у којој људи брзо препознају једно друго они могу да се нашале са неким речима псалтира, да знају све свештенике, све епископе, знају све ма- настире, могу да прочитају часове у храму али, они не знају како да воле, не знају како да се моле они не знају, како своје груди да поставе под метак, да они, ти меткови, не би доспели у груди другог човека чије име ти ни не знаш они не знају шта значи посећи- вати болесне хришћанство је још увек ве -ома плитко може бити да ће д оћи време и оно ће сазрети али са оваквом црквеношћу они остају обични совјетски људи и мисле да ће све доћи само зато што су сви они из једнодетних породица и навикли су: отво- ри уста и мама ће ти све ту ставити ја хоћу тамо – мама је већ позвала педагоге, уче за пријемни испит хоће да с е уда – и ево ве -хришћански брак и породица март / април 2018 41 ома доброг момка, ми волимо једно друго, одавно се знамо, већ је др уги месец како смо заједно и долази младић мама му је купила кошуљу, мама му је испеглала сако, мама му је о чистила ципеле истина је да мама не може да га натера да оде код фри- зера, али у крајњем случају, мама ће му шам- поном „сила ждребета“ опрати косу и он је тако добар, мирише лепо, и тако је повучен – прави младожења а онда почиње! ено га седи на кревету, а нема га да заради, да купи кобасицу, донесе је кући, исече је, да баци стару из фрижидера, да провери да се није покварила испада да у кући има још седмо- ро људи а он ништа и не зна о томе он зна само када да отвори уста и када треба да из- говори „трисвјатоје“ и „оче наш“, он т
... свештеника који би тре- бало да се оспособе за пружање психолошке помоћи људима у оквиру својих парохија у 2016 години у русији је деловало више од 100 центара за саветовање и психолошку помоћ, рехабилитацију и православно-пси- холошку помоћ у кризним ситуацијама у том смислу истиче се центар кризне психологије при храму христовог васкрсења у москви такође, треба издвојити и удружења право- славних психолога, од којих је најзначајније удружење санктпетербуршке области, осно- вано 2005 године, затим обновљено и реор- ганизовано 2014године указом митрополита варсонуфија удружење је названо по светом теофану затворнику овим удружењем руко- води духовник, јереј артемије наумов при неким епархијама формирани су сос телефони крај којих дежурају специјалисти 24 часа како би пружили стручну помоћ љу- дима у невољи на пољу интернета такође постоји раз- граната делатност православних психоло- тема броја у 2016 години у русији је деловало више од 100 центара за саветовање и психолошку помоћ, рехабилитацију и православно-психолошку помоћ у кризним ситуацијама православна психологија у руској православној цркви монах киријак (миланко) март / април 2018 21 га постоји мрежа православ- них сајтова и форума, међу којима истичемо пројекат групе сајтова под називом пережитьру, покренут пре дванаест година то су ве- ћином сајтови путем којих православни психолози по- мажу људима у кризним пси- холошким ситуацијама тако сајт wwwperejitru помаже у случајевима развода, www pobedishru код унинија и размишљања о самоубиству, wwwvetkaiviru када се ради о насиљу, wwwmemoriamru током туговања услед смрти блиске особе, wwwboleem com за превладавање пси- хичких криза код људи који сазнају да имају болест са смртном дијаг- нозом поменућемо такође и сајт wwwrea- loveru на коме се пружа подршка у вези са љубављу, партнерским односима и поро- дичним животом сајт wwwpobedishru у русији је пружио огроман допринос на плану превенције суи- цида више од 30 хиљада људи је изјавило да су одустали од самоубиства захваљујући том сајту о неопходности оваквих ресурса гово- ри и тај податак, по сведочанству православ- ног психолога михаила хасминског, да сајт wwwmemoriamru дневно посећује 10 хиља- да људи на многим од наведених сајтова, у зависности од врсте проблема, на питања од- говарају православни психолози, психијатри или свештеници издавачка делатност из области пра- вославне психологије је врло развијена и разноврсна креће се у ра спону од хри- шћанске антропологије (најзаступљенији домен), преко теоријских, методолошких и парадигматских основа православне психологије, све до савремених психоте- рапијских метода (нпр методе „12 корака“ у лечењу зависности) с тим у вези, издва- јају се значајна ауторска имена, као што су димитрије а авдејев (код нас је преведена његова књига „100 питања православном психотерапеуту“), михаил и хасмински, николај е пестов, лариса ф шеховцева, федор е васиљук и многи други ових не- колико кратких података о месту и улози православне психологије у рпц јасно го- воре да је православна психологија пре- позната као значајна помоћ у пастирском, хуманитарном (милосрдном) и мисионар- ском деловању цркве тема броја по сведочанству православног психолога михаила хасминског, сајт wwwmemoriamru дневно посећује 10 хиљада људи 22 2 / 2018 желимо да читаоцима православног мисионара представимо сању стан- ковић, православног психолога из београ- да сања већ неколико година води и уре- ђује све популарнији сајт „има наде“, који обухвата шири спектар питања из области православне психологије и психотерапије звање православног психолога стекла је на едукацији у русији од 2015 године ради као православни психолог у приватном са- ветовалишту у београду православна психологија је релативно нов термин можете ли за читаоце православног мисионара објаснити шта се под тим подразумева? – најпре да се захвалим на могућности да за православни мисионар отворимо разго- вор на тему православне психологије код нас у србији, концепт православне пси- хологије и рада православног психолога је релативно нов у русији је православна психологија у највећем степену развијена и распрострањена, они имају, како школе за едукацију православних психолога и пра- вославно-психолошка саветовалишта при храмовима, тако и удружења православних психолога при епархијама укратко, специфичност рада православ- ног психолога огледа се на следећи начин: 1) православни психолог у свом раду полази од тога да постоји и духовна реал- ност, да по стоје и ду ховне болести и ду - ховни узроци који продиру на психолошку раван и тамо се испољавају са одређеним симптомима које онда психологија евиден- тира и назива их одређеним дијагностич- ким терминима наравно, не морају сви психолошки про- блеми имати обавезно и духовни узрок, али изостављање и пренебрегавање ове могућности чини помоћ коју пружа психо- лог прилично осиромашеном 2) полази се од тога да православни психолог није тај који може да реши не- чији проблем, да излечи човека, већ је улога православног психолога да чове- ка упути да се на правилан начин окрене богу (наглашавам ово „правилан“ начин), који ће му помоћи да заиста реши свој проблем и не с амо тај конкретан про- блем због којег је потражио психолошку помоћ, већ и друге проблеме настале из истог извора укратко, да сумирам речено, као право- славни психолог ја с е у раз говору са осо- бом дотичем и т ема у ве зи са духовним животом, а користим и она академска пси- холошка знања која су у ск ладу са право- славним учењем о човеку тема броја православна психологија иде и корак даље (и корак дубље) – она зна да бог који промишља о свакоме од нас понекад допушта да нас снађу одређене потешкоће које су ту са одређеним смислом за нас, и она такође зна да свој утицај има и човекова пала (грехом измењена) природа као и одређени духовни утицаји који нам долазе „са стране“ православна психологија у теорији и пракси разговор водио: виктор вицановић март / април 2018 23 може ли се рећи да је православна психологија област у којој се сусрећу вера и наука, православна духовност и психолошко академско знање? – свакако да православна психологи- ја представља поље сусрета вере и науке што је првенствено на корист самим људи- ма који се суочавају са животним пробле- мима и који траже помоћ православног психолога често помислим како у том сусрету, како кажете, православне духовности и психо- логије више добија психологија да појасним – психологија као научна дисциплина је током свог постојања изузетно развила дијагностику одре- ђених психичких обољења међутим, оно што психоло- гији, која није прожета ду- ховним знањима недостаје јесте разумевање одре- ђених узрока настан- ка, као и сми сла самих тих обо- љења најдаље докле је секу- ларна психо- логија успела да расветли ети о л о г и -ју психичких поремећаја је претпоставка да одређени поремећај мо- же бити усло- вљен или специ- фичним утицајима средине (детињ- ством, васпита- њем, околности- ма) или наслеђа (генетски) или о р г а н с к и м узроцима православ- на психологи- ја у том смислу иде и корак даље (и корак дубље) – она зна да бог који промишља о свакоме од нас понекад допушта да нас снађу одређене потешкоће које су ту са од- ређеним смислом за нас, и она такође зна да свој утицај има и човекова пала (грехом измењена) природа као и одређени духов- ни утицаји који нам долазе „са стране“ шта из ове стваралачке синтезе може добити вера, а шта наука? – већ сам поменула шта у овом с усрету вере и науке добија психологија – темељ- није и обухватније разумевање како узро- ка тако и смисла одређених психичких потешкоћа вера (када кажем „вера“ мислим на православни духовни живот у пракси, а не на учење цркве нити на с амог христа којима се нема шта додати нити допунити, нити психологијом нити било чиме другим) – дакле, православни духовни живот у пракси од стране психологије до- тема броја православна психолошка подршка сања станковић, дипломи- рани психолог и уредник сај- та православне психологије „има наде“ (wwwimanade org) већи део своје досада- шње радне каријере ради- ла као едукатор из области комуникацијских вештина и вештина интерактивног ра- да са групама деце и младих, а такође и као аутор и водитељ разноврсних радионица на жи- вотне и психолошке теме по- кренула је и уређује, поред сај- та „има наде“, неколико сајтова који се баве православним ро- дитељством и децом од 2015 године ради као православни психолог у приватном савето- валишту у београду удата је, мајка двоје деце 24 2 / 2018 тема броја бија једну врсту појашњења на језику ко- ји је савременом човеку пријемчивији и разумљивији да наведем пример: верујући људи се често спотичу о појам жртве и жртвовања за другог и неретко на том плану настају породични и брачни конфликти и нетрпе- љивост виде да то жртвовање некада јесте оно право, хришћанско жртвовање, а нека- да примећују да ту нешто не ваља, али им није јасно шта психологија ту може бити веома од помоћи у корисном разјашњењу на савременом и разумљивом језику – ка- да жртвовање за другог постаје неуротич- но жртвовање, а к ада је у пра вом смислу хришћанско затим, често се појављује и дилема код црквених људи када цењење себе и вође- ње рачуна о својим психолошким потреба- ма постаје егоизам (што представља грех самољубља против кога се треба духовно борити), а к ада је т о одраз здравог цење- ња себе и здраве љубави према себи – што смо сви дужни да негујемо и чувамо, јер је за свакога од нас христос пролио крв, сва- ко од нас је „скупо плаћен“ те тако веома вредан у очима божијим ове важне теме психологија може на са- времен начин да по јасни човеку и да на тај начин продуби разумевање духовног живота да ли православни психолог треба да буде посвећени верник, да живи литургијским начином живота и да буде теолошки упућен, како би на успешан начин остварио своју улогу? – да, једино тако и никако другачије сматрам да не може неко бити православ- ни психолог, а не бити посвећени верник, то би била извесна контрадикција у појму при томе, када кажем посвећени верник, мислим на оно ш то је свети игњатије (бр- јанчанинов) рекао наводећи које су две ствари неопходне за спасење: исправна вера и моралан живот дакле, посвећени верник је на јпре неко ко се труди да ис -правно верује – коме је истина важнија од њега самог и ко се труди да свој ум прикло- ни саборном уму цркве, а не да ствара неке своје теолошке концепте, неку своју верзи- ју бога, цркве или духовног живота већ да исповеда веру у бога какав он заиста јесте а затим, посвећени верник је и не ко ко се труди да морално живи – да се каје за своје грехе, бори са својим страстима, исповеда, причешћује и узда превасходно у помоћ божију на који начин православни психолог може да допринесе да верник узраста у вери? – раније у мом одговору сам поменула како православна психологија може до- принети да верник боље разуме одређене аспекте духовног живота и божије запо- вести, да препозна на који начин одлази у неуротично схватање духовног живота и праксе и да научи како те неправилности може да избегне и исправи на пример: ка- ко да разликује хришћанску од неуротич- не жртве, затим како да разликује егоизам и гордост од здравог старања о себи и, да додам још један пример, како да особа раз- ликује западање у униније и греховну тугу (коју свети нил синајски назива „црвом у срцу“ који разједа душу) од здравог и при- родног туговања услед губитка нечега или некога вредног таквих тема нема мало како, из свог искуства, видите сарадњу свештеника (духовника) и православног психолога? у ком домену православни психолог може највише да помогне у пастирском раду свештеника? – на ово питање заиста радо одговарам, јер се одмах присетим срдачне подршке и пастирске саветодавне помоћи коју за свој рад као православног психолога већ годинама добијам од стране два изузетна свештеника наше цркве – протојереја-ста- врофора и професора богословије у пензи- ји душана колунџића и протојереја брани- слава јелића на основу овог личног, позитивног и ду- гогодишњег искуства сарадње са њима март / април 2018 25 могу да посведочим да та сарадња може бити, за верујуће људе који ми се обраћају са психолошким и животним проблемима, немерљиво корисна православни психолог захваљујући са- радњи са свештеником добија сигурност да неће прећи танку линију где се домен православног психолога завршава и где почиње духовно руковођење мени лич- но сарадња са свештеницима помаже да избегнем опасност да глумим духовника, већ да за битна питања која засигурно спа- дају у домен пастирске бриге о души могу да упутим верника да се искључиво обра- ти свештенику у разговорима са верујућим људима, када се (неминовно) дотакнемо и црквеног живота и праксе и када ми поста- ве питање из тог домена, ја тада или поде- лим своје лично искуство верника (и нагла- сим да ово говорим као верник, а не као психолог) или кажем да одређено питање не спада у мој домен и да је за т о најбоље питати свештеника такође, нагласим да су свештеници ти који врше свете тајне (испо- вести, причешћа) и да разговор самном не може бити замена за светотајински пут ис- цељења душе и тела свештеници, с друге стране, од сарадње са православним психологом могу доби- ти пре свега додатна психолошка знања о томе како душевни живот функционише (нпр како да препознају да ли особа која се стално жали да је ма ловерна и у унини- ји, заправо није ни једно ни друго, већ има потиснуту тугу за умрлом блиском осо- бом која након неког времена почне да се испољава кроз страхове, безвољност и узнемиреност) затим, с обзиром да помоћ православног психолога често затраже и особе које нису довољно, нису правилно или нису уопште уцрковљене, код којих се због њихових проблема тек буди вера у бога, православ- ни психолог тада има и одређену мисио- нарску и катихетску улогу на тај начин пра- вославни психолог помаже свештеницима представљајући за њихове парохијане је- дан, такорећи, „међустепеник“ до њих, што веома штеди време самим свештеницима пружајући им могућност да се посвете заи- ста духовним и пастирским темама дакле, да закључим, православни психо- лог, поред своје примарне улоге пружаоца психолошке подршке и помоћи особи која има проблем, има унеколико и мисионар- ску улогу(када му се обрате људи који имају неки психолошки проблем, али нису уоп- ште до сада били верујући нити црквени), и унеколико катихетску улогу (када му се обрате особе које нису довољно или нису на правилан начин уцрковљене) ове друге две улоге су споредне (православни психо- лог нема, као вероучитељ, примарно кати- хетску улогу), али се уобичајено јављају то- ком психолошких разговора често се сетим речи архимандрита рафа- ила карелина, који је на тему психологије и психолога рекао: „сасвим су малобројни они психолози који имају смелости да кажу да једина сила која истински исцељује чо- векову душу јесте хришћански морал, а још је мање оних који ће рећи да пут из њихо- вог кабинета треба да води у храм“ управо у овим ре чима садржан је с у- штински задатак и смисао рада православ- ног психолога тема броја православни психолог захваљујући сарадњи са свештеником добија сигурност да неће прећи танку линију где се домен православног психолога завршава и где почиње духовно руковођење 26 2 / 2018 православни психолог користи методе ко- је су широко распрострањене и у другим правцима психологије и психотерапије (не само у православним, прим прев) један од основних метода је метод самопосматрања, интроспекције самопознање свети оци представљају као науку над наукама далеко да сви људи посе- дују урођену способност самопосматрања особа може бити социјално адаптирана, имати породицу и материјално благостање, а притом бити далеко од схватања мотива својих по- ступака, освешћивања својих осећања, јасног и доследног изражавања мисли један од за- датака психотерапије представља и буђење интересовања за овај процес познање свог ’унутрашњег човека’, како то називају свети оци, приводи ка схватању да је у пи тању ме- сто основног улагања наших снага све остало постоји већ као пројекција наших унутрашњих стања интерперсонални и социјални кон- фликти у својој основи имају унутрашње не- разрешене конфликте личности које учествују у овим односима да бисмо се исцелили, приближили својој це- ловитости, потребно је да у себи превладамо неуротичну расцепљеност није случајно да се сам појам греха може тумачити као промашај циља пут истинског исцељења представља за- датак целокупног живота православни психолог прилази проблему човека полазећи од чињенице да је целовитост човека била нарушена греховним падом при- знајући и са уважавањем се односећи према свим достигнућима психологије и психотера- пије, како западне, тако и домаће (руске, прим прев), православни психолог полази од претпо- ставки које своје порекло имају у хришћанској антропологији: – човек је биће које се састоји из три дела: ду- ха, душе и тела (исправна је такође и представа о човеку као бићу које се састоји из душе и тела – у том случају дух представља најузвишенији део душе) – човек је би ће које је с творено од стране бога – човек је пало биће (греховни пад је довео до нарушавања целовитости човекове структуре) – човек је биће које је створено по образу бо- жијем, али је призвано на уподобљење богу тема броја дубока промена вредности, промена ума (метаноја) није могућа без покајања, без исповести и причешћа темељ у раду православног психолога представља дово- ђење човека до врата цркве – која је лечилиште духа на шта се у свом раду ослања православни психолог превео са руског језика: станоје станковић академик владета јеротић, истакнути православни психијатар, психотерапеут, књижевник (извор: архива православља) март / април 2018 27 симболика крста у симболици крста нам се откривају потпуно другачији хоризонти да бих тачније изрази- ла своју мисао, треба да говорим не толико о хоризонтима, који ипак припадају одређеној равни, већ да прибегнем обимнијем опису чо- век је духовно биће, што значи да се он издиже над овом равни то је као мост, као карика која повезује доње и горње таква представа о чо- веку одражава се у симболици хришћанског крста земаљска раван постојања се пресеца са вертикалом духовног уздизања при чему је та вертикала – сам христос психотерапеути који раде у различитим правцима, избегавају еклектично мешање и то је потпуно исправно заиста, као што архитектурна еклектика гово- ри о лошем укусу, тако и рад психотерапеута који ради у помешаним стиловима, изазива, у најмањој мери, недоумицу код стручних лица међутим, потпуно је др уга ствар ако по- сматрамо православног психолога ослања- јући се на вертикалну осу хришћанства, пси- холог који стоји на позицијама православља, има могућност да користи методе и технике, пропуштајући их кроз хришћански поглед на свет он има могућност да види суштину про- блема на други начин и следствено томе, да предложи и другачије решење за њега у тој тачки пресецања равни нашег привременог и историјског постојања и духовне верти- кале се и врши исцељење људске личности ’лоша бесконачност’ (термин е н трубецког) земаљског постојања се сужава до тачке ода- кле се, полазећи из јединствено истинског смисла нашег земаљског постојања, дешава и преосмишљавање вредности и налазе пра- ва решења за конкретну животну ситуацију управо у тој тачки је и могуће стећи целови- тост мисли, осећања, речи, поступка у тој тачки истине је могуће стећи истинску сло- боду од пута ’неурозе’ дубока промена вред- ности, промена ума (метаноја) није могућа без покајања, без исповести и причешћа и темељ у раду православног психолога пред- ставља довођење човека до врата цркве – која је лечилиште духа тема броја ослањајући се на вертикалну осу хришћанства, психолог који стоји на позицијама православља, има могућност да користи методе и технике, пропуштајући их кроз хришћански поглед на свет клинички психолог др влајко пановић, фотографија са 20 духовне трибине у младеновцу, септембар 2017 г (извор: црква-младеновацсрб) проф др јанис корнаракис [ιωάννης κορναράκης, 1926–2013], грчки православни психолог, теолог и педагог, аутор већег броја књига (извор: diakonimagr) 28 2 / 2018 у времену када депресија у србији, али и свету, прогресивно расте, и када се психијатријски лекови све више троше, људима је потребна снажна помоћ вере и цркве, али и православних психолога, са којима би, православни верници, же- лели да се посаветују оно што ми, право- славни свештеници, знамо јесте да помоћ кроз веру траже и они к оји нису верници, осећајући да би т у могли да је д обију, али истовремено не желећи да мењају, колико год то контрадикторно звучало, своје ста- вове нама се обраћају и они који верују у „енергије“, „безличне силе“, традицију не- када нам се обраћају и људи који ни у шта не верују, али просто имају потребу да их неко саслуша у том смислу, православна психологија као психолошка дисциплина ослоњена на хришћанску православну ве- ру, може благотворно деловати на духовно сабирање, лечење и изграђивање поједин- ца и друштва православни психолог, по природи сво- је струке, поседује одређена психолошка знања која тешко може да има је дан пра- вославни свештеник, а која могу бити зна- чајна за рад са одређеним, да их тако на- зовемо, пацијентима; и као такав, он може да помаже свештеницима, или да делује самостално, уз одређени благослов, или лиценцу људи имају разних проблема, а како је човек дубинско и вишеслојно биће, добро је да га на његовом путу, и у његовом ра- сту и лечењу прате, и да му помажу струч- на и одговорна лица, која ће, комбинујући знања и искуства из православне теоло- гије, психологије, и психотерапије, уз бо- жију помоћ, налазити пут ка решавању његових дилема и проблема ко ће бити ангажован – зависи од врсте проблема и афинитета које имају заинтересовани тако, на пример, родитељи анорексич- не девојчице обратили су се и лекарима и свештенику, али, свакако, да би т у било простора и за православног психолога испоставило се да девојчица не верује у бога, и не види смисао живота, што је некако и повезано са манифестованим проблемом да је склона црним мислима, самоповређивању и бесконачном испи- сивању и понављању негативних порука, као и да је зависна од деструктивне музи- ке решавање проблема са храном помо- ћи ће да не у мре од глади, али неће ре- шити њене духовне и душевне проблеме, нити ће је спречити да, евентуално, поку- ша самоубиство тимски рад, заснован на вредностима и истинама хришћанске православне вере, могао би да помогне овој младој души, као и многим другима, да нађу свој пут и своје место у овом свету, пут ка исцељењу душе и тела и, најважније, пут ка спасењу аутор текста је свештеник у храму светог александра невског у архиепископији београдско-карловачкој тема броја оно што ми, православни свештеници, знамо јесте да помоћ кроз веру траже и они који нису верници могућности и перспективе православне психологије и психотерапије из угла једног православног свештеника протојереј бранислав јелић март / април 2018 29 одувек је за човека његова душа била обавијена велом тајне то парче не- ба у човеку инспирисало је људе да ство- ре мноштво научних дисциплина не би ли тако разоткрили човекову душу једна од таквих научних дисциплина је и психоло- гија њен задатак је сазнавање и овлада- вање психичком стварношћу психологија би требало да опише и објасни свеукупни психички живот и понашање људи и живо- тиња; да применом научних сазнања пома- же појединцима или целој заједници због унапређења општег психичког (душевног) живота почев од антике све д о фројда, јунга, адлера и других, психологију називају на- уком о души која ипак само у појединим сегментима има истински додир са истом психологија људски трага за истином, отворивши мноштво својих дисциплина и области у потрази за том истином „душа је највеће чудо од свих космичких чуда“, констатовао је карл густав јунг; али: „ко је створитељ свих космичких чуда, па тако и људске душе?“ одговор на ово питање на- лазимо у светом писму и код светих отаца „требало је да човек најпре буде створен, а потом да расте и растући јача, и јачајући да постане изобилан, и поставши изобилан да се усаврши, и усавршавајући се да се про- слави, и прослављајући се да се удостоји видети свога творца, господа бога“, речи су светог климента александријског две највеће божанске заповести старог и новог завета у којима су сав закон и про- роци, јесу: љуби господа богасвога свом ду- шом својом, свим срцем својим и свим умом својим, и љуби ближњега свога као самога себе то су заповести сина божијег и спа- ситеља света, господа христа у овим за- повестима свети оци разоткривају тајне душевних сила и појашњавају појам душе живе којом бог даде живот земљаном ада- мовом телу у едему свети оци наводе пет простих чула душе (вид, слух, говор, памћење и осећања) и три основне душевне силе тј способности људске душе: вегетативна (вољна), када човек расте, храни се и рађа себи слично (заступљена у заповести и свом душом сво- јом); анимална (страсна), када човек осећа гнев и пожуду испољавајући своје страсти (заступљена у заповести и свим срцем сво- јим јер из срца излазе и речи и мисли); ра- зумна (логосна – умна), када човек разми- шља, користи свој ум (у заповести то је и свим умом својим, што се односи на разум- ну, словесну способност душе да расуђу- је) поред откривања тајни душевних сила, свети оци тумаче од чега и како своју душу заштитити и не изгубити вечни живот све добро за човека налази се у христу јер до- тема броја психологија, психоанализа, социјална психологија, педагошка психологија без узимања опита светих отаца у обзир углавном стижу до исходишта која се поново претварају у нова питања и несазнајности светоотачки опит и психологија хаџи драган б поповић 30 2 / 2018 бро не постоји као самостална суштина са- ма по себи, већ постоји само као личносно, ипостасно добро, док је зло безлично и во- ди ка смрти јер се у злу постојање заснива на пропадљивости и одсуству заједнице са богом живот, у хришћанском смислу речи, не означава апсолутно бесконачно биолошко постојање, нити некакво стање загробног живота душа, већ живот за хри- шћанина подразумева лично постојање у заједници са богом, у богу, а то нам без цркве ниједна научна дисциплина не може обезбедити два су зла која данас човека одводе у пропаст: нечастива учења (па макар она била и поткрепљена науком) и порочан живот да бисмо се одбранили од нечасти- вих учења треба да јако и делатно љубимо бога да не би смо били ухваћени у замку порочног живота, треба да истински љу- бимо ближњег не случајно, господ истиче ове две заповести као главне јер се бого- љубље познаје по мери човекољубља, а човекољубље по мери братољубља човек који воли бога он већ живи у цар- ству небеском, а својим делима од света прави дом божији у чувеној причи о пра- ведницима и неправедницима у јеван- ђељу, свети оци виде шест врста љубави према ближњем које су праведници испу- нили, а неправедници нису, кроз биоло- шки и социолошки аспект човека као бића заједнице прве две, односе се на задово- љење телесних потреба човека – глад и жеђ, нахранисте ме, напојисте ме, а оста- ле четири странац бејах примисте ме, наг бејах оденусте ме, болестан бејах обиђо- сте ме, и за творен бих посетисте ме, од- носе се на социолошки аспект човека као друштвеног бића оно што је учињено бли- жњем господ сматра да је њему учињено бог вечни огањ није припремио за љ уде већ за ђавола, али људи се добровољно кроз грех увлаче сами у адске муке, јер је ад место самоизгнанства ипак, ти људи неће бити кажњени због мноштва грехова, мада ће и з бог њих мо рати дати одговор на страшном христовом суду, већ зато што нису чинили добро, а могли су држати божанске заповести је заповест делатне врлинске вере коју сви треба да имамо, ма к ојим се послом или научном дисциплином бавили у свом животу пси- холози и други друштвени и научни рад- ници би боље резултате у свом раду имали када би били заоденути благодаћу божи- јом због тога данас психологија, психоа- нализа, социјална психологија, педагошка психологија без узимања опита светих отаца у обзир углавном стижу до исходи- шта која се поново претварају у нова пита- ња и несазнајности и тако у бескрај научна сазнања се сваким даном усавр- шавају и надограђују упућујући научнике на истину која је једина корисна у животу онај који стварно надограђује за вечност јесте господ христос чије речи чине свето писмо беспрекорним извориштем истине и учитељем живота стога се бит разуме- вања свега створеног, а поготово људске душе, најверодостојније може објаснити и разумети у оквиру науке коју је господ собом донео на свет, апостоли записали, а свети оци растумачили тема броја бит разумевања свега створеног, а поготово људске душе, најверодостојније се може објаснити и разумети у оквиру науке коју је господ собом донео на свет, апостоли записали, а свети оци растумачили март / април 2018 31 када сам приступио изради овог реферата, зазвонио ми је т елефон звала ме је мо ја пацијенткиња, коју ћемо у овом контексту зва- ти људмила: „могу ли да дођем на консулта- ције заједно са адвокатом?“ ја сам био крајње зачуђен (они који познају савремени руски живот, схватиће ме: адвокати су код нас вели- ка реткост чак и на с уду, а тек да неко иде на психотерапеутско саветовање са адвокатом – за такво нешто ја још нисам чуо) шта, нешто се догодило? – да, ја сам коначно одлучила да се разве- дем од мужа, јер се данас разјаснило, да ме је он фактички покрао ви сте љути и врло очајни због тога што сте му толико веровали – ја сам жртвовала све за њега, а он ми је уз- вратио издајством то је врло болно, осим то- га, кроз два дана, на велики четвртак, код нас ће бити исповест за читав живот (људмила је ове године похађала катихезацију) не опро- стивши, ја немам права да идем на исповест, а не могу да опростим то је за сада немогуће, јер је ра на одвише дубока? – да, ово је вр ло болно ја много праштам, али ово не могу знате ли, људмила, да ви можете, исто оно што сте рекли мени, рећи и богу? – како то? па, ево ви ће те се припремати за ис по- вест, и разматрати ваше односе са мужем и могуће да ћете ви наћи нешто, што ће вам бити могуће да му опростите, и тада ви мо- жете рећи: „господе, ево ја м у ово праштам, али издајство не могу ја бих хтела, али не могу сувише је болно“ принесите на испо- вест све, што буде у вашој души – и љутину, и увређеност, и бол, и усамљеност и када бу- дете говорили, памтите, да је он – тај, коме говорите и од кога очекујете исцељење – у тај исти четвртак он је страдао од издајства, бола и усамљености и молио је ученике да буду са њим, будни, а они су заспали можда ће се код вас устројити ово боље, зато што је код вас исти бол, иста рана ви знате, како калеме гранчицу на дрво? засецају дрво и причвршћују на том месту од- резану гранчицу – „раницу“ на „раницу“, да би се омогућило срастање тешко је замислити шта осећа гранчица, али преко тог места, где су се сјединила два засека почињу да теку жи- вотворни сокови, заједнички за дрво и за но- ву грану а бе з засецања они се не би мо гли сјединити онда је настало ћутање људмила није више говорила о адвокату ово је случај, када су се психотерапија и ис- повест нашли у интеракцији психотерапија је помогла да се уклоне унутрашње баријере на путу ка исповести, а исповест – хтело би се ве- ровати – помаже јој да учини корак у решава- њу оног животног проблема, коме је била по- свећена психотерапија – ако не спасти брак, а оно у крајњој мери, обновити достојанствене људске односе после развода при разматрању теме узајамних односа ис- повести и психотерапије врло често се говори тема броја тенденција психологизма може привести исповести без покајања или покајању без исповести, без сусрета лицем у лице исповест без покајања претвара свету тајну у душевно пријатну беседу о себи, а покајање без исповести – прети затварањем у осећање кривице, када се страшни, али исцељујући сусрет замењује душевним самоосуђивањем исповест и психотерапија превод са руског: небојша ћосовић 32 2 / 2018 о њиховој конкуренцији у контексту савреме- не културе, где је психотерапија тобоже зау- зела место исповести у овоме је вероватно део истине, но ја бих данас хтео да поставим питање у сасвим другој равни: шта нам може пружити искуство савремене психотерапије у пракси исповести и покајања? најопасније за залуталог човека није од- суство пута, него лажне стазе, врло сличне истинским отац александар шмеман је на -звао две такве лажне покајне стазе опасношћу „јуридизма“ и опасношћу „психологизма“ човек скреће на страну „јуридизма“, када разматра покајање првенствено дисципли- нарно и сматра поводом за њега нарушавање норми, закона обратно, он се уклања на стра- ну „психологизма“, када као повод за исповест сматра доживљени душевни неуспех, немир, непријатност јуридизам је склон да своди грех на злочин и види казну као средство за разрешење од греха, а као коначни циљ – обнову правично- сти психологизам хоће да редукује грех на кривицу, средство разрешења греха види у оправдању, а коначни циљ – у умирењу како се ови ставови пројављују у нама за време исповести? у првом случају покајање прелази у разумско тражење одступања свог понашања од готовог кодекса по форми ово подсећа на извештај сама света тајна почиње да се представља по обрасцу судског проце- са, где се покајник, с почетка при припреми за исповест понаша као детектив, који је дужан да за одређено време открије довољну коли- чину преступа, а даље, већ током исповести, он иступа као окривљени и истовремено као тужилац (а понекад и као сведок одбране, који тражи олакшавајуће околности), а свештеник се при овоме подстиче на улогу судије, а и на улогу адвоката („ево ја с ебе не штедим, баћу- шка то мора имати у виду“) но, због чега је заправо, такав начин покаја- ња лош? тиме, што он клизи по површини, не дотичући дубине срца, не тражи корене греха, и због тога што из њега не произилази непо- средно метаноја – промена ума, и тако се сва- ки пут један исти душевни коров наметљиво разраста на истом месту ова „јуридичка“, формалистичка тенденција посебно прети да захвати нашу исповест, ка- да у души нема живог покајног осећања – те је она укочена, окамењена („покајања нема у мени“, „немам покајања, немам умиљења, немам суза утехе“ – молитва после покај- ног канона) а шта ми можемо супротставити овој тенденцији, да бисмо продубили нашу исповест? управо овде може нам нешто сугерисати психотерапија међу методама психотерапије постоји метод, који ја називам „психотерапиј- ском мајеутиком“ сама реч „мајеутика“, под- сећам, означава помоћ при рађању сократ је поредио своје философске беседе са бабич- ком вештином, јер он ни је тежио да у њи ма саопшти готову истину, већ је помагао сабе- седнику да поднесе и породи истину у психо- терапији је смисао мајеутичког метода у томе, да помогне човеку да укључи рефлексију и да новим, свежим погледом обухвати своју уну- трашњу оријентацију ево примера, из кога ће постати јасно, како функционише мајеутика у психотерапијском разговору мој пацијент, филип, од младићких година озбиљно се занимао источњачким учењима, међу њима и јогом, те је у т ом циљу боравио лети у ашраму негде у сибиру, речју, живео је врло напрегнутим духовним животом и све време се занимао самоусавршавањем но, временом он се заљубио, и његова душа је почела да се распиње између две страсти – ка јоги и вољеној девојци када је почела надвла- давати јога, и он је уображавао, да улази у аш- рам и у потпуности се посвећује путу самоу- савршавања, пред његовим очима се јављала слика куће, породичног гнезда, љубави и он је помишљао: „зар ћу ја заувек остати сам?“ и привлачност ашрама се гасила а када би он започео да замишља породични живот – децу, бриге, свакодневицу, онда се плашио, да тамо неће бити места за дуге вежбе, медитацију и читање мудрих трактата„и како ћу се ја онда развијати?“ – опхрвавале су га сумње једном, када сам схватио да се он већ по к о зна који пут врти у истом кругу, задао сам му мајеутич- ко питање: „филипе, да ли је тачно, да ли си ти убеђен, да у сваком тренутку твога живота у тема броја март / април 2018 33 тема броја свим околностима треба да се развијаш?“ ја нисам очекивао да ће ово има ти толики ефекат филип је мало устукнуо и скаменио се у запрепашћењу на неких пола минута у тера- пеутском времену то је врло дуго тек касније, размишљајући о томе што се догодило, ја сам схватио узрок ове запрепашћености идеја „саморазвитка“ постала је за њега толико са- моочигледна, да је он престао да је примећује и природно није могао видети, да је она по -стала за њега кумир (идол) који је управљао његовим животом и управо када је у мајеу- тичком, мало преувеличаном огледалу угле- дао себе, као слугу тога идола саморазвијања, он је био поражен ово је омогућило филипу да продуби свест о себи као слободној личности, која хоће и може да с е развија, али уопште није обавезна да читавим својим животом опслужује идеју развитка шта се може применити из оваквог психотерапиј- ског опита при припреми за исповест, како би помо- гло нашој души да од фор- малног навођења грехова уђе у дубину, ка корену греха? „сагреших лагањем, осу- ђивањем, раздражљиво- шћу“, – опе т и опе т пона- вља човек на исповести како зауставити свест која клизи по површини и дати јој могућност да уђе унутра? замислимо следећи унутрашњи сократов- ски дијалог са самим собом – ти си био раздражен? но, размисли који је био разлог твога раздраженог данашњег раз- говора са својим потчињеним? – то, што је он лењ и није извршио наређење – но, шта је посебно тебе у томе увредило? – вероватно то, што је то моја заповест, а он је оглушивши се о њу показао непоштовање према мени – да ли си у беђен, да на не поштовање мо- раш реаговати љутином? – не, свакако, не морам – но, ако ти сам ниси одлучио да се наљу- тиш, онда шта је то у теби, што те је присили- ло да покажеш раздраженост као реакцију на непоштовање? – па, очигледно, очекивање да ће ме сви по- штовати, а посебно потчињени – то јест у души је убеђење, да ти безусловно заслужујеш поштовање и сви су обавезни да га изражавају? – логички тако следи, али ја се не слажем са таквим убеђењем, оно ми је непријатно – а због чега? – па, то нисам ја, већ неки дебели, надувени од важности одвратни властољубац! овде већ унутрашњи сократ може устук- нути, а ми погледајмо на резултате овог ди- јалога ја с ам мислио, да т реба да с е кајем због тога што сам пројавио љутину, а пока- зало се да се ради у ствари о властољубљу и частољубљу ја сам започео од формалног осуђивања раздражљивости, али сам је у суштини сматрао нормалном реакцијом на своје нерадне потчињене (и у овом покаја- њу се чак видело нешто племенито: иако сам се ја и оправдано разљутио на њих, ја се тим не мање кајем због тога) а показало се да нема никакве оправданости и природности, јер нисам био узнемирен у интересу посла, сарадња духовника и психолога: старац тадеј витовнички и владета јеротић 34 2 / 2018 и због бриге о неком, већ само зато што ми је била повређена сујета ја сам започео од хладне рачунице, а сада је стид прелио моју душу; мени се чинило да сам смирено сагао главу, а показало се, да ја с тојим на испове- сти пред господом, украшавајући се нека- квим папуанским перјем и надувавајући се од свести о сопственом значају како је ово срамно ово нисам ја, ја ово нећу, помози ми господе да све ово стргнем са себе још пре неколико тренутака мислио сам о себи као о високој прелепој палми, која је грациозно спустила своје гране, а показало се, да сам ја у ствари бледи изданак кромпира, који ле- жи у подруму и чија је сва нада у томе, да ће се дотаћи прозорчета, из кога продире зрак светлости руска пословица каже: „риба тражи, где је дубље, а човек – где је боље“ но, ја ми слим да је у ствари све обратно: управо риба тражи где је боље, а човек – где је дубље и када нам пође за руком да уз помоћ мајеутике, о којој смо управо говорили, или некако другачије учинимо напор и од површног „јуридичког“ именовања греха учинимо корак дубље у на- шу сопствену душу, онда се одвијају следеће „промене ума“: као прво, исповест од безличне постаје лич- на, моја; као друго, испод површине сагрешења от- крива се корен страсти; треће, млаки однос према греху смењу- је се оним, ш то се може назвати пекућом хладноћом; и коначно, главно – код нас се јавља шанса да иза к оре греха, иза с лојева блата сусрет- немо некакав чудновато познати лик – не, то уопште није „тројица“ рубљова, него картон- ска иконица домаће израде, која има само јед- ну предност – то смо ми сами а ово је г лавно нама је потребно да се од површности формалне исповести удубљујемо и удубљујемо ка коренима греха не ради то- га, да би доживели задовољство геолога, ко- ји открива нове и нове слојеве наше страсне природе, и не ради тога да би доживели задо- вољство детектива, који открива разгранату мафијашку мрежу, већ да би кроз г рех дошли до самог себе ако се сложимо са тим, да с е покајање крунише радошћу сусрета, онда нај- главније у њему никако није скрушеност или очишћење или исправљање, јер то су само средства, већ то да се пробуди наша личност у супротном, ко ће се сусрести са господом? када господ дође, није добро ако нас он за- текне у не до краја почишћеном и сређеном дому, но и т о је мно го боље, него да д ође у чист, али потпуно празан дом погледајмо сада на другу лажну стазу на пу- ту покајања, коју смо назвали „психолошком“ како се може психологизам јавити у испове- сти? жена се одмах после исповести незадо- вољно жали: „па, ево исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“ свакако, осе- ћање олакшања, ослобођења од тежине, од терета (притиска) греха може бити чудесном душевном последицом покајања но, у духов- ном животу се не могу мешати последице са циљем душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе ако ми хоћемо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „равнај се! буди мирна! радуј се!“ она неће послушати џон стјуарт мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се дости- гла срећа, не треба чинити срећу циљем, по- требно је стремити ка достојним циљевима, и тема броја сократ је поредио своје философске беседе са бабичком вештином, јер он није тежио да у њима саопшти готову истину, већ је помагао сабеседнику да поднесе и породи истину март / април 2018 35 тема броја тада срећа може доћи као награда за наше на- поре олакшање, као и свако друго душевно стање не може бити циљ исповести стога, у исповести психологизам се проја- вљује у томе, што ми започињемо да посвећу- јемо велику пажњу нашим душевним стањима, разматрамо конфликте, односе са другим љу- дима, покушавамо да „објаснимо“ грех на при- мер и тиме што смо се нашли у ситуацији, где треба бирати мање зло и др сав овај ‘интим- ни’ разговор мотивисан је једним – да се избегне сусрет са самим објективним грехом и са објек- тивном одговорношћу за грех, а да с е остане са психолошком сенком греха – са осећањем кривице у овоме је мо- тивација избегавања казне: ако сам већ признао своју кривицу, онда зашто ме казнити – оног к о- ји признаје своју кривицу не треба кажњавати дакле, опасност психологизма се састоји у замени греха осећа- њем кривице ова тенденција покајања притеже човека у сте- гама између две подједнако не- продуктивне оријентације, које се у једном психолошком тесту називају „екстрапунитивношћу“ и „интрапунитивношћу“1 опасност је у томе, што човек сву енергију усмерава или на тражење окри- вљавања других, или на покушај самоокривљавања окривљава- ње себе уопште није боље од окривљавања других, јер је оно ск лоно да осећање криви- це претвори у с траст ако би било потребно 1 „екстрапунитивност“ (енгл extrapunitive; од лат exter — ван, спо љашњи + pu nitio — к азна, осве- та) — тенденција реаговања гневом на спољашње објекте у ситуацији фрустрације у процесу општења екстрапунитивност се изражава у непријатељском, агресивном односу према људима супротна усме- реност (гнев на себе) назива се „интропунитивност“; а тенденција ка уздржаном понашању у ситуацији фрустрације (без спољне или унутрашње агресије) назива се „импунитивност“ – бид большой психо- логический словарь (олег матвеев – гендриксон) – прим прев да се осећање кривице представи графички, онда би то била спирала, која као да обмотава грех у овоме је лукавство: грех у својој грубој истини постаје, не видан, већ скривен унутар прстенова осећања кривице потчињавајући се овој страсти човек постаје сервилан, паси- ван, он не гледа у очи и споља то може дело- вати као смирење но, он све више удаљује од могућности да се исправи и коракне у сусрет другом човеку и богу и опет се ми враћамо на општу идеју схватања смисла исповести и по- кајања као сусрета култивисање страсти кри- вице образује смртну опасност покајања без сусрета ово је јудина опа- сностон се покајао, али није пошао у сусрет, није савр- шио акт исповедања лицем у лице због тога се можда, у осећању кривице осећа не- какав вирус самокажњава- ња и на крају, самоубиства дакле, тенденција психо- логизма може привести ис- повести без покајања или покајању без исповести, без сусрета лицем у лице испо- вест без покајања претвара свету тајну у душевно при- јатну беседу о себи, а пока- јање без исповести – прети затварањем у осећање кри- вице, када се страшни, али исцељујући сусрет замењује душевним самоосуђивањем и последње, што хоћу да кажем у циљу над- владавања тенденције „психологизирања“ је то, да нам она с угерише да је грех нешто уну- трашње, то јест само душевно–духовно стање, а не нешто материјално, битијно, објективно а управо овако, главно нам је да с е испове- димо, раскајемо, добијемо опроштај и дело покајања се на томе завршава разуздани ма- лиша се игра мачем, без обзира на упозорења одраслих, и на крају крајева разбија прозор следи незадовољство родитеља – сузе – „нећу више никада“ – опроштај но, после свега ово- га добри отац ће узети алат и позвати сина да заједно наместе ново стакло виктор франкл 1905–1997), аустријски неуролог и психијатар, најпознатији као оснивач логотерапије, тј терапије смислом (извор: википедија) 36 2 / 2018 „бог мисли стварима“, мисао бога је битиј- на, онтологична и божије праштање је онто- логично – опраштајући грех, он истовремено започиње рад на исцељењу, преображају, ис- прављању света, нарушеног нашим грехом ми нисмо у могућности да сами залепимо разбијено стакло, нити да поставимо ново, али тежити ка томе, да придржимо ексер на пример, док отац поставља нови прозор, – то је наша обавеза боље рећи – то је радосна шанса заједничког стварања са богом разуме се, ово су потпуно очигледне ства- ри и питање није у томе, како разумети, него како остварити приноше- ње плода покајања, које се не завршава душевним олакшањем, па чак ни с у- сретом ми одвише добро знамо како зрна нашег по- кајања, немарно бачена поред пута, не успевају чак ни да проклијају, јер их по- кљуцају птице са становишта психо- логије проблем реализа- ције резултата покајања – то није само проблем наше безвољности и на- ше заборавности, то је проблем оријентације појам оријентације, то јест унутрашње спремности да се делује на одређени начин, један је од најважнијих у психологији један од психолошких закона гласи: ако је човек доспео у напрегнуту со- цијално-психолошку ситуацију, он ће дело- вати по логици сила те ситуације, а не по логици своје слободне воље могућност остајања верним самоме себи састоји се у томе, или да се избегне упадање у ситуаци- ју, или да се уђе у ситуацију са унутрашњом интензивном оријентацијом, унапред раз- вијеном спремношћу да се делује на одре- ђени начин оријентација може не просто мишљу, него својом снагом послужити као проводник слободне воље да се стане усред сила света ми прекоревамо себе, што нам сваки пут недостаје воље и херојства, да се после ис- повести одржимо у подвигу чистог живота но, можда би било потребније да се прихва- ти мање романтичан узор баштована, који је у покајним трудовима добио неколико зрна које је потребно сачувати, сакрити, поливати и постепено гајити управо нам оријентација и даје такву могућност на пример, један од резултата покајне самоанализе могу бити мала проста обе- ћања богу и себи – замолити опроштај од увређеног, посетити заборављеног, захва- лити се ономе, према коме смо с е показа- ли незахвални како сачувати од сујете и заборавности ове малене завете? ми имамо за ово чудесно духовно оруђе – молитвено правило зашто, на пример, међу кратке моли- тве св јована златоустог пред спавање не би укључили и још нешто простије: „господе, дај ми сна ге да по сетим ири- ну александровну“; „господе, дај ми одлучности да замолим опроштај од михајла“ но, ради образовања духов- них принципа може се не само жељено дејство укључити у молитву, већ се и молитва мо- же укључити у делање психотерапија нам даје сугестије за две ствари – као прво, како помоћи другом чове- ку и самоме себи, на који начин од површног називања греха и заклањујућег осећања кривице, пробијати се у дубину, ка коренима и изворима греха, и још даље ка језгру наше личности, недирнутом грехом и као друго, како потом гајити плод покајања у стварно- сти свакодневног живота и главно да би сусрет могао да се догоди потребно је напо- мињати себи, да је задатак покајања – не на- ћи грех, већ наћи у себи онога, ко је спреман за сусрет са господом ф е васиљук реферат на годишњој конференцији сурошке епархије, 26–29 маја 2000 г тема броја психолог виктор вицановић – предавање у жарковачкој цркви вазнесења господњег (извор: youtubecom) март / април 2018 37 често се дешава да једно од супруга, небитно да ли је то мушкарац или жена, доводи ситуацију до тога да други почиње да тражи најмањи повод не би ли нашао некакав „вентил“ за себе, некакву занима- цију – и то се дешава, и то потиче из детињ- ства, наравно зар с е из шк олског живота не сећате таквог глагола кога употребља- вају деца, ученици: „довести“? искусна деца, почевши од три године, прекрасно доводе до „лудила“ и баку, и тату, и маму, и васпитачицу у вртићу, зато што су они глав- ни, умеју да манипулишу, они прекрасно знају на какав звук да реагују, на какву лаж сам је ударио дршком од лопате васу, а по- том је завриштао: „јао, ударио ме васа!“ и посматра, како одрасли вичу на васу, ша- љу га у ћошак, и док га вуку у ћошак још га ударају по затиљку и њему се то јако свиђа оче, а како правилно да се понаша жена или девојка, којом на сличан начин манипулише мушкарац? – није ми јасно, зашто јој је таква карика- тура потребна да, постоји инстинкт о коме је у библији речено: имаћеш стремљење према свом мужу али се ипак пре тпоста- вља да је у све му присутна „глава“, при свакој радњи за веома велики број мла- дих девојака аутомобил, накићен цвећем, балонима, прстење са каменом и остале глупости имају велико значење, зато што, када се машка удавала имала је лимузину од пет метара, а код мене је 5, 5 метара! код ње је била бела, а код мене љубичаста, ни- ко није имао такву! све се превратило у тај потпуно вештачки и ни са чиме повезани ритуал он ништа не значи, као што ни но- ва година ништа не значи као ни први мај не постоји никаква солидарност радника дај бонус десетом делу колектива и виде- ћеш каква ће бити солидарност то је све комунистичка глупост као и сва та „фарса“ око брака, све је т о лажно, нема никаквих корена, они су као вештачко цвеће, све је то копија и имитација и води до копирања и имитације породичног живота каква је улога родитеља? да ли су они дужни да се мешају у конфликт? – да се мешају? родитељи уопште морају свиме да управљају, целим васпитним про- цесом своје деце хришћански брак и породица увек треба да памтимо циљ и смисао постојања породице, зашто смо је основали не да бисмо се извежбали у самољубљу, у властољубљу, већ да бисмо служили једно другом, дајући тако пример својој деци да их научимо љубави, послушању, смирењу, вредноћи, вери, молитви разговор са протојерејем димитријем смирновим о породичним конфликтима ми смо заборавили због чега се заснива породица (други део) разговор водио: никита филатов 38 2/ 2018 чак и у браку? – ако је брак тек склопљен, обавезно ви сада говорите о томе да многи нису на- викли да слушају данас су сви самостални – да, ја не говорим о томе на шта су мно- ги навикли навикли су на абортусе, раз- воде, ја не г оворим о томе мој задатак је другачији: да људи погледају на себе кроз призму божијег промисла као што се чо- век иначе храни протеинима, мастима, угљеним хидратима, микроелементима и витаминима, али ако једе разбијено ста- кло, пије сону киселину, онда ће морати да кроз одређено време има операцију желу- ца тако и овде, у оваквој, врло важној ду- ховној сфери човековог живота, као што су породица и брак, ако он буде радио све су- протно, уколико све буде испуњено мито- вима, идиотизмима и тиме шта ће ме раз -ведена другарица посаветовати па све ће водити до истог развода, као и код те дру- гарице ако ти стремиш томе, зашто онда све измишљаш и т рошиш новац на г лупе лимузине? и управо је у томе мој задатак, као старог деде – да их упозорим на ту глу- пост и да им кажем: врло пажљиво се бира породица и младожења колико мора да прође времена, према вашем мишљењу, од првог састанка до одлуке да се ступи у брак? – отац јован (крестјанкин) је говорио: го- дину – две ја према мом искуству видим, да је то добар рок али, не треба да томе при- лазимо формално јер дешава се ово: „оче, ево, мој син је напунио седам година и дове- ла сам га на исповест“ – „добро да ли си раз- говарала са њим о исповести?“ – „не“ – „да ли си му некад читала јеванђеље?“ – „не“ – „да ли он зна бар је дну молитву?“ – „не“ – „да ли си с а њим некада постила?“ – „не“ и какве везе има ш то је он на пунио седам година и што су га довели на исповест? да, има седам година, а по узрасту хришћанског живота има четири чист формализам често за време конфликта супруг наводи овакав аргумент: „ја сам мушкарац, ја сам главни“ жена одговара: „ја сам слабија, треба да слушамо мене“ да ли је уопште у породици умесно питање ко је главни – мушкарац или жена? – према замислу божијем, добро би би- ло да г лавни буде мушкарац тако је по -себно изграђена његова психа и његов ум због тога у тешким тренуцима, када то ко је главни игра неку улогу, мушкарац поста- је командир, на пример жена може бити начелник, али неког микроавиационог звања, била би с тарији по зва њу, али ко- мандир ескадриле је веома тешко да буде жена у тенковској бригади је потпуно не- могуће жена, која командује на фронту, је бесмисао, то никада није било и не може никада ни да буде о томе се ради али, рецимо да имамо овакву породи- цу: жена је 15 година старија, има два виша образовања, троје васпитане деце из првог брака, удовица је; мушкарац, видећи њену лепоту, ум, честитост, заљубио се до ушију; она га је две године проверавала, затим му је показала наклоност и рекла „да“ ако је хришћански брак и породица прота димитрије смирнов (извор: dimitrysmirnovru) март / април 2018 39 он паметан човек, наравно да ће она би ти глава породице она ће му предавати не- ке функције из свог пр венства, а он ће их усрдно испуњавати и расти и видиш, после 12–20 година, он ће постати прави мушка- рац и када она због старости буде слабила, он ће је потпуно заменити и постаће глава породице и са великим пијететом ће се од- носити ка њој, зато што га је она васпитала као друга мајка и шта је у томе лоше? треба да урадимо оно што је потребно а који је циљ? мушкарац мора жену учинити срећном, а жена мужа то је угодно богу а не просто: „ћути, глупачо, ја сам главни“ да ли је то љубав? рекли сте: „ када младић постане мушкарац“ ово је врло важно а шта да се ради, ако девојка сматра да њен изабра- ник још увек није постао мушкарац? како да он стекне те особине и да постане заиста прави мушкарац? – па, како тиме треба да се бави његов отац а не жена? – наравно то би било идеално како да се научимо да слушамо и да чујемо једно друго у породици? – увек треба да памтимо циљ и сми сао постојања породице, зашто смо је осно- вали не да бисмо се извежбали у самољу- бљу, у властољубљу, већ да бисмо служили једно другом, дајући тако пример својој деци да их научимо љубави, послушању, смирењу, вредноћи, вери, молитви често пастири када им дођу двоје који су посвађани, говоре: „обоје сте криви“ да ли су увек обоје криви? или је ипак неко од њих двоје, да кажемо, више крив? – не, од двоје је увек једно више криво и то најчешће мушкарац зашто мушкарац? – зато што је то његова одговорност ти си глава породице, онда и реши проблем! замислите: бунт на броду и шта, треба да обесе кувара? командиру брода се дају све претензије шта, ти не можеш да заведеш ред на броду? па, онда ће те избацити са брода и све је ре шено! зато што си неспо- собан да будеш капетан да, све је врло просто – необично просто а шта да се ради, када се конфликти појављују на религиозној основи? када је мушкарац против тога да његова супру- га иде у храм, или када је жена препрека црквеном животу мужа, не разуме га и показује своје неразумевање у минимал- но коректном облику? – ја нисам тек тако рекао у почетку раз- говора, да посматрам брак само као домаћу цркву по канонима цркве, са човеком који припада другој конфесији или другој рели- гији, брак се не може благословити, управо због тога што се ми са превише поштовања односимо према вери другог човека а че- сто бива овако: „муж ми је, ис тина, мусли- ман и брани ми да крстим децу“ а шта могу ја да кажем? то су његова деца ти си његова жена, муслиману је допуштено да се жени са хришћанком и ако је за т ебе закон тво- је религије ништа, онда какве ти претензи- је можеш да имаш? у таквој ситуацији нема помоћи или ћеш постати муслиманка, или ћеш разрушити своју породицу и живећеш сама притом није сигурно ни да ће ти доде- лити децу, зато што су тамо други обичаји пре него што пођемо у другу земљу, мора- мо да сазнамо какви су тамо обичаји ако идеш у државу под називом породица и брак, извини, треба овде све да научимо на- памет и да ли се ти слажеш са тим? шта, он је симпатичан и привлачан мушкарац? да, тако је али то није основа за брак врло је раширена ситуација о којој су написане многе књиге: двоје живе зајед- но много година, васпитавају децу, и чим деца порасту, одселе се у други град – породица почиње да се распада и има се осећај да је дом опустео, муж и жена не хришћански брак и породица 40 2/ 2018 налазе више ништа заједничко зашто се то догађа? и како да се поправи оваква ситуација? – значи да није било љубави – све с у то биле некакве другостепене обавезе де- ца су другостепена обавеза он је морао да учини своју жену срећном још је в г бјелински говорио: „када се будеш женио, мораш бити спреман да волиш жену и као старицу“ али ако је ова ко: прво ћемо са- градити кућу, онда викендицу, затим гара- жу са спаваћом собом, онда ћемо ово, по- том оно, онда ће деца отићи тамо, затим у институт а к ада се све то заврши, шта је остало? само да уједамо једно друго зато што се то, чиме смо ми живели, завршило а зар муж и жена не живе једно с другим? а на другом месту су деца на трећем месту се налазе њихови сопствени родитељи, то је таква позиција затим рођена браћа и се- стре, то је следећа позиција„извини драга, хтео бих да одем код брата да му помогнем, нећеш се бунити? он је веома болестан, има четворо деце, и жена не успева“ изгледа да су деца била на првом месту – деца су била на првом месту: „целу сам себе дала деци“ пишем одговор: „непроми- шљено“ не треба целог себе давати ни деци, ни послу, ни уметности у браку је потребно да муж даје себе жени, а жена да се даје му- жу али то не значи да не т реба да радимо већ постоји хијерархија вредности и њу поставља супруг породица постоји, иако у њој нема деце децу можемо узети из дечи- јег дома, можемо узети нећаке од оних који имају много деце и васпитати их – и у русији, и у свим хри шћанским земљама је била та- ква традиција на пример, виконти и марки- зи имају децу, а рецимо грофови и херцеги немају, онда ће гроф узети од сиромашне маркизе дете, васпитаће га као лорда, још ће му дати и титулу, замак, земљу и све примећује се да је за последњих 10–15 го- дина значајно порастао проценат развода, чији су иницијатори биле жене шта ви мислите, са чиме је то повезано? да ли мушкарци постају мекушци? – постају она се удала и види: то није ни ротвајлер, ни доберман, ни бернадинац баш је крупан, воли да једе, да се шета, све вре- ме цвили, стално му нешто треба, још и лаје на тебе и јавља јој се мисао: „добро, ако га сад оставим, биће мање прашине?“ – „мање“ – „нико неће прљати?“ – „неће“ – „нико неће тражити да се шета?“ – „неће“ „затим ћемо уштедети и на храни: он једе више него оби- чан човек“ како ми је једна жена у селу ре- кла, царство јој небеско, ниница: „сада се не исплати имати мужа боље је имати прасе“, рекла је он је своје испунио, мислим да она има троје деце овако, шта ће јој? а како да се уреди тако, да би код људи који су тек ступили у брак и који су тек почели да долазе богу, бог био на првом месту? – тад је већ касно религија се развија у породици о томе су морали да се брину отац и мајка постоје примери, када двоје налазе једно друго, мислећи да су уцрковљени, а у ствари – не, сама црквеност није лоша ствар али није толико важна, колико то народ мисли црквеност је таква поткултура у којој људи брзо препознају једно друго они могу да се нашале са неким речима псалтира, да знају све свештенике, све епископе, знају све ма- настире, могу да прочитају часове у храму али, они не знају како да воле, не знају како да се моле они не знају, како своје груди да поставе под метак, да они, ти меткови, не би доспели у груди другог човека чије име ти ни не знаш они не знају шта значи посећи- вати болесне хришћанство је још увек ве -ома плитко може бити да ће д оћи време и оно ће сазрети али са оваквом црквеношћу они остају обични совјетски људи и мисле да ће све доћи само зато што су сви они из једнодетних породица и навикли су: отво- ри уста и мама ће ти све ту ставити ја хоћу тамо – мама је већ позвала педагоге, уче за пријемни испит хоће да с е уда – и ево ве -хришћански брак и породица март / април 2018 41 ома доброг момка, ми волимо једно друго, одавно се знамо, већ је др уги месец како смо заједно и долази младић мама му је купила кошуљу, мама му је испеглала сако, мама му је о чистила ципеле истина је да мама не може да га натера да оде код фри- зера, али у крајњем случају, мама ће му шам- поном „сила ждребета“ опрати косу и он је тако добар, мирише лепо, и тако је повучен – прави младожења а онда почиње! ено га седи на кревету, а нема га да заради, да купи кобасицу, донесе је кући, исече је, да баци стару из фрижидера, да провери да се није покварила испада да у кући има још седмо- ро људи а он ништа и не зна о томе он зна само када да отвори уста и када треба да из- говори „трисвјатоје“ и „оче наш“, он т
Свеска: 360 | Хришћанство и психологија
... Фотографија на насловној страни корице: Митрополит Навпактоса Јеротеј (Влахос) фото: Ромфеа (romfeagr) Фотографија на другој страни корице: Протојереј Јован Романидис (1927–2001) фото: Пемптусија (pemptousiagr) Фотографија на трећој страни корице: Академик Владета Јеротић фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Градац фото: Светлана Дингарац СВЕСКА 360, МАРТ / АПРИЛ 2018 Реч уредника Психосинтеза и(ли) психоанализа 2 Реч пастира Орловска перспектива православног живљења 4 Материк Света мученица Харитина 5 Црквени живот Пост – смисао и пракса (трећи део) 6 Поезија Васкрс 9 Тема броја Психологија кроз призму хришћанске мисли 11 Православни психолог у простору између духовника и секуларног психолога 14 Светитељ Теофан Затворник, оснивач хришћанске психологије 17 Христос – Лекар душе и тела 19 Православна психологија у Руској Православној Цркви 21 Православна психологија у теорији и пракси 23 На шта се у свом раду ослања православни психолог 27 Могућности и перспективе православне психологије и психотерапије из угла једног православног свештеника 29 Светоотачки опит и психологија 30 Исповест и психотерапија 32 Хришћански брак и породица Разговор са протојерејем Димитријем Смирновим Ми смо заборавили због чега се заснива породица (други део) 38 Вишедетне хришћанске породице Породица Врачар из Панчева 43 Светиње Свете Земље Јерусалимска Патријаршија 50 Светиње Свете Горе Манастир Филотеј 52 Хришћанска култура Мисли мудрих људи о уму 55 Светиње Манастир Ћелије код Ваљева 57 Духовне поуке у причама Постати човек 61 Сведочанство Црква у болници – благослов за пацијенте 62 стране март / април 2018 1 МАРТ/АПРИЛ 2018 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Хришћанство и психологија УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата
... Фотографија на насловној страни корице: Митрополит Навпактоса Јеротеј (Влахос) фото: Ромфеа (romfeagr) Фотографија на другој страни корице: Протојереј Јован Романидис (1927–2001) фото: Пемптусија (pemptousiagr) Фотографија на трећој страни корице: Академик Владета Јеротић фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Градац фото: Светлана Дингарац СВЕСКА 360, МАРТ / АПРИЛ 2018 Реч уредника Психосинтеза и(ли) психоанализа 2 Реч пастира Орловска перспектива православног живљења 4 Материк Света мученица Харитина 5 Црквени живот Пост – смисао и пракса (трећи део) 6 Поезија Васкрс 9 Тема броја Психологија кроз призму хришћанске мисли 11 Православни психолог у простору између духовника и секуларног психолога 14 Светитељ Теофан Затворник, оснивач хришћанске психологије 17 Христос – Лекар душе и тела 19 Православна психологија у Руској Православној Цркви 21 Православна психологија у теорији и пракси 23 На шта се у свом раду ослања православни психолог 27 Могућности и перспективе православне психологије и психотерапије из угла једног православног свештеника 29 Светоотачки опит и психологија 30 Исповест и психотерапија 32 Хришћански брак и породица Разговор са протојерејем Димитријем Смирновим Ми смо заборавили због чега се заснива породица (други део) 38 Вишедетне хришћанске породице Породица Врачар из Панчева 43 Светиње Свете Земље Јерусалимска Патријаршија 50 Светиње Свете Горе Манастир Филотеј 52 Хришћанска култура Мисли мудрих људи о уму 55 Светиње Манастир Ћелије код Ваљева 57 Духовне поуке у причама Постати човек 61 Сведочанство Црква у болници – благослов за пацијенте 62 стране март / април 2018 1 МАРТ/АПРИЛ 2018 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Хришћанство и психологија УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата
Одреднице:
1. 114856 / ...тропар и тако нам честитала предстојећи радосни празник ВАСКРСЕЊА го- сподњег вишедетне хришћанске породице март / април 2018 49 j ерусалимска патријаршија je мајка црква свих кас...
1. 114856 / ...тропар и тако нам честитала предстојећи радосни празник ВАСКРСЕЊА го- сподњег вишедетне хришћанске породице март / април 2018 49 j ерусалимска патријаршија je мајка црква свих кас...
50
Свеска: 362 | Светиња живота
...новог адама, христа (ср рим 5, 14-21) а када је засијала светлостВАСКРСЕЊА,📌 , смрти је остало само да
очајнички ставља запету на људски живот, јер тачку
више ставити не може
вратимо се сада на тему човеко
...новог адама, христа (ср рим 5, 14-21) а када је засијала светлост
МЕТА инфо: Р:26268 К:195987 Д:108
| Свеска 362 |
Свеска: 362 | Светиња живота
... пропустио прву шансу да испуни тај задатак нарушивши природан однос са животодавцем, окренуо се од њега и усме- рио своју вољу на другу страну (в 1мој 3, 6) та друга страна је значила смрт тако је после греховног пада смртна тама прекрила цео свет и царовала све до до- ласка новог адама, христа (ср рим 5, 14-21) а када је засијала светлост васкрсења, смрти је остало само да очајнички ставља запету на људски живот, јер тачку више ставити не може вратимо се сада на тему човекове боголикости она подразумева много тога: слободу, словесност, умну природу, личносни начин постојања и, између осталог, тежњу за стварањем научни изуми и умет- ничка дела су илустративан пример који показује да се човек од животиња разликује суштински, а не еволутивно (што је прилог скорашњој дебати о том реч уредника 2 4/ 2018 штампа: штампарија српске православне цркве cip – каталогизација у публикацији народна библиотека србије, београд 271222(49711) issn 0555–0122 контакт: редакција: +381 11 30-25-116 маркетинг: +381 11 30-25-113 претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113, e-mail: misionar@spcrs – редакција pretplata@spcrs – претплата мисионарспцсрб | misionarspcrs питању) притом, један од основних стваралачких порива у човеку јесте онај који се тиче стварања новог живота односно потомства разуме се, и жи- вотиње добијају потомство на сличан начин, али са важном разликом: оне су подстакнуте нагонски и вођене инстинктом, док у човеку постоји свесна жеља и словесно усмерење на том плану слобод- на воља, међутим, још по нечему разликује људски род од животињског: феномен свесног уништа- вања зачетог плода у животињском свету није по- знат стога је савремена трагедија људске слободе, испољена у призиву смртне таме путем масовних абортуса, речима просто неописива све до 20 века није постојао проблем ниског на- талитета хришћана, а о појави масовних абортуса да и не говоримо живот је бујао у хришћанским друштвима, чак и у веома тешким историјским околностима које су значиле сиромаштво, глад, па и ропство и онда, у такозваном веку просвећено- сти, десила се духовна катастрофа глобалних раз- мера – устоличила се култура смрти на западу се то десило под јаким утицајем култа потрошње, који је у први план ставио комодитет, телесно уживање и потискивање перцепције жене као мајке (уз упо- редо наглашавања њеног професионалног статуса у друштву) на истоку, узрок појаве културе смрти треба тражити у комунистичкој идеологији која је револуционарним превратима на силу инсталира- ла специфичан материјалистички вредносни си- стем који је, између осталог, широко промовисао абортусе довољно је упоредити степен наталитета и број абортуса у земљама са већински православ- ним становништвом пре и непосредно после крва- вих „црвених револуција“, па да ствари буду кри- стално јасне после слома комунистичких режима, на темељно контаминиран народни менталитет се врло брзо накалемио вредносни систем потрошач- ког етоса увезен са запада, и тако постојеће стање учинио још тежим неко је добро приметио да у нашем времену најнесигурније подручје за живот нису конфликт- не и ратне зоне, већ утробе мајки-чедоморки колико је само потенцијалних научника, лекара, писаца, спортиста, свештеника, монаха у нашем веку абортусима побијено вољом родитеља који нису желели да жртвују удобност, сазнаћемо тек на страшном суду када је реч о србији, ова поја- ва је узела маха у тој мери да је одавно постала државни проблем с тим у вези, радује нас не- давна владина иницијатива за повећање натали- тета, што је добар подстрек младим мајкама но за потпуније решавање овог проблема потреб- но је синергијско деловање свих здравих снага у српском друштву, усмерено на отклањање узрока биолошког пропадања нације, с обзиром на то да је бела куга само последица када шума гори због подметнутих пожара, није спорно да се прво гаси сам пожар, но ако се не ухвате пиромани, ништа није урађено јер ће ватрена стихија убрзо поново букнути у том смислу, главни циљ друштвене ак- ције треба да буде широка и доследна афирмација културе живота и породичних вредности што се тиче улоге цркве у овом домену, она суштински решава проблем јер се тиче духовног оживљавања нације, односно фор- мирање верног народа који заиста мисли и живи хришћански ако наш народ успемо да оживимо духовно, он ће врло брзо оживети и биолошки, јер где је вера јака, ту се и народно тело развија и расте према томе, оног дана када се у срцима српских хришћана истински зацари светлост живота (уп јн 8, 12; 14, 6; 17, 3), тама културе смрти ће сама по себи ишчез- нути скором сванућу зоре тог дана искрено се надамо с љубављу у христу животодавцу презвитер оливер суботић светлост живота јул / август 2018 3 4 4/ 2018 тешко је наћи одговарајућу похвалу за го- ростасни гениј петра ii петровића њего- ша, владике, владара и песника речи би се могло наћи довољно, али свака још пре него што се преточи из помисли изда саму себе изгледа да би његош највише волео да га на- зовемо човеком, јер му се то чинило најве- ћим изазовом пламени поета је своје истин- ско и часно људско достојанство оправдао и речју и делом дивио се лепотама творе- вине божије, али пре свега њеном свемогу- ћем творцу боравак у италији током 1851 године пружио му је прилику да се нагледа дивних природних и уметничких дела, али и да остане ужаснут оним чиме други нису љубомир ненадовић је у писмима из ита- лије успео да таква два момента отргне од заборава описујући шетње са владиком његошем по напуљу у току марта 1851 године, нена- довић се кратко зауставља на посети gro- tu di kani (псећој јазбини) то је била гасна рупа у земљи као туристичка атракција за посетиоце, нудило се бацање животи- ња у њу уживање се састојало у посматра- њу животиње (најчешће пса) која се прво онесвешћивала, а потом изнета на ваздух долазила себи ненадовић кратко бележи следеће: „владика није хтео да гледа тај експеримент; неће да гледа то мучење жи-
... пропустио прву шансу да испуни тај задатак нарушивши природан однос са животодавцем, окренуо се од њега и усме- рио своју вољу на другу страну (в 1мој 3, 6) та друга страна је значила смрт тако је после греховног пада смртна тама прекрила цео свет и царовала све до до- ласка новог адама, христа (ср рим 5, 14-21) а када је засијала светлост васкрсења, смрти је остало само да очајнички ставља запету на људски живот, јер тачку више ставити не може вратимо се сада на тему човекове боголикости она подразумева много тога: слободу, словесност, умну природу, личносни начин постојања и, између осталог, тежњу за стварањем научни изуми и умет- ничка дела су илустративан пример који показује да се човек од животиња разликује суштински, а не еволутивно (што је прилог скорашњој дебати о том реч уредника 2 4/ 2018 штампа: штампарија српске православне цркве cip – каталогизација у публикацији народна библиотека србије, београд 271222(49711) issn 0555–0122 контакт: редакција: +381 11 30-25-116 маркетинг: +381 11 30-25-113 претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113, e-mail: misionar@spcrs – редакција pretplata@spcrs – претплата мисионарспцсрб | misionarspcrs питању) притом, један од основних стваралачких порива у човеку јесте онај који се тиче стварања новог живота односно потомства разуме се, и жи- вотиње добијају потомство на сличан начин, али са важном разликом: оне су подстакнуте нагонски и вођене инстинктом, док у човеку постоји свесна жеља и словесно усмерење на том плану слобод- на воља, међутим, још по нечему разликује људски род од животињског: феномен свесног уништа- вања зачетог плода у животињском свету није по- знат стога је савремена трагедија људске слободе, испољена у призиву смртне таме путем масовних абортуса, речима просто неописива све до 20 века није постојао проблем ниског на- талитета хришћана, а о појави масовних абортуса да и не говоримо живот је бујао у хришћанским друштвима, чак и у веома тешким историјским околностима које су значиле сиромаштво, глад, па и ропство и онда, у такозваном веку просвећено- сти, десила се духовна катастрофа глобалних раз- мера – устоличила се култура смрти на западу се то десило под јаким утицајем култа потрошње, који је у први план ставио комодитет, телесно уживање и потискивање перцепције жене као мајке (уз упо- редо наглашавања њеног професионалног статуса у друштву) на истоку, узрок појаве културе смрти треба тражити у комунистичкој идеологији која је револуционарним превратима на силу инсталира- ла специфичан материјалистички вредносни си- стем који је, између осталог, широко промовисао абортусе довољно је упоредити степен наталитета и број абортуса у земљама са већински православ- ним становништвом пре и непосредно после крва- вих „црвених револуција“, па да ствари буду кри- стално јасне после слома комунистичких режима, на темељно контаминиран народни менталитет се врло брзо накалемио вредносни систем потрошач- ког етоса увезен са запада, и тако постојеће стање учинио још тежим неко је добро приметио да у нашем времену најнесигурније подручје за живот нису конфликт- не и ратне зоне, већ утробе мајки-чедоморки колико је само потенцијалних научника, лекара, писаца, спортиста, свештеника, монаха у нашем веку абортусима побијено вољом родитеља који нису желели да жртвују удобност, сазнаћемо тек на страшном суду када је реч о србији, ова поја- ва је узела маха у тој мери да је одавно постала државни проблем с тим у вези, радује нас не- давна владина иницијатива за повећање натали- тета, што је добар подстрек младим мајкама но за потпуније решавање овог проблема потреб- но је синергијско деловање свих здравих снага у српском друштву, усмерено на отклањање узрока биолошког пропадања нације, с обзиром на то да је бела куга само последица када шума гори због подметнутих пожара, није спорно да се прво гаси сам пожар, но ако се не ухвате пиромани, ништа није урађено јер ће ватрена стихија убрзо поново букнути у том смислу, главни циљ друштвене ак- ције треба да буде широка и доследна афирмација културе живота и породичних вредности што се тиче улоге цркве у овом домену, она суштински решава проблем јер се тиче духовног оживљавања нације, односно фор- мирање верног народа који заиста мисли и живи хришћански ако наш народ успемо да оживимо духовно, он ће врло брзо оживети и биолошки, јер где је вера јака, ту се и народно тело развија и расте према томе, оног дана када се у срцима српских хришћана истински зацари светлост живота (уп јн 8, 12; 14, 6; 17, 3), тама културе смрти ће сама по себи ишчез- нути скором сванућу зоре тог дана искрено се надамо с љубављу у христу животодавцу презвитер оливер суботић светлост живота јул / август 2018 3 4 4/ 2018 тешко је наћи одговарајућу похвалу за го- ростасни гениј петра ii петровића њего- ша, владике, владара и песника речи би се могло наћи довољно, али свака још пре него што се преточи из помисли изда саму себе изгледа да би његош највише волео да га на- зовемо човеком, јер му се то чинило најве- ћим изазовом пламени поета је своје истин- ско и часно људско достојанство оправдао и речју и делом дивио се лепотама творе- вине божије, али пре свега њеном свемогу- ћем творцу боравак у италији током 1851 године пружио му је прилику да се нагледа дивних природних и уметничких дела, али и да остане ужаснут оним чиме други нису љубомир ненадовић је у писмима из ита- лије успео да таква два момента отргне од заборава описујући шетње са владиком његошем по напуљу у току марта 1851 године, нена- довић се кратко зауставља на посети gro- tu di kani (псећој јазбини) то је била гасна рупа у земљи као туристичка атракција за посетиоце, нудило се бацање животи- ња у њу уживање се састојало у посматра- њу животиње (најчешће пса) која се прво онесвешћивала, а потом изнета на ваздух долазила себи ненадовић кратко бележи следеће: „владика није хтео да гледа тај експеримент; неће да гледа то мучење жи-
Свеска: 362 | Светиња живота
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ ремезијански Г Стефан (Шарић) фото: Архива храма Светог Саве Фотографија на другој страни корице: Радост у наручју Аве Јустина фото: манастир Ћелије Фотографија на трећој страни корице: Детаљ из Пећке Патријаршије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Сабрање у манастиру Ћелије фото: Архива Православља СВЕСКА 362, ЈУЛ / АВГУСТ 2018 Реч уредника Светлост живота 2 Реч пастира Чему се Његош није задивио? 4 Савремено богословље Термин, значење и саборност Цркве у савременом свету 6 Живот у Христу Возглас Светлост Христова просветљује све и древни чин дочекивања вечерње светлости 8 Хришћанска психологија Свети Нил Сорски и преображај личности 10 Хришћанска психологија Избављење једног самоубице 13 ТЕМА БРОЈА Светиња живота 15 Интервју са кардиологом Бојаном Цакићем Борба за духовни и биолошки опстанак Србије 18 Радост живота замењује сваку тугу 25 Тичице 27 Вишедетне хришћанске породице Породица Костић 30 Хришћански брак и породица Разговор са протојерејем Димитријем Смирновим Најбоља заштита за дете је његова породица 36 Мисија у савременом свету Протојереј Фјодор Бородин Спасење на кајацима или парохијски живот изван храма 40 Мисија у савременом свету Манастир Часног Крста у Јерусалиму 46 Светиње Свете Горе Манастир Светог Павла 48 Из историје Српске Православне Цркве Патријарх Арсеније Чарнојевић и протосинђел Висарион 51 Духовне поуке Корпа Јарослава Пархуте 53 Писма читалаца Отац Јустин у манастиру Ћелије 54 Путопис У посети манастиру Св Нектарија Чудотворца Када те Светитељ позове! 55 Мисионарски излог Књига о проти Милутину Тесли 60 Црква и савремене технологије Дигитални мостови 62 Поезија Светлост свету (Светом Јовану Шангајском) 5 Поред Реке Туманице 61 Немањићи 64 стране јул / август 2018 1 MAJ/ЈУН 2018 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Светиња живота мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу м
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ ремезијански Г Стефан (Шарић) фото: Архива храма Светог Саве Фотографија на другој страни корице: Радост у наручју Аве Јустина фото: манастир Ћелије Фотографија на трећој страни корице: Детаљ из Пећке Патријаршије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Сабрање у манастиру Ћелије фото: Архива Православља СВЕСКА 362, ЈУЛ / АВГУСТ 2018 Реч уредника Светлост живота 2 Реч пастира Чему се Његош није задивио? 4 Савремено богословље Термин, значење и саборност Цркве у савременом свету 6 Живот у Христу Возглас Светлост Христова просветљује све и древни чин дочекивања вечерње светлости 8 Хришћанска психологија Свети Нил Сорски и преображај личности 10 Хришћанска психологија Избављење једног самоубице 13 ТЕМА БРОЈА Светиња живота 15 Интервју са кардиологом Бојаном Цакићем Борба за духовни и биолошки опстанак Србије 18 Радост живота замењује сваку тугу 25 Тичице 27 Вишедетне хришћанске породице Породица Костић 30 Хришћански брак и породица Разговор са протојерејем Димитријем Смирновим Најбоља заштита за дете је његова породица 36 Мисија у савременом свету Протојереј Фјодор Бородин Спасење на кајацима или парохијски живот изван храма 40 Мисија у савременом свету Манастир Часног Крста у Јерусалиму 46 Светиње Свете Горе Манастир Светог Павла 48 Из историје Српске Православне Цркве Патријарх Арсеније Чарнојевић и протосинђел Висарион 51 Духовне поуке Корпа Јарослава Пархуте 53 Писма читалаца Отац Јустин у манастиру Ћелије 54 Путопис У посети манастиру Св Нектарија Чудотворца Када те Светитељ позове! 55 Мисионарски излог Књига о проти Милутину Тесли 60 Црква и савремене технологије Дигитални мостови 62 Поезија Светлост свету (Светом Јовану Шангајском) 5 Поред Реке Туманице 61 Немањићи 64 стране јул / август 2018 1 MAJ/ЈУН 2018 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Светиња живота мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу м
Одреднице:
51
Свеска: 363 | Косовски завет и наше време
...које није она сама извршила, него њен син и бог сведок овогВАСКРСЕЊА-📌 -успења богородичиног је апостол тома, који није био присутан
на њеном погребењу, него дошавши са закашњењем по обичају, након три д
...које није она сама извршила, него њен син и бог сведок овог
МЕТА инфо: Р:23811 К:182069 Д:101
| Свеска 363 |
Свеска: 363 | Косовски завет и наше време
... светиња светих“, како наводи свети јован дамаскин, док је живоначално и богоносно тело свесвете након три дана премештено у наднебеске просторе, непропадљиво, код њеног јединородног и љубљеног сина дакле, можемо говорити о богородичином васкрсењу телом васкрсење, међутим, које није она сама извршила, него њен син и бог сведок овог васкрсења-успења богородичиног је апостол тома, који није био присутан на њеном погребењу, него дошавши са закашњењем по обичају, након три дана, и након његове молбе, апостоли су отворили гробницу и нису пронашли оно богопрослављено тело видели су, међутим, богородицу како се успиње на небо и предаје апостолу томи свој часни и свети појас као доказ њеног успења, нешто слично ономе чину када је исти апостол дотакао господа материк смрт „живоначалне мати“ господње превазилази значење смрти, тако да се она уопште не назива смрћу, него „уснућем“ и „божанственим успењем“ и пресељењем или досељењем господу а, чак и ако би се назвало смрћу, то је смрт живоносна, јер преноси у небески и бесмртни живот успење пресвете богородице – прелазак у живот превод с јелинског: михаела јагер 6 5/ 2018 тело богородице – као и тело њеног сина – није претрпело труљење у гробници, дакле није се изменило, нису се распали материјални елементи од којих је састављено осим тога, након васкрсења христовог, тела многих светаца нису иструлила и неки њихови делови постали су непропадљиве мошти; колико је онда тек логично да не иструли ни „богоносни храм“ мајке божије свети андреј критски каже да нетрулежност девичанства богородице током рођења христа има као природан след и нетрулежност њенога тела током часа смрти „рођење је побегло трулежи и гробница не прими трулеж“ након успења, пресвета богородица постала је мајка нове твари, цркве христове пошто је она имала централно место у икономији спасења (јер од ње се оваплотио господ који је глава цркве) сада у небеској цркви има сву пуноћу благодати и славе и смелости постала је доброчинитељка читаве природе и твари, и зато јој се читава творевина клања као господарици и владарки и царици и богоматери кроз богородицу и ради ње историја читавог света ушла је у нову путању, неупоредиво величанственију и узвишенију од оне која је постојала пре ње није могло, нити може неко створење постати савршеније од ње, нити је она сама могла бити савршенија него што јесте и према речима светих отаца, три ствари није могао учинити савршенијим свемогући бог оваплоћење бога логоса, богородицу дјеву и блаженство које ће уживати спасени свесвета је након васкрсења христовог била потпора апостолима и новооснованој цркви христовој она је поучавала нове хришћане, водила их је, тешила их је у њиховој муци у њеном богатом животу читамо да ју је архангел гаврило три дана пре њеног уснућа посетио, као и у јеванђељу, и објавио јој њен славни прелазак из смрти у живот затим је свети дух на тајанствени начин сакупио све апостоле у гетсиманији, у кући богородице, да сведоче њеном светом погребењу и да приме благослов пошто су хвалили препрослављену мајку божију замолили су је да им остави неку последњу поуку у наслеђе тада им је богородица исприповедала причу у којој свет сличи једној великој тржници и да онај ко добро тргује, дакле онај ко чини најбољу продају тај највише и стиче и у наставку им је објаснила да је тако и са духовним стварима ко држи са највећом ревношћу и исправношћу заповести божије, тај ће стећи највећу зараду, биће највише прослављен у царству небеском и подстакла их је да истрају у „доброј борби“ заиста, колико се радује пречиста када види да се боримо за своје спасење! колико се и сама борила на земљи на ненаметљив начин – док као безгрешна није дужна била то да чини – а то је чинила како би нам оставила пример савршене аскезе у гетсиманији, тамо где је живела, након њеног успења, нашли су на плочама где је чинила метаније удубљења, рупице од много употребе и трења угледајмо се и ми на њену предану послушност, њену понизност пуну љубави, њену тајанствену унутрашњу духовну преданост, њену ватрену молитву, непрестану будност ума и срца коју је вежбала, њену божанствену љубав, душевну бол коју је као оштрицу мача осетила под крстом свога сина хришћанска етика тада им је богородица исприповедала причу у којој свет сличи једној великој тржници и да онај ко добро тргује, дакле онај ко чини најбољу продају тај највише и стиче архимандрит јефрем, игуман манастира ватопед септембар / октобар 2018 7 ваше преосвештенство, помаже бог и благословите! бог вам помогао и благословио вас и читаоце нашег, за духовни и пастирски рад значајног часописа! преосвећени владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив божији и кренули путем служења господу и цркви његовој благословом блажене успомене епископа осечкопољског и барањског лукијана уписујете богословију „света три јерарха“ у свештеној обитељи манастира крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су ваша сећања на живот и делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој светој цркви? промислом божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене епископа осечкопољског и барањског лукијана, и то управо богословију „света три јерарха“ у свештеној обитељи манастира крка благословом епископа и мог духовног оца, тадашњег епископа далматинског фотија замонашен сам на дан светих козме и дамјана у светоархангелској обитељи манастира крка епископ фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива богословије коју сам и сâм завршио заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешће у духовној и материјалној обнови те светиње у богословији, благословом нашег ректора епископа фотија био сам на разним послушањима значај богословије „света три јерарха“ је историјски значајна је како за православне далматинце, тако исто и за српску цркву у целини нама у републици хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају који је ова богословија имала у бићу православног народа у далмацији, а и шире значај богословијâ, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше цркве у литургији се сусрећемо са живим и делатним богом и то је суштина тог литургијско – богослужбеног значаја литургијско – богослужбено искуство треба да буде темељ на коме се млади богослови уче управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревареч архијереја разговор са његовим преосвештенством, епископом осечкопољским и барањским господином херувимом треба се саображавати са живом вером непрестаним сусретањем са христом разговор водио: бранислав илић 8 5/ 2018 ју млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи божијој у томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу свету цркву ученици у богословијама ће бити будући пастири стада христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (јн 10, 9), да буду сведоци васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у царство небеско (дап 1, 22) драги владико, oслањајући се на речи светог јована лествичника „светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси, подвизавајући се у манастиру, доприносе мисији цркве бивајући светила нама у свету? богочовечанска реалност монашкога подвига стала је управо у речи светог јована лествичника православни манастири су места духовне радости, васкрсења, али и покајања и послушања монах мора да личност богочовека христа учини суштином своје личности, а то се постиже светим тајнама цркве кроз подвиг, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље о томе нас учи и свети јефрем сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва према томе, монаштво је цркви као со земљи суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној философији по христу, а не овоме веку и његовој философији по човеку (кол 2, 8) богооткривено нам о томе говори и свети апостол павле у посланици римљанима: не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља божија (рим 12, 2) у том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету благодаћу божијом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује“ 10 јуна ове године устоличени сте у трон древне епархије осечкопољске и барањске шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне епархије којом богомудро управљате? епархијски трон на који сам ступио 10 јуна ове године датира из 15 века, а црквени живот се развија после обнове пећке реч архијереја манастир крка (фото: ђакон драган с танасијевић) септембар / октобар 2018 9 патријаршије 1557 године за време патријарха макарија соколовића у време прве и друге сеобе срба, патријарх арсеније iv шакабента и сâм је столовао у осијеку те се поред њега спомињу стеван метохијац и гаврило максимовић као епископи осечкопољске епархије рескриптом карла vi 1733 године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене сремској епархији осјечки срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на мајској скупштини у сремским карловцима 1848 године епархија је поново васпостављена одлуком светог архијерејског сабора 1991 године и постављен је блаженопочивши епископ лукијан за првог епископа обновљене епархије осечкопољске и барањске то су најбитнији историјски моменти из живота ове епархије у најкраћим цртама будући да сте најмлађи епископ у српској православној цркви, ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око трпезе господње, да не презиру вашу младост, већ да вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи у овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између вас, повереног вам свештенства и верног народа божијег да ли то можемо разумети као одговор поверног вам свештенства и верног народа божијег на ваш наведени позив из приступне беседе? заиста је благодат божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола павла: добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах (2 тим 4, 7–8) светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: носите бремена један другога, и тако испуните закон христов (гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига христовога у братској љубави на то нас упућује сâм господ исус христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима реч архијереја његово преосвештенство епископ осечкопољски и барањски господин херувим рођен је 30 јула 1987 године у вуковару од оца душана и мајке милице рођ јовковић на крштењу је добио име витомир након завршетка основне школе у вуковару, по благослову блаженопочившег епископа осечкопољског и барањског лукијана, уписао је богословију „света три јерарха“ у манастиру крка, као друга послератна генерација ове обновљене школске установе српске православне цркве по завршетку богословије, 2006 године, уписао је православни богословски факултет у београду, на којем је дипломирао 2011 године паралелно са богословским студијама уписао је филолошки факултет, одсек за српски језик и књижевност у току студија, одлучио је да свој живот посвети монашком подвигу и манастирском начину живота љубав према манастиру крка била је одлучујућа за одабир места његовог пострига на празник светих бесребреника козме и дамјана 2009 године, епископ далматински фотије постризава га у чин мале схиме, и даје му име херувим, по старцу херувиму, првом игуману манастира крка на дан манастирске славе, 21 новембра 2009 године, рукоположен је у чин јерођакона, а на празник светог кнеза лазара 2010 године у чин јеромонаха у школској 2010/11 години постављен је за професора у богословији „света три јерарха“, у којој је још обављао дужности управника интерната, главног васпитача, библиотекара и духовника богословије по благослову епископа фотија, 2013 године, свој монашки подвиг наставио је у новоформираном манастиру свете великомученице недеље у оћестову благословом његовог преосвештенства епископа новосадског и бачког и администратора епархије осечкопољске и барањске господина др иринеја, 2017 године, као настојатељ манастира оће10 5/ 2018 и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све (1 кор 9, 22) верујем да је благодат светога духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа божијег ваше преосвештенство, шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени ви као архипастир, као и вама поверено свештенство цркве божије у епархији осечкопољској и барањској? из свете литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије верујем да је овоме народу потребан литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са христом у светој чаши и да обитава у тој заједници жива заједница цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на литургију кроз коју то можемо остварити вером у васкрслог христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима христовим, по речима светог игнатија богоносца у ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене нам епархије и народа божијег kоји су планови вашег епископског служења и управљања црквом божијом у повереној вам епархији у предстојећем периоду? сваки план треба да се саображава са јеванђељем господа нашега исуса реч архијереја стово, примљен је у свезу клира епархије осечкопољске и барањске са 1 октобром 2017 године постављен је за настојатеља манастира успења пресвете богородице у даљској планини за епископа осеч к о п о љ ског и барањског изабран је на редовном пролећном заседању светог архиј ер ејс ко г сабора српске пра в о с лав н е цркве, 9 маја 2018 године у саборном храму светог великомученика димитрија у даљу, 9 јуна 2018 године, његова светост патријарх српски иринеј, уз саслужење више архијерејâ, извршио је свечани чин наречења новоизабраног епископа осечкопољског и барањског, архимандрита херувима, а сутрадан свјатјејши патријарх иринеј, уз саслужења мноштва отачаствених архијерејâ, обавио је хиротонију и увео у трон епископа осечкопољских и барањских владику херувима епископ осечко-пољски и барањски г херувим (фото: ђакон драган с танасијевић) септембар / октобар 2018 11 христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање царства небеског једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави темељ пастирског рада је стварање мале цркве – породице, јер та мала црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести божијих и јеванђелским начином односа према пастви једини циљ сваког хришћанина треба да је стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине христове литургија је центар хришћанског живота и икона царства божијег, у којој су испуњене речи јеванђеља: иштите ц
... светиња светих“, како наводи свети јован дамаскин, док је живоначално и богоносно тело свесвете након три дана премештено у наднебеске просторе, непропадљиво, код њеног јединородног и љубљеног сина дакле, можемо говорити о богородичином васкрсењу телом васкрсење, међутим, које није она сама извршила, него њен син и бог сведок овог васкрсења-успења богородичиног је апостол тома, који није био присутан на њеном погребењу, него дошавши са закашњењем по обичају, након три дана, и након његове молбе, апостоли су отворили гробницу и нису пронашли оно богопрослављено тело видели су, међутим, богородицу како се успиње на небо и предаје апостолу томи свој часни и свети појас као доказ њеног успења, нешто слично ономе чину када је исти апостол дотакао господа материк смрт „живоначалне мати“ господње превазилази значење смрти, тако да се она уопште не назива смрћу, него „уснућем“ и „божанственим успењем“ и пресељењем или досељењем господу а, чак и ако би се назвало смрћу, то је смрт живоносна, јер преноси у небески и бесмртни живот успење пресвете богородице – прелазак у живот превод с јелинског: михаела јагер 6 5/ 2018 тело богородице – као и тело њеног сина – није претрпело труљење у гробници, дакле није се изменило, нису се распали материјални елементи од којих је састављено осим тога, након васкрсења христовог, тела многих светаца нису иструлила и неки њихови делови постали су непропадљиве мошти; колико је онда тек логично да не иструли ни „богоносни храм“ мајке божије свети андреј критски каже да нетрулежност девичанства богородице током рођења христа има као природан след и нетрулежност њенога тела током часа смрти „рођење је побегло трулежи и гробница не прими трулеж“ након успења, пресвета богородица постала је мајка нове твари, цркве христове пошто је она имала централно место у икономији спасења (јер од ње се оваплотио господ који је глава цркве) сада у небеској цркви има сву пуноћу благодати и славе и смелости постала је доброчинитељка читаве природе и твари, и зато јој се читава творевина клања као господарици и владарки и царици и богоматери кроз богородицу и ради ње историја читавог света ушла је у нову путању, неупоредиво величанственију и узвишенију од оне која је постојала пре ње није могло, нити може неко створење постати савршеније од ње, нити је она сама могла бити савршенија него што јесте и према речима светих отаца, три ствари није могао учинити савршенијим свемогући бог оваплоћење бога логоса, богородицу дјеву и блаженство које ће уживати спасени свесвета је након васкрсења христовог била потпора апостолима и новооснованој цркви христовој она је поучавала нове хришћане, водила их је, тешила их је у њиховој муци у њеном богатом животу читамо да ју је архангел гаврило три дана пре њеног уснућа посетио, као и у јеванђељу, и објавио јој њен славни прелазак из смрти у живот затим је свети дух на тајанствени начин сакупио све апостоле у гетсиманији, у кући богородице, да сведоче њеном светом погребењу и да приме благослов пошто су хвалили препрослављену мајку божију замолили су је да им остави неку последњу поуку у наслеђе тада им је богородица исприповедала причу у којој свет сличи једној великој тржници и да онај ко добро тргује, дакле онај ко чини најбољу продају тај највише и стиче и у наставку им је објаснила да је тако и са духовним стварима ко држи са највећом ревношћу и исправношћу заповести божије, тај ће стећи највећу зараду, биће највише прослављен у царству небеском и подстакла их је да истрају у „доброј борби“ заиста, колико се радује пречиста када види да се боримо за своје спасење! колико се и сама борила на земљи на ненаметљив начин – док као безгрешна није дужна била то да чини – а то је чинила како би нам оставила пример савршене аскезе у гетсиманији, тамо где је живела, након њеног успења, нашли су на плочама где је чинила метаније удубљења, рупице од много употребе и трења угледајмо се и ми на њену предану послушност, њену понизност пуну љубави, њену тајанствену унутрашњу духовну преданост, њену ватрену молитву, непрестану будност ума и срца коју је вежбала, њену божанствену љубав, душевну бол коју је као оштрицу мача осетила под крстом свога сина хришћанска етика тада им је богородица исприповедала причу у којој свет сличи једној великој тржници и да онај ко добро тргује, дакле онај ко чини најбољу продају тај највише и стиче архимандрит јефрем, игуман манастира ватопед септембар / октобар 2018 7 ваше преосвештенство, помаже бог и благословите! бог вам помогао и благословио вас и читаоце нашег, за духовни и пастирски рад значајног часописа! преосвећени владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив божији и кренули путем служења господу и цркви његовој благословом блажене успомене епископа осечкопољског и барањског лукијана уписујете богословију „света три јерарха“ у свештеној обитељи манастира крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су ваша сећања на живот и делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој светој цркви? промислом божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене епископа осечкопољског и барањског лукијана, и то управо богословију „света три јерарха“ у свештеној обитељи манастира крка благословом епископа и мог духовног оца, тадашњег епископа далматинског фотија замонашен сам на дан светих козме и дамјана у светоархангелској обитељи манастира крка епископ фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива богословије коју сам и сâм завршио заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешће у духовној и материјалној обнови те светиње у богословији, благословом нашег ректора епископа фотија био сам на разним послушањима значај богословије „света три јерарха“ је историјски значајна је како за православне далматинце, тако исто и за српску цркву у целини нама у републици хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају који је ова богословија имала у бићу православног народа у далмацији, а и шире значај богословијâ, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше цркве у литургији се сусрећемо са живим и делатним богом и то је суштина тог литургијско – богослужбеног значаја литургијско – богослужбено искуство треба да буде темељ на коме се млади богослови уче управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревареч архијереја разговор са његовим преосвештенством, епископом осечкопољским и барањским господином херувимом треба се саображавати са живом вером непрестаним сусретањем са христом разговор водио: бранислав илић 8 5/ 2018 ју млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи божијој у томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу свету цркву ученици у богословијама ће бити будући пастири стада христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (јн 10, 9), да буду сведоци васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у царство небеско (дап 1, 22) драги владико, oслањајући се на речи светог јована лествичника „светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси, подвизавајући се у манастиру, доприносе мисији цркве бивајући светила нама у свету? богочовечанска реалност монашкога подвига стала је управо у речи светог јована лествичника православни манастири су места духовне радости, васкрсења, али и покајања и послушања монах мора да личност богочовека христа учини суштином своје личности, а то се постиже светим тајнама цркве кроз подвиг, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље о томе нас учи и свети јефрем сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва према томе, монаштво је цркви као со земљи суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној философији по христу, а не овоме веку и његовој философији по човеку (кол 2, 8) богооткривено нам о томе говори и свети апостол павле у посланици римљанима: не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља божија (рим 12, 2) у том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету благодаћу божијом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује“ 10 јуна ове године устоличени сте у трон древне епархије осечкопољске и барањске шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне епархије којом богомудро управљате? епархијски трон на који сам ступио 10 јуна ове године датира из 15 века, а црквени живот се развија после обнове пећке реч архијереја манастир крка (фото: ђакон драган с танасијевић) септембар / октобар 2018 9 патријаршије 1557 године за време патријарха макарија соколовића у време прве и друге сеобе срба, патријарх арсеније iv шакабента и сâм је столовао у осијеку те се поред њега спомињу стеван метохијац и гаврило максимовић као епископи осечкопољске епархије рескриптом карла vi 1733 године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене сремској епархији осјечки срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на мајској скупштини у сремским карловцима 1848 године епархија је поново васпостављена одлуком светог архијерејског сабора 1991 године и постављен је блаженопочивши епископ лукијан за првог епископа обновљене епархије осечкопољске и барањске то су најбитнији историјски моменти из живота ове епархије у најкраћим цртама будући да сте најмлађи епископ у српској православној цркви, ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око трпезе господње, да не презиру вашу младост, већ да вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи у овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између вас, повереног вам свештенства и верног народа божијег да ли то можемо разумети као одговор поверног вам свештенства и верног народа божијег на ваш наведени позив из приступне беседе? заиста је благодат божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола павла: добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах (2 тим 4, 7–8) светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: носите бремена један другога, и тако испуните закон христов (гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига христовога у братској љубави на то нас упућује сâм господ исус христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима реч архијереја његово преосвештенство епископ осечкопољски и барањски господин херувим рођен је 30 јула 1987 године у вуковару од оца душана и мајке милице рођ јовковић на крштењу је добио име витомир након завршетка основне школе у вуковару, по благослову блаженопочившег епископа осечкопољског и барањског лукијана, уписао је богословију „света три јерарха“ у манастиру крка, као друга послератна генерација ове обновљене школске установе српске православне цркве по завршетку богословије, 2006 године, уписао је православни богословски факултет у београду, на којем је дипломирао 2011 године паралелно са богословским студијама уписао је филолошки факултет, одсек за српски језик и књижевност у току студија, одлучио је да свој живот посвети монашком подвигу и манастирском начину живота љубав према манастиру крка била је одлучујућа за одабир места његовог пострига на празник светих бесребреника козме и дамјана 2009 године, епископ далматински фотије постризава га у чин мале схиме, и даје му име херувим, по старцу херувиму, првом игуману манастира крка на дан манастирске славе, 21 новембра 2009 године, рукоположен је у чин јерођакона, а на празник светог кнеза лазара 2010 године у чин јеромонаха у школској 2010/11 години постављен је за професора у богословији „света три јерарха“, у којој је још обављао дужности управника интерната, главног васпитача, библиотекара и духовника богословије по благослову епископа фотија, 2013 године, свој монашки подвиг наставио је у новоформираном манастиру свете великомученице недеље у оћестову благословом његовог преосвештенства епископа новосадског и бачког и администратора епархије осечкопољске и барањске господина др иринеја, 2017 године, као настојатељ манастира оће10 5/ 2018 и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све (1 кор 9, 22) верујем да је благодат светога духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа божијег ваше преосвештенство, шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени ви као архипастир, као и вама поверено свештенство цркве божије у епархији осечкопољској и барањској? из свете литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије верујем да је овоме народу потребан литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са христом у светој чаши и да обитава у тој заједници жива заједница цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на литургију кроз коју то можемо остварити вером у васкрслог христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима христовим, по речима светог игнатија богоносца у ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене нам епархије и народа божијег kоји су планови вашег епископског служења и управљања црквом божијом у повереној вам епархији у предстојећем периоду? сваки план треба да се саображава са јеванђељем господа нашега исуса реч архијереја стово, примљен је у свезу клира епархије осечкопољске и барањске са 1 октобром 2017 године постављен је за настојатеља манастира успења пресвете богородице у даљској планини за епископа осеч к о п о љ ског и барањског изабран је на редовном пролећном заседању светог архиј ер ејс ко г сабора српске пра в о с лав н е цркве, 9 маја 2018 године у саборном храму светог великомученика димитрија у даљу, 9 јуна 2018 године, његова светост патријарх српски иринеј, уз саслужење више архијерејâ, извршио је свечани чин наречења новоизабраног епископа осечкопољског и барањског, архимандрита херувима, а сутрадан свјатјејши патријарх иринеј, уз саслужења мноштва отачаствених архијерејâ, обавио је хиротонију и увео у трон епископа осечкопољских и барањских владику херувима епископ осечко-пољски и барањски г херувим (фото: ђакон драган с танасијевић) септембар / октобар 2018 11 христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање царства небеског једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави темељ пастирског рада је стварање мале цркве – породице, јер та мала црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести божијих и јеванђелским начином односа према пастви једини циљ сваког хришћанина треба да је стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине христове литургија је центар хришћанског живота и икона царства божијег, у којој су испуњене речи јеванђеља: иштите ц
Свеска: 363 | Косовски завет и наше време
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ диоклијски Методије фото: Сергеј Забијако извор: Митрополија црногорско-приморска Фотографија на другој страни корице: Свети исповедник Варнава, Епископ хвостански Извор: из истоимене књиге аутора протојереја-ставрофора Саве Б Јовића Фотографија на трећој страни корице: У олтару храма Пећке Патријаршије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Високи Дечани фото: Драган С Танасијевић СВЕСКА 363, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2018 Реч уредника Печат Косовског завета у нашем времену 2 Реч пастира Косовска логика и економија 4 Материк Успење Пресвете Богородице – Прелазак у живот 6 Реч Архијереја Треба се саображавати са живом вером непрестаним сусретањем са Христом 8 Мисиологија Савремена мисија Цркве 13 У дијалогу са атеизмом Стрела и круг (други део) 15 Хришћанство и психологија О негативним помислима 19 ТЕМА БРОЈА Косовски завет 23 Радуј се, Свети Великомучениче кнеже Лазаре! 26 Разговор са архимандритом Савом (Јањићем) О Косовском завету 28 Разговор са мати Харитином (Пантић) Срби да се боре за своје светиње! 32 Светолазаревски избор 37 Звоно које увек звони 39 Света Земља Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму 42 Света Гора Манастир Ставроникита 46 Мисли О једној саблазни 50 Сведочанства Како да променим свет? 52 Хришћанска књижевност Молитва у делима Милутина Бојића 54 Сећање Одлазак вредне пчеле српске академске кошнице 56 Поезија Стефану за вечни спомен 59 Мисионарски излог Хришћански извори – светоотачка штива за српске читаоце 60 Поезија за децу 64 стране септембар / октобар 2018 1 ˜°˛˝°˙ˆ ˇ Р/ОКТОБˇ ˘ 2018 цена 90 динара МИСИОНА˘ СКО ГЛАСИЛО ˜˘˛ СКЕ ˛˘ ˇ О˜ ЛА ° ЦРКВЕ Зˇ МЛАДЕ ˝ ема броја: Косовски †аве“ и на‘ е време мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уп
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ диоклијски Методије фото: Сергеј Забијако извор: Митрополија црногорско-приморска Фотографија на другој страни корице: Свети исповедник Варнава, Епископ хвостански Извор: из истоимене књиге аутора протојереја-ставрофора Саве Б Јовића Фотографија на трећој страни корице: У олтару храма Пећке Патријаршије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Високи Дечани фото: Драган С Танасијевић СВЕСКА 363, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2018 Реч уредника Печат Косовског завета у нашем времену 2 Реч пастира Косовска логика и економија 4 Материк Успење Пресвете Богородице – Прелазак у живот 6 Реч Архијереја Треба се саображавати са живом вером непрестаним сусретањем са Христом 8 Мисиологија Савремена мисија Цркве 13 У дијалогу са атеизмом Стрела и круг (други део) 15 Хришћанство и психологија О негативним помислима 19 ТЕМА БРОЈА Косовски завет 23 Радуј се, Свети Великомучениче кнеже Лазаре! 26 Разговор са архимандритом Савом (Јањићем) О Косовском завету 28 Разговор са мати Харитином (Пантић) Срби да се боре за своје светиње! 32 Светолазаревски избор 37 Звоно које увек звони 39 Света Земља Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму 42 Света Гора Манастир Ставроникита 46 Мисли О једној саблазни 50 Сведочанства Како да променим свет? 52 Хришћанска књижевност Молитва у делима Милутина Бојића 54 Сећање Одлазак вредне пчеле српске академске кошнице 56 Поезија Стефану за вечни спомен 59 Мисионарски излог Хришћански извори – светоотачка штива за српске читаоце 60 Поезија за децу 64 стране септембар / октобар 2018 1 ˜°˛˝°˙ˆ ˇ Р/ОКТОБˇ ˘ 2018 цена 90 динара МИСИОНА˘ СКО ГЛАСИЛО ˜˘˛ СКЕ ˛˘ ˇ О˜ ЛА ° ЦРКВЕ Зˇ МЛАДЕ ˝ ема броја: Косовски †аве“ и на‘ е време мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уп
Одреднице:
1. 29623 / ...материјални елементи од којих је састављено осим тога, након ВАСКРСЕЊА христовог, тела многих светаца нису иструлила и неки њихови делови постали су непропадљиве мошти; колико је онда...
2. 31427 / ...и блаженство које ће уживати спасени свесвета је након ВАСКРСЕЊА христовог била потпора апостолима и новооснованој цркви христовој она је поучавала нове хришћане, водила их је, тешил...
3. 33665 / ...требају драговољно да носе благ јарам (јн 10, 9), да буду сведоци ВАСКРСЕЊА, , да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у царство небеско (дап 1, 22) драги владико, oслањајући се на ...
4. 42363 / ...православни манастири су места духовне радости, ВАСКРСЕЊА, , али и покајања и послушања монах мора да личност богочовека христа учини суштином своје личности, а то се постиже ...
1. 29623 / ...материјални елементи од којих је састављено осим тога, након ВАСКРСЕЊА христовог, тела многих светаца нису иструлила и неки њихови делови постали су непропадљиве мошти; колико је онда...
2. 31427 / ...и блаженство које ће уживати спасени свесвета је након ВАСКРСЕЊА христовог била потпора апостолима и новооснованој цркви христовој она је поучавала нове хришћане, водила их је, тешил...
3. 33665 / ...требају драговољно да носе благ јарам (јн 10, 9), да буду сведоци ВАСКРСЕЊА, , да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у царство небеско (дап 1, 22) драги владико, oслањајући се на ...
4. 42363 / ...православни манастири су места духовне радости, ВАСКРСЕЊА, , али и покајања и послушања монах мора да личност богочовека христа учини суштином своје личности, а то се постиже ...
52
Свеска: 364 | Света Тајна Свештенства
...обављао је три године при саборном храму христовогВАСКРСЕЊА 📌 у подгорици у чин презвитера рукоположен 29
јула 2012 године и постављен за пароха
треће подгоричке парохије и старјеш
...обављао је три године при саборном храму христовог
МЕТА инфо: Р:25145 К:189541 Д:105
| Свеска 364 |
Свеска: 364 | Света Тајна Свештенства
... дипломирао је на богословском факултету светог василија острошког у фочи, док је тренутно студент постдипломских студија његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски амфилохије га је рукоположио у чин ђакона 12 јула 2009 године у цетињском манастиру службу ђакона обављао је три године при саборном храму христовог васкрсења у подгорици у чин презвитера рукоположен 29 јула 2012 године и постављен за пароха треће подгоричке парохије и старјешину храма светог великомученика георгија и новојављених момишићких мученика у подгоричком насељу момишићи у чин протопрезвитера рукопроизведен је на празник светих момишићких мученика 2015 године обавља послушање главног и одговорног уредника радија светигора од септембра 2011 године новембар / децембар 2018 47 ва, сигнал је био јако лош и сâм сам се у свој малодушности често питао, има ли смисла ово шта ми радимо, слуша ли ово било ко? али, ето, кроз уста и срце овог брата бог ми је открио значај светигоре и истину да ни један труд на њиви господњој није узалудан било је то за мене велико укрепљење и поука да је труд наш, а успјех божији а таквих примјера је заиста много мноштво значајних личности обележило је двадесетогодишњи рад радија светигора лепа је и благословена прилика да свакога од њих са радошћу поменемо? – двије деценије једног медија је поприлично дугачак период и у њему је прошло стотинак новинара, тонаца, теолога и немогуће их је све побројати у једном тренутку је било 40 ангажованих сарадника, а и данас их имамо отприлике толико поред поменутог првог уредника славка живковића, на радију су велики и благословени траг оставили епископи: јован (ћулибрк) и јован (пурић) кроз емисије од којих неке и данас постоје затим, свештеници: гојко перовић, јован пламенац, предраг шћепановић који су били, свако у своје вријеме директори и уредници радија и поред чињенице да их не можемо све споменути, оно што можемо је да се свима, поменутима и непоменутима, а богу знанима, захвалимо на труду и љубави коју су годинама показивали према светигори програмска схема радија је заиста богата бројним емисијама које на савршен начин доприносе да реч божија дође до срдаца верног слушалаштва оче, шта посебно наглашавате када су у питању емисије које се емитују у целодневном програму? – предуслов за стварање доброг програма је и добра техничка опремљеност, као и велика покривеност од прије двије године, послушање директора радија светигора обавља протопрезвитер-ставрофор далибор милаковић у овом периоду, уз велику помоћ и благослов митрополита амфилохија, радио светигора поново може да се слуша на 12 фреквенција и у 14 градова у црној гори са покривеношћу од преко 80 посто од 2006 године присутни смо и на интернету, гдје се на сајту нашег радија могу наћи готово сви садржаји прошле године смо урадили и нови-редизајнирани сајт од прије неколико мјесеци радимо у новим просторијама у саборном храму христовог васкрсења у оквиру радија светигоре налази се и портал митрополије, такође редизајниран са свим овим садржајима митрополија црногорскоприморска сада има један озбиљан информативни центар у коме ради око 40 сарадника, волонтера, дописника програм нашег радија је заиста разноврстан поред катихетских емисија и извјештаја из наше митрополије пратимо и сва она важна догађања и у другим епархијама српске цркве у оквиру нашег програма налазе се и најважније информације из других помјесних цркава надахнути митрополитовом личношћу која својом љубављу и жртвом грли цио свијет, од самог почетка емитовања, светигора је имала задатак да буде васељенски радио, а то значи да има интересовање и бригу за сваки уд цркве христове сваког дана се емитују житија светих, оца јустина, календар – пролог владике николаја, затим емисије које се баве тумачењем светог писма три пута недељно имамо емисију катедра у којој се емитују најинтересантнија предавања једна од наших најслушанијих емисија је питајте свештеника у којој свештеници дају одговоре на конкретна питања слушалаца велики број емисија имамо из културе, науке, историје светигора је чувар српског језика и ћириличног писма имамо емисију која се бави активностима особа са инвалидитетом, затим емисију за ромску популацију, која је једним дијелом и на ромском језику и још много других кратких и дужих форми са поносом истичем да имамо емисију која траје двије деценије – дјеца апокалипсе, коју води и уређује весна кривчевић у сарадњи са владиком јованом (ћулибрком) посебну пажњу поклањамо информативном програму у јутарњем програму имамо кратке вијести на свака два сата, хришћанска етика 48 6/ 2018 прве дуже вијести су у 14 часова, а централна информативна емисија данас актуелно је од 20 часова све ово је повезано и употпуњено добром и разноврсном духовном музиком на разним језицима емитују се и етно музика, квалитетна, стара народна музика, инструментална и класична музика, можда и по нека савременија обрада - све се то може наћи на таласима радија светигора будући да су медији постали свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова, шта је по вашем мишљењу темељ и крајњи циљ мисије цркве путем радио таласа? – живимо у времену великог утицаја медија колико су медији важан фактор показује и чињеница да све више слушамо о медијским ратовима то су најбоље осјетили политичари, који, да би владали морају прво да освоје медије, јер онда имају могућност ’испирања мозгова’ кроз сервирање онога што им иде у прилог данас се све брже живи да би могло да се преживи људи су принуђени да раде и по неколико послова, и у том амбијенту човјеку остаје могућност да се кратко информише и иде даље то условљава површно бављење стварима и појавама које доводи често до погрешног тумачења стварности у којој живимо на тој лепези разних медијских садржаја - „пијаци богова“, црква православна, не само да треба, него је и дужна из бриге за човјека да понуди и ријеч вјечнога живота црквени медији су онај олтар са кога је апостол павле проповиједао на ареопагу они су савјест људима и шанса да се живот сагледа из једне друге перспективе, царства небескога благословом његовог високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског господина амфилохија, постављени сте за настојатеља подгоричког храма светих славних и добропобедних мученика момишићких шта бисте посебно нагласили када је у питању ова велика подгоричка светиња? – тако је крајем јула 2012 године, благословом митрополита амфилохија постављен сам за пароха момишићког и старјешину, по много чему, необичне и чудесне цркве светог великомученика георгија и новојављених момишићких мученика ријеч је о једном малом храму, димензија 6м са 4м, што га чини једним од најмањих парохијских храмова у српској цркви али зато велик у благодати божијој јер се у њему чувају мошти 40 дјеце мученика и два свештеномученика, који су спаљени у једном од неколико похода скадарског паше сулејмана на велики четвртак 1688 године некада манастир, рушен и обнављан неколико пута, био је потпуно запустио након ове похаре турака о страдању момишићких мученика се готово није говорило, а помен се чувао само кроз предање вођени тим предањем потомци страдалих су 1930 године затражили од тадашњег митрополита црногорскоприморског гаврила (дожића) да им дâ благослов да обнове цркву на постојећим темељима тако је црква обновљена 1936 године и у њој су похрањени остаци ових страдалника међутим, други свјетски рат, а затим и комунизам условили су да и ова светиња, као и већина других у црној гори, буде напуштена и претворена у сметлиште и свратиште за стоку тек крајем 80-их година прошлог вијека почиње обнова године 1995, црква је припремљена за богослужење и освештана чекало се 9 година да ова црква добије и првог парохијског свештеника био је то свештеник јовица ћетковић, који је 2004 године постављен за сталног пароха када је отац јовица дошао, прве недеље у цркви није било никога заустављао је људе који су пролазили и молио их да уђу у цркву да кажу ’амин’ да би могао да почне литургију била је то једна бака са којом је и започео богослужбени и парохијски живот у момишићима отац јовица је много урадио прво, почео редовно да служи, обнавља цркву, фрескопише, уређује порту, гради малу салу за потребе вјеронауке хришћанска етика новембар / децембар 2018 49 литургијска заједница је почела да расте и сада имамо за божић и васкрс око 600– 700 причасника благословом митрополита амфилохија, 2005 године су обретене мошти светих мученика и похрањене у кивот на поклоњење вјерном народу, а на његов предлог свети архијерејски сабор спц, на редовном мајском засједању 2012 године момишићке мученике прибројао је лику светих и прослављају се када и севастијски мученици 22/9 марта ове године имали смо велики јубилеј – 330 година од њиховог страдања тим поводом организован је научни скуп на тему „живот и страдање цркве и народа у зетицрној гори у хvii вијеку“ поред митрополита амфилохија, на литургији је саслуживао митрополит георгије из словачке тога дана био је организован и дјечији програм, на коме је учешћа узело око 400 дјеце полазника вјеронауке, а у вечерњим часовима имали смо и свечану академију на којој је приказан краткометражни играни филм о страдању момишићких мученика на академији су наступили бора дугић и национални ансамбл „коло“ можемо да заблагодаримо богу на динамичном и веома разноврсном животу који се одвија у овој великој светињи осим вјеронауке за дјецу и дјечијег хора, имамо и вјеронауку за одрасле, друштво добровољних давалаца крви које је једно од успешнијих у црној гори и које је до сада имало 17 акција, а у припреми је и изградња дјечијег вртића при нашој парохији који ће носити име дјеце момишићких мученика биће то први црквени вртић у црној гори заиста су велики дарови ове светиње, па позивамо све оне који дођу у подгорицу да обавезно обиђу и поклоне се момишићким мученицима са којим пастирским потребама сте посебно суочени на повереној вам парохији? – бројни су и велики проблеми са којима се људи нашега времена боре свједоци смо тога приликом боравка код светог василија у острогу многе неизлечиве болести, депресија, сиромаштво, морално посрнуће и изопачености, све су ово одлике времена у коме живимо али, од свега овога чини ми се да је највећи проблем – одсуство смисла живота и постојања често имамо осјећај да људи не знају ни одакле су дошли, ни коме иду свакодневно су изложени разном пропагандом, страхом, неизвијесношћу за будућност све то доводи људску душу до лудила тако да не чуди што су антидепресиви најпродаванији медикаменти данас млади су данас нарочито на удару од дјетињства размажени и ненавикнути на ношење крста већ у најранијој фази наметну им се циљеви које, или не достигну или достигну, али виде да то није ни изблиза оно што су очекивали и онда настаје проблем, пуцање по шавовима човјек разапет између онога што јесте и што је очекивао зато је ријеч божија и вјера у христа бога једини смисао живота сваког човјека у тој дјелатној вјери све добија смисао – и рађање, и живљење, падови и успони, и страдање и успјеси на крају, вјера осмишљава и смрт зато је улога и одговорност цркве православне данас велика од свих хришћана, а нарочито од нас свештеника и наших епископа се очекује да живимо сагласно овој вјери, јер сам сигуран да ће нас господ питати за сваку повјерену нам душу драги оче никола, благодаримо вам на овом садржајном и надахнутом разговору и користимо прилику да вама и свим делатницима на пољу црквене мисије на радију светигори, честитамо овај значајан јубилеј желећи вам свако добро од господа нашег и призивајући у погодно време његову помоћ! – хвала и вама на прилици да разговарамо велика ми је част да сам имао прилику да будем дио овог важног часописа који је препознат као озбиљно духовно гласило са бројним интересантним текстовима, разговорима и поучним причама и који траје преко 60 година, што је најбоља потврда онога што радите хришћанска етика 50 6/ 2018 у грачаници, већ дуги низ година, по традицији која траје још од 1999 године, гостује угледни грчки архимандрит партеније махериотис из солуна, дугогодишњи старешина цркве светих цара константина и царице јелене, у близини зејтинлика он је још од првог дана рата у босни и херцеговини био са нашим народом и наставио да га помаже током нато агресије и касније током српске голготе на косову и метохији овај велики пријатељ српског народа је организовао огроман број хуманитарних акција онда када је било најтеже, кад су бомбе са радиоактивним уранијумом падале по нама свештеник партеније има почасно место у грачаници уочљива је његова блискост са монасима и спонтаност са народом он грачаницу и косово и метохију доживљава као своју другу кућу – рођен сам на кипру, али сам живео у солуну 43 године тамо сам завршио теолошки факултет такође сам на филозофском факултету у солуну окончао студије археологије више од три деценије радио сам у затворима у грчкој и годинама сам као свештеник бринуо о затвореницима, колико сам могао од 1992 бавим се и мисионарењем по балкану – казује отац партаније на почетку нашег разговора како је започела ваша мисија? – повод мог првог доласка на балкан и првог сусрета са српским народом био је филм о стравичном геноциду ндх над српским народом у јасеновцу био сам згрожен! онда сам у солуну упознао грка који је некада живео у србији иначе, он и његова породица су рођени у панчеву у то време, код њих су били чланови фамилије из србије, рат је већ почео да пламти причао сам им о томе колико је на мене дубок утисак оставио филм о јасеновцу, а они су предложили да, те 1991, одемо заједно у србију и бих, и да се упознам са српским народом, да сагледам прилике, да нешто коначно научим из српске историје мој први сусрет са србијом био је у панчеву, 1992 године тамо сам упознао много драгих људи, једног сјајног лекара и неке свештенике биле су то праве српске патриоте, којима сам се дивио рат у бих је дивљао потом сам отишао у дервенту, а онда у приједор беснела је мржња, а мета су били срби уследила је моја посета болници у добоју, било је много желим србима да се моле богу за мир, да спознају своју величанствену историју, да увек знају ко су, ко су им били преци да се изборе за истину о јасеновцу да се изборе за своје косово и метохију! и да у свему буду сложни, јер србима мањка национална слога разговор са архимандритом партенијем махериoтисом поштујте своје претке! разговор водила: биљана живковић хришћанска етика новембар / децембар 2018 51 рањених српских војника страшно младост српска покошена, људи без руку, ногу многи су остали без породица масакрирали их алијини војници, муџахедини нису срби имали ни лекова, ни постељине била је умрљана крвљу неки болнички кревети нису чак ни прекриваче имали није било завоја да се превију рањеници херојска борба српског народа у бих и тешке прилике и немаштина били су повод да организујемо хуманитарну помоћ за српске рањенике у грчку смо убрзо повели 150 дечака и девојчица, који су остали без родитеља многа српска деца тада нису била крштена угостили смо, потом, од 1993–1995 године, још 1250-оро српске деце малишани су били смештени у бројним грчким породицама у солуну, у мојој митрополији колико су љубави грци показали за српску ратну сирочад, то само бог зна пуно ми је срце, јер су рођена многа искрена и дубока пријатељства и кумства грка и срба секретар црвеног крста србије, госпођа драгица, не сећам јој се презимена, дала ми је идеју да организујемо помоћ свакога месеца, јер је било потребно помагати србе у бих, али и избеглице које су у великим таласима пристизале у србију сећам се, од почетка рата наша јавност у грчкој је била веома заинтересована, тако да сам често био позиван на телевизијске или радио емисије у грчкој да говорим о томе, како српски народ на балкану поново страда због своје православне вере срби су умирали у својој земљи, бранећи огњишта предака и слободу било је болно сећам се, једном сам гостовао на некој телевизији у северној грчкој и просто нисам могао да изађем из зграде, јер се у међувремену јавило преко 100 породица које су желеле да помогну србе чекали су ме испред зграде телевизије онда смо основали фонд за помоћ српском народу и верујте, било је дирљиво гледати грке, који су долазили и уплаћивали за страдалну православну браћу србе грци су се обавезали, да ће уплаћивати најмање по 100 немачких марака на свака три месеца за братски српски народ који је страдавао у бих два пута годишње су организоване велике хуманитарне акције помоћи из грчке шлепери су кретали према бих, према србији, сакупљали смо и возили све: храну, одећу, обућу, школски прибор, лекове, санитетски материјал када смо се враћали из србије, после обиласка и уручења помоћи, били смо видно потрешени разговарали смо и питали шта учинити да се још више помогне почеле су да се јављају грчке породице, које су желеле да прихвате и угосте српску сирочад, и децу која су преживела ратне страхоте у бих мало је држава које су се бринуле о српском народу, а срби су се борили са сцилама и харидбама сећам се да се за само један месец у солуну јавило преко 400 грчких породица, са жељом да прихвате, угосте српску децу, којима је била потребна брига и утеха убрзо су аутобуси са преко 400 српских малишана из добоја, дервенте, прњавора, приједора кренули према грчкој из приједора је било највише деце без родитеља болела нас је патња српских малишана а свет је ћутао грци су хришћанска етика 52 6/ 2018 као срчан народ, то тешко подносили били су племенити и пожртвовани ви сте у грчкој деловали у медијима? – док сам боравио у ратом захваћеним градовима у босни и херцеговини, камером сам снимао све на терену, а потом сам ишао на телевизије по целој грчкој, како би материјал убрзо био приказан сећам се, при пут, на солунској телевизији ми је дато сат времена у програму следећи пут када бих се вратио из бих или из србије, програм се продужавао на два сата а једне ноћи смо остали у студију од 18 часова до један сат после поноћи звали су људи из целе грчке, хтели су да се споје са српским породицама, да спасавају децу био сам дирнут понекад бих кришом заплакао записивао сам контакте потом је у грчку кренуло још 600 српских сиротана из босне и херцеговине, у којој је рат беснео, остављајући ужас и пустош затирана су бројна српска села а свет је о погрому срба у бих ћутао! према мојој евиденцији, за 18 година, колико смо били активни, угостили смо 2700 српских дечака и девојчица из босне и херцеговине само из приједора је било 820 дечака и девојчица који су остали без родитеља страшно је то! уз помоћ наше цркве и народа сакупили смо преко 83000 марака када смо први пут путовали у приједор, где су тада срби били најугроженији паралелно смо слали и велику хуманитарну помоћ за остале србе у бих, сваког фебруара и октобра, болницама, школама, вртићима, породицама имао сам једног пријатеља у петрову, свештеника николу није постојала црква у том селу, јер су већина срба тада били комунисти предложио сам му да почне да гради цркву и како је то кренуло? почели смо да помажемо изградњу цркве у петрову сећам се да је тадашњи владика освештао темеље био је јануар, обећао сам му да ћу донети из грчке грађевински материјал, мермер отац никола је рекао: „ми не можемо то да платимо“ – ма све је бесплатно, снаћићемо се – умирио сам га узео сам димензије будуће светиње и већ у фебруару следеће године, када су стизали пакети за децу у бих, стигао је и мермер по мери био је то повод да и други свештеници из бих траже помоћ за обнову или изградњу цркава тако смо на сличан начин, помогли изградњу 75 српских цркава у бих сећам се, једном сам отишао у велику фабрику у близини солуна и тражио да купим огромну количину мермера, за неколико цркава позвао ме власник, и питао ме где носим толики мермер одговорио сам да носим у разрушену босну и херцеговину нашој православној браћи, србима, за цркве „носи, браћи србима! све им је бесплатно“, казао ми је тај племенити грк, који није желео да се експонира тако је у кратком времену послато мермера за 27 српских цркава после извесног времена ми је предложио: „добро, хајде, сада када превоз мермера за бих не престаје, ја ћу да платим пола, а пола ти и црква“ и тако је отишло мермера за све преостале светиње онда је предложио: „овај наш договор и уговор важи док смо живи ти и ја, да помажемо српски народ и светиње“ и тако је остало сваке године сам превозио по 120 тона мермера имам све уредно записано, када и које цркве су помогнутенајвише је отишло у добој и околину на озрену је помогнуто 15 цркава, затим хришћанска етика ви сте достојанствен народ и некако сте „своји“ уз то, срби су неукротив народ! не трпе ланце западњаци зато кажу да су срби „тежак“ народ, јер не трпите њихов јарам новембар / децембар 2018 53 у дервенти и околини, приједору, новом граду, костајници, босанској дубици како је даље текла ваша мисија у србији? – све до пре пет година интензивно смо помагали српски народ паралелно са тим, помагали смо и гагаузи, једно сиромашно место у молдавији, они говоре турским језиком, али су православне вероисповести у школи уче руски као страни језик преко 20000 примерака светог писма на руском језику смо штампали и поделили им, ми из солунске епархије у том делу молдавије има 27 села и три града ушли смо у сваку православну кућу и храм и делили смо свето писмо на косово и метохију сам најчешће ишао сам, а у гагаузи сам путовао са сарадником остварена су и бројна грчко-српска кумства – грчке породице које су примале српску децу, често су желели, касније, када су се она вратила у завичај, да посете децу у бих, да се увере да им је добро тако да сам неретко водио и грке у босну и херцеговину крштено је, тих ратних година, преко 750 српских малишана, хвала богу и данас живе та дивна пријатељства и кумства срба и грка! како је започела ваша мисија на косову и метохији? – било је то 1999 године, у току нато агресије на срј боравио сам осам пута у београду у току 78 дана бесомучног бомбардовања у београду је био један грчки новинар, тако смо заједно започели мисију у србији прво је из грчке пут србије путовало шест шлепера помоћи и ја са њима сећам се, бомбардовање је почело 24 марта, петак на суботу, а већ следеће седмице, на лазареву суботу, однели смо поново пет камиона помоћисрпска државна телевизија је урадила документарни филм прва хуманитарна помоћ, чини ми се да је био такав назив на косову и метохији сте били онда када је било најтеже – чим смо се организовали и кренули на косово и метохију, дошло је до проблема било је ризично али ми смо се организовали и брзо су на границу стигли грчки војници из састава кфор-а уступали су нам војна возила да бисмо пребацили помоћ за српски народ већ првих дана бомбардовања посетио сам грачаницу са тадашњим рашко-призренским епископом артемијем сам обилазио многа села и српске светиње био сам у штрпцима, пећкој патријаршији, дечанима, грачаници, светим архангелима на косову и метохији имали смо пет великих мисија: обишли смо 47 села, уништене светиње, градове ишли смо тамо где је било најпотребније посетили смо и сва села сириничке жупе доносили смо месо, храну, много лекова за децу је уплаћивано свака три месеца по 50 евра, онолико колико су митрополија у солуну и грчкој, народ и црква могли да сакупе шта никада нећете заборавити са косова и метохије? – знате, срце човека вуче да се нађе тамо где треба ако сам пожелео да будем са мојом браћом србима, болело ме је и данас ме боли велика патња и неправда, која не престаје према српском народу било је скоро немогуће да ме кфор, еулекс и униформисани албанци пусте на територију ким сећам се да су ме два пута заустављали чак и на наплатној рампи у нишу, са оцем михајлом из светих архангела онда сам молио наше војнике и они су из урошевца брзо дошли и помогли наравно, без знања команде кфор-а ноћио сам у урошевцу код грчких војника, и онда бисмо превозили њиховим војним возилима помоћ за србе хвала им! у почетку је било и грчких полицајаца на ким, па су се и они придружили обично сам боравио у грчкој војној бази али, онда је требало и да изађем са ким, а то је било још теже морао сам да тражим специјалну дозволу да напустим косово и метохију потом је на граници србије са македонијом долазио по мене један србин из куманова и возио би ме до грчке границе пешке сам прелазио границу и сналазио сам се даље до солуна, тих 70 километара у дијалогу са ате измом 54 6/ 2018 шта је оно што вас мотивише да истрајавате? ви сте и данас, после 19 година са нама на ким – нема ту рационалног објашњења осетио сам велику и неопростиву неправду, коју запад, нато, сад чине србима и нисам могао са тим да се помирим нисам могао да седим и пасивно посматрам како муче и убијају један частан, храбар народ на балкану уосталом, кроз целу нашу историју ми смо били пријатељи ми, грци, вас одлично разумемо, јер и ми имамо проблем са турцима на кипру више деценија како доживљавате српски народ? – ви сте достојанствен народ и некако сте „своји“ уз то, срби су неукротив народ! не трпе ланце западњаци зато кажу да су срби „тежак“ народ, јер не трпите њихов јарам они би да мењају србима свест! срби су вековима мучен народ, и опстају и многи вам се диве ниједан народ то не би издржао! ви сте пружили отпор нато алијанси ви сте се једини 1999 супротставили новом светском поретку и тој лицемерној европи мислим да вам управо то нато, сад, енглеска неће никада опростити зато вас и даље муче зато вам се свете оно што мене као свештеника онеспокојава, јесте чињеница да српкиње не рађају више деце то је велики проблем и то може да вам се освети на кипру је другачије, тамо гркиње рађају по 5–7 деце и држава им излази у сусрет тако се најбоље и дугорочно брани своја земља – рађањем по статистици, на кипру сада има много више православне деце, убедљиво више од турске видите, ми грци, поштујемо живот моја мајка је родила нас 16-оро деце, а десеторо је преживело а српкиње?! на жалост, мислим да ће агонија на косову и метохији још дуго трајати читао сам вашу историју није први пут да вама, србима, отимају косово и метохију и није довољно само говорити да су други криви, мада јесу морамо се ми поправљати, ми православни народи својим примером, морамо свима показати колико се воли и чува своја земља, поштују преци, светиње, а не да препуштамо да питање косова и метохије решава неко други нису други градили ваше велелепне светиње, гинули у косовском боју, него ваши преци нису албанци гинули на косову, нити су они градили високе дечане, грачаницу, свете архангеле нису ни енглези а, американци у то време нису ни постојали ви имате зашто да се борите и шта да повратите, а албанци немају, јер ким никада није, нити ће, пред богом и небом бити њихово зар да се забораве и изневере преци, српски владари, ктитори? ако се тако буде радило и размишљало, свака битка је унапред изгубљена своје се мора бранити! и видите, понекад сам збуњен, и питам се: зашто срби имају отпор када неки муслиман реши да пређе у православље, да се врати вери предачкој? он прво ризикује и унапред зна да ће га његови муслимани одбацити а срби се у таквим приликама чудно понашају у бих, док сам тамо мисионарио, крстио сам петорицу муслимана срби у бих само што ме нису смождили због тога мислим да је то велика грешка какво је духовно стање у грчкој? – ни код нас није баш најбоље, али неупоредиво је теже у србији има много дивних и верујућих грка, који негују своју православну веру али, и у грчкој и у српским земљама највећи је проблем придобити оне који су ван православне цркве вратити их у окриље предачке вере како их вратити? запитајмо се, колику одговорност сносимо и ми, што су многи наши сународници и данас ван цркве како доживљавате вашу мисију по затворима? – био сам 30 година духовник по затворима у грчкој, до прошле године у новембру, када сам пензионисан владика солунски је инсистирао да и даље обављам посао затворског духовника, али сам се уморио сазидали смо лепу цркву у затвору, посвећену светом елеферију сваке суботе се служи литургија и на велике празнике верујте, много је затвореника тамо крштено, па и албанаца чак сам и један албански брачни пар венчао у затвору у дијалогу са ате измом новембар / децембар 2018 55 да ли сте посетили зејтинлик? – много пута сам посетио то свето место, где у миру почивају највећи синови српског рода упознао сам ђорђа михајловића, ту легенду! било би добро, када би срби много чешће одлазили и посећивали гробове својих херојских предака свако српско дете која је било код нас у грчкој, водили смо на зејтинлик највеће српско стратиште је јасеновац како доживљавате геноцид ндх према србима? – био сам много пута на том језивом месту, несагледивом стратишту, једној од највећих српских трагедија, када су усташе, регуларна војска тадашње ндх, која је служила нацистима, хитлеру, зверски покушали да затру српски народ не знам колико је познато србима да су комунисти толерисали јасеновац и да се нису трудили да ослободе србе из логора зна се да су често сарађивали павелић и тито и водећи комунисти током другог светског рата зна се и да је тито, по завршетку другог светског рата, помогао многим хрватским злочинцима, кољачима српске деце и жена да побегну у јужну америку а за то време су наивни срби тита славили као највећег сина „југословенских народа“! ето, ја то знам јер ме је интересовало шта о томе знају срби? у грчкој се зна за дахау и аушвиц, јер се јевреји труде увек, на сваком месту и у свакој прилици, да то целом свету ставе до знања јевреји не праштају заборав и данас да се прича о холокаусту а срби о јасеновцу причају тихо и несигурно желим србима да се моле богу за мир, да спознају своју величанствену историју, да увек знају ко су, ко су им били преци да се изборе за истину о јасеновцу да се изборе за своје косово и метохију! и да у свему буду сложни, јер србима мањка национална слога разговор вођен на велику госпојину 2017 године и први пут сада објављен српско средњовековно штампарство почиње са радом монаха макарија који је на цетињу штампао пет књига како је сам оставио запис, то је било при зетској митрополији, за време митрополита вавиле и господара ђурђа црнојевића на издавању књига у зетској митрополији радило је осам монаха, што је било довољно, како се процењује, за рад на две штампарске пресе како је наше средњовековно штампарство почело са једним монахом, тако се и завршило са другим, али сада у тешко време ропства последњи познати штампар у српској земљи био је вредни јеромонах мардарије из мркшине цркве по обичају старих српских штампара, о себи је оставио само основне податке записао је да је рођен поред реке дрине имао је извесног књижевног талента и писао дуге поговоре за своје књиге са захвалношћу је спомињао људе који су му помогли у његовом послу био је веома поносан на манастир, којем је припадао и редовно га помињао уз своје име није сасвим сигурно где се налазила славна мркшина црква локација ове цркве тражена је у околини косјерића и на територији убске општине (памбуковица, стара црква у мрчићу) писана историја бележи мардарија као искусног и прослављеног штампара који је дошао у београд поставља се питање где се изучио овом нимало лаком занату? у то време штампарија у околини горажда више није радила кратко су радиле штампарије при манастиру рујну (1537) и манастиру грачаница (1539), успевши да одштампају само по једну књигу једино место где је штампарија постојала дуже времена и где је мардарије могао да стекне то драгоцено знање био је манастир милешева у милешеви су штампане три књиге: требник (1544), псалтир са последовањем (1545) и поново псалтир (1557) чини се логичним да је наш мардарије походио милешеву да се упозна са штампарским занатом у дијалогу са ате измом хришћанска књижевност 56 6/ 2018 хришћанска књижевност у реконструкцији његовог животног пута, отежавајућа чињеница је да је постојало више савременика истог имена хронолошки, први се помиње мардарије, игуман манастира бања, који је са милешевским монасима ишао у венецију, да потражи матрице („типар“) за слова (1543) други је свети мардарије, ктитор манастира боговађа, родом из херцеговине он је обновио манастир боговађу (1545) трећи је био јерођакон мардарије „из српске земље“, који је преписао један рукопис и у подужем запису пожалио се на исмаилћанско насиље, због којег је уточиште нашао у манастиру завали (1566) није познато да се иједан од ове тројице бавио штампањем књига као мркшански монах монах мардарије из мркшине цркве дошао је у београд на позив угледног кнеза и грађанина, радише дмитровића кнез је набавио штампарску пресу не жалећи новце, како је то мардарије истакао заједно су почели да припремају јеванђеље за штампу у графичком погледу, као што се то лепо види на заставицама у књизи, мардарије се ослањао на издања свог великог претходника монаха макарија из црнојевића штампарије књиге из времена црнојевића биле су веома цењене и тражене у круговима београдске митрополије један примерак штампаног четворојеванђеља нашао се у рукама митрополита лонгина када већ у београду није имао штампарију да понови ово издање, лонгин је наручио преписивање ове књиге са оригиналног примерка „от форми црнојевића, от сложенија макаријева“ тако је презвитер вук, по наредби лонгина, митрополита београдског и сремског, преписао буђановачко четоворојеванђеље од 15 маја до 14 августа 1548 године та жеља у црквеним круговима за умножавањем црквених богослужбених књига можда је била покретач идеје међу грађанством да београд коначно добије своју прву ћириличну штампарију када је кнез радиша изненада умро (1552), цео подухват је преузео трговац трајан, чији је отац дубровчанин федерик џивов гундулић једно време био кнез ластова уз трајанову драгоцену материјалну помоћ, монах мардарије је успео да доврши чувено београдско четворојеванђеље и тако постане писана историја бележи да је монах мардарија из мркшине цркве дошао у београд на позив угледног кнеза и грађанина, радише дмитровића, као искусни и прослављени штампар успео је да доврши чувено београдско четворојеванђеље и тако постане познат као први штампар наше престонице први београдски штампар: mонах мардарије из мркшине цркве др ђорђе вуковић новембар / децембар 2018 57 познат као први штампар наше престонице у поговору књиге, мардарије се захвалио покровитељима, по угледу на свог великог претходника макарија наши историчари ово дело понекад називају четворојеванђеље тројана гундулића ни други мардаријев мецена, трајан није дуго поживео, јер се последњи пут помиње 1555 године после завршеног дела, монах мардарије из београда одлази у матични манастир, који је био посвећен вазнесењу сада је морао кренути из почетка како је записао, сам је „рукоделисао ова (штампарска) слова од железа и мједи и осталог“ свакако је морао да набави штампарске пресе тек тада, када је имао средства потребна за рад, могао је да приступи штампи успео је да отисне две књиге најпре је светлост дана угледало четворојеванђеље (1562) књига садржи подужи поговор у коме се похвалио да му је отаџбина близу дрине овом приликом, мардарије не помиње помагаче, што би говорило да је само уз помоћ братије, истрајавао на овом послу можда је он водио братство, јер се игуман помиње тек у поговору следеће књиге почетак септембра 1565 године, обележило је издавање његове последње књиге триода цветног или пентикостaра то је била његова стара жеља, али су га обавезе спречавале да је раније испуни у поговору се пожалио на старост и болест која је напредовала, па је пожурио да заврши све што је намеравао поменуо је макарија соколовића, првог патријарха обновљене српске цркве, затим митрополита смедеревског захарију, манастирског игумана саву, попа живка и дијака радула то значи да је имао неподељену подршку у целој српској цркви за свој рад са овом књигом завршава се наше знање о јеромонаху мардарију из мркшине цркве, пореклом из подриња вероватно није још дуго поживео, због болести која га је мучила успео је да одштампа три књиге, попут великих и значајних штампарија у милешеви и горажду први београдски штампар мардарије остао је упамћен и као последњи који се бавио тим занатом у српској земљи, јер су после њега ишли углавном у венецију ради штампе оставио је иза себе књиге које су се шириле на све стране тако је београдска књига стигла до сремских карловаца, сарајева, цетиња и далматинског врбника, мркшанско четворојеванђеље до крушедола, костајнице, ервеника и книнског поља, а пентикостир такође до сремских карловаца тамо су сачувани примерци ових књига реч христова објављена свету, тако се ширила међу србима посредством труда јеромонаха мардарија, коме нека је вечна слава и хвала на његовом неуморном мисионарском и просветитељском труду у једном заиста тешком времену у дијалогу са ате измом 58 6/ 2018 на срдачан позив оца душана поповића, старешине цркве светог пророка јеремије у врбовцу, крећемо пут смедерева на 15 километру аутопута београд – ниш, искључујемо се на првом скретању ка пожаревцу, а потом, прелазећи надвожњаком на леву страну аутопута, укључујемо се на локални пут за врбовац бог је обдарио овај крај обилном вегетацијом, а људи су своје куће груписали по брежуљцима „брђанског“ и „рупљанског“ краја први писани подаци сведоче да је насеље основано пре 18 века, мада је на овом подручју пронађена керамика из римског доба место је добило назив по једној врби испод које је први становник направио своју колибу и ископао бунар село је више пута мењало своју локацију данас, врбовац покрива површину од око 1650 хектара земље, а у селу има око 320 домаћинстава у српској историји овај крај је познат по 11 пуку шумадијске дивизије 1 позива, који је живот положио у борбама на врбовачким косама и церјаку, октобра 1915 године црвени вез шумадијске ношње пред почетак литургије стижемо до цркве светог јеремије већ на први поглед црква плени лепотом стила моравске школе српске средњовековне архитектуре њена бела фасада, са црвено наглашеним архитектонским и декоративним елементима, подсећа на црвени вез са беле кошуље шумадијске ношње, а декоративна ограда око цркве на везено платно пространа, зелена и цвећем уређена порта, тротоари са платоом и припутописи земни остаци српских ратника, осим у овој костурници, налазе се и у лазаревцу, крупњу и пецкој код ваљева према неким подацима, у њој су сахрањени и посмртни остаци жена, деце и стараца из липа и околних села, које су аустроугарски војници заробили у збегу и убили црква светог пророка јеремије у врбовцу код смедерева са спомен–костурницом споменик који опомиње на грех заборава лела марковић новембар / децембар 2018 59 лазном стазом, само наглашавају лепоту ове грађевине у дворишту летњиковац, клупе, стазе, љуљашке, парохијски дом и спомен–плоча потпоручнику војиславу томићу, команданту 11 пешадијског пука, коју је, 2015, подигло захвално српство подно плоче, у бетону, камен који је српски ратник донео са зејтинлика двадесетих година xx века, формиран је одбор који одлучује да планирана парохијска црква добије обележје и спомен–костурнице, те се тако стварају услови да духовни суд београдске митрополије одлучује по убрзаној процедури по одобреном захтеву (дозвољава се издвајање из коларске парохије и изградња цркве), почела је градња 1936, средствима мештана врбовца живописање је завршено 1939, а потом је, на дан светог пророка јеремије, 14 маја исте године, освећена црква службу освећења је обавио епископ браничевски венијамин са свештеницима из смедерева и пожаревца, у присуству краљевог изасланика, представника војске, некадашњих заповедника и војника шумадијске дивизије и мештана како је остало забележено, чланови друштва „кнегиња зорка“ положили су букет цвећа, а народ је сандуке засуо миришљавим босиљком и црвеним ружама које су процветале на гробовима изгинулих војника миливоје лазаревић, врбовачки учитељ и најангажованији члан одбора у свом говору је посебно нагласио: „овај споменик ће бити, сада и у будућности, опомена свима да је заборав највећи непријатељ и грех и да су отаџбина и жртве за њу светиња над светињом“ земни остаци српских ратника, осим у овој костурници, налазе се и у лазаревцу, крупњу и пецкој код ваљева према неким подацима, у њој су сахрањени и посмртни остаци жена, деце и стараца из липа и околних села, које су аустроугарски војници заробили у збегу и убили лепота руског иконописања црква има статус споменика културе, као непокретно културно добро подигнута је као триконхална грађевина сажетог типа са једном куполом правоугаоној основи, у коју je уписан крст, додате су три апсиде са источне, јужне и северне стране већ у припрати, над којом су галерија и звоник са куполом, отвара се пред нама црква са бројним светињама које чува током службе, стојећи у наосу, примећују се стилски другачије фреске и иконе на иконостасу, рад руског академског сликара андреја васиљевића биценка (курск, 1886–1985, кливленд) овај познати руски сликар и фрескописац је у србију дошао након октобарске револуције осликао је многе цркве и храмове по србији и у сад, путописи 60 6/ 2018 где је емигрирао после другог светског рата иако се бавио штафелајним сликарством, махом пејзажима, остао је упамћен као иконописац и фреско-сликар изнад иконостаса, фреска богородице шире од небеса, приказана је фронтално са уздигнутим рукама, погледа упртог навише док стоји на облацима окружена серафимима, у плавом мафориону преко зелене хаљине у калоти куполе приказан је христос пантократор у попрсју, обучен у црвени хитон и плави химатион, десном руком благосиља, а у левој држи отворену књигу са исписаним текстом из јеванђеља по јовану: ја сам светлост свету, ко иде за мном неће ходати у тами, него ће имати светлост живота највећи утисак остављају четири сцене у поткуполном простору, на зидовима које формирају поткуполни лукови молитва о чаши на јужном поткуполном луку на коме је приказан тренутак христове молитве богу оцу да га мимоиђе горка чаша страдања фреска пут на голготу у скученом и полукружном простору, рађена према јеванђељу по луки, приказује моменат када христу, који је поклекнуо под теретом крста, прилази симон из кирине коме се супротставља један римски војник у источном поткуполном луку је распеће у сведеној варијанти са фигуром распетог христа, приказаног допојасно на крсту, којег окружују уснули анђели и представе помраченог сунца и месеца на северном поткуполном луку, композиција полагање у гроб је изведена тако да је хоризонтала христовог тела наглашена савијеним телима осталих актера у тренутку полагања у гроб у наосу се лепотом издваја сцена васкрсења христовоггде је у средишту композиције приказан васкрсли христос у белој одори, са крстом у десној руци и нимбом око главе обасјан светлошћу испред христа су уплашени римски војници, а са једне стране гроба, у стени, анђео у стихару у сцени христовог рођења, исус христос је приказан у јаслама, у пећини, окружен фигурама марије, јосифа и пастира који му се клањају, док се у даљини виде мудраци који долазе на поклоњење пратећи витлејемску звезду иконостасна преграда је дрворезбарена у плитком рељефу у зони престоних икона налазе се представе стојећих фигура на златном фону: исуса христа, богородице са малим христом, светог јована претече, светог пророка јеремије описи фресака детаљније су дати у књизи ане д костић ђекић, „руски емигранти и црквено сликарство међуратног периода: црква у селу ратари код смедеревске паланке“ путописи новембар / децембар 2018 61 благо оном ко до вјека живи на северном зиду наоса постављена је спомен–плоча са 128 имена изгинулих, помрлих и несталих врбовчана у ратовима за ослобођење и уједињење од 1912–1918 године текст посвете употпуњују његошеви стихови „благо оном ко до вјека живи имао се рашта и родити“, и амблем савеза добровољаца у краљевини србији ова спомен–плоча заменила је одштампан на папиру и урамљен поменик који се до тада налазио у спомен–костурници на западном пиластру јужног зида наоса су две спомен–плоче од црног мермера једну су поставили захвални грађани села врбовца у виду стихова војислава илића млађег, антологијског песника из околине пожаревца, који се родољубивим стиховима одужио србији, а који су прочитани на освећењу цркве на истом пиластру је и спомен–плоча, коју су поставили носиоци албанске споменице краљу александру i ујединитељу (1888–1934 године) краљев лик, у профилу, у медаљону са двоглавим орлом и круном приказан је на правоугаоној порцеланској слици постављеној на црном мермеру, испод уклесаних речи посвете после литургије, отац душан поповић, упознаје нас са историјом цркве већина икона из цркве потиче из свете земље као и велики дрвени крст између икона српских новомученика јасеновачких у цркви се чувају, у ћивоту или на иконама, честице моштију св прохора пчињског, св пророка јеремије, св стефана, св српских новомученика јасеновачких отац душан нам сведочи, уредном евиденцијом и потписима мирјана, да готово нема иконе која није мироточила ту издваја истовремено мироточење три иконе: пресвете богородице, светог пророка јеремије и светог саве (цео ореол је био покривен капљицама), дан пред почетак катастрофалних поплава у србији, док је 2 новембра 2017, крвоточила икона пресвете богородице почајевске ти трагови се још јасно виде бесмртни јунаци 11 пука за ову прилику, отац душан нам отвара велика дрвена подна врата са леве стране целивајуће иконе силазимо у малу просторију полукружне основе испод олтарског простора у ову спомен–костурницу су пренети земни остаци ратника 11 пука шумадијске дивизије 1 позива „карађорђе“ попадија биљана поповић, објашњава нам историјске прилике врбовачки путописи 62 6/ 2018 бој који се одвијао 18 и 19 октобра 1915, био је одлучујући за одржање шумадијске дивизије у одбрани положаја иако је немачка војска преко дунава извршила пробој, 11 и 19 пешадијски пук шумадијске дивизије 1 позива, подневши највећи терет и велике губитке, успео је довољно дуго да буде одступница другим јединицама и напаћеним цивилима пук је бранио врбовац, на њеним косама „да није било ове битке, ток повлачења српске војске би засигурно био другачији“, објашњава попадија у овом боју – како бележи пуковник у пензији, један од оснивача и први председник удружења потомака ратника 1912–1918, славољуб штерић, у својој књизи борбе од дунава до врбовца 1915 – артиљерци су испољили велику храброст и упорност, а код пешадинаца је било примера великог јунаштва у борби прса у прса и свесног жртвовања старешина на челу својих јединица само један од таквих примера је био и наредник пантић који је, тешко рањен, бранио одступницу војницима, са две одшрафљене бомбе, не желећи да одступи јунаштво 11 пука, тим пре је веће, јер мобилисани војници нису били оспособљени за сукоб са војно-технички надмоћнијим непријатељем у уређеној костурници и три венца: из дома карађорђевића и од министра војног краљевине југославије, донети на дан освећења цркве трећи, од удружења потомака палих ратника, на обележавању стогодишњице боја, у костурницу је унела храмовна светосавска мисионарска заједница током 2007, старањем пароха душана поповића и тадашњег председника општине смедерево, слободана миладиновића, родом из врбовца, храм и костурница су обновљени и заштићени од пропадања око 200 лобања је из сандука артиљеријске муниције пренето у нове сандуке од храстовине, застакљене са једне стране две лобање које су биле у посебном сандуку такође су издвојене у засебан, а претпоставља се да припадају официрима исајилу михајловићу, капетану 2 класе из чачка и крсти аксентијевићу, капетану 2 класе, из ужица претходни улаз у костурницу је затворен, остављен је вентилациони отвор, урађена изолација од влаге и отворен је нови улаз из наоса цркве у костурници је и часни крст, донет из свете земље октобра 2015, заједница је свечано обележила стогодишњицу ове битке, уз представнике епархије, потомака палих војника и локалне заједнице путописи новембар / децембар 2018 63 мисија оца душана о животу парохијске заједнице и слави цркве светог пророка јеремије која је обележена 18 маја, настављамо разговор у летњиковцу уз послужење и у пријатном разговору са мирјанима парохије и члановима малог црквеног хора, отац душан нам описује године од доласка на службу у овај храм слушајући след извесних необичних околности и како је управо на дан светог пророка јеремије отац душан добио службу у овој парохији, још једном увиђамо да неке ствари само господ може тако да уреди парох душан поповић је рођен 1970, у сиску, родом је из двора на уни студирао је права, а затим завршио богословију у београду ратни сукоби га затичу као вероучитеља у вргин мосту, одакле 1995, у колони са избеглим народом, долази у србију службује као вероучитељ у више места шумадијске епархије и као свештеник у плани код параћина, све до 2005, када добија службу у врбовцу, по пензионисању дотадашњег пароха, протојереја теша лукића осим сазнања стечених о овој светињи, остајемо богатији и за утисак који је на нас оставио отац душан, тумачењем света у коме живимо, духовним порукама и саветима очигледно је, да су његов елан, рад и енергија које је уложио у цркву и уређење костурнице његова мисија, да народу у врбовцу и шире, приближи духовни и историјски значај ове светиње недавно су у овој цркви обележена два битна датума српске историје: 15 септембра 2018, обележена је стогодишњица пробоја солунског фронта, што се поклопило са дочеком мироточиве надимске иконе светог цара николаја ii, која је донета у србију током обележавања стогодишњице страдања свете царске породице романов дан примирја у првом светском рату, обележен је 11 новембра 2018, светом литургијом и поменом у костурници српских војника палих у врбовачком боју 1915 године претходно су дочекане иконе светог саве и чудотворна икона свете мајке божије бајкалске утисак који је светиња оставила на нас, не бледи ни у данима после посете штавише, тај јак утисак наводи нас да и друге позивамо да кроче у овај прелепи и значајни храм, да се помоле пред њеним светим иконама и поклоне костима бесмртних јунака, који су своје животе положили за слободу, у којој сада уживају њихови потомци аутор је књижевник и правник градског центра за социјални рад у београду
... дипломирао је на богословском факултету светог василија острошког у фочи, док је тренутно студент постдипломских студија његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски амфилохије га је рукоположио у чин ђакона 12 јула 2009 године у цетињском манастиру службу ђакона обављао је три године при саборном храму христовог васкрсења у подгорици у чин презвитера рукоположен 29 јула 2012 године и постављен за пароха треће подгоричке парохије и старјешину храма светог великомученика георгија и новојављених момишићких мученика у подгоричком насељу момишићи у чин протопрезвитера рукопроизведен је на празник светих момишићких мученика 2015 године обавља послушање главног и одговорног уредника радија светигора од септембра 2011 године новембар / децембар 2018 47 ва, сигнал је био јако лош и сâм сам се у свој малодушности често питао, има ли смисла ово шта ми радимо, слуша ли ово било ко? али, ето, кроз уста и срце овог брата бог ми је открио значај светигоре и истину да ни један труд на њиви господњој није узалудан било је то за мене велико укрепљење и поука да је труд наш, а успјех божији а таквих примјера је заиста много мноштво значајних личности обележило је двадесетогодишњи рад радија светигора лепа је и благословена прилика да свакога од њих са радошћу поменемо? – двије деценије једног медија је поприлично дугачак период и у њему је прошло стотинак новинара, тонаца, теолога и немогуће их је све побројати у једном тренутку је било 40 ангажованих сарадника, а и данас их имамо отприлике толико поред поменутог првог уредника славка живковића, на радију су велики и благословени траг оставили епископи: јован (ћулибрк) и јован (пурић) кроз емисије од којих неке и данас постоје затим, свештеници: гојко перовић, јован пламенац, предраг шћепановић који су били, свако у своје вријеме директори и уредници радија и поред чињенице да их не можемо све споменути, оно што можемо је да се свима, поменутима и непоменутима, а богу знанима, захвалимо на труду и љубави коју су годинама показивали према светигори програмска схема радија је заиста богата бројним емисијама које на савршен начин доприносе да реч божија дође до срдаца верног слушалаштва оче, шта посебно наглашавате када су у питању емисије које се емитују у целодневном програму? – предуслов за стварање доброг програма је и добра техничка опремљеност, као и велика покривеност од прије двије године, послушање директора радија светигора обавља протопрезвитер-ставрофор далибор милаковић у овом периоду, уз велику помоћ и благослов митрополита амфилохија, радио светигора поново може да се слуша на 12 фреквенција и у 14 градова у црној гори са покривеношћу од преко 80 посто од 2006 године присутни смо и на интернету, гдје се на сајту нашег радија могу наћи готово сви садржаји прошле године смо урадили и нови-редизајнирани сајт од прије неколико мјесеци радимо у новим просторијама у саборном храму христовог васкрсења у оквиру радија светигоре налази се и портал митрополије, такође редизајниран са свим овим садржајима митрополија црногорскоприморска сада има један озбиљан информативни центар у коме ради око 40 сарадника, волонтера, дописника програм нашег радија је заиста разноврстан поред катихетских емисија и извјештаја из наше митрополије пратимо и сва она важна догађања и у другим епархијама српске цркве у оквиру нашег програма налазе се и најважније информације из других помјесних цркава надахнути митрополитовом личношћу која својом љубављу и жртвом грли цио свијет, од самог почетка емитовања, светигора је имала задатак да буде васељенски радио, а то значи да има интересовање и бригу за сваки уд цркве христове сваког дана се емитују житија светих, оца јустина, календар – пролог владике николаја, затим емисије које се баве тумачењем светог писма три пута недељно имамо емисију катедра у којој се емитују најинтересантнија предавања једна од наших најслушанијих емисија је питајте свештеника у којој свештеници дају одговоре на конкретна питања слушалаца велики број емисија имамо из културе, науке, историје светигора је чувар српског језика и ћириличног писма имамо емисију која се бави активностима особа са инвалидитетом, затим емисију за ромску популацију, која је једним дијелом и на ромском језику и још много других кратких и дужих форми са поносом истичем да имамо емисију која траје двије деценије – дјеца апокалипсе, коју води и уређује весна кривчевић у сарадњи са владиком јованом (ћулибрком) посебну пажњу поклањамо информативном програму у јутарњем програму имамо кратке вијести на свака два сата, хришћанска етика 48 6/ 2018 прве дуже вијести су у 14 часова, а централна информативна емисија данас актуелно је од 20 часова све ово је повезано и употпуњено добром и разноврсном духовном музиком на разним језицима емитују се и етно музика, квалитетна, стара народна музика, инструментална и класична музика, можда и по нека савременија обрада - све се то може наћи на таласима радија светигора будући да су медији постали свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова, шта је по вашем мишљењу темељ и крајњи циљ мисије цркве путем радио таласа? – живимо у времену великог утицаја медија колико су медији важан фактор показује и чињеница да све више слушамо о медијским ратовима то су најбоље осјетили политичари, који, да би владали морају прво да освоје медије, јер онда имају могућност ’испирања мозгова’ кроз сервирање онога што им иде у прилог данас се све брже живи да би могло да се преживи људи су принуђени да раде и по неколико послова, и у том амбијенту човјеку остаје могућност да се кратко информише и иде даље то условљава површно бављење стварима и појавама које доводи често до погрешног тумачења стварности у којој живимо на тој лепези разних медијских садржаја - „пијаци богова“, црква православна, не само да треба, него је и дужна из бриге за човјека да понуди и ријеч вјечнога живота црквени медији су онај олтар са кога је апостол павле проповиједао на ареопагу они су савјест људима и шанса да се живот сагледа из једне друге перспективе, царства небескога благословом његовог високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског господина амфилохија, постављени сте за настојатеља подгоричког храма светих славних и добропобедних мученика момишићких шта бисте посебно нагласили када је у питању ова велика подгоричка светиња? – тако је крајем јула 2012 године, благословом митрополита амфилохија постављен сам за пароха момишићког и старјешину, по много чему, необичне и чудесне цркве светог великомученика георгија и новојављених момишићких мученика ријеч је о једном малом храму, димензија 6м са 4м, што га чини једним од најмањих парохијских храмова у српској цркви али зато велик у благодати божијој јер се у њему чувају мошти 40 дјеце мученика и два свештеномученика, који су спаљени у једном од неколико похода скадарског паше сулејмана на велики четвртак 1688 године некада манастир, рушен и обнављан неколико пута, био је потпуно запустио након ове похаре турака о страдању момишићких мученика се готово није говорило, а помен се чувао само кроз предање вођени тим предањем потомци страдалих су 1930 године затражили од тадашњег митрополита црногорскоприморског гаврила (дожића) да им дâ благослов да обнове цркву на постојећим темељима тако је црква обновљена 1936 године и у њој су похрањени остаци ових страдалника међутим, други свјетски рат, а затим и комунизам условили су да и ова светиња, као и већина других у црној гори, буде напуштена и претворена у сметлиште и свратиште за стоку тек крајем 80-их година прошлог вијека почиње обнова године 1995, црква је припремљена за богослужење и освештана чекало се 9 година да ова црква добије и првог парохијског свештеника био је то свештеник јовица ћетковић, који је 2004 године постављен за сталног пароха када је отац јовица дошао, прве недеље у цркви није било никога заустављао је људе који су пролазили и молио их да уђу у цркву да кажу ’амин’ да би могао да почне литургију била је то једна бака са којом је и започео богослужбени и парохијски живот у момишићима отац јовица је много урадио прво, почео редовно да служи, обнавља цркву, фрескопише, уређује порту, гради малу салу за потребе вјеронауке хришћанска етика новембар / децембар 2018 49 литургијска заједница је почела да расте и сада имамо за божић и васкрс око 600– 700 причасника благословом митрополита амфилохија, 2005 године су обретене мошти светих мученика и похрањене у кивот на поклоњење вјерном народу, а на његов предлог свети архијерејски сабор спц, на редовном мајском засједању 2012 године момишићке мученике прибројао је лику светих и прослављају се када и севастијски мученици 22/9 марта ове године имали смо велики јубилеј – 330 година од њиховог страдања тим поводом организован је научни скуп на тему „живот и страдање цркве и народа у зетицрној гори у хvii вијеку“ поред митрополита амфилохија, на литургији је саслуживао митрополит георгије из словачке тога дана био је организован и дјечији програм, на коме је учешћа узело око 400 дјеце полазника вјеронауке, а у вечерњим часовима имали смо и свечану академију на којој је приказан краткометражни играни филм о страдању момишићких мученика на академији су наступили бора дугић и национални ансамбл „коло“ можемо да заблагодаримо богу на динамичном и веома разноврсном животу који се одвија у овој великој светињи осим вјеронауке за дјецу и дјечијег хора, имамо и вјеронауку за одрасле, друштво добровољних давалаца крви које је једно од успешнијих у црној гори и које је до сада имало 17 акција, а у припреми је и изградња дјечијег вртића при нашој парохији који ће носити име дјеце момишићких мученика биће то први црквени вртић у црној гори заиста су велики дарови ове светиње, па позивамо све оне који дођу у подгорицу да обавезно обиђу и поклоне се момишићким мученицима са којим пастирским потребама сте посебно суочени на повереној вам парохији? – бројни су и велики проблеми са којима се људи нашега времена боре свједоци смо тога приликом боравка код светог василија у острогу многе неизлечиве болести, депресија, сиромаштво, морално посрнуће и изопачености, све су ово одлике времена у коме живимо али, од свега овога чини ми се да је највећи проблем – одсуство смисла живота и постојања често имамо осјећај да људи не знају ни одакле су дошли, ни коме иду свакодневно су изложени разном пропагандом, страхом, неизвијесношћу за будућност све то доводи људску душу до лудила тако да не чуди што су антидепресиви најпродаванији медикаменти данас млади су данас нарочито на удару од дјетињства размажени и ненавикнути на ношење крста већ у најранијој фази наметну им се циљеви које, или не достигну или достигну, али виде да то није ни изблиза оно што су очекивали и онда настаје проблем, пуцање по шавовима човјек разапет између онога што јесте и што је очекивао зато је ријеч божија и вјера у христа бога једини смисао живота сваког човјека у тој дјелатној вјери све добија смисао – и рађање, и живљење, падови и успони, и страдање и успјеси на крају, вјера осмишљава и смрт зато је улога и одговорност цркве православне данас велика од свих хришћана, а нарочито од нас свештеника и наших епископа се очекује да живимо сагласно овој вјери, јер сам сигуран да ће нас господ питати за сваку повјерену нам душу драги оче никола, благодаримо вам на овом садржајном и надахнутом разговору и користимо прилику да вама и свим делатницима на пољу црквене мисије на радију светигори, честитамо овај значајан јубилеј желећи вам свако добро од господа нашег и призивајући у погодно време његову помоћ! – хвала и вама на прилици да разговарамо велика ми је част да сам имао прилику да будем дио овог важног часописа који је препознат као озбиљно духовно гласило са бројним интересантним текстовима, разговорима и поучним причама и који траје преко 60 година, што је најбоља потврда онога што радите хришћанска етика 50 6/ 2018 у грачаници, већ дуги низ година, по традицији која траје још од 1999 године, гостује угледни грчки архимандрит партеније махериотис из солуна, дугогодишњи старешина цркве светих цара константина и царице јелене, у близини зејтинлика он је још од првог дана рата у босни и херцеговини био са нашим народом и наставио да га помаже током нато агресије и касније током српске голготе на косову и метохији овај велики пријатељ српског народа је организовао огроман број хуманитарних акција онда када је било најтеже, кад су бомбе са радиоактивним уранијумом падале по нама свештеник партеније има почасно место у грачаници уочљива је његова блискост са монасима и спонтаност са народом он грачаницу и косово и метохију доживљава као своју другу кућу – рођен сам на кипру, али сам живео у солуну 43 године тамо сам завршио теолошки факултет такође сам на филозофском факултету у солуну окончао студије археологије више од три деценије радио сам у затворима у грчкој и годинама сам као свештеник бринуо о затвореницима, колико сам могао од 1992 бавим се и мисионарењем по балкану – казује отац партаније на почетку нашег разговора како је започела ваша мисија? – повод мог првог доласка на балкан и првог сусрета са српским народом био је филм о стравичном геноциду ндх над српским народом у јасеновцу био сам згрожен! онда сам у солуну упознао грка који је некада живео у србији иначе, он и његова породица су рођени у панчеву у то време, код њих су били чланови фамилије из србије, рат је већ почео да пламти причао сам им о томе колико је на мене дубок утисак оставио филм о јасеновцу, а они су предложили да, те 1991, одемо заједно у србију и бих, и да се упознам са српским народом, да сагледам прилике, да нешто коначно научим из српске историје мој први сусрет са србијом био је у панчеву, 1992 године тамо сам упознао много драгих људи, једног сјајног лекара и неке свештенике биле су то праве српске патриоте, којима сам се дивио рат у бих је дивљао потом сам отишао у дервенту, а онда у приједор беснела је мржња, а мета су били срби уследила је моја посета болници у добоју, било је много желим србима да се моле богу за мир, да спознају своју величанствену историју, да увек знају ко су, ко су им били преци да се изборе за истину о јасеновцу да се изборе за своје косово и метохију! и да у свему буду сложни, јер србима мањка национална слога разговор са архимандритом партенијем махериoтисом поштујте своје претке! разговор водила: биљана живковић хришћанска етика новембар / децембар 2018 51 рањених српских војника страшно младост српска покошена, људи без руку, ногу многи су остали без породица масакрирали их алијини војници, муџахедини нису срби имали ни лекова, ни постељине била је умрљана крвљу неки болнички кревети нису чак ни прекриваче имали није било завоја да се превију рањеници херојска борба српског народа у бих и тешке прилике и немаштина били су повод да организујемо хуманитарну помоћ за српске рањенике у грчку смо убрзо повели 150 дечака и девојчица, који су остали без родитеља многа српска деца тада нису била крштена угостили смо, потом, од 1993–1995 године, још 1250-оро српске деце малишани су били смештени у бројним грчким породицама у солуну, у мојој митрополији колико су љубави грци показали за српску ратну сирочад, то само бог зна пуно ми је срце, јер су рођена многа искрена и дубока пријатељства и кумства грка и срба секретар црвеног крста србије, госпођа драгица, не сећам јој се презимена, дала ми је идеју да организујемо помоћ свакога месеца, јер је било потребно помагати србе у бих, али и избеглице које су у великим таласима пристизале у србију сећам се, од почетка рата наша јавност у грчкој је била веома заинтересована, тако да сам често био позиван на телевизијске или радио емисије у грчкој да говорим о томе, како српски народ на балкану поново страда због своје православне вере срби су умирали у својој земљи, бранећи огњишта предака и слободу било је болно сећам се, једном сам гостовао на некој телевизији у северној грчкој и просто нисам могао да изађем из зграде, јер се у међувремену јавило преко 100 породица које су желеле да помогну србе чекали су ме испред зграде телевизије онда смо основали фонд за помоћ српском народу и верујте, било је дирљиво гледати грке, који су долазили и уплаћивали за страдалну православну браћу србе грци су се обавезали, да ће уплаћивати најмање по 100 немачких марака на свака три месеца за братски српски народ који је страдавао у бих два пута годишње су организоване велике хуманитарне акције помоћи из грчке шлепери су кретали према бих, према србији, сакупљали смо и возили све: храну, одећу, обућу, школски прибор, лекове, санитетски материјал када смо се враћали из србије, после обиласка и уручења помоћи, били смо видно потрешени разговарали смо и питали шта учинити да се још више помогне почеле су да се јављају грчке породице, које су желеле да прихвате и угосте српску сирочад, и децу која су преживела ратне страхоте у бих мало је држава које су се бринуле о српском народу, а срби су се борили са сцилама и харидбама сећам се да се за само један месец у солуну јавило преко 400 грчких породица, са жељом да прихвате, угосте српску децу, којима је била потребна брига и утеха убрзо су аутобуси са преко 400 српских малишана из добоја, дервенте, прњавора, приједора кренули према грчкој из приједора је било највише деце без родитеља болела нас је патња српских малишана а свет је ћутао грци су хришћанска етика 52 6/ 2018 као срчан народ, то тешко подносили били су племенити и пожртвовани ви сте у грчкој деловали у медијима? – док сам боравио у ратом захваћеним градовима у босни и херцеговини, камером сам снимао све на терену, а потом сам ишао на телевизије по целој грчкој, како би материјал убрзо био приказан сећам се, при пут, на солунској телевизији ми је дато сат времена у програму следећи пут када бих се вратио из бих или из србије, програм се продужавао на два сата а једне ноћи смо остали у студију од 18 часова до један сат после поноћи звали су људи из целе грчке, хтели су да се споје са српским породицама, да спасавају децу био сам дирнут понекад бих кришом заплакао записивао сам контакте потом је у грчку кренуло још 600 српских сиротана из босне и херцеговине, у којој је рат беснео, остављајући ужас и пустош затирана су бројна српска села а свет је о погрому срба у бих ћутао! према мојој евиденцији, за 18 година, колико смо били активни, угостили смо 2700 српских дечака и девојчица из босне и херцеговине само из приједора је било 820 дечака и девојчица који су остали без родитеља страшно је то! уз помоћ наше цркве и народа сакупили смо преко 83000 марака када смо први пут путовали у приједор, где су тада срби били најугроженији паралелно смо слали и велику хуманитарну помоћ за остале србе у бих, сваког фебруара и октобра, болницама, школама, вртићима, породицама имао сам једног пријатеља у петрову, свештеника николу није постојала црква у том селу, јер су већина срба тада били комунисти предложио сам му да почне да гради цркву и како је то кренуло? почели смо да помажемо изградњу цркве у петрову сећам се да је тадашњи владика освештао темеље био је јануар, обећао сам му да ћу донети из грчке грађевински материјал, мермер отац никола је рекао: „ми не можемо то да платимо“ – ма све је бесплатно, снаћићемо се – умирио сам га узео сам димензије будуће светиње и већ у фебруару следеће године, када су стизали пакети за децу у бих, стигао је и мермер по мери био је то повод да и други свештеници из бих траже помоћ за обнову или изградњу цркава тако смо на сличан начин, помогли изградњу 75 српских цркава у бих сећам се, једном сам отишао у велику фабрику у близини солуна и тражио да купим огромну количину мермера, за неколико цркава позвао ме власник, и питао ме где носим толики мермер одговорио сам да носим у разрушену босну и херцеговину нашој православној браћи, србима, за цркве „носи, браћи србима! све им је бесплатно“, казао ми је тај племенити грк, који није желео да се експонира тако је у кратком времену послато мермера за 27 српских цркава после извесног времена ми је предложио: „добро, хајде, сада када превоз мермера за бих не престаје, ја ћу да платим пола, а пола ти и црква“ и тако је отишло мермера за све преостале светиње онда је предложио: „овај наш договор и уговор важи док смо живи ти и ја, да помажемо српски народ и светиње“ и тако је остало сваке године сам превозио по 120 тона мермера имам све уредно записано, када и које цркве су помогнутенајвише је отишло у добој и околину на озрену је помогнуто 15 цркава, затим хришћанска етика ви сте достојанствен народ и некако сте „своји“ уз то, срби су неукротив народ! не трпе ланце западњаци зато кажу да су срби „тежак“ народ, јер не трпите њихов јарам новембар / децембар 2018 53 у дервенти и околини, приједору, новом граду, костајници, босанској дубици како је даље текла ваша мисија у србији? – све до пре пет година интензивно смо помагали српски народ паралелно са тим, помагали смо и гагаузи, једно сиромашно место у молдавији, они говоре турским језиком, али су православне вероисповести у школи уче руски као страни језик преко 20000 примерака светог писма на руском језику смо штампали и поделили им, ми из солунске епархије у том делу молдавије има 27 села и три града ушли смо у сваку православну кућу и храм и делили смо свето писмо на косово и метохију сам најчешће ишао сам, а у гагаузи сам путовао са сарадником остварена су и бројна грчко-српска кумства – грчке породице које су примале српску децу, често су желели, касније, када су се она вратила у завичај, да посете децу у бих, да се увере да им је добро тако да сам неретко водио и грке у босну и херцеговину крштено је, тих ратних година, преко 750 српских малишана, хвала богу и данас живе та дивна пријатељства и кумства срба и грка! како је започела ваша мисија на косову и метохији? – било је то 1999 године, у току нато агресије на срј боравио сам осам пута у београду у току 78 дана бесомучног бомбардовања у београду је био један грчки новинар, тако смо заједно започели мисију у србији прво је из грчке пут србије путовало шест шлепера помоћи и ја са њима сећам се, бомбардовање је почело 24 марта, петак на суботу, а већ следеће седмице, на лазареву суботу, однели смо поново пет камиона помоћисрпска државна телевизија је урадила документарни филм прва хуманитарна помоћ, чини ми се да је био такав назив на косову и метохији сте били онда када је било најтеже – чим смо се организовали и кренули на косово и метохију, дошло је до проблема било је ризично али ми смо се организовали и брзо су на границу стигли грчки војници из састава кфор-а уступали су нам војна возила да бисмо пребацили помоћ за српски народ већ првих дана бомбардовања посетио сам грачаницу са тадашњим рашко-призренским епископом артемијем сам обилазио многа села и српске светиње био сам у штрпцима, пећкој патријаршији, дечанима, грачаници, светим архангелима на косову и метохији имали смо пет великих мисија: обишли смо 47 села, уништене светиње, градове ишли смо тамо где је било најпотребније посетили смо и сва села сириничке жупе доносили смо месо, храну, много лекова за децу је уплаћивано свака три месеца по 50 евра, онолико колико су митрополија у солуну и грчкој, народ и црква могли да сакупе шта никада нећете заборавити са косова и метохије? – знате, срце човека вуче да се нађе тамо где треба ако сам пожелео да будем са мојом браћом србима, болело ме је и данас ме боли велика патња и неправда, која не престаје према српском народу било је скоро немогуће да ме кфор, еулекс и униформисани албанци пусте на територију ким сећам се да су ме два пута заустављали чак и на наплатној рампи у нишу, са оцем михајлом из светих архангела онда сам молио наше војнике и они су из урошевца брзо дошли и помогли наравно, без знања команде кфор-а ноћио сам у урошевцу код грчких војника, и онда бисмо превозили њиховим војним возилима помоћ за србе хвала им! у почетку је било и грчких полицајаца на ким, па су се и они придружили обично сам боравио у грчкој војној бази али, онда је требало и да изађем са ким, а то је било још теже морао сам да тражим специјалну дозволу да напустим косово и метохију потом је на граници србије са македонијом долазио по мене један србин из куманова и возио би ме до грчке границе пешке сам прелазио границу и сналазио сам се даље до солуна, тих 70 километара у дијалогу са ате измом 54 6/ 2018 шта је оно што вас мотивише да истрајавате? ви сте и данас, после 19 година са нама на ким – нема ту рационалног објашњења осетио сам велику и неопростиву неправду, коју запад, нато, сад чине србима и нисам могао са тим да се помирим нисам могао да седим и пасивно посматрам како муче и убијају један частан, храбар народ на балкану уосталом, кроз целу нашу историју ми смо били пријатељи ми, грци, вас одлично разумемо, јер и ми имамо проблем са турцима на кипру више деценија како доживљавате српски народ? – ви сте достојанствен народ и некако сте „своји“ уз то, срби су неукротив народ! не трпе ланце западњаци зато кажу да су срби „тежак“ народ, јер не трпите њихов јарам они би да мењају србима свест! срби су вековима мучен народ, и опстају и многи вам се диве ниједан народ то не би издржао! ви сте пружили отпор нато алијанси ви сте се једини 1999 супротставили новом светском поретку и тој лицемерној европи мислим да вам управо то нато, сад, енглеска неће никада опростити зато вас и даље муче зато вам се свете оно што мене као свештеника онеспокојава, јесте чињеница да српкиње не рађају више деце то је велики проблем и то може да вам се освети на кипру је другачије, тамо гркиње рађају по 5–7 деце и држава им излази у сусрет тако се најбоље и дугорочно брани своја земља – рађањем по статистици, на кипру сада има много више православне деце, убедљиво више од турске видите, ми грци, поштујемо живот моја мајка је родила нас 16-оро деце, а десеторо је преживело а српкиње?! на жалост, мислим да ће агонија на косову и метохији још дуго трајати читао сам вашу историју није први пут да вама, србима, отимају косово и метохију и није довољно само говорити да су други криви, мада јесу морамо се ми поправљати, ми православни народи својим примером, морамо свима показати колико се воли и чува своја земља, поштују преци, светиње, а не да препуштамо да питање косова и метохије решава неко други нису други градили ваше велелепне светиње, гинули у косовском боју, него ваши преци нису албанци гинули на косову, нити су они градили високе дечане, грачаницу, свете архангеле нису ни енглези а, американци у то време нису ни постојали ви имате зашто да се борите и шта да повратите, а албанци немају, јер ким никада није, нити ће, пред богом и небом бити њихово зар да се забораве и изневере преци, српски владари, ктитори? ако се тако буде радило и размишљало, свака битка је унапред изгубљена своје се мора бранити! и видите, понекад сам збуњен, и питам се: зашто срби имају отпор када неки муслиман реши да пређе у православље, да се врати вери предачкој? он прво ризикује и унапред зна да ће га његови муслимани одбацити а срби се у таквим приликама чудно понашају у бих, док сам тамо мисионарио, крстио сам петорицу муслимана срби у бих само што ме нису смождили због тога мислим да је то велика грешка какво је духовно стање у грчкој? – ни код нас није баш најбоље, али неупоредиво је теже у србији има много дивних и верујућих грка, који негују своју православну веру али, и у грчкој и у српским земљама највећи је проблем придобити оне који су ван православне цркве вратити их у окриље предачке вере како их вратити? запитајмо се, колику одговорност сносимо и ми, што су многи наши сународници и данас ван цркве како доживљавате вашу мисију по затворима? – био сам 30 година духовник по затворима у грчкој, до прошле године у новембру, када сам пензионисан владика солунски је инсистирао да и даље обављам посао затворског духовника, али сам се уморио сазидали смо лепу цркву у затвору, посвећену светом елеферију сваке суботе се служи литургија и на велике празнике верујте, много је затвореника тамо крштено, па и албанаца чак сам и један албански брачни пар венчао у затвору у дијалогу са ате измом новембар / децембар 2018 55 да ли сте посетили зејтинлик? – много пута сам посетио то свето место, где у миру почивају највећи синови српског рода упознао сам ђорђа михајловића, ту легенду! било би добро, када би срби много чешће одлазили и посећивали гробове својих херојских предака свако српско дете која је било код нас у грчкој, водили смо на зејтинлик највеће српско стратиште је јасеновац како доживљавате геноцид ндх према србима? – био сам много пута на том језивом месту, несагледивом стратишту, једној од највећих српских трагедија, када су усташе, регуларна војска тадашње ндх, која је служила нацистима, хитлеру, зверски покушали да затру српски народ не знам колико је познато србима да су комунисти толерисали јасеновац и да се нису трудили да ослободе србе из логора зна се да су често сарађивали павелић и тито и водећи комунисти током другог светског рата зна се и да је тито, по завршетку другог светског рата, помогао многим хрватским злочинцима, кољачима српске деце и жена да побегну у јужну америку а за то време су наивни срби тита славили као највећег сина „југословенских народа“! ето, ја то знам јер ме је интересовало шта о томе знају срби? у грчкој се зна за дахау и аушвиц, јер се јевреји труде увек, на сваком месту и у свакој прилици, да то целом свету ставе до знања јевреји не праштају заборав и данас да се прича о холокаусту а срби о јасеновцу причају тихо и несигурно желим србима да се моле богу за мир, да спознају своју величанствену историју, да увек знају ко су, ко су им били преци да се изборе за истину о јасеновцу да се изборе за своје косово и метохију! и да у свему буду сложни, јер србима мањка национална слога разговор вођен на велику госпојину 2017 године и први пут сада објављен српско средњовековно штампарство почиње са радом монаха макарија који је на цетињу штампао пет књига како је сам оставио запис, то је било при зетској митрополији, за време митрополита вавиле и господара ђурђа црнојевића на издавању књига у зетској митрополији радило је осам монаха, што је било довољно, како се процењује, за рад на две штампарске пресе како је наше средњовековно штампарство почело са једним монахом, тако се и завршило са другим, али сада у тешко време ропства последњи познати штампар у српској земљи био је вредни јеромонах мардарије из мркшине цркве по обичају старих српских штампара, о себи је оставио само основне податке записао је да је рођен поред реке дрине имао је извесног књижевног талента и писао дуге поговоре за своје књиге са захвалношћу је спомињао људе који су му помогли у његовом послу био је веома поносан на манастир, којем је припадао и редовно га помињао уз своје име није сасвим сигурно где се налазила славна мркшина црква локација ове цркве тражена је у околини косјерића и на територији убске општине (памбуковица, стара црква у мрчићу) писана историја бележи мардарија као искусног и прослављеног штампара који је дошао у београд поставља се питање где се изучио овом нимало лаком занату? у то време штампарија у околини горажда више није радила кратко су радиле штампарије при манастиру рујну (1537) и манастиру грачаница (1539), успевши да одштампају само по једну књигу једино место где је штампарија постојала дуже времена и где је мардарије могао да стекне то драгоцено знање био је манастир милешева у милешеви су штампане три књиге: требник (1544), псалтир са последовањем (1545) и поново псалтир (1557) чини се логичним да је наш мардарије походио милешеву да се упозна са штампарским занатом у дијалогу са ате измом хришћанска књижевност 56 6/ 2018 хришћанска књижевност у реконструкцији његовог животног пута, отежавајућа чињеница је да је постојало више савременика истог имена хронолошки, први се помиње мардарије, игуман манастира бања, који је са милешевским монасима ишао у венецију, да потражи матрице („типар“) за слова (1543) други је свети мардарије, ктитор манастира боговађа, родом из херцеговине он је обновио манастир боговађу (1545) трећи је био јерођакон мардарије „из српске земље“, који је преписао један рукопис и у подужем запису пожалио се на исмаилћанско насиље, због којег је уточиште нашао у манастиру завали (1566) није познато да се иједан од ове тројице бавио штампањем књига као мркшански монах монах мардарије из мркшине цркве дошао је у београд на позив угледног кнеза и грађанина, радише дмитровића кнез је набавио штампарску пресу не жалећи новце, како је то мардарије истакао заједно су почели да припремају јеванђеље за штампу у графичком погледу, као што се то лепо види на заставицама у књизи, мардарије се ослањао на издања свог великог претходника монаха макарија из црнојевића штампарије књиге из времена црнојевића биле су веома цењене и тражене у круговима београдске митрополије један примерак штампаног четворојеванђеља нашао се у рукама митрополита лонгина када већ у београду није имао штампарију да понови ово издање, лонгин је наручио преписивање ове књиге са оригиналног примерка „от форми црнојевића, от сложенија макаријева“ тако је презвитер вук, по наредби лонгина, митрополита београдског и сремског, преписао буђановачко четоворојеванђеље од 15 маја до 14 августа 1548 године та жеља у црквеним круговима за умножавањем црквених богослужбених књига можда је била покретач идеје међу грађанством да београд коначно добије своју прву ћириличну штампарију када је кнез радиша изненада умро (1552), цео подухват је преузео трговац трајан, чији је отац дубровчанин федерик џивов гундулић једно време био кнез ластова уз трајанову драгоцену материјалну помоћ, монах мардарије је успео да доврши чувено београдско четворојеванђеље и тако постане писана историја бележи да је монах мардарија из мркшине цркве дошао у београд на позив угледног кнеза и грађанина, радише дмитровића, као искусни и прослављени штампар успео је да доврши чувено београдско четворојеванђеље и тако постане познат као први штампар наше престонице први београдски штампар: mонах мардарије из мркшине цркве др ђорђе вуковић новембар / децембар 2018 57 познат као први штампар наше престонице у поговору књиге, мардарије се захвалио покровитељима, по угледу на свог великог претходника макарија наши историчари ово дело понекад називају четворојеванђеље тројана гундулића ни други мардаријев мецена, трајан није дуго поживео, јер се последњи пут помиње 1555 године после завршеног дела, монах мардарије из београда одлази у матични манастир, који је био посвећен вазнесењу сада је морао кренути из почетка како је записао, сам је „рукоделисао ова (штампарска) слова од железа и мједи и осталог“ свакако је морао да набави штампарске пресе тек тада, када је имао средства потребна за рад, могао је да приступи штампи успео је да отисне две књиге најпре је светлост дана угледало четворојеванђеље (1562) књига садржи подужи поговор у коме се похвалио да му је отаџбина близу дрине овом приликом, мардарије не помиње помагаче, што би говорило да је само уз помоћ братије, истрајавао на овом послу можда је он водио братство, јер се игуман помиње тек у поговору следеће књиге почетак септембра 1565 године, обележило је издавање његове последње књиге триода цветног или пентикостaра то је била његова стара жеља, али су га обавезе спречавале да је раније испуни у поговору се пожалио на старост и болест која је напредовала, па је пожурио да заврши све што је намеравао поменуо је макарија соколовића, првог патријарха обновљене српске цркве, затим митрополита смедеревског захарију, манастирског игумана саву, попа живка и дијака радула то значи да је имао неподељену подршку у целој српској цркви за свој рад са овом књигом завршава се наше знање о јеромонаху мардарију из мркшине цркве, пореклом из подриња вероватно није још дуго поживео, због болести која га је мучила успео је да одштампа три књиге, попут великих и значајних штампарија у милешеви и горажду први београдски штампар мардарије остао је упамћен и као последњи који се бавио тим занатом у српској земљи, јер су после њега ишли углавном у венецију ради штампе оставио је иза себе књиге које су се шириле на све стране тако је београдска књига стигла до сремских карловаца, сарајева, цетиња и далматинског врбника, мркшанско четворојеванђеље до крушедола, костајнице, ервеника и книнског поља, а пентикостир такође до сремских карловаца тамо су сачувани примерци ових књига реч христова објављена свету, тако се ширила међу србима посредством труда јеромонаха мардарија, коме нека је вечна слава и хвала на његовом неуморном мисионарском и просветитељском труду у једном заиста тешком времену у дијалогу са ате измом 58 6/ 2018 на срдачан позив оца душана поповића, старешине цркве светог пророка јеремије у врбовцу, крећемо пут смедерева на 15 километру аутопута београд – ниш, искључујемо се на првом скретању ка пожаревцу, а потом, прелазећи надвожњаком на леву страну аутопута, укључујемо се на локални пут за врбовац бог је обдарио овај крај обилном вегетацијом, а људи су своје куће груписали по брежуљцима „брђанског“ и „рупљанског“ краја први писани подаци сведоче да је насеље основано пре 18 века, мада је на овом подручју пронађена керамика из римског доба место је добило назив по једној врби испод које је први становник направио своју колибу и ископао бунар село је више пута мењало своју локацију данас, врбовац покрива површину од око 1650 хектара земље, а у селу има око 320 домаћинстава у српској историји овај крај је познат по 11 пуку шумадијске дивизије 1 позива, који је живот положио у борбама на врбовачким косама и церјаку, октобра 1915 године црвени вез шумадијске ношње пред почетак литургије стижемо до цркве светог јеремије већ на први поглед црква плени лепотом стила моравске школе српске средњовековне архитектуре њена бела фасада, са црвено наглашеним архитектонским и декоративним елементима, подсећа на црвени вез са беле кошуље шумадијске ношње, а декоративна ограда око цркве на везено платно пространа, зелена и цвећем уређена порта, тротоари са платоом и припутописи земни остаци српских ратника, осим у овој костурници, налазе се и у лазаревцу, крупњу и пецкој код ваљева према неким подацима, у њој су сахрањени и посмртни остаци жена, деце и стараца из липа и околних села, које су аустроугарски војници заробили у збегу и убили црква светог пророка јеремије у врбовцу код смедерева са спомен–костурницом споменик који опомиње на грех заборава лела марковић новембар / децембар 2018 59 лазном стазом, само наглашавају лепоту ове грађевине у дворишту летњиковац, клупе, стазе, љуљашке, парохијски дом и спомен–плоча потпоручнику војиславу томићу, команданту 11 пешадијског пука, коју је, 2015, подигло захвално српство подно плоче, у бетону, камен који је српски ратник донео са зејтинлика двадесетих година xx века, формиран је одбор који одлучује да планирана парохијска црква добије обележје и спомен–костурнице, те се тако стварају услови да духовни суд београдске митрополије одлучује по убрзаној процедури по одобреном захтеву (дозвољава се издвајање из коларске парохије и изградња цркве), почела је градња 1936, средствима мештана врбовца живописање је завршено 1939, а потом је, на дан светог пророка јеремије, 14 маја исте године, освећена црква службу освећења је обавио епископ браничевски венијамин са свештеницима из смедерева и пожаревца, у присуству краљевог изасланика, представника војске, некадашњих заповедника и војника шумадијске дивизије и мештана како је остало забележено, чланови друштва „кнегиња зорка“ положили су букет цвећа, а народ је сандуке засуо миришљавим босиљком и црвеним ружама које су процветале на гробовима изгинулих војника миливоје лазаревић, врбовачки учитељ и најангажованији члан одбора у свом говору је посебно нагласио: „овај споменик ће бити, сада и у будућности, опомена свима да је заборав највећи непријатељ и грех и да су отаџбина и жртве за њу светиња над светињом“ земни остаци српских ратника, осим у овој костурници, налазе се и у лазаревцу, крупњу и пецкој код ваљева према неким подацима, у њој су сахрањени и посмртни остаци жена, деце и стараца из липа и околних села, које су аустроугарски војници заробили у збегу и убили лепота руског иконописања црква има статус споменика културе, као непокретно културно добро подигнута је као триконхална грађевина сажетог типа са једном куполом правоугаоној основи, у коју je уписан крст, додате су три апсиде са источне, јужне и северне стране већ у припрати, над којом су галерија и звоник са куполом, отвара се пред нама црква са бројним светињама које чува током службе, стојећи у наосу, примећују се стилски другачије фреске и иконе на иконостасу, рад руског академског сликара андреја васиљевића биценка (курск, 1886–1985, кливленд) овај познати руски сликар и фрескописац је у србију дошао након октобарске револуције осликао је многе цркве и храмове по србији и у сад, путописи 60 6/ 2018 где је емигрирао после другог светског рата иако се бавио штафелајним сликарством, махом пејзажима, остао је упамћен као иконописац и фреско-сликар изнад иконостаса, фреска богородице шире од небеса, приказана је фронтално са уздигнутим рукама, погледа упртог навише док стоји на облацима окружена серафимима, у плавом мафориону преко зелене хаљине у калоти куполе приказан је христос пантократор у попрсју, обучен у црвени хитон и плави химатион, десном руком благосиља, а у левој држи отворену књигу са исписаним текстом из јеванђеља по јовану: ја сам светлост свету, ко иде за мном неће ходати у тами, него ће имати светлост живота највећи утисак остављају четири сцене у поткуполном простору, на зидовима које формирају поткуполни лукови молитва о чаши на јужном поткуполном луку на коме је приказан тренутак христове молитве богу оцу да га мимоиђе горка чаша страдања фреска пут на голготу у скученом и полукружном простору, рађена према јеванђељу по луки, приказује моменат када христу, који је поклекнуо под теретом крста, прилази симон из кирине коме се супротставља један римски војник у источном поткуполном луку је распеће у сведеној варијанти са фигуром распетог христа, приказаног допојасно на крсту, којег окружују уснули анђели и представе помраченог сунца и месеца на северном поткуполном луку, композиција полагање у гроб је изведена тако да је хоризонтала христовог тела наглашена савијеним телима осталих актера у тренутку полагања у гроб у наосу се лепотом издваја сцена васкрсења христовоггде је у средишту композиције приказан васкрсли христос у белој одори, са крстом у десној руци и нимбом око главе обасјан светлошћу испред христа су уплашени римски војници, а са једне стране гроба, у стени, анђео у стихару у сцени христовог рођења, исус христос је приказан у јаслама, у пећини, окружен фигурама марије, јосифа и пастира који му се клањају, док се у даљини виде мудраци који долазе на поклоњење пратећи витлејемску звезду иконостасна преграда је дрворезбарена у плитком рељефу у зони престоних икона налазе се представе стојећих фигура на златном фону: исуса христа, богородице са малим христом, светог јована претече, светог пророка јеремије описи фресака детаљније су дати у књизи ане д костић ђекић, „руски емигранти и црквено сликарство међуратног периода: црква у селу ратари код смедеревске паланке“ путописи новембар / децембар 2018 61 благо оном ко до вјека живи на северном зиду наоса постављена је спомен–плоча са 128 имена изгинулих, помрлих и несталих врбовчана у ратовима за ослобођење и уједињење од 1912–1918 године текст посвете употпуњују његошеви стихови „благо оном ко до вјека живи имао се рашта и родити“, и амблем савеза добровољаца у краљевини србији ова спомен–плоча заменила је одштампан на папиру и урамљен поменик који се до тада налазио у спомен–костурници на западном пиластру јужног зида наоса су две спомен–плоче од црног мермера једну су поставили захвални грађани села врбовца у виду стихова војислава илића млађег, антологијског песника из околине пожаревца, који се родољубивим стиховима одужио србији, а који су прочитани на освећењу цркве на истом пиластру је и спомен–плоча, коју су поставили носиоци албанске споменице краљу александру i ујединитељу (1888–1934 године) краљев лик, у профилу, у медаљону са двоглавим орлом и круном приказан је на правоугаоној порцеланској слици постављеној на црном мермеру, испод уклесаних речи посвете после литургије, отац душан поповић, упознаје нас са историјом цркве већина икона из цркве потиче из свете земље као и велики дрвени крст између икона српских новомученика јасеновачких у цркви се чувају, у ћивоту или на иконама, честице моштију св прохора пчињског, св пророка јеремије, св стефана, св српских новомученика јасеновачких отац душан нам сведочи, уредном евиденцијом и потписима мирјана, да готово нема иконе која није мироточила ту издваја истовремено мироточење три иконе: пресвете богородице, светог пророка јеремије и светог саве (цео ореол је био покривен капљицама), дан пред почетак катастрофалних поплава у србији, док је 2 новембра 2017, крвоточила икона пресвете богородице почајевске ти трагови се још јасно виде бесмртни јунаци 11 пука за ову прилику, отац душан нам отвара велика дрвена подна врата са леве стране целивајуће иконе силазимо у малу просторију полукружне основе испод олтарског простора у ову спомен–костурницу су пренети земни остаци ратника 11 пука шумадијске дивизије 1 позива „карађорђе“ попадија биљана поповић, објашњава нам историјске прилике врбовачки путописи 62 6/ 2018 бој који се одвијао 18 и 19 октобра 1915, био је одлучујући за одржање шумадијске дивизије у одбрани положаја иако је немачка војска преко дунава извршила пробој, 11 и 19 пешадијски пук шумадијске дивизије 1 позива, подневши највећи терет и велике губитке, успео је довољно дуго да буде одступница другим јединицама и напаћеним цивилима пук је бранио врбовац, на њеним косама „да није било ове битке, ток повлачења српске војске би засигурно био другачији“, објашњава попадија у овом боју – како бележи пуковник у пензији, један од оснивача и први председник удружења потомака ратника 1912–1918, славољуб штерић, у својој књизи борбе од дунава до врбовца 1915 – артиљерци су испољили велику храброст и упорност, а код пешадинаца је било примера великог јунаштва у борби прса у прса и свесног жртвовања старешина на челу својих јединица само један од таквих примера је био и наредник пантић који је, тешко рањен, бранио одступницу војницима, са две одшрафљене бомбе, не желећи да одступи јунаштво 11 пука, тим пре је веће, јер мобилисани војници нису били оспособљени за сукоб са војно-технички надмоћнијим непријатељем у уређеној костурници и три венца: из дома карађорђевића и од министра војног краљевине југославије, донети на дан освећења цркве трећи, од удружења потомака палих ратника, на обележавању стогодишњице боја, у костурницу је унела храмовна светосавска мисионарска заједница током 2007, старањем пароха душана поповића и тадашњег председника општине смедерево, слободана миладиновића, родом из врбовца, храм и костурница су обновљени и заштићени од пропадања око 200 лобања је из сандука артиљеријске муниције пренето у нове сандуке од храстовине, застакљене са једне стране две лобање које су биле у посебном сандуку такође су издвојене у засебан, а претпоставља се да припадају официрима исајилу михајловићу, капетану 2 класе из чачка и крсти аксентијевићу, капетану 2 класе, из ужица претходни улаз у костурницу је затворен, остављен је вентилациони отвор, урађена изолација од влаге и отворен је нови улаз из наоса цркве у костурници је и часни крст, донет из свете земље октобра 2015, заједница је свечано обележила стогодишњицу ове битке, уз представнике епархије, потомака палих војника и локалне заједнице путописи новембар / децембар 2018 63 мисија оца душана о животу парохијске заједнице и слави цркве светог пророка јеремије која је обележена 18 маја, настављамо разговор у летњиковцу уз послужење и у пријатном разговору са мирјанима парохије и члановима малог црквеног хора, отац душан нам описује године од доласка на службу у овај храм слушајући след извесних необичних околности и како је управо на дан светог пророка јеремије отац душан добио службу у овој парохији, још једном увиђамо да неке ствари само господ може тако да уреди парох душан поповић је рођен 1970, у сиску, родом је из двора на уни студирао је права, а затим завршио богословију у београду ратни сукоби га затичу као вероучитеља у вргин мосту, одакле 1995, у колони са избеглим народом, долази у србију службује као вероучитељ у више места шумадијске епархије и као свештеник у плани код параћина, све до 2005, када добија службу у врбовцу, по пензионисању дотадашњег пароха, протојереја теша лукића осим сазнања стечених о овој светињи, остајемо богатији и за утисак који је на нас оставио отац душан, тумачењем света у коме живимо, духовним порукама и саветима очигледно је, да су његов елан, рад и енергија које је уложио у цркву и уређење костурнице његова мисија, да народу у врбовцу и шире, приближи духовни и историјски значај ове светиње недавно су у овој цркви обележена два битна датума српске историје: 15 септембра 2018, обележена је стогодишњица пробоја солунског фронта, што се поклопило са дочеком мироточиве надимске иконе светог цара николаја ii, која је донета у србију током обележавања стогодишњице страдања свете царске породице романов дан примирја у првом светском рату, обележен је 11 новембра 2018, светом литургијом и поменом у костурници српских војника палих у врбовачком боју 1915 године претходно су дочекане иконе светог саве и чудотворна икона свете мајке божије бајкалске утисак који је светиња оставила на нас, не бледи ни у данима после посете штавише, тај јак утисак наводи нас да и друге позивамо да кроче у овај прелепи и значајни храм, да се помоле пред њеним светим иконама и поклоне костима бесмртних јунака, који су своје животе положили за слободу, у којој сада уживају њихови потомци аутор је књижевник и правник градског центра за социјални рад у београду
Свеска: 364 | Света Тајна Свештенства
... Фотографија на насловној страни корице: Архиепископ Сендајски Г Серафим (Јапанска Православна Црква) фото: Архиепископија Сендаја Фотографија на другој страни корице: Јеромонах Дамаскин (Драгојевић) (1929-2005), игуман манастира Грабовац фото: Старчева духовна чада Фотографија на трећој страни корице: Аксиос! фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Православна црква Благовештења у Сендају (Јапан) фото: Архиепископија Сендаја СВЕСКА 364, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2018 Реч уредника Огањ свештенослужења 2 Материк Света Ана – мати пророка Самуила 4 Историја хришћанства Живот хришћана после Вазнесења Господа Исуса Христа 6 Tеологија и медицина Теологија болести: Савремено читање исихазма и хришћанског аскетизма8 Хришћанска етика Ко (не)задржава? 13 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте 15 Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (I) 15 ТЕМА БРОЈА Микрокосмос 19 Свештеник – биће заједнице 23 Епископ – икона Христова 25 Одговорност и жртва свештенослужитеља 27 Од доброг корена, добар и плод 29 Вишедетне хришћанске породице Породица Хаџи-Пурић 32 Хришћанска етика Како смо превели Светог Владику Николаја на јапански 41 Милосрђе Верско добротворно старатељство 44 Хришћанска етика Интервју са протопрезвитером Николом Пејовићем Две деценије Радија Светигора 46 Хришћанска етика Разговор са архимандритом Партенијем Махериoтисом Поштујте своје претке! 51 Хришћанска књижевност Први београдски штампар: Mонах Мардарије из Мркшине цркве 56 Путописи Споменик који опомиње на грех заборава 59 стране новембар / децембар 2018 1 НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2018 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Света Тајна Свештенства мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се
... Фотографија на насловној страни корице: Архиепископ Сендајски Г Серафим (Јапанска Православна Црква) фото: Архиепископија Сендаја Фотографија на другој страни корице: Јеромонах Дамаскин (Драгојевић) (1929-2005), игуман манастира Грабовац фото: Старчева духовна чада Фотографија на трећој страни корице: Аксиос! фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Православна црква Благовештења у Сендају (Јапан) фото: Архиепископија Сендаја СВЕСКА 364, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2018 Реч уредника Огањ свештенослужења 2 Материк Света Ана – мати пророка Самуила 4 Историја хришћанства Живот хришћана после Вазнесења Господа Исуса Христа 6 Tеологија и медицина Теологија болести: Савремено читање исихазма и хришћанског аскетизма8 Хришћанска етика Ко (не)задржава? 13 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте 15 Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (I) 15 ТЕМА БРОЈА Микрокосмос 19 Свештеник – биће заједнице 23 Епископ – икона Христова 25 Одговорност и жртва свештенослужитеља 27 Од доброг корена, добар и плод 29 Вишедетне хришћанске породице Породица Хаџи-Пурић 32 Хришћанска етика Како смо превели Светог Владику Николаја на јапански 41 Милосрђе Верско добротворно старатељство 44 Хришћанска етика Интервју са протопрезвитером Николом Пејовићем Две деценије Радија Светигора 46 Хришћанска етика Разговор са архимандритом Партенијем Махериoтисом Поштујте своје претке! 51 Хришћанска књижевност Први београдски штампар: Mонах Мардарије из Мркшине цркве 56 Путописи Споменик који опомиње на грех заборава 59 стране новембар / децембар 2018 1 НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2018 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Света Тајна Свештенства мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се
Одреднице:
1. 225072 / ...мјесеци радимо у новим просторијама у саборном храму христовог ВАСКРСЕЊА у оквиру радија светигоре налази се и портал митрополије, такође редизајниран са свим овим садржајима митроп...
2. 229779 / ...тренутку полагања у гроб у наосу се лепотом издваја сцена ВАСКРСЕЊА христовоггде је у средишту композиције приказан васкрсли христос у белој одори, са крстом у десној руци и нимбом ок...
1. 225072 / ...мјесеци радимо у новим просторијама у саборном храму христовог ВАСКРСЕЊА у оквиру радија светигоре налази се и портал митрополије, такође редизајниран са свим овим садржајима митроп...
2. 229779 / ...тренутку полагања у гроб у наосу се лепотом издваја сцена ВАСКРСЕЊА христовоггде је у средишту композиције приказан васкрсли христос у белој одори, са крстом у десној руци и нимбом ок...
53
Свеска: 365 | Човек - икона Божија
...периоду раног хришћанства историја хришћанства крст на храмуВАСКРСЕЊА 📌 христовог на голготи (извор: academicru)
јануар / фебруар 2019 19
историја хришћанства
у дијалогу са атеизмом
александар
милојков
...периоду раног хришћанства историја хришћанства крст на храму
МЕТА инфо: Р:25121 К:187795 Д:104
| Свеска 365 |
Свеска: 365 | Човек - икона Божија
... прва три века, 166 хришћанска заједница јавља се као сабрање оних које је позвао бог, сједињених истом вером, љубављу и надом црква има своје порекло у божијој намери и позиву; она се не измишља, не организује се као добровољно јавно удружење васељенски карактер цркве у периоду раног хришћанства историја хришћанства крст на храму васкрсења христовог на голготи (извор: academicru) јануар / фебруар 2019 19 историја хришћанства у дијалогу са атеизмом александар милојков јерусалимски хришћани су у првом веку имали заједничке трпезе и заједнички име- так којим су управљали апостоли током времена, број хришћана се умножио и апо- столи су предложили да црква изабере из своје средине седам људи који ће управљати материјалном страном јерусалимске цркве на изабранике апостоли су положили руке и предали им благодатну силу духа светога за вршење ове службе ова лица су добила назив ђакони поред наведене, дужност ђа- кона је била и да пазе на ред за време бого- служења, да помажу епископу и презвитеру за време богослужења и вршења тајни оснивајући хришћанске цркве, апостоли нису били у могућности да их стално руково- де услед потребе да хришћанске општине не би остале без учитеља у вери и без вршиоца богослужења, они су изабрали из хришћан- ске средине људе, који су се одликовали интелектуалном и моралном зрелошћу, твр- дом вером и јасним разумевањем христове науке и дали су им већу духовну власт него ђаконима ова лица су добила назив презви- тери, тј старешине у појединим случајевима презвитери су били помоћници апостолима презвитери су вршили богослужења и свете тајне (не све), и имали своју улогу у духовном вођењу живота верних хришћани званичне цркве стварали су сажете основе вере савремени назив за њих је вјерују, будући да најважнија изјава вере почиње речју верујем у раној цркви ове изјаве претежно су звали символ вере, пошто су излагале основе веровања за чла- нове хришћанске заједнице, вјерују је био образац вере који им је омогућавао да раз- ликују бројне супротстављене облике веро- вања који су постојали у ранохришћанском периоду 6 заједнице цркве постепено су изграђива- ле јасан поредак власти, признате учитеље и чврсту структуру која им је омогућавала да се одупру спољашњим прогонима и повре- меним унутрашњим неслагањима 6 џозеф х линч, историја средњовековне цркве, 18 либетови експерименти показали су да несвесно претходи свесном, то јест да несвесна електрична активност у мозгу или такозвани потенцијал спрем- ности, претходе свесној одлуци да се на- чини одређени покрет овде се појављује могућност детерминистичког тумачења уколико је онтолошка база наше одлуке несвесна електрична активност нашег мо- зга, онда да ли се може рећи да ми слобод- но доносимо одлуку? сам бенџамин либет није негирао по- стојање слободне воље по либетовом тумачењу, наведени експеримент није не- гирао постојање слободне одлуке наиме, иако наша одлука има почетак на несве- сном нивоу, који претходи покрету око 500 ms, између свесности одлуке и самог покрета постоји растојање од око 200 ms по либету, тих 200 ms представљају мо- гућност заустављања одлуке, то јест мо- гућност да свесно зауставимо оно што је у несвесном генерисано заиста, на снимцима се види временски след потенцијала спремности – свесне одлуке – покрета ипак, снимак нам ни- је показао, а питање је да ли нам уопште и може показати ово што либет назива могућношћу промене одлуке или vetа на несвесни потенцијал спремности који претходи свесној одлуци на основу са- мих резултата, стриктно гледајући резул- тате експеримента, ми не можемо доћи до закључка да субјекат може поступити другачије од онога што је диктирано по- тенцијалом спремности остаје, у овом експерименту, нерешено питање да ли потенцијал спремности, то јест несвесна електрична активност у мозгу, предста- вља спремност на једну од две могуће одлуке (извршити или не извршити пред- ложени покрет), или пак представља по- тенцијал за обе могућности? неурофи- 20 1 / 2019 зилог може да види присуство електричне активности у мозгу (потенцијал спремности), али он не може да одреди шта та активност јесте: потенцијал за одлуку да се изврши по- крет, потенцијал за одлуку да се не изврши по- крет или пак потенцијал за могућност једног и другог, дилема у зависности како растума- чимо потенцијал спремности, резултат ли- бетовог експеримента води нас до следећих закључака: 1) уколико потенцијална спремност пред- ставља детерминанту свесне одлуке да учини- мо предложени покрет, слобода је озбиљно доведена у питање у том случају, наше свесно ја представља само агента, извршитеља нашег несвесног ја другим речима, наша природа, наш self детерминише нашу личност – нужност је стварност, а слобода је илузија 2) уколико потенцијална спремност пред- ставља потенцијал одлуке који долази у кому- никацију са нашом свешћу, која пак има власт да на садржај тог потенцијала стави veto (ли- бетово тумачење), онда слобода постоји као супротстављање природној детерминанти или пак као сагласје са њом и у овом случају природна нужност претходи личној слободи, с тим што ова друга престаје да буде илузија 3) уколико потенцијална спремност пред- ставља процес самог одлучивања, дилему да ли учинити покрет или не, онда је моћ слободног одлучивања не само постојећа већ је и уткана у саму нашу природу у том случају, дилема за- почиње у подручју несвесног, док се слободна одлука као избор показује као свесна мишљења сам да нам мерења у самом ли- бетовом експерименту не могу дати поузда- не одговоре на горња питања експеримент потврђује постојање електричне активности мозга око 500 ms пре покрета и око 250 ms пре свесне одлуке субјекта међутим, екс- перимент нам не може дати одговор шта та електрична активност, коју је либет назвао потенцијална спремност, заиста јесте, изу- зев да јесте електрична активност да ли је та електрична активност по себи детерминанта која доводи до чињења предложеног покрета, детерминанта која ставља veto на предложени покрет или пак дилема да ли да се покрет учи- ни или не, у самом експерименту остаје нам непознато тајну потенцијала спремности открива нам тек свест субјекта – као слобод- ну одлуку ипак, то „откривење“ има смисла назвати слободном одлуком само уколико потенцијал спремности представља дилему између могућих одлука уколико пак предста- вља детерминанту једне конкретне „одлуке“ (на пример, да се предложени покрет учини), онда је стварност слободне одлуке озбиљно доведена у питање и простор за детермини- стичко тумачење је отворен такво једно детерминистичко тумачење изнео је атеистички мислилац сем харис, у својој књизи „слободна воља“ (free will) за хариса, потенцијал спремности, то јест оно несвесно које претходи нашој свесној од- луци несумњиво води закључку да смо као личности одређени несвесним, то јест физич- ко-хемијским активностима које се изван на- јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним а кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени (рим 7, 15; 20) теолошки поглед на либетове експерименте хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (ii) јануар / фебруар 2019 21 ше свести и воље дешавају у нашем мозгу из резултата либетовог експеримента сем харис изводи следећи закључак: „слободна воља је илузија наше одлуке, просто, нису наше лично чињење мисли и намере имају узроке у позадини које ми ни- смо свесни и над којом немамо свесну кон- тролу ми немамо слободу, ми мислимо да је имамо“ „намера“, закључује даље харис, „да се ура- ди једна, а не нека друга ствар, не потиче из наше свести, већ се пре појављује у њој“ та- ко, по харису, наша свест није креатор наше одлуке, већ будући да се одлука генерише у позадини несвесног, свест бива само „сведок мисли и дела“ сем харис тврди да онтолошку основу на- шег сопства представљају физички догађаји који су одређени јасним природним закони- тостима наш мозак је „физички систем“, наста- вља харис, а ментални догађаји представљају „производ физичких догађаја“ онтолошки на- турализам и то у детерминистичком наративу класичне физике, очигледан је у харисовом закључку међутим, по његовом мишљењу, ствари не би биле другачије ни када бисмо у човеково биће увели и душу као ентитет јер, по његовом схватању, и стварност душе би у основи била некаква природна датост која би диктирала биће дакле, схватили човека само као соматско или као психо-соматско биће, у његовој онтолошкој основи налази се приро- да (natura), телесна или духовно-телесна, која је као таква одређена јасним и непроменљи- вим природним законитостима дакле, и оно што доживљавамо као своју одлуку, а што је у либетовом експерименту уочено као пораст електричне активности мозга, која је назва- на потенцијалном спремношћу, представља нужни природни процес нашег сопства, то јест нашег мозга та нужност, потенцијална спремност, долази потом до наше свести и ми бивамо само сведоци свог несвесног соп- ства то сведочанство доживљавамо као своју слободну одлуку, а уствари смо детерминиса- ни оним што претходи нашој свести и над чим немамо свесну контролу детерминизам у тумачењу сема хариса је очигледан ипак, његовим закључцима мо- жемо упутити извесне примедбе прво, ако је једнина стварност оно што се показује као мерљивост физичког система (уочавање елек- тричне активности мозга, као наше несвесне позадине), шта је онда свест? њу не видимо измерену у либетовом експерименту она је потврђена сама собом, свесним сведочењем у дијалогу са атеизмом benjamin libet (извор: huffpostcom) 22 1 / 2019 човека који одлучује да начини предложени покрет она (свест), у харисовом закључку као да нема онтолошко значење, пошто се читава стварност исцрпљује у мерљивом „физичком систему“ који је по себи несвестан са друге стране, сем харис исту ту свест поистовећу- је са нашим „ја“, са личношћу која „мисли да је слободна“ али, ако се стварност исцрпљу- је „физичким системом“, шта је то што мисли? чак иако нас свест илузорно убеђује да смо слободни, чак иако нас вара, шта је то што нас вара? и кога то вара? ако нас несвесна приро- да детерминише, шта је то „ја“ које је детер- минисано? на који начин њега потврдити као постојеће или је можда и то „ја“ илузија? али, то „ја“ уочава не само тај наш осећај слободе, већ уочава и саме резултате либетовог експе- римента ако је „ја“ илузија, онда је све што та илузорност уочава такође илузија друго, у анализи либетовог експеримента сем харис је испустио један важан детаљ пр- ва компонента која се истиче у генерисању на- ше одлуке је несвесна електрична активност мозга, потенцијал спремности, а за њом иде свест о одлуци међутим, наведеној електрич- ној активности мозга ипак нешто претходи и то веома важно: претходи јој други човек који са нама ступа у однос, у комуникацију нама је претходно понуђено да учинимо одређе- ни покрет и ту смо понуду свесно примили к себи чак иако уочимо несвену електричну активност нашег мозга, та активност је иници- рана нашом свесном комуникацијом са другим човеком слобода може бити онтолошки потврђена, ако се бићу човека приђе на другачији, потпу- нији начин комуникација са светом, однос са другим човеком, мора се неизоставно узети као онтолошка компонента човековог бића, па и као компонента у онтологији човекових мисли, намера и одлучивања пажљивом ана- лизом либетовог експеримента уочава се и тај важан детаљ – други човек, чијег смо говора и поруке свесни наставиће се аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији нико није као он на мене тата свакодневно оставља велики утисак из дана у дан он је вреднији и пажљивији мој тата се зове предраг он је фудбалски тренер и обожава свој посао има сребрну косу ко- ја као да сија и браонкасте очи по кући носи старе мајице са ду- гачким или кратким рукавима, али фармерке не скида сем када спава каже да је тако веселији он обично носи патике веселих боја или када иде на лепша ме- ста ципеле тамне боје помагао би сваком кога види да пати у свему што ради се бори до кра- ја покушава да преноси вели- ку љубав на породицу њега не би могао да заустави ни велики морски брод, ни десет авиона у својим намерама на све гледа са позитивне стране увек ми- сли добро сваком човеку и ако некад изгледа другачије када се изнервира баш полуди, али покушава да се смири у цркви воли да обилази манастире, али му је највећа жеља да оде са све- штеником на свету гору у мана- стир хиландар волео бих када би могао да му испуним ту жељу воли да налази врлине у другим људима наш однос је сјајан, пот- помажемо се у ситуацијама када смо тужни наше теме су обично везане за фудбал и цркву време проводимо играјући друштве- не игре, карте и шах проводи- мо га и причамо о спортским догађајима без њега су ми свака секунда или минут тужнији и гори, јер га много волим! данило мудреша, 4 разред ош „мирослав антић“ јануар / фебруар 2019 23 24 1 / 2019 тема броја: човек – икона божија стварање човека (извор: hramvkostinoru) јануар / фебруар 2019 25 тема броја: човек – икона божија природњачки музеј у бечу у својој ку- поли има детаљ у рељефу на коме су приказани људска беба и мајмун који се боре за огледало архитекта који је изгра- дио овај музеј 1889 на тај начин је хтео да ода почаст чарлсу дарвину и његовој тео- рији еволуције која је тада била итекако ак- туелна и подизала много буре и расправа у европи човек као биће које има самосвест, способност мишљења о самом себи, пара- доксално, самом себи јесте камен спотица- ња и својеврсна енигма једна од парадигми тог сукоба исказана је у супротстављености научног и религиозног погледа на човека у овом рељефу у бечком музеју управо је представљен тај сукоб човек, односно бе- ба, покушава да у огледалу види свој одраз и да га кроз то гледање одгонетне, док то исто огледало покушава да му преотме мај- мун нагласак је у томе да ће, можда, наиван и детињи поглед на свет остати прикован на тај доживљај сопственог одраза у огледалу, док мајмун отимајући огледало као да чове- ку открива поглед на њега самог, на порекло којег не треба да се стиди јасно је да хри- шћанство представља тај камен спотицања као и његова визија човека међутим, да ли заиста хришћанство представља препреку човеку за сазнавање истине о самом себи? у којој мери и како хришћанство може и има жељу да негира научне чињенице до те мере да негира саму науку као такву? на послетку, не само хришћанство, него уопште поглед на човека који није заснован на природним наукама (философија, психологија, историја, социологија итд), као да је скрајнут у страну шта толико смета „природњацима“? хришћански поглед је утемељен на би- блијском казивању о стварању човека тај поглед се заснива и на старом и на новом завету из хришћанске перспективе немогу- ће је уопште раздвојено посматрати ове две целине светог писма, нити их независно ту- мачити рецимо, у новом завету, идеју која се појављује код апостола павла, да је христос последњи (коначни) адам, не можемо разу- мети без старозаветне приче о стварању чо- века (адама) потом, искупљење које чини христос својом жртвом на крсту се не може схватити без приче о првородном греху на- гласак љубави божије у томе би избледео, јер управо се величина те љубави и показује, бива очигледна, у томе што христос страда и ради грешника можда и најпре због њих (в мт 9, 12–13; лк 5, 31–32) на концу свега, христос је архетип, образац ка коме се упра- вљамо, a не старозаветни адам (в рим 8, 29; кол 3, 10) дакле, шта нам библија и хришћанска тео- логија говоре о стварању човека? у библији, на њеним првим страницама и поглављима, имамо испричане две приче шта је човек да га се сећаш? (пс 8, 5) владимир пекић тема броја опис стварања човека по икони и подобију божијем (и створи бог човјека по обличју својему, по обличју божијему створи га; мушко и женско створи их), био је од кључног значаја у хришћанској теологији 26 1 / 2019 тема броја о стварању човека (1 мој 1, 1–2, 4а и 2, 4б- 2, 25) друга се надовезује на прву разлике у обе приче као да су такве да надопуњују једна другу и да проширују значење и тео- лошко богатство приче о стварању човека у првој се каже: потом рече бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи и створи бог човјека по обличју својему, по обличју божијему створи га; мушко и женско створи их (1 мој 1, 26–27), док нам друга го- вори ово: а створи господ бог човјека од пра- ха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива (1 мој 2, 7) ако кре- немо од последњег описа стварања човека, који је и опширнији, можемо закључити да је акценат другог поглавља на човеку као бићу за које бог има посебно интересовање и који му припрема место на земљи у коме треба да ужива наиме, врт у едену на истоку указу- је на врт, оазу у иначе пустињама испресеца- ном блиском истоку стога, за номаде, чијем начину живота су испрва припадали изра- иљци, врт јесте место богатства, изобиља, одмора и уживања многи блискоисточни владари су у својим дворцима имали вртове као метафору за таква места (на пример, ви- сећи вртови у вавилону) човек у њему није неактиван бог га поставља да тај врт „ради и да га чува“ иако је испрва човек сам, бог му налази „друга према њему“ стварајући жену од „ребра“ адамовог, тј од бока, половине овај нагласак да жена потиче од адама има смисао да укаже да је равноправна са чове- ком, штавише да га употпуњује, за разлику од тада преовлађујућих схватања да је жена посед мушкарца ипак, у овом другом опису, фокус је на томе да је бог створио човека од „праха земаљског“ и удахнуо у њега „дух жи- вотни“ прах земаљски треба да нас упути на непостојаност човека прах, прашина је не- стабилна, може само једним дашком ветра или покретом метле да нестане дакле, акце- нат је на томе да је бог као творац онај који у својој руци има власт над животом са друге стране, дух животни указује на извесну срод- ност човека са богом, не никако природну, која се у 2 глави манифестује кроз близак и непосредан однос човека са богом они ди- ректно комуницирају, бог му даје привиле- гију да именује све животиње и даје му запо- вест која треба да буде окосница човековог односа са богом (дрво знања добра и зла) ипак, опис стварања човека по икони и подобију божијем (и створи бог човјека по обличју својему, по обличју божијему ство- ри га; мушко и женско створи их), био је од кључног значаја у хришћанској теологи- ји већина светих отаца инсистира на томе да су лик (икона) и подобије две различите ствари лик је нешто што је даровано, заме- так, могућност да човек кроз однос са богом заснован на слободи и љубави достигне по- добије, тј сличност са богом прва ствар је чињеница да је човек по лику божијем да ли је то лик христа, логоса, свете тројице, светотројичног живота варира у мишљењу светих отаца но, свакако једно друго не ис- кључује и опет овде видимо да новозаветна вера у свету тројицу допуњује старозаветни опис и тумачење такође, речи „хајде да на- чинимо човека“ у светоотачком тумачењу подразумевају указивање на тајну бога као свете тројице отац се обраћа сину и духу то је онај „предвечни и велики савет“ који претходи целом стварању, а особито човеку кога је весник (анђео), син божији – господ исус христос кључни моменти ове библиј- ске приповести јесу у томе да је чињеница стварања човека по лику божијем, теолошки заснована на вери у свету тројицу, црква је увек живела учењем светог откривења о тројичном божанству јануар / фебруар 2019 27 став још писца библије да је сваки човек од- раз славе божије и носи лик његов без об- зира на његов друштвени статус, богатство или сиромаштво, узраст или пол затим, лик божији је у светоотачкој књижевности подразумевао човекову разлику у односу на остала жива бића та разлика је у чове- ковом разуму на основу те разумности бог човеку дарује достојанство слободе слобо- да је често у теологији поистовећена са са- мовласношћу дакле, човек је биће којем је бог даровао да има власт над својим бићем, животом у оном најдубљем могућем значе- њу управо због тога човек има потребу за стварањем, за уметношћу понајвише има потребу за осмишљавањем сопственог жи- вота у тој потреби за осмишљавањем све- укупности живота која се протеже и на свет око њега, налази се потреба за личним иден- титетом, личном посебношћу сваког човека баш та потреба за личном посебношћу је неостварива без другога у библији тај други је за човека жена, али тај други је и бог кроз однос са другим/другим сваки човек, свако од нас, сведочи човекову боголикост, тј да је тајна човекове личности, посебности, везана за тајну бога као свете тројице јер, бог по- стоји као заједница три божанске личности – оца, сина и светога духа – које се од веч- ности прожимају и постоје у љубави љубав и јесте име за однос које повезује божанске личности у којем се показује њихова лична посебност, тј да отац јесте то што јесте у од- носу на сина и духа, и да је син то што јесте у односу на оца и духа и да дух јесте то што јесте у односу на оца и сина човек, који је створен као слободно и лично биће управо је позван да кроз дар слободе своје постоја- ње утемељи на љубави према богу и према ближњима, али и према целокупној твореви- ни то је оно што су свети оци цркве назвали достизање подобија (сличности) човековог постојања са богом говор о боголикости човека у хришћан- ској теологији нема никакве везе са идејом да човек поседује неку природну сродност тема броја стварање света, мозаик (извор: maxpixelfreegreatpicturecom) 28 1 / 2019 тема броја са богом чак ни онај део човека који је бес- телесан, душа и ум као њен најчистији део, није пореклом од природе божије човек је, колико год био боголик, од „праха земаљ- ског“, телесан и страдалан то значи да дели порекло и састав са осталом створеном при- родом отуда и име адам (јевр адама), значи црвена земља као што читамо у првој глави књиге постања, све биљке и животиње по- тичу из земље тако и човек из тог разлога не би требало да претерамо у инсистирању на човековој изузетности наспрам осталих живих бића на земљи са њима човек дели природну сродност свет, биљке и животиње су природно окружење човек јесте њихов господар, али у смислу онога који их руко- води и који очувава склад који је бог уткао у природу свега створеног човек је тај који их именује, дефинише, одређује им шта јесу и како се познају из другог угла, они су му пријатељи и сажитељи грех је тај који уки- да ову хармонију у многим житијима светих, особито пустињака, имамо примере њихове везаности и блискости са дивљим зверима (најпознатији су св герасим јордански и св серафим саровски) да се вратимо на питање са почетка: шта смета природњацима? чему потреба за ис- кључивошћу? најпре сама библија користи при опису изгледа света који ствара бог представу која је била карактеристична за месопотамијску цивилизацију, конкретно вавилон када свети оци тумаче стварање, они га тумаче у складу са њима актуелним и савременим учењима о природи (аристо- телова физика, метеорологија) хришћанска теологија не негира човекову сродност са живим бићима на земљи, са животињама она најпре инсистира на ономе што човека разликује од осталих живих бића то је њего- ва боголикост природне науке, пак, теже ка томе да објасне процесе у природи, његове узроке и последице, везе и односе то би- блији није циљ то није циљ ни хришћанској теологији барем примарни јер, објаснити како нешто функционише или се развија ни- је исто што и разумети зашто се то дешава тако природне науке, бавећи се и ограни- чавајући се само природом, коју сматрају апсолутном и саморегулишућом, не изнала- зе разлоге у самој природи зашто се нешто дешава на овај или онај начин дају обја- шњење, али разлог не проблем лежи у по- истовећењу објашњења и разумевања тео- логија то не чини она најпре прави разлику, али и наглашава да је разумевање догађаја, природних процеса, оно што показује њихо- ву праву природу и смисао тако, када гово- римо о човеку као икони божијој увек треба да имамо на уму да човек, ако га сведемо само на природне процесе у њему, заправо и није човек он је тада најнесрећније биће свих светова, како вели свети јустин ћелиј- ски без логоса, христа који му даје смисао и сврху ка којој тежи, свака „виртуозност“ природних закона и њихова објашњења ни- шта не значе рељеф из природњачког му- зеја у бечу у којем се беба и мајмун отимају око огледала треба да разумемо тако да уко- лико се одричемо наше сродности са ство- реном природом, одричемо се онога што је бог створио и што нас несумњиво прожима али, исто тако, да морамо бити изузетно обазриви и не допустити да оно достојан- ство које нам је бог даровао, лик његов и слободу којом се њему уподобљавамо, не одбацимо и не порекнемо због оне охоло- сти и саможивости коју је ђаво пробудио у прародитељима, адаму и еви, наговарањем да преступе заповест божију то би било неприхватљиво осиромашење човека, рас- такање и обесмишљавање једино мисао и истина да је човек створен по икони божијој у себи сабира и обједињује не само човеко- ву природу, него, кроз заједницу са богом оцем кроз христа у духу светом, у величан- ственом складу прожетом љубављу, оства- рује јединство свега створеног приказујући истовремено његову разноликост и богат- ство премудрости божије и његове љубави према сваком појединачном бивству којем је даровао живот и постојање ту истину не треба да престанемо да благовестимо аутор је предавач верске наставе у дванаестој београдској гимназији јануар / фебруар 2019 29 тема броја у филму дванаесторица, никита михалков је приказао вишесатну психолошку борбу која суштински приповеда о могућности пре- зирања човека, али исто тако и о покушају да се он спасе преиспитивања свакога понаособ од учесника су тема за посебан рад овде би- смо се присетили само једне од сцена то је она када један од дванаесторице учесника у суђењу осумњиченом младићу отвара срце и прича како га је од порока и понора алкохоли- зма избавила једна особа наиме, изгубивши наду у људе и веру у смисао живота, он се на- шао на улици где је непрестано утеху тражио у алкохолу на крају је дошао до тога да је људе провоцирао изазивајући их да га у бесу убију више пута је био претучен и животно угрожен једном приликом је у градском превозу у бед- ном стању вређао путнике сви су га игнори- сали и коментарисали једни другима његову нискост и понижење само једна жена је сао- сећајући са њим као човеком рекла нешто што није било осуда то су биле речи: „то је само несрећан човек“ те речи су биле тихе, али до- вољно гласне да у његовом срцу одјекну као архангелска труба спасења неко је у њему и даље видео човека кроз даљи развој радње, та жена је постала његова супруга он је пре- стао да пије, почео да воли као учен човек са предузетничким способностима, успео је да за кратко време стекне велико материјално богатсво вратио је свеопшти углед; јер дру- штво, људско достојанство даје или одузима често гледајући на материјални статус ипак, тајна његовог повратка међу људе је била у неколико речи које су му вратиле наду да не- ко у њему и даље види човека након ове приче, могли бисмо се присетити и гетеових речи које преноси екерман у раз- говорима: ако будемо видели човека онаквим какав је, постаће гори; ако га будемо видели онаквим какав би могао да буде, учинићемо га бољим ова порука није далеко од поука аскетског штива које до детаља разматра вр- лину неосуђивања потребно је раздвојити грех од грешника осудити грех, а не грешни- ка једино тако он може добити могућност покајања тема броја ако будемо видели човека онаквим какав је, постаће гори; ако га будемо видели онаквим какав би могао да буде, учинићемо га бољим презирање човека је заборављање богочовека протонамесник александар р јевтић захваљујући богу и оцу „захваљујући богу и оцу који нас оспо- соби за удео у наследству светих у светло- сти; који нас избави од власти таме и пре- несе у царство сина љубави своје у коме имамо искупљење, опроштење грехова; који је икона бога невидљивога, прво- рођени пре сваке твари јер њиме би са- здано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљи- во, били престоли или господства или на- чалства или власти: све је њиме и за њега саздано и он је пре свега, и све у њему постоји“ (кол 1, 12–17) 30 1 / 2019 тема броја управо овде се налази основ за схватање иконичности човекове – човека као иконе божије овом темом су се бавили многи све- ти оци подсетили бисмо на тематске радове светог григорија ниског и немесија емеског ипак, антропологија, промишљање о човеку, су тема која се налази на страницама скоро свих светоотачких списа изнели бисмо неколико осврта на тему иконичности свети григорије ниски истиче неспозна- тљивост онога што бисмо могли назвати ико- ном божијом у човеку он пише: „пошто је бог неспознатљив, то онда једино може бити како је и његова икона у човеку такође неспозна- тљива“ истицање појединих својства (разу- ма, слободе, стваралаштва, самосвести, вла- далачког дара) само су покушаји појединих светих отаца да опишу како се иконичност пројављује приписивати њима онтолошки карактер било би равно увођењу могућности да се неки људи одбаце, да им се ускрати ико- ничност свети оци у такву замку нису упада- ли нажалост, поједини теолози као и светски друштвени токови јесу то је кроз историју до- водило до настанка идеологија које су се по резулатима могле такмичити само по мери и последицима унижења људског достојанства битно је подсетити да човек није створен савршеним иначе, адам не би могао да по- греши по речима светог иринеја лионског, адам је био дете то значи да је имао отворе- ну могућност усавршавања њу бисмо могли назвати уподобљавањем то је чиста жудња за богом којом се остварује човекова иконич- ност „део смо бога“, писао је свети григорије богослов зато само у заједници са богом и ближњима можемо бити целе, остварене лич- ности, а не шизофрена бића у расколу са свим и сваким оно што нам даје могућност учествовања у богу, истиновања које се остварује кроз од- нос у догађају спасења који црква сведочи као динамику ка богу и ближњем, јесте ова- плоћење логоса „ми смо по икони христовој; стога по ли- ку творца“, пише свети јован златоусти он је предназначени циљ и смисао свеколике твари и човека као возглавитеља исте тек у богочо- веку човек проналази свој смисао тек када истински и искрено заволимо богочовека, мо- ћи ћемо волети човека остаје актуелност речи ивана карамазова да је лакше волети апстракт- но човечанство него конкретног човека тек са теологијом иконичности баца се уже спаса које човека не води на вешала, већ извлачи са поди- вљале морске пучине на сигурну обалу где гре- је незалазно сунце у коме се све јасно види па, и то да човек личи на бога аутор је свештеник при храму светога саве у краљеву (извор: pinimgcom) тема броја човек је саздан као боголико биће, као ико- на божија питање човековог назначења скопчано је са питањем смисла његовог бла- гословеног живота већ на првим страницама светога писма открива нам се тајна стварања човека по лику и по подобију божијем (по сли- ци и прилици божијој), открива нам се тајна љубави божије према човеку који је саздан да буде бог по благодати неоспорно је да сваки човек, споља гледано, изгледа као пуко био- лошко биће, попут осталих живих створења наравно, човек и јесте живо створење, али по богонадахнутој мисли светог григорија бого- слова: „човек је једино створење мимо све- колике творевине, које може постати бог“ по сведочанству архимандрита георгија капса- ниса: „образ божији у нама се односи на даро- ве које је бог даровао једино човеку, за разли- ку од свих осталих његових створења, тако да је човек – икона божија ти дарови су: слове- сни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за богом, лична самосвест и све што човека уздиже из- над свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу даро- ви по образу божијем обдарен образом бо- жијим, човек је призван да задобија подобије, да стиче обожење творац, бог по природи, призива човека да постане бог по благодати“, закључује знаменити светогорски старац чо- век богом дарованим достојанством на тајан- ствен начин пројављује величанственост, ка- ко бога, тако и њега самог, што нам потврђују псаламске речи: шта је човек, да га се сећаш? или син човечији, да га походиш? умањио си га тема броја и створи господ бог човека по лику својему, по обличју божијему створи га, мушко и женско, створи их (1 мој 1, 27) боголикост се актуализује учешћем у светој евхаристији бранислав илић причешћивање апостола илустрација из књиге no faith is more beautiful than the christian faith (извор: wwwsebastianpressorg) јануар / фебруар 2019 31 тема броја замало од ангела, славом и чашћу венчао си га и поставио си га над делима руку твојих, све си потчинио под ноге његове, овце и све волове, а још и животиње пољске; птице небеске, и ри- бе морске, које проходе стазе морске господе, господе наш, како је дивно име твоје по свој зе- мљи! (пс 8, 6–7) дакле, по светоотачком учењу, икона божија у човеку је слободна воља да би човек заиста постао икона божија, да би се истински уподобљавао оном по чијем подо- бију је и саздан, да би се преображавао, а пре- ображавајући себе преображавао и васцели свет, потребно је да на свештен и благословен начин изрази своју слободу учешћем у свето- тајинском животу цркве који врхуни учешћем у светајни цркве – божанственој евхаристији не бисмо смели да сметнемо са ума, да се пуноћа човекове боголикости открива у пу- ноћи слободе која се остварује у обожењу, односно у тајанственом, најопитнијем и нај- савршенијем сусрету бога и човека у светој евхаристији као небоземном и централном догађају живота ово истинско обожење ника- да не бива заснивано на некаквим површним претпоставкама и теоријама, већ увек на јед- ном аутентичном опиту евхаристијског ето- са вођени овом истином, хришћански етос и учешће у евхаристији представљају у истори- ји, овде и сада, пуноћу слободе и љубави коју нам изобилно дарује свесавршени дародавац добарâ, човекољубиви господ бог наш свети теодор студит подсећа да је света литургија понављање целокупног богочовечанског до- мостроја спасења опитну истинитост наве- дених речи светог теодора студита, између осталог, потврђује и следећа молитва којом бива окончана литургија светог василија ве- ликог: испуни се и изврши, колико је у нашој моћи, тајна твога спасоносног домостроја, христе боже наш јер одржасмо спомен на тво- ју смрт; видесмо изображење васкрсења твога; испунисмо се бескрајним животом твојим; на- сладисмо се твоје неисцрпне сладости – бла- говоли да је се сви удостојимо у будућем веку, благодаћу беспочетнога оца твога, и светог и доброг и животворног твога духа, сада и увек и у векове векова амин да закључимо у тајни божанствене евха- ристије открива нам се спасоносна заједни- ца бога и човека, открива нам се савршено заједничарење које за крајњи циљ има обо- жење човека свети и богоносни отац наш никола кавасила о евхаристијском заједни- чарењу као истинском обожењу благовести: „црква показује себе у светим тајнама тела и крви христове (у светој литургији), не као у символима, већ као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и по речи господњој, као ло- зе у чокоту (в јн 15, 1–5) јер овде не постоји само општост – κοινωνία – имена или аналогија по сличности, него истоветност – ταυτότης јер су ове тајне – тело и крв христова, а то и јесте истинита храна и пиће цркви христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људ- ско тело, као што бива са људском храном, не- го се она сâма (црква) претвара у то тело и крв христову и ако би неко могао да види цр- кву христову по томе колико се она сјединила с њиме причешћујући се његовим телом, он не би ништа друго видео него сâмо господње тело зато, апостол павле и пише: „ви сте тело христово, и удови понаособ“(1 кор 12, 27) пуноћа човекове боголикости открива се у пуноћи слободе која се остварује у обожењу, односно у тајанственом, најопитнијем и најсавршенијем сусрету бога и човека у светој евхаристији као небоземном и централном догађају живота 32 1 / 2019 тема броја свештеноинок макарије је запамћен као први српски штампар по предању, он је почео да ради у месту обод, а затим се пре- селио на цетиње, где је имао боље услове како је сам истакао, имао је седморицу вр- сних сарадника прво су штампали октоих осмогласник (од 1 до 4 гласа), који је завр- шен 4 јануара 1494 године (по старом ка- лендару), што значи, десет дана после бо- жића вероватно је те исте 1494 штампао и: октоих осмогласник (од 5 до 8 гласа), а затим су, у наредне две године, изашли: мо- литвеник (требник), цветни триод и четво- ројеванђеље макарије ће и касније, у прве две деценије 16 века, штампати своја дела у далекој влашкој: служебник, октоих и че- творојеванђеље ни у једном случају није био толико инспирисан као у октоиху осмо- гласнику (од 1 до 4 гласа), који се назива и октоих првогласник своју прву датирану књигу снабдео је и предговором и погово- ром, док за други део октоиха није сматрао потребним да нешто посебно приреди оста- ле књиге имају поговор предговор октоиха првогласника по- чиње реченицом којом прославља бога који је своје цркве испунио разноврсним књигама у продужетку макарије даје реч војводи ђурђу црнојевићу, који је покре- нуо цео подухват војвода је исказао своју забринутост што је видео цркве без све- тих књига, које су развукла или уништила агарјанска чеда, у областима погођеним пљачкашким походима зато се војвода одлучио да „напише“ (штампа) душекори- сну књигу звану октоих или осмогласник, што је урађено „у славу трисунчаног, у је- динству клањаног божанства“, чиме је ја- сно исповедио своју веру у свету тројицу ђурђе још понизно додаје молбу читаоци- ма да не замере ако при читању, појању или преписивању наиђу на грешке, јер је све урађено из чистог срца после војво- диног излагања, смерни свештеноинок је додао белешку да је цео посао започео још 1493 године по ђурђевој заповести, код свеосвештеног митрополита зетског кир-вавиле на крају књиге, он даје поговор, који представља његов најдужи и најпоетич- нији састав хтео је да објасни зашто се одлучио за овај нови и необичан занат макаријево излагање започиње изрази- ма захвалности светој тројици, којој са- да изражава побожност свих верника, од штампара до владара, који су учестовали у овом подухвату светој тројици се сви верни поклањају, при чему наглашава да је наш бог све створио из небића у биће и да се стварање одиграло у магновењу, у тема броја врхунац божијег стварања је човек, којег је господ створио „удостојивши га својим ликом“ (макарије) по милости божијој човек је створен, „да влада свима“ (макарије), односно постао је господар створеног света (1 мој 1, 26–28) (одломак из поговора, октоих 1494 година) монах и штампар макарије о стварању човека др ђорђе вуковић јануар / фебруар 2019 33 тема броја тренутку, одмах врхунац стварања је чо- век, којег је господ створио „удостојивши га својим ликом“ (макарије) по милости божијој човек је створен, „да влада свима“ (макарије), односно постао је господар створеног света (1 мој 1, 26–28) тиме се не исцрпљује људска улога у домостроју бо- жијем он није само владар творевине, он је нешто више бог је заправо, то макарије нарочито наглашава, себи створио саго- ворника (у оригиналу: „саглагол- ника“) човек је још назначен да буде причасник светих тајни и да заједничари са богом по мака- рију човек је биће које има више позвања: да буде сабеседник бо- гу (кроз молитве и песме, попут ових у октоиху), владар твореви- не, човек заједнице, причасник значи, човек је створен као биће вере и заједнице, које изражава веру у својој заједници цетињски монах сетиће се и праоца аврама који је у свој дом примио и угостио свету тројицу (1 мој 18) сетиће се и мојсија ко- ји је говорио богу лицем к лицу и који је од бога примио таблице закона али, те таблице мојсије је разбио када је видео да је изра- иљ одступио од бога поклонив- ши се златном телету (2 мој 32, 19) тако се дотакао теме очувања вере у заједници верних и пита- ња како се одупрети искушењу макарије се после те теме враћа на домострој спасења и пише да нема другог пута осим кроз вер- ност богу поменуће натприродно рођење господа нашега исуса христа и истаћи ће да се у тој тајни огледа учествовање сва три лица свете тројице, помињући и њи- хова ипостасна својства (нпр нерођеност сина) нама, несавршеним људима који смо се због греха удаљили од бога, и који нисмо духовно узрасли као аврам и мој- сије, бог је људима, преко пророка, дао свето писмо, у коме је похрањено неис- црпно духовно благо велики светитељи и „божанствени људи“, дамаскин, јосиф и козма били су надахнути светим духом да саставе химне које се налазе у штампа- ном октоиху задатак штампарског заната је значи у томе да омогући људима лакши приступ духовном благу на овом месту, макарије је понет молитвеним располо- жењем и наглашава да су ова три цркве- на песника „трисветим гласовима анђела“ прославили свевишњег у својим химнама овде је макарије, очигледно, под утицајем познате литургијске песме иже херувими, нагласио како верни, који изображавају ангеле из чина херувима, певају трисвету песму у продужетку, јеромонах макарије се, без пропратног објашњења, враћа на те- му душекорисности светог писма, што је знак скраћивања основног текста, због београдско четворојеванђеље (извор: blicrs) 34 1 / 2019 ограничености простора писмо је „му- дрости учитељ, туговању промена (на бо- ље), у богу смирење, повод сваког доброг дела и онима који напасају речју чувар од заблуда“ и на овом месту, макарије је под утиском литургије где се сва црква моли за архијереја, да стадо верних пра- вилно напаса речју истине јеромонах је осетио да и у овом поговору треба да се помоли за свог владику, митрополита ва- вилу, кога су чекала велика искушења у животу после молитве за архијереја, ма- карије се окреће актуелном историјском тренутку и подсећа да је хришћане по- стигла железна исмаилћанска палица са разорним дејством грехова наших ради, подсећа монах, дошли су незнабошци и цркве разрушили у том тренутку, монах поново препушта реч војводи: „видех ја, у христа бога благоверни (хришћанин) и богом чувани, војвода зете, господар ђу- рађ црнојевић, умањење (броја) светих књига пљачком и разарањем агаренских синова, предано се потрудих, помоћу светога духа и излих матрице за слова, и на њима, за једну годину, осморо љу- ди заврши октоих до четвртога гласа, у славу бога који нас оснажује“ тада ће ма- карије подсетити на свој труд и време у којем је завршио књигу 4 јануара 1494 године замолиће на коленима, све оне који читају, поје или преписују октоих да му опросте ако наиђу на коју грешку замолиће на коленима и за њихов бла- гослов, јер се од свег срца потрудио на овом послу штампања књиге у светом писму је речено: „они који бла- госиљају (биће) благословени, а који куну (биће) проклети“ (4 мој 24, 9), и „приђите благословени оца мојега; примите цар- ство које вам је припремљено“ (мт 25, 34) овим речима макарије подсећа на значај заједнице верника остварене кроз цркву и у цркви сви, баш сви, и они који штам- пају и они који користе књигу, позвани су да у царству небеском живе заједно, сла- већи оца и сина и светога духа у векове векова злато врлина „не уведи нас у искушење“, сваки хри- шћанин свакодневно изговара ове речи у молитви тражимо од господа да нас за- штити од опасности и искушења сусреће- мо их на сваком кораку и то није случајно наишла сам на веома поетично поре- ђење људске душе са племенитим мета- лом у стара времена, злато за чишћење од примеса је стављано у посебну посуду и загревано на врло високој температу- ри, користећи глинену пећ са меховима за разбуктавање ватре када би метал про- кључао, сав страни материјал је исплива- вао на површину, а ливничар је темељно чистио кипеће злато понављао је исту манипулацију док се метал не би потпуно очистио од страних материјала после та- квог „испитивања ватром“, топионичар је лако могао да види свој одраз у „златном огледалу“ у ствари, иста ствар се дешава и са нама у свакодневним искушењима испливавају наше страсти и слабости на „површину“, чак и оне за које нисмо знали то баш уме да нас изненади али, треба најбоље што можемо да се боримо се са својим „нечи- стоћама“, да их чистимо док не дођемо до суштине, док не пронађемо у себи одраз лика божијег анастасија марчук превела са руског дајана лазаревић јануар / фебруар 2019 35 по позиву вишедетне породице миодрага (35) и марије ото (35), који имају четворо деце: луциу (7), исака (6), клару (3), и симону (18 месеци), дошли смо у београдско насеље миријево улазимо у леп, светао стан и прво уочавамо на зиду славску икону светог ни- колаја мирликијског чудотворца са висећим кандилом, а уз њу иконе христа и богороди- це миодраг нам каже да су прво живели у малом стану његове баке, у овој згради спрат ниже, а његови родитељи су били у овом ве- ћем стану од 59 квадрата кад су добили дру- го дете, родитељи су им уступили овај стан и прешли у онај бакин вишедетне хришћанске породице „огромна је разлика између црквеног и нецрквеног човека црквени човек почиње свет око себе да посматра отвореним очима до тада „битно“ постаје небитно, а „небитно“, битно то је тако лепо, и човек као да почиње да „лети“, открива нешто сасвим ново, „прогледа“, ослободи се многих страхова људи мењају свест о суштини живота, слободно и радосно рађају децу“ породица ото радмила грујић 36 1 / 2019 ово је њихов први сусрет са новинар ским пером и нису се двоумили кад је у питању њима драг часопис православни миси онар обоје раде у здравству оно што нас је посебно одушевило то је да ће ми одраг ускоро бити дипломирани теолог морали смо да га питамо откуд му та идеја ми одраг: запослен сам на универзитет ској дечјој клиници у тиршовој, у београ- ду, где радим као медицински техничар, инстр ументар, у операци оној с али прет ходно сам радио у дечјем дому центра за заштиту одојчади, деце и омладине у зве чанској, где смо се упознали марија и ја, а такође и у центру за ургентни смештај злостављане деце упоредо са основном школом, завршио сам шестогодишњу ни жу музичку школу, смер за гитару и соло певање, а потом сре дњу медицинску, а озбиљно сам размишљао и о средњој бо гословији то је био повод да се упишем на православни богословски факултет недокучиви су путеви господњи! сма трате ли да је ваше зближавање на таквом радном месту било по божијем промислу? марија: сигурно божија промисао! с а мо господ може тако да уреди, а унутра- шње биће проговори и каже: да, то је чо- век са којим бих могла провести цео свој живот! господ нам даје јасне „сигнале“, с а мо је питање да ли их хоћемо чути кад сам се запослила, колегинице су ми рекле да имамо младог к олегу, који је тренутно на о дсуству, и кад се вратио, пришла сам му и рекла: „а, значи, ти си тај!“ он је био збу њен мојим наступом миодраг: био сам је- дини мушкарац међу сестрама ту сам слу- жио и цивилни војни рок и тренутно био на кратком одсуству кад сам се вратио, се стре ми нису рекле да смо добили нову ко- легиницу пијемо кафу, кад наилази мари- ја и то ми каже заиста ме је збунила ја – у чуду ко је ова? онда су нас с естре упозна ле али, ја сам се дуго држао резервисано међутим, м арија је била упорна и тактич на, како то већ жене умеју, и мало-помало зближили смо се сигуран сам да је то би вишедетне хришћанске породице јануар / фебруар 2019 37 ло по божијој вољи, јер сам размишљао и покушавао да променим посао након што смо заједно радили, заједно смо промени- ли и радно место марија је висока стру- ковна медицинска сестра и од 2010 ради као патронажна сестра у дому здравља „др симо милошевић“ на чукарици ви сте свакодневно у контакту са болесни- ма какво осећање имате када гледате боле- снике, нарочито болесну децу? причајте нам о вашем искуству са болесном, посебно са напуштеном или злостављаном децом ко- лико им значи ваша блага и лепа реч? марија: у дечјем дому су деца узра- ста од бебе до шест година особље чине: лекари, васпитачи, психолози, логопеди, дефектолози, социјални радник, а у непо- средном односу са децом су медицинске сестре одвојена су здрава деца од деце са сметњама сва су деца различита, али су сва жељна љубави и јако се везују за нас сестре деци је посебно тежак наш одлазак кући кад се заврши радно време мора- мо према свима бити исти, поклањати им исту пажњу, да се не осете запостављеним мени је јако жао што тамо не долази све- штеник јер већина деце није крштена, а нико од осо- бља нема право да се меша јер по закону само родитељ може да дâ пристанак то је много тужно нажалост, има роди- теља који нерасудно показују љубав, неки чак кажу да воле једно дете више од дру- гог и тако стварају раздор међу својом де- цом, изазивају љубомору и завист и нано- се деци велику душевну патњу и то је вид злостављања миодраг: о злостављаној деци би много више могли рећи социјални рад- ници то су унесрећена деца, од самог рођења одбачена неопходан је мул- тидисциплинарни приступ како би се она извукла из те изузетно тешке ситу- ације њима је јако тешко да се радују у тиршовој сам осам година ту долазе родитељи, бораве са децом, пружају им љубав, а ми их потпомажемо нарав- но, тешко је свакодневно гледати боле- сну децу којој је неопходна и хируршка интервенција какав је био ваш животни пут и пут до праве вере? све што није од вјере (праве) гријех је (рим 14, 23) како сте препознали божији призив? марија: поти- чем из породице са двоје деце имам бра- та бранка отац јован вишедетне хришћанске породице 38 1 / 2019 лазић (покојни) и мајка љубинка из љубо- вије, мада нису били црквени, крстили су ме са 6 месеци у цркви преображења го- сподњег у љубовији изненадна смрт мо- га оца 2010 године покренула је у мени духовну лавину и тражила сам одговоре тада сам била на студијама у београду на високој медицинској школи мама је чула за јеромонаха (сада протосинђела), оца серафима петковића, када је дошао у ма- настир света тројица у месту бјеле воде код љубовије, и он ми је дао основна упут- ства о вери касније нам је постао духов- ник иначе, отац серафим је замонашен у канади, био је у грчкој, и музички је веома талентован – свира гитару и пева његова група „србче“ је позната по честим хума- нитарним концертима миодраг: мој отац небојша је католик, рођен у београду, а његов отац у међимурју, на крајњем севе- ру хрватске, близу границе са аустријом сâмо презиме подсећа на аустроугарске претке мајка зорица је православка, ро- ђена у београду, а родом из баније они нису могли да се договоре где да нас крсте него су нама деци препустили да одлучи- мо кад одрастемо мамина мајка није хте- ла да чека па је прво кришом крстила моју старију сестру наташу, а потом и мене са две године, у цркви светог саве на врача- ру још у детињству та бака је мене и сестру учила молитви кад бисмо спавали код ње, никада не бисмо отишли у кревет без мо- литве она нам је усадила ту клицу први пут сам отишао на литургију са 16 година на педесетницу, за време бомбардовања србије 1999, са комшиницом са којом смо се упознали у склоништу, а која је сад на- стојатељица једног манастира на овчару и каблару (световно име ирена) деценију касније, кад сам упознао марију, кренули смо заједно венчали смо се 2011 године у цркви ружици на калемегдану ваш парохијски свештеник, јереј зоран радојевић, старешина цркве светог вели- комученика пантелејмона нам је рекао: „да их не бих превише хвалио, треба доћи у на- шу цркву и уверити се да ова породица ре- довно учествује у богослужењима, посеб- но на литургији ја сам крстио сву њихову децу и дајем благослов да се о њима пише као о примеру за углед“ а ви нам реците шта практично значи: дођи и види! колика је духовна радост литургијског живота и колика је разлика између црквеног и све- товног живота? колико вера мења човека? марија: дефинитивно га мења на боље, у сваком смислу огромна је разлика изме- ђу црквеног и нецрквеног човека црквени човек почиње свет око себе да посматра отвореним очима до тада „битно“ постаје небитно, а „небитно“, битно то је тако лепо, и човек као да почиње да „лети“, открива нешто сасвим ново, „прогледа“, ослободи се многих страхова људи мењају свест о суштини живота, слободно и радосно ра- ђају децу повољно утиче на наталитет цр- кве су пуне деце то је искуство вере ко је то доживео, схватиће! и ми, такође, мора- мо похвалити нашег оца зорана он нам је био кључан за увођење у цркву и одиграо је највећу улогу у нашем животу старац пајсије светогорац је говорио да бог сам одређује број деце у породи- ци шта доприноси љубави и породичној срећи? марија: сигурно је то божија воља ми- одраг и ја нисмо ни слутили да ћемо имати оволико деце, о броју нисмо размишља- ли имали смо само осећај да то неће би- ти двоје каква је то љубав ако их је само двоје? – та мисао ме увек прогањала са трећим дететом осетила се већа љубав, разумевање, топлина са четвртим, сми- реност и осећај још веће припадности са сваким новим дететом повећава се љубав и одговорност међутим, није само број деце мерило среће света александра ро- манова је писала: „бојте се знака и најма- њег почетка неразумевања или отуђења! једна погрешна реч или гест може нас уда- љити једне од других и створити пукотину која се може ширити и одвојити једно од другог“ породична срећа зависи од су- вишедетне хришћанске породице јануар / фебруар 2019 39 пружника, њиховог личног односа једног према другом, односа према деци и бли- жњима подршка, уважавање и лепа реч отварају врата среће миодраг: када смо започели заједнички живот нисмо мисли- ли да ћемо имати више деце, међутим, да- нас могу слободно да кажем да су деца дар од бога, као што каже псалмопојац: ево на- шљедства од господа: дјеца, пород је дар од њега (пс 126, 3) љубав је кључна у живо- ту уопште, она одређује наш живот, али не колико смо спремни да примимо љубави него колико смо спремни да је пружимо, чак и онима који нису спремни да је нама пруже тако у супружничком односу треба непрекидно и неизмерно пружати делатну љубав, као што свети апостол павле каже у химни љубави: ону која дуго трпи, која је благотворна, која не завиди, која се не горди, не надима и која никад не престаје лепа реч и гвоздена врата отвара, а једна похвала више користи од хиљаду критика људи се све ређе венчавају да ли вам се чини да су људи заборавили зашто се склапа брак? чин венчања је доказ љуба- ви, озбиљности и одговорности брак је света тајна којом се супружници повезују и духовно, а не само телесно марија: много тога што је природно и богу угодно смо затрпали блатом светских угодности зашто да се венчамо, можемо живети и невенчано? ово је 21 век, то је модерно људи нису заборавили, људи не знају! немају то где да чују на телевизи- ји се о томе не говори ретки су срећници који дођу у цркву и ту добију сазнања пре него што ступе у брак, те с благословом почну да граде дом на чврстим основама пропаганда свашта подмеће под термин „љубави“ те, у случају непросвећености, људи то усвајају чак и ако се венчају, до- бију децу, али нешто фали све имају што су им рекли да је потребно за добар брак, али нису им рекли да егоизам, индивиду- алност и гордост уништавају љубав ми- одраг: тренутно је у друштву такав тренд да се разбије, разједини породица која је стуб здравог друштва, мала црква у ко- јој ће деца постати стабилна, самосвесна, способна за критичко мишљење у расту- реној, осакаћеној породици деца су дез- оријентисана, без јасног смисла и циља у животу, а тада су подложна за разне врсте махинација преко
... прва три века, 166 хришћанска заједница јавља се као сабрање оних које је позвао бог, сједињених истом вером, љубављу и надом црква има своје порекло у божијој намери и позиву; она се не измишља, не организује се као добровољно јавно удружење васељенски карактер цркве у периоду раног хришћанства историја хришћанства крст на храму васкрсења христовог на голготи (извор: academicru) јануар / фебруар 2019 19 историја хришћанства у дијалогу са атеизмом александар милојков јерусалимски хришћани су у првом веку имали заједничке трпезе и заједнички име- так којим су управљали апостоли током времена, број хришћана се умножио и апо- столи су предложили да црква изабере из своје средине седам људи који ће управљати материјалном страном јерусалимске цркве на изабранике апостоли су положили руке и предали им благодатну силу духа светога за вршење ове службе ова лица су добила назив ђакони поред наведене, дужност ђа- кона је била и да пазе на ред за време бого- служења, да помажу епископу и презвитеру за време богослужења и вршења тајни оснивајући хришћанске цркве, апостоли нису били у могућности да их стално руково- де услед потребе да хришћанске општине не би остале без учитеља у вери и без вршиоца богослужења, они су изабрали из хришћан- ске средине људе, који су се одликовали интелектуалном и моралном зрелошћу, твр- дом вером и јасним разумевањем христове науке и дали су им већу духовну власт него ђаконима ова лица су добила назив презви- тери, тј старешине у појединим случајевима презвитери су били помоћници апостолима презвитери су вршили богослужења и свете тајне (не све), и имали своју улогу у духовном вођењу живота верних хришћани званичне цркве стварали су сажете основе вере савремени назив за њих је вјерују, будући да најважнија изјава вере почиње речју верујем у раној цркви ове изјаве претежно су звали символ вере, пошто су излагале основе веровања за чла- нове хришћанске заједнице, вјерују је био образац вере који им је омогућавао да раз- ликују бројне супротстављене облике веро- вања који су постојали у ранохришћанском периоду 6 заједнице цркве постепено су изграђива- ле јасан поредак власти, признате учитеље и чврсту структуру која им је омогућавала да се одупру спољашњим прогонима и повре- меним унутрашњим неслагањима 6 џозеф х линч, историја средњовековне цркве, 18 либетови експерименти показали су да несвесно претходи свесном, то јест да несвесна електрична активност у мозгу или такозвани потенцијал спрем- ности, претходе свесној одлуци да се на- чини одређени покрет овде се појављује могућност детерминистичког тумачења уколико је онтолошка база наше одлуке несвесна електрична активност нашег мо- зга, онда да ли се може рећи да ми слобод- но доносимо одлуку? сам бенџамин либет није негирао по- стојање слободне воље по либетовом тумачењу, наведени експеримент није не- гирао постојање слободне одлуке наиме, иако наша одлука има почетак на несве- сном нивоу, који претходи покрету око 500 ms, између свесности одлуке и самог покрета постоји растојање од око 200 ms по либету, тих 200 ms представљају мо- гућност заустављања одлуке, то јест мо- гућност да свесно зауставимо оно што је у несвесном генерисано заиста, на снимцима се види временски след потенцијала спремности – свесне одлуке – покрета ипак, снимак нам ни- је показао, а питање је да ли нам уопште и може показати ово што либет назива могућношћу промене одлуке или vetа на несвесни потенцијал спремности који претходи свесној одлуци на основу са- мих резултата, стриктно гледајући резул- тате експеримента, ми не можемо доћи до закључка да субјекат може поступити другачије од онога што је диктирано по- тенцијалом спремности остаје, у овом експерименту, нерешено питање да ли потенцијал спремности, то јест несвесна електрична активност у мозгу, предста- вља спремност на једну од две могуће одлуке (извршити или не извршити пред- ложени покрет), или пак представља по- тенцијал за обе могућности? неурофи- 20 1 / 2019 зилог може да види присуство електричне активности у мозгу (потенцијал спремности), али он не може да одреди шта та активност јесте: потенцијал за одлуку да се изврши по- крет, потенцијал за одлуку да се не изврши по- крет или пак потенцијал за могућност једног и другог, дилема у зависности како растума- чимо потенцијал спремности, резултат ли- бетовог експеримента води нас до следећих закључака: 1) уколико потенцијална спремност пред- ставља детерминанту свесне одлуке да учини- мо предложени покрет, слобода је озбиљно доведена у питање у том случају, наше свесно ја представља само агента, извршитеља нашег несвесног ја другим речима, наша природа, наш self детерминише нашу личност – нужност је стварност, а слобода је илузија 2) уколико потенцијална спремност пред- ставља потенцијал одлуке који долази у кому- никацију са нашом свешћу, која пак има власт да на садржај тог потенцијала стави veto (ли- бетово тумачење), онда слобода постоји као супротстављање природној детерминанти или пак као сагласје са њом и у овом случају природна нужност претходи личној слободи, с тим што ова друга престаје да буде илузија 3) уколико потенцијална спремност пред- ставља процес самог одлучивања, дилему да ли учинити покрет или не, онда је моћ слободног одлучивања не само постојећа већ је и уткана у саму нашу природу у том случају, дилема за- почиње у подручју несвесног, док се слободна одлука као избор показује као свесна мишљења сам да нам мерења у самом ли- бетовом експерименту не могу дати поузда- не одговоре на горња питања експеримент потврђује постојање електричне активности мозга око 500 ms пре покрета и око 250 ms пре свесне одлуке субјекта међутим, екс- перимент нам не може дати одговор шта та електрична активност, коју је либет назвао потенцијална спремност, заиста јесте, изу- зев да јесте електрична активност да ли је та електрична активност по себи детерминанта која доводи до чињења предложеног покрета, детерминанта која ставља veto на предложени покрет или пак дилема да ли да се покрет учи- ни или не, у самом експерименту остаје нам непознато тајну потенцијала спремности открива нам тек свест субјекта – као слобод- ну одлуку ипак, то „откривење“ има смисла назвати слободном одлуком само уколико потенцијал спремности представља дилему између могућих одлука уколико пак предста- вља детерминанту једне конкретне „одлуке“ (на пример, да се предложени покрет учини), онда је стварност слободне одлуке озбиљно доведена у питање и простор за детермини- стичко тумачење је отворен такво једно детерминистичко тумачење изнео је атеистички мислилац сем харис, у својој књизи „слободна воља“ (free will) за хариса, потенцијал спремности, то јест оно несвесно које претходи нашој свесној од- луци несумњиво води закључку да смо као личности одређени несвесним, то јест физич- ко-хемијским активностима које се изван на- јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним а кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени (рим 7, 15; 20) теолошки поглед на либетове експерименте хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (ii) јануар / фебруар 2019 21 ше свести и воље дешавају у нашем мозгу из резултата либетовог експеримента сем харис изводи следећи закључак: „слободна воља је илузија наше одлуке, просто, нису наше лично чињење мисли и намере имају узроке у позадини које ми ни- смо свесни и над којом немамо свесну кон- тролу ми немамо слободу, ми мислимо да је имамо“ „намера“, закључује даље харис, „да се ура- ди једна, а не нека друга ствар, не потиче из наше свести, већ се пре појављује у њој“ та- ко, по харису, наша свест није креатор наше одлуке, већ будући да се одлука генерише у позадини несвесног, свест бива само „сведок мисли и дела“ сем харис тврди да онтолошку основу на- шег сопства представљају физички догађаји који су одређени јасним природним закони- тостима наш мозак је „физички систем“, наста- вља харис, а ментални догађаји представљају „производ физичких догађаја“ онтолошки на- турализам и то у детерминистичком наративу класичне физике, очигледан је у харисовом закључку међутим, по његовом мишљењу, ствари не би биле другачије ни када бисмо у човеково биће увели и душу као ентитет јер, по његовом схватању, и стварност душе би у основи била некаква природна датост која би диктирала биће дакле, схватили човека само као соматско или као психо-соматско биће, у његовој онтолошкој основи налази се приро- да (natura), телесна или духовно-телесна, која је као таква одређена јасним и непроменљи- вим природним законитостима дакле, и оно што доживљавамо као своју одлуку, а што је у либетовом експерименту уочено као пораст електричне активности мозга, која је назва- на потенцијалном спремношћу, представља нужни природни процес нашег сопства, то јест нашег мозга та нужност, потенцијална спремност, долази потом до наше свести и ми бивамо само сведоци свог несвесног соп- ства то сведочанство доживљавамо као своју слободну одлуку, а уствари смо детерминиса- ни оним што претходи нашој свести и над чим немамо свесну контролу детерминизам у тумачењу сема хариса је очигледан ипак, његовим закључцима мо- жемо упутити извесне примедбе прво, ако је једнина стварност оно што се показује као мерљивост физичког система (уочавање елек- тричне активности мозга, као наше несвесне позадине), шта је онда свест? њу не видимо измерену у либетовом експерименту она је потврђена сама собом, свесним сведочењем у дијалогу са атеизмом benjamin libet (извор: huffpostcom) 22 1 / 2019 човека који одлучује да начини предложени покрет она (свест), у харисовом закључку као да нема онтолошко значење, пошто се читава стварност исцрпљује у мерљивом „физичком систему“ који је по себи несвестан са друге стране, сем харис исту ту свест поистовећу- је са нашим „ја“, са личношћу која „мисли да је слободна“ али, ако се стварност исцрпљу- је „физичким системом“, шта је то што мисли? чак иако нас свест илузорно убеђује да смо слободни, чак иако нас вара, шта је то што нас вара? и кога то вара? ако нас несвесна приро- да детерминише, шта је то „ја“ које је детер- минисано? на који начин њега потврдити као постојеће или је можда и то „ја“ илузија? али, то „ја“ уочава не само тај наш осећај слободе, већ уочава и саме резултате либетовог експе- римента ако је „ја“ илузија, онда је све што та илузорност уочава такође илузија друго, у анализи либетовог експеримента сем харис је испустио један важан детаљ пр- ва компонента која се истиче у генерисању на- ше одлуке је несвесна електрична активност мозга, потенцијал спремности, а за њом иде свест о одлуци међутим, наведеној електрич- ној активности мозга ипак нешто претходи и то веома важно: претходи јој други човек који са нама ступа у однос, у комуникацију нама је претходно понуђено да учинимо одређе- ни покрет и ту смо понуду свесно примили к себи чак иако уочимо несвену електричну активност нашег мозга, та активност је иници- рана нашом свесном комуникацијом са другим човеком слобода може бити онтолошки потврђена, ако се бићу човека приђе на другачији, потпу- нији начин комуникација са светом, однос са другим човеком, мора се неизоставно узети као онтолошка компонента човековог бића, па и као компонента у онтологији човекових мисли, намера и одлучивања пажљивом ана- лизом либетовог експеримента уочава се и тај важан детаљ – други човек, чијег смо говора и поруке свесни наставиће се аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији нико није као он на мене тата свакодневно оставља велики утисак из дана у дан он је вреднији и пажљивији мој тата се зове предраг он је фудбалски тренер и обожава свој посао има сребрну косу ко- ја као да сија и браонкасте очи по кући носи старе мајице са ду- гачким или кратким рукавима, али фармерке не скида сем када спава каже да је тако веселији он обично носи патике веселих боја или када иде на лепша ме- ста ципеле тамне боје помагао би сваком кога види да пати у свему што ради се бори до кра- ја покушава да преноси вели- ку љубав на породицу њега не би могао да заустави ни велики морски брод, ни десет авиона у својим намерама на све гледа са позитивне стране увек ми- сли добро сваком човеку и ако некад изгледа другачије када се изнервира баш полуди, али покушава да се смири у цркви воли да обилази манастире, али му је највећа жеља да оде са све- штеником на свету гору у мана- стир хиландар волео бих када би могао да му испуним ту жељу воли да налази врлине у другим људима наш однос је сјајан, пот- помажемо се у ситуацијама када смо тужни наше теме су обично везане за фудбал и цркву време проводимо играјући друштве- не игре, карте и шах проводи- мо га и причамо о спортским догађајима без њега су ми свака секунда или минут тужнији и гори, јер га много волим! данило мудреша, 4 разред ош „мирослав антић“ јануар / фебруар 2019 23 24 1 / 2019 тема броја: човек – икона божија стварање човека (извор: hramvkostinoru) јануар / фебруар 2019 25 тема броја: човек – икона божија природњачки музеј у бечу у својој ку- поли има детаљ у рељефу на коме су приказани људска беба и мајмун који се боре за огледало архитекта који је изгра- дио овај музеј 1889 на тај начин је хтео да ода почаст чарлсу дарвину и његовој тео- рији еволуције која је тада била итекако ак- туелна и подизала много буре и расправа у европи човек као биће које има самосвест, способност мишљења о самом себи, пара- доксално, самом себи јесте камен спотица- ња и својеврсна енигма једна од парадигми тог сукоба исказана је у супротстављености научног и религиозног погледа на човека у овом рељефу у бечком музеју управо је представљен тај сукоб човек, односно бе- ба, покушава да у огледалу види свој одраз и да га кроз то гледање одгонетне, док то исто огледало покушава да му преотме мај- мун нагласак је у томе да ће, можда, наиван и детињи поглед на свет остати прикован на тај доживљај сопственог одраза у огледалу, док мајмун отимајући огледало као да чове- ку открива поглед на њега самог, на порекло којег не треба да се стиди јасно је да хри- шћанство представља тај камен спотицања као и његова визија човека међутим, да ли заиста хришћанство представља препреку човеку за сазнавање истине о самом себи? у којој мери и како хришћанство може и има жељу да негира научне чињенице до те мере да негира саму науку као такву? на послетку, не само хришћанство, него уопште поглед на човека који није заснован на природним наукама (философија, психологија, историја, социологија итд), као да је скрајнут у страну шта толико смета „природњацима“? хришћански поглед је утемељен на би- блијском казивању о стварању човека тај поглед се заснива и на старом и на новом завету из хришћанске перспективе немогу- ће је уопште раздвојено посматрати ове две целине светог писма, нити их независно ту- мачити рецимо, у новом завету, идеју која се појављује код апостола павла, да је христос последњи (коначни) адам, не можемо разу- мети без старозаветне приче о стварању чо- века (адама) потом, искупљење које чини христос својом жртвом на крсту се не може схватити без приче о првородном греху на- гласак љубави божије у томе би избледео, јер управо се величина те љубави и показује, бива очигледна, у томе што христос страда и ради грешника можда и најпре због њих (в мт 9, 12–13; лк 5, 31–32) на концу свега, христос је архетип, образац ка коме се упра- вљамо, a не старозаветни адам (в рим 8, 29; кол 3, 10) дакле, шта нам библија и хришћанска тео- логија говоре о стварању човека? у библији, на њеним првим страницама и поглављима, имамо испричане две приче шта је човек да га се сећаш? (пс 8, 5) владимир пекић тема броја опис стварања човека по икони и подобију божијем (и створи бог човјека по обличју својему, по обличју божијему створи га; мушко и женско створи их), био је од кључног значаја у хришћанској теологији 26 1 / 2019 тема броја о стварању човека (1 мој 1, 1–2, 4а и 2, 4б- 2, 25) друга се надовезује на прву разлике у обе приче као да су такве да надопуњују једна другу и да проширују значење и тео- лошко богатство приче о стварању човека у првој се каже: потом рече бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи и створи бог човјека по обличју својему, по обличју божијему створи га; мушко и женско створи их (1 мој 1, 26–27), док нам друга го- вори ово: а створи господ бог човјека од пра- ха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива (1 мој 2, 7) ако кре- немо од последњег описа стварања човека, који је и опширнији, можемо закључити да је акценат другог поглавља на човеку као бићу за које бог има посебно интересовање и који му припрема место на земљи у коме треба да ужива наиме, врт у едену на истоку указу- је на врт, оазу у иначе пустињама испресеца- ном блиском истоку стога, за номаде, чијем начину живота су испрва припадали изра- иљци, врт јесте место богатства, изобиља, одмора и уживања многи блискоисточни владари су у својим дворцима имали вртове као метафору за таква места (на пример, ви- сећи вртови у вавилону) човек у њему није неактиван бог га поставља да тај врт „ради и да га чува“ иако је испрва човек сам, бог му налази „друга према њему“ стварајући жену од „ребра“ адамовог, тј од бока, половине овај нагласак да жена потиче од адама има смисао да укаже да је равноправна са чове- ком, штавише да га употпуњује, за разлику од тада преовлађујућих схватања да је жена посед мушкарца ипак, у овом другом опису, фокус је на томе да је бог створио човека од „праха земаљског“ и удахнуо у њега „дух жи- вотни“ прах земаљски треба да нас упути на непостојаност човека прах, прашина је не- стабилна, може само једним дашком ветра или покретом метле да нестане дакле, акце- нат је на томе да је бог као творац онај који у својој руци има власт над животом са друге стране, дух животни указује на извесну срод- ност човека са богом, не никако природну, која се у 2 глави манифестује кроз близак и непосредан однос човека са богом они ди- ректно комуницирају, бог му даје привиле- гију да именује све животиње и даје му запо- вест која треба да буде окосница човековог односа са богом (дрво знања добра и зла) ипак, опис стварања човека по икони и подобију божијем (и створи бог човјека по обличју својему, по обличју божијему ство- ри га; мушко и женско створи их), био је од кључног значаја у хришћанској теологи- ји већина светих отаца инсистира на томе да су лик (икона) и подобије две различите ствари лик је нешто што је даровано, заме- так, могућност да човек кроз однос са богом заснован на слободи и љубави достигне по- добије, тј сличност са богом прва ствар је чињеница да је човек по лику божијем да ли је то лик христа, логоса, свете тројице, светотројичног живота варира у мишљењу светих отаца но, свакако једно друго не ис- кључује и опет овде видимо да новозаветна вера у свету тројицу допуњује старозаветни опис и тумачење такође, речи „хајде да на- чинимо човека“ у светоотачком тумачењу подразумевају указивање на тајну бога као свете тројице отац се обраћа сину и духу то је онај „предвечни и велики савет“ који претходи целом стварању, а особито човеку кога је весник (анђео), син божији – господ исус христос кључни моменти ове библиј- ске приповести јесу у томе да је чињеница стварања човека по лику божијем, теолошки заснована на вери у свету тројицу, црква је увек живела учењем светог откривења о тројичном божанству јануар / фебруар 2019 27 став још писца библије да је сваки човек од- раз славе божије и носи лик његов без об- зира на његов друштвени статус, богатство или сиромаштво, узраст или пол затим, лик божији је у светоотачкој књижевности подразумевао човекову разлику у односу на остала жива бића та разлика је у чове- ковом разуму на основу те разумности бог човеку дарује достојанство слободе слобо- да је често у теологији поистовећена са са- мовласношћу дакле, човек је биће којем је бог даровао да има власт над својим бићем, животом у оном најдубљем могућем значе- њу управо због тога човек има потребу за стварањем, за уметношћу понајвише има потребу за осмишљавањем сопственог жи- вота у тој потреби за осмишљавањем све- укупности живота која се протеже и на свет око њега, налази се потреба за личним иден- титетом, личном посебношћу сваког човека баш та потреба за личном посебношћу је неостварива без другога у библији тај други је за човека жена, али тај други је и бог кроз однос са другим/другим сваки човек, свако од нас, сведочи човекову боголикост, тј да је тајна човекове личности, посебности, везана за тајну бога као свете тројице јер, бог по- стоји као заједница три божанске личности – оца, сина и светога духа – које се од веч- ности прожимају и постоје у љубави љубав и јесте име за однос које повезује божанске личности у којем се показује њихова лична посебност, тј да отац јесте то што јесте у од- носу на сина и духа, и да је син то што јесте у односу на оца и духа и да дух јесте то што јесте у односу на оца и сина човек, који је створен као слободно и лично биће управо је позван да кроз дар слободе своје постоја- ње утемељи на љубави према богу и према ближњима, али и према целокупној твореви- ни то је оно што су свети оци цркве назвали достизање подобија (сличности) човековог постојања са богом говор о боголикости човека у хришћан- ској теологији нема никакве везе са идејом да човек поседује неку природну сродност тема броја стварање света, мозаик (извор: maxpixelfreegreatpicturecom) 28 1 / 2019 тема броја са богом чак ни онај део човека који је бес- телесан, душа и ум као њен најчистији део, није пореклом од природе божије човек је, колико год био боголик, од „праха земаљ- ског“, телесан и страдалан то значи да дели порекло и састав са осталом створеном при- родом отуда и име адам (јевр адама), значи црвена земља као што читамо у првој глави књиге постања, све биљке и животиње по- тичу из земље тако и човек из тог разлога не би требало да претерамо у инсистирању на човековој изузетности наспрам осталих живих бића на земљи са њима човек дели природну сродност свет, биљке и животиње су природно окружење човек јесте њихов господар, али у смислу онога који их руко- води и који очувава склад који је бог уткао у природу свега створеног човек је тај који их именује, дефинише, одређује им шта јесу и како се познају из другог угла, они су му пријатељи и сажитељи грех је тај који уки- да ову хармонију у многим житијима светих, особито пустињака, имамо примере њихове везаности и блискости са дивљим зверима (најпознатији су св герасим јордански и св серафим саровски) да се вратимо на питање са почетка: шта смета природњацима? чему потреба за ис- кључивошћу? најпре сама библија користи при опису изгледа света који ствара бог представу која је била карактеристична за месопотамијску цивилизацију, конкретно вавилон када свети оци тумаче стварање, они га тумаче у складу са њима актуелним и савременим учењима о природи (аристо- телова физика, метеорологија) хришћанска теологија не негира човекову сродност са живим бићима на земљи, са животињама она најпре инсистира на ономе што човека разликује од осталих живих бића то је њего- ва боголикост природне науке, пак, теже ка томе да објасне процесе у природи, његове узроке и последице, везе и односе то би- блији није циљ то није циљ ни хришћанској теологији барем примарни јер, објаснити како нешто функционише или се развија ни- је исто што и разумети зашто се то дешава тако природне науке, бавећи се и ограни- чавајући се само природом, коју сматрају апсолутном и саморегулишућом, не изнала- зе разлоге у самој природи зашто се нешто дешава на овај или онај начин дају обја- шњење, али разлог не проблем лежи у по- истовећењу објашњења и разумевања тео- логија то не чини она најпре прави разлику, али и наглашава да је разумевање догађаја, природних процеса, оно што показује њихо- ву праву природу и смисао тако, када гово- римо о човеку као икони божијој увек треба да имамо на уму да човек, ако га сведемо само на природне процесе у њему, заправо и није човек он је тада најнесрећније биће свих светова, како вели свети јустин ћелиј- ски без логоса, христа који му даје смисао и сврху ка којој тежи, свака „виртуозност“ природних закона и њихова објашњења ни- шта не значе рељеф из природњачког му- зеја у бечу у којем се беба и мајмун отимају око огледала треба да разумемо тако да уко- лико се одричемо наше сродности са ство- реном природом, одричемо се онога што је бог створио и што нас несумњиво прожима али, исто тако, да морамо бити изузетно обазриви и не допустити да оно достојан- ство које нам је бог даровао, лик његов и слободу којом се њему уподобљавамо, не одбацимо и не порекнемо због оне охоло- сти и саможивости коју је ђаво пробудио у прародитељима, адаму и еви, наговарањем да преступе заповест божију то би било неприхватљиво осиромашење човека, рас- такање и обесмишљавање једино мисао и истина да је човек створен по икони божијој у себи сабира и обједињује не само човеко- ву природу, него, кроз заједницу са богом оцем кроз христа у духу светом, у величан- ственом складу прожетом љубављу, оства- рује јединство свега створеног приказујући истовремено његову разноликост и богат- ство премудрости божије и његове љубави према сваком појединачном бивству којем је даровао живот и постојање ту истину не треба да престанемо да благовестимо аутор је предавач верске наставе у дванаестој београдској гимназији јануар / фебруар 2019 29 тема броја у филму дванаесторица, никита михалков је приказао вишесатну психолошку борбу која суштински приповеда о могућности пре- зирања човека, али исто тако и о покушају да се он спасе преиспитивања свакога понаособ од учесника су тема за посебан рад овде би- смо се присетили само једне од сцена то је она када један од дванаесторице учесника у суђењу осумњиченом младићу отвара срце и прича како га је од порока и понора алкохоли- зма избавила једна особа наиме, изгубивши наду у људе и веру у смисао живота, он се на- шао на улици где је непрестано утеху тражио у алкохолу на крају је дошао до тога да је људе провоцирао изазивајући их да га у бесу убију више пута је био претучен и животно угрожен једном приликом је у градском превозу у бед- ном стању вређао путнике сви су га игнори- сали и коментарисали једни другима његову нискост и понижење само једна жена је сао- сећајући са њим као човеком рекла нешто што није било осуда то су биле речи: „то је само несрећан човек“ те речи су биле тихе, али до- вољно гласне да у његовом срцу одјекну као архангелска труба спасења неко је у њему и даље видео човека кроз даљи развој радње, та жена је постала његова супруга он је пре- стао да пије, почео да воли као учен човек са предузетничким способностима, успео је да за кратко време стекне велико материјално богатсво вратио је свеопшти углед; јер дру- штво, људско достојанство даје или одузима често гледајући на материјални статус ипак, тајна његовог повратка међу људе је била у неколико речи које су му вратиле наду да не- ко у њему и даље види човека након ове приче, могли бисмо се присетити и гетеових речи које преноси екерман у раз- говорима: ако будемо видели човека онаквим какав је, постаће гори; ако га будемо видели онаквим какав би могао да буде, учинићемо га бољим ова порука није далеко од поука аскетског штива које до детаља разматра вр- лину неосуђивања потребно је раздвојити грех од грешника осудити грех, а не грешни- ка једино тако он може добити могућност покајања тема броја ако будемо видели човека онаквим какав је, постаће гори; ако га будемо видели онаквим какав би могао да буде, учинићемо га бољим презирање човека је заборављање богочовека протонамесник александар р јевтић захваљујући богу и оцу „захваљујући богу и оцу који нас оспо- соби за удео у наследству светих у светло- сти; који нас избави од власти таме и пре- несе у царство сина љубави своје у коме имамо искупљење, опроштење грехова; који је икона бога невидљивога, прво- рођени пре сваке твари јер њиме би са- здано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљи- во, били престоли или господства или на- чалства или власти: све је њиме и за њега саздано и он је пре свега, и све у њему постоји“ (кол 1, 12–17) 30 1 / 2019 тема броја управо овде се налази основ за схватање иконичности човекове – човека као иконе божије овом темом су се бавили многи све- ти оци подсетили бисмо на тематске радове светог григорија ниског и немесија емеског ипак, антропологија, промишљање о човеку, су тема која се налази на страницама скоро свих светоотачких списа изнели бисмо неколико осврта на тему иконичности свети григорије ниски истиче неспозна- тљивост онога што бисмо могли назвати ико- ном божијом у човеку он пише: „пошто је бог неспознатљив, то онда једино може бити како је и његова икона у човеку такође неспозна- тљива“ истицање појединих својства (разу- ма, слободе, стваралаштва, самосвести, вла- далачког дара) само су покушаји појединих светих отаца да опишу како се иконичност пројављује приписивати њима онтолошки карактер било би равно увођењу могућности да се неки људи одбаце, да им се ускрати ико- ничност свети оци у такву замку нису упада- ли нажалост, поједини теолози као и светски друштвени токови јесу то је кроз историју до- водило до настанка идеологија које су се по резулатима могле такмичити само по мери и последицима унижења људског достојанства битно је подсетити да човек није створен савршеним иначе, адам не би могао да по- греши по речима светог иринеја лионског, адам је био дете то значи да је имао отворе- ну могућност усавршавања њу бисмо могли назвати уподобљавањем то је чиста жудња за богом којом се остварује човекова иконич- ност „део смо бога“, писао је свети григорије богослов зато само у заједници са богом и ближњима можемо бити целе, остварене лич- ности, а не шизофрена бића у расколу са свим и сваким оно што нам даје могућност учествовања у богу, истиновања које се остварује кроз од- нос у догађају спасења који црква сведочи као динамику ка богу и ближњем, јесте ова- плоћење логоса „ми смо по икони христовој; стога по ли- ку творца“, пише свети јован златоусти он је предназначени циљ и смисао свеколике твари и човека као возглавитеља исте тек у богочо- веку човек проналази свој смисао тек када истински и искрено заволимо богочовека, мо- ћи ћемо волети човека остаје актуелност речи ивана карамазова да је лакше волети апстракт- но човечанство него конкретног човека тек са теологијом иконичности баца се уже спаса које човека не води на вешала, већ извлачи са поди- вљале морске пучине на сигурну обалу где гре- је незалазно сунце у коме се све јасно види па, и то да човек личи на бога аутор је свештеник при храму светога саве у краљеву (извор: pinimgcom) тема броја човек је саздан као боголико биће, као ико- на божија питање човековог назначења скопчано је са питањем смисла његовог бла- гословеног живота већ на првим страницама светога писма открива нам се тајна стварања човека по лику и по подобију божијем (по сли- ци и прилици божијој), открива нам се тајна љубави божије према човеку који је саздан да буде бог по благодати неоспорно је да сваки човек, споља гледано, изгледа као пуко био- лошко биће, попут осталих живих створења наравно, човек и јесте живо створење, али по богонадахнутој мисли светог григорија бого- слова: „човек је једино створење мимо све- колике творевине, које може постати бог“ по сведочанству архимандрита георгија капса- ниса: „образ божији у нама се односи на даро- ве које је бог даровао једино човеку, за разли- ку од свих осталих његових створења, тако да је човек – икона божија ти дарови су: слове- сни ум, савест, слободна воља, стваралаштво, љубав и чежња за савршенством и за богом, лична самосвест и све што човека уздиже из- над свих осталих створених живих бића, што га чини лицем и личношћу другим речима, све оно што човека чини личношћу јесу даро- ви по образу божијем обдарен образом бо- жијим, човек је призван да задобија подобије, да стиче обожење творац, бог по природи, призива човека да постане бог по благодати“, закључује знаменити светогорски старац чо- век богом дарованим достојанством на тајан- ствен начин пројављује величанственост, ка- ко бога, тако и њега самог, што нам потврђују псаламске речи: шта је човек, да га се сећаш? или син човечији, да га походиш? умањио си га тема броја и створи господ бог човека по лику својему, по обличју божијему створи га, мушко и женско, створи их (1 мој 1, 27) боголикост се актуализује учешћем у светој евхаристији бранислав илић причешћивање апостола илустрација из књиге no faith is more beautiful than the christian faith (извор: wwwsebastianpressorg) јануар / фебруар 2019 31 тема броја замало од ангела, славом и чашћу венчао си га и поставио си га над делима руку твојих, све си потчинио под ноге његове, овце и све волове, а још и животиње пољске; птице небеске, и ри- бе морске, које проходе стазе морске господе, господе наш, како је дивно име твоје по свој зе- мљи! (пс 8, 6–7) дакле, по светоотачком учењу, икона божија у човеку је слободна воља да би човек заиста постао икона божија, да би се истински уподобљавао оном по чијем подо- бију је и саздан, да би се преображавао, а пре- ображавајући себе преображавао и васцели свет, потребно је да на свештен и благословен начин изрази своју слободу учешћем у свето- тајинском животу цркве који врхуни учешћем у светајни цркве – божанственој евхаристији не бисмо смели да сметнемо са ума, да се пуноћа човекове боголикости открива у пу- ноћи слободе која се остварује у обожењу, односно у тајанственом, најопитнијем и нај- савршенијем сусрету бога и човека у светој евхаристији као небоземном и централном догађају живота ово истинско обожење ника- да не бива заснивано на некаквим површним претпоставкама и теоријама, већ увек на јед- ном аутентичном опиту евхаристијског ето- са вођени овом истином, хришћански етос и учешће у евхаристији представљају у истори- ји, овде и сада, пуноћу слободе и љубави коју нам изобилно дарује свесавршени дародавац добарâ, човекољубиви господ бог наш свети теодор студит подсећа да је света литургија понављање целокупног богочовечанског до- мостроја спасења опитну истинитост наве- дених речи светог теодора студита, између осталог, потврђује и следећа молитва којом бива окончана литургија светог василија ве- ликог: испуни се и изврши, колико је у нашој моћи, тајна твога спасоносног домостроја, христе боже наш јер одржасмо спомен на тво- ју смрт; видесмо изображење васкрсења твога; испунисмо се бескрајним животом твојим; на- сладисмо се твоје неисцрпне сладости – бла- говоли да је се сви удостојимо у будућем веку, благодаћу беспочетнога оца твога, и светог и доброг и животворног твога духа, сада и увек и у векове векова амин да закључимо у тајни божанствене евха- ристије открива нам се спасоносна заједни- ца бога и човека, открива нам се савршено заједничарење које за крајњи циљ има обо- жење човека свети и богоносни отац наш никола кавасила о евхаристијском заједни- чарењу као истинском обожењу благовести: „црква показује себе у светим тајнама тела и крви христове (у светој литургији), не као у символима, већ као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и по речи господњој, као ло- зе у чокоту (в јн 15, 1–5) јер овде не постоји само општост – κοινωνία – имена или аналогија по сличности, него истоветност – ταυτότης јер су ове тајне – тело и крв христова, а то и јесте истинита храна и пиће цркви христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људ- ско тело, као што бива са људском храном, не- го се она сâма (црква) претвара у то тело и крв христову и ако би неко могао да види цр- кву христову по томе колико се она сјединила с њиме причешћујући се његовим телом, он не би ништа друго видео него сâмо господње тело зато, апостол павле и пише: „ви сте тело христово, и удови понаособ“(1 кор 12, 27) пуноћа човекове боголикости открива се у пуноћи слободе која се остварује у обожењу, односно у тајанственом, најопитнијем и најсавршенијем сусрету бога и човека у светој евхаристији као небоземном и централном догађају живота 32 1 / 2019 тема броја свештеноинок макарије је запамћен као први српски штампар по предању, он је почео да ради у месту обод, а затим се пре- селио на цетиње, где је имао боље услове како је сам истакао, имао је седморицу вр- сних сарадника прво су штампали октоих осмогласник (од 1 до 4 гласа), који је завр- шен 4 јануара 1494 године (по старом ка- лендару), што значи, десет дана после бо- жића вероватно је те исте 1494 штампао и: октоих осмогласник (од 5 до 8 гласа), а затим су, у наредне две године, изашли: мо- литвеник (требник), цветни триод и четво- ројеванђеље макарије ће и касније, у прве две деценије 16 века, штампати своја дела у далекој влашкој: служебник, октоих и че- творојеванђеље ни у једном случају није био толико инспирисан као у октоиху осмо- гласнику (од 1 до 4 гласа), који се назива и октоих првогласник своју прву датирану књигу снабдео је и предговором и погово- ром, док за други део октоиха није сматрао потребним да нешто посебно приреди оста- ле књиге имају поговор предговор октоиха првогласника по- чиње реченицом којом прославља бога који је своје цркве испунио разноврсним књигама у продужетку макарије даје реч војводи ђурђу црнојевићу, који је покре- нуо цео подухват војвода је исказао своју забринутост што је видео цркве без све- тих књига, које су развукла или уништила агарјанска чеда, у областима погођеним пљачкашким походима зато се војвода одлучио да „напише“ (штампа) душекори- сну књигу звану октоих или осмогласник, што је урађено „у славу трисунчаног, у је- динству клањаног божанства“, чиме је ја- сно исповедио своју веру у свету тројицу ђурђе још понизно додаје молбу читаоци- ма да не замере ако при читању, појању или преписивању наиђу на грешке, јер је све урађено из чистог срца после војво- диног излагања, смерни свештеноинок је додао белешку да је цео посао започео још 1493 године по ђурђевој заповести, код свеосвештеног митрополита зетског кир-вавиле на крају књиге, он даје поговор, који представља његов најдужи и најпоетич- нији састав хтео је да објасни зашто се одлучио за овај нови и необичан занат макаријево излагање започиње изрази- ма захвалности светој тројици, којој са- да изражава побожност свих верника, од штампара до владара, који су учестовали у овом подухвату светој тројици се сви верни поклањају, при чему наглашава да је наш бог све створио из небића у биће и да се стварање одиграло у магновењу, у тема броја врхунац божијег стварања је човек, којег је господ створио „удостојивши га својим ликом“ (макарије) по милости божијој човек је створен, „да влада свима“ (макарије), односно постао је господар створеног света (1 мој 1, 26–28) (одломак из поговора, октоих 1494 година) монах и штампар макарије о стварању човека др ђорђе вуковић јануар / фебруар 2019 33 тема броја тренутку, одмах врхунац стварања је чо- век, којег је господ створио „удостојивши га својим ликом“ (макарије) по милости божијој човек је створен, „да влада свима“ (макарије), односно постао је господар створеног света (1 мој 1, 26–28) тиме се не исцрпљује људска улога у домостроју бо- жијем он није само владар творевине, он је нешто више бог је заправо, то макарије нарочито наглашава, себи створио саго- ворника (у оригиналу: „саглагол- ника“) човек је још назначен да буде причасник светих тајни и да заједничари са богом по мака- рију човек је биће које има више позвања: да буде сабеседник бо- гу (кроз молитве и песме, попут ових у октоиху), владар твореви- не, човек заједнице, причасник значи, човек је створен као биће вере и заједнице, које изражава веру у својој заједници цетињски монах сетиће се и праоца аврама који је у свој дом примио и угостио свету тројицу (1 мој 18) сетиће се и мојсија ко- ји је говорио богу лицем к лицу и који је од бога примио таблице закона али, те таблице мојсије је разбио када је видео да је изра- иљ одступио од бога поклонив- ши се златном телету (2 мој 32, 19) тако се дотакао теме очувања вере у заједници верних и пита- ња како се одупрети искушењу макарије се после те теме враћа на домострој спасења и пише да нема другог пута осим кроз вер- ност богу поменуће натприродно рођење господа нашега исуса христа и истаћи ће да се у тој тајни огледа учествовање сва три лица свете тројице, помињући и њи- хова ипостасна својства (нпр нерођеност сина) нама, несавршеним људима који смо се због греха удаљили од бога, и који нисмо духовно узрасли као аврам и мој- сије, бог је људима, преко пророка, дао свето писмо, у коме је похрањено неис- црпно духовно благо велики светитељи и „божанствени људи“, дамаскин, јосиф и козма били су надахнути светим духом да саставе химне које се налазе у штампа- ном октоиху задатак штампарског заната је значи у томе да омогући људима лакши приступ духовном благу на овом месту, макарије је понет молитвеним располо- жењем и наглашава да су ова три цркве- на песника „трисветим гласовима анђела“ прославили свевишњег у својим химнама овде је макарије, очигледно, под утицајем познате литургијске песме иже херувими, нагласио како верни, који изображавају ангеле из чина херувима, певају трисвету песму у продужетку, јеромонах макарије се, без пропратног објашњења, враћа на те- му душекорисности светог писма, што је знак скраћивања основног текста, због београдско четворојеванђеље (извор: blicrs) 34 1 / 2019 ограничености простора писмо је „му- дрости учитељ, туговању промена (на бо- ље), у богу смирење, повод сваког доброг дела и онима који напасају речју чувар од заблуда“ и на овом месту, макарије је под утиском литургије где се сва црква моли за архијереја, да стадо верних пра- вилно напаса речју истине јеромонах је осетио да и у овом поговору треба да се помоли за свог владику, митрополита ва- вилу, кога су чекала велика искушења у животу после молитве за архијереја, ма- карије се окреће актуелном историјском тренутку и подсећа да је хришћане по- стигла железна исмаилћанска палица са разорним дејством грехова наших ради, подсећа монах, дошли су незнабошци и цркве разрушили у том тренутку, монах поново препушта реч војводи: „видех ја, у христа бога благоверни (хришћанин) и богом чувани, војвода зете, господар ђу- рађ црнојевић, умањење (броја) светих књига пљачком и разарањем агаренских синова, предано се потрудих, помоћу светога духа и излих матрице за слова, и на њима, за једну годину, осморо љу- ди заврши октоих до четвртога гласа, у славу бога који нас оснажује“ тада ће ма- карије подсетити на свој труд и време у којем је завршио књигу 4 јануара 1494 године замолиће на коленима, све оне који читају, поје или преписују октоих да му опросте ако наиђу на коју грешку замолиће на коленима и за њихов бла- гослов, јер се од свег срца потрудио на овом послу штампања књиге у светом писму је речено: „они који бла- госиљају (биће) благословени, а који куну (биће) проклети“ (4 мој 24, 9), и „приђите благословени оца мојега; примите цар- ство које вам је припремљено“ (мт 25, 34) овим речима макарије подсећа на значај заједнице верника остварене кроз цркву и у цркви сви, баш сви, и они који штам- пају и они који користе књигу, позвани су да у царству небеском живе заједно, сла- већи оца и сина и светога духа у векове векова злато врлина „не уведи нас у искушење“, сваки хри- шћанин свакодневно изговара ове речи у молитви тражимо од господа да нас за- штити од опасности и искушења сусреће- мо их на сваком кораку и то није случајно наишла сам на веома поетично поре- ђење људске душе са племенитим мета- лом у стара времена, злато за чишћење од примеса је стављано у посебну посуду и загревано на врло високој температу- ри, користећи глинену пећ са меховима за разбуктавање ватре када би метал про- кључао, сав страни материјал је исплива- вао на површину, а ливничар је темељно чистио кипеће злато понављао је исту манипулацију док се метал не би потпуно очистио од страних материјала после та- квог „испитивања ватром“, топионичар је лако могао да види свој одраз у „златном огледалу“ у ствари, иста ствар се дешава и са нама у свакодневним искушењима испливавају наше страсти и слабости на „површину“, чак и оне за које нисмо знали то баш уме да нас изненади али, треба најбоље што можемо да се боримо се са својим „нечи- стоћама“, да их чистимо док не дођемо до суштине, док не пронађемо у себи одраз лика божијег анастасија марчук превела са руског дајана лазаревић јануар / фебруар 2019 35 по позиву вишедетне породице миодрага (35) и марије ото (35), који имају четворо деце: луциу (7), исака (6), клару (3), и симону (18 месеци), дошли смо у београдско насеље миријево улазимо у леп, светао стан и прво уочавамо на зиду славску икону светог ни- колаја мирликијског чудотворца са висећим кандилом, а уз њу иконе христа и богороди- це миодраг нам каже да су прво живели у малом стану његове баке, у овој згради спрат ниже, а његови родитељи су били у овом ве- ћем стану од 59 квадрата кад су добили дру- го дете, родитељи су им уступили овај стан и прешли у онај бакин вишедетне хришћанске породице „огромна је разлика између црквеног и нецрквеног човека црквени човек почиње свет око себе да посматра отвореним очима до тада „битно“ постаје небитно, а „небитно“, битно то је тако лепо, и човек као да почиње да „лети“, открива нешто сасвим ново, „прогледа“, ослободи се многих страхова људи мењају свест о суштини живота, слободно и радосно рађају децу“ породица ото радмила грујић 36 1 / 2019 ово је њихов први сусрет са новинар ским пером и нису се двоумили кад је у питању њима драг часопис православни миси онар обоје раде у здравству оно што нас је посебно одушевило то је да ће ми одраг ускоро бити дипломирани теолог морали смо да га питамо откуд му та идеја ми одраг: запослен сам на универзитет ској дечјој клиници у тиршовој, у београ- ду, где радим као медицински техничар, инстр ументар, у операци оној с али прет ходно сам радио у дечјем дому центра за заштиту одојчади, деце и омладине у зве чанској, где смо се упознали марија и ја, а такође и у центру за ургентни смештај злостављане деце упоредо са основном школом, завршио сам шестогодишњу ни жу музичку школу, смер за гитару и соло певање, а потом сре дњу медицинску, а озбиљно сам размишљао и о средњој бо гословији то је био повод да се упишем на православни богословски факултет недокучиви су путеви господњи! сма трате ли да је ваше зближавање на таквом радном месту било по божијем промислу? марија: сигурно божија промисао! с а мо господ може тако да уреди, а унутра- шње биће проговори и каже: да, то је чо- век са којим бих могла провести цео свој живот! господ нам даје јасне „сигнале“, с а мо је питање да ли их хоћемо чути кад сам се запослила, колегинице су ми рекле да имамо младог к олегу, који је тренутно на о дсуству, и кад се вратио, пришла сам му и рекла: „а, значи, ти си тај!“ он је био збу њен мојим наступом миодраг: био сам је- дини мушкарац међу сестрама ту сам слу- жио и цивилни војни рок и тренутно био на кратком одсуству кад сам се вратио, се стре ми нису рекле да смо добили нову ко- легиницу пијемо кафу, кад наилази мари- ја и то ми каже заиста ме је збунила ја – у чуду ко је ова? онда су нас с естре упозна ле али, ја сам се дуго држао резервисано међутим, м арија је била упорна и тактич на, како то већ жене умеју, и мало-помало зближили смо се сигуран сам да је то би вишедетне хришћанске породице јануар / фебруар 2019 37 ло по божијој вољи, јер сам размишљао и покушавао да променим посао након што смо заједно радили, заједно смо промени- ли и радно место марија је висока стру- ковна медицинска сестра и од 2010 ради као патронажна сестра у дому здравља „др симо милошевић“ на чукарици ви сте свакодневно у контакту са болесни- ма какво осећање имате када гледате боле- снике, нарочито болесну децу? причајте нам о вашем искуству са болесном, посебно са напуштеном или злостављаном децом ко- лико им значи ваша блага и лепа реч? марија: у дечјем дому су деца узра- ста од бебе до шест година особље чине: лекари, васпитачи, психолози, логопеди, дефектолози, социјални радник, а у непо- средном односу са децом су медицинске сестре одвојена су здрава деца од деце са сметњама сва су деца различита, али су сва жељна љубави и јако се везују за нас сестре деци је посебно тежак наш одлазак кући кад се заврши радно време мора- мо према свима бити исти, поклањати им исту пажњу, да се не осете запостављеним мени је јако жао што тамо не долази све- штеник јер већина деце није крштена, а нико од осо- бља нема право да се меша јер по закону само родитељ може да дâ пристанак то је много тужно нажалост, има роди- теља који нерасудно показују љубав, неки чак кажу да воле једно дете више од дру- гог и тако стварају раздор међу својом де- цом, изазивају љубомору и завист и нано- се деци велику душевну патњу и то је вид злостављања миодраг: о злостављаној деци би много више могли рећи социјални рад- ници то су унесрећена деца, од самог рођења одбачена неопходан је мул- тидисциплинарни приступ како би се она извукла из те изузетно тешке ситу- ације њима је јако тешко да се радују у тиршовој сам осам година ту долазе родитељи, бораве са децом, пружају им љубав, а ми их потпомажемо нарав- но, тешко је свакодневно гледати боле- сну децу којој је неопходна и хируршка интервенција какав је био ваш животни пут и пут до праве вере? све што није од вјере (праве) гријех је (рим 14, 23) како сте препознали божији призив? марија: поти- чем из породице са двоје деце имам бра- та бранка отац јован вишедетне хришћанске породице 38 1 / 2019 лазић (покојни) и мајка љубинка из љубо- вије, мада нису били црквени, крстили су ме са 6 месеци у цркви преображења го- сподњег у љубовији изненадна смрт мо- га оца 2010 године покренула је у мени духовну лавину и тражила сам одговоре тада сам била на студијама у београду на високој медицинској школи мама је чула за јеромонаха (сада протосинђела), оца серафима петковића, када је дошао у ма- настир света тројица у месту бјеле воде код љубовије, и он ми је дао основна упут- ства о вери касније нам је постао духов- ник иначе, отац серафим је замонашен у канади, био је у грчкој, и музички је веома талентован – свира гитару и пева његова група „србче“ је позната по честим хума- нитарним концертима миодраг: мој отац небојша је католик, рођен у београду, а његов отац у међимурју, на крајњем севе- ру хрватске, близу границе са аустријом сâмо презиме подсећа на аустроугарске претке мајка зорица је православка, ро- ђена у београду, а родом из баније они нису могли да се договоре где да нас крсте него су нама деци препустили да одлучи- мо кад одрастемо мамина мајка није хте- ла да чека па је прво кришом крстила моју старију сестру наташу, а потом и мене са две године, у цркви светог саве на врача- ру још у детињству та бака је мене и сестру учила молитви кад бисмо спавали код ње, никада не бисмо отишли у кревет без мо- литве она нам је усадила ту клицу први пут сам отишао на литургију са 16 година на педесетницу, за време бомбардовања србије 1999, са комшиницом са којом смо се упознали у склоништу, а која је сад на- стојатељица једног манастира на овчару и каблару (световно име ирена) деценију касније, кад сам упознао марију, кренули смо заједно венчали смо се 2011 године у цркви ружици на калемегдану ваш парохијски свештеник, јереј зоран радојевић, старешина цркве светог вели- комученика пантелејмона нам је рекао: „да их не бих превише хвалио, треба доћи у на- шу цркву и уверити се да ова породица ре- довно учествује у богослужењима, посеб- но на литургији ја сам крстио сву њихову децу и дајем благослов да се о њима пише као о примеру за углед“ а ви нам реците шта практично значи: дођи и види! колика је духовна радост литургијског живота и колика је разлика између црквеног и све- товног живота? колико вера мења човека? марија: дефинитивно га мења на боље, у сваком смислу огромна је разлика изме- ђу црквеног и нецрквеног човека црквени човек почиње свет око себе да посматра отвореним очима до тада „битно“ постаје небитно, а „небитно“, битно то је тако лепо, и човек као да почиње да „лети“, открива нешто сасвим ново, „прогледа“, ослободи се многих страхова људи мењају свест о суштини живота, слободно и радосно ра- ђају децу повољно утиче на наталитет цр- кве су пуне деце то је искуство вере ко је то доживео, схватиће! и ми, такође, мора- мо похвалити нашег оца зорана он нам је био кључан за увођење у цркву и одиграо је највећу улогу у нашем животу старац пајсије светогорац је говорио да бог сам одређује број деце у породи- ци шта доприноси љубави и породичној срећи? марија: сигурно је то божија воља ми- одраг и ја нисмо ни слутили да ћемо имати оволико деце, о броју нисмо размишља- ли имали смо само осећај да то неће би- ти двоје каква је то љубав ако их је само двоје? – та мисао ме увек прогањала са трећим дететом осетила се већа љубав, разумевање, топлина са четвртим, сми- реност и осећај још веће припадности са сваким новим дететом повећава се љубав и одговорност међутим, није само број деце мерило среће света александра ро- манова је писала: „бојте се знака и најма- њег почетка неразумевања или отуђења! једна погрешна реч или гест може нас уда- љити једне од других и створити пукотину која се може ширити и одвојити једно од другог“ породична срећа зависи од су- вишедетне хришћанске породице јануар / фебруар 2019 39 пружника, њиховог личног односа једног према другом, односа према деци и бли- жњима подршка, уважавање и лепа реч отварају врата среће миодраг: када смо започели заједнички живот нисмо мисли- ли да ћемо имати више деце, међутим, да- нас могу слободно да кажем да су деца дар од бога, као што каже псалмопојац: ево на- шљедства од господа: дјеца, пород је дар од њега (пс 126, 3) љубав је кључна у живо- ту уопште, она одређује наш живот, али не колико смо спремни да примимо љубави него колико смо спремни да је пружимо, чак и онима који нису спремни да је нама пруже тако у супружничком односу треба непрекидно и неизмерно пружати делатну љубав, као што свети апостол павле каже у химни љубави: ону која дуго трпи, која је благотворна, која не завиди, која се не горди, не надима и која никад не престаје лепа реч и гвоздена врата отвара, а једна похвала више користи од хиљаду критика људи се све ређе венчавају да ли вам се чини да су људи заборавили зашто се склапа брак? чин венчања је доказ љуба- ви, озбиљности и одговорности брак је света тајна којом се супружници повезују и духовно, а не само телесно марија: много тога што је природно и богу угодно смо затрпали блатом светских угодности зашто да се венчамо, можемо живети и невенчано? ово је 21 век, то је модерно људи нису заборавили, људи не знају! немају то где да чују на телевизи- ји се о томе не говори ретки су срећници који дођу у цркву и ту добију сазнања пре него што ступе у брак, те с благословом почну да граде дом на чврстим основама пропаганда свашта подмеће под термин „љубави“ те, у случају непросвећености, људи то усвајају чак и ако се венчају, до- бију децу, али нешто фали све имају што су им рекли да је потребно за добар брак, али нису им рекли да егоизам, индивиду- алност и гордост уништавају љубав ми- одраг: тренутно је у друштву такав тренд да се разбије, разједини породица која је стуб здравог друштва, мала црква у ко- јој ће деца постати стабилна, самосвесна, способна за критичко мишљење у расту- реној, осакаћеној породици деца су дез- оријентисана, без јасног смисла и циља у животу, а тада су подложна за разне врсте махинација преко
Свеска: 365 | Човек - икона Божија
... Фотографија на насловној страни корице: Носите бремена један другог (Гал 6, 2) Фото: Архива породице Перошевић Фотографија на другој страни корице: Детаљ са службе фото: Архива храма Светог Архиђакона Стефана у Лакавани (САД) Фотографија на трећој страни корице: Ако не будете били као деца (Мт 18, 3) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ са улаза у храм фото: Архива храма Светог Архиђакона Стефана у Лакавани (САД) СВЕСКА 365, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2019 CONTENTS Реч уредника Пут до скривеног човека срца 2 Реч Aрхијереја Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Господином Арсенијем (Главчићем) Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери 4 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоуст Беседа о Мелхиседеку 12 Материк Живот Свете Меланије Римљанке 16 Историја хришћанства Васељенски карактер Цркве у периоду раног хришћанства 18 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (II) 20 ТЕМА БРОЈА Шта је човек да га се сећаш? (Пс 8, 5) 25 Презирање човека је заборављање Богочовека 29 Боголикост се актуализује учешћем у Светој Евхаристији 31 Монах и штампар Макарије о стварању човека 33 Вишедетне хришћанске породице Породица Ото 36 Писма Како преживети мужевљево неверство 44 Сећање Посмртно словце за једног уистину необичног мисионара 48 Милосрђе Ресор верске просвете при Верском добротворном старатељству Наставници по људским и хришћанским мерилима 50 Света Земља Горненски манастир, Еин-Карем 52 Света Гора Манастир Ксенофонт 55 Хришћанска књижевност „Божји људи“ Боре Станковића 58 Мисионарски излог Смисао живота: Православље или јога 60 Сведочанство Чудесна помоћ Свете Петке 62 Из пера првог уредника Мисионара Наше небо почиње овде 63 стране јануар / фебруар 2019 1 ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Човек – икона Божија мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се
... Фотографија на насловној страни корице: Носите бремена један другог (Гал 6, 2) Фото: Архива породице Перошевић Фотографија на другој страни корице: Детаљ са службе фото: Архива храма Светог Архиђакона Стефана у Лакавани (САД) Фотографија на трећој страни корице: Ако не будете били као деца (Мт 18, 3) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ са улаза у храм фото: Архива храма Светог Архиђакона Стефана у Лакавани (САД) СВЕСКА 365, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2019 CONTENTS Реч уредника Пут до скривеног човека срца 2 Реч Aрхијереја Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Господином Арсенијем (Главчићем) Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери 4 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоуст Беседа о Мелхиседеку 12 Материк Живот Свете Меланије Римљанке 16 Историја хришћанства Васељенски карактер Цркве у периоду раног хришћанства 18 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (II) 20 ТЕМА БРОЈА Шта је човек да га се сећаш? (Пс 8, 5) 25 Презирање човека је заборављање Богочовека 29 Боголикост се актуализује учешћем у Светој Евхаристији 31 Монах и штампар Макарије о стварању човека 33 Вишедетне хришћанске породице Породица Ото 36 Писма Како преживети мужевљево неверство 44 Сећање Посмртно словце за једног уистину необичног мисионара 48 Милосрђе Ресор верске просвете при Верском добротворном старатељству Наставници по људским и хришћанским мерилима 50 Света Земља Горненски манастир, Еин-Карем 52 Света Гора Манастир Ксенофонт 55 Хришћанска књижевност „Божји људи“ Боре Станковића 58 Мисионарски излог Смисао живота: Православље или јога 60 Сведочанство Чудесна помоћ Свете Петке 62 Из пера првог уредника Мисионара Наше небо почиње овде 63 стране јануар / фебруар 2019 1 ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Човек – икона Божија мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се
Одреднице:
1. 101584 / ...боже наш јер одржасмо спомен на тво- ју смрт; видесмо изображење ВАСКРСЕЊА твога; испунисмо се бескрајним животом твојим; на- сладисмо се твоје неисцрпне сладости – бла- говоли да је с...
1. 101584 / ...боже наш јер одржасмо спомен на тво- ју смрт; видесмо изображење ВАСКРСЕЊА твога; испунисмо се бескрајним животом твојим; на- сладисмо се твоје неисцрпне сладости – бла- говоли да је с...
54
Свеска: 366 | Српска Црква кроз векове
...у москви, у храму христа спаситеља, и у санкт петербургу у храмуВАСКРСЕЊА 📌 хри-
стовог иконостас се састоји од чак 30 икона
в пасхина, од којих 18 на огромним платни-
ма величине 3х2 метра приказују пут крста
...у москви, у храму христа спаситеља, и у санкт петербургу у храму
МЕТА инфо: Р:25432 К:195942 Д:108
| Свеска 366 |
Свеска: 366 | Српска Црква кроз векове
... „црква у име све- тог александра невског изграђена је на месту остатака храма који је саградио свети равноа- постолни константин 1887–1896“ храм светог александра невског је иконо- писао и фрескописао н а кошелев, таленто- вани уметник који је фрескописао и иконо- писао у москви, у храму христа спаситеља, и у санкт петербургу у храму васкрсења хри- стовог иконостас се састоји од чак 30 икона в пасхина, од којих 18 на огромним платни- ма величине 3х2 метра приказују пут крста од гетсиманског врта до голготе источни зид, иза олтара, украшен је витражима у сти- лу руске сецесије у храму се налази и слика и е репина „ношење крста“ на њеној поле- ђини аутор је написао: „ово је слика ношење крста урадио сам је у јерусалиму и доно- сим је као дар јерусалимској руској цркви“ у непосредној близини храма светог александра невског налази се музеј у којем су смештени сви артефакти који су пронађени приликом ископавања и ар- хеолошког истраживања локације на ко- јој данас лежи александровско подворје: привесци, крстови различитих величина, стаклене посуде, свећњаци, браве, ка- танци, арапски новчићи, ноћне светиљке и друго многи глинени производи у об- лику лампи, тањира су коптског порекла у приземљу суседне зграде су смештене пријемна соба као и царска резиденција, поред које је канцеларија са церемони- јалним портретом великог кнеза николаја александровича – будућег цара николаја ii и слика „спаситељ са трновим венцем“ коју је насликао н а кошелев, као и гра- фички портрети великог кнеза сергеја александровича, генрала м г хрипунова и управника подворја в м антипова на другом спрату су канцеларијске просто- рије, библиотека и архив у делу испред храма, на југозападној страни комплекса су собе за ходочаснике главна реликвија подворја је праг врата судњег дана који је прешао исус идући ка голготи значајни су и артефакти древног каменог трона, из доба цара константина великог, као и део стене са голготе који се та- кође чува у овом музеју света земља александровско подворје, јерусалим, капија судњег дана (извор: http://ermakvaguscom) александровско подворје, јерусалим, капија судњег дана (извор: https://guide-israelru) март / април 2019 53 манастир је подигнут у 14 веку на месту где се и данас налази о томе ко је осно- вао овај манастира постоје два предања, о григорију синајском и григорију сиријском према њима григорије синајски је био први који је окупио монашку браћу у подручју да- нашњег манастира, а григорије сиријски је одредио и наредио изградњу манастира савремени историчари се слажу да осни- вач манастира јесте био григорије, али ни синајски ни сиријски, већ ученик григори- ја синајског, пустињак григорије, србин, који је живео у једној пећини у крају и који се упокојио 1406 године, како бележи сава хиландарац он је основао манастир који су настањивали српски монаси све до великог пожара 1761 године сава хиландарац даље бележи да су монаси, одлазећи, понели са собом мошти свога земљака и оснивача ма- настира григоријат, и да се оне данас налазе у србији, у манастиру горњак најранији званични документи који поми- њу манастир григоријат потичу из 1347 и 1348 године у њима се наводе два игумана манастира калистрат и калиста спомиње се и у трећем уставу свете горе из 1394 год где се налази на двадесет трећем месту међу светогорским манастирима из житија монаха спиридона из 1513 го- дине се сазнаје, да су манастир срушили агарјани који су у 15 веку често харали по светој гори након позива молдавског вла- дара стефана, многи други владари влашке, молдавије, срби из јужне угарске, руси и други православни преко дунава, су се ода- звали и радо даривали манастир григоријат све до почетка 19 века у 18 веку руски путописац в барски ма- настир описује као најмањи од свих других светогорских манастира, да има високи пирг од 4 спрата, куполни католикон, четири мала параклиса, трпезарију, оставу, кухињу, бол- ницу и 80 малих монашких келија, али поред тога барски извештава о постојању изван- редних уметничких дела, регалија, реликви- ја и докумената од којих су многа изгорела у пожару 1761године након овог пожара, ма- настир је наредних 20 година био у рушеви- нама све док га није обновио монах јоаким акарнан који је био монах григоријатског братства од 1740 године обнова манастира је завршена 1783 године захваљујући вели- ким напорима монаха јоакима, молдавских владара и митрополита угровлахије григо- рија и многих фанариота крајем 19 века игуман манастира симеон из триполиса је проширио западно крило новим зградама затим су изграђени архондарик – гостопри- јемница и неке монашке келије 1892 године када је манастир добио величину и изглед који данас има главни храм манастира је посвећен све- том николи њега је изградио монах јоаким по угледу на католиконе других светогор- света гора манастир григоријат је смештен на литицама југозападне обале полуострва атос, између манастира симонопетра и светог дионисија и посвећен је светом николи манастир светог григорија – григоријат немања јонић 54 2 / 2019 ских манастира храм су фрескописали 1779 године гаврило и григорије из касторије, о чему сведочи натпис десно од улаза касније, 1846 године у време игумана неофита, фре- скописана је и припрата посебно је значајан изрезбарени дрвени иконостас храма са бо- гатим декорима и великим бројем икона које углавном приказују сцене из старог завета у овом католикону се чувају многе реликвије и иконе од којих су најзначајније иконе светог николе и две иконе богородице млекопита- тељице и свецарице поред католикона, манастир григоријат има још 10 параклиса унутар самих зидина и око манастира: од њих су најстарији и ујед- но највећи параклиси св анастасије рим- ске (1775), преподобног григорија ктитора (1851), пресвете богородице и св димитрија (17 век), св модеста (19 век), који је смештен у манастирском пристаништу, св трифуна и пророка илије (20 век) поред ових келија, манастир поседује и три катизме: пресвете богородице (18 век), свих атонских свети- теља (19 век) и св јована богослова, који је смештен у шуми изнад манастирау кареји манастир григоријат поседује и четири кели- је: сретењску, светих бесребреника, светог трифуна у којој су представници манастира у киноти и светог атанасија трпезарија је смештена у јужном мана- стирком крилу, ниже од главног храма из- грађена је заједно са околним зградама на- кон пожара, у другој половини 18 века од многобројних блага која се чувају у ма- настиру најзначајнији су део животворног крста господњег и делови моштију многих светитеља ту су и две златоткане плашта- нице, старе ризе, црквене утваре, крстови, драгоцени окови јеванђеља и много других свештених предмета манастирска библиотека је некада била богата књигама, али након пожара мало шта је остало од њеног фонда данас је смеште- на у једној соби у западном делу манастира и има укупно 297 рукописа, од којих је 11 на пергаменту, а неки од њих су илустровани и са заставицама посебно заслужује да се помене кодекс из хiv века који садржи једини постојећи текст јерминог пастира, коме недостаје неколико листова ту је и псалтир из xii века (кодекс бр 3), а рукопис бр 139 садржи занимљиве минијатуре с приказом места ходочашћа на светој гори у архиви се чува збирка злато- печатних и других повеља, као и турских до- кумената од којих су најстарији један сурет из 1429, и вакуфнама из 1561 поред овога, библиотека има и око 6000 старих штампа- них књига од 1574 године манастир григоријат зау- зима седамнаесто место у светогорској хи- јерархији, а прешао је у општежитељство 1840 године данас григоријатско братство чини око 70 монаха, од којих је један србин (јерођакон силуан) света гора манастир свгригорија, григоријат (извор: wwwimgrigoriougr) март / април 2019 55 питање о односу према традицији је ве- ома битно без обзира да ли је став по- зитиван или негативан он би морао бити образложен да би био одговоран нажалост, ми као народ смо у великој мери имали не- срећу да у току двадесетог века пројави- мо неодговорност према овом питању већ крајем деветнаестог века разни појединци и покрети наклоњени западу, почели су не- гирати вредност наше традиције тако је и чувени књижевни критичар ј скерлић сма- трао да српска средњовековна књижевност „и није била књижевност у правом смислу“ касније је ту мисао оскар давичо, позива- јући се и на философију паланке радомира константиновића, проширио сматрајући да „истинска српска културна традиција (је) она сељачка, која није била ни религиозна, ни монархистичка, ни ’романтичка’, ни лазарев- ско-косовски опредељена“ (уп драган хамо- вић, пут ка усправној земљи, 32) дело стефана првовенчаног – преподоб- ног симона монаха, један је од најбољих аргумента да скерлић, константиновић, да- вичо, слични њима некад и сад, нису били у праву када је о српској традицији реч ипак, то говоримо данас пре нас знали су то у два- десетом веку великани писане речи у срба, међу којима су ђорђе радојичић, д богдано- вић, милан кашанин, лазар мирковић, сима хришћанска књижевност стефан је, будући владар, као дете добио, за тадашње појмове, сасвим пристојно образовање на светском нивоу о томе сведоче и његова сачувана писана дела књижевно стваралаштво краља стефана првовенчаног – симона монаха освешћивање српског средњовековног идентитета протонамесник александар р јевтић хиландарска повеља (извор: википедија) 56 2 / 2019 ћирковић, владимир мошин, ђ трифуновић, момчило настасијевић, д максимовић, вас- ко попа, миодраг павловић, зоран мишић за њих би се могло рећи оно што је рече- но о представницима неопатристичке мисли у теологији они су добро знали шта значе речи чувеног интелектуалца и познаваоца средњовековне мисли јарослава пеликана да je „традиционализам мртва вера живих, а традиција жива вера мртвих“ и они су де- ловали у „духу отаца“ слободни смо рећи да тај дух није други до дух свети, јер су само њиме могли разумети многе свете средњо- вековне писце, по древној философској мак- сими: „слично се сличним познаје“ тако су разумели и стефана првовенча- ног зато је он значајно место заузео у свим зборницима и антологијама српске поезије и прозе (попино мислено јутро и павлови- ћева антологија српског песништва), који су од вишепоменутих и других мислилаца састављани изазивајући често „идеолошку саблазан“, како би рекао вредни и даровити краљевчанин и књижевник драган хамовић, коме у великој мери дугујемо ово освешћи- вање средњовековног идентитета кроз књи- жевност двадесетог века на почетку се мора истаћи да је стефан, будући владар, као дете добио, за тадашње појмове, сасвим пристојно образовање, и то на светском нивоу о томе сведоче и његова сачувана писана дела посебно место у књижевном стварала- штву првовенчаног краља заузима житије светог симеона у њему је изнет лик стефана немање као божијег изабраника, светитеља- владара који је прожет библијским примери- ма и као такав и сам је пример своме наслед- нику на многим местима, првовенчани ће скромно изразити и сопствену недостојност пред ликом великог оца трудећи се да настави очево дело, он ће се посебно старати о црквама и манасти- рима као божијим домовима којима при- личи изванредна лепота и достојанство, богослужбеним и химнографским речима казано „красота и благољепије“ тако су и по- веље којима се дарују повластице манасти- хришћанска књижевност виђење ливаде красне „овај мишљу беше узнесен и жељаше: као да стоји на узвишеном месту, у пролетње време, у веселу дану, тј сунчану; виде издалека равну ливаду, красну изгледом, лепу створењем сред ње стајаше дрво дивно, округласто гранама, пуним лишћа, преукрашено цвећем и пуно плода, благи мирис одајући а сред дрвета настанила се беше птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у цвркутању, јасна у шаптању, једна од мудрих птица љубавних, слатки његов детић, који је некада био мени везом рођења брат, звани сава монах овај сеђаше у дрвету, тј у светој гори и неумуклим гласом, високим грлом, јасним звуком, измењујући гласове прелепе и предивне, и необичне песме појући и тај глас уђе у уши пречудног и дивног господина ми светога симеона, часнога старца а њој и остале птице, на доњим гранама седећи, слатком њеном гласу, својим гласовима весело помагаше и овога гледајући, овај дивни муж - љубљено и слатко чедо своје, које беше отишло и одвојило се, пређе у свету ту ливаду, и лепо дрво и предивне птице гледајући– помисли у себи овај глас: „да сиђем на красну ту ливаду; дошавши, лепоту дрвета сагледаћу, и близу њега ставши, наситићу се краснога гласа предивне оне птице“ март / април 2019 57 рима хиландару, жичи, светој богородици на мљету, сведочанства како писаног ства- ралаштва тако и љубави светог краља према православној вери у току 2018 године српска књижевна за- друга, у сарадњи са народном библиотеком у краљеву, издала је сабрана дела стефана првовенчаног текст је са старосрпског на са- времени српски уз задржавање појединих изворних елемената, превела љиљана ју- хас георгијевска ово издање је унапређено у односу на прво издање из 1999 са новим преводом жичке повеље чији је препис из 15 века пронађен у међувремену у бугарској у приватној колекцији посебна радост и част припала је и народној библиотеци стефан првовенчани у краљеву, када је прошле го- дине објавила песничке одломке стефана првовенчаног, у избору васка попе наиме, реч је о изводима из његових прозних дела, у преводу миливоја башића, лазара мирко- вића и ђорђа радојичића они су пажљиво начињени и песниковом руком формирани у стихове и строфе васко попа је избор на- чинио 1963, а до објављивања долази после више од 50 година трудом ђорђа трифуно- вића и уредништва краљевачке повеље ко- је је успело да га убеди да доврши изабрану збирку, давно планираног дела у поетском изразу посебно се истиче сле- довање псаламском узору као што у псал- мима постоје различита расположења који- ма се молитвеник обраћа богу, тако је и овде у тренуцима угрожености сопствене и свога народа, непријатељима са свих страна, пр- вовенчани се у молитви за спас отачаства обраћа богу: „устани, господе, на сусрет мени и види“ у псалму захвалности он је занет за- хвалним одушевљењем до неизрецивости: „које ћу појање да принесем твојему мило- срђу? којим уснама да ти хвалу принесем?“ посебно место заузима поштовање светог симеона, кога назива читавим низом узви- шених имена, као што су: апостол, мученик, учитељ, пророк и више од тога у стилу пи- саца древних акатиста - молитава светите- љима, износи се величање подвига светог симеона са устаљеним почетним химничким изразима: „радуј се“ дајући себи за слободу да изразим соп- ствено мишљење, посебно бих истакао по- следњу поетску целину од приређивача на- звану виђења свако од њих је на свој начин лепо и оно које говори о зидању манастира студенице, и оно о крсту – дрвету светлости, и о светом миру из светитељевих моштију посебно је лепо виђење посвећено брату, монаху, а данас светитељу сави оно је на- словљено: виђење ливаде красне аутор је свештеник при храму светога саве у краљеву у дијалогу са ате измом посебно место у књижевном стваралаштву стефана првовенчаног заузима житије светог симеона св краљ стефан первовенчани, фреска у цркви св апостола у пећи (извор: руикон) 58 2 / 2019 прича о животу и делу петра кочића не- раскидива је од приче о судбини бо- санске крајине и борбе српског народа за скидање стега најпре турског, а онда и ау- стријског ропства попут борисава станко- вића, његовог саборца на књижевном пољу на прелазу из реализма у модерну, и кочић својим радом доноси пре свега један духовни заокрет у српској култури, који се на одређен начин одражавао и у свести колектива који је посебно битан у појмов- нику кочићевог дела шта је то што је стаја- ло у темељу кочићевог рада? својим пореклом пе- тар кочић већ са собом носи један вековни терет који је видан у свакој ње- говој причи и политичком наступу имајући у виду чи- њеницу да је његова уметнич- ка улога била таква да је исту- пао испред једног патријархалног колектива, пре свега својом ученошћу, а потом и препознатим приповедачким да- ром, кочићев усуд је био двоструко одре- ђен наиме, одређивале су га социјалне при- лике босанског сељака, за чију се слободу борио до краја свог живота, и један посебан унутарњи немир, оличен пре свега у посеб- ном лиризму његових дела међутим, оно што је специфичност и поред ове двојности јесте јединствено друштвено и унутарње биће које коћић ниједног тренутка не одваја иво андрић о таквој кочи- ћевој природи пише: „кочићев човек значи и човека из кочи- ћевог краја и човека из кочи- ћеве приповетке и најпосле кочића-човека, јер је код њега ретко јединство из- међу човека и дела, и чо- века и средине из које је потекао“ у таквом кочићевом од- ређењу живота и дела бит- ну улогу игра и манастир као вековно стециште и потпора како духовној, тако и материјалној борби народа његовог краја већ у кочићевој биографији на- илазимо на податке да је манастир го- мионица био битан и у историји, како кра- ја у ком је рођен, тако и фамилије кочић како је овај манастир био духовни центар, петар је као млад од стране родитеља био послат да хришћанска књижевност у ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме и умријех! у кочићевој биографији наилазимо на податке да је манастир гомионица био битан и у историји, како краја у ком је рођен, тако и фамилије кочић манастир у прози петра кочића дејан војводић (извор: drugiegorodaru) март / април 2019 59 похађа манастирску школу, а познато је и да се његов отац јован у истом манастиру касније и замонашио све ово умногоме је одредило и однос који је петар имао према манастирској традицији, а посебно према сабрању које је најприсутнији мотив у ње- говим причама о манастиру гомионица тако и два најизразитија јунака његове прозе, поред давида штрпца, бивају мра- чајски прото и симеун пејић рудар, ђак од манастира гомионице наизглед ни један ни други нису типично до тад везани за манастирски или црквени живот, већ на- против бивају изопштени и огољени пред светом који о њима суди и испреда приче тако се мрачајски прото, онај који је сим- бол мучења од стране турака, како беле- жи исидора секулић „дивљим карактером бори против интелигенције у себи, а инте- лигенцијом против својих пријатеља и не- пријатеља“ исидора додаје да се „понос у његово лику претвара у порок, а гнев у са- момучење“ његова супротност је симеун, који је представљен као поремећено би- ће и симбол хаотичности живота он је тај који испреда приче „вероватније и лепше од оног што се стварно догађало“ психо- лошки слој као основа кочићеве потребе да представи карактер и духовни профил народа који се бори за слободу оличен је управо у природама коју носе ова два јуна- ка кочићевих прича у овој, наизглед, супротности крије се чи- таво богатство кочићеве уметничке и дру- штвене самосвести, а у исто време и доказ о суштинском познавању оног о чему при- марно пише, свом роду, и оном чему тежи, коначној слободи свог рода ако је мана- стир као духовни простор заиста постојао у његовој свести, а засигурно је био битан, барем у оној приповедачкој свести коју је собом носио, онда све супротности и хте- ња његових јунака, који су се стопили са духовном свешћу писца и његовог народа, стоје у темељу индивидуализације нашег епског наслеђа, које је први у српску књи- жевност донео петар кочић из стричића у босанској крајини хришћанска књижевност дужност хришћана јесте да се сећају својих старешина који нам проповедаше реч бо- жију, а прихватамо и древну истину да је исто- рија учитељица живота но, потресно опоми- њуће делују речи авве јустина о србима, које „као да је пркосни бог заборава створио по свом образу и подобију“ зато овај зборник радова заслужује пажњу и препоруку радови у зборнику говоре о животу цркве у шумади- ји и комунистичкој југославији, у време „када су српски безбожници верном српском наро- ду, верску слободу делили на граме“ (владика шумадијски сава) зборник садржи девет тек- стова у првом тексту, спомен на дела божија у шумадији, епископ шумадијски јован каже: „ побожност и црквеност народа шумадије за све време трајања ове младе епархије, би- ле су присутне у најтежим послератним вре- менима али највећу радост причињавали су дуги и дуги редови причасника за време ве- ликог ускршњег поста у свим годинама посто- јања наше епархије“ (стр 14) други рад носи наслов оснивање епархија у новијој историји српске цркве (1831–1947) и даје преглед осни- вања нових епархија у контексту друштвено- политичких прилика у којима су осниване, од времена борбе за самосталност у 19 веку, до 1947године, односно до 2011годинепо оце- ни историчара цркве, повратак патријарха га- врила у југославију 1946 године, био је не са- мо веома храбар поступак, већ од пресудног значаја за нормализацију живота цркве прво послератно заседање архијерејског сабора, одржано је од 24 априла до 21 маја 1947 го- дине о току рада сабора, о проблемима који су разматрани, притисцима државних власти, избору нових архијереја и др говори др пре- драг пузовић у тексту рад светог архијерејског сабора 1947 године (стр 31–56)на овом сабо- ру васпостављена је епархија сремска, а осно- ване шумадијска са седиштем у крагујевцу и будимљанско-полимска са седиштем у бије- лом пољу у тексту сабор српске православне цркве 1947 године – консолидација и/ или от- пор, др радмиле радић, поред осталог, говори се и о држању патријарха гаврила дожића, по свим значајним питањима за живот цркве, по повратку у југославију „ како је време мисионарски излог 60 2 / 2019 одмицало, његово незадовољство и отпор су расли, жалбе биле све учесталије, а јав- на подршка властима је потпуно изостала његовом смрћу 1950 године, за спц ће на- ступити неколико тешких година ригидних притисака режима“ (стр 81) на архијереј- ском сабору 1947 године, изабрано је шест нових архијереја, а попуњене су епархије чији су архијереји мученички пострадали у рату долазак нових архијереја у од- ређене им градове, пропраћен је ометањима од стране власти, а свете литургије на којима је обављено устоличење, омета- не су варварским поступцима безбожника, о чему се говори у раду устоличење новоиза- браних епархијских архијереја 1947 године (стр 85–102) мр- жња безбожних власти према цркви христовој не мимоила- зи ни православни богослов- ски факултет у београду, који је 1952 године избачен са универзитета, о чему се може прочитати у тексту професор богословског факултета у београду драгу- тин анастасијевић из крагујевца и омета- ње рада овог факултета после другог свет- ског рата (стр 103–129) ипак, најзначајније у овом раду јесте подсећање на лик и дело првог академика из крагујевца, византоло- га и професора богословског факултета, др драгутина анастасијевића веома исцрпан, али и веома потресан је рад страдање цр- кве на простору данашње шумадијске епар- хије током и после другог светског рата (стр 131–168) аутор текста, свештеник саво ар- сенијевић, даје списак свештеника, монаха и вероучитеља, страдалих током другог свет- ског рата, побијених како од немаца тако и од партизана говори се и о одузимању зе- мље манастирима шумадијске епархије, о уклањању крста из центра града, о забрани литија, различитим примерима прити- сака и малтретирања монаштва и верујућих у тексту се говори и о кажњавању затворском ка- зном епископа жичког др васи- лија, због беседе у селу брезни, 1971 године, као и о страдањи- ма пароха мрчајевачког мио- драга арсенијевића следећи текст преглед црквеног живота крагујевца од 1947 године до да- нас (стр 169–176), аутора јереја владана костадиновића, после кратког прегледа развоја града у 19 веку, говори о активности пнхз у међу- ратном периоду, деловању комунистичких власти на спречавању било каквог испоља- вања религиозности, нарочито код омлади- не, као и о обнови црквеног живота у крагу- јевцу на крају 20 и почетку 21 века не можемо, а да не приметимо да радова на тему страдања српске цркве и народа од комунистичких власти, у нашем цркве- ном издаваштву нема много, па се питамо: зашто? радови у зборнику говоре о животу цркве у шумадији и комунистичкој југосла- вији, у време „када су српски безбожници верном српском народу, верску слободу делили на граме“ (владика шумадијски сава) историја је учитељица живота милош з јелић зборник радова сас 1947 г (извор: каленић) миси онарски излог март / април 2019 61 ове године прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије српске право- славне цркве обележавајући овај јубилеј мо- рамо да поменемо светога саву и у контексту утемељивача милосрдног рада унутар само- сталне српске цркве обилазећи свету земљу свети сава је имао прилику да се упозна са харитативним делатностима унутар византиј- ских манастира па је и сам тежио да начини та- кво устројство у српским манастирима хилан- дару и студеници по повратку са путовања у српским манастирима оснива прве болнице, гостопримнице и домове за бескућнике свети сава се нарочито старао да се орга- низује брига о болеснима, немоћнима, ста- рима, сиромашнима и посебно о онима са телесним оштећењима нису заборављани ни заробљеници, робови, удовице, сирочад пажња је посвећена и односу и обавезама међу родитељима и децом нашем народу и нашој цркви од светог са- ве до данашњег дана није било лако постојати и на страшном месту остајати и опстајати, та- ко да је све време, уз узлете и падове, света српска православна црква бринула за његов напредак и утеху у почетку бригу о најсиро- машнијем слоју нашег друштва су водили монаси и свештеници о таквој благодатној свештеној љубави није само беседио и писао свети владика николај већ је и љубвеобилно творио владика николај је у битољу откупио стару, напуштену кућу турског паше с извором – бунаром целебне воде св николе у двори- шту да би се у тој згради организовало дечије склониште у коме је припремана храна за нај- сиромашнију децудечије склониште је касни- је названо богдај можемо слободно рећи да је из те и такве бриге и основано верско добро- творно старатељство, као духовна и конкрет- на материјална подршка нашем народу скромни домашаји вдс-а у периоду после другог светског рата па све до последње об- нове рада 1996 године су, пре свега, после- дица страшног геноцида и свеопштег стра- дања српскога народа и спц од 1996 до 2012 године у просторијама вдс-а је био организован један обед седмич- но, када су посетиоци добијали и символич- ну новчану помоћ уз то су викендом биле организоване посете болницама, домовима за старе и сиротиштима октобра 2010 године почела је са радом скромна, али савремена кухиња у францу- ској улици, а освештао ју је 3 фебруара 2012 године његова светост патријарх српски г иринеј данас се црквена кухиња налази у земун пољу и у њој се свакодневно за кори- снике припрема више од 2000 оброка који се деле на пет пунктова када се осврнемо на активности и делат- ности свих ресора и секција није могуће на- правити градацију у раду вдс-а, али је нео- пходно истаћи да милосрдна секција има посебно место у раду старатељства од њего- милосрђе да се не застидимо пред светим савом ресор милосрдне секције при верском добротворном старатељству милосрдни рад од светога саве до данашњих дана ратко канлић и небојиша мишевић 62 2 / 2019 вог оснивања 1932 године један од главних циљева овог ресора је стварање практичног духовног и социјалног програма праћења и помоћи старачким до- мовима, домовима за децу ометену у развоју, слабовиде, наглуве, без родитељског стара- ња и сличним установама овај постављени циљ у многоме је остварен, а негде сарад- ња са установама социјалне заштите града отпочиње посете се врше по договору са институци- јом, надлежним свештеником или духовни- ком обично се организују недељом после св литургије у посети учествује више волон- тера заједно са вођом ресора и свештеником у посете се увек носи православна штампа као што је „православље“ „православни ми- сионар“ „светосавско звонце“, молитвеници, иконице и бројанице, затим, воће, слаткиши, а ако се обилази дечији дом и други дарови ресором дужи низ година управља васили- је ковачевић, који својим примером и хари- змом привлачи велики број младих волонте- ра који су и сами посталии велика окосница милосрдне секције и целокупног вдс-а установе које старатељство редовно посећује: - школа за наглуве и глуве„стефан дечан- ски“ обилазимо два пута годишње ради дру- жења са децом и особљем школе - основна школа за глуве и наглуве „радивој поповић“ у земуну - старачки дом у диљској на карабурми - старачки дом у пљешевичкој на карабурми - старачки дом на бежанијској коси (заједно са духовником свештеником стевом мрђом) - старачки дом на вождовцу (заједно са све- штеником глигоријем марковићем) - дом за децу без родитељског старања „јо- ван јовановић змај“ у браће јерковића - дом за децу без родитељског старања „мо- ша пијаде“ - дом за децу без родитељског старања „дринка павловић“ на сењаку - центар за интеграцију младих – свратиште за децу улице - институт за ортопедско-хирушке болести на бањици - специјана болница за рехабилитацију и ортопедску протетику „рудо“ милосрђе из студеничког типика „а оно што ће бити речено, и што ви треба веома да чувате, немалу корист и спасење вам умножава а шта је то? на вратима давање страним и немоћним, ко- ји су нас покоја ради посетили због њих и гостопримницу сазидасмоу којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже а наге и босе одевати а тре- ба хранити гладне и души давати а ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а онда нека од сувишка буде и богу је мило ако је могуће“ патријарх варнава и владика николај у посети „богдају“ (извор: „одабрани записи и преписка игуманије ане аџић“) март / април 2019 63 - институт за онкологију и радиологију ср- бије наиме, сваке друге среде у месецу са волонтерима вдс-а и свештеником зораном керезовићем обилазимо дечије одељење ове болнице - клинику за рехабилитацију др мирослав зотовић ове посете се организују заједно са свештеником ђуром шушом - дом за одрасла инвалидна лица у земуну у овом дому смо организовали и крштење за станаре дома у посете иде духовник лазар војводић - дом социјалне заштите у сремнчици за- једно са свештеником деливојем рајаком - болница „драгиша мишовић“ први пут смо 2017 године обишли ову болницу за- једно са надлежним духоником петром лукавцем - удружење за помоћ ментално недовољ- но развијеним особама (мнро) на новом бе- ограду, користе нашу кухињу при храму св великомученика георгија на бежанији са 20 оброка - удружење за помоћ ментално недовољ- но развијеним особама „живимо заједно“ стари град - удружење за помоћ ментално недовољ- но развијеним особама „кец“ савски венац први пут смо 2017 године обишли ово удру- жење користе нашу кухињу у француској 31 са 20 оброка - прихватилиште за одрасла и стара лица - централни затвор обилазимо минимално три пута годишње и то на други дан божића и васкрса и на славу параклиса после св ли- тургије у капели затвора особама лишеним слободе поделимо средства за личну хиги- јену, за васкрс васкршња јаја, православну штампу, бројанице и воће при свакој посети подели се више од 600 пакета за личну хиги- јену акције се спроводе у сарадњи са све- штеником глигоријем марковићем, духов- ником затворске капеле - појединачни случајеви помоћи поро- дицама и појединцима на препоруку над- лежног свештеника, а по одобрењу пред- седника вдс-а његове светости патријарха иринеја није могуће укратко описати чиме се све бави милосрдна секција при вдс-у и са чиме се све суочавају њени волонтери и запослени, али је чињеница да дају све од себе како се не би застидели пред светим савом и да би вршили харитативну делат- ност јеванђелски и на тај начин радили на добро ближњих и на спасење и задобија- ње царства бога живога! оно што нам је свети сава показао, а што сигурно може- мо увек следити и чинити је брига о потре- битима
... „црква у име све- тог александра невског изграђена је на месту остатака храма који је саградио свети равноа- постолни константин 1887–1896“ храм светог александра невског је иконо- писао и фрескописао н а кошелев, таленто- вани уметник који је фрескописао и иконо- писао у москви, у храму христа спаситеља, и у санкт петербургу у храму васкрсења хри- стовог иконостас се састоји од чак 30 икона в пасхина, од којих 18 на огромним платни- ма величине 3х2 метра приказују пут крста од гетсиманског врта до голготе источни зид, иза олтара, украшен је витражима у сти- лу руске сецесије у храму се налази и слика и е репина „ношење крста“ на њеној поле- ђини аутор је написао: „ово је слика ношење крста урадио сам је у јерусалиму и доно- сим је као дар јерусалимској руској цркви“ у непосредној близини храма светог александра невског налази се музеј у којем су смештени сви артефакти који су пронађени приликом ископавања и ар- хеолошког истраживања локације на ко- јој данас лежи александровско подворје: привесци, крстови различитих величина, стаклене посуде, свећњаци, браве, ка- танци, арапски новчићи, ноћне светиљке и друго многи глинени производи у об- лику лампи, тањира су коптског порекла у приземљу суседне зграде су смештене пријемна соба као и царска резиденција, поред које је канцеларија са церемони- јалним портретом великог кнеза николаја александровича – будућег цара николаја ii и слика „спаситељ са трновим венцем“ коју је насликао н а кошелев, као и гра- фички портрети великог кнеза сергеја александровича, генрала м г хрипунова и управника подворја в м антипова на другом спрату су канцеларијске просто- рије, библиотека и архив у делу испред храма, на југозападној страни комплекса су собе за ходочаснике главна реликвија подворја је праг врата судњег дана који је прешао исус идући ка голготи значајни су и артефакти древног каменог трона, из доба цара константина великог, као и део стене са голготе који се та- кође чува у овом музеју света земља александровско подворје, јерусалим, капија судњег дана (извор: http://ermakvaguscom) александровско подворје, јерусалим, капија судњег дана (извор: https://guide-israelru) март / април 2019 53 манастир је подигнут у 14 веку на месту где се и данас налази о томе ко је осно- вао овај манастира постоје два предања, о григорију синајском и григорију сиријском према њима григорије синајски је био први који је окупио монашку браћу у подручју да- нашњег манастира, а григорије сиријски је одредио и наредио изградњу манастира савремени историчари се слажу да осни- вач манастира јесте био григорије, али ни синајски ни сиријски, већ ученик григори- ја синајског, пустињак григорије, србин, који је живео у једној пећини у крају и који се упокојио 1406 године, како бележи сава хиландарац он је основао манастир који су настањивали српски монаси све до великог пожара 1761 године сава хиландарац даље бележи да су монаси, одлазећи, понели са собом мошти свога земљака и оснивача ма- настира григоријат, и да се оне данас налазе у србији, у манастиру горњак најранији званични документи који поми- њу манастир григоријат потичу из 1347 и 1348 године у њима се наводе два игумана манастира калистрат и калиста спомиње се и у трећем уставу свете горе из 1394 год где се налази на двадесет трећем месту међу светогорским манастирима из житија монаха спиридона из 1513 го- дине се сазнаје, да су манастир срушили агарјани који су у 15 веку често харали по светој гори након позива молдавског вла- дара стефана, многи други владари влашке, молдавије, срби из јужне угарске, руси и други православни преко дунава, су се ода- звали и радо даривали манастир григоријат све до почетка 19 века у 18 веку руски путописац в барски ма- настир описује као најмањи од свих других светогорских манастира, да има високи пирг од 4 спрата, куполни католикон, четири мала параклиса, трпезарију, оставу, кухињу, бол- ницу и 80 малих монашких келија, али поред тога барски извештава о постојању изван- редних уметничких дела, регалија, реликви- ја и докумената од којих су многа изгорела у пожару 1761године након овог пожара, ма- настир је наредних 20 година био у рушеви- нама све док га није обновио монах јоаким акарнан који је био монах григоријатског братства од 1740 године обнова манастира је завршена 1783 године захваљујући вели- ким напорима монаха јоакима, молдавских владара и митрополита угровлахије григо- рија и многих фанариота крајем 19 века игуман манастира симеон из триполиса је проширио западно крило новим зградама затим су изграђени архондарик – гостопри- јемница и неке монашке келије 1892 године када је манастир добио величину и изглед који данас има главни храм манастира је посвећен све- том николи њега је изградио монах јоаким по угледу на католиконе других светогор- света гора манастир григоријат је смештен на литицама југозападне обале полуострва атос, између манастира симонопетра и светог дионисија и посвећен је светом николи манастир светог григорија – григоријат немања јонић 54 2 / 2019 ских манастира храм су фрескописали 1779 године гаврило и григорије из касторије, о чему сведочи натпис десно од улаза касније, 1846 године у време игумана неофита, фре- скописана је и припрата посебно је значајан изрезбарени дрвени иконостас храма са бо- гатим декорима и великим бројем икона које углавном приказују сцене из старог завета у овом католикону се чувају многе реликвије и иконе од којих су најзначајније иконе светог николе и две иконе богородице млекопита- тељице и свецарице поред католикона, манастир григоријат има још 10 параклиса унутар самих зидина и око манастира: од њих су најстарији и ујед- но највећи параклиси св анастасије рим- ске (1775), преподобног григорија ктитора (1851), пресвете богородице и св димитрија (17 век), св модеста (19 век), који је смештен у манастирском пристаништу, св трифуна и пророка илије (20 век) поред ових келија, манастир поседује и три катизме: пресвете богородице (18 век), свих атонских свети- теља (19 век) и св јована богослова, који је смештен у шуми изнад манастирау кареји манастир григоријат поседује и четири кели- је: сретењску, светих бесребреника, светог трифуна у којој су представници манастира у киноти и светог атанасија трпезарија је смештена у јужном мана- стирком крилу, ниже од главног храма из- грађена је заједно са околним зградама на- кон пожара, у другој половини 18 века од многобројних блага која се чувају у ма- настиру најзначајнији су део животворног крста господњег и делови моштију многих светитеља ту су и две златоткане плашта- нице, старе ризе, црквене утваре, крстови, драгоцени окови јеванђеља и много других свештених предмета манастирска библиотека је некада била богата књигама, али након пожара мало шта је остало од њеног фонда данас је смеште- на у једној соби у западном делу манастира и има укупно 297 рукописа, од којих је 11 на пергаменту, а неки од њих су илустровани и са заставицама посебно заслужује да се помене кодекс из хiv века који садржи једини постојећи текст јерминог пастира, коме недостаје неколико листова ту је и псалтир из xii века (кодекс бр 3), а рукопис бр 139 садржи занимљиве минијатуре с приказом места ходочашћа на светој гори у архиви се чува збирка злато- печатних и других повеља, као и турских до- кумената од којих су најстарији један сурет из 1429, и вакуфнама из 1561 поред овога, библиотека има и око 6000 старих штампа- них књига од 1574 године манастир григоријат зау- зима седамнаесто место у светогорској хи- јерархији, а прешао је у општежитељство 1840 године данас григоријатско братство чини око 70 монаха, од којих је један србин (јерођакон силуан) света гора манастир свгригорија, григоријат (извор: wwwimgrigoriougr) март / април 2019 55 питање о односу према традицији је ве- ома битно без обзира да ли је став по- зитиван или негативан он би морао бити образложен да би био одговоран нажалост, ми као народ смо у великој мери имали не- срећу да у току двадесетог века пројави- мо неодговорност према овом питању већ крајем деветнаестог века разни појединци и покрети наклоњени западу, почели су не- гирати вредност наше традиције тако је и чувени књижевни критичар ј скерлић сма- трао да српска средњовековна књижевност „и није била књижевност у правом смислу“ касније је ту мисао оскар давичо, позива- јући се и на философију паланке радомира константиновића, проширио сматрајући да „истинска српска културна традиција (је) она сељачка, која није била ни религиозна, ни монархистичка, ни ’романтичка’, ни лазарев- ско-косовски опредељена“ (уп драган хамо- вић, пут ка усправној земљи, 32) дело стефана првовенчаног – преподоб- ног симона монаха, један је од најбољих аргумента да скерлић, константиновић, да- вичо, слични њима некад и сад, нису били у праву када је о српској традицији реч ипак, то говоримо данас пре нас знали су то у два- десетом веку великани писане речи у срба, међу којима су ђорђе радојичић, д богдано- вић, милан кашанин, лазар мирковић, сима хришћанска књижевност стефан је, будући владар, као дете добио, за тадашње појмове, сасвим пристојно образовање на светском нивоу о томе сведоче и његова сачувана писана дела књижевно стваралаштво краља стефана првовенчаног – симона монаха освешћивање српског средњовековног идентитета протонамесник александар р јевтић хиландарска повеља (извор: википедија) 56 2 / 2019 ћирковић, владимир мошин, ђ трифуновић, момчило настасијевић, д максимовић, вас- ко попа, миодраг павловић, зоран мишић за њих би се могло рећи оно што је рече- но о представницима неопатристичке мисли у теологији они су добро знали шта значе речи чувеног интелектуалца и познаваоца средњовековне мисли јарослава пеликана да je „традиционализам мртва вера живих, а традиција жива вера мртвих“ и они су де- ловали у „духу отаца“ слободни смо рећи да тај дух није други до дух свети, јер су само њиме могли разумети многе свете средњо- вековне писце, по древној философској мак- сими: „слично се сличним познаје“ тако су разумели и стефана првовенча- ног зато је он значајно место заузео у свим зборницима и антологијама српске поезије и прозе (попино мислено јутро и павлови- ћева антологија српског песништва), који су од вишепоменутих и других мислилаца састављани изазивајући често „идеолошку саблазан“, како би рекао вредни и даровити краљевчанин и књижевник драган хамовић, коме у великој мери дугујемо ово освешћи- вање средњовековног идентитета кроз књи- жевност двадесетог века на почетку се мора истаћи да је стефан, будући владар, као дете добио, за тадашње појмове, сасвим пристојно образовање, и то на светском нивоу о томе сведоче и његова сачувана писана дела посебно место у књижевном стварала- штву првовенчаног краља заузима житије светог симеона у њему је изнет лик стефана немање као божијег изабраника, светитеља- владара који је прожет библијским примери- ма и као такав и сам је пример своме наслед- нику на многим местима, првовенчани ће скромно изразити и сопствену недостојност пред ликом великог оца трудећи се да настави очево дело, он ће се посебно старати о црквама и манасти- рима као божијим домовима којима при- личи изванредна лепота и достојанство, богослужбеним и химнографским речима казано „красота и благољепије“ тако су и по- веље којима се дарују повластице манасти- хришћанска књижевност виђење ливаде красне „овај мишљу беше узнесен и жељаше: као да стоји на узвишеном месту, у пролетње време, у веселу дану, тј сунчану; виде издалека равну ливаду, красну изгледом, лепу створењем сред ње стајаше дрво дивно, округласто гранама, пуним лишћа, преукрашено цвећем и пуно плода, благи мирис одајући а сред дрвета настанила се беше птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у цвркутању, јасна у шаптању, једна од мудрих птица љубавних, слатки његов детић, који је некада био мени везом рођења брат, звани сава монах овај сеђаше у дрвету, тј у светој гори и неумуклим гласом, високим грлом, јасним звуком, измењујући гласове прелепе и предивне, и необичне песме појући и тај глас уђе у уши пречудног и дивног господина ми светога симеона, часнога старца а њој и остале птице, на доњим гранама седећи, слатком њеном гласу, својим гласовима весело помагаше и овога гледајући, овај дивни муж - љубљено и слатко чедо своје, које беше отишло и одвојило се, пређе у свету ту ливаду, и лепо дрво и предивне птице гледајући– помисли у себи овај глас: „да сиђем на красну ту ливаду; дошавши, лепоту дрвета сагледаћу, и близу њега ставши, наситићу се краснога гласа предивне оне птице“ март / април 2019 57 рима хиландару, жичи, светој богородици на мљету, сведочанства како писаног ства- ралаштва тако и љубави светог краља према православној вери у току 2018 године српска књижевна за- друга, у сарадњи са народном библиотеком у краљеву, издала је сабрана дела стефана првовенчаног текст је са старосрпског на са- времени српски уз задржавање појединих изворних елемената, превела љиљана ју- хас георгијевска ово издање је унапређено у односу на прво издање из 1999 са новим преводом жичке повеље чији је препис из 15 века пронађен у међувремену у бугарској у приватној колекцији посебна радост и част припала је и народној библиотеци стефан првовенчани у краљеву, када је прошле го- дине објавила песничке одломке стефана првовенчаног, у избору васка попе наиме, реч је о изводима из његових прозних дела, у преводу миливоја башића, лазара мирко- вића и ђорђа радојичића они су пажљиво начињени и песниковом руком формирани у стихове и строфе васко попа је избор на- чинио 1963, а до објављивања долази после више од 50 година трудом ђорђа трифуно- вића и уредништва краљевачке повеље ко- је је успело да га убеди да доврши изабрану збирку, давно планираног дела у поетском изразу посебно се истиче сле- довање псаламском узору као што у псал- мима постоје различита расположења који- ма се молитвеник обраћа богу, тако је и овде у тренуцима угрожености сопствене и свога народа, непријатељима са свих страна, пр- вовенчани се у молитви за спас отачаства обраћа богу: „устани, господе, на сусрет мени и види“ у псалму захвалности он је занет за- хвалним одушевљењем до неизрецивости: „које ћу појање да принесем твојему мило- срђу? којим уснама да ти хвалу принесем?“ посебно место заузима поштовање светог симеона, кога назива читавим низом узви- шених имена, као што су: апостол, мученик, учитељ, пророк и више од тога у стилу пи- саца древних акатиста - молитава светите- љима, износи се величање подвига светог симеона са устаљеним почетним химничким изразима: „радуј се“ дајући себи за слободу да изразим соп- ствено мишљење, посебно бих истакао по- следњу поетску целину од приређивача на- звану виђења свако од њих је на свој начин лепо и оно које говори о зидању манастира студенице, и оно о крсту – дрвету светлости, и о светом миру из светитељевих моштију посебно је лепо виђење посвећено брату, монаху, а данас светитељу сави оно је на- словљено: виђење ливаде красне аутор је свештеник при храму светога саве у краљеву у дијалогу са ате измом посебно место у књижевном стваралаштву стефана првовенчаног заузима житије светог симеона св краљ стефан первовенчани, фреска у цркви св апостола у пећи (извор: руикон) 58 2 / 2019 прича о животу и делу петра кочића не- раскидива је од приче о судбини бо- санске крајине и борбе српског народа за скидање стега најпре турског, а онда и ау- стријског ропства попут борисава станко- вића, његовог саборца на књижевном пољу на прелазу из реализма у модерну, и кочић својим радом доноси пре свега један духовни заокрет у српској култури, који се на одређен начин одражавао и у свести колектива који је посебно битан у појмов- нику кочићевог дела шта је то што је стаја- ло у темељу кочићевог рада? својим пореклом пе- тар кочић већ са собом носи један вековни терет који је видан у свакој ње- говој причи и политичком наступу имајући у виду чи- њеницу да је његова уметнич- ка улога била таква да је исту- пао испред једног патријархалног колектива, пре свега својом ученошћу, а потом и препознатим приповедачким да- ром, кочићев усуд је био двоструко одре- ђен наиме, одређивале су га социјалне при- лике босанског сељака, за чију се слободу борио до краја свог живота, и један посебан унутарњи немир, оличен пре свега у посеб- ном лиризму његових дела међутим, оно што је специфичност и поред ове двојности јесте јединствено друштвено и унутарње биће које коћић ниједног тренутка не одваја иво андрић о таквој кочи- ћевој природи пише: „кочићев човек значи и човека из кочи- ћевог краја и човека из кочи- ћеве приповетке и најпосле кочића-човека, јер је код њега ретко јединство из- међу човека и дела, и чо- века и средине из које је потекао“ у таквом кочићевом од- ређењу живота и дела бит- ну улогу игра и манастир као вековно стециште и потпора како духовној, тако и материјалној борби народа његовог краја већ у кочићевој биографији на- илазимо на податке да је манастир го- мионица био битан и у историји, како кра- ја у ком је рођен, тако и фамилије кочић како је овај манастир био духовни центар, петар је као млад од стране родитеља био послат да хришћанска књижевност у ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме и умријех! у кочићевој биографији наилазимо на податке да је манастир гомионица био битан и у историји, како краја у ком је рођен, тако и фамилије кочић манастир у прози петра кочића дејан војводић (извор: drugiegorodaru) март / април 2019 59 похађа манастирску школу, а познато је и да се његов отац јован у истом манастиру касније и замонашио све ово умногоме је одредило и однос који је петар имао према манастирској традицији, а посебно према сабрању које је најприсутнији мотив у ње- говим причама о манастиру гомионица тако и два најизразитија јунака његове прозе, поред давида штрпца, бивају мра- чајски прото и симеун пејић рудар, ђак од манастира гомионице наизглед ни један ни други нису типично до тад везани за манастирски или црквени живот, већ на- против бивају изопштени и огољени пред светом који о њима суди и испреда приче тако се мрачајски прото, онај који је сим- бол мучења од стране турака, како беле- жи исидора секулић „дивљим карактером бори против интелигенције у себи, а инте- лигенцијом против својих пријатеља и не- пријатеља“ исидора додаје да се „понос у његово лику претвара у порок, а гнев у са- момучење“ његова супротност је симеун, који је представљен као поремећено би- ће и симбол хаотичности живота он је тај који испреда приче „вероватније и лепше од оног што се стварно догађало“ психо- лошки слој као основа кочићеве потребе да представи карактер и духовни профил народа који се бори за слободу оличен је управо у природама коју носе ова два јуна- ка кочићевих прича у овој, наизглед, супротности крије се чи- таво богатство кочићеве уметничке и дру- штвене самосвести, а у исто време и доказ о суштинском познавању оног о чему при- марно пише, свом роду, и оном чему тежи, коначној слободи свог рода ако је мана- стир као духовни простор заиста постојао у његовој свести, а засигурно је био битан, барем у оној приповедачкој свести коју је собом носио, онда све супротности и хте- ња његових јунака, који су се стопили са духовном свешћу писца и његовог народа, стоје у темељу индивидуализације нашег епског наслеђа, које је први у српску књи- жевност донео петар кочић из стричића у босанској крајини хришћанска књижевност дужност хришћана јесте да се сећају својих старешина који нам проповедаше реч бо- жију, а прихватамо и древну истину да је исто- рија учитељица живота но, потресно опоми- њуће делују речи авве јустина о србима, које „као да је пркосни бог заборава створио по свом образу и подобију“ зато овај зборник радова заслужује пажњу и препоруку радови у зборнику говоре о животу цркве у шумади- ји и комунистичкој југославији, у време „када су српски безбожници верном српском наро- ду, верску слободу делили на граме“ (владика шумадијски сава) зборник садржи девет тек- стова у првом тексту, спомен на дела божија у шумадији, епископ шумадијски јован каже: „ побожност и црквеност народа шумадије за све време трајања ове младе епархије, би- ле су присутне у најтежим послератним вре- менима али највећу радост причињавали су дуги и дуги редови причасника за време ве- ликог ускршњег поста у свим годинама посто- јања наше епархије“ (стр 14) други рад носи наслов оснивање епархија у новијој историји српске цркве (1831–1947) и даје преглед осни- вања нових епархија у контексту друштвено- политичких прилика у којима су осниване, од времена борбе за самосталност у 19 веку, до 1947године, односно до 2011годинепо оце- ни историчара цркве, повратак патријарха га- врила у југославију 1946 године, био је не са- мо веома храбар поступак, већ од пресудног значаја за нормализацију живота цркве прво послератно заседање архијерејског сабора, одржано је од 24 априла до 21 маја 1947 го- дине о току рада сабора, о проблемима који су разматрани, притисцима државних власти, избору нових архијереја и др говори др пре- драг пузовић у тексту рад светог архијерејског сабора 1947 године (стр 31–56)на овом сабо- ру васпостављена је епархија сремска, а осно- ване шумадијска са седиштем у крагујевцу и будимљанско-полимска са седиштем у бије- лом пољу у тексту сабор српске православне цркве 1947 године – консолидација и/ или от- пор, др радмиле радић, поред осталог, говори се и о држању патријарха гаврила дожића, по свим значајним питањима за живот цркве, по повратку у југославију „ како је време мисионарски излог 60 2 / 2019 одмицало, његово незадовољство и отпор су расли, жалбе биле све учесталије, а јав- на подршка властима је потпуно изостала његовом смрћу 1950 године, за спц ће на- ступити неколико тешких година ригидних притисака режима“ (стр 81) на архијереј- ском сабору 1947 године, изабрано је шест нових архијереја, а попуњене су епархије чији су архијереји мученички пострадали у рату долазак нових архијереја у од- ређене им градове, пропраћен је ометањима од стране власти, а свете литургије на којима је обављено устоличење, омета- не су варварским поступцима безбожника, о чему се говори у раду устоличење новоиза- браних епархијских архијереја 1947 године (стр 85–102) мр- жња безбожних власти према цркви христовој не мимоила- зи ни православни богослов- ски факултет у београду, који је 1952 године избачен са универзитета, о чему се може прочитати у тексту професор богословског факултета у београду драгу- тин анастасијевић из крагујевца и омета- ње рада овог факултета после другог свет- ског рата (стр 103–129) ипак, најзначајније у овом раду јесте подсећање на лик и дело првог академика из крагујевца, византоло- га и професора богословског факултета, др драгутина анастасијевића веома исцрпан, али и веома потресан је рад страдање цр- кве на простору данашње шумадијске епар- хије током и после другог светског рата (стр 131–168) аутор текста, свештеник саво ар- сенијевић, даје списак свештеника, монаха и вероучитеља, страдалих током другог свет- ског рата, побијених како од немаца тако и од партизана говори се и о одузимању зе- мље манастирима шумадијске епархије, о уклањању крста из центра града, о забрани литија, различитим примерима прити- сака и малтретирања монаштва и верујућих у тексту се говори и о кажњавању затворском ка- зном епископа жичког др васи- лија, због беседе у селу брезни, 1971 године, као и о страдањи- ма пароха мрчајевачког мио- драга арсенијевића следећи текст преглед црквеног живота крагујевца од 1947 године до да- нас (стр 169–176), аутора јереја владана костадиновића, после кратког прегледа развоја града у 19 веку, говори о активности пнхз у међу- ратном периоду, деловању комунистичких власти на спречавању било каквог испоља- вања религиозности, нарочито код омлади- не, као и о обнови црквеног живота у крагу- јевцу на крају 20 и почетку 21 века не можемо, а да не приметимо да радова на тему страдања српске цркве и народа од комунистичких власти, у нашем цркве- ном издаваштву нема много, па се питамо: зашто? радови у зборнику говоре о животу цркве у шумадији и комунистичкој југосла- вији, у време „када су српски безбожници верном српском народу, верску слободу делили на граме“ (владика шумадијски сава) историја је учитељица живота милош з јелић зборник радова сас 1947 г (извор: каленић) миси онарски излог март / април 2019 61 ове године прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије српске право- славне цркве обележавајући овај јубилеј мо- рамо да поменемо светога саву и у контексту утемељивача милосрдног рада унутар само- сталне српске цркве обилазећи свету земљу свети сава је имао прилику да се упозна са харитативним делатностима унутар византиј- ских манастира па је и сам тежио да начини та- кво устројство у српским манастирима хилан- дару и студеници по повратку са путовања у српским манастирима оснива прве болнице, гостопримнице и домове за бескућнике свети сава се нарочито старао да се орга- низује брига о болеснима, немоћнима, ста- рима, сиромашнима и посебно о онима са телесним оштећењима нису заборављани ни заробљеници, робови, удовице, сирочад пажња је посвећена и односу и обавезама међу родитељима и децом нашем народу и нашој цркви од светог са- ве до данашњег дана није било лако постојати и на страшном месту остајати и опстајати, та- ко да је све време, уз узлете и падове, света српска православна црква бринула за његов напредак и утеху у почетку бригу о најсиро- машнијем слоју нашег друштва су водили монаси и свештеници о таквој благодатној свештеној љубави није само беседио и писао свети владика николај већ је и љубвеобилно творио владика николај је у битољу откупио стару, напуштену кућу турског паше с извором – бунаром целебне воде св николе у двори- шту да би се у тој згради организовало дечије склониште у коме је припремана храна за нај- сиромашнију децудечије склониште је касни- је названо богдај можемо слободно рећи да је из те и такве бриге и основано верско добро- творно старатељство, као духовна и конкрет- на материјална подршка нашем народу скромни домашаји вдс-а у периоду после другог светског рата па све до последње об- нове рада 1996 године су, пре свега, после- дица страшног геноцида и свеопштег стра- дања српскога народа и спц од 1996 до 2012 године у просторијама вдс-а је био организован један обед седмич- но, када су посетиоци добијали и символич- ну новчану помоћ уз то су викендом биле организоване посете болницама, домовима за старе и сиротиштима октобра 2010 године почела је са радом скромна, али савремена кухиња у францу- ској улици, а освештао ју је 3 фебруара 2012 године његова светост патријарх српски г иринеј данас се црквена кухиња налази у земун пољу и у њој се свакодневно за кори- снике припрема више од 2000 оброка који се деле на пет пунктова када се осврнемо на активности и делат- ности свих ресора и секција није могуће на- правити градацију у раду вдс-а, али је нео- пходно истаћи да милосрдна секција има посебно место у раду старатељства од њего- милосрђе да се не застидимо пред светим савом ресор милосрдне секције при верском добротворном старатељству милосрдни рад од светога саве до данашњих дана ратко канлић и небојиша мишевић 62 2 / 2019 вог оснивања 1932 године један од главних циљева овог ресора је стварање практичног духовног и социјалног програма праћења и помоћи старачким до- мовима, домовима за децу ометену у развоју, слабовиде, наглуве, без родитељског стара- ња и сличним установама овај постављени циљ у многоме је остварен, а негде сарад- ња са установама социјалне заштите града отпочиње посете се врше по договору са институци- јом, надлежним свештеником или духовни- ком обично се организују недељом после св литургије у посети учествује више волон- тера заједно са вођом ресора и свештеником у посете се увек носи православна штампа као што је „православље“ „православни ми- сионар“ „светосавско звонце“, молитвеници, иконице и бројанице, затим, воће, слаткиши, а ако се обилази дечији дом и други дарови ресором дужи низ година управља васили- је ковачевић, који својим примером и хари- змом привлачи велики број младих волонте- ра који су и сами посталии велика окосница милосрдне секције и целокупног вдс-а установе које старатељство редовно посећује: - школа за наглуве и глуве„стефан дечан- ски“ обилазимо два пута годишње ради дру- жења са децом и особљем школе - основна школа за глуве и наглуве „радивој поповић“ у земуну - старачки дом у диљској на карабурми - старачки дом у пљешевичкој на карабурми - старачки дом на бежанијској коси (заједно са духовником свештеником стевом мрђом) - старачки дом на вождовцу (заједно са све- штеником глигоријем марковићем) - дом за децу без родитељског старања „јо- ван јовановић змај“ у браће јерковића - дом за децу без родитељског старања „мо- ша пијаде“ - дом за децу без родитељског старања „дринка павловић“ на сењаку - центар за интеграцију младих – свратиште за децу улице - институт за ортопедско-хирушке болести на бањици - специјана болница за рехабилитацију и ортопедску протетику „рудо“ милосрђе из студеничког типика „а оно што ће бити речено, и што ви треба веома да чувате, немалу корист и спасење вам умножава а шта је то? на вратима давање страним и немоћним, ко- ји су нас покоја ради посетили због њих и гостопримницу сазидасмоу којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже а наге и босе одевати а тре- ба хранити гладне и души давати а ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а онда нека од сувишка буде и богу је мило ако је могуће“ патријарх варнава и владика николај у посети „богдају“ (извор: „одабрани записи и преписка игуманије ане аџић“) март / април 2019 63 - институт за онкологију и радиологију ср- бије наиме, сваке друге среде у месецу са волонтерима вдс-а и свештеником зораном керезовићем обилазимо дечије одељење ове болнице - клинику за рехабилитацију др мирослав зотовић ове посете се организују заједно са свештеником ђуром шушом - дом за одрасла инвалидна лица у земуну у овом дому смо организовали и крштење за станаре дома у посете иде духовник лазар војводић - дом социјалне заштите у сремнчици за- једно са свештеником деливојем рајаком - болница „драгиша мишовић“ први пут смо 2017 године обишли ову болницу за- једно са надлежним духоником петром лукавцем - удружење за помоћ ментално недовољ- но развијеним особама (мнро) на новом бе- ограду, користе нашу кухињу при храму св великомученика георгија на бежанији са 20 оброка - удружење за помоћ ментално недовољ- но развијеним особама „живимо заједно“ стари град - удружење за помоћ ментално недовољ- но развијеним особама „кец“ савски венац први пут смо 2017 године обишли ово удру- жење користе нашу кухињу у француској 31 са 20 оброка - прихватилиште за одрасла и стара лица - централни затвор обилазимо минимално три пута годишње и то на други дан божића и васкрса и на славу параклиса после св ли- тургије у капели затвора особама лишеним слободе поделимо средства за личну хиги- јену, за васкрс васкршња јаја, православну штампу, бројанице и воће при свакој посети подели се више од 600 пакета за личну хиги- јену акције се спроводе у сарадњи са све- штеником глигоријем марковићем, духов- ником затворске капеле - појединачни случајеви помоћи поро- дицама и појединцима на препоруку над- лежног свештеника, а по одобрењу пред- седника вдс-а његове светости патријарха иринеја није могуће укратко описати чиме се све бави милосрдна секција при вдс-у и са чиме се све суочавају њени волонтери и запослени, али је чињеница да дају све од себе како се не би застидели пред светим савом и да би вршили харитативну делат- ност јеванђелски и на тај начин радили на добро ближњих и на спасење и задобија- ње царства бога живога! оно што нам је свети сава показао, а што сигурно може- мо увек следити и чинити је брига о потре- битима
Свеска: 366 | Српска Црква кроз векове
... Фотографија на насловној страни корице: Манастир Хиландар фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Блаженопочивши Епископ Хризостом (Столић) у Хиландару фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Пустите децу и не браните им да долазе к мени (Мт 19, 14) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Жича фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 366, МАРТ / АПРИЛ 2019 Реч уредника Векови за нама и изазови пред нама 3 Материк Света Нона и величина мајчинства 4 Историја хришћанства Прогон Цркве у периоду раног хришћанства 6 Живот у Христу О Великом посту и великопосним богослужењима Света Четрдесетница - освештано време духовног препорода 8 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (III) 11 ТЕМА БРОЈА Осам векова 15 Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије Школа уз ћивот Светитеља 18 Свети Сава и самосталност Српске Православне Цркве 23 Из вековне историје Српске Цркве 28 Вишедетне хришћанске породице Поповићи из Вранића 30 Сведочанство Сведочење о чуду Светог Нектарија 40 Парохијани О једном цвету у башти жарковачке цркве 44 Писма Како преживети мужевљево неверство (2 део) 46 Света Земља Александровско подворје 51 Света Гора Манастир Светог Григорија – Григоријат 54 Хришћанска књижевност Књижевно стваралаштво Краља Стефана Првовенчаног – Симона Монаха Освешћивање српског средњовековног идентитета 56 Хришћанска књижевност Манастир у прози Петра Кочића 59 Мисионарски излог Историја је учитељица живота 61 Милосрђе Ресор Милосрдне секције при Верском добротворном старатељству Милосрдни рад од Светога Саве до данашњих дана 62 стране март / април 2019 1 МАРТ / АПРИЛ 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Српска Црква кроз векове мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се у
... Фотографија на насловној страни корице: Манастир Хиландар фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Блаженопочивши Епископ Хризостом (Столић) у Хиландару фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Пустите децу и не браните им да долазе к мени (Мт 19, 14) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Жича фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 366, МАРТ / АПРИЛ 2019 Реч уредника Векови за нама и изазови пред нама 3 Материк Света Нона и величина мајчинства 4 Историја хришћанства Прогон Цркве у периоду раног хришћанства 6 Живот у Христу О Великом посту и великопосним богослужењима Света Четрдесетница - освештано време духовног препорода 8 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (III) 11 ТЕМА БРОЈА Осам векова 15 Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије Школа уз ћивот Светитеља 18 Свети Сава и самосталност Српске Православне Цркве 23 Из вековне историје Српске Цркве 28 Вишедетне хришћанске породице Поповићи из Вранића 30 Сведочанство Сведочење о чуду Светог Нектарија 40 Парохијани О једном цвету у башти жарковачке цркве 44 Писма Како преживети мужевљево неверство (2 део) 46 Света Земља Александровско подворје 51 Света Гора Манастир Светог Григорија – Григоријат 54 Хришћанска књижевност Књижевно стваралаштво Краља Стефана Првовенчаног – Симона Монаха Освешћивање српског средњовековног идентитета 56 Хришћанска књижевност Манастир у прози Петра Кочића 59 Мисионарски излог Историја је учитељица живота 61 Милосрђе Ресор Милосрдне секције при Верском добротворном старатељству Милосрдни рад од Светога Саве до данашњих дана 62 стране март / април 2019 1 МАРТ / АПРИЛ 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Српска Црква кроз векове мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се у
Одреднице:
55
Свеска: 367 | Тако да се светли светлост ваша
...је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведокВАСКРСЕЊА 📌 христовог?
– сведок сам многих исцељења сећам се
исцељења једног човека који је устао из ко-
лица и стао на обе ноге о
...је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок
МЕТА инфо: Р:24550 К:183577 Д:101
| Свеска 367 |
Свеска: 367 | Тако да се светли светлост ваша
... неког исцељења које се догодило пред кивотом светог василија острошког? питао бих вас у духу овог питања, да ли смо ми као народ свесни да је господ благословио нас и васцелу васељену дивним даром, великом острошком светињом и нетљеним моштима светог василија острошког који је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок васкрсења христовог? – сведок сам многих исцељења сећам се исцељења једног човека који је устао из ко- лица и стао на обе ноге острошка светиња сведочи божије присуство, а највеће чудо је, да је бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо да није личности светога василија, не би било ни острошког чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просве- тљује славом божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов божији због тога народ у тако великом броју непрестано дола- зи да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надах- почетком осамдесетих година xx века, по неисказаном промислу божијем, упознали сте вашег духовног оца архимандрита лазара (аџића), кога сте касније наследили на трону игуманâ острошких ваше преосвештенство, шта бисте посебно истакли када говоримо о лику и делу великог оца лазара који је остао запамћен као човек велике љубави и доброте? – на првом месту, отац лазар је био велики молитвеник поседовао је исусову молитву, што је реткост из милости, доброте и посто- јаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неиз- брисиви печат на људима око себе то је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам као што кажемо на ли- тургији: „једним устима и једним срцем“ тако се отац лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави он се моли за нас са светим кнезом лазаром, чије врлине је и по- седовао: витештво, карак- терност, одлучност и до- броту последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болни- цу, а после се све одвијало са бо- жијим благо- словом реч архијереја мај / јун 2019 5 поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности српске православне цркве, у издању манастира рача и матице српске у новом саду, кроз заједничку сарадњу и благословом његовог преосвештенства епископа жичког др јустина, изашло је из штампе ваше запажено дело „богословље празника“ повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, у наведеном делу бавите се изучавањем господњих и богородичиних празника? откривење старог и новог завета, химни и иконâ као методу тумачења, има окрену- ту главу откривења која тајанствено воде ка царству божијем, постајући прича о том искуству, као и водич у то исто искуство цркве ризница светог предања открива нам и осветљава нам тајну христа и тајну богородице кроз велики циклус празникâ кроз химнологију (химногра- фију) цркве и делâ све- тих отаца, истовремено можемо видети, слушати и опипати, и учествова- ти у искуству божанске стварности ово је начин уласка у тајну вере, односно, истине вере ко- је су изражене у символу вере главни покре- тач целе ове приче је молитвеност потребна је истрајност у животу мене је отац иринеј (сада епископ новосадски и бачки), када је дошао из грчке, учио да сваку ствар радим темељно, не ради испита и оцене, већ ради живота на томе му хвала! даривао ме је са једном библиотеком „теолошких погледа“, поучавајући ме да у животу не прихватам на себе велика дела, него да скромно почнем, а онда ће та тема родити плод након четрде- сетогодишњег изучавања последњих сто година имали смо једнострано кретање у из- учавању поменуте теме, како на истоку, тако и на западу ово је био скромни покушај об- једињавања свих димензија празникâ запажено је да теми приступате са циљем да верном народу и свим људима који су гладни и жедни истинске речи божије, представите молитвени однос са богом, показујући да је богословље не само реч о богу, већ и разговор са њим, доживљен управо у литургијском прослављању празникâ кроз богослужење се одвија тајна хри- ста богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у бо- гословљу, све остало је увод и хришћанска мисија дакле, молитвено богословље је пар екселанс богословље у богослужењу може- мо трагати за библијским референцама и отачким текстовима који су се уткали у бо- гослужење особито треба нагласити значај богослужења за бого- словље, не само ради цитирања или анто- логијског навођења дубље проучавање ове теме подразуме- ва дубљи аналитички процес истраживања богослужења и то ин- тердисциплинарно може то бити хеорто- лошки оквир празно- вања неког празни- ка, али исто као и у светом писму, можемо остати на корицама, а да не уђемо у суштину и срж поруке све- тога писма ми смо разматрали тајну домо- строја спасења, а то изучавање подразуме- ва наше учешће и наше учење у словесном богослужењу у простору цркве догађа се чудесни преображај истинâ вере у иконе, а ових истих икона у поезију (химнографију) зато су светоотачке беседе надахнуте бого- словљем и прелазе у славословље сâме по себи су иконичне, као што је иконична и мо- литва, иконични су кондаци, тропари, кано- ни и целокупно богослужење је иконично овде смо применили синтетички метод да би оставили простор за даље истраживање и анализирање многих момената служби празникâ реч архијереја 6 3 / 2019 нуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и мо- литву зато је васкршње празновање посебно на светој гори у јерусалиму и под острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и по- стојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо ваш живот је скопчан и са великом љубављу према богословљу цркве велики и запажени траг оставили сте као предавач и васпитач на богословији светог петра цетињског, али и као професор на академији српске православне цркве за уметности и консервацију у београду? – да, управу сте ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер уче- шће подразумева слушање и памћење по- руке богослужења све што се поје у храму има богословски и духовни смисао то је препевано свето писмо, ту имамо бого- словље за певницом коме се учимо непре- стано управо томе нас је учио патријарх павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха ако је свештеник добар молитвеник биће и добар пастир и добар организатор у парохији дакле, од нашег односа према богослужењу зависи наш мисионарски живот рекао бих да и вероучитељска служба своје темеље налази у богослужењу цркве? – слажем се са вама браниславе по- требно је децу научити да се моле богу, а то је најтеже научити их да читају свето писмо уз молитвено размишљање, поста- вљајући увод у богословље јер их тако уводимо у живот, било кроз средњу шко- лу или факултет да их заинтересујемо, да целога живота воле богословље, а не само да уче за испит без богословља не- ма ни правог монашког живота, то сам се уверио у свом животу, као што нема ни па- стирства; нема ни веронауке без увођења у жртву и спремности на жртвовање себе у цркви нема смисла младим богослов- цима обећавати лагодан живот! сећам се, било је старих свештеника који су погре- шно саветовали младе, да када се уписују у богословску школу, да ће они лагодно живети, то је грешка! поготово је грешка ако се то упућује монашким лицима и који у духу каријере желе да буду владике по- требно је младим људима предочити шта их чека у животу, у томе је кључ благосло- веног успеха поред химнографије, ваш озбиљан рад окренут је и ка истраживању догмата сâмих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију шта бисте посебно истакли када је реч о овом важном питању? – хвала вам на том питању ви знате да сам ја већ дуго времена у синодској ко- мисији за унапређење просвете, особито у погледу богослужења на основу педа- гошког искуства, радећи на уџбеницима из догматике, дошли смо до сазнања да је потребно освежити методске јединице прилогом упоредног богословља и зада- цима у читању и сажимању светих отаца и савремених теолога такође, домаћи зада- ци су се састојали у повезивању свих обла- сти теологије дакле, сваку тему пронети кроз историјски, патролошки, библијски, кроз богослужење се одвија тајна христа богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у богословљу, све остало је увод и хришћанска мисија реч архијереја мај / јун 2019 7 систематски, етички, пастирски и омили- тички аспект ни један одељак не сме да буде на штету целине градива, потребно је да се препозна целосност градива и да кроз цело градиво иде једна нит развија- ти способност повезивања исте теме кроз све кључне предмете, био ми је кључни за- датак што је најважније, како то богосло- вље изразити у беседништву и пастирству? ако не поставимо такву врсту повезивања нећемо имати успеха, јер нећемо умети да повежемо теме и оне неће бити наше иску- ство, ако не приђемо овим начином оно постаје искуствено знање, не теологија као информација, већ да знање постане у потпуности искуствено морам рећи и ово ништа не значи и написати добар програм и уџбеник, у чему сам имао прилику и част да учествујем, ако то не умеју наставни- ци користити и применити потребан је животопис његовог преосвештенства епископа др јована (пурића) његово преосвештенство епископ јован (пурић) је рођен 24 маја/6 јуна 1965 у мија- чима, код ваљева, од оца радосава и мај- ке зоре, добивши име на крштењу младен побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастају- ћи у окриљу манастира пустиње и ћелија код ваљева, прима и усваја дух ревности за госпо- да од авве јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву цркву, а нарочито за пастире почет- ком осамдесетих година xx века промисао божији га упућује на духовног оца лаза- ра (аџића), кога ће и касније насле- дити на трону игумана острошких посећује свету земљу, свету гору и јеладу младен, будући епископ јован, упи- сује се и са одличним успехом заврша- ва богословију светога саве у београду потом се уписује на богословске студије на богословском факул- тету српске православне цркве у београду, и наста- вља студије у петро- граду, где са одличним успехом дипломира на тему иконопоштовања и символике замонашен је на дан светих мироноси- ца марте и марије, 4/17 јуна 1992 у острогу, руком епископа захумско-херце- говачког г атанасија у чин јеромонаха рукоположио га је блаженопо- чивши патријарх српски павле, 1995 годи- не, у милешеви митрополит црногорско- приморског г амфилохије га, 2001 године, уводи у трон острошких игумана на достојанство епископског служења иза- бран је одлуком светог архијерејског сабора српске православне цркве, 6/19 маја 2004 године, а блаженопочивши патријарх срп- ски павле га је исте године хиротонисао у подгорици од 1990 године предавао је више предмета и био васпитач у београдској и цетињској бого- словији од 2007 године владика јован је низ година предавао свето писмо на академији српске православне цркве у београду учесник је више симпосиона и међународних конференција тајном иконичног васпитања бавио се двадесет година у просвет- ним институцијама српске православне цркве, које су крунисане одбраном докторске тезе на фило- софском факултету – пале, источно сарајево, 12 новем- бра 2009 године, на тему: ”философија васпитања у делу св јована златоуста” пред члановима комисије у саставу: проф др бранко летић, проф др симо нешко- вић (ментор) и проф др борис брајовић извор: spcrs реч архијереја 8 3 / 2019 посебан семинар о методици наставе ви сте вероучитељ и савршено добро знате о чему говорим на епархијском нивоу, на помесном нивоу, на нивоу факултета, по- требна је већа сарадња и темељније про- дубљивање, како бисмо дошли до успеха дакле, ако немамо добре педагоге, ништа не вреде ни добри уџбеници, нити добар план и програм потребно је стално учење и стално усавршавање у преношењу иску- ственог богословља, а не само заслепље- но бубање градива богословље је
... неког исцељења које се догодило пред кивотом светог василија острошког? питао бих вас у духу овог питања, да ли смо ми као народ свесни да је господ благословио нас и васцелу васељену дивним даром, великом острошком светињом и нетљеним моштима светог василија острошког који је у погледу чудотворства, ваистину, истински сведок васкрсења христовог? – сведок сам многих исцељења сећам се исцељења једног човека који је устао из ко- лица и стао на обе ноге острошка светиња сведочи божије присуство, а највеће чудо је, да је бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо да није личности светога василија, не би било ни острошког чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просве- тљује славом божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов божији због тога народ у тако великом броју непрестано дола- зи да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надах- почетком осамдесетих година xx века, по неисказаном промислу божијем, упознали сте вашег духовног оца архимандрита лазара (аџића), кога сте касније наследили на трону игуманâ острошких ваше преосвештенство, шта бисте посебно истакли када говоримо о лику и делу великог оца лазара који је остао запамћен као човек велике љубави и доброте? – на првом месту, отац лазар је био велики молитвеник поседовао је исусову молитву, што је реткост из милости, доброте и посто- јаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неиз- брисиви печат на људима око себе то је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам као што кажемо на ли- тургији: „једним устима и једним срцем“ тако се отац лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави он се моли за нас са светим кнезом лазаром, чије врлине је и по- седовао: витештво, карак- терност, одлучност и до- броту последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болни- цу, а после се све одвијало са бо- жијим благо- словом реч архијереја мај / јун 2019 5 поводом обележавања 800–годишњице аутокефалности српске православне цркве, у издању манастира рача и матице српске у новом саду, кроз заједничку сарадњу и благословом његовог преосвештенства епископа жичког др јустина, изашло је из штампе ваше запажено дело „богословље празника“ повезујући библијску, светоотачку и савремену богословску мисао, у наведеном делу бавите се изучавањем господњих и богородичиних празника? откривење старог и новог завета, химни и иконâ као методу тумачења, има окрену- ту главу откривења која тајанствено воде ка царству божијем, постајући прича о том искуству, као и водич у то исто искуство цркве ризница светог предања открива нам и осветљава нам тајну христа и тајну богородице кроз велики циклус празникâ кроз химнологију (химногра- фију) цркве и делâ све- тих отаца, истовремено можемо видети, слушати и опипати, и учествова- ти у искуству божанске стварности ово је начин уласка у тајну вере, односно, истине вере ко- је су изражене у символу вере главни покре- тач целе ове приче је молитвеност потребна је истрајност у животу мене је отац иринеј (сада епископ новосадски и бачки), када је дошао из грчке, учио да сваку ствар радим темељно, не ради испита и оцене, већ ради живота на томе му хвала! даривао ме је са једном библиотеком „теолошких погледа“, поучавајући ме да у животу не прихватам на себе велика дела, него да скромно почнем, а онда ће та тема родити плод након четрде- сетогодишњег изучавања последњих сто година имали смо једнострано кретање у из- учавању поменуте теме, како на истоку, тако и на западу ово је био скромни покушај об- једињавања свих димензија празникâ запажено је да теми приступате са циљем да верном народу и свим људима који су гладни и жедни истинске речи божије, представите молитвени однос са богом, показујући да је богословље не само реч о богу, већ и разговор са њим, доживљен управо у литургијском прослављању празникâ кроз богослужење се одвија тајна хри- ста богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у бо- гословљу, све остало је увод и хришћанска мисија дакле, молитвено богословље је пар екселанс богословље у богослужењу може- мо трагати за библијским референцама и отачким текстовима који су се уткали у бо- гослужење особито треба нагласити значај богослужења за бого- словље, не само ради цитирања или анто- логијског навођења дубље проучавање ове теме подразуме- ва дубљи аналитички процес истраживања богослужења и то ин- тердисциплинарно може то бити хеорто- лошки оквир празно- вања неког празни- ка, али исто као и у светом писму, можемо остати на корицама, а да не уђемо у суштину и срж поруке све- тога писма ми смо разматрали тајну домо- строја спасења, а то изучавање подразуме- ва наше учешће и наше учење у словесном богослужењу у простору цркве догађа се чудесни преображај истинâ вере у иконе, а ових истих икона у поезију (химнографију) зато су светоотачке беседе надахнуте бого- словљем и прелазе у славословље сâме по себи су иконичне, као што је иконична и мо- литва, иконични су кондаци, тропари, кано- ни и целокупно богослужење је иконично овде смо применили синтетички метод да би оставили простор за даље истраживање и анализирање многих момената служби празникâ реч архијереја 6 3 / 2019 нуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и мо- литву зато је васкршње празновање посебно на светој гори у јерусалиму и под острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и по- стојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо ваш живот је скопчан и са великом љубављу према богословљу цркве велики и запажени траг оставили сте као предавач и васпитач на богословији светог петра цетињског, али и као професор на академији српске православне цркве за уметности и консервацију у београду? – да, управу сте ми смо непрестано учесници и ученици богослужења, јер уче- шће подразумева слушање и памћење по- руке богослужења све што се поје у храму има богословски и духовни смисао то је препевано свето писмо, ту имамо бого- словље за певницом коме се учимо непре- стано управо томе нас је учио патријарх павле који је имао велику љубав према богослужењу и та љубав га је држала до последњега даха ако је свештеник добар молитвеник биће и добар пастир и добар организатор у парохији дакле, од нашег односа према богослужењу зависи наш мисионарски живот рекао бих да и вероучитељска служба своје темеље налази у богослужењу цркве? – слажем се са вама браниславе по- требно је децу научити да се моле богу, а то је најтеже научити их да читају свето писмо уз молитвено размишљање, поста- вљајући увод у богословље јер их тако уводимо у живот, било кроз средњу шко- лу или факултет да их заинтересујемо, да целога живота воле богословље, а не само да уче за испит без богословља не- ма ни правог монашког живота, то сам се уверио у свом животу, као што нема ни па- стирства; нема ни веронауке без увођења у жртву и спремности на жртвовање себе у цркви нема смисла младим богослов- цима обећавати лагодан живот! сећам се, било је старих свештеника који су погре- шно саветовали младе, да када се уписују у богословску школу, да ће они лагодно живети, то је грешка! поготово је грешка ако се то упућује монашким лицима и који у духу каријере желе да буду владике по- требно је младим људима предочити шта их чека у животу, у томе је кључ благосло- веног успеха поред химнографије, ваш озбиљан рад окренут је и ка истраживању догмата сâмих празника и приказивању њиховог значаја кроз еклисиологију и сотириологију шта бисте посебно истакли када је реч о овом важном питању? – хвала вам на том питању ви знате да сам ја већ дуго времена у синодској ко- мисији за унапређење просвете, особито у погледу богослужења на основу педа- гошког искуства, радећи на уџбеницима из догматике, дошли смо до сазнања да је потребно освежити методске јединице прилогом упоредног богословља и зада- цима у читању и сажимању светих отаца и савремених теолога такође, домаћи зада- ци су се састојали у повезивању свих обла- сти теологије дакле, сваку тему пронети кроз историјски, патролошки, библијски, кроз богослужење се одвија тајна христа богословље празникâ је у славословљу, а достићи тај ниво, то је највећи ниво у богословљу, све остало је увод и хришћанска мисија реч архијереја мај / јун 2019 7 систематски, етички, пастирски и омили- тички аспект ни један одељак не сме да буде на штету целине градива, потребно је да се препозна целосност градива и да кроз цело градиво иде једна нит развија- ти способност повезивања исте теме кроз све кључне предмете, био ми је кључни за- датак што је најважније, како то богосло- вље изразити у беседништву и пастирству? ако не поставимо такву врсту повезивања нећемо имати успеха, јер нећемо умети да повежемо теме и оне неће бити наше иску- ство, ако не приђемо овим начином оно постаје искуствено знање, не теологија као информација, већ да знање постане у потпуности искуствено морам рећи и ово ништа не значи и написати добар програм и уџбеник, у чему сам имао прилику и част да учествујем, ако то не умеју наставни- ци користити и применити потребан је животопис његовог преосвештенства епископа др јована (пурића) његово преосвештенство епископ јован (пурић) је рођен 24 маја/6 јуна 1965 у мија- чима, код ваљева, од оца радосава и мај- ке зоре, добивши име на крштењу младен побожни родитељи су га од малена учили побожности и црквеном животу, а одрастају- ћи у окриљу манастира пустиње и ћелија код ваљева, прима и усваја дух ревности за госпо- да од авве јустина и осталих духовника који су тада живом речју и богоугодним животом напајали богочежњиве душе у то тешко време за читаву цркву, а нарочито за пастире почет- ком осамдесетих година xx века промисао божији га упућује на духовног оца лаза- ра (аџића), кога ће и касније насле- дити на трону игумана острошких посећује свету земљу, свету гору и јеладу младен, будући епископ јован, упи- сује се и са одличним успехом заврша- ва богословију светога саве у београду потом се уписује на богословске студије на богословском факул- тету српске православне цркве у београду, и наста- вља студије у петро- граду, где са одличним успехом дипломира на тему иконопоштовања и символике замонашен је на дан светих мироноси- ца марте и марије, 4/17 јуна 1992 у острогу, руком епископа захумско-херце- говачког г атанасија у чин јеромонаха рукоположио га је блаженопо- чивши патријарх српски павле, 1995 годи- не, у милешеви митрополит црногорско- приморског г амфилохије га, 2001 године, уводи у трон острошких игумана на достојанство епископског служења иза- бран је одлуком светог архијерејског сабора српске православне цркве, 6/19 маја 2004 године, а блаженопочивши патријарх срп- ски павле га је исте године хиротонисао у подгорици од 1990 године предавао је више предмета и био васпитач у београдској и цетињској бого- словији од 2007 године владика јован је низ година предавао свето писмо на академији српске православне цркве у београду учесник је више симпосиона и међународних конференција тајном иконичног васпитања бавио се двадесет година у просвет- ним институцијама српске православне цркве, које су крунисане одбраном докторске тезе на фило- софском факултету – пале, источно сарајево, 12 новем- бра 2009 године, на тему: ”философија васпитања у делу св јована златоуста” пред члановима комисије у саставу: проф др бранко летић, проф др симо нешко- вић (ментор) и проф др борис брајовић извор: spcrs реч архијереја 8 3 / 2019 посебан семинар о методици наставе ви сте вероучитељ и савршено добро знате о чему говорим на епархијском нивоу, на помесном нивоу, на нивоу факултета, по- требна је већа сарадња и темељније про- дубљивање, како бисмо дошли до успеха дакле, ако немамо добре педагоге, ништа не вреде ни добри уџбеници, нити добар план и програм потребно је стално учење и стално усавршавање у преношењу иску- ственог богословља, а не само заслепље- но бубање градива богословље је
Свеска: 367 | Тако да се светли светлост ваша
... Фотографија на насловној страни корице: Света Литургија у манастиру Дечани фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Светогорски старци Јефрем Катунакијски и Емилијан Симонопетријски фото: full-of-grace-and-truthblogspotcom Фотографија на трећој страни корице: Светлошћу Твојом видимо светлост (Пс 35, 9) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Кивот са моштима Светог Јована Шангајског фото: Омер Мимран СВЕСКА 367, МАЈ / ЈУН 2019 Реч уредника Светлост врлинског живота 2 Реч Архијереја Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) Од нашег односа према богослужењу зависи мисионарски живот! 4 Реч пастира Десило се то недавно, у земљи Србији Сведочење доброте 11 Материк Света Филотеја Атинска 13 Историја хришћанства Велики прогон хришћана за време цара Диоклецијана и његових савладара 15 Литургијски живот Духовски венчићи 17 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (IV) 19 ТЕМА БРОЈА Осветљивање стварности 23 У светлости Твојој видимо Светлост 26 Свети Теофан Затворник Светлост Христова просвећује све 29 Наша светлост и Светлост Божија 31 У посети монашкој обитељи шумадијске епархије 33 Парохијани Песничка душа из Новог Сада 36 Хришћански живот Адолесценти и Црква: Волети, хранити и не говорити много 39 Из пера читалаца Мисионара Молитва моје мајке 41 Хришћански брак и породица Разговор са протојерејем Константином Курбановим Дете, које више не жели у храм 42 Питања и одговори Валаамски схи-игуман одговара Наркоманија има ли наде? 46 Хришћанство и психологија Физичко кажњавање деце из угла православне психологије 50 Сећање О уснулој добротворки храма Светог Луке у Кошутњаку 52 Хришћанска аскетика Схиигуман Авраам (Реидман) О сећању на смрт и изненадној смрти 54 Хришћанска књижевност Гусларка, слепа Живана, о крсној слави 58 „Утуљена кандила“ Драгише Васића 60 Мисионарски излог Топлина и благост речи као њена најјача снага 62 стране мај / јун 2019 1 MAJ/ЈУН 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Тако да се светли светлост ваша мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити
... Фотографија на насловној страни корице: Света Литургија у манастиру Дечани фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Светогорски старци Јефрем Катунакијски и Емилијан Симонопетријски фото: full-of-grace-and-truthblogspotcom Фотографија на трећој страни корице: Светлошћу Твојом видимо светлост (Пс 35, 9) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Кивот са моштима Светог Јована Шангајског фото: Омер Мимран СВЕСКА 367, МАЈ / ЈУН 2019 Реч уредника Светлост врлинског живота 2 Реч Архијереја Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом др Јованом (Пурићем) Од нашег односа према богослужењу зависи мисионарски живот! 4 Реч пастира Десило се то недавно, у земљи Србији Сведочење доброте 11 Материк Света Филотеја Атинска 13 Историја хришћанства Велики прогон хришћана за време цара Диоклецијана и његових савладара 15 Литургијски живот Духовски венчићи 17 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (IV) 19 ТЕМА БРОЈА Осветљивање стварности 23 У светлости Твојој видимо Светлост 26 Свети Теофан Затворник Светлост Христова просвећује све 29 Наша светлост и Светлост Божија 31 У посети монашкој обитељи шумадијске епархије 33 Парохијани Песничка душа из Новог Сада 36 Хришћански живот Адолесценти и Црква: Волети, хранити и не говорити много 39 Из пера читалаца Мисионара Молитва моје мајке 41 Хришћански брак и породица Разговор са протојерејем Константином Курбановим Дете, које више не жели у храм 42 Питања и одговори Валаамски схи-игуман одговара Наркоманија има ли наде? 46 Хришћанство и психологија Физичко кажњавање деце из угла православне психологије 50 Сећање О уснулој добротворки храма Светог Луке у Кошутњаку 52 Хришћанска аскетика Схиигуман Авраам (Реидман) О сећању на смрт и изненадној смрти 54 Хришћанска књижевност Гусларка, слепа Живана, о крсној слави 58 „Утуљена кандила“ Драгише Васића 60 Мисионарски излог Топлина и благост речи као њена најјача снага 62 стране мај / јун 2019 1 MAJ/ЈУН 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Тако да се светли светлост ваша мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити
Одреднице:
1. 22977 / ...њих вреди живе- ти и жртвовати се треба се молити богу и да ради ВАСКРСЕЊА опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и доче- камо васкрсење живота, као и да се сви с...
2. 55191 / ...живота, јер ћемо једино тако бити јаки и истински сведоци ВАСКРСЕЊА преосвећени владико, дозволите ми да вам у име уређивачког одбора православног мисионара, као и у своје лично име, ...
3. 56567 / ...кроз часни пост ка васкрсу, ми уједно идемо и ка великом петку ВАСКРСЕЊА не бива без смрти зато је христов пример, пут којим треба да идемо он нас није оста- вио неупућене често чујемо ...
4. 63265 / ...на апостоле, прве хришћанске мисионаре то се догодило у 50 дан од ВАСКРСЕЊА христовог јевреји такође имају своју старозаветну педесетницу – 50 дан од пасхе и почетак жетве, а на завршет...
1. 22977 / ...њих вреди живе- ти и жртвовати се треба се молити богу и да ради ВАСКРСЕЊА опростимо једни другима, са очинском жељом, да се сви радујемо и доче- камо васкрсење живота, као и да се сви с...
2. 55191 / ...живота, јер ћемо једино тако бити јаки и истински сведоци ВАСКРСЕЊА преосвећени владико, дозволите ми да вам у име уређивачког одбора православног мисионара, као и у своје лично име, ...
3. 56567 / ...кроз часни пост ка васкрсу, ми уједно идемо и ка великом петку ВАСКРСЕЊА не бива без смрти зато је христов пример, пут којим треба да идемо он нас није оста- вио неупућене често чујемо ...
4. 63265 / ...на апостоле, прве хришћанске мисионаре то се догодило у 50 дан од ВАСКРСЕЊА христовог јевреји такође имају своју старозаветну педесетницу – 50 дан од пасхе и почетак жетве, а на завршет...
56
Свеска: 368 | Поштуј оца и матер своју
...на уму ову чињеницу, на који начин је могуће сачувати радостВАСКРСЕЊА?📌 ?
– савремени човек се налази пред највећим
изазовом и парадоксом модернизоване сло-
боде где му је „све дозвољено“ са друге ст
...на уму ову чињеницу, на који начин је могуће сачувати радост
МЕТА инфо: Р:25127 К:187783 Д:104
| Свеска 368 |
Свеска: 368 | Поштуј оца и матер своју
... и оваква љубав је „луда љубав бо- жија према човеку“ истом овом и оваквом „лу- дом“ љубављу смо призвани да волимо, живи- мо и поштујемо слободу сваког човека савремени хришћани су суочени са таласи- ма бројних искушења која нас из дана у дан све више запљускују; имајући на уму ову чињеницу, на који начин је могуће сачувати радост васкрсења? – савремени човек се налази пред највећим изазовом и парадоксом модернизоване сло- боде где му је „све дозвољено“ са друге стра- не, индивидуализам, самодовољност, и изола- ционизам су пратеће компоненте савременог друштва, оптерећеног технолошким напрет- ком у такво друштво, важно је да се унесе дух радости, љубави и васкрсења, да хришћани пронађу начин и пут којим ће непрестану ра- дост живота и васкрсења да откривају и пре- несу модерном човеку тема броја богословље и љубав божија није нешто о чему само треба да се говори важно је, да се несливено сјединимо са речју божијом, да она постане ми, и да волимо разговор са дипломираним теологом миланом ивковић истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење разговор водио: бранислав илић јул / август 2019 33 тема броја сведоци смо погрешног поимања хри- шћанског живота као нечег строго јури- дичког шта можете рећи о слободи у вери, указујући на правилне основе хришћанског етоса? – најчешће, тамо где нема слободе и истине у духу, јавља се једна веома озбиљна болест друштвеног живота, а самим тим и хришћан- ског друштвеног живота, коју препознајемо као лицемерје читајући јеванђеље можемо да се уверимо да је христос водио велику борбу против лицемерја и лицемерâ заправо, лицемерни начин живота не представља само дефектно морално понашање и вештачко, од- глумљено подражавање врлинског живота, већ је у својој суштини хула на духа светога (мт 12, 31) пошто се лицемерје представља као узвишен морални живот, оно имитира и глуми слободу, љубав, стваралаштво и жи- вот, а са друге стране успоставља конвенци- оналност (примена безличних и формалних дужности), у којој човек има потешкоћа да се развије као слободна, стваралачка, јединстве- на и непоновљива личност заправо, лице- мерје се директно супротставља слободи која је и „неограничена искреност“ лицемер поку- шава да неутралише јеванђеље он не ствара, а спречава и друге да стварају (да буду сло- бодни у вери) он се чврсто држи својих уста- новљених слепих правила лицемерје изопа- чује личне и друштвене односе јер се темељи на безличности и страху од слободе лакше је ухватити се за „сукњу“ безличних правила не- го бити слободан и храбар у духу светоме у најразличитијим учењима философије, психологије итд слобода се најчешће схва- та као слобода избора, где сам слободан да изаберем, примера ради, између добра и зла хришћанско схватање слободе се ма- нифестује на другачији начин позвани смо да постанемо слободни у вери, и верујући у слободи слобода и слободни се рађају 34 4 / 2019 и пројављују у духу светом, и то кроз не- устрашиву борбу и подвиг дај крв и прими духа таква слобода је изнад сваког избора, колебања и испитивања, јер истинска не- конвенционална слобода ствара сопстве- не разлоге, уместо да им се подвргава ти разлози су увек искрени и аутентични ко- лебање, бирање, упоређивање и тражење ауторитета је својствено подвојеној, рас- цепљеној вољи, која и не зна шта хоће, али може да изабере бог је изнад избора бог се не колеба и не изабира да ли воли или не воли свет и човека стога, сви гладни и жедни истинске слободе ће се наситити и ослободити у духу светом који ослобађа без мере да ли то значи да је слободна воља велики дар божији који је дарован сваком човеку као боголиком бићу? – да, између бога и човека постоји највећа сродност, и она се управо огледа у дару сло- бодне воље како схватате заповест божију: поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи? – пре свега, желим да се осврнем на саму реч поштовање, и њено значење реч поштовање потиче из латинске речи aestimare, што значи вредновати, уважавати, указати достојанство, ценити, рангирати значи, имати поштовања према некој особи, једнако је указивању изузет- не вредности и части тој особи у заповести коју сте навели, управо се говори о указивању изузет- не вредности и уважавања према родитељима важно је да се нагласи чињеница да се по- штовање понекад користи и схвата у негатив- ном смислу, ако се заснива на застрашивању и изнуђеном поштовању истинско, непатворено поштовање има најчешће позитиван смисао, и подстиче на љубав и дивљење питање по- штовања јесте и питање ауторитета, културе и васпитања стога, заповест да се поштују роди- тељи јесте мала породична школа у којој нау- чимо да поштујући и волећи родитеље, ценимо и уважавамо сами себе, па и све остале људе али, у савременом добу често се среће- мо са дисфункционалним породицама ов- де не треба да заборавимо да поменемо и децу из домова без родитељског старања такође, треба да се присетимо владике лонгина (черновицког), игумана бенчен- ског манастира у украјини који је одгајио више од 400 одбачене деце и сирочића, од чега је четрдесетак заражено хив вирусом, стотињак је рођено са инвалидитетом или сметњама у развоју какав је њихов пут и однос према поштовању и према запове- сти о поштовању родитеља? обавеза и за- датак цркве јесте да, као на примеру вла- дике лонгина, својом делатном љубављу прекрива све недостатке јер, жао ми је све деце на свету, и зато плачем за сву невину децу и за сирочиће, каже и поучава нас ста- рац силуан тема броја свети оци говоре: бог може све осим да примора човека да га воли то је хлеб који бог дели са човеком, и љубав која се добровољно одриче своје моћи заправо, ова и оваква љубав је „луда љубав божија према човеку“ истом овом и оваквом „лудом“ љубављу смо призвани да волимо, живимо и поштујемо слободу сваког човека јул / август 2019 35 тема броја као вероучитељ сте оставили велики траг и на пољу православног катихизиса – верске наставе да ли бисте поделили са нама неки занимљив детаљ из ваше катихетске службе? – искуство рада у школи као професор вер- ске наставе је нешто што је на мене утицало на изузетно афирмативан начин то искуство ми је помогло да се бавим богословљем на практичан начин, и то из угла савременог све- та, друштва, и да разумем његове потребе, и начин размишљања постоји много лепих тренутака, догађаја и доживљаја којих могу да се сетим из свог вероучитељског искуства у њих спада и сећање на једног ученика који је са грађанског васпитања прешао да слуша часове верске наставе то је било у другом разреду гимназије када се опкладио са друго- вима како ће до краја свог гимназијског шко- ловања доказати да је све оно што се учи на часовима верске наставе заправо фантазија, измишљотина, и да нам је вера апсолутно не- потребна по завршеном четвртом разреду гимназије, тај исти ђак је уписао православни богословски факултет таквих и сличних при- мера има доста у искуству свих вероучите- ља оно што је за цркву сада најважније јесте чињеница да је верска настава добила своје значајно место у образовно-школском систе- му вероучитељи су наши најснажнији борци и исповедници вере, који свакодневно сведо- че христа себе сте уградили и на пољу ширења речи божије писаним путем, објављујући тексто- ве у православном мисионару, званичном мисионарском гласилу српске православне цркве за младе према вашем мишљењу, ко- лики је значај мисионарења у цркви христо- вој, данас у 21 веку? – црква се од самог настанка па све до данас, пројављује и кроз мисионарски аспекат запра- во, када кажемо мисија цркве у свету, мисио- нарски значај цркве, ми одиста говоримо о чо- векољубљу цркве ово човекољубље се огледа у бризи, старању и љубави цркве за сваког чове- ка, и за све угрожене чланове друштва: сирома- шне, старе, гладне, децу која су у сиротиштима, људе по болницама, оне који болују од болести зависности (алкохол, дрога) и неизлечивих бо- лести, итд црква има задатак да се непрестано ставља у службу милостивог самарјанина у бри- зи за своје ближње кроз своју активну и мило- срдну мисију, црква пројављује љубав божију пред крај нашег разговора и заједничког промишљања, да ли бисте упутили неку по- руку у духу свега реченог? – војни хирург и православни митрополит антоније (блум), често је говорио да бога не можемо да сретнемо у површним односима са људима, са догађајима, са самима собом, зато што бог не живи површно све док се не сусретнемо лицем у лице са ужасом или лепо- том, ми пролазимо поред бога, и поред дуби- на вечности стога, у складу са овим речима, битно је да се охрабримо, очовекољубимо, и да се не плашимо дубина, како сопствених, тако и дубина вечности благодаримо вам на садржајном разгово- ру, упућујући срдачну молитвену жељу да останете у радости васкрсења и у љубави христовој! – хвала вама на указаној прилици за разго- вор нека би дао господ, да љубав његова укре- пљује вас и све вредне сараднике православног мисионара, као и верно читалаштво овог дивног часописа! заповест да се поштују родитељи јесте мала породична школа у којој научимо да поштујући и волећи родитеље, ценимо и уважавамо сами себе, па и све остале људе 36 4 / 2019 владавина краља милутина започела је под необичним околностима његов брат, краљ драгутин, пао је са коња испод утврђеног града јелеча и повредио ногу прикован за постељу, драгутин се посветио размишљању о свом дотадашњем животу схватио је да се тешко огрешио о оца и да се није покајао, па га је стигла небеска казна у знак покајања, одлучио је да престо пре- пусти свом млађем брату милутину тек што је ступио на престо, мајка је подсетила сина милутина да се нису на прави начин одужи- ли покојном архиепископу јоаникију наиме, када је својевремено дошло до преврата, св јоаникије с е солидарисао са краљем уро- шем и пошао са њим у изгнанство, где је на жалост преминуо син се сагласио са мајчином жељом, па је јелена пренела ар- х иеп ископ о- ве мошти у сопоћане, и положи- ла поред урошевог гроба та- ко да два страдалника почивају један поред другог тако је са примерима покајања отпочела ми- лутинова владавина читавог свог живота милутин је веома во- дио рачуна да се не огреши на о успомену о на родитеље негде поткрај 1302 године хиландарски монаси су приступили краљу милутину и замолили га да изађе у сусрет њиховој молби они су имали једну даровну повељу његовог оца која се, у бурним вре- менима, нашла доста оштећена и према томе неупотре- бљива како је пове- љу требало поново издати, милутин је сазвао савет који су чинили краљица- мајка јелена, архи- епископ јевстатије други (1292–1309) и епископи српске цр- кве краљица јеле- на је подсетила окупљене на по- божне намере свог почившег супруга ис- ход саветова- ња сажима једна рече- тема броја обнављајући, након смрти мајке јелене, разрушену цркву св стефана, краљ милутин је издао ктиторску повељу у којој је истакао да се, познавајући живот својих родитеља и прародитеља, старао да њихове заповести чува неизменљиво и непоколебљиво свети краљ милутин о својим родитељима др ђорђе вуковић јул / август 2019 37 тема броја ница нове повеље: „стога, када је схватило краљевство ми да је оштећена хрисовуља господина ми и оца великог стефана уроша, договори се краљевство ми са архиеписко- пом другим јевстатијем, и са госпођом мо- јом мајком, краљицом јеленом и са свима епископима српским – епископом зетским иваном, епископом рашким филипом, епи- скопом звечанским данилом, епископом хвостанским јованом, епископом хумским јевстатијем, епископом призренским да- мјаном, епископом топличким герасимом, епископом будимљанским германом, епи- скопом липљанским антонијем, епископом скопским николом, епископом дабарским јованом, епископом моравичким кирилом – те преписах овај хрисовуљ свете богоро- дице хиландарске“ детаљно су пописана имања наведена у оштећеној хрисовуљи, а поменути савет се бавио и питањима пче- лињака краљ урош је поклонио село за- хак на пећкој бистрици и на њему уљаник са пчеларима (браћа добрко и братослав, брајен, гнуса) њихова једина обавеза је била да пчеларе „а ако у неком тренутку пропадне уљаник, да га ти пчелари поста- ве о свом трошку“ потврђен је и уљаник у трновцима, ниже доње хоче и са њиме два пчелара, такође дар краља уроша тада је краљ милутин пожелео да очев дар допуни својим приносом поред дара за свој пирг који је саградио у хиландару (1302), он је приложио пчелињаке о коме су се брину- ла три краљева пчелара (ђурђиц, радослав и продан), који су имала права и обавезе исте као горе наведени пчелари из уроше- вог времена о пчеларима су требали да се брину калуђери из пирга („калуђери пиржа- ни“), па чак и да их штите од сваке напасти и невоље после смрти своје мајке, краљ милутин је завршио обнову разрушене цркве св стефа- на и о томе издао ктиторску повељу (1314/16) у уводу светостефанске повеље, он истиче своје породично порекло – од прадеде све- тога симеона немање, преко деде краља стефана првовенчаног, у анђеоском лику нареченог симона, којег помиње заједно са светим савом, до оца великог краља стефана уроша (првог), такође прозваног у анђеоском лику симон монах милутин је истакао да је упознат са њиховим животом и да се старао 38 4 / 2019 да њихове заповести чува неизменљиво и непоколебљиво, вероватно мислећи овде на житија светих где су њихове поуке биле запи- сане описујући даље своје мотиве којима се руководио приликом грађења ове задужби- не, милутин је истакао да је поштовао све што су узаконили родитељи и прародитељи, а на самом крају он наглашава да је прегледао и потврдио све повеље које су они издали под родитељима се очигледно мисли на уроша и јелену, а под прародитељима на урошеве ро- дитеље, стефана првовенчаног и ану (дандо- ло) потврђујући појединачне прилоге својих предака на краљевском трону, за село туши- мље у зети и село храстије у зети прибеле- жио је – „нађох записано од оца ми и матере“ ово је ретко место где се истиче да су урош и јелена заједнички одлучили о истом питању и овде је, можда, реч о њиховој заједничкој повељи краљи- ца јелена се, иначе, бавила одређивањем међа поје- диних села, као што је то познато из њене повеље за краљевско село затор, где је повучена граница овог сеоског насеља према которској општини милутин је истакао да потврђује грани- це једног села морјана изме- ђу плава и будимља које је припадало области њего- ве мајке, а испоштовао је и одредбе из повеље свог светог стрица: „а жрносек како је био за време владислава, тако да буде и свагда“ у повељи за грачаницу, коју је такође об- новио (1321), свети краљ милутин се поно- во позива на повеље које су издали њего- ви родитељи и прародитељи краљ поново говори о себи у првом лицу множине („кра- љевство ми“) и посебно издваја да није из- менио очеву повељу по питању бањске „и виде краљевство ми да је бањска уписа- на у очевом ми хрисовуљу, и не узедох из очевог ми хрисовуља“ промене су наста- ле по питању бања у сухогрлу („које беху такође уписане у очевом ми хрисовуљу“) и које је краљ милутин поклонио дабарској епископији, а у замену за њих дао поседе у пологу (место одри са црквом светог димитрија и њеним људима, планинама и свим међама) и боркова имања у подбре- зима и љашцу, са властелиновим двором приметно је да је краљ дао у замену више него што би се очекивало за бање у су- хогрлу, делом зато што је одступио од очевог хрисовуља, делом због значаја бања у средњем веку краљ милутин се у званичним документима увек са поштовањем одно- сио према успомени на своје родитеље, а особито према оцу којег је увек називао велики краљ то краље- во одређење испошто- вао је и свети данило пећки, и као такво га унео приликом пи- сања житија светог краља уроша тема броја потврђујући појединачне прилоге својих предака на краљевском трону, за село тушимље у зети и село храстије у зети прибележио је – „нађох записано од оца ми и матере“ јул / август 2019 39 у породици карић важи она стара изрека: „породица је најсигурније место“ баба је- фимија је рођена у пећкој патријаршији, отац јој беше прота, те је, иако је рођена давне 1871 године, била писмена у првом разре- ду гимназије у пећи 1964 у гимназији 11 мај било је много ученика из северне црне горе и свима им је било интересантно кад дођу у кућу породице карић како баба чита новине дневни лист политика је у њиховој кући био традиција имали су срећу да им је читала ју- начке народне песме о марку краљевићу, ба- новић страхињи, милошу обилићу, милану топлици, старом југ богдану, девет југовића, ивану косанчићу „то нас је напајало“, каже г драгомир: „такво васпитање и дух су у крви породице, оно се преноси с генерације на ге- нерацију наша породица је дубоко патријар- хална и православна“ њихова мајка мати ан- гелина је из ђаковичке породице јанићије и даница су се у младости заветовали да када се један упокоји други оде у манастир тако је и било када је јанићије преминуо, њего- ва удовица даница се замонашила и постала мати ангелина напуниће, ако бог да, у јану- ару 100 година на слави, патријарх иринеј јој је честитао 99 рођендан, рекавши: „мати, боже здравља, следеће године 100 година“ мајка се окреће и каже: „ваша светости, па то је сутра“ код ње и даље постоји јака воља за животом каже: „децо, да ми се мре, не мре ми се биће времена и за онај свет, а док смо на овом свету имамо своју мисију, да својим примером подижемо наше унуке, праунуке, чукунунуке“ и, ето, бог је дао да све генера- ције карића имају пуно деце четири брата карића и њихова сестра оливера имају укупно 19 деце некада су тема броја кроз разговор са драгомиром ј карићем о породичним вредностима кристина давидовић 40 4 / 2019 баби јефимији говорили: „јефимија, да бог да се од твог јањићија улица направила“ и тако и би: од двоје се роди петоро, од пето- ро деветнаест, а од њих са снајкама и зето- вима још 67 унучића и праунучића господин драгомир карић с поносом тврди: „породи- ца је српска ћелија, српска светиња, српски грудобран, српска караула нормално да ми изузетан значај придајемо томе наше васпи- тање је практично утемељено у пећи, у по- стојбини српских патријараха, краљева и је- дино је цар душан као српски цар крунисан у скопљу значи, за нас патријаршија има је- дан посебан значај зато сваки карић посеб- но воли да ослови нашег патријарха с пуном титулом – архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски, његова светост г иринеј ми се тиме поно- симо кажем и својим пријатељима: `хајде ми реците, чији се то град помиње у свим свеко- ликим православним земљама и у свим цр- квама где се служи у свету православне вере када се изговара титула патријарха?`“ отуда, родитељска љубав и брига које гра- де ћелију породице имају немерљив значај за њено одржање и утемељење у правим вредностима образовање, вера и труд ро- дитеља камен су темељац за развој вредних и способних дечијих глава војна дисциплина и хришћанска толеранција „од оца јањићија и мајка данице смо нау- чили да будемо војници, деца војници“, каже нам драгомир, и објашњава како се живело у та времена устајање је било увек у 6 ују- тема броја породица карић је поштовањем својих предака и вредности које су од њих добили наставила да се развија и шири тачка од које су почели и у којој се увек поново сабирају јесте православна породица и вредности по традицији пећких корена јул / август 2019 41 тема броја тро, а његов брат богољуб је са 6–7 година устајао већ у 4 ујутро са бабом јефимијом је спавао у кухињи ујутро је свима чистио ци- пеле, и носио је дрва да се наложи шпорет та пракса му је остала до данас њихова ту- торка, наша девојка, која је била ангажована да брине о деци у лондону, сећа се да ју је го- сподин богољуб карић, кад год би са послов- них путовања стизао да буде с породицом у лондону на неколико дана, обавезно будио у 5 ујутро како би га учила енглески језик ту потребу за непрестаним усавршавањем, ра- ду на себи, карићи усађују и у своју децу и унуке, и то не само причом, него оним што је најважније: личним примером у пећи није било много избора када су у питању храна и пиће сваки дан се пио чај „млека нисмо имали, осим када је америка послала оно у праху тада сам у 5 ујутро ишао по намирнице и подела је трајала до 7 сати у 8 сам морао да будем у школи чаја је увек било довољно, а баба узме зими и машицама разгари жар и насложи кобасице јеле су се с подгрејаним хлебом од бајатог хлеба смо јели попару, без сира уместо њега смо има- ли свињску маст и то смо доручковали кад се стави кобасица у попару и разлије се маст која је по мало изгорела, то је било нешто посебно то нам је био доручак свако јутро пошто сам имао жутицу, баба ми је тајно из џамадана (прслука) – носила је димије и шал- варе – вадила неки новац да могу да купим 5 ћевапчића и четвртину хлеба за време ве- ликог одмора у школи, због имунитета жи- вели смо скромно, држали смо свиње знате ли каква је ту била толеранција? наша кућа је православна, испод нас муслимани (данас бошњаци), изнад римокатолици, даље испод албанци они држе краве, овце, козе, а ми свиње никад ником то ништа није сметало данас имате сасвим неку другу реалност де- ца нису учена толеранцији породице их не васпитавају, медији не обављају образовну функцију, која је неопходна ту улогу све ви- ше, богу хвала, преузима наша црква често одем у цркву св василија острошког на бе- жанијској коси и од нашег пароха чујем врло лепу беседу“ вера и рад руку под руку живот у пећи им није сметао да буду хи- перактивни млади горани, разна сађења, извиђачи, феријалци, спортисти, атлетича- ри, фудбалери свуда су учествовали као деца из породице којој је после рата прак- тично све конфисковано, остало им је да бу- ду први на радним акцијама ту нису ишла деца функционера за раднике је увек било места „када се градио аутопут јадранске ма- гистрале носио сам воду имао сам 9 година поносио сам се својом униформом и значка- ма, дизањем и спуштањем заставе било је лепих ствари то уопште није сметало пра- 42 4 / 2019 вославном духу, снази православне вере и наша деца и унучићи су стално активни, али знају и да су православни хришћани, знају да се прекрсте, да пре него што легну, окрену се према истоку и очитају молитву пред спава- ње и ујутро кад се пробуде да се захвале бо- гу на томе што су се пробудили“, приповеда нам господин драгомир карић пракса тада укорењена, поштује се и дан данас један тутор сведочи да је приликом првог доласка на час, пред окупљеном породицом у салону виле на северу лон- дона, господин богољуб карић упитао да ли зна оче наш други се сећа када је породица карић тражила 8 људи за посао обезбеђе- ња за фирму на пикадили- ју – први услов је био да је крштен и да је парохи- јанин цркве светог саве у лондону празници у пећи како су се расули по све- ту (не у смислу неоргани- зованог одласка, већ по- слом), у велику британију, аустрију, на кипар, у руси- ју, америку, кину, централ- ну азију, канаду и другде, деца су се почела рађати свуда по свету, али три пута годишње, то је било непи- сано правило: сви су били у пећкој патријаршији бо- жић је обавезан празник за окупљање долазили су пред крај календар- ске године и остајали до 10 јануара било је ту и искушења, саобраћајних незгода, ишло се по клизавим путевима сви су долазили и 17 јануара, када је рођендан богољуба, по- том су два дана касније прослављали богоја- вљење, и имали породичну вечеру а на дан славе, 20 јануара, отварали су врата за све госте добре воље, па и оне незнане у пећи је био обичај да се на славу не до- лази сам, већ у групама по 5–6 или 10 љу- ди имају списак код кога све иду на славу ишло се ујутро од 9 часова, кад се заврши литургија у цркви светог јована крститеља на врху корза у пећи отац им је говорио да се за славу не кува кафа и не скида обућа сви улазе какви дођу и све је мезе на столу, јер нема времена то није слава попут бео- градских, где се дође увече заседне се и седи до ујутро уз музику код нас никада за празнике и славу није било музике само су људи долазили „једне годи- не сам имао задатак да ста- вљам рецке и пишем коли- ко људи је било писао сам и оног првог који уђе, вођу тата мора да врати то, да оде код тих људи на славу, јер би била велика увреда уколико не би узвратио ређали смо капуте у ходнику, људи би ушли, можда се не би ни по- служили, али би попили по чашу ракије и већ је чекала друга група људи у двори- шту и само су се смењивали тако је цео тај дан изгледао успевали смо да угостимо по двеста људи данас је то у београду другачије, сада у успевамо и око хиљаду да угостимо отворимо наша врата у вили јелена попод- не од 16 часова до поноћи, до последњег госта тата је дочекивао госте, док је био жив и у снази, сада радимо то ми, синови покушавамо да не правимо од тога фешту људи дођу, послуже се и схвати- ли су да тако то код нас иде жито, вино, по- служење сада има времена и места и сада се може дуже и послужити и дружити“ трећи важан празник био је васкрс баба јефимија и мама даница (сада мати ангели- на), училе су и снајке да шарају јаја воском то се радило и по недељу дана када се теже тема броја вера и школа имали су карићи право- славно кућно васпитање, што систему није одговарало „било је можда нас петоро који смо испољавали јавно православну веру остали су сви били атеисти, комунисти, а кући су тајно славили де- ца у школи то нису говорила због тога смо имали проблем једна професорка је редовно ишла у православну цркву и певала је с мојим оцем у па- тријаршији у хору, али је мени рекла у гимназији: `паметније би било да твој тата више ради са тобом, него што иде у цр- кву да пева` а ја се осмелим и кажем: `колико ја знам, ви сте тамо хоровођа` добио сам, нормално, неколико шамара и двојку, да не причам даље“ сећа се драгомир јул / август 2019 43 тема броја живело, мама и баба су се тиме бавиле по две недеље доносили су и други људи сво- ја, јер су лепо осликавале за узврат су доби- јале јаја или неке плетене чарапе углавном, нешто је увек било у пролеће, на васкрс, на врху корза били су фијакери које су обично возили албанци и возили су целу породицу карић до пећке патријаршије и назад ком- шије албанци су долазили увек први дан у београду је васкрс строго породични пра- зник и нико ни код кога не иде у пећи су долазили људи и за највећи празник, чак и они који су били комунисти, атеисти, албан- ци, муслимани, римокатолици (православни су код њих ишли за католички божић, а они код нас за православне празнике) та три да- на су била светиња за град пећ и тада су се и карићи сабирали „и даље одлазимо то је неписано правило које се преноси с колена на колено тамо почивају и баба и деда, а уну- чићима и прадеда и чукундеда мој отац је сахрањен у порти пећке патријаршије“, каже нам драгомир деца у цркви водили су децу редовно у цркву, припове- да нам наш саговорник и вели како су наше цркве на западу изузетно толерантне: де- ца могу да уђу у олтар, седну испред да се играју мали су били тада, волели су да пале свеће, некада и по сто дешавало се да опр- же руку, вриште, па се јуре с другом децом свештеници никад нису бранили господин драгомир карић сматра да је плач симфо- нија за уши: „то је феноменално, не смета свештеници певају, служе богу и посвећени су томе дечији плач је божији дар и нека да бог да га је што више, па и у црквама плач је први знак да имамо новог човека на кугли земаљској то је његов плач, а радост наша, радост сваког родитеља“ учили су децу као што су нас учили наше бабе и деде рецита- цијама црквених песама „у наше време се то није могло у школи захвални смо нашој православној цркви светог саве у лондону, о милуну, о радомиру и да опрости ако сам неког заборавио, много је времена прошло у цркви у лондону смо упознали и марину милић-радовић, (тада апостоловић), и деца су кренула да уче и клавир“ све девојчице су свирале, али и више од тога имале су и екс- курзије по лондону, обишле су и сликале се испред куће у којој је живео доситеј обрадо- вић, затим на месту у хајд парк корнеру, где је владика николај жички први у енглеској јавно свирао српску фрулу; испред зграде на квинс веју на којој стоји табла да је тамо жи- вео милош црњански; шекспиров глоб теа- тар; горица, даница и данијела, које су најду- же свирале клавир, знају најзначајнија места у лондону у којима су српски великани оста- вили траг а у то, најтеже доба за српски на- род, време санкција и бомбардовања, оне су освајале трофеје на бројним такмичењима у меиденхеду, танбриџ велсу, сент олбон- 44 4 / 2019 су, лондону, свирајући српске композито- ре: василија мокрањца, штаткића, божића, тајчевића жири се редовно одушевљавао новим композицијама које су откривали за- слугом наше деце која су се надметала без страха и предрасуда својом музиком, док су други свирали моцарта, баха, бетовена, чај- ковског наравно да су оне свирале и стан- дардни репертоар, али се нису либиле да и српском музиком огласе одакле су деца су свирала и у 4 руке, стално су имали заједнич- ке активности на тај начин су успели да држимо поро- дицу на окупу деца нису имала слободног времена уопште у великој британи- ји су намерно купили куће ван лондона требало им је у вожњи сат и по до школе сви су спавали у минибусу, како у одласку, тако и у по- вратку за своје слободне активности имали су субо- ту поподне тутори поро- дице карић су били срби, што није спречило децу да перфектно науче енглески, типични лондонски, док су одрасли више говорили канадско-амерички имена и сећање имали су битку међу децом како ће коме да се роди прво дете, да би им дали имена својих предака сви су желели ћерку зоран је први добио две ћерке и одмах даде име првој јефимија сви карићи носе име по сво- јим прецима: јанићије, константин, теодора, александра, максимилијан, филип драгана је добила име по драгомиру труде се да их зову пуним именом, како би се она сачувала, а не њихове скраћенице и тепања наравно, увек буде изузетака: „најмлађи син саше и радице је александар, али они сви, његова браћа су га звали беба и остало му до данас беба одрасте ли беба?“ смејући се додате драгомир дух православља се осећа и у комуникаци- ји имају своје групе на мрежи, јер две стоти- не карића не могу баш сваком појединачно да пишу поруке, али за имендане увек међу- собно честитају једни другима деца иду истим путем унучићи имају исти тај ритам који су има- ла деца и поред парног грејања које су уве- ли у пећи, где је све могло да се заврши на клик, г драгомир је будио свог сина и заједно су ложи- ли јутром снег су, такође, сами чистили: „радили смо како нас је тата учио исто и са дрвима дођу људи и ис- тестеришу, али остало смо радили сами саша би по- купио друштво и ја бих то увек наградио или су ишли на сладолед или у биоскоп“ сва деца су веома активна и иду на додатне активности поред редовних обавеза и поред рада морају да стек- ну искуство живота: „возио сам унуке аутобусом и тро- лејбусом први пут прво што су ме питали јесте што нам сви устају деда је стар, а ви сте деца мора он да зна шта је трамвај, аутобус ја често користим градски превоз то је милина одавде пого- тово ако немам никакве обавезе, сиђем до зеленог венца то је одлично сви ми устају буде помало и непријатно, нарочито ако ми устану и старији од мене нећу да признам да имам 70 година то је тако тек видите у ауто- бусу колико имате година“ породица карић је поштовањем својих предака и вредности које су од њих добили наставила да се развија и шири тачка од које су почели и у којој се увек поново сабирају јесте православна породица и вредности по традицији пећких корена наставак у следећем броју тема броја дечија опомена – молитвена анегдота „у тивту пре једно 14 година дошла су сва деца из канаде и родитељи су хтели да их крсте на острогу, јер је у пећи још било ратно стање то није био проблем кад се све заврши- ло, поред манастира су свра- тили у леп ресторан и онако уморни, у врућини, сви су одмах хтели да једу мој унук јанићије каже: „деда, а оче наш?“ и постиди све нас није он џабе добио име свог праде- де јанићија“ јул / август 2019 45 вишедетне хришћанске породице радмила грујић гостољубив је мељак код барајева и посеб- но леп у рано лето, кад баште и воћњаци доносе прве плодове, кад се из окућница и вр- това шире опојни мириси разноврсног дрвећа и разнобојног цвећа у том шумадијском крају су прелепа и плодна српска села, надомак бе- ограда, у која се враћају млади и школовани људи тамо смо упознали николиће, бранка (36) и маријану (38), и њихово четворо деце: наума (10), анђелију (6), симониду (3) и олгу (3 месеца) отац огњен козлина, из њихове паро- хијске цркве светог пророка илије у вранићу, најпохвалнијим речима је дао благослов да пи- шемо о њима иначе, мељак ће ускоро добити нову цркву, посвећену светом јовану крстите- љу – изградња је у току док су живели у београду, као подстанари, упознали су, тада вероучитеља, који је касније постао њихов духовни отац био је то о јован бабић, свештеник при храму светог архангела гаврила, у хумској улици питали смо и њега да нам нешто каже о николићима а он нам по- сведочи: „године 2007 упућен сам у војну гим- назију као вероучитељ међу новим колегама први који су ми пришли били су брат бранко и сестра маријана, тада „свеже“ венчани (у ма- николићи из мељака љубави и породичној срећи доприноси трпељивост и разумевање лепе речи и похвале су кључ успешног брака 46 4 / 2019 вишедетне хришћанске породице настиру вујан, на празник покр ова пресвете богородице, те исте године), а у вери утврђе - ни колика снажна радост је исијавала из њих због доласка веро учитеља у колектив! убрзо сам рукоположен са војним подмлатком, бу - дући да сам и ја један од њих, постигао сам из узетан однос и пронашао ту нит која живи и данас међу нама и поред тога што су бранко и маријана нашим ђацима били надређени, а мени равни, убрзо су, као верна деца цркве, смирено, са ученицима потражили пут до свог духовника, и у тој части од њих датој, година - ма живим својим делима сведоче да заповест божију која каже „рађајте се и множите и напу - ните земљу“ виде као композитора својих по - ступака, а не тек као фразу и слава богу за то!“ бранко је родом из села луњевица код гор - њег милановца, од оца момира и мајке мир - јане, и тамо му живе родитељи има једног брата, димитрија након завршене војне ака - демије, магистрирао је на факултету политич - ких на ука током 14 година, прво је радио у војној гимназији, па као командир вода, а сада, у чину мајора, ради на војној академији као ре - ферент за научно истраживачки рад маријана је родом из врњачке бање, од оца велибора (упокојеног 1999 ) и мајке љиљане има сестру данијелу која живи са мајком завршила је фи - лолошки факултет и као наставник енглеског језика 15 година је запослена у војној гимнази - ји и средњој стручној војној школи живите у ве ома лепој и сређеној кући да ли планирате додатно проширење? бранко: пред рођење првог детета пресе - лили смо се из изнајмљеног стана у бе ограду у садашњу кућу од 220 m 2 , купљену на кредит у швајцарским францима у том тренутку ова опција је била повољна, али убрзо се испоста - вило да није тако у плану је изградња помоћ - них грађевина – гаражe и летње кухињe, али не тако брзо маријана: кредит значајно опте - рећује наше приходе, али је имао и позитивне ефекте: бранко је постао мајстор за струју и во - ду, на учио је да глетује, кречи, лепи плочице, прави намештај по мери тако обезбеђујемо додатне приходе од државе добијамо роди - тељски додатак за четврто дете родитељи су јул / август 2019 47 нам помогли у реновирању куће, а доносе нам и њихове природно узгајане производе како и где сте се упознали вас двоје? сматра- те ли да је то било по божијем промислу? бранко: моје прво радно место 2005 било је у војној гимназији, где је маријана већ ради- ла упознали смо се и допала ми се наравно, све је то било по божијем промислу какав је био ваш животни пут и пут до пра- ве вере? све што није од вјере (праве) гријех је, каже апостол павле у посланици римљанима (рим 14, 23) шта је утицало, или шта вас је „на- терало“, да је тражите од бога? бранко: то што сам крштен са седам и по месеци у храму свете тројице у горњем мила- новцу говори да је вера код мојих родитеља постојала одржали су тај пламен, поштовали православље, славили светог луку моја мај- ка се прва окренула цркви и увела ме у веру још као мало дете то је много утицало на ме- не почео сам да читам библију у 7 разреду основне школе, и то прво стари завет током свог узрастања у вери прошао сам све стади- јуме – од најамника, преко слуге до сина тако је сазревала моја верска мисао, а временом ја- чала и вера није било неких чуда, но чуда се заправо стално дешавају ако је човек отворен према богу то је оно: ко има очи нека види, ко има уши нека чује са мајчине стране, прадеда је носилац албанске споменице маријана: и ја сам крштена са месец дана у храму рођења пресвете богородице у врњачкој бањи имала сам 12 година када је почео рат у некадашњој сфрј тада сам се први пут озбиљније запита- ла по чему се православци разликују од ри- мокатолика и муслимана и зашто уопште ра- тујемо на мене је огроман утисак оставило, и више него пристрасно, извештавање западних медија о нашем народу и желела сам да раз- умем зашто иду толико далеко да се таквим лажима служе до краја основне школе знала сам да верујем у бога, осећала сам да само у цркви могу да добијем одговоре на сва своја питања, и да пут до бога води само преко ње због улоге српске цркве у историји нашег на- рода, никада је нисам доживљавала само као институцију проблем је био што је и моја по- родица, као и већина других, била отуђена од цркве када ми је у првом разреду средње школе, друг који је похађао веронауку при храму предложио да и ја кренем, одмах сам прихватила тада сам доживела једно од најве- ћих изненађења у свом животу, јер се ту гово- рило о темама са којима се кроз школу нисмо бавили, а које су од суштинске важности: шта је смисао нашег живота, шта то значи да је човек рођен као слободно биће, о чедоморству као великом греху имали смо одличног вероучи- теља постепено сам почела да одлазим на ли- тургију, постим, читам молитве, исповедам се секуларно друштво нас учи да је вера нешто приватно, нешто што треба задржати за себе вишедетне хришћанске породице 48 4 / 2019 тако сам се и ја у почетку владала професија није утицала на моју веру, али моја вера јесте на моју професију након више година рада и светлог примера свог духовног оца јована ба- бића коначно сам увидела да ми веру не тре- ба да намећемо другима, али да исто тако не треба ни да се устручавамо да је сведочимо ма шта средина мислила о томе људи се све ређе венчавају чин венчања је доказ љубави, озбиљности, а не авантуризам браком се супружници повезују и духовно а не само телесно бранко: људи се више не припремају за брак од раног детинства, већ им је као циљ по- стављено пре свега образовање, запослење, каријера и стицање материјалних добара као и посвећеност путовањима и уживању у мате- ријалним добрима често се чује да млади тре- ба да „проживе“ пре него што се венчају, као да у браку живот престаје, а у ствари тек у браку добија на пуноти св старац пајсије светогорац је говорио да бог сам одређује број деце у породици и да не- ма планирања планирање често подразумева вршење абортуса да ли је рађање подвиг и може ли се упоредити са монаштвом? бранко: и монаштво и брак су путеви ка бо- гу, и оба представљају подвиг, поготово у да- нашње време, а рађање деце је испуњавање божијих заповести маријана: учествовање у стварању новог живота је навећа част коју је бог дао човеку када се осврнем око себе и ви- дим колико тешко људи долазе до потомства, још више сам захвална богу због такве части и дара који ничим посебно нисам заслужила то је и велика одговорност ми знамо да ћемо на страшном суду дати одговор богу за то ка- ко смо децу одгајали и да ли смо им предали веру наших светих предака који су огромне жртве поднели да бисмо у овој земљи живели ми, њихови православни потомци као неко ко је имао срећу да буде рођен у православном народу, ја осећам да имам дуг и према богу и према њима, који кроз овај вид служења поку- шавам да одужим шта доприноси јачању љубави и породичној срећи? бранко: љубави и породичној срећи допри- носи трпељивост и разумевање лепе речи и похвале су кључ успешног брака маријана: трудимо се да децу похвалимо у свему добром што учине, а посебно да у њима развијемо вр- лину послушности и одговорности, барем за неки мали део свакодневног функционисања породична срећа се остварује када са љуба- вљу, добровољно, служимо осталим чланови- ма породице и породици као заједници могу ли данашњи млади да замисле живо- те њихових предака? хајде да данашње мајке подсетимо какав је живот био наших бака и прабака? маријана: тешко је то и замислити нама ко- јима је све „на дугме“ прво, оне су се удавале врло рано, а рађање већег броја деце је било нешто што се подразумевало моја бака, по мајци, је дванаесто дете недавно се упокоји- ла у 85 години деца су умирала и њена мајка је одгајила само шесторо пролазиле су кроз многе ратове и страхоте, није било хране ме- силе су ручно хлебове, копале, сејале, држале учешће у литургији ствара код деце осећај заједништва, стварање свести о поретку и улози сваког појединца у тој заједници, а надасве љубави која нас испуњава након сваке литургије вишедетне хришћанске породице јул / август 2019 49 стоку и одмалена је чувале доносиле воду са извора, и за пиће и за ручно прање судова и веша, шиле, крпиле, децу храниле и васпитава- ле, болесне лечиле радиле и на њиви и у кући кад је била нужда, радиле су и мушке послове највећа радост су им била деца тада се стари- ји поштовао, а деца су васпитавана више лич- ним примером него речима, и то по вери пре- дака и предању цркве нису децу склањале од грубе стварности водиле су их, како на славе и свадбе, тако и на сахране, јер то је део живо- та, деца и то треба да виде данас сматрају да је то стрес, а да сваком детету треба посветити посебну пажњу па, како су то могле наше баке са дванаесторо деце? само својим животним примером, без и једне речи домаћинства ни- су била подељена, баке и деке су били са уну- цима, од велике помоћи како избећи негативне утицаје који су про- тивни хришћанском животу? бранко: „што је људима немогуће, богу је могуће“ важно је бити у цркви, живети свето- тајинским животом, редовно ићи на литургију и тако се наоружати за борбу у свим могућим искушењима не видимо други начин колико вера мења човека, како га преображава? бранко: вера човека чини човеком и упра- вља га на пут који му је господ наменио прили- ком стварања, она га осмишљава, јер без вере човек се окреће само себи и својим могућно- стима чиме у многоме ограничава себе и оста- је духовно сакат и неостварен као биће мари- јана: верујући човек, послушан својој цркви, има одговоре на сва најважнија питања када зна која су дела богоугодна, и труди се да их ис- пуни, бог му даје храброст коју није ни знао да може да има трудећи се у тим малим делима он стиче духовне дарове, осећа се ближе сво- ме творцу, а то је и циљ нашег живота: враћа- ње у његово наручје бог нас увек чува имали смо удес када је наум имао пет месеци, пред ђурђевдан, моју девојачку славу, преврнули смо се на кров кола су била скроз смрскана слава и хвала богу, осим огреботина, ништа нам није фалило какве промене у војсци србије су настале увођењем војних свештеника? бранко: најбитније је да је дозвољено да свештеници служе литургију и верске обре- де, што пре није било, и да је учешће у њима на нивоу добре воље зависи од самих војних свештеника колико су спремни да уђу у једи- нице, међу људе, да сведоче веру то је муко- трпан посао: да упозна људе, да им прича и они њему, да их привуче цркви наш духов- ни отац јован је човек из војске завршио је војну гимназију, потом и три године на војној академији, коју је напустио да би дипломирао на православном богословском факултету зна менталитет војника и како му прићи има суштински приступ: покренуо их је на цркве- ност, да се исповедају, причешћују људи то желе, али треба неко да их води некога је мо- жда срамота да пита, а хтео би зато је кључна улога свештеника отац јован је архетип ве- роучитеља какав треба да буде његова веро- наука није само школска водио је на покло- ничка путовања и историјска места из првог светског рата – крф, солун, обишао многе све- тиње грчке, русије, грузије за војску је везано родољубље и отац јован га је спојио са бо- гољубљем, што је најважније и нераздвојно али, прво љубав према христу, а из ње про- изилази љубав према роду, а из ове према по- родици христос – нација – породица многи вишедетне хришћанске породице 50 4 / 2019 не разликују веру од нације, па кажу: „ако сам србин, ја сам православац“ а притом нити је сам крштен нити је своју децу крстио и то је његова норма, не жели да научи али, гледа- јући војску у целини, нема значајније масов- ности – ко је ишао у цркву, тај и даље иде, а ко није, не иде и мисли да је вера само крсна слава маријана: кажу они који не познају нашу православну веру баш најбоље: „право- славље је најбоља вера, можеш како хоћеш“ у чему је суштина хришћанског васпитања? како треба васпитавати децу да она буду ико- не божије, кад нас са свих страна бомбардују разним идолима и намећу их, и нама и нашој деци, да им се клањамо – и школа својим обра- зовним системом, и држава законима, привре- да тржишним трендовима бранко: бог је створио породицу суштина хришћанског васпитања је у личном узору ко- ји мора имати свој узор у црквеном животу на тај начин дајемо деци јасан пример како тре- ба поступати у разним животним приликама и како се правилно носити са њима маријана: од малена учити децу да имају оца небеског који увек брине о њима, учити их да молитве- но опште са њим децу редовно водимо на ли- тургију, тако да је њима много тога интуитивно јасно а имају и права питања, сходно свом уз- расту старијој деци често помињемо примере из историје нашег народа који је иако непи- смен знао шта је најважније свети пајсије светогорац каже: „крштена де- ца доживљавају небеска тајинства будући да су чиста, њихови ангели чувари, који непре- стано гледају лице божије, доводе их у контакт са њим“ бранко: за разлику од онога што нас уче у школама, да је човек пре свега homo sapiens и да се по томе разликује од осталих живих бића, наше лично искуство и искуство црквених љу- ди нам говори да је човек пре свега верујуће биће и да он није tabula rasa већ да у себи има већ уграђене неке вредности, савест, везу са творцем у божијем поретку влада хијерархија и то видимо и у односу наше деце према на- ма која нас природно прихватају са љубављу и поштовањем за сада имате само једног школарца како учи? какав и колики значај, по вашем мишље- њу, има веронаука у школама за духовно усме- рење деце? маријана: наум на јесен креће у пети раз- ред, похађа веронауку, одличан је ђак, тре- нира карате, воли математику, занима га историја анђелија креће у први разред, а са симонидом од недавно иде на балет наум је почео више времена да проводи на телефо- ну у последњих годину дана одлучили смо да му не забрањујемо оно што је доступно и осталој деци, али боравак у виртуелном све- ту ограничавамо, јер он још увек није свестан свих негативних ефеката што се тиче верона- уке, наше искуство је да доста зависи од тога шта деца носе из породице и од личности са- мог вероучитеља по нашем мишљењу, крај- њи циљ веронауке би требало да буде укљу- чивање деце у литургијски живот, а не само пуко продубљивање знања о вери осећамо да то није успешно остварено од увођења ве- ронауке или је можда потребно време да се резултати виде осетно се повећава агресивност код деце да ли се тај дух може повезати са бројним че- доморствима у нашем народу? вишедетне хришћанске породице јул / август 2019 51 бранко: дубоко верујем да се наше, како до- бре тако и лоше, особине преносе на наше по- томство, ако не и свака клица мисли у многим ситуацијама деца настоје опонашати родитеље тако да верујем да та агресивност долази од недостатка љубави и због недовољне посвеће- ности деци свако убиство мења човека, тако и људи који су починили грех чедоморства нису остали имуни на његове последице марија- на: свесни смо да је наш народ огрезао у том греху и да још до правог покајања није дошло срећни смо што живимо у времену када имамо прилику да чујемо да се тај грех назива правим именом деценије гушења гласа цркве довеле су до тога да су се у нашем народу многе ствари наопако поставиле тако да је велики број деце од благослова попримио предзнак неке муке по родитеље, малтене, проклетства даће бог да се покајемо и да као народ опстанемо колико мода отуђује човека од хришћан- ских вредности? бранко: данашњу децу вребају духовне замке од малих ногу, а све у циљу разарања породице свет намеће оно што се назива „мода“, „култура“ и „цивилизацијска“ тековина, а истовремено унижава човека и своди га на ниво животиње добија се друштво које се уда- љава од бога и своју егзистенцију базира на недуховним вредностима маријана: чини се да живимо у неопаганским временима, по вра- ћању многих мода (жигосању тела, гледањем у звезде, стадионима у облику арена где су се одржавале гладијаторске игре, итд) за нас, који смо у цркви и слушамо глас наших духов- ника који нас упозоравају на опасности свега тога, ствари су јасне трудимо се да и онима ко- ји нису црквени а хоће да чују, то предочимо ваш дом је мала домаћа црква, а то подра- зумева пост, молитву, духовну литературу, као продужетак литургијског времена шта деци пружа учешће у литургији? бранко: учешће у литургији ствара код деце осећај заједништва, стварање свести о поретку и улози сваког појединца у тој зајед- ници, а надасве љубави која нас испуњава на- кон сваке литургије маријана: без молитве, утопили бисмо се у дух овога времена у који је тешко не утопити се, препустили бисмо се бригама овога света, не бисмо се могли напа- јати са извора живота, прекинули бисмо везу са нашим упокојеним прецима тим оружјем покушавамо да утичемо и на судбину нашег народа јер често ни на који други начин ни- смо у прилици да помогнемо како проводите годишње одморе? на која сте поклоничка путовања ишли? бранко: на летовања смо углавном успева- ли да одемо и томе се сви радујемо не путује- мо никуда без деце породично смо ишли на вишедетне хришћанске породице 52 4 / 2019 поклоничка путовања у организацији цркве у вранићу више пута сам ишао на поклоничко путовање на свету гору у организацији вероу- читеља у војсци и војних свештеника да ли су сви маријанини порођаји били исти? је ли било страха? какав је ваш став о вантелесној оплодњи? сада је актуелно пита- ње вакцинисања деце имате ли поверења у данашњи квалитет вакцина? маријана: сви порођаји су били природни, без епидурала први нешто дужи други пут смо једва стигли до породилишта трећи и че- тврти брзи и безболни, молитвама пресвете богородице помало сам „паничар“ да нисам у вери, тешко бих имала храбрости, и поред љубави према деци наравно, бог све уреди онако како ми сами никада не бисмо успели наш духовник је противник вантелесне оплод- ње не знамо да ли је црква рекла коначну реч о томе у сваком случају, потребна је велика вера да би човек прихватио као вољу божију то да њему бог није наменио потомство да- нашњи човек мисли да све сам може да реши када смо прво дете вакцинисали није још увек било негативних прича око вакцина и инсти- тут за вирусологију, вакцине и серуме „торлак“ није био приватизован није било негативних последица, тако да су нам сва деца вакциниса- на јесмо узнемирени због прича о вакцинама, али нам је још више спорно што „торлак“ није наш помолимо се богу, шта друго дубоко ве- рујемо да нема ничега негативног што свето причешће не може да неутралише, да се тако изразим као они који служе у војсци и као војници христови, имате ли вашу поруку охрабрења породицама које избегавају вишедетство? бранко: управо као последица данашњег тренда о самоусавршавању и ставу да живот треба да се „проживи“, активно, преко свих гласила и образовног система латентно се намеће став да имати више деце је препрека да се ужива у животу и да деца представљају обавезу и сметњу за лагодан живот, те да „од- узимају“ време које би људи могли да посвете себи међу официрима све више има оних који имају по троје и више деце и из цркве знамо неколико породица живот је подвиг, а пого- тово живот хришћанина подвига се не треба бојати већ га, напротив, треба прихватати, да бисмо барем маленим делом следили христа, а бог је ту уз нас и помоћи ће нам у сваком на- шем богоугодном делу ми свакодневно осе- ћамо да у свом малом подвигу нисмо сами, а вишедетство не сматрамо жртвом већ изво- ром непрекидне радости коју осећамо при сваком погледу на нашу децу коју нам је бог дао маријана: да моја бака није рођена као дванаесто дете, моја деца и ја данас не бисмо постојали пред том чињеницом ја, као мајка за сада четворо деце, могу само да се смирим православци, који практикују своју веру и ни- су православци само на папиру, су неустраши- ви такви су нам били преци полако и ми до- лазимо себи једнога дана, на крају историје, стаћемо пред њих, који су у много горим ма- теријалним условима испуњавали заповест о рађању шта ћемо им тада рећи? постидећемо се своје размажености анђелија на јесен креће у први разред већ учи слова и пише речи показује нам своју све- ску нацртала је сунце како се смеје зна моли- тву „оче наш“, говори је гласно и разговетно, а трогодишња симонида је нестрпљиво чекала да је и она каже својим тепавим речима наум ће у пети разред и воли да иде у цркву „мени је лепо кад сам у олтару тамо облачим стихар и кад се излази у круг, носе се свеће, рипиде и крст помажем кад се чисти кадионица, по- некад носим нафору волим и кад у школи прослављамо светог саву, тада буде и ђачки вашар направимо неке ствари и продајемо их у школском дворишту од тих пара купимо шта треба за нашу учионицу, за крај школске године грицкалице, а остатак пара стоји код директорке сакупљамо пластичне чепове да бисмо правили играчке, и старе ствари, нови- не, лименке, и то иде на рециклажу“ лепо нам је објаснио шта је то рециклажа сви заједно су говорили молитву пред спава- ње можете ли замислити како је то дирљиво и колика је радост слушати те слатке гласиће и нама, људима, а како је тек угодно богу?! вишедетне хришћанске породице јул / август 2019 53 православни свет сваке године сабору православне омладине пољске присуствују бројне делега- ције помесних православних цркава, уз неколико хиљада ходочасника који, на празник преображења господњег, долазе на гору грабарку како би се молили, дружили, присуствовали свеноћним бденијима и полагали крстове у манастир- ском дворишту као знак посете и радости у христу сабор православне омладине на светој гори грабарки у периоду од 24 до 27 маја 2019 године одржан је редовни годишњи сабор пра- вославне омладине на светој гори грабарки у пољској на позив његовог високопрео- свештенства митрополита варшавског и све пољске саве, а са благословом и препоруком његове светости патријарха српског ирине- ја, одлуком светог архијерејског синода спц трочлана делегација из београда је борави- ла на гори грабарки њу су чинили презви- тер оливер суботић, као представник срп- ске православне цркве, и његови пратиоци, стеван јовановић, професор верске наставе и координатор дијалога у култури и јелена љубеновић, апсолвент на православном бо- гословском факултету и студент персијског језика на филолошком факултету у београду сабор православне омладине на светој гори грабарки је ове године обележио че- трдесету годину постојања сваке године сабору присуствују бројне делегације поме- сних православних цркава осим обележа- вања сабора православне омладине, сваке године на празник преображења господњег неколико хиљада ходочасника долази на го- ру грабарку како би се молили, дружили се, присуствовали свеноћним бденијима и по- лагали крстове у манастирском дворишту фото: пољска православна црква јелена љубеновић 54 4 / 2019 православни свет као знак посете и радости у христу крстови стоје на узвишици и могу се видети у разли- читим облицима, величинама и бојама неки су високи и по неколико метара, док су дру- ги врло мали и интересантни за посматраче разнолики крстови говоре о разноликости и јединствености оних који посећују ово свето место и они сведоче приче, молитве радости, наде, покајања и ишчекивања поред крсто- ва могу се видети поруке ходочасника упу- ћених господу, у којима се они моле за своје ближње или захваљују на молитвама које су им услишене (на пример, „спаси господе све људе“, „имај милости за моју породицу и ме- не“ и томе слично) ово место заиста подсећа на један мали рај како сведоче сви они који га посећују, било да су туристи или верници посебан утисак оста- вља природа чија се лепота и колорит у очима посматрача до вечности ниже на дан отварања сабора православне омладине, након вечерње службе, свечано је постављен велики крст у знак молитвеног сабрања 2019 године након тога, приређено је вече музике поред логорске ватре на том месту нашао се велики број младих, најпре из различитих делова пољске, а онда и из других земаља посебно надахнуће било је посматра- ти веселе, топле и радознале младе људе који су играли око ватре уз пратњу гитаре и песме то је слика заједнице и блискости којој се го- спод радује, а они који је сведоче представља- ју искре православне вере на лепези лепих утисака, посебно треба истаћи непосредност у комуникацији између верника и клира пољ- ске православне цркве у савременом свету фотографије: стеван јовановић јул / август 2019 55 где се живот одвија веома брзо и тиме чове- ку задаје потешкоће, одлазак на овакав сусрет представља право духовно освежење све делегације имале су домаћине који су се бринули се о свему што је било потребно све су то чинили са великом љубазношћу и осмехом млади православни пољаци већина њих су студенти који су дошли из варшаве да помогну у организацији, али је било и сред- њошколаца који су дошли из других градова који су у непосредној близини горе грабарке највећи број младих православних пољака који сваке године активно учествује у органи- зацији сабора долази из православне органи- зације „братство православне омладине“ са седиштем у варшави током године у оквиру „братства православне омладине“ организу- ју се трибине на различите теме, екскурзије, креативне радионице и едукативни програ- ми боравком на гори грабарки уверили смо се да је активни рад свештенства са омлади- ном већ увелико уродио плодом делегација из београда радовала се по- знанству са младим православним пољацима из варшаве, мартом и матеушом непосред- но пре доласка на гору грабарку, на предлог марте и матеуша, делегација из београда упо- знала се са радом православне духовне семи- нарије и присуствовала богослужењу пово- дом славе светих равноапостолних кирила и методија у оквиру семинарије налази се сту- дентски дом за православне студенте, музеј, библиотека и капела студенти узимају уче- шће у свим активностима у семинарију, па је тако марта која је била домаћин, учествовала у фрескописању капеле радост ове духовне институције огледа се у томе што се студенти једнодушно залажу за непрестани напредак ове мале православне заједнице у пољској наредног дана, онда када је сунце храбро пробијало зраке кроз гране четинара и по- нека веверица трчала наоколо, могао се ви- дети велики број шатора надомак манасти- ра родитељи са децом, студенти, новинари, монаштво и свештенство са озбиљношћу су заједничарили у литургији након тога, омла- дина је имала прилику да поставља интере- сантна питања присутним свештеницима, на на лепези лепих утисака, посебно треба истаћи непосредност у комуникацији између верника и клира пољске православне цркве православни свет 56 4 / 2019 једној великој пољани током дана, одређено је време за физичке активности у природи, те су сви заинтересовани могли да играју фудбал или одбојку време је одмицало, разговори, размена знања и склапање пријатељстава по- тврђивали су само једно – време је бол само уколико није искоришћено на прави начин и добробит заједнице још једно запажање на лепези утисака је- сте озбиљност и тишина пољских малишана за време богослужења заиста један фасци- нантан призор, где се јавља помисао и још снажнија вера да дух дише где хоће гора гра- барка је место на коме дух љубави, топлине, разумевања и радости непрестано обитава у оквиру сусрета, учесници су могли да слушају предавања на различите теме: од свете ли- тургије и потребе човека за заједницом и хри- стом све до начина деловања секте јеховиних сведока и јасних упутстава у том погледу пре- давања су била интерактивна и инспирисана ситуацијама која се јављају у свакодневном животу, а непосредност и отвореност пре- давача, свештеника из пољске православне цркве, да своје животно искуство пренесу на младе људе не би ли их обогатили знањем и мудрошћу, била је изузетна трочлана делегације са у београд врати- ла са изузетним утисцима, који се тичу како гостољубља пољске цркве, тако и стеченог искуства које би могло да се примени у ми- сионарској делатности наше помесне цр- кве псовка је убица јекатаринбуршки научник генадије чаурин, потрошио је 20 година на изучавање непристојних речи он тврди да псовке врло активно утичу на човеков организам, тако да временом уништавају живот у њему хипотезу г чаурина „о утицају ненормативне лексике на психофизичко стање живих организама“ проверили су многи у тишини лабораторија, истраживачи су наизменично током целе године псовали и читали молитве доказивање теорије је успело! зрна пшенице, поливена водом, коју су грдили најогавнијим псовкама, проклијала су само 49% вода заражена нешто слабијим псовањем, показала је нешто бољи резултат – 53% а затим су научници зрна полили водом, над којом су читане молитве и она су проклијала за 96% на тај начин су истраживања потврдила народну мудрост: не псуј када сејеш и садиш, јер у противном неће бити усева и рода вероватно је познато и свакој домаћици, да ако при печењу колача псује, онда тесто не нараста нецензурисана псовка задире дубоко у подсвест и доводи до ескалације насиља и заиста, туче, погроми, па чак ни убиства се никада не прате бираним речима, него увек најгрубљим и најпростачкијим псовкама код псовача се развија таква зависност од псовке, као код окорелог пушача од никотина или код алкохоличара од алкохолних напитака најчешће изговарана псовка у којој се употребљава израз са речју „мајка“, у првом реду оскверњује богородицу и сопствену мајку, која је дала живот човеку а грех богохулства се никада не прашта без покајања и неизбежно повлачи за собом казну псовке стварају најмоћније информационо поље и треба ли се онда чудити што се бог окреће од нас интимни односи дати човеку од бога, највиша су пројава љубави и поверења ако их означавају неприличним речима, људи онда оскверњују дати од бога дар извод из текста професора николаја георгијевића јемељченка, заслужног лекара рф, објављног у часопису „руски дом“, јуни 2007г превод са руског: небојша ћосовић јул / август 2019 јул / август 2019 57 из пера читалаца мисионара некада човек сретне анђела не знајући да је то душа послана да исцели пустињу у нама необично познанство лазар вулић необично познанство остварило се међу звездама један усамљен човек познао је срцем душу другачију од свих које је до та- да срео препознао је љубав за некога је пустиња сурова, а за друге је дом један народ је узрастао у пустињи четрде- сет година, један син је постио у пустињи четр- десет дана био је то народ израиља и био је то син бога живога човек без помоћи у пустињи страда, пустиња у човеку не лечи се без бога искушење не препознајемо лако падне- мо, али бог нам даје помоћ да опет устанемо духом снажни знају ко је змија и зашто бог допушта да куша човека човек мора радити на себи и помоћи пријатељима да се не изла- жу заблудама незнањем неко те може научити занату, а неко како душу сачувати ко је лисица? мудрост која се стиче временом богом живимо, ходимо земљом у време најбоље за нас мали принц је путовао све- том, упознавао се са необичним слабостима обичног човека научио је да се само срцем добро види чистим срцем можемо бога ви- дети, обећао нам је син на гори наша љубав је време које смо посветили некој особи бо- жија љубав је створила свет, човека, небо и на небу анђеле некада човек сретне анђела не знајући да је то душа послана да исцели пустињу у нама 58 4 / 2019 уочи празника светог јована шангајског, славе младих амбасадора фондације ла- за костић, која је седми пут заредом просла- вљена у храму вазнесења господњег, у жар- кову, почасни гост била је заједница „земља живих“ подсетимо се, „земља живих“ је пра- вославна заједница за рехабилитацију и ре- социјализацију људи с болешћу зависношћу, која је овом приликом први пут представила своје деловање у једној београдској цркви дан младих у фондацији посвећен је пре- познавању смисла у животу, насупрот повр- шним а деструктивним узбуђењима опијати- ма приметно је да је већина нас, нажалост, мање или више зависна од нечега, али да се само у најтежим облицима обраћамо за по- моћ, када је стање већ готово неповратно заједница „земља живих“ не нуди замену за лекаре или неки вид медицине, већ христа, без било каквих лекова и новчаних трошко- ва она је „школа живота“, како би то рекао њен оснивач и духовник о бранко ћурчин боравак у заједници се заслужује жељом и трудом самог штићеника, а не новцем ње- гових родитеља, што самог штићеника чи- ни активним учесником властитог излече- земља живих „земља живих“ не нуди замену за лекаре или неки вид медицине, већ христа, без било каквих лекова и новчаних трошкова она је „школа живота“ у потрази за смислом уместо за узбуђењем кристина давидовић јул / август 2019 59 ња програм одвикавања траје 30 месеци и од око 3000 корисника, који су се до данас укључили у овај програм, њих око 150 су исти завршили са благословом, а од њих је 95% излечено и рехабилитовано по завр- шетку програма, брига о штићеницима се наставља кроз запошљавање и поновне су- срете канцеларија за помоћ и подршку и по- дршку штићеницима постоји у новом саду и у београду за сада постоје четири куће, од којих је једна женска, а планира се и још јед- на кућа у београду у којој ће се остваривати теслина медаља ове вечери је први пут установљена пракса преноса теслине медаље из руке у руку теслину медаљу, иначе, дарује те- слина научна фондација из филаделфије, за труд на популарисању теслиног лика и дела у србији и свету ове године је један од носилаца медаље била марина милић- радовић она се, међутим, одлучила на за- нимљив и сасвим неуобичајен гест: своју медаљу је предала слађани јанковић, па- рохијанки жарковачког храма и неуморној помоћници фондације, за њен несебичан труд и рад током године уз једну обавезу: да госпођа јанковић догодине ту исту ме- даљу преда трудбенику кога сама изабере циљ је да се подржи несебичан труд и пре- галаштво међу „обичним“ људима који нам толико помажу у мисионарском раду, а које тако често заборављамо земља живих 60 4 / 2019 програм ресоцијализације штићеника, који немају где након завршеног програма, што се дешава у већини случајева о програму, зависности и борби кроз жи- вот, говорили су духовник програма о бран- ко ћурчин и два корисника – ђорђе и вељко, а затим се обратио уредник православног мисионара, о оливер суботић цео програм је водила оснивач и управитељ фондације, марина милић радовић поред старешине вазнесењског храма, о бранка митровића, програм су подржали и други служитељи при спц, угледни професори, гости из трсте- ника, сомбора, новог сада, београда, зему- на, батајнице и мале иванче било је много закључака те вечери роди- тељи су се подсетили да богу треба више говорити о деци, него деци о богу, а сви смо се подсетили потребе подвига у том духу је представљена и књига г предрага пузића: „теслин јеловник“, у издању научне фонда- ције никола тесла представљање ове књиге значајно је не због тога шта је тесла јео, већ како се одрицао најслађих мајчиних колача и тиме стесао свој дух у проводник идеја кори- сних човечанству фондација је следила при- меру николе тесле и половину хране за до- гађај проследила „земљи живих“, а издавач књиге, научна фондација никола тесла одре- кла се зараде од 10 књига у корист заједнице за овај догађај основан је хор „лазиних пе- вача“ из београдских мадригалиста, сану, сомборског црквеног хора и дечијих хорова, који су извели химну светом јовану шангај- ском назив хора дао је милан радишић, хо- ровођа из сомбора видео запис догађаја доступан је на јутју- бу канцеларија за помоћ и подршку и подршку штићеницима постоји у новом саду и у београду за сада постоје четири куће, од којих је једна женска земља живих јул / август 2019 61 сведочанства слободанова жена душанка стално је имала у срцу молитву оцу тадеју помазива- ла је мужа уљем са гроба оца тадеја и остављала иконицу на болесничку наткасну и увек захваљивала оцу тадеју за сваки дан благослов старца тадеја радмила тодић-вулићевић слободане, ти си био мртав човек, али бог је хтео да останеш жив ми смо само при- помогли можеш да славиш други рођендан“ доктор марко је сео на кревет и држао за руку пацијента који је после пет дана изашао из коме био је двадесет пети април прошле године слободан се припремао да обележи тај дан изненада је добио јаке болове у сто- маку прошла је поноћ позвао је хитну по- моћ одговорили су му да позове такси и иде у земунску болницу која је ближа крњачи где он живи, а поред тога они тренутно немају возило на располагању слободан, родом из босне, има јак продоран глас звао је поново и викао у слушалицу: „ја умирем! зваћу вас сваких пет минута док не умрем!“ његова же- на душанка је у међувремену позвала такси таксиста је рекао: „ја не смем да те возим, али, ћале, ја ћу теби помоћи“ он је позвао хитну помоћ и објаснио о каквом се паци- јенту ради док је хитна помоћ стигла, сло- бодан се онесвестио унели су га у возило и уместо у ургентни центар, возили су га право на другу хируршку клинику тамо је већ била спремна сала и екипа која ће оперисати сто- мачну анеуризму докторка из хитне помоћи која је на први позив посумњала да се ради о провокацији, јер тежак пацијент не може имати тако јак глас, сада је све организова- ла муњевитом брзином и све се отварало возило које је опремљено за транспорт нај- тежих болесника кретало се према умирућој пацијенткињи која га није дочекала преу- смерено је ка крњачи слободан је стигао у салу после вишечасовне операције нико није знао хоће ли овај човек остати жив, ка- да се зна да је проценат смртности у оваквим случајевима преко деведесет процената прошао је само дан и по када је поново опе- рисан, имао је унутрашње крварење добио је девет литара крви недуго затим, добио је температуру, на скенеру је откривено да има хематом тежак два и по килограма урађена је и трећа операција за петнаест дана и та- 62 4 / 2019 да му је уклоњен тај хематом током свих прегледа откривено је да је слободан имао инфаркт и да је потребно уградити бај-пас после двадесет осам дана лежања у болни- ци није имао снагу ни у малом прсту ипак, имао је здрав дух и смисао за хумор шалио се на свој рачун доводили су лекаре са других клиника и странце да покажу на њега: „то је тај што је остао жив“ слобода- нова жена душанка је стално имала у срцу молитву оцу тадеју када би дошла у болни- цу понављала је: „ја сам душанка бужанин, могу ли да уђем код супруга?“ и улазила је у шок-собу, тамо где нема посете помазивала је мужа уљем са гроба оца тадеја и оставља- ла иконицу на болесничку наткасну, са допу- штењем сестара пријатељица ана је обаве- стила све заједничке пријатеље и молитва се ширила отац пимен из витовнице, молио се и на гробу оца тадеја после двадесет и један дан слободан је искључен са апарата отац зоран керезовић, свештеник при храму св козме и дамјана при кбц, причестио је сло- бодана више није био животно угрожен у те дане срела је у болничком ходнику игумана манастира ђурђеви ступови и од њега за- тражила благослов за свога мужа пре него што би ушла у блок, молила се и захваљи- вала оцу тадеју и за сваки случај, сваки пут завиривала у списак живих и лекарима се захваљивала да не би остало само на речи- ма, у знак захвалности једноме је понудила флашу пића доктор одбија пиће, а душанка добија папир на ком је уписан датум за при- премне прегледе за операцију срца на то се чека дуго, зна она то и поново зна да је њој отац тадеј помогао својим молитвама она тврди да је све почело четрнаестог априла, на дан упокојења оца тадеја била је у витовници тога дана оставила је имена за помињање када су након литургије почели да читају молитву за здравље, она је поно- во успела да последња дода папирић са три имена када су кренули да читају имена прво је прочитан слободан она је осећала да је то благослов оца тадеја није знала шта ће се десити, али знала је да је он увек ту опоравак је трајао споро шетали су свако- га дана прво до краја њихове улице, после до рампе, а потом до клупице на оближњем брдашцу она је стално говорила „диши ду- боко! боже помози!“ у августу је већ возио до омиљеног места, бање овче, где је доче- кивао пријатељице, сестре које су се молиле за његово здравље испунила му се жеља да дође до тог божијег извора и није личио на болесника када је отишао код кардиолога, доктор га је питао: „слободане, када си имао инфаркт?“ „докторе, никада нисам био боле- стан али, ако је то то – велики бол у грудима осетио сам онога дана када су ухапсили рат- ка младића“ операцију срца су му заказали за једанае- сти септембар забринуо се слобо: „оставио ме мој бог овога пута“ међутим, налаз сто- матолога да су сагласни за операцију нестао је из документације поново га шаљу на мак- силофацијалну хирургију, где је утврђено да треба извадити шест зуба док вађење зуба траје операција срца се помера тако да је уместо једанаестог оперисан седамнаестог септембра после месеца дана загнојила је рана па је превијање и вађење конаца било болно до после вишечасовне операције нико није знао хоће ли овај човек остати жив, када се зна да је проценат смртности у оваквим случајевима преко деведесет процената сведочанства јул / август 2019 63 вриска он је знојећи се трпео сестра је ре- кла како не може да гледа бол на његовом лицу док му вади конце имао је дванаест конаца „додајте ми ту мајицу да ставим на лице и радите свој посао“ стављали су му у уста лекове „да су ми давали у руку ја не бих пио, овако сам морао да гутам“ поново га је јако заболео стомак упала панкреаса када су га спремили за операцију доктор је видео тело унакажено ожиљцима и рекао: „овај човек је мученик ја немам где да га сечем лечићемо га инфузијом“ „седам дана ништа нисам јео шест боца инфузије примио сам одједном у њима не- што жуто, то ми је враћало снагу гледам се- стру и видим три прилике осмог дана дали су ми мало гриза на води а ја сањам сланину сељачку, црни хлеб и црни лук“ душанка се сећа поука оца тадеја и број- них одлазака на његов гроб толико је често одлазила да је пожелела да тамо сагради дом у којем ће примати добре људе, покло- нике тог светог места у аутобусу случајно среће жену из витовнице која јој каже „би- ћеш грешна ако дођеш у витовницу, а да ме не обиђеш“ следећи одлазак био је и ноћење код те жене никада није заборавила звездано не- бо те ноћи купила је плац на коме је велико дрво и увек захваљивала оцу тадеју за сваки дан душанка и слободан прославили су ро- ђендан са екипом хитне помоћи захваљују докторкама тањи и зорани заувек ће памти- ти сузе у очима др зоране када је дошла да види слободана приликом прве контроле рекла је да на његовом примеру они уче ка- ко треба лечити болеснике каже да је осећа- ла чудну бригу за човека који је готово дрско викао у телефон да ће умрети и звати сваких пет минута све док не умре чекала је и бри- нула када се јавио таксиста усмерила је еки- пу према њему звала је другу хируршку и била на вези са свима душанку је обавешта- вала о свему што се дешавало јер, жена које не вози не може ноћу да путује са перифери- је београда цела екипа се молила те ноћи за слободана, цела смена хитне помоћи када је изашао из болнице, дошли су да га виде а нико није видео њихов труд, нико их није на- градио душанка је дирнута професионали- змом и човекољубљем лекара не знамо која су правила лекарске етике, али знамо шта значи људскост у таквим тренуцима захвал- ни су др јаковљевићу и др драгашу који су му продужили живот, др владимиру јовичи- ћу који му је оперисао срце као и др загорцу који му је излечио панкреас велике су то екипе биле, слободан и ду- шанка никада неће знати сва имена добрих људи у белим мантилима који су се десили на њиховом путу, али се сви они сигурно се- ћају пацијента кога су од миља звали „неуни- штиви слобица“ још један детаљ наглашава душанка у овом чуду божијем у свом бунилу сећа се да је питала таксисту како се зове? „драган“ после неколико дана, хтела је да му се захвали, позвала је ту такси службу, пита- ла за број телефона таксисте драгана одго- вор је био да у њиховој служби никада није радио ни један драган он је назвао слободана „ћале“, а душанка и слободан немају деце слава богу за све!
... и оваква љубав је „луда љубав бо- жија према човеку“ истом овом и оваквом „лу- дом“ љубављу смо призвани да волимо, живи- мо и поштујемо слободу сваког човека савремени хришћани су суочени са таласи- ма бројних искушења која нас из дана у дан све више запљускују; имајући на уму ову чињеницу, на који начин је могуће сачувати радост васкрсења? – савремени човек се налази пред највећим изазовом и парадоксом модернизоване сло- боде где му је „све дозвољено“ са друге стра- не, индивидуализам, самодовољност, и изола- ционизам су пратеће компоненте савременог друштва, оптерећеног технолошким напрет- ком у такво друштво, важно је да се унесе дух радости, љубави и васкрсења, да хришћани пронађу начин и пут којим ће непрестану ра- дост живота и васкрсења да откривају и пре- несу модерном човеку тема броја богословље и љубав божија није нешто о чему само треба да се говори важно је, да се несливено сјединимо са речју божијом, да она постане ми, и да волимо разговор са дипломираним теологом миланом ивковић истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење разговор водио: бранислав илић јул / август 2019 33 тема броја сведоци смо погрешног поимања хри- шћанског живота као нечег строго јури- дичког шта можете рећи о слободи у вери, указујући на правилне основе хришћанског етоса? – најчешће, тамо где нема слободе и истине у духу, јавља се једна веома озбиљна болест друштвеног живота, а самим тим и хришћан- ског друштвеног живота, коју препознајемо као лицемерје читајући јеванђеље можемо да се уверимо да је христос водио велику борбу против лицемерја и лицемерâ заправо, лицемерни начин живота не представља само дефектно морално понашање и вештачко, од- глумљено подражавање врлинског живота, већ је у својој суштини хула на духа светога (мт 12, 31) пошто се лицемерје представља као узвишен морални живот, оно имитира и глуми слободу, љубав, стваралаштво и жи- вот, а са друге стране успоставља конвенци- оналност (примена безличних и формалних дужности), у којој човек има потешкоћа да се развије као слободна, стваралачка, јединстве- на и непоновљива личност заправо, лице- мерје се директно супротставља слободи која је и „неограничена искреност“ лицемер поку- шава да неутралише јеванђеље он не ствара, а спречава и друге да стварају (да буду сло- бодни у вери) он се чврсто држи својих уста- новљених слепих правила лицемерје изопа- чује личне и друштвене односе јер се темељи на безличности и страху од слободе лакше је ухватити се за „сукњу“ безличних правила не- го бити слободан и храбар у духу светоме у најразличитијим учењима философије, психологије итд слобода се најчешће схва- та као слобода избора, где сам слободан да изаберем, примера ради, између добра и зла хришћанско схватање слободе се ма- нифестује на другачији начин позвани смо да постанемо слободни у вери, и верујући у слободи слобода и слободни се рађају 34 4 / 2019 и пројављују у духу светом, и то кроз не- устрашиву борбу и подвиг дај крв и прими духа таква слобода је изнад сваког избора, колебања и испитивања, јер истинска не- конвенционална слобода ствара сопстве- не разлоге, уместо да им се подвргава ти разлози су увек искрени и аутентични ко- лебање, бирање, упоређивање и тражење ауторитета је својствено подвојеној, рас- цепљеној вољи, која и не зна шта хоће, али може да изабере бог је изнад избора бог се не колеба и не изабира да ли воли или не воли свет и човека стога, сви гладни и жедни истинске слободе ће се наситити и ослободити у духу светом који ослобађа без мере да ли то значи да је слободна воља велики дар божији који је дарован сваком човеку као боголиком бићу? – да, између бога и човека постоји највећа сродност, и она се управо огледа у дару сло- бодне воље како схватате заповест божију: поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи? – пре свега, желим да се осврнем на саму реч поштовање, и њено значење реч поштовање потиче из латинске речи aestimare, што значи вредновати, уважавати, указати достојанство, ценити, рангирати значи, имати поштовања према некој особи, једнако је указивању изузет- не вредности и части тој особи у заповести коју сте навели, управо се говори о указивању изузет- не вредности и уважавања према родитељима важно је да се нагласи чињеница да се по- штовање понекад користи и схвата у негатив- ном смислу, ако се заснива на застрашивању и изнуђеном поштовању истинско, непатворено поштовање има најчешће позитиван смисао, и подстиче на љубав и дивљење питање по- штовања јесте и питање ауторитета, културе и васпитања стога, заповест да се поштују роди- тељи јесте мала породична школа у којој нау- чимо да поштујући и волећи родитеље, ценимо и уважавамо сами себе, па и све остале људе али, у савременом добу често се среће- мо са дисфункционалним породицама ов- де не треба да заборавимо да поменемо и децу из домова без родитељског старања такође, треба да се присетимо владике лонгина (черновицког), игумана бенчен- ског манастира у украјини који је одгајио више од 400 одбачене деце и сирочића, од чега је четрдесетак заражено хив вирусом, стотињак је рођено са инвалидитетом или сметњама у развоју какав је њихов пут и однос према поштовању и према запове- сти о поштовању родитеља? обавеза и за- датак цркве јесте да, као на примеру вла- дике лонгина, својом делатном љубављу прекрива све недостатке јер, жао ми је све деце на свету, и зато плачем за сву невину децу и за сирочиће, каже и поучава нас ста- рац силуан тема броја свети оци говоре: бог може све осим да примора човека да га воли то је хлеб који бог дели са човеком, и љубав која се добровољно одриче своје моћи заправо, ова и оваква љубав је „луда љубав божија према човеку“ истом овом и оваквом „лудом“ љубављу смо призвани да волимо, живимо и поштујемо слободу сваког човека јул / август 2019 35 тема броја као вероучитељ сте оставили велики траг и на пољу православног катихизиса – верске наставе да ли бисте поделили са нама неки занимљив детаљ из ваше катихетске службе? – искуство рада у школи као професор вер- ске наставе је нешто што је на мене утицало на изузетно афирмативан начин то искуство ми је помогло да се бавим богословљем на практичан начин, и то из угла савременог све- та, друштва, и да разумем његове потребе, и начин размишљања постоји много лепих тренутака, догађаја и доживљаја којих могу да се сетим из свог вероучитељског искуства у њих спада и сећање на једног ученика који је са грађанског васпитања прешао да слуша часове верске наставе то је било у другом разреду гимназије када се опкладио са друго- вима како ће до краја свог гимназијског шко- ловања доказати да је све оно што се учи на часовима верске наставе заправо фантазија, измишљотина, и да нам је вера апсолутно не- потребна по завршеном четвртом разреду гимназије, тај исти ђак је уписао православни богословски факултет таквих и сличних при- мера има доста у искуству свих вероучите- ља оно што је за цркву сада најважније јесте чињеница да је верска настава добила своје значајно место у образовно-школском систе- му вероучитељи су наши најснажнији борци и исповедници вере, који свакодневно сведо- че христа себе сте уградили и на пољу ширења речи божије писаним путем, објављујући тексто- ве у православном мисионару, званичном мисионарском гласилу српске православне цркве за младе према вашем мишљењу, ко- лики је значај мисионарења у цркви христо- вој, данас у 21 веку? – црква се од самог настанка па све до данас, пројављује и кроз мисионарски аспекат запра- во, када кажемо мисија цркве у свету, мисио- нарски значај цркве, ми одиста говоримо о чо- векољубљу цркве ово човекољубље се огледа у бризи, старању и љубави цркве за сваког чове- ка, и за све угрожене чланове друштва: сирома- шне, старе, гладне, децу која су у сиротиштима, људе по болницама, оне који болују од болести зависности (алкохол, дрога) и неизлечивих бо- лести, итд црква има задатак да се непрестано ставља у службу милостивог самарјанина у бри- зи за своје ближње кроз своју активну и мило- срдну мисију, црква пројављује љубав божију пред крај нашег разговора и заједничког промишљања, да ли бисте упутили неку по- руку у духу свега реченог? – војни хирург и православни митрополит антоније (блум), често је говорио да бога не можемо да сретнемо у површним односима са људима, са догађајима, са самима собом, зато што бог не живи површно све док се не сусретнемо лицем у лице са ужасом или лепо- том, ми пролазимо поред бога, и поред дуби- на вечности стога, у складу са овим речима, битно је да се охрабримо, очовекољубимо, и да се не плашимо дубина, како сопствених, тако и дубина вечности благодаримо вам на садржајном разгово- ру, упућујући срдачну молитвену жељу да останете у радости васкрсења и у љубави христовој! – хвала вама на указаној прилици за разго- вор нека би дао господ, да љубав његова укре- пљује вас и све вредне сараднике православног мисионара, као и верно читалаштво овог дивног часописа! заповест да се поштују родитељи јесте мала породична школа у којој научимо да поштујући и волећи родитеље, ценимо и уважавамо сами себе, па и све остале људе 36 4 / 2019 владавина краља милутина започела је под необичним околностима његов брат, краљ драгутин, пао је са коња испод утврђеног града јелеча и повредио ногу прикован за постељу, драгутин се посветио размишљању о свом дотадашњем животу схватио је да се тешко огрешио о оца и да се није покајао, па га је стигла небеска казна у знак покајања, одлучио је да престо пре- пусти свом млађем брату милутину тек што је ступио на престо, мајка је подсетила сина милутина да се нису на прави начин одужи- ли покојном архиепископу јоаникију наиме, када је својевремено дошло до преврата, св јоаникије с е солидарисао са краљем уро- шем и пошао са њим у изгнанство, где је на жалост преминуо син се сагласио са мајчином жељом, па је јелена пренела ар- х иеп ископ о- ве мошти у сопоћане, и положи- ла поред урошевог гроба та- ко да два страдалника почивају један поред другог тако је са примерима покајања отпочела ми- лутинова владавина читавог свог живота милутин је веома во- дио рачуна да се не огреши на о успомену о на родитеље негде поткрај 1302 године хиландарски монаси су приступили краљу милутину и замолили га да изађе у сусрет њиховој молби они су имали једну даровну повељу његовог оца која се, у бурним вре- менима, нашла доста оштећена и према томе неупотре- бљива како је пове- љу требало поново издати, милутин је сазвао савет који су чинили краљица- мајка јелена, архи- епископ јевстатије други (1292–1309) и епископи српске цр- кве краљица јеле- на је подсетила окупљене на по- божне намере свог почившег супруга ис- ход саветова- ња сажима једна рече- тема броја обнављајући, након смрти мајке јелене, разрушену цркву св стефана, краљ милутин је издао ктиторску повељу у којој је истакао да се, познавајући живот својих родитеља и прародитеља, старао да њихове заповести чува неизменљиво и непоколебљиво свети краљ милутин о својим родитељима др ђорђе вуковић јул / август 2019 37 тема броја ница нове повеље: „стога, када је схватило краљевство ми да је оштећена хрисовуља господина ми и оца великог стефана уроша, договори се краљевство ми са архиеписко- пом другим јевстатијем, и са госпођом мо- јом мајком, краљицом јеленом и са свима епископима српским – епископом зетским иваном, епископом рашким филипом, епи- скопом звечанским данилом, епископом хвостанским јованом, епископом хумским јевстатијем, епископом призренским да- мјаном, епископом топличким герасимом, епископом будимљанским германом, епи- скопом липљанским антонијем, епископом скопским николом, епископом дабарским јованом, епископом моравичким кирилом – те преписах овај хрисовуљ свете богоро- дице хиландарске“ детаљно су пописана имања наведена у оштећеној хрисовуљи, а поменути савет се бавио и питањима пче- лињака краљ урош је поклонио село за- хак на пећкој бистрици и на њему уљаник са пчеларима (браћа добрко и братослав, брајен, гнуса) њихова једина обавеза је била да пчеларе „а ако у неком тренутку пропадне уљаник, да га ти пчелари поста- ве о свом трошку“ потврђен је и уљаник у трновцима, ниже доње хоче и са њиме два пчелара, такође дар краља уроша тада је краљ милутин пожелео да очев дар допуни својим приносом поред дара за свој пирг који је саградио у хиландару (1302), он је приложио пчелињаке о коме су се брину- ла три краљева пчелара (ђурђиц, радослав и продан), који су имала права и обавезе исте као горе наведени пчелари из уроше- вог времена о пчеларима су требали да се брину калуђери из пирга („калуђери пиржа- ни“), па чак и да их штите од сваке напасти и невоље после смрти своје мајке, краљ милутин је завршио обнову разрушене цркве св стефа- на и о томе издао ктиторску повељу (1314/16) у уводу светостефанске повеље, он истиче своје породично порекло – од прадеде све- тога симеона немање, преко деде краља стефана првовенчаног, у анђеоском лику нареченог симона, којег помиње заједно са светим савом, до оца великог краља стефана уроша (првог), такође прозваног у анђеоском лику симон монах милутин је истакао да је упознат са њиховим животом и да се старао 38 4 / 2019 да њихове заповести чува неизменљиво и непоколебљиво, вероватно мислећи овде на житија светих где су њихове поуке биле запи- сане описујући даље своје мотиве којима се руководио приликом грађења ове задужби- не, милутин је истакао да је поштовао све што су узаконили родитељи и прародитељи, а на самом крају он наглашава да је прегледао и потврдио све повеље које су они издали под родитељима се очигледно мисли на уроша и јелену, а под прародитељима на урошеве ро- дитеље, стефана првовенчаног и ану (дандо- ло) потврђујући појединачне прилоге својих предака на краљевском трону, за село туши- мље у зети и село храстије у зети прибеле- жио је – „нађох записано од оца ми и матере“ ово је ретко место где се истиче да су урош и јелена заједнички одлучили о истом питању и овде је, можда, реч о њиховој заједничкој повељи краљи- ца јелена се, иначе, бавила одређивањем међа поје- диних села, као што је то познато из њене повеље за краљевско село затор, где је повучена граница овог сеоског насеља према которској општини милутин је истакао да потврђује грани- це једног села морјана изме- ђу плава и будимља које је припадало области њего- ве мајке, а испоштовао је и одредбе из повеље свог светог стрица: „а жрносек како је био за време владислава, тако да буде и свагда“ у повељи за грачаницу, коју је такође об- новио (1321), свети краљ милутин се поно- во позива на повеље које су издали њего- ви родитељи и прародитељи краљ поново говори о себи у првом лицу множине („кра- љевство ми“) и посебно издваја да није из- менио очеву повељу по питању бањске „и виде краљевство ми да је бањска уписа- на у очевом ми хрисовуљу, и не узедох из очевог ми хрисовуља“ промене су наста- ле по питању бања у сухогрлу („које беху такође уписане у очевом ми хрисовуљу“) и које је краљ милутин поклонио дабарској епископији, а у замену за њих дао поседе у пологу (место одри са црквом светог димитрија и њеним људима, планинама и свим међама) и боркова имања у подбре- зима и љашцу, са властелиновим двором приметно је да је краљ дао у замену више него што би се очекивало за бање у су- хогрлу, делом зато што је одступио од очевог хрисовуља, делом због значаја бања у средњем веку краљ милутин се у званичним документима увек са поштовањем одно- сио према успомени на своје родитеље, а особито према оцу којег је увек називао велики краљ то краље- во одређење испошто- вао је и свети данило пећки, и као такво га унео приликом пи- сања житија светог краља уроша тема броја потврђујући појединачне прилоге својих предака на краљевском трону, за село тушимље у зети и село храстије у зети прибележио је – „нађох записано од оца ми и матере“ јул / август 2019 39 у породици карић важи она стара изрека: „породица је најсигурније место“ баба је- фимија је рођена у пећкој патријаршији, отац јој беше прота, те је, иако је рођена давне 1871 године, била писмена у првом разре- ду гимназије у пећи 1964 у гимназији 11 мај било је много ученика из северне црне горе и свима им је било интересантно кад дођу у кућу породице карић како баба чита новине дневни лист политика је у њиховој кући био традиција имали су срећу да им је читала ју- начке народне песме о марку краљевићу, ба- новић страхињи, милошу обилићу, милану топлици, старом југ богдану, девет југовића, ивану косанчићу „то нас је напајало“, каже г драгомир: „такво васпитање и дух су у крви породице, оно се преноси с генерације на ге- нерацију наша породица је дубоко патријар- хална и православна“ њихова мајка мати ан- гелина је из ђаковичке породице јанићије и даница су се у младости заветовали да када се један упокоји други оде у манастир тако је и било када је јанићије преминуо, њего- ва удовица даница се замонашила и постала мати ангелина напуниће, ако бог да, у јану- ару 100 година на слави, патријарх иринеј јој је честитао 99 рођендан, рекавши: „мати, боже здравља, следеће године 100 година“ мајка се окреће и каже: „ваша светости, па то је сутра“ код ње и даље постоји јака воља за животом каже: „децо, да ми се мре, не мре ми се биће времена и за онај свет, а док смо на овом свету имамо своју мисију, да својим примером подижемо наше унуке, праунуке, чукунунуке“ и, ето, бог је дао да све генера- ције карића имају пуно деце четири брата карића и њихова сестра оливера имају укупно 19 деце некада су тема броја кроз разговор са драгомиром ј карићем о породичним вредностима кристина давидовић 40 4 / 2019 баби јефимији говорили: „јефимија, да бог да се од твог јањићија улица направила“ и тако и би: од двоје се роди петоро, од пето- ро деветнаест, а од њих са снајкама и зето- вима још 67 унучића и праунучића господин драгомир карић с поносом тврди: „породи- ца је српска ћелија, српска светиња, српски грудобран, српска караула нормално да ми изузетан значај придајемо томе наше васпи- тање је практично утемељено у пећи, у по- стојбини српских патријараха, краљева и је- дино је цар душан као српски цар крунисан у скопљу значи, за нас патријаршија има је- дан посебан значај зато сваки карић посеб- но воли да ослови нашег патријарха с пуном титулом – архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски, његова светост г иринеј ми се тиме поно- симо кажем и својим пријатељима: `хајде ми реците, чији се то град помиње у свим свеко- ликим православним земљама и у свим цр- квама где се служи у свету православне вере када се изговара титула патријарха?`“ отуда, родитељска љубав и брига које гра- де ћелију породице имају немерљив значај за њено одржање и утемељење у правим вредностима образовање, вера и труд ро- дитеља камен су темељац за развој вредних и способних дечијих глава војна дисциплина и хришћанска толеранција „од оца јањићија и мајка данице смо нау- чили да будемо војници, деца војници“, каже нам драгомир, и објашњава како се живело у та времена устајање је било увек у 6 ују- тема броја породица карић је поштовањем својих предака и вредности које су од њих добили наставила да се развија и шири тачка од које су почели и у којој се увек поново сабирају јесте православна породица и вредности по традицији пећких корена јул / август 2019 41 тема броја тро, а његов брат богољуб је са 6–7 година устајао већ у 4 ујутро са бабом јефимијом је спавао у кухињи ујутро је свима чистио ци- пеле, и носио је дрва да се наложи шпорет та пракса му је остала до данас њихова ту- торка, наша девојка, која је била ангажована да брине о деци у лондону, сећа се да ју је го- сподин богољуб карић, кад год би са послов- них путовања стизао да буде с породицом у лондону на неколико дана, обавезно будио у 5 ујутро како би га учила енглески језик ту потребу за непрестаним усавршавањем, ра- ду на себи, карићи усађују и у своју децу и унуке, и то не само причом, него оним што је најважније: личним примером у пећи није било много избора када су у питању храна и пиће сваки дан се пио чај „млека нисмо имали, осим када је америка послала оно у праху тада сам у 5 ујутро ишао по намирнице и подела је трајала до 7 сати у 8 сам морао да будем у школи чаја је увек било довољно, а баба узме зими и машицама разгари жар и насложи кобасице јеле су се с подгрејаним хлебом од бајатог хлеба смо јели попару, без сира уместо њега смо има- ли свињску маст и то смо доручковали кад се стави кобасица у попару и разлије се маст која је по мало изгорела, то је било нешто посебно то нам је био доручак свако јутро пошто сам имао жутицу, баба ми је тајно из џамадана (прслука) – носила је димије и шал- варе – вадила неки новац да могу да купим 5 ћевапчића и четвртину хлеба за време ве- ликог одмора у школи, због имунитета жи- вели смо скромно, држали смо свиње знате ли каква је ту била толеранција? наша кућа је православна, испод нас муслимани (данас бошњаци), изнад римокатолици, даље испод албанци они држе краве, овце, козе, а ми свиње никад ником то ништа није сметало данас имате сасвим неку другу реалност де- ца нису учена толеранцији породице их не васпитавају, медији не обављају образовну функцију, која је неопходна ту улогу све ви- ше, богу хвала, преузима наша црква често одем у цркву св василија острошког на бе- жанијској коси и од нашег пароха чујем врло лепу беседу“ вера и рад руку под руку живот у пећи им није сметао да буду хи- перактивни млади горани, разна сађења, извиђачи, феријалци, спортисти, атлетича- ри, фудбалери свуда су учествовали као деца из породице којој је после рата прак- тично све конфисковано, остало им је да бу- ду први на радним акцијама ту нису ишла деца функционера за раднике је увек било места „када се градио аутопут јадранске ма- гистрале носио сам воду имао сам 9 година поносио сам се својом униформом и значка- ма, дизањем и спуштањем заставе било је лепих ствари то уопште није сметало пра- 42 4 / 2019 вославном духу, снази православне вере и наша деца и унучићи су стално активни, али знају и да су православни хришћани, знају да се прекрсте, да пре него што легну, окрену се према истоку и очитају молитву пред спава- ње и ујутро кад се пробуде да се захвале бо- гу на томе што су се пробудили“, приповеда нам господин драгомир карић пракса тада укорењена, поштује се и дан данас један тутор сведочи да је приликом првог доласка на час, пред окупљеном породицом у салону виле на северу лон- дона, господин богољуб карић упитао да ли зна оче наш други се сећа када је породица карић тражила 8 људи за посао обезбеђе- ња за фирму на пикадили- ју – први услов је био да је крштен и да је парохи- јанин цркве светог саве у лондону празници у пећи како су се расули по све- ту (не у смислу неоргани- зованог одласка, већ по- слом), у велику британију, аустрију, на кипар, у руси- ју, америку, кину, централ- ну азију, канаду и другде, деца су се почела рађати свуда по свету, али три пута годишње, то је било непи- сано правило: сви су били у пећкој патријаршији бо- жић је обавезан празник за окупљање долазили су пред крај календар- ске године и остајали до 10 јануара било је ту и искушења, саобраћајних незгода, ишло се по клизавим путевима сви су долазили и 17 јануара, када је рођендан богољуба, по- том су два дана касније прослављали богоја- вљење, и имали породичну вечеру а на дан славе, 20 јануара, отварали су врата за све госте добре воље, па и оне незнане у пећи је био обичај да се на славу не до- лази сам, већ у групама по 5–6 или 10 љу- ди имају списак код кога све иду на славу ишло се ујутро од 9 часова, кад се заврши литургија у цркви светог јована крститеља на врху корза у пећи отац им је говорио да се за славу не кува кафа и не скида обућа сви улазе какви дођу и све је мезе на столу, јер нема времена то није слава попут бео- градских, где се дође увече заседне се и седи до ујутро уз музику код нас никада за празнике и славу није било музике само су људи долазили „једне годи- не сам имао задатак да ста- вљам рецке и пишем коли- ко људи је било писао сам и оног првог који уђе, вођу тата мора да врати то, да оде код тих људи на славу, јер би била велика увреда уколико не би узвратио ређали смо капуте у ходнику, људи би ушли, можда се не би ни по- служили, али би попили по чашу ракије и већ је чекала друга група људи у двори- шту и само су се смењивали тако је цео тај дан изгледао успевали смо да угостимо по двеста људи данас је то у београду другачије, сада у успевамо и око хиљаду да угостимо отворимо наша врата у вили јелена попод- не од 16 часова до поноћи, до последњег госта тата је дочекивао госте, док је био жив и у снази, сада радимо то ми, синови покушавамо да не правимо од тога фешту људи дођу, послуже се и схвати- ли су да тако то код нас иде жито, вино, по- служење сада има времена и места и сада се може дуже и послужити и дружити“ трећи важан празник био је васкрс баба јефимија и мама даница (сада мати ангели- на), училе су и снајке да шарају јаја воском то се радило и по недељу дана када се теже тема броја вера и школа имали су карићи право- славно кућно васпитање, што систему није одговарало „било је можда нас петоро који смо испољавали јавно православну веру остали су сви били атеисти, комунисти, а кући су тајно славили де- ца у школи то нису говорила због тога смо имали проблем једна професорка је редовно ишла у православну цркву и певала је с мојим оцем у па- тријаршији у хору, али је мени рекла у гимназији: `паметније би било да твој тата више ради са тобом, него што иде у цр- кву да пева` а ја се осмелим и кажем: `колико ја знам, ви сте тамо хоровођа` добио сам, нормално, неколико шамара и двојку, да не причам даље“ сећа се драгомир јул / август 2019 43 тема броја живело, мама и баба су се тиме бавиле по две недеље доносили су и други људи сво- ја, јер су лепо осликавале за узврат су доби- јале јаја или неке плетене чарапе углавном, нешто је увек било у пролеће, на васкрс, на врху корза били су фијакери које су обично возили албанци и возили су целу породицу карић до пећке патријаршије и назад ком- шије албанци су долазили увек први дан у београду је васкрс строго породични пра- зник и нико ни код кога не иде у пећи су долазили људи и за највећи празник, чак и они који су били комунисти, атеисти, албан- ци, муслимани, римокатолици (православни су код њих ишли за католички божић, а они код нас за православне празнике) та три да- на су била светиња за град пећ и тада су се и карићи сабирали „и даље одлазимо то је неписано правило које се преноси с колена на колено тамо почивају и баба и деда, а уну- чићима и прадеда и чукундеда мој отац је сахрањен у порти пећке патријаршије“, каже нам драгомир деца у цркви водили су децу редовно у цркву, припове- да нам наш саговорник и вели како су наше цркве на западу изузетно толерантне: де- ца могу да уђу у олтар, седну испред да се играју мали су били тада, волели су да пале свеће, некада и по сто дешавало се да опр- же руку, вриште, па се јуре с другом децом свештеници никад нису бранили господин драгомир карић сматра да је плач симфо- нија за уши: „то је феноменално, не смета свештеници певају, служе богу и посвећени су томе дечији плач је божији дар и нека да бог да га је што више, па и у црквама плач је први знак да имамо новог човека на кугли земаљској то је његов плач, а радост наша, радост сваког родитеља“ учили су децу као што су нас учили наше бабе и деде рецита- цијама црквених песама „у наше време се то није могло у школи захвални смо нашој православној цркви светог саве у лондону, о милуну, о радомиру и да опрости ако сам неког заборавио, много је времена прошло у цркви у лондону смо упознали и марину милић-радовић, (тада апостоловић), и деца су кренула да уче и клавир“ све девојчице су свирале, али и више од тога имале су и екс- курзије по лондону, обишле су и сликале се испред куће у којој је живео доситеј обрадо- вић, затим на месту у хајд парк корнеру, где је владика николај жички први у енглеској јавно свирао српску фрулу; испред зграде на квинс веју на којој стоји табла да је тамо жи- вео милош црњански; шекспиров глоб теа- тар; горица, даница и данијела, које су најду- же свирале клавир, знају најзначајнија места у лондону у којима су српски великани оста- вили траг а у то, најтеже доба за српски на- род, време санкција и бомбардовања, оне су освајале трофеје на бројним такмичењима у меиденхеду, танбриџ велсу, сент олбон- 44 4 / 2019 су, лондону, свирајући српске композито- ре: василија мокрањца, штаткића, божића, тајчевића жири се редовно одушевљавао новим композицијама које су откривали за- слугом наше деце која су се надметала без страха и предрасуда својом музиком, док су други свирали моцарта, баха, бетовена, чај- ковског наравно да су оне свирале и стан- дардни репертоар, али се нису либиле да и српском музиком огласе одакле су деца су свирала и у 4 руке, стално су имали заједнич- ке активности на тај начин су успели да држимо поро- дицу на окупу деца нису имала слободног времена уопште у великој британи- ји су намерно купили куће ван лондона требало им је у вожњи сат и по до школе сви су спавали у минибусу, како у одласку, тако и у по- вратку за своје слободне активности имали су субо- ту поподне тутори поро- дице карић су били срби, што није спречило децу да перфектно науче енглески, типични лондонски, док су одрасли више говорили канадско-амерички имена и сећање имали су битку међу децом како ће коме да се роди прво дете, да би им дали имена својих предака сви су желели ћерку зоран је први добио две ћерке и одмах даде име првој јефимија сви карићи носе име по сво- јим прецима: јанићије, константин, теодора, александра, максимилијан, филип драгана је добила име по драгомиру труде се да их зову пуним именом, како би се она сачувала, а не њихове скраћенице и тепања наравно, увек буде изузетака: „најмлађи син саше и радице је александар, али они сви, његова браћа су га звали беба и остало му до данас беба одрасте ли беба?“ смејући се додате драгомир дух православља се осећа и у комуникаци- ји имају своје групе на мрежи, јер две стоти- не карића не могу баш сваком појединачно да пишу поруке, али за имендане увек међу- собно честитају једни другима деца иду истим путем унучићи имају исти тај ритам који су има- ла деца и поред парног грејања које су уве- ли у пећи, где је све могло да се заврши на клик, г драгомир је будио свог сина и заједно су ложи- ли јутром снег су, такође, сами чистили: „радили смо како нас је тата учио исто и са дрвима дођу људи и ис- тестеришу, али остало смо радили сами саша би по- купио друштво и ја бих то увек наградио или су ишли на сладолед или у биоскоп“ сва деца су веома активна и иду на додатне активности поред редовних обавеза и поред рада морају да стек- ну искуство живота: „возио сам унуке аутобусом и тро- лејбусом први пут прво што су ме питали јесте што нам сви устају деда је стар, а ви сте деца мора он да зна шта је трамвај, аутобус ја често користим градски превоз то је милина одавде пого- тово ако немам никакве обавезе, сиђем до зеленог венца то је одлично сви ми устају буде помало и непријатно, нарочито ако ми устану и старији од мене нећу да признам да имам 70 година то је тако тек видите у ауто- бусу колико имате година“ породица карић је поштовањем својих предака и вредности које су од њих добили наставила да се развија и шири тачка од које су почели и у којој се увек поново сабирају јесте православна породица и вредности по традицији пећких корена наставак у следећем броју тема броја дечија опомена – молитвена анегдота „у тивту пре једно 14 година дошла су сва деца из канаде и родитељи су хтели да их крсте на острогу, јер је у пећи још било ратно стање то није био проблем кад се све заврши- ло, поред манастира су свра- тили у леп ресторан и онако уморни, у врућини, сви су одмах хтели да једу мој унук јанићије каже: „деда, а оче наш?“ и постиди све нас није он џабе добио име свог праде- де јанићија“ јул / август 2019 45 вишедетне хришћанске породице радмила грујић гостољубив је мељак код барајева и посеб- но леп у рано лето, кад баште и воћњаци доносе прве плодове, кад се из окућница и вр- това шире опојни мириси разноврсног дрвећа и разнобојног цвећа у том шумадијском крају су прелепа и плодна српска села, надомак бе- ограда, у која се враћају млади и школовани људи тамо смо упознали николиће, бранка (36) и маријану (38), и њихово четворо деце: наума (10), анђелију (6), симониду (3) и олгу (3 месеца) отац огњен козлина, из њихове паро- хијске цркве светог пророка илије у вранићу, најпохвалнијим речима је дао благослов да пи- шемо о њима иначе, мељак ће ускоро добити нову цркву, посвећену светом јовану крстите- љу – изградња је у току док су живели у београду, као подстанари, упознали су, тада вероучитеља, који је касније постао њихов духовни отац био је то о јован бабић, свештеник при храму светог архангела гаврила, у хумској улици питали смо и њега да нам нешто каже о николићима а он нам по- сведочи: „године 2007 упућен сам у војну гим- назију као вероучитељ међу новим колегама први који су ми пришли били су брат бранко и сестра маријана, тада „свеже“ венчани (у ма- николићи из мељака љубави и породичној срећи доприноси трпељивост и разумевање лепе речи и похвале су кључ успешног брака 46 4 / 2019 вишедетне хришћанске породице настиру вујан, на празник покр ова пресвете богородице, те исте године), а у вери утврђе - ни колика снажна радост је исијавала из њих због доласка веро учитеља у колектив! убрзо сам рукоположен са војним подмлатком, бу - дући да сам и ја један од њих, постигао сам из узетан однос и пронашао ту нит која живи и данас међу нама и поред тога што су бранко и маријана нашим ђацима били надређени, а мени равни, убрзо су, као верна деца цркве, смирено, са ученицима потражили пут до свог духовника, и у тој части од њих датој, година - ма живим својим делима сведоче да заповест божију која каже „рађајте се и множите и напу - ните земљу“ виде као композитора својих по - ступака, а не тек као фразу и слава богу за то!“ бранко је родом из села луњевица код гор - њег милановца, од оца момира и мајке мир - јане, и тамо му живе родитељи има једног брата, димитрија након завршене војне ака - демије, магистрирао је на факултету политич - ких на ука током 14 година, прво је радио у војној гимназији, па као командир вода, а сада, у чину мајора, ради на војној академији као ре - ферент за научно истраживачки рад маријана је родом из врњачке бање, од оца велибора (упокојеног 1999 ) и мајке љиљане има сестру данијелу која живи са мајком завршила је фи - лолошки факултет и као наставник енглеског језика 15 година је запослена у војној гимнази - ји и средњој стручној војној школи живите у ве ома лепој и сређеној кући да ли планирате додатно проширење? бранко: пред рођење првог детета пресе - лили смо се из изнајмљеног стана у бе ограду у садашњу кућу од 220 m 2 , купљену на кредит у швајцарским францима у том тренутку ова опција је била повољна, али убрзо се испоста - вило да није тако у плану је изградња помоћ - них грађевина – гаражe и летње кухињe, али не тако брзо маријана: кредит значајно опте - рећује наше приходе, али је имао и позитивне ефекте: бранко је постао мајстор за струју и во - ду, на учио је да глетује, кречи, лепи плочице, прави намештај по мери тако обезбеђујемо додатне приходе од државе добијамо роди - тељски додатак за четврто дете родитељи су јул / август 2019 47 нам помогли у реновирању куће, а доносе нам и њихове природно узгајане производе како и где сте се упознали вас двоје? сматра- те ли да је то било по божијем промислу? бранко: моје прво радно место 2005 било је у војној гимназији, где је маријана већ ради- ла упознали смо се и допала ми се наравно, све је то било по божијем промислу какав је био ваш животни пут и пут до пра- ве вере? све што није од вјере (праве) гријех је, каже апостол павле у посланици римљанима (рим 14, 23) шта је утицало, или шта вас је „на- терало“, да је тражите од бога? бранко: то што сам крштен са седам и по месеци у храму свете тројице у горњем мила- новцу говори да је вера код мојих родитеља постојала одржали су тај пламен, поштовали православље, славили светог луку моја мај- ка се прва окренула цркви и увела ме у веру још као мало дете то је много утицало на ме- не почео сам да читам библију у 7 разреду основне школе, и то прво стари завет током свог узрастања у вери прошао сам све стади- јуме – од најамника, преко слуге до сина тако је сазревала моја верска мисао, а временом ја- чала и вера није било неких чуда, но чуда се заправо стално дешавају ако је човек отворен према богу то је оно: ко има очи нека види, ко има уши нека чује са мајчине стране, прадеда је носилац албанске споменице маријана: и ја сам крштена са месец дана у храму рођења пресвете богородице у врњачкој бањи имала сам 12 година када је почео рат у некадашњој сфрј тада сам се први пут озбиљније запита- ла по чему се православци разликују од ри- мокатолика и муслимана и зашто уопште ра- тујемо на мене је огроман утисак оставило, и више него пристрасно, извештавање западних медија о нашем народу и желела сам да раз- умем зашто иду толико далеко да се таквим лажима служе до краја основне школе знала сам да верујем у бога, осећала сам да само у цркви могу да добијем одговоре на сва своја питања, и да пут до бога води само преко ње због улоге српске цркве у историји нашег на- рода, никада је нисам доживљавала само као институцију проблем је био што је и моја по- родица, као и већина других, била отуђена од цркве када ми је у првом разреду средње школе, друг који је похађао веронауку при храму предложио да и ја кренем, одмах сам прихватила тада сам доживела једно од најве- ћих изненађења у свом животу, јер се ту гово- рило о темама са којима се кроз школу нисмо бавили, а које су од суштинске важности: шта је смисао нашег живота, шта то значи да је човек рођен као слободно биће, о чедоморству као великом греху имали смо одличног вероучи- теља постепено сам почела да одлазим на ли- тургију, постим, читам молитве, исповедам се секуларно друштво нас учи да је вера нешто приватно, нешто што треба задржати за себе вишедетне хришћанске породице 48 4 / 2019 тако сам се и ја у почетку владала професија није утицала на моју веру, али моја вера јесте на моју професију након више година рада и светлог примера свог духовног оца јована ба- бића коначно сам увидела да ми веру не тре- ба да намећемо другима, али да исто тако не треба ни да се устручавамо да је сведочимо ма шта средина мислила о томе људи се све ређе венчавају чин венчања је доказ љубави, озбиљности, а не авантуризам браком се супружници повезују и духовно а не само телесно бранко: људи се више не припремају за брак од раног детинства, већ им је као циљ по- стављено пре свега образовање, запослење, каријера и стицање материјалних добара као и посвећеност путовањима и уживању у мате- ријалним добрима често се чује да млади тре- ба да „проживе“ пре него што се венчају, као да у браку живот престаје, а у ствари тек у браку добија на пуноти св старац пајсије светогорац је говорио да бог сам одређује број деце у породици и да не- ма планирања планирање често подразумева вршење абортуса да ли је рађање подвиг и може ли се упоредити са монаштвом? бранко: и монаштво и брак су путеви ка бо- гу, и оба представљају подвиг, поготово у да- нашње време, а рађање деце је испуњавање божијих заповести маријана: учествовање у стварању новог живота је навећа част коју је бог дао човеку када се осврнем око себе и ви- дим колико тешко људи долазе до потомства, још више сам захвална богу због такве части и дара који ничим посебно нисам заслужила то је и велика одговорност ми знамо да ћемо на страшном суду дати одговор богу за то ка- ко смо децу одгајали и да ли смо им предали веру наших светих предака који су огромне жртве поднели да бисмо у овој земљи живели ми, њихови православни потомци као неко ко је имао срећу да буде рођен у православном народу, ја осећам да имам дуг и према богу и према њима, који кроз овај вид служења поку- шавам да одужим шта доприноси јачању љубави и породичној срећи? бранко: љубави и породичној срећи допри- носи трпељивост и разумевање лепе речи и похвале су кључ успешног брака маријана: трудимо се да децу похвалимо у свему добром што учине, а посебно да у њима развијемо вр- лину послушности и одговорности, барем за неки мали део свакодневног функционисања породична срећа се остварује када са љуба- вљу, добровољно, служимо осталим чланови- ма породице и породици као заједници могу ли данашњи млади да замисле живо- те њихових предака? хајде да данашње мајке подсетимо какав је живот био наших бака и прабака? маријана: тешко је то и замислити нама ко- јима је све „на дугме“ прво, оне су се удавале врло рано, а рађање већег броја деце је било нешто што се подразумевало моја бака, по мајци, је дванаесто дете недавно се упокоји- ла у 85 години деца су умирала и њена мајка је одгајила само шесторо пролазиле су кроз многе ратове и страхоте, није било хране ме- силе су ручно хлебове, копале, сејале, држале учешће у литургији ствара код деце осећај заједништва, стварање свести о поретку и улози сваког појединца у тој заједници, а надасве љубави која нас испуњава након сваке литургије вишедетне хришћанске породице јул / август 2019 49 стоку и одмалена је чувале доносиле воду са извора, и за пиће и за ручно прање судова и веша, шиле, крпиле, децу храниле и васпитава- ле, болесне лечиле радиле и на њиви и у кући кад је била нужда, радиле су и мушке послове највећа радост су им била деца тада се стари- ји поштовао, а деца су васпитавана више лич- ним примером него речима, и то по вери пре- дака и предању цркве нису децу склањале од грубе стварности водиле су их, како на славе и свадбе, тако и на сахране, јер то је део живо- та, деца и то треба да виде данас сматрају да је то стрес, а да сваком детету треба посветити посебну пажњу па, како су то могле наше баке са дванаесторо деце? само својим животним примером, без и једне речи домаћинства ни- су била подељена, баке и деке су били са уну- цима, од велике помоћи како избећи негативне утицаје који су про- тивни хришћанском животу? бранко: „што је људима немогуће, богу је могуће“ важно је бити у цркви, живети свето- тајинским животом, редовно ићи на литургију и тако се наоружати за борбу у свим могућим искушењима не видимо други начин колико вера мења човека, како га преображава? бранко: вера човека чини човеком и упра- вља га на пут који му је господ наменио прили- ком стварања, она га осмишљава, јер без вере човек се окреће само себи и својим могућно- стима чиме у многоме ограничава себе и оста- је духовно сакат и неостварен као биће мари- јана: верујући човек, послушан својој цркви, има одговоре на сва најважнија питања када зна која су дела богоугодна, и труди се да их ис- пуни, бог му даје храброст коју није ни знао да може да има трудећи се у тим малим делима он стиче духовне дарове, осећа се ближе сво- ме творцу, а то је и циљ нашег живота: враћа- ње у његово наручје бог нас увек чува имали смо удес када је наум имао пет месеци, пред ђурђевдан, моју девојачку славу, преврнули смо се на кров кола су била скроз смрскана слава и хвала богу, осим огреботина, ништа нам није фалило какве промене у војсци србије су настале увођењем војних свештеника? бранко: најбитније је да је дозвољено да свештеници служе литургију и верске обре- де, што пре није било, и да је учешће у њима на нивоу добре воље зависи од самих војних свештеника колико су спремни да уђу у једи- нице, међу људе, да сведоче веру то је муко- трпан посао: да упозна људе, да им прича и они њему, да их привуче цркви наш духов- ни отац јован је човек из војске завршио је војну гимназију, потом и три године на војној академији, коју је напустио да би дипломирао на православном богословском факултету зна менталитет војника и како му прићи има суштински приступ: покренуо их је на цркве- ност, да се исповедају, причешћују људи то желе, али треба неко да их води некога је мо- жда срамота да пита, а хтео би зато је кључна улога свештеника отац јован је архетип ве- роучитеља какав треба да буде његова веро- наука није само школска водио је на покло- ничка путовања и историјска места из првог светског рата – крф, солун, обишао многе све- тиње грчке, русије, грузије за војску је везано родољубље и отац јован га је спојио са бо- гољубљем, што је најважније и нераздвојно али, прво љубав према христу, а из ње про- изилази љубав према роду, а из ове према по- родици христос – нација – породица многи вишедетне хришћанске породице 50 4 / 2019 не разликују веру од нације, па кажу: „ако сам србин, ја сам православац“ а притом нити је сам крштен нити је своју децу крстио и то је његова норма, не жели да научи али, гледа- јући војску у целини, нема значајније масов- ности – ко је ишао у цркву, тај и даље иде, а ко није, не иде и мисли да је вера само крсна слава маријана: кажу они који не познају нашу православну веру баш најбоље: „право- славље је најбоља вера, можеш како хоћеш“ у чему је суштина хришћанског васпитања? како треба васпитавати децу да она буду ико- не божије, кад нас са свих страна бомбардују разним идолима и намећу их, и нама и нашој деци, да им се клањамо – и школа својим обра- зовним системом, и држава законима, привре- да тржишним трендовима бранко: бог је створио породицу суштина хришћанског васпитања је у личном узору ко- ји мора имати свој узор у црквеном животу на тај начин дајемо деци јасан пример како тре- ба поступати у разним животним приликама и како се правилно носити са њима маријана: од малена учити децу да имају оца небеског који увек брине о њима, учити их да молитве- но опште са њим децу редовно водимо на ли- тургију, тако да је њима много тога интуитивно јасно а имају и права питања, сходно свом уз- расту старијој деци често помињемо примере из историје нашег народа који је иако непи- смен знао шта је најважније свети пајсије светогорац каже: „крштена де- ца доживљавају небеска тајинства будући да су чиста, њихови ангели чувари, који непре- стано гледају лице божије, доводе их у контакт са њим“ бранко: за разлику од онога што нас уче у школама, да је човек пре свега homo sapiens и да се по томе разликује од осталих живих бића, наше лично искуство и искуство црквених љу- ди нам говори да је човек пре свега верујуће биће и да он није tabula rasa већ да у себи има већ уграђене неке вредности, савест, везу са творцем у божијем поретку влада хијерархија и то видимо и у односу наше деце према на- ма која нас природно прихватају са љубављу и поштовањем за сада имате само једног школарца како учи? какав и колики значај, по вашем мишље- њу, има веронаука у школама за духовно усме- рење деце? маријана: наум на јесен креће у пети раз- ред, похађа веронауку, одличан је ђак, тре- нира карате, воли математику, занима га историја анђелија креће у први разред, а са симонидом од недавно иде на балет наум је почео више времена да проводи на телефо- ну у последњих годину дана одлучили смо да му не забрањујемо оно што је доступно и осталој деци, али боравак у виртуелном све- ту ограничавамо, јер он још увек није свестан свих негативних ефеката што се тиче верона- уке, наше искуство је да доста зависи од тога шта деца носе из породице и од личности са- мог вероучитеља по нашем мишљењу, крај- њи циљ веронауке би требало да буде укљу- чивање деце у литургијски живот, а не само пуко продубљивање знања о вери осећамо да то није успешно остварено од увођења ве- ронауке или је можда потребно време да се резултати виде осетно се повећава агресивност код деце да ли се тај дух може повезати са бројним че- доморствима у нашем народу? вишедетне хришћанске породице јул / август 2019 51 бранко: дубоко верујем да се наше, како до- бре тако и лоше, особине преносе на наше по- томство, ако не и свака клица мисли у многим ситуацијама деца настоје опонашати родитеље тако да верујем да та агресивност долази од недостатка љубави и због недовољне посвеће- ности деци свако убиство мења човека, тако и људи који су починили грех чедоморства нису остали имуни на његове последице марија- на: свесни смо да је наш народ огрезао у том греху и да још до правог покајања није дошло срећни смо што живимо у времену када имамо прилику да чујемо да се тај грех назива правим именом деценије гушења гласа цркве довеле су до тога да су се у нашем народу многе ствари наопако поставиле тако да је велики број деце од благослова попримио предзнак неке муке по родитеље, малтене, проклетства даће бог да се покајемо и да као народ опстанемо колико мода отуђује човека од хришћан- ских вредности? бранко: данашњу децу вребају духовне замке од малих ногу, а све у циљу разарања породице свет намеће оно што се назива „мода“, „култура“ и „цивилизацијска“ тековина, а истовремено унижава човека и своди га на ниво животиње добија се друштво које се уда- љава од бога и своју егзистенцију базира на недуховним вредностима маријана: чини се да живимо у неопаганским временима, по вра- ћању многих мода (жигосању тела, гледањем у звезде, стадионима у облику арена где су се одржавале гладијаторске игре, итд) за нас, који смо у цркви и слушамо глас наших духов- ника који нас упозоравају на опасности свега тога, ствари су јасне трудимо се да и онима ко- ји нису црквени а хоће да чују, то предочимо ваш дом је мала домаћа црква, а то подра- зумева пост, молитву, духовну литературу, као продужетак литургијског времена шта деци пружа учешће у литургији? бранко: учешће у литургији ствара код деце осећај заједништва, стварање свести о поретку и улози сваког појединца у тој зајед- ници, а надасве љубави која нас испуњава на- кон сваке литургије маријана: без молитве, утопили бисмо се у дух овога времена у који је тешко не утопити се, препустили бисмо се бригама овога света, не бисмо се могли напа- јати са извора живота, прекинули бисмо везу са нашим упокојеним прецима тим оружјем покушавамо да утичемо и на судбину нашег народа јер често ни на који други начин ни- смо у прилици да помогнемо како проводите годишње одморе? на која сте поклоничка путовања ишли? бранко: на летовања смо углавном успева- ли да одемо и томе се сви радујемо не путује- мо никуда без деце породично смо ишли на вишедетне хришћанске породице 52 4 / 2019 поклоничка путовања у организацији цркве у вранићу више пута сам ишао на поклоничко путовање на свету гору у организацији вероу- читеља у војсци и војних свештеника да ли су сви маријанини порођаји били исти? је ли било страха? какав је ваш став о вантелесној оплодњи? сада је актуелно пита- ње вакцинисања деце имате ли поверења у данашњи квалитет вакцина? маријана: сви порођаји су били природни, без епидурала први нешто дужи други пут смо једва стигли до породилишта трећи и че- тврти брзи и безболни, молитвама пресвете богородице помало сам „паничар“ да нисам у вери, тешко бих имала храбрости, и поред љубави према деци наравно, бог све уреди онако како ми сами никада не бисмо успели наш духовник је противник вантелесне оплод- ње не знамо да ли је црква рекла коначну реч о томе у сваком случају, потребна је велика вера да би човек прихватио као вољу божију то да њему бог није наменио потомство да- нашњи човек мисли да све сам може да реши када смо прво дете вакцинисали није још увек било негативних прича око вакцина и инсти- тут за вирусологију, вакцине и серуме „торлак“ није био приватизован није било негативних последица, тако да су нам сва деца вакциниса- на јесмо узнемирени због прича о вакцинама, али нам је још више спорно што „торлак“ није наш помолимо се богу, шта друго дубоко ве- рујемо да нема ничега негативног што свето причешће не може да неутралише, да се тако изразим као они који служе у војсци и као војници христови, имате ли вашу поруку охрабрења породицама које избегавају вишедетство? бранко: управо као последица данашњег тренда о самоусавршавању и ставу да живот треба да се „проживи“, активно, преко свих гласила и образовног система латентно се намеће став да имати више деце је препрека да се ужива у животу и да деца представљају обавезу и сметњу за лагодан живот, те да „од- узимају“ време које би људи могли да посвете себи међу официрима све више има оних који имају по троје и више деце и из цркве знамо неколико породица живот је подвиг, а пого- тово живот хришћанина подвига се не треба бојати већ га, напротив, треба прихватати, да бисмо барем маленим делом следили христа, а бог је ту уз нас и помоћи ће нам у сваком на- шем богоугодном делу ми свакодневно осе- ћамо да у свом малом подвигу нисмо сами, а вишедетство не сматрамо жртвом већ изво- ром непрекидне радости коју осећамо при сваком погледу на нашу децу коју нам је бог дао маријана: да моја бака није рођена као дванаесто дете, моја деца и ја данас не бисмо постојали пред том чињеницом ја, као мајка за сада четворо деце, могу само да се смирим православци, који практикују своју веру и ни- су православци само на папиру, су неустраши- ви такви су нам били преци полако и ми до- лазимо себи једнога дана, на крају историје, стаћемо пред њих, који су у много горим ма- теријалним условима испуњавали заповест о рађању шта ћемо им тада рећи? постидећемо се своје размажености анђелија на јесен креће у први разред већ учи слова и пише речи показује нам своју све- ску нацртала је сунце како се смеје зна моли- тву „оче наш“, говори је гласно и разговетно, а трогодишња симонида је нестрпљиво чекала да је и она каже својим тепавим речима наум ће у пети разред и воли да иде у цркву „мени је лепо кад сам у олтару тамо облачим стихар и кад се излази у круг, носе се свеће, рипиде и крст помажем кад се чисти кадионица, по- некад носим нафору волим и кад у школи прослављамо светог саву, тада буде и ђачки вашар направимо неке ствари и продајемо их у школском дворишту од тих пара купимо шта треба за нашу учионицу, за крај школске године грицкалице, а остатак пара стоји код директорке сакупљамо пластичне чепове да бисмо правили играчке, и старе ствари, нови- не, лименке, и то иде на рециклажу“ лепо нам је објаснио шта је то рециклажа сви заједно су говорили молитву пред спава- ње можете ли замислити како је то дирљиво и колика је радост слушати те слатке гласиће и нама, људима, а како је тек угодно богу?! вишедетне хришћанске породице јул / август 2019 53 православни свет сваке године сабору православне омладине пољске присуствују бројне делега- ције помесних православних цркава, уз неколико хиљада ходочасника који, на празник преображења господњег, долазе на гору грабарку како би се молили, дружили, присуствовали свеноћним бденијима и полагали крстове у манастир- ском дворишту као знак посете и радости у христу сабор православне омладине на светој гори грабарки у периоду од 24 до 27 маја 2019 године одржан је редовни годишњи сабор пра- вославне омладине на светој гори грабарки у пољској на позив његовог високопрео- свештенства митрополита варшавског и све пољске саве, а са благословом и препоруком његове светости патријарха српског ирине- ја, одлуком светог архијерејског синода спц трочлана делегација из београда је борави- ла на гори грабарки њу су чинили презви- тер оливер суботић, као представник срп- ске православне цркве, и његови пратиоци, стеван јовановић, професор верске наставе и координатор дијалога у култури и јелена љубеновић, апсолвент на православном бо- гословском факултету и студент персијског језика на филолошком факултету у београду сабор православне омладине на светој гори грабарки је ове године обележио че- трдесету годину постојања сваке године сабору присуствују бројне делегације поме- сних православних цркава осим обележа- вања сабора православне омладине, сваке године на празник преображења господњег неколико хиљада ходочасника долази на го- ру грабарку како би се молили, дружили се, присуствовали свеноћним бденијима и по- лагали крстове у манастирском дворишту фото: пољска православна црква јелена љубеновић 54 4 / 2019 православни свет као знак посете и радости у христу крстови стоје на узвишици и могу се видети у разли- читим облицима, величинама и бојама неки су високи и по неколико метара, док су дру- ги врло мали и интересантни за посматраче разнолики крстови говоре о разноликости и јединствености оних који посећују ово свето место и они сведоче приче, молитве радости, наде, покајања и ишчекивања поред крсто- ва могу се видети поруке ходочасника упу- ћених господу, у којима се они моле за своје ближње или захваљују на молитвама које су им услишене (на пример, „спаси господе све људе“, „имај милости за моју породицу и ме- не“ и томе слично) ово место заиста подсећа на један мали рај како сведоче сви они који га посећују, било да су туристи или верници посебан утисак оста- вља природа чија се лепота и колорит у очима посматрача до вечности ниже на дан отварања сабора православне омладине, након вечерње службе, свечано је постављен велики крст у знак молитвеног сабрања 2019 године након тога, приређено је вече музике поред логорске ватре на том месту нашао се велики број младих, најпре из различитих делова пољске, а онда и из других земаља посебно надахнуће било је посматра- ти веселе, топле и радознале младе људе који су играли око ватре уз пратњу гитаре и песме то је слика заједнице и блискости којој се го- спод радује, а они који је сведоче представља- ју искре православне вере на лепези лепих утисака, посебно треба истаћи непосредност у комуникацији између верника и клира пољ- ске православне цркве у савременом свету фотографије: стеван јовановић јул / август 2019 55 где се живот одвија веома брзо и тиме чове- ку задаје потешкоће, одлазак на овакав сусрет представља право духовно освежење све делегације имале су домаћине који су се бринули се о свему што је било потребно све су то чинили са великом љубазношћу и осмехом млади православни пољаци већина њих су студенти који су дошли из варшаве да помогну у организацији, али је било и сред- њошколаца који су дошли из других градова који су у непосредној близини горе грабарке највећи број младих православних пољака који сваке године активно учествује у органи- зацији сабора долази из православне органи- зације „братство православне омладине“ са седиштем у варшави током године у оквиру „братства православне омладине“ организу- ју се трибине на различите теме, екскурзије, креативне радионице и едукативни програ- ми боравком на гори грабарки уверили смо се да је активни рад свештенства са омлади- ном већ увелико уродио плодом делегација из београда радовала се по- знанству са младим православним пољацима из варшаве, мартом и матеушом непосред- но пре доласка на гору грабарку, на предлог марте и матеуша, делегација из београда упо- знала се са радом православне духовне семи- нарије и присуствовала богослужењу пово- дом славе светих равноапостолних кирила и методија у оквиру семинарије налази се сту- дентски дом за православне студенте, музеј, библиотека и капела студенти узимају уче- шће у свим активностима у семинарију, па је тако марта која је била домаћин, учествовала у фрескописању капеле радост ове духовне институције огледа се у томе што се студенти једнодушно залажу за непрестани напредак ове мале православне заједнице у пољској наредног дана, онда када је сунце храбро пробијало зраке кроз гране четинара и по- нека веверица трчала наоколо, могао се ви- дети велики број шатора надомак манасти- ра родитељи са децом, студенти, новинари, монаштво и свештенство са озбиљношћу су заједничарили у литургији након тога, омла- дина је имала прилику да поставља интере- сантна питања присутним свештеницима, на на лепези лепих утисака, посебно треба истаћи непосредност у комуникацији између верника и клира пољске православне цркве православни свет 56 4 / 2019 једној великој пољани током дана, одређено је време за физичке активности у природи, те су сви заинтересовани могли да играју фудбал или одбојку време је одмицало, разговори, размена знања и склапање пријатељстава по- тврђивали су само једно – време је бол само уколико није искоришћено на прави начин и добробит заједнице још једно запажање на лепези утисака је- сте озбиљност и тишина пољских малишана за време богослужења заиста један фасци- нантан призор, где се јавља помисао и још снажнија вера да дух дише где хоће гора гра- барка је место на коме дух љубави, топлине, разумевања и радости непрестано обитава у оквиру сусрета, учесници су могли да слушају предавања на различите теме: од свете ли- тургије и потребе човека за заједницом и хри- стом све до начина деловања секте јеховиних сведока и јасних упутстава у том погледу пре- давања су била интерактивна и инспирисана ситуацијама која се јављају у свакодневном животу, а непосредност и отвореност пре- давача, свештеника из пољске православне цркве, да своје животно искуство пренесу на младе људе не би ли их обогатили знањем и мудрошћу, била је изузетна трочлана делегације са у београд врати- ла са изузетним утисцима, који се тичу како гостољубља пољске цркве, тако и стеченог искуства које би могло да се примени у ми- сионарској делатности наше помесне цр- кве псовка је убица јекатаринбуршки научник генадије чаурин, потрошио је 20 година на изучавање непристојних речи он тврди да псовке врло активно утичу на човеков организам, тако да временом уништавају живот у њему хипотезу г чаурина „о утицају ненормативне лексике на психофизичко стање живих организама“ проверили су многи у тишини лабораторија, истраживачи су наизменично током целе године псовали и читали молитве доказивање теорије је успело! зрна пшенице, поливена водом, коју су грдили најогавнијим псовкама, проклијала су само 49% вода заражена нешто слабијим псовањем, показала је нешто бољи резултат – 53% а затим су научници зрна полили водом, над којом су читане молитве и она су проклијала за 96% на тај начин су истраживања потврдила народну мудрост: не псуј када сејеш и садиш, јер у противном неће бити усева и рода вероватно је познато и свакој домаћици, да ако при печењу колача псује, онда тесто не нараста нецензурисана псовка задире дубоко у подсвест и доводи до ескалације насиља и заиста, туче, погроми, па чак ни убиства се никада не прате бираним речима, него увек најгрубљим и најпростачкијим псовкама код псовача се развија таква зависност од псовке, као код окорелог пушача од никотина или код алкохоличара од алкохолних напитака најчешће изговарана псовка у којој се употребљава израз са речју „мајка“, у првом реду оскверњује богородицу и сопствену мајку, која је дала живот човеку а грех богохулства се никада не прашта без покајања и неизбежно повлачи за собом казну псовке стварају најмоћније информационо поље и треба ли се онда чудити што се бог окреће од нас интимни односи дати човеку од бога, највиша су пројава љубави и поверења ако их означавају неприличним речима, људи онда оскверњују дати од бога дар извод из текста професора николаја георгијевића јемељченка, заслужног лекара рф, објављног у часопису „руски дом“, јуни 2007г превод са руског: небојша ћосовић јул / август 2019 јул / август 2019 57 из пера читалаца мисионара некада човек сретне анђела не знајући да је то душа послана да исцели пустињу у нама необично познанство лазар вулић необично познанство остварило се међу звездама један усамљен човек познао је срцем душу другачију од свих које је до та- да срео препознао је љубав за некога је пустиња сурова, а за друге је дом један народ је узрастао у пустињи четрде- сет година, један син је постио у пустињи четр- десет дана био је то народ израиља и био је то син бога живога човек без помоћи у пустињи страда, пустиња у човеку не лечи се без бога искушење не препознајемо лако падне- мо, али бог нам даје помоћ да опет устанемо духом снажни знају ко је змија и зашто бог допушта да куша човека човек мора радити на себи и помоћи пријатељима да се не изла- жу заблудама незнањем неко те може научити занату, а неко како душу сачувати ко је лисица? мудрост која се стиче временом богом живимо, ходимо земљом у време најбоље за нас мали принц је путовао све- том, упознавао се са необичним слабостима обичног човека научио је да се само срцем добро види чистим срцем можемо бога ви- дети, обећао нам је син на гори наша љубав је време које смо посветили некој особи бо- жија љубав је створила свет, човека, небо и на небу анђеле некада човек сретне анђела не знајући да је то душа послана да исцели пустињу у нама 58 4 / 2019 уочи празника светог јована шангајског, славе младих амбасадора фондације ла- за костић, која је седми пут заредом просла- вљена у храму вазнесења господњег, у жар- кову, почасни гост била је заједница „земља живих“ подсетимо се, „земља живих“ је пра- вославна заједница за рехабилитацију и ре- социјализацију људи с болешћу зависношћу, која је овом приликом први пут представила своје деловање у једној београдској цркви дан младих у фондацији посвећен је пре- познавању смисла у животу, насупрот повр- шним а деструктивним узбуђењима опијати- ма приметно је да је већина нас, нажалост, мање или више зависна од нечега, али да се само у најтежим облицима обраћамо за по- моћ, када је стање већ готово неповратно заједница „земља живих“ не нуди замену за лекаре или неки вид медицине, већ христа, без било каквих лекова и новчаних трошко- ва она је „школа живота“, како би то рекао њен оснивач и духовник о бранко ћурчин боравак у заједници се заслужује жељом и трудом самог штићеника, а не новцем ње- гових родитеља, што самог штићеника чи- ни активним учесником властитог излече- земља живих „земља живих“ не нуди замену за лекаре или неки вид медицине, већ христа, без било каквих лекова и новчаних трошкова она је „школа живота“ у потрази за смислом уместо за узбуђењем кристина давидовић јул / август 2019 59 ња програм одвикавања траје 30 месеци и од око 3000 корисника, који су се до данас укључили у овај програм, њих око 150 су исти завршили са благословом, а од њих је 95% излечено и рехабилитовано по завр- шетку програма, брига о штићеницима се наставља кроз запошљавање и поновне су- срете канцеларија за помоћ и подршку и по- дршку штићеницима постоји у новом саду и у београду за сада постоје четири куће, од којих је једна женска, а планира се и још јед- на кућа у београду у којој ће се остваривати теслина медаља ове вечери је први пут установљена пракса преноса теслине медаље из руке у руку теслину медаљу, иначе, дарује те- слина научна фондација из филаделфије, за труд на популарисању теслиног лика и дела у србији и свету ове године је један од носилаца медаље била марина милић- радовић она се, међутим, одлучила на за- нимљив и сасвим неуобичајен гест: своју медаљу је предала слађани јанковић, па- рохијанки жарковачког храма и неуморној помоћници фондације, за њен несебичан труд и рад током године уз једну обавезу: да госпођа јанковић догодине ту исту ме- даљу преда трудбенику кога сама изабере циљ је да се подржи несебичан труд и пре- галаштво међу „обичним“ људима који нам толико помажу у мисионарском раду, а које тако често заборављамо земља живих 60 4 / 2019 програм ресоцијализације штићеника, који немају где након завршеног програма, што се дешава у већини случајева о програму, зависности и борби кроз жи- вот, говорили су духовник програма о бран- ко ћурчин и два корисника – ђорђе и вељко, а затим се обратио уредник православног мисионара, о оливер суботић цео програм је водила оснивач и управитељ фондације, марина милић радовић поред старешине вазнесењског храма, о бранка митровића, програм су подржали и други служитељи при спц, угледни професори, гости из трсте- ника, сомбора, новог сада, београда, зему- на, батајнице и мале иванче било је много закључака те вечери роди- тељи су се подсетили да богу треба више говорити о деци, него деци о богу, а сви смо се подсетили потребе подвига у том духу је представљена и књига г предрага пузића: „теслин јеловник“, у издању научне фонда- ције никола тесла представљање ове књиге значајно је не због тога шта је тесла јео, већ како се одрицао најслађих мајчиних колача и тиме стесао свој дух у проводник идеја кори- сних човечанству фондација је следила при- меру николе тесле и половину хране за до- гађај проследила „земљи живих“, а издавач књиге, научна фондација никола тесла одре- кла се зараде од 10 књига у корист заједнице за овај догађај основан је хор „лазиних пе- вача“ из београдских мадригалиста, сану, сомборског црквеног хора и дечијих хорова, који су извели химну светом јовану шангај- ском назив хора дао је милан радишић, хо- ровођа из сомбора видео запис догађаја доступан је на јутју- бу канцеларија за помоћ и подршку и подршку штићеницима постоји у новом саду и у београду за сада постоје четири куће, од којих је једна женска земља живих јул / август 2019 61 сведочанства слободанова жена душанка стално је имала у срцу молитву оцу тадеју помазива- ла је мужа уљем са гроба оца тадеја и остављала иконицу на болесничку наткасну и увек захваљивала оцу тадеју за сваки дан благослов старца тадеја радмила тодић-вулићевић слободане, ти си био мртав човек, али бог је хтео да останеш жив ми смо само при- помогли можеш да славиш други рођендан“ доктор марко је сео на кревет и држао за руку пацијента који је после пет дана изашао из коме био је двадесет пети април прошле године слободан се припремао да обележи тај дан изненада је добио јаке болове у сто- маку прошла је поноћ позвао је хитну по- моћ одговорили су му да позове такси и иде у земунску болницу која је ближа крњачи где он живи, а поред тога они тренутно немају возило на располагању слободан, родом из босне, има јак продоран глас звао је поново и викао у слушалицу: „ја умирем! зваћу вас сваких пет минута док не умрем!“ његова же- на душанка је у међувремену позвала такси таксиста је рекао: „ја не смем да те возим, али, ћале, ја ћу теби помоћи“ он је позвао хитну помоћ и објаснио о каквом се паци- јенту ради док је хитна помоћ стигла, сло- бодан се онесвестио унели су га у возило и уместо у ургентни центар, возили су га право на другу хируршку клинику тамо је већ била спремна сала и екипа која ће оперисати сто- мачну анеуризму докторка из хитне помоћи која је на први позив посумњала да се ради о провокацији, јер тежак пацијент не може имати тако јак глас, сада је све организова- ла муњевитом брзином и све се отварало возило које је опремљено за транспорт нај- тежих болесника кретало се према умирућој пацијенткињи која га није дочекала преу- смерено је ка крњачи слободан је стигао у салу после вишечасовне операције нико није знао хоће ли овај човек остати жив, ка- да се зна да је проценат смртности у оваквим случајевима преко деведесет процената прошао је само дан и по када је поново опе- рисан, имао је унутрашње крварење добио је девет литара крви недуго затим, добио је температуру, на скенеру је откривено да има хематом тежак два и по килограма урађена је и трећа операција за петнаест дана и та- 62 4 / 2019 да му је уклоњен тај хематом током свих прегледа откривено је да је слободан имао инфаркт и да је потребно уградити бај-пас после двадесет осам дана лежања у болни- ци није имао снагу ни у малом прсту ипак, имао је здрав дух и смисао за хумор шалио се на свој рачун доводили су лекаре са других клиника и странце да покажу на њега: „то је тај што је остао жив“ слобода- нова жена душанка је стално имала у срцу молитву оцу тадеју када би дошла у болни- цу понављала је: „ја сам душанка бужанин, могу ли да уђем код супруга?“ и улазила је у шок-собу, тамо где нема посете помазивала је мужа уљем са гроба оца тадеја и оставља- ла иконицу на болесничку наткасну, са допу- штењем сестара пријатељица ана је обаве- стила све заједничке пријатеље и молитва се ширила отац пимен из витовнице, молио се и на гробу оца тадеја после двадесет и један дан слободан је искључен са апарата отац зоран керезовић, свештеник при храму св козме и дамјана при кбц, причестио је сло- бодана више није био животно угрожен у те дане срела је у болничком ходнику игумана манастира ђурђеви ступови и од њега за- тражила благослов за свога мужа пре него што би ушла у блок, молила се и захваљи- вала оцу тадеју и за сваки случај, сваки пут завиривала у списак живих и лекарима се захваљивала да не би остало само на речи- ма, у знак захвалности једноме је понудила флашу пића доктор одбија пиће, а душанка добија папир на ком је уписан датум за при- премне прегледе за операцију срца на то се чека дуго, зна она то и поново зна да је њој отац тадеј помогао својим молитвама она тврди да је све почело четрнаестог априла, на дан упокојења оца тадеја била је у витовници тога дана оставила је имена за помињање када су након литургије почели да читају молитву за здравље, она је поно- во успела да последња дода папирић са три имена када су кренули да читају имена прво је прочитан слободан она је осећала да је то благослов оца тадеја није знала шта ће се десити, али знала је да је он увек ту опоравак је трајао споро шетали су свако- га дана прво до краја њихове улице, после до рампе, а потом до клупице на оближњем брдашцу она је стално говорила „диши ду- боко! боже помози!“ у августу је већ возио до омиљеног места, бање овче, где је доче- кивао пријатељице, сестре које су се молиле за његово здравље испунила му се жеља да дође до тог божијег извора и није личио на болесника када је отишао код кардиолога, доктор га је питао: „слободане, када си имао инфаркт?“ „докторе, никада нисам био боле- стан али, ако је то то – велики бол у грудима осетио сам онога дана када су ухапсили рат- ка младића“ операцију срца су му заказали за једанае- сти септембар забринуо се слобо: „оставио ме мој бог овога пута“ међутим, налаз сто- матолога да су сагласни за операцију нестао је из документације поново га шаљу на мак- силофацијалну хирургију, где је утврђено да треба извадити шест зуба док вађење зуба траје операција срца се помера тако да је уместо једанаестог оперисан седамнаестог септембра после месеца дана загнојила је рана па је превијање и вађење конаца било болно до после вишечасовне операције нико није знао хоће ли овај човек остати жив, када се зна да је проценат смртности у оваквим случајевима преко деведесет процената сведочанства јул / август 2019 63 вриска он је знојећи се трпео сестра је ре- кла како не може да гледа бол на његовом лицу док му вади конце имао је дванаест конаца „додајте ми ту мајицу да ставим на лице и радите свој посао“ стављали су му у уста лекове „да су ми давали у руку ја не бих пио, овако сам морао да гутам“ поново га је јако заболео стомак упала панкреаса када су га спремили за операцију доктор је видео тело унакажено ожиљцима и рекао: „овај човек је мученик ја немам где да га сечем лечићемо га инфузијом“ „седам дана ништа нисам јео шест боца инфузије примио сам одједном у њима не- што жуто, то ми је враћало снагу гледам се- стру и видим три прилике осмог дана дали су ми мало гриза на води а ја сањам сланину сељачку, црни хлеб и црни лук“ душанка се сећа поука оца тадеја и број- них одлазака на његов гроб толико је често одлазила да је пожелела да тамо сагради дом у којем ће примати добре људе, покло- нике тог светог места у аутобусу случајно среће жену из витовнице која јој каже „би- ћеш грешна ако дођеш у витовницу, а да ме не обиђеш“ следећи одлазак био је и ноћење код те жене никада није заборавила звездано не- бо те ноћи купила је плац на коме је велико дрво и увек захваљивала оцу тадеју за сваки дан душанка и слободан прославили су ро- ђендан са екипом хитне помоћи захваљују докторкама тањи и зорани заувек ће памти- ти сузе у очима др зоране када је дошла да види слободана приликом прве контроле рекла је да на његовом примеру они уче ка- ко треба лечити болеснике каже да је осећа- ла чудну бригу за човека који је готово дрско викао у телефон да ће умрети и звати сваких пет минута све док не умре чекала је и бри- нула када се јавио таксиста усмерила је еки- пу према њему звала је другу хируршку и била на вези са свима душанку је обавешта- вала о свему што се дешавало јер, жена које не вози не може ноћу да путује са перифери- је београда цела екипа се молила те ноћи за слободана, цела смена хитне помоћи када је изашао из болнице, дошли су да га виде а нико није видео њихов труд, нико их није на- градио душанка је дирнута професионали- змом и човекољубљем лекара не знамо која су правила лекарске етике, али знамо шта значи људскост у таквим тренуцима захвал- ни су др јаковљевићу и др драгашу који су му продужили живот, др владимиру јовичи- ћу који му је оперисао срце као и др загорцу који му је излечио панкреас велике су то екипе биле, слободан и ду- шанка никада неће знати сва имена добрих људи у белим мантилима који су се десили на њиховом путу, али се сви они сигурно се- ћају пацијента кога су од миља звали „неуни- штиви слобица“ још један детаљ наглашава душанка у овом чуду божијем у свом бунилу сећа се да је питала таксисту како се зове? „драган“ после неколико дана, хтела је да му се захвали, позвала је ту такси службу, пита- ла за број телефона таксисте драгана одго- вор је био да у њиховој служби никада није радио ни један драган он је назвао слободана „ћале“, а душанка и слободан немају деце слава богу за све!
Свеска: 368 | Поштуј оца и матер своју
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са храмовне литије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Деца дочекују патријарха фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Са прославе крсне славе фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ из манастира Хиландара фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 368, ЈУЛ / АВГУСТ 2019 Реч уредника Поштовање родитељâ и одговорност родитељства 2 Реч пастира Разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!4 Историја хришћанства Победа хришћанства – Свети цар Константин Велики и Милански едикт 12 Материк Света мученица Параскева 14 Сећања Крвава бајка у Долима пивским 16 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (V) 20 ТЕМА БРОЈА Од поштовања ка љубави 25 Родитељи као слика Божија на земљи 28 О правилном односу према сродницима 29 Разговор са дипломираним теологом Миланом Ивковић Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење 33 Свети краљ Милутин о својим родитељима 37 Кроз разговор са Драгомиром Ј Карићем О породичним вредностима 40 Вишедетне хришћанске породице Николићи из Мељака 46 Православни свет Сабор православне омладине на Светој Гори Грабарки 54 Из пера читалаца Мисионара Необично познанство 58 Земља живих У потрази за Смислом уместо за узбуђењем 59 Сведочанства Благослов Старца Тадеја 62 стране јул / август 2019 1 ЈУЛ / АВГУСТ 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Поштуј оца и матер своју мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се у
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са храмовне литије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Деца дочекују патријарха фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Са прославе крсне славе фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Детаљ из манастира Хиландара фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 368, ЈУЛ / АВГУСТ 2019 Реч уредника Поштовање родитељâ и одговорност родитељства 2 Реч пастира Разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!4 Историја хришћанства Победа хришћанства – Свети цар Константин Велики и Милански едикт 12 Материк Света мученица Параскева 14 Сећања Крвава бајка у Долима пивским 16 У дијалогу са атеизмом Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (V) 20 ТЕМА БРОЈА Од поштовања ка љубави 25 Родитељи као слика Божија на земљи 28 О правилном односу према сродницима 29 Разговор са дипломираним теологом Миланом Ивковић Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење 33 Свети краљ Милутин о својим родитељима 37 Кроз разговор са Драгомиром Ј Карићем О породичним вредностима 40 Вишедетне хришћанске породице Николићи из Мељака 46 Православни свет Сабор православне омладине на Светој Гори Грабарки 54 Из пера читалаца Мисионара Необично познанство 58 Земља живих У потрази за Смислом уместо за узбуђењем 59 Сведочанства Благослов Старца Тадеја 62 стране јул / август 2019 1 ЈУЛ / АВГУСТ 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Поштуј оца и матер своју мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се у
Одреднице:
1. 171970 / ...у такво друштво, важно је да се унесе дух радости, љубави и ВАСКРСЕЊА, , да хришћани пронађу начин и пут којим ће непрестану ра- дост живота и васкрсења да откривају и пре- несу модерном ...
2. 172589 / ...упућујући срдачну молитвену жељу да останете у радости ВАСКРСЕЊА и у љубави христовој! – хвала вама на указаној прилици за разго- вор нека би дао господ, да љубав његова укре- пљује ...
1. 171970 / ...у такво друштво, важно је да се унесе дух радости, љубави и ВАСКРСЕЊА, , да хришћани пронађу начин и пут којим ће непрестану ра- дост живота и васкрсења да откривају и пре- несу модерном ...
2. 172589 / ...упућујући срдачну молитвену жељу да останете у радости ВАСКРСЕЊА и у љубави христовој! – хвала вама на указаној прилици за разго- вор нека би дао господ, да љубав његова укре- пљује ...
57
Свеска: 369 | Свјатаја Рус
...архипастирско служење у далмаци- ји било је у знаку крста иВАСКРСЕЊА 📌 свети
апостоли су после педесетнице задобили
благодат духа светога, да смело и неустра-
шиво проповедају реч божију и да
...архипастирско служење у далмаци- ји било је у знаку крста и
МЕТА инфо: Р:25582 К:192035 Д:106
| Свеска 369 |
Свеска: 369 | Свјатаја Рус
... по нашим парохијама, а по- себно да поменем сведалматински сабор у манастиру крка на преображење, на коме се знало окупити неколико десетина хиљада православних срба драги владико, како бисте описали ваше вишегодишње архипастирско служење у епархији далматинској? – архипастирско служење у далмаци- ји било је у знаку крста и васкрсења свети апостоли су после педесетнице задобили благодат духа светога, да смело и неустра- шиво проповедају реч божију и да чине чу- деса то смо и ми архипастири такође при- мили на дан наше епископске хиротоније у том духу је, могу слободно рећи, текло и моје скромно службовање у мученичкој епархији далматинској више, могло би се рећи, у слу- жби крста због тешких услова у послератној далмацији, али свакако је било и васкрсења када смо сви доживљавали духовну радост у обнови живота цркве и наших далматинских светиња, посебно три беле лађе – манастира крупе, крке и драговића година 2017 за вас је нови почетак одлуком светог архијерејског сабора изабрани сте за епископа зворничко- тузланског као архипастир поверене вам епархије посебну пажњу посвећујете мисији владико, колико је важна мисија цркве као наставак оне заповести коју је спаситељ дао својим апостолима – да иду и проповедају реч божију? – по промислу божијем, 2017 изабран сам за епископа зворничко-тузланског, иако сам мислио да ћу у далмацији оста- ти до краја али, бог има сво је неиска- зане путеве и руководи цркву на најму- дрији и божански начин тако верујем да и мо ј долазак овде у би јељину има дубоки промисао у циљу мисије коју сте поменули црква и постоји да буде миси- ја, да проповеда реч божију народу на- шега времена, те да га светотајинским животом приводи заједници спасених у царству небеском код нас је данас, на жалост, мисија најчешће сведена само на вернике мало или готово никако се не обраћамо људима који нису званич- но верници али, не заборавимо да је господ пославши апостоле на проповед рекао, идите и проповедајте свима наро- дима, што значи да мисија нема грани- ца она има границе једино, ако постоје границе у нашој љубави и спремности на служење његово преосвештенство епископ фо- тије (сладојевић) рођен је 1 фебруара 1961 у дујаковцима, општина бања лука, бих основну школу завршио је у чуругу, а средњу техничку школу у новом саду го- дине 1988 дипломирао је на богословском факултету у београду следеће две године провео је на постдипломским студијама у ерлангену у немачкој по повратку из не- мачке, на празник светог димитрија 1990 прима монашки чин у манастиру ковиљ у епархији бачкој исте године, на празник светог архангела михаила, епископ бач- ки иринеј рукополаже га за јерођакона, а на празник светог саве 1991 за све ште- номонаха у периоду од 1992 до 1993 је- ромонах фотије је свештенослужитељ у манастиру бођани, а наредних пет година (1993–1998) проводи на послушању као професор у богословији светог арсени- ја у сремским карловцима, где га затиче избор за епископа далматинског епископ реч архијереја септембар / октобар 2019 7 ваше преосвештенство, ваш мисионарски рад поткрепљен је изузетно плодним издаваштвом шта нам можете рећи о досадашњем раду издавачке установе „синај“, али и који су ваши планови у предстојећем периоду? – по нашем скромном схва т а њу мисија цр кве је немогућа без плодне издавачке делат- ности ми смо ов де у епархији зато и осно- вали издавачку кућу „синај“ у којој редовно штампамо епа рхи јски ча с опис живоносни источник и дру ге ка т и хетске и бо г о словске књи ге које су на с ушна по треба нашег наро да не можемо се задовољити тиме да наши верници понешто знају о ве ри, јер је по требно да знају све да би с е спасавали ако не знају све, појавиће се лажни пророци и јеретици и повешће их за с обом, као што је било у време несре тно га ко м унизма када је наша омладина била заве д ена дарвиновом те оријом о ево л уцији вр ста то је, на жалост, за мно ге љу де по стала нова рели г ија, тзв ре лигија животињског царства да нам се тако фо т ије хиро т они сан је 1999 на ду х ове, у саборној цркви у сремским карловцима, а за еписк опа далма тинског устоличен је на празник све тог апо стола лу ке и све тог пе тра цетињског, 31 октобра исте године у саборној цркви у шибени к у од л у ком све тог архијерејског сабора 2000 епископ фо т ије бива по ста вљен за в д рек т ора обно вљене бо г о словије „све та три јерар ха“ у манастиру крка у периоду његовог архипа стир ствовања епархијом далма тин ском почиње обнова црквеног живота и црквених обје к а та, а ожи вљава и издава ч ка и катихетска делатност посебну пажњу епископ фо т ије је посве тио хумани тарном ра ду са повра тницима и наро дом, у ра том опу стошеним под ручјима епархије далма тинске на редовном заседању светог ар- хијерејског сабора српске православне цркве (2017), влади ка фо т ије је изабран за еписк опа зворни ч ко-ту зланског са седи штем у бијељини реч архијереја 8 5 / 2019 нешто не би поновило неопходан је предан рад свих делатника на њиви господњој, а по- себно нас свештенослужитеља будући да живимо у времену које је испуњено многобројним искушењима и тешкоћама које не иду у корак са хришћанским етосом, замолио бих вас да нам кажете које је, према вашем мишљењу, највеће искушење са којим смо данас суочени, али и да нас поучите који су начини превазилажења свих оних искушења која нас спутавају да храбро и постојано корачамо јединим истинским путем који нам је пропутио господ? – што се тиче искушења са којима се су- очавамо у свакодневном животу, она су по примеру господа исуса христа и његовог кушања у пустињи увек трострука прво је искушење хлеба, то јест тела у младо- сти на сва ког од нас пр во наилазе теле- сна искушења и у том периоду потребно је управо очувати телесну чистоту, да би- смо били спремни борити се на вишем ду- ховном нивоу који нам доноси друга два искушења друго искушење је искушење сујете и та- штине ова искушења побеђујемо смиреним мишљењем о себи и поуздањем у бога тре- ће и последње искушење је искушење сре- брољубља и властољубља ова искушења можемо победити једино ако смо претходно победили прва два, па самим тим нећемо ро- бовати ничему што је од овога света, па ни бо- гатству што се, пак, в ластољубља тиче, сма- траћемо га ни за шта, будући да опитно знамо како је смисао нашег живота у служењу у вашим надахнутим архипастирским омилијама без престанка поучавате поверену вам паству о значају светотајинског живота који се темељи и врхуни у евхаристији у духу чувених речи великог оца и учитеља цркве светог јована златоустог, да је литургија предокушавање царства небеског, реците нам колико је значајно да васцели свој живот сагледавамо литургијом? – оно ш то сам као архијереј сматрао у далмацији, сматрам и овде у епархији звор- ничко-тузланској, а то је да ми архипастири цркве првенствено морамо да се трудимо да оцрквенимо наш народ шта то значи? реч архијереја увек радо виђен међу свештенством и народом септембар / октобар 2019 9 изнад свега, то значи да наш на род при- ближимо светој литургији и уопште светим тајнама цркве, како би они свој сопстве- ни живот у тим светотајинским оквирима остваривали у практичном смислу то зна- чи да сваке недеље и сваког празника, сви верујући срби треба да буду са својом цр- квом на светим богослужењима и да узму учешћа у све том причешћу док тај идеал не постигнемо, нисмо довољно учинили када сам као студент био у немачкој, одла- зио сам понекад у грчке цркве које су биле препуне народа, а данас је тако и у пра во- славној русији и ми ср би смо по звани да остварујемо тај идеал, јер то је наш све то- савско-немањићки образац савршенства – када су црква и држава биле у по тпуној симфонији из те симфоније изродила су се дивна и благословена дела, наше светиње и манастири од хиландара и косова, па на све стране земаљског шара где живе право- славни срби том идеалу треба непрестано да се враћамо и њему да тежимо, пошто он није утопија него живот ваше преосвештенство, дивна је прилика да читаоцима православног мисионара упутите пастирску поуку? – живимо у тешком времену које је од мно- гих отаца названо апокалиптичко време, време у коме треба да се одиграју последњи догађаји описани у светом откровењу упра- во зато је на на ма још већа одговорност да будемо доследни хришћани и прави људи, како је говорио блаженопочивши патријарх павле, који нам мо же бити пример истин- ског пастира у наше доба бог и у наше вре- ме подиже велике пастире и чудотворце као што су били: свети нектарије егински, свети старац порфирије, свети пајсије светого- рац, старац тадеј витовнички и многи други по спољашњем образовању они нису били толико учени, али су били благодатне тру- бе духа светога и њиховој проповеди се не могоше супротставити ни сви мудраци овога света такви и ми треба да будемо скромни, једноставни, али испуњени благодаћу духа светога, јер наша мисија и није наше дело, већ божије један од игумана свете горе је рекао да је време у којем ми живимо време православља, што значи да ми православ- ни имамо посебну одговорност не само за своје вернике, него и за све хришћане и све народе света ово не говорим да бисмо се гордили, не дао бог, него да православље сведочимо пред јудејима, јелинима и пред свим народима тако не правимо никакав компромис у вери, већ настојимо управо да апостолским и светоотачким предањем жи- вимо, сведочећи живога и истинитога хри- ста, спаситеља свим народима драги владико, користим прилику да вам на крају нашег разговора заблагодарим на хришћанској љубави и пажњи коју сте показали према нашем часопису, желећи вам свако добро од господа у предстојећим данима архипастирског служења у богом чуваној епархији зворничко-тузланској – богу хвала, а хва ла и вама! нека благо- слов божији буде на вама и на свим читаоци- ма православног мисионара, овог часописа са великом традицијом! ми православни имамо посебну одговорност не само за своје вернике, него и за све хришћане и све народе света ово не говорим да бисмо се гордили, не дао бог, него да православље сведочимо реч архијереја 10 5 / 2019 светачник сазерцавајући рај небески мислено, позајмљуј од небеских житеља њихове добре особине и привијај их себи свети теофан затворник: на недељу свих светих са руског превео: небојша ћосовић света црква се данас сећа свих светих, ко- ји су од века угодили богу, сећа се одмах по силаску светог духа – као плода светог духа, јер с у сви све ти били свети благо- даћу светог духа дух божији сишавши на апостоле, није остао само код њих, већ с е преко њих излио на читаву васељену и ожи- вео њено грехом умртвљено лице као што са наступањем пролећа дух живота долази свим тварима, оживљује све што је способ- но да живи и одева земљу травама, цвећем и сваковрсним биљем, тако је би ло и о д свеоживљујућег духа божијег сви поверо- вали су се испунили духом кроз божанске тајне, и започели да живе духом, сазревају духовно и приносе духовне плодове сваки постајући као дрво многолистно и много- плодно, сви заједно су чинили велики врт божији – рај духовни, који се сада настанио на небесима управо њега се сећајући, да- нас га света црква предлаже (представља) нашем верујућем сазерцању као поуку и нашем ревносном по вери живљењу – за подражавање дакле, оставите земљу, узнесите се на небо – у ра ј божији, идите тамо и у живај- те у његовој лепоти ево вере авраамове, ево трпљења јововог, ево кротости дави- дове, ево чистоте јосифове тамо су рев- носни петри, љубећи јовани, храбри па- вли, праведни јакови овде су и мученици, девственици, пустиножитељи, испосници, странопримци, милостиње-даватељи, хри- ста ради јуродиви, просветитељи, пастири и учитељи приђите сваком цвету и дрвету, удишите његову арому размишљањем и са- осећањем, и не одлазите, док се не засити- те саревновањем 1 свакој верујућој мисли је отворен улаз тамо, сваком чистом срцу је дозвољено да све заволи и свакој доброј жељи – да све узме ево врта освежења и од- мора верујућих! недељним и празничним данима ви тражите, где би удисали свеж ва- здух добро је ово чинити ради тела но, нај- пре не заборавите да освежите ваше душе мисленим хођењем по рају небеском; а још би било боље, ако би сте се ви орасположи- ли, да ходећи жалосној земљи телом, не из- лазите срцем и умом из раја небеског но, да додам браћо, обилазећи рај небе- ски, не понашајте се као докони посматра- чи, већ као добри домаћини испразни по- сматрачи се само наслађују, а домаћини, уживајући, увек држе на у му – к ако у с еби остварити нешто слично томе, што виде код других дакле, обилазећи сазерцањем рај небе- ски, потрудите се и да у с еби заведете сли- чан рај зато сиђите са неба и уђите у себе – ваше срце је предзначено за то, да буде рај, врт, испуњен цвећем и п лодним дрве- ћем духовним треба учинити, да оно заиста постане такво изданци сваке врсте већ по- 1 подражавањем – ред рус издања септембар / октобар 2019 11 светач стоје у срцу, али су још дивљи зато их треник ба накалемити узимајте калеме у небеском рају и привијајте их ако је вера потребна – узмите веру; чистота ли – узмите чистоту; трпљење ли – узмите трпљење; речју, узми- те сваку врлину и калемите је код себе у ср- цу и ваше срце ће постати рај небески у ма- лом, испуниће се над вама речи: царство божије унутра је у вама (лк 17, 21) потрудите се када калеме дрво, онда расецају његово стабло и стављају унутра позајмљени калем, и све обвезујући, при- кривају, да би се унутра невидљиво савр- шило срашћивање позајмљеног са својим исто ви учи ните са срцем бог, саздавши човека, украсио га је свим врлинама: ве- ром, послушањем, смирењем, милосрђем, уздржањем, кротошћу, братољубљем, бого- љубљем, богомислијем, речју – сваком до- бротом но, када је пао човек, дошао је ђаво и против сваке врлине је посејао своје зло у природу нашу и при вио је про тив вере неверје, против смирења – гордост, против братољубља – мржњу, против богољубља – тварољубље, и друго и постали су сви из- данци срца нашег испуњени нечистим со- ковима, и на тај начин неспособни да дају укусне плодове и ето зашто је неопходно калемљење самих себе, да би се очистили лоши сокови како калемити? – исто као што се калеми дрвеће тамо се одсецају врхови дрвећа или гране – одсецајте и ви дивље изданке срца самоодрицањем и самопро- тивљењем тамо се усеца позајмљени калем – усецајте и ви заповеђене добре особине у срце самопринуђивањем тамо обавијају калем, да би се невидљиво и неометано од- играло срашћивање – обавијте и ви себе у целости брижним прописима цркве, да би се под њиховим покровом и утицајем неви- дљиво за вас саме савршило срашћивање жељених врлина са срцима вашим другим речима, ево шта да чините: противите се гневу и принуђујте себе на кротост – и на -калемићете кротост противите се гордости и принуђујте себе на смирење – и накале- мићете смирење противите се тварољубљу и принуђујте себе на богољубље – и нака- лемићете богољубље дакле, противећи се сваком злу и принуђујући себе на свако када калеме дрво, онда расецају његово стабло и стављају унутра позајмљени калем, и све обвезујући, прикривају, да би се унутра невидљиво савршило срашћивање позајмљеног са својим исто ви учините са срцем „облак сведока“ (јевр 12,1–2) – икона сабора свих светих (извор: pemptousiacom) 12 5 / 2019 добро, усред молитви и освећујућих пра- вила цркве, ви ћете одсецати зло једно за другим, а на њи хово место ћете при- вијати и укорењивати добро и тако ће се ваше срце показати као врт, испуњен сва- коврсним врлинама или једним дрветом, разгранатим и многоплодним, које ће по- том и бити узето у рај небески за његово украшавање и испуњавање браћо и оци! рај је наследство хришћа- на ради нас је он саздан и за нас је отво- рен и све су нам дате божанске силе, које служе животу – и при руци су нам видите циљ, имате средства, знате путеве започ- ните труд, и започевши, не малаксавајте, док не постигнете намеравано рај је већ пун, али има још ме ста пожурите да г а заузмете и они, к оји су већ ушли у њега, нису ли били подобно страсни нама? ни- су ли имали исто тело као и ми? ни су ли живели на овој жалосној и саблажњавају- ћој земљи? нису ли се налазили у ис тим околностима као и ми? но, они су се насе- лили у рај, а шта ће бити с нама? хоћемо ли само гледати, како нас други претичу?! – пожуримо, док још није закључана двер, док још није укинут призив тешко?! – да, потребан је труд али какав је тек његов плод?! ми се трудимо, служећи сујети и пропадљивости није ли боље овај пагуб- ни труд изменити на труд, који приводи у живот вечни? овде смо ми у пре дворју живота; истински живот је тамо потребно је спремати се, и то према тамошњим узо- рима и обрасцима – гледајте и
... по нашим парохијама, а по- себно да поменем сведалматински сабор у манастиру крка на преображење, на коме се знало окупити неколико десетина хиљада православних срба драги владико, како бисте описали ваше вишегодишње архипастирско служење у епархији далматинској? – архипастирско служење у далмаци- ји било је у знаку крста и васкрсења свети апостоли су после педесетнице задобили благодат духа светога, да смело и неустра- шиво проповедају реч божију и да чине чу- деса то смо и ми архипастири такође при- мили на дан наше епископске хиротоније у том духу је, могу слободно рећи, текло и моје скромно службовање у мученичкој епархији далматинској више, могло би се рећи, у слу- жби крста због тешких услова у послератној далмацији, али свакако је било и васкрсења када смо сви доживљавали духовну радост у обнови живота цркве и наших далматинских светиња, посебно три беле лађе – манастира крупе, крке и драговића година 2017 за вас је нови почетак одлуком светог архијерејског сабора изабрани сте за епископа зворничко- тузланског као архипастир поверене вам епархије посебну пажњу посвећујете мисији владико, колико је важна мисија цркве као наставак оне заповести коју је спаситељ дао својим апостолима – да иду и проповедају реч божију? – по промислу божијем, 2017 изабран сам за епископа зворничко-тузланског, иако сам мислио да ћу у далмацији оста- ти до краја али, бог има сво је неиска- зане путеве и руководи цркву на најму- дрији и божански начин тако верујем да и мо ј долазак овде у би јељину има дубоки промисао у циљу мисије коју сте поменули црква и постоји да буде миси- ја, да проповеда реч божију народу на- шега времена, те да га светотајинским животом приводи заједници спасених у царству небеском код нас је данас, на жалост, мисија најчешће сведена само на вернике мало или готово никако се не обраћамо људима који нису званич- но верници али, не заборавимо да је господ пославши апостоле на проповед рекао, идите и проповедајте свима наро- дима, што значи да мисија нема грани- ца она има границе једино, ако постоје границе у нашој љубави и спремности на служење његово преосвештенство епископ фо- тије (сладојевић) рођен је 1 фебруара 1961 у дујаковцима, општина бања лука, бих основну школу завршио је у чуругу, а средњу техничку школу у новом саду го- дине 1988 дипломирао је на богословском факултету у београду следеће две године провео је на постдипломским студијама у ерлангену у немачкој по повратку из не- мачке, на празник светог димитрија 1990 прима монашки чин у манастиру ковиљ у епархији бачкој исте године, на празник светог архангела михаила, епископ бач- ки иринеј рукополаже га за јерођакона, а на празник светог саве 1991 за све ште- номонаха у периоду од 1992 до 1993 је- ромонах фотије је свештенослужитељ у манастиру бођани, а наредних пет година (1993–1998) проводи на послушању као професор у богословији светог арсени- ја у сремским карловцима, где га затиче избор за епископа далматинског епископ реч архијереја септембар / октобар 2019 7 ваше преосвештенство, ваш мисионарски рад поткрепљен је изузетно плодним издаваштвом шта нам можете рећи о досадашњем раду издавачке установе „синај“, али и који су ваши планови у предстојећем периоду? – по нашем скромном схва т а њу мисија цр кве је немогућа без плодне издавачке делат- ности ми смо ов де у епархији зато и осно- вали издавачку кућу „синај“ у којој редовно штампамо епа рхи јски ча с опис живоносни источник и дру ге ка т и хетске и бо г о словске књи ге које су на с ушна по треба нашег наро да не можемо се задовољити тиме да наши верници понешто знају о ве ри, јер је по требно да знају све да би с е спасавали ако не знају све, појавиће се лажни пророци и јеретици и повешће их за с обом, као што је било у време несре тно га ко м унизма када је наша омладина била заве д ена дарвиновом те оријом о ево л уцији вр ста то је, на жалост, за мно ге љу де по стала нова рели г ија, тзв ре лигија животињског царства да нам се тако фо т ије хиро т они сан је 1999 на ду х ове, у саборној цркви у сремским карловцима, а за еписк опа далма тинског устоличен је на празник све тог апо стола лу ке и све тог пе тра цетињског, 31 октобра исте године у саборној цркви у шибени к у од л у ком све тог архијерејског сабора 2000 епископ фо т ије бива по ста вљен за в д рек т ора обно вљене бо г о словије „све та три јерар ха“ у манастиру крка у периоду његовог архипа стир ствовања епархијом далма тин ском почиње обнова црквеног живота и црквених обје к а та, а ожи вљава и издава ч ка и катихетска делатност посебну пажњу епископ фо т ије је посве тио хумани тарном ра ду са повра тницима и наро дом, у ра том опу стошеним под ручјима епархије далма тинске на редовном заседању светог ар- хијерејског сабора српске православне цркве (2017), влади ка фо т ије је изабран за еписк опа зворни ч ко-ту зланског са седи штем у бијељини реч архијереја 8 5 / 2019 нешто не би поновило неопходан је предан рад свих делатника на њиви господњој, а по- себно нас свештенослужитеља будући да живимо у времену које је испуњено многобројним искушењима и тешкоћама које не иду у корак са хришћанским етосом, замолио бих вас да нам кажете које је, према вашем мишљењу, највеће искушење са којим смо данас суочени, али и да нас поучите који су начини превазилажења свих оних искушења која нас спутавају да храбро и постојано корачамо јединим истинским путем који нам је пропутио господ? – што се тиче искушења са којима се су- очавамо у свакодневном животу, она су по примеру господа исуса христа и његовог кушања у пустињи увек трострука прво је искушење хлеба, то јест тела у младо- сти на сва ког од нас пр во наилазе теле- сна искушења и у том периоду потребно је управо очувати телесну чистоту, да би- смо били спремни борити се на вишем ду- ховном нивоу који нам доноси друга два искушења друго искушење је искушење сујете и та- штине ова искушења побеђујемо смиреним мишљењем о себи и поуздањем у бога тре- ће и последње искушење је искушење сре- брољубља и властољубља ова искушења можемо победити једино ако смо претходно победили прва два, па самим тим нећемо ро- бовати ничему што је од овога света, па ни бо- гатству што се, пак, в ластољубља тиче, сма- траћемо га ни за шта, будући да опитно знамо како је смисао нашег живота у служењу у вашим надахнутим архипастирским омилијама без престанка поучавате поверену вам паству о значају светотајинског живота који се темељи и врхуни у евхаристији у духу чувених речи великог оца и учитеља цркве светог јована златоустог, да је литургија предокушавање царства небеског, реците нам колико је значајно да васцели свој живот сагледавамо литургијом? – оно ш то сам као архијереј сматрао у далмацији, сматрам и овде у епархији звор- ничко-тузланској, а то је да ми архипастири цркве првенствено морамо да се трудимо да оцрквенимо наш народ шта то значи? реч архијереја увек радо виђен међу свештенством и народом септембар / октобар 2019 9 изнад свега, то значи да наш на род при- ближимо светој литургији и уопште светим тајнама цркве, како би они свој сопстве- ни живот у тим светотајинским оквирима остваривали у практичном смислу то зна- чи да сваке недеље и сваког празника, сви верујући срби треба да буду са својом цр- квом на светим богослужењима и да узму учешћа у све том причешћу док тај идеал не постигнемо, нисмо довољно учинили када сам као студент био у немачкој, одла- зио сам понекад у грчке цркве које су биле препуне народа, а данас је тако и у пра во- славној русији и ми ср би смо по звани да остварујемо тај идеал, јер то је наш све то- савско-немањићки образац савршенства – када су црква и држава биле у по тпуној симфонији из те симфоније изродила су се дивна и благословена дела, наше светиње и манастири од хиландара и косова, па на све стране земаљског шара где живе право- славни срби том идеалу треба непрестано да се враћамо и њему да тежимо, пошто он није утопија него живот ваше преосвештенство, дивна је прилика да читаоцима православног мисионара упутите пастирску поуку? – живимо у тешком времену које је од мно- гих отаца названо апокалиптичко време, време у коме треба да се одиграју последњи догађаји описани у светом откровењу упра- во зато је на на ма још већа одговорност да будемо доследни хришћани и прави људи, како је говорио блаженопочивши патријарх павле, који нам мо же бити пример истин- ског пастира у наше доба бог и у наше вре- ме подиже велике пастире и чудотворце као што су били: свети нектарије егински, свети старац порфирије, свети пајсије светого- рац, старац тадеј витовнички и многи други по спољашњем образовању они нису били толико учени, али су били благодатне тру- бе духа светога и њиховој проповеди се не могоше супротставити ни сви мудраци овога света такви и ми треба да будемо скромни, једноставни, али испуњени благодаћу духа светога, јер наша мисија и није наше дело, већ божије један од игумана свете горе је рекао да је време у којем ми живимо време православља, што значи да ми православ- ни имамо посебну одговорност не само за своје вернике, него и за све хришћане и све народе света ово не говорим да бисмо се гордили, не дао бог, него да православље сведочимо пред јудејима, јелинима и пред свим народима тако не правимо никакав компромис у вери, већ настојимо управо да апостолским и светоотачким предањем жи- вимо, сведочећи живога и истинитога хри- ста, спаситеља свим народима драги владико, користим прилику да вам на крају нашег разговора заблагодарим на хришћанској љубави и пажњи коју сте показали према нашем часопису, желећи вам свако добро од господа у предстојећим данима архипастирског служења у богом чуваној епархији зворничко-тузланској – богу хвала, а хва ла и вама! нека благо- слов божији буде на вама и на свим читаоци- ма православног мисионара, овог часописа са великом традицијом! ми православни имамо посебну одговорност не само за своје вернике, него и за све хришћане и све народе света ово не говорим да бисмо се гордили, не дао бог, него да православље сведочимо реч архијереја 10 5 / 2019 светачник сазерцавајући рај небески мислено, позајмљуј од небеских житеља њихове добре особине и привијај их себи свети теофан затворник: на недељу свих светих са руског превео: небојша ћосовић света црква се данас сећа свих светих, ко- ји су од века угодили богу, сећа се одмах по силаску светог духа – као плода светог духа, јер с у сви све ти били свети благо- даћу светог духа дух божији сишавши на апостоле, није остао само код њих, већ с е преко њих излио на читаву васељену и ожи- вео њено грехом умртвљено лице као што са наступањем пролећа дух живота долази свим тварима, оживљује све што је способ- но да живи и одева земљу травама, цвећем и сваковрсним биљем, тако је би ло и о д свеоживљујућег духа божијег сви поверо- вали су се испунили духом кроз божанске тајне, и започели да живе духом, сазревају духовно и приносе духовне плодове сваки постајући као дрво многолистно и много- плодно, сви заједно су чинили велики врт божији – рај духовни, који се сада настанио на небесима управо њега се сећајући, да- нас га света црква предлаже (представља) нашем верујућем сазерцању као поуку и нашем ревносном по вери живљењу – за подражавање дакле, оставите земљу, узнесите се на небо – у ра ј божији, идите тамо и у живај- те у његовој лепоти ево вере авраамове, ево трпљења јововог, ево кротости дави- дове, ево чистоте јосифове тамо су рев- носни петри, љубећи јовани, храбри па- вли, праведни јакови овде су и мученици, девственици, пустиножитељи, испосници, странопримци, милостиње-даватељи, хри- ста ради јуродиви, просветитељи, пастири и учитељи приђите сваком цвету и дрвету, удишите његову арому размишљањем и са- осећањем, и не одлазите, док се не засити- те саревновањем 1 свакој верујућој мисли је отворен улаз тамо, сваком чистом срцу је дозвољено да све заволи и свакој доброј жељи – да све узме ево врта освежења и од- мора верујућих! недељним и празничним данима ви тражите, где би удисали свеж ва- здух добро је ово чинити ради тела но, нај- пре не заборавите да освежите ваше душе мисленим хођењем по рају небеском; а још би било боље, ако би сте се ви орасположи- ли, да ходећи жалосној земљи телом, не из- лазите срцем и умом из раја небеског но, да додам браћо, обилазећи рај небе- ски, не понашајте се као докони посматра- чи, већ као добри домаћини испразни по- сматрачи се само наслађују, а домаћини, уживајући, увек држе на у му – к ако у с еби остварити нешто слично томе, што виде код других дакле, обилазећи сазерцањем рај небе- ски, потрудите се и да у с еби заведете сли- чан рај зато сиђите са неба и уђите у себе – ваше срце је предзначено за то, да буде рај, врт, испуњен цвећем и п лодним дрве- ћем духовним треба учинити, да оно заиста постане такво изданци сваке врсте већ по- 1 подражавањем – ред рус издања септембар / октобар 2019 11 светач стоје у срцу, али су још дивљи зато их треник ба накалемити узимајте калеме у небеском рају и привијајте их ако је вера потребна – узмите веру; чистота ли – узмите чистоту; трпљење ли – узмите трпљење; речју, узми- те сваку врлину и калемите је код себе у ср- цу и ваше срце ће постати рај небески у ма- лом, испуниће се над вама речи: царство божије унутра је у вама (лк 17, 21) потрудите се када калеме дрво, онда расецају његово стабло и стављају унутра позајмљени калем, и све обвезујући, при- кривају, да би се унутра невидљиво савр- шило срашћивање позајмљеног са својим исто ви учи ните са срцем бог, саздавши човека, украсио га је свим врлинама: ве- ром, послушањем, смирењем, милосрђем, уздржањем, кротошћу, братољубљем, бого- љубљем, богомислијем, речју – сваком до- бротом но, када је пао човек, дошао је ђаво и против сваке врлине је посејао своје зло у природу нашу и при вио је про тив вере неверје, против смирења – гордост, против братољубља – мржњу, против богољубља – тварољубље, и друго и постали су сви из- данци срца нашег испуњени нечистим со- ковима, и на тај начин неспособни да дају укусне плодове и ето зашто је неопходно калемљење самих себе, да би се очистили лоши сокови како калемити? – исто као што се калеми дрвеће тамо се одсецају врхови дрвећа или гране – одсецајте и ви дивље изданке срца самоодрицањем и самопро- тивљењем тамо се усеца позајмљени калем – усецајте и ви заповеђене добре особине у срце самопринуђивањем тамо обавијају калем, да би се невидљиво и неометано од- играло срашћивање – обавијте и ви себе у целости брижним прописима цркве, да би се под њиховим покровом и утицајем неви- дљиво за вас саме савршило срашћивање жељених врлина са срцима вашим другим речима, ево шта да чините: противите се гневу и принуђујте себе на кротост – и на -калемићете кротост противите се гордости и принуђујте себе на смирење – и накале- мићете смирење противите се тварољубљу и принуђујте себе на богољубље – и нака- лемићете богољубље дакле, противећи се сваком злу и принуђујући себе на свако када калеме дрво, онда расецају његово стабло и стављају унутра позајмљени калем, и све обвезујући, прикривају, да би се унутра невидљиво савршило срашћивање позајмљеног са својим исто ви учините са срцем „облак сведока“ (јевр 12,1–2) – икона сабора свих светих (извор: pemptousiacom) 12 5 / 2019 добро, усред молитви и освећујућих пра- вила цркве, ви ћете одсецати зло једно за другим, а на њи хово место ћете при- вијати и укорењивати добро и тако ће се ваше срце показати као врт, испуњен сва- коврсним врлинама или једним дрветом, разгранатим и многоплодним, које ће по- том и бити узето у рај небески за његово украшавање и испуњавање браћо и оци! рај је наследство хришћа- на ради нас је он саздан и за нас је отво- рен и све су нам дате божанске силе, које служе животу – и при руци су нам видите циљ, имате средства, знате путеве започ- ните труд, и започевши, не малаксавајте, док не постигнете намеравано рај је већ пун, али има још ме ста пожурите да г а заузмете и они, к оји су већ ушли у њега, нису ли били подобно страсни нама? ни- су ли имали исто тело као и ми? ни су ли живели на овој жалосној и саблажњавају- ћој земљи? нису ли се налазили у ис тим околностима као и ми? но, они су се насе- лили у рај, а шта ће бити с нама? хоћемо ли само гледати, како нас други претичу?! – пожуримо, док још није закључана двер, док још није укинут призив тешко?! – да, потребан је труд али какав је тек његов плод?! ми се трудимо, служећи сујети и пропадљивости није ли боље овај пагуб- ни труд изменити на труд, који приводи у живот вечни? овде смо ми у пре дворју живота; истински живот је тамо потребно је спремати се, и то према тамошњим узо- рима и обрасцима – гледајте и
Свеска: 369 | Свјатаја Рус
... Фотографија на насловној страни корице: Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Фото: glazunov-academyru Фотографија на другој страни корице: Свети Јован Кронштатски (1829–1908) Фотографија на трећој страни корице: Св Јован Шангајски и Санфранцискански (1896–1966) Фотографија на полеђини корице: Владимирски храм – Сретењски манастир Фото: Анатолиј Горјаинов СВЕСКА 369, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2019 Реч уредника Света Русија: земља са погледом ка небу 2 Реч архијереја Разговор са Његовим Преосвештенством, Епископом зворничко-тузланским Фотијем (Сладојевићем) Мисија нема граница 4 Светачник Свети Теофан Затворник: На недељу Свих Светих 10 Материк Света Првомученица Текла Равноапостолна 12 Историја хришћанства Први Васељенски Сабор 325 године у Никеји 14 У дијалогу са атеизмом Библијска антропологија у комуникацији са неурофизиологијом – да ли је комуникација могућа? 16 ТЕМА БРОЈА Разговор са јеромонахом Игњатијем Шестаковим, православним мисионаром и уредником интернет-портала Православиеру Тајна Свете Русије открива се у сусрету са Светима 21 У посети Светој Русији 26 Схиархимандрит Авраам (Рејдман): О томе да подвиг мучеништва изражава љубав према Богу 30 Земаљска и Небеска Русија 35 Протојереј Александар Шмеман – човек богослужења 37 Вишедетне хришћанске породице Петровићи из Бијељине 40 Парохијани Породица Карић (други део) Од Лондона до Русије Кроз разговор са Драгомиром Ј Карићем 48 Из историје СПЦ Царица Марија, ктиторка цркве Ваведења у Белом Пољу 52 Хришћанска књижевност „Претпразнично вече“ Алексе Шантића 55 Живот у Христу О правилном односу према сродницима 56 Сећање На гробу неимара Цркве Живе 60 Мисионарски излог Мардарије (Ускоковић), Епископ америчко-канадски Недокучива Русија Мемоари 63 Фото-путопис Света Русија у слици 64 Фото: Јеромонах Игњатије Шестаков стране септембар / октобар 2019 1 ̃° ̨ ̋° ̇ˆ ˇ ̆ / ОКТОБˇ ̆ 2019 цена 90 динара МИСИОНА ̆ СКО ГЛАСИЛО ̃ ̆ ̨ СКЕ ̨ ̆ ˇ О ̃ ЛА ° ЦРКВЕ Зˇ МЛАДЕ ̋ ема броја: Свјатаја Ру† мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу мож
... Фотографија на насловној страни корице: Схиархимандрит Илија (Ноздрин) Фото: glazunov-academyru Фотографија на другој страни корице: Свети Јован Кронштатски (1829–1908) Фотографија на трећој страни корице: Св Јован Шангајски и Санфранцискански (1896–1966) Фотографија на полеђини корице: Владимирски храм – Сретењски манастир Фото: Анатолиј Горјаинов СВЕСКА 369, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2019 Реч уредника Света Русија: земља са погледом ка небу 2 Реч архијереја Разговор са Његовим Преосвештенством, Епископом зворничко-тузланским Фотијем (Сладојевићем) Мисија нема граница 4 Светачник Свети Теофан Затворник: На недељу Свих Светих 10 Материк Света Првомученица Текла Равноапостолна 12 Историја хришћанства Први Васељенски Сабор 325 године у Никеји 14 У дијалогу са атеизмом Библијска антропологија у комуникацији са неурофизиологијом – да ли је комуникација могућа? 16 ТЕМА БРОЈА Разговор са јеромонахом Игњатијем Шестаковим, православним мисионаром и уредником интернет-портала Православиеру Тајна Свете Русије открива се у сусрету са Светима 21 У посети Светој Русији 26 Схиархимандрит Авраам (Рејдман): О томе да подвиг мучеништва изражава љубав према Богу 30 Земаљска и Небеска Русија 35 Протојереј Александар Шмеман – човек богослужења 37 Вишедетне хришћанске породице Петровићи из Бијељине 40 Парохијани Породица Карић (други део) Од Лондона до Русије Кроз разговор са Драгомиром Ј Карићем 48 Из историје СПЦ Царица Марија, ктиторка цркве Ваведења у Белом Пољу 52 Хришћанска књижевност „Претпразнично вече“ Алексе Шантића 55 Живот у Христу О правилном односу према сродницима 56 Сећање На гробу неимара Цркве Живе 60 Мисионарски излог Мардарије (Ускоковић), Епископ америчко-канадски Недокучива Русија Мемоари 63 Фото-путопис Света Русија у слици 64 Фото: Јеромонах Игњатије Шестаков стране септембар / октобар 2019 1 ̃° ̨ ̋° ̇ˆ ˇ ̆ / ОКТОБˇ ̆ 2019 цена 90 динара МИСИОНА ̆ СКО ГЛАСИЛО ̃ ̆ ̨ СКЕ ̨ ̆ ˇ О ̃ ЛА ° ЦРКВЕ Зˇ МЛАДЕ ̋ ема броја: Свјатаја Ру† мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу мож
Одреднице:
1. 30339 / ...тешких услова у послератној далмацији, али свакако је било и ВАСКРСЕЊА када смо сви доживљавали духовну радост у обнови живота цркве и наших далматинских светиња, посебно три беле ла...
1. 30339 / ...тешких услова у послератној далмацији, али свакако је било и ВАСКРСЕЊА када смо сви доживљавали духовну радост у обнови живота цркве и наших далматинских светиња, посебно три беле ла...
58
Свеска: 370 | Блажени миротворци
...ва- жније је од литургијског, јер се директно од- носи на догађајВАСКРСЕЊА?📌 “
услед тога јутарње јеванђеље се чита на
часној трпези у олтару, док се литургијско
чита на налоњу у средини храма (чита га
ђакон) ово се
...ва- жније је од литургијског, јер се директно од- носи на догађај
МЕТА инфо: Р:20394 К:153555 Д:85
| Свеска 370 |
Свеска: 370 | Блажени миротворци
... хлебом’, као што је поступао и христос и како је заповедно апо- столима да чине: идите и научите све наро- де, крштавајући их (мт 28, 19) свештеник на литургији има узвишеније функције него што је читање, па макар и јеванђеља осим тога, јеванђеље на недељном јутрењу ва- жније је од литургијског, јер се директно од- носи на догађај васкрсења“ услед тога јутарње јеванђеље се чита на часној трпези у олтару, док се литургијско чита на налоњу у средини храма (чита га ђакон) ово се посебно односи на недељно јутрење, јер часна трпеза символизује спа- ситељев гроб друга глава богослужбеног устава (типика) подсећа нас да се на недељ- ном јутрењу јеванђеље увек чита са јужне стране часне трпезе, јер се радосна вест васкрсења христовог из гроба благовести и шири у свет, док се на празничном јутрењу, уочи празника, чита са царских двери на светој литургији пре светописамских чтенија литург чита следећу молитву: запа- ли у срцима нашим, човекољубиви владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје јеванђелске проповеди усади у нас и страх твојих блажених заповести, да би- смо, победивши cвe телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи cвe црквени живот новембар / децембар 2019 15 што је теби угодно јер ти си просветљење душа и тела наших, христе боже, и теби сла- ву узносимо, са беспочетним твојим оцем и пресветим и добрим и животворним твојим духом, caда и увек и у векове векова амин у наведеној молитви литург се моли да нам господ подари истинско богопознање, како бисмо на свештени и једини исправни начин спознали тајну која нам се износи у овом контексту свети григорије палама поучава: „знање се назива светлошћу, јер происходи из оне светлости (божанске благодати), као што каже велики павле: јер бог који рече да из таме засја светлост, он засија у срцима на- шим ради просветљења знања cлaвe божи- је (1 кор 4, 6) видиш ли да је светлост зна- ња последица доласка светлости благодати божије?“ а јеромонах григорије светогорац каже: „богопознање се очитује на два начина – прво: тиме што смо познати од бога и што нас он сматра причасницима своје благода- ти, сходно апостолским речима: познавши бога, или боље, будући познати од бога (гал 4, 9), а друго: откривењем божијим“ управо, то двоје – богопознање и живот – тражимо на светој литургији, јер нам се и једно и друго управо ту нуде као храна и пи- ће у једном древном литургијском тексту се каже: „благодаримо ти, оче наш, за живот и познање које си нам објавио кроз исуса си- на tвогa: теби слава у векове“ исказујемо, дакле, своје благодарење за живот и знање које нам дарује христос у молитви пре све- тописамског чтенија на литургији молимо се да нам господ буде истински помагач у побе- ђивању греховних похота свети кирил александријски поучава: „ка- да је човеков ум наклоњен светском сласто- љубљу, он је слаб и нема снаге за божанско делање и неће имати удела у божанском и небеском слављу“ свети григорије бого- слов нас у истом духу позива у висине бого- словља: „желиш ли да постанеш богослов и будеш достојан божанства? онда чувај запо- вести божије: корачај кроз живот творећи заповести: јер творење је основа созерцања духовних тајни“ и на крају, када говоримо о молитви пред читање јеванђеља (која је заједничка за ја- ковљеву, василијеву и златоустову литур- гију), лепа је прилика да на крају поменемо молитву коју литург изговара на почетку ли- тургије светог апостола и јеванђелиста мар- ка, непосредно пред старозаветна чтенија, а која наликује на молитву запали у срцима нашим: владико господе исусе христе, савечна речи беспочетног оца, који си, ради спа- сења рода нашег, постао сличан нама у свему осим у греху, и који си послао свете твоје ученике и апостоле да проповедају и поучавају јеванђељу царства твог и исцељу- ју сваку болест и сваку немоћ у народу тво- ме, сам и сада, владико, пошаљи светлост твоју и истину твоју, и просвети очи ума на разумевање божанствених речи твојих, и удостој нас да будемо њихови слушате- љи, и не само слушатељи него и извршиоци речи, оспособљени да приносимо плодове и да доносимо добре плодове по тридесет и шездесет и стотину, како бисмо се удосто- јили царства небеског јер си ти благовест, спаситељ и чувар душа и тела наших, го- споде боже, и теби славу и благодарност и трисвету песму узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова амин извод из предавања „свето писмо и литургија, одржаног у оквиру школе пра- вославне духовности у новом саду, 3 новембра 2019 године прва трпеза са које се свако од нас храни јесте управо трпеза усвајања светописамских речи и поука црквени живот 16 6 / 2019 беседа недеља 15 по духовима (по воздвижењу) (мк 8, 34–9, 1; мт 22, 35–46) ђакон милош виленица драга браћо и сестре, када би неко нас хришћане питао како се зовемо и презивамо то би било крст и васкрсење! господ који се оваплотио, који је страдао и васкрсао је наш главни путоказ и смерница пута у живот веч- ни то је пут истине, али ко иде тим путем мо- ра да буде спреман на разна искушења ово- га света, али ко издржи до краја тај ће се спасти и имаће живот вечни бог од нас тражи и каже у светом писму: ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном нека иде (мк 8, 34) то значи да имамо пуно љубави као што је и он имао према људима и према васцелом свету у данашњем јеванђељу се управо помиње коју љубав бог тражи од нас фарисеји који су били јеврејски учитељи за- кона, питали су господа која је заповест нај- већа у закону? а господ им одговара: љуби господа бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим (мт 22, 37) а друга је: љуби ближњега свога као самога се- бе (мт 22, 39) то је драга браћо и сестре вер- тикала и хоризонтала крст је сачињен од вертикале и хоризонтале ми смо дужни да такву љубав имамо у овоме свету да волимо бога и ближње своје бог је љубав и он хоће да будемо у та- квој заједници љубави та љубав коју бог од нас тражи није од овога света, то је божанска љубав, која у се- би сачињава и љубав пре- ма непријатељу ма ко- лико то нама било тешко схватити овоземаљским очима и умом, ми мора- мо другачије гледати на овај свет морамо га по- сматрати хришћанским очима, које од нас траже чак и љубав према не- пријатељу лако је волети онога који тебе воли, а во- лети непријатеља, који нас мрзи и жели нам зло, то је јако тешко али, морамо да у току припреме овог броја православног ми- сионара, на празник пре- подобне мати параскеве, наш нови сарадник, ђакон милош виленица, рукопо- ложен је у чин презвитера желимо о милошу да на- стави да умножава таланте од бога дате и да на пољу мисије цркве заоре дубоку бразду та љубав коју бог од нас тражи није од овога света, то је божанска љубав, која у себи сачињава и љубав према непријатељу не може се град сакрити кад на гори стоји бог је створио човека из љубави дао му је живот на дар и знање на корист, слобод- ну вољу и свет да њиме влада сваком чо- веку дао је и таленат да га умножи на спа- сење своје душе неки људи су талентом задужили човечанство михајло пупин је један од њих од идвора до њујорка, пут који је прешао младић носећи банат у души и пет центи у џепу љубећи знање постао је научник, љу- бећи бога постао је град што на гори стоји наука га је довела до професорске титуле на универзитету колумбија, часна свест га је довела до париза онда кад се бранио мир био је син сељака, босоног јурио пашња- цима, оставио дечачке игре у идвору, али идвор није оставио другима, борио се да срби буду у србији михајло пупин је науком дао свету будућност, а бране- ћи србију дао нам је будућу домовину научник оставља своја дела на корист људском роду, а нама сазнање да се човек рађа данас за вечност не може се гард са- крити кад на гори стоји, нити дело часног пупина лазар вулић михајло пупин (1854–1935) (извор: википедија) из пера читалаца мисионара новембар / децембар 2019 17 се уздигнемо и да на све одговарамо хри- шћанском љубављу исто тако, када смо помињали љубав ка богу и ближњему, треба да се сетимо сле- дећих речи: ако неко каже да воли бога, а не воли брата својега, лажа је јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити бога, којега није видео? (1 јн 4, 20) тако је го- ворио свети јован богослов, љубљени уче- ник христов ко љуби бога, да љуби и брата свога ово су речи које свако од нас мора да има на уму, и ви љубљена браћо и сестре, а нарочито ми свештенослужитељи свако од нас првенствено мора да буде испуњен том и таквом љубављу какву бог од нас тражи у нашем народу се каже да је истина увек тешка и да увек боли тако је и истина коју нам бога даје и која се нуди целоме свету, болна за оне који неће да је прихвате и ко- ји је свесно и несвесно одбијају но шта има лепше, неголи гледати свет онако како га бог гледа? гледати свет испуњен љубављу али, нажалост многи људи гледају и свет и људе другим очима данашње време нам тражи да све гледамо из некога интереса, да газимо једни друге да бисмо дошли до некога циља, да „љубав“ буде из интереса, а не да се искре- но воли неки ће за тако нешто рећи да је у духу времена и да тако мора бити то је једна велика лаж и то су лажне квази-вредности господ нам је дао благу вест коју свако од нас који идемо његовим путем треба да про- поведа и да шири то се тражи од свакога хришћанина а нема лепшег мисионарења и проповедања од личног примера када на делу покажемо да смо прави хришћани, љу- ди испуњени љубављу према богу, ближњем свом и према васцелом свету управо овде, на литургији се том љубављу напајамо и учи- мо када смо окупљени у заједници црквеној и окупљени око свете чаше где се сви за- једно причешћујемо светим телом и крвљу господњом да останемо на овом колико тешком, али лепом путу који нас води у живот вечни и да нас при другом и славном доласку христос препозна као своје! новембар / децембар 2019 19 бисери светоотачке књижевности већ смо увидели да се апологетска есте- тика базира на лепоти моралног и доброг као симетрије апсолутног и беспочетног бога који постоји и развија се у човеку и са човековим духовним изграђеностима свети јустин философ нам говори о хри- сту који је лишен перцептивне лепоте, који је чак и ружан и непривлачан по телесном изгледу климент александријски прихва- та и продубљује јустинову тезу „он није блистао лепотом плоти, већ истинском ле- потом душе и тела; прва се пројављује у до- брим делима, а друга и бесмртној плоти“1 христос као непривлачан скривајући своју исконску лепоту, коју је показао апостоли- ма на гори тавор приликом преображења, скрива своју лепоту и приказује се у једно- ставности тела, одевања и свих физичких делатности не истичући се ни по чему од обичних људи та идеја о ружноћи и јед- ноставности христа представља прототип каснијим аскетским личностима и пракси, а и наћи ће своје место у каснијој сред- њовековној уметности „с неумољивом доследношћу, која покаткад доводи до на- туралистичке наказности, она ће бити реа- лизована у западној средњовековној умет- ности и тамо ће постати главни критеријум приказивања човечјег тела уопште друк- чија се слика приказује у византијском сликарству тамо никада нису заборавља- ли климентову мисао о томе да унутрашња племенитост и човекова душевна лепота 1 в бичков, естетика отаца цркве, стр 252 (κλήμης ο αλεξανδρεύς, παιδαγωγός iii, 3, 3) налазе одраз и у његовом спољашњем из- гледу, пре свега у лицу“2 када разматрамо естетске принципе ра- них хришћана, лако се можемо запитати да ли је хришћанство „идеализовало“ ружно? међутим, ако се усредсредимо на питања о лепом о коме говоре апологете, јасно ће нам се приказати позноантичке категорије лепог и моралног и лепог и доброг о ком су говорили платон и стоици, а преузели и на својеврстан начин доградили аполо- гети лепота света није одбацивана, већ за хришћане представља посебну појмов- 2 в бичков, естетика отаца цркве, стр 252 према клименту александријском, човекова потреба и примат је да се стара о лепоти душе, а та лепота је комплементарна праведношћу, храбрости, испосништву и аскетизму, док најузвишенији елемент јесте љубав (αγαπή) 20 6 / 2019 морам на кратко да прекинем серију текстова о питању онтолошког статуса слободе одлучивања у дијалогу са неурофи- зиологијом разлог је моја главна инспираци- ја у промишљању о (ново)атеистичкој мисли – професор ричард докинс, то јест његове књиге његов бестселер (продат у преко три милиона примерака) the god delusion (за- блуда о богу) читао сам давно, у оригиналу, на енглеском језику на овогодишњем сајму књига снабдео сам се са три његове књиге које су преведене на српски језик, а међу њима је и бестселер који сам поменуо када су књиге у питању, ја их делим на две групе: оне које се могу читати, али се не могу про- читати, и оне које се читају и прочитају прве купујем, а друге позајмљујем у библиотеци и враћам када их прочитам у прву групу спадају књиге које је увек мо- гуће наново читати – могуће је трајно кому- ницирати са њима, увек на неки нов начин и са новим идејама које вам то ново читање књиге дарује у ту групу књига (ово ће можда многе зачудити, а сигурно да би збунило и самог професора докинса) убрајам и књиге ричарда докинса колико год се ја са њим по многим питањима не слагао, његове књиге су препуне инспиративних идеја које ме по- крећу на промишљање рубрика у дијалогу са атеизмом у право- славном мисионару траје већ неколико годи- на, без прекида неки веле да је постала вео- ма читана ту рубрику, међутим, не бих могао да пишем толико дуго, без инспирације, без изазова споља а главна инспирација, главни покретач свега занимљивог што сам напи- сао у рубрици у дијалогу са атеизмом јесте – уважени професор ричард докинс изгледа парадоксално, али најбоље и најплодотвор- није мисли увек покрећу противна мишље- ња волим да се нашалим и да кажем, како ми теолози данас не бисмо имали о чему да пишемо да није било савелија, арија, несто- рија та противна мишљења су иритирала настанак или, можда је боље рећи, излазак на светло дана дивног отачког богословља зато не треба бежати од противног ми- шљења, нити га одбацивати ad hominem у дијалогу са атеизмом ну лепоту „сав спектар античких значења лепоте био је добро познат апологетама, а њихови напори били су усмерени на то да га преосмисле у духу нових, хришћанских вредности“3 лепоту су хришћани најчешће повезивали са једноставношћу (ή απλοτήες / simplicitas), а једноставност је схватана као природност тј специфична разлика вештачког, уметничког и рукотвореног управо сазданог од стране човека према клименту, човекова потреба и примат је да се стара о лепоти душе, а та лепота је ком- плементарна праведношћу, храбрости, ис- посништву и аскетизму, док најузвишенији елемент јесте љубав (αγαπή) кад се испуне све претходне категоричке одређености можемо се окренути лепоти тела, тј лепоти „нижег“ ранга, а ту телесну лепоту климент назива у складу са античком одређеношћу као „сразмерност делова и удова са ле- пом бојом (συμμετρία μελών κατ μερών μετ’ εύχποίας)“4 3 нав дело, стр 255 4 в бичков, естетика отаца цркве, стр 250 (κλήμης ο αλεξανδρεύς, παιδαγωγός ιιι, 64, 2) бисери светоотачке књижевности св климент александријски (око 150 – око 215), цртеж андреа тевета из 1584 г (извор: pemptousiacom) новембар / децембар 2019 21 у дијалогу са атеизмом новоатеизам није само одсуство вере у постојање божанства та ера у еволуцији појма атеизма завршава се са оним што смо назвали традиционални атеизам новоатеизам све јасније представља све чвршће уверење да бог не постоји новоатеизам др александар милојков аргументацијом противно мишљење је стваралачко длето које нам се даје у руке да лично стварамо да, књиге професора до- кинса су моје длето, које држим у левој руци у десној пак држим чекић – свето предање цркве тим чекићем ударам по длету и при- знајем да ми је мило када чујем онај ствара- лачки удар – чекића по длету али, морам да будем пажљив, јер длето зна да се измигољи, па могу да добијем чекићем по властитим прстима такође, морам да пазим и на само длето, јер ми није циљ да га сломим – како бих онда без длета стварао? са друге стра- не, не ударам чекићем по длету ради самог длета, већ ради камена који желим да обли- кујем, због лепоте коју у том камену желим да угледам из ових разлога сам се по други пут срео са поменутим бестселером ричарда докинса, овог пута у српском преводу (шесто издање „хеликса“ из смедерева, са новим уводом и поговором аутора књиге) нова идеја којом ме је тај нови сусрет даровао није безначај- на шта више, она је колосално важна у раз- умевању савременог атеизма наиме, ричард докинс представља нову фазу у еволуцији савременог појма атеизма можемо га на- звати (и он се све чешће тако назива), ново- атеизмом докинс у својој књизи заблуда о богу истиче да га убрајају међу „четири јахача атеизма“ (сем харис, данијел денет, кристо- фер хиченс и ричард докинс) – метафорич- ка алузија на „четири јахача“ из откривења јовановог професор докинс каже да нема ништа против ове етикете, али да му се мање свиђа ова друга – нови атеиста он се пита: „није ми јасно како се ми разликујемо од ста- рих атеиста?“ разлика заиста постоји и ње су све више свесни и поборници традиционал- ног атеизма код нас на друштвеним мрежа- ма могу се наћи странице и групе под именом катаклизма атеизма те групе су основали традиционални атеисти који саркастично критикују новоатеистички покрет (какво је ричард докинс (извро: википедија) 22 6 / 2019 код нас постојеће удружење „атеисти срби- је“), чији је идејни корифеј управо ричард до- кинс и остала „тројица јахача“ на први поглед, разлика између традиционалних и нових ате- иста је у, да је тако назовемо, комуникацијској коректности традиционални атеизам нема елементе антитеизма, док нови то подразуме- ва не, не претерујем када ово кажем циљ ди- консове књиге заблуда о богу је преобраћење верника у атеисте, то јест борба против рели- гије књига и почиње речима докинсовог, ка- ко он каже, најдражег преобраћеника дагла- са адамса на ту разлику (несвесно) указује и сам докинс у својој књизи заблуда о богу он критикује своје истомишљенике атеисте који се критички односе према његовом атеизму тај, за њега очито иритантни приговор, до- кинс је дефинисао кроз реченицу: „ја сам ате- иста, али“ управо то али је раздвајање два појма савременог атеизма – традиционалног и новог иза тог али стоје приговори традици- оналног атеизма новоатеизму докинс наводи најчешће приговоре: – не можете критиковати религију, а да детаљно не анализирате озбиљне теоло- шке књиге; – увек нападате најгору религиозност, а занемарујете најбољу; – атеиста сам, али не желим да ме доведу у везу с вашим непријатним, агресивним, неу- мереним и нетолерантним језиком; – ви се само обраћате својим истомишље- ницима шта је ту поента? – фундаменталиста сте исто колико и они које критикујете; – и ја сам атеиста, али религија неће не- стати помирите се с тим; – ја сам атеиста, али људима је потребна религија наравно, на све ове приговоре традицио- налних атеиста докинс има одговоре, какви год они били ти одговори нам сада нису бит- ни, већ су нам битне ове примедбе генерал- но, наведене примедбе нам полако дефини- шу појам новоатеизма новоатеизам није само одсуство вере у постојање божанства та ера у еволуцији појма атеизма завршава се са оним што смо назвали традиционални атеизам новоатеизам све јасније предста- вља све чвршће уверење да бог не постоји докинс је веома критичан према агностици- зму (које је у основи традиционалног атеи- зма), поготово где би тај став представљао равноправне позиције могућности божан- ског постојања, то јест 50–50% у прилог јед- ној и другој опцији ипак, докинсов став још увек није „сигурно не постоји“ већ „готово сигурно не постоји“ мада, како опет сам ка- же, нагиње крајњем степену атеизма у својој „скали“ – то јест ставу да зна да бог не по- стоји но, иако по други пут пажљиво читам његову књигу заблуда о богу, нисам прона- шао да нуди доказе за то своје „знање“ које је „готово“ ту, то јест само што није са друге стране, упоран је у захтевању доказа који би били основ за нечију веру да бог посто- ји поред тог, како га докинс у својој „скали“ дефинише, јаког атеизма, следећа каракте- ристика новоатеизма је изразити антите- изам бог не постоји (то је готово сигурно), вера у бога је заблуда, религија је мотиватор зла и конфликта међу људима и због свега набројаног не треба да постоји горе наве- дене замерке традиционалних атеиста због непријатности, агресивности, непријатног језика, фундаментализма и слично, тичу се управо докинсовог антитеистичког става дакле, новоатеизам би као појам означавао чврсто уверење (готово па знање или ево са- мо што није знање) да бог не постоји и неиз- оставно борбу за нестанак религије није ми јасно како и сам докинс не примећује зашто се дружина „четворице јахача атеизма“, међу којима је и он, као новоатеисти разликују од старих или традиционалних атеиста!? зар не примећује да је у својој пројави ате- изма одсекао све нијансе атеизма, укључу- јући и агностицизам, у скали теистичке вероватноће коју је сам (по мом мишљењу веома добро и реално) конструисао? ново- атеизам је нов зато што тај појам више не обухвата опцију 5 на скали – агностика који тежи атеизму, то јест оног чији је став: не знам да ли бог постоји, али сам склон да бу- у дијалогу са атеизмом новембар / децембар 2019 23 дем скептичан (нагињање атеизму) новоа- теизам искључиво по
... хлебом’, као што је поступао и христос и како је заповедно апо- столима да чине: идите и научите све наро- де, крштавајући их (мт 28, 19) свештеник на литургији има узвишеније функције него што је читање, па макар и јеванђеља осим тога, јеванђеље на недељном јутрењу ва- жније је од литургијског, јер се директно од- носи на догађај васкрсења“ услед тога јутарње јеванђеље се чита на часној трпези у олтару, док се литургијско чита на налоњу у средини храма (чита га ђакон) ово се посебно односи на недељно јутрење, јер часна трпеза символизује спа- ситељев гроб друга глава богослужбеног устава (типика) подсећа нас да се на недељ- ном јутрењу јеванђеље увек чита са јужне стране часне трпезе, јер се радосна вест васкрсења христовог из гроба благовести и шири у свет, док се на празничном јутрењу, уочи празника, чита са царских двери на светој литургији пре светописамских чтенија литург чита следећу молитву: запа- ли у срцима нашим, човекољубиви владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје јеванђелске проповеди усади у нас и страх твојих блажених заповести, да би- смо, победивши cвe телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи cвe црквени живот новембар / децембар 2019 15 што је теби угодно јер ти си просветљење душа и тела наших, христе боже, и теби сла- ву узносимо, са беспочетним твојим оцем и пресветим и добрим и животворним твојим духом, caда и увек и у векове векова амин у наведеној молитви литург се моли да нам господ подари истинско богопознање, како бисмо на свештени и једини исправни начин спознали тајну која нам се износи у овом контексту свети григорије палама поучава: „знање се назива светлошћу, јер происходи из оне светлости (божанске благодати), као што каже велики павле: јер бог који рече да из таме засја светлост, он засија у срцима на- шим ради просветљења знања cлaвe божи- је (1 кор 4, 6) видиш ли да је светлост зна- ња последица доласка светлости благодати божије?“ а јеромонах григорије светогорац каже: „богопознање се очитује на два начина – прво: тиме што смо познати од бога и што нас он сматра причасницима своје благода- ти, сходно апостолским речима: познавши бога, или боље, будући познати од бога (гал 4, 9), а друго: откривењем божијим“ управо, то двоје – богопознање и живот – тражимо на светој литургији, јер нам се и једно и друго управо ту нуде као храна и пи- ће у једном древном литургијском тексту се каже: „благодаримо ти, оче наш, за живот и познање које си нам објавио кроз исуса си- на tвогa: теби слава у векове“ исказујемо, дакле, своје благодарење за живот и знање које нам дарује христос у молитви пре све- тописамског чтенија на литургији молимо се да нам господ буде истински помагач у побе- ђивању греховних похота свети кирил александријски поучава: „ка- да је човеков ум наклоњен светском сласто- љубљу, он је слаб и нема снаге за божанско делање и неће имати удела у божанском и небеском слављу“ свети григорије бого- слов нас у истом духу позива у висине бого- словља: „желиш ли да постанеш богослов и будеш достојан божанства? онда чувај запо- вести божије: корачај кроз живот творећи заповести: јер творење је основа созерцања духовних тајни“ и на крају, када говоримо о молитви пред читање јеванђеља (која је заједничка за ја- ковљеву, василијеву и златоустову литур- гију), лепа је прилика да на крају поменемо молитву коју литург изговара на почетку ли- тургије светог апостола и јеванђелиста мар- ка, непосредно пред старозаветна чтенија, а која наликује на молитву запали у срцима нашим: владико господе исусе христе, савечна речи беспочетног оца, који си, ради спа- сења рода нашег, постао сличан нама у свему осим у греху, и који си послао свете твоје ученике и апостоле да проповедају и поучавају јеванђељу царства твог и исцељу- ју сваку болест и сваку немоћ у народу тво- ме, сам и сада, владико, пошаљи светлост твоју и истину твоју, и просвети очи ума на разумевање божанствених речи твојих, и удостој нас да будемо њихови слушате- љи, и не само слушатељи него и извршиоци речи, оспособљени да приносимо плодове и да доносимо добре плодове по тридесет и шездесет и стотину, како бисмо се удосто- јили царства небеског јер си ти благовест, спаситељ и чувар душа и тела наших, го- споде боже, и теби славу и благодарност и трисвету песму узносимо, оцу и сину и светоме духу, сада и увек и у векове векова амин извод из предавања „свето писмо и литургија, одржаног у оквиру школе пра- вославне духовности у новом саду, 3 новембра 2019 године прва трпеза са које се свако од нас храни јесте управо трпеза усвајања светописамских речи и поука црквени живот 16 6 / 2019 беседа недеља 15 по духовима (по воздвижењу) (мк 8, 34–9, 1; мт 22, 35–46) ђакон милош виленица драга браћо и сестре, када би неко нас хришћане питао како се зовемо и презивамо то би било крст и васкрсење! господ који се оваплотио, који је страдао и васкрсао је наш главни путоказ и смерница пута у живот веч- ни то је пут истине, али ко иде тим путем мо- ра да буде спреман на разна искушења ово- га света, али ко издржи до краја тај ће се спасти и имаће живот вечни бог од нас тражи и каже у светом писму: ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном нека иде (мк 8, 34) то значи да имамо пуно љубави као што је и он имао према људима и према васцелом свету у данашњем јеванђељу се управо помиње коју љубав бог тражи од нас фарисеји који су били јеврејски учитељи за- кона, питали су господа која је заповест нај- већа у закону? а господ им одговара: љуби господа бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим (мт 22, 37) а друга је: љуби ближњега свога као самога се- бе (мт 22, 39) то је драга браћо и сестре вер- тикала и хоризонтала крст је сачињен од вертикале и хоризонтале ми смо дужни да такву љубав имамо у овоме свету да волимо бога и ближње своје бог је љубав и он хоће да будемо у та- квој заједници љубави та љубав коју бог од нас тражи није од овога света, то је божанска љубав, која у се- би сачињава и љубав пре- ма непријатељу ма ко- лико то нама било тешко схватити овоземаљским очима и умом, ми мора- мо другачије гледати на овај свет морамо га по- сматрати хришћанским очима, које од нас траже чак и љубав према не- пријатељу лако је волети онога који тебе воли, а во- лети непријатеља, који нас мрзи и жели нам зло, то је јако тешко али, морамо да у току припреме овог броја православног ми- сионара, на празник пре- подобне мати параскеве, наш нови сарадник, ђакон милош виленица, рукопо- ложен је у чин презвитера желимо о милошу да на- стави да умножава таланте од бога дате и да на пољу мисије цркве заоре дубоку бразду та љубав коју бог од нас тражи није од овога света, то је божанска љубав, која у себи сачињава и љубав према непријатељу не може се град сакрити кад на гори стоји бог је створио човека из љубави дао му је живот на дар и знање на корист, слобод- ну вољу и свет да њиме влада сваком чо- веку дао је и таленат да га умножи на спа- сење своје душе неки људи су талентом задужили човечанство михајло пупин је један од њих од идвора до њујорка, пут који је прешао младић носећи банат у души и пет центи у џепу љубећи знање постао је научник, љу- бећи бога постао је град што на гори стоји наука га је довела до професорске титуле на универзитету колумбија, часна свест га је довела до париза онда кад се бранио мир био је син сељака, босоног јурио пашња- цима, оставио дечачке игре у идвору, али идвор није оставио другима, борио се да срби буду у србији михајло пупин је науком дао свету будућност, а бране- ћи србију дао нам је будућу домовину научник оставља своја дела на корист људском роду, а нама сазнање да се човек рађа данас за вечност не може се гард са- крити кад на гори стоји, нити дело часног пупина лазар вулић михајло пупин (1854–1935) (извор: википедија) из пера читалаца мисионара новембар / децембар 2019 17 се уздигнемо и да на све одговарамо хри- шћанском љубављу исто тако, када смо помињали љубав ка богу и ближњему, треба да се сетимо сле- дећих речи: ако неко каже да воли бога, а не воли брата својега, лажа је јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити бога, којега није видео? (1 јн 4, 20) тако је го- ворио свети јован богослов, љубљени уче- ник христов ко љуби бога, да љуби и брата свога ово су речи које свако од нас мора да има на уму, и ви љубљена браћо и сестре, а нарочито ми свештенослужитељи свако од нас првенствено мора да буде испуњен том и таквом љубављу какву бог од нас тражи у нашем народу се каже да је истина увек тешка и да увек боли тако је и истина коју нам бога даје и која се нуди целоме свету, болна за оне који неће да је прихвате и ко- ји је свесно и несвесно одбијају но шта има лепше, неголи гледати свет онако како га бог гледа? гледати свет испуњен љубављу али, нажалост многи људи гледају и свет и људе другим очима данашње време нам тражи да све гледамо из некога интереса, да газимо једни друге да бисмо дошли до некога циља, да „љубав“ буде из интереса, а не да се искре- но воли неки ће за тако нешто рећи да је у духу времена и да тако мора бити то је једна велика лаж и то су лажне квази-вредности господ нам је дао благу вест коју свако од нас који идемо његовим путем треба да про- поведа и да шири то се тражи од свакога хришћанина а нема лепшег мисионарења и проповедања од личног примера када на делу покажемо да смо прави хришћани, љу- ди испуњени љубављу према богу, ближњем свом и према васцелом свету управо овде, на литургији се том љубављу напајамо и учи- мо када смо окупљени у заједници црквеној и окупљени око свете чаше где се сви за- једно причешћујемо светим телом и крвљу господњом да останемо на овом колико тешком, али лепом путу који нас води у живот вечни и да нас при другом и славном доласку христос препозна као своје! новембар / децембар 2019 19 бисери светоотачке књижевности већ смо увидели да се апологетска есте- тика базира на лепоти моралног и доброг као симетрије апсолутног и беспочетног бога који постоји и развија се у човеку и са човековим духовним изграђеностима свети јустин философ нам говори о хри- сту који је лишен перцептивне лепоте, који је чак и ружан и непривлачан по телесном изгледу климент александријски прихва- та и продубљује јустинову тезу „он није блистао лепотом плоти, већ истинском ле- потом душе и тела; прва се пројављује у до- брим делима, а друга и бесмртној плоти“1 христос као непривлачан скривајући своју исконску лепоту, коју је показао апостоли- ма на гори тавор приликом преображења, скрива своју лепоту и приказује се у једно- ставности тела, одевања и свих физичких делатности не истичући се ни по чему од обичних људи та идеја о ружноћи и јед- ноставности христа представља прототип каснијим аскетским личностима и пракси, а и наћи ће своје место у каснијој сред- њовековној уметности „с неумољивом доследношћу, која покаткад доводи до на- туралистичке наказности, она ће бити реа- лизована у западној средњовековној умет- ности и тамо ће постати главни критеријум приказивања човечјег тела уопште друк- чија се слика приказује у византијском сликарству тамо никада нису заборавља- ли климентову мисао о томе да унутрашња племенитост и човекова душевна лепота 1 в бичков, естетика отаца цркве, стр 252 (κλήμης ο αλεξανδρεύς, παιδαγωγός iii, 3, 3) налазе одраз и у његовом спољашњем из- гледу, пре свега у лицу“2 када разматрамо естетске принципе ра- них хришћана, лако се можемо запитати да ли је хришћанство „идеализовало“ ружно? међутим, ако се усредсредимо на питања о лепом о коме говоре апологете, јасно ће нам се приказати позноантичке категорије лепог и моралног и лепог и доброг о ком су говорили платон и стоици, а преузели и на својеврстан начин доградили аполо- гети лепота света није одбацивана, већ за хришћане представља посебну појмов- 2 в бичков, естетика отаца цркве, стр 252 према клименту александријском, човекова потреба и примат је да се стара о лепоти душе, а та лепота је комплементарна праведношћу, храбрости, испосништву и аскетизму, док најузвишенији елемент јесте љубав (αγαπή) 20 6 / 2019 морам на кратко да прекинем серију текстова о питању онтолошког статуса слободе одлучивања у дијалогу са неурофи- зиологијом разлог је моја главна инспираци- ја у промишљању о (ново)атеистичкој мисли – професор ричард докинс, то јест његове књиге његов бестселер (продат у преко три милиона примерака) the god delusion (за- блуда о богу) читао сам давно, у оригиналу, на енглеском језику на овогодишњем сајму књига снабдео сам се са три његове књиге које су преведене на српски језик, а међу њима је и бестселер који сам поменуо када су књиге у питању, ја их делим на две групе: оне које се могу читати, али се не могу про- читати, и оне које се читају и прочитају прве купујем, а друге позајмљујем у библиотеци и враћам када их прочитам у прву групу спадају књиге које је увек мо- гуће наново читати – могуће је трајно кому- ницирати са њима, увек на неки нов начин и са новим идејама које вам то ново читање књиге дарује у ту групу књига (ово ће можда многе зачудити, а сигурно да би збунило и самог професора докинса) убрајам и књиге ричарда докинса колико год се ја са њим по многим питањима не слагао, његове књиге су препуне инспиративних идеја које ме по- крећу на промишљање рубрика у дијалогу са атеизмом у право- славном мисионару траје већ неколико годи- на, без прекида неки веле да је постала вео- ма читана ту рубрику, међутим, не бих могао да пишем толико дуго, без инспирације, без изазова споља а главна инспирација, главни покретач свега занимљивог што сам напи- сао у рубрици у дијалогу са атеизмом јесте – уважени професор ричард докинс изгледа парадоксално, али најбоље и најплодотвор- није мисли увек покрећу противна мишље- ња волим да се нашалим и да кажем, како ми теолози данас не бисмо имали о чему да пишемо да није било савелија, арија, несто- рија та противна мишљења су иритирала настанак или, можда је боље рећи, излазак на светло дана дивног отачког богословља зато не треба бежати од противног ми- шљења, нити га одбацивати ad hominem у дијалогу са атеизмом ну лепоту „сав спектар античких значења лепоте био је добро познат апологетама, а њихови напори били су усмерени на то да га преосмисле у духу нових, хришћанских вредности“3 лепоту су хришћани најчешће повезивали са једноставношћу (ή απλοτήες / simplicitas), а једноставност је схватана као природност тј специфична разлика вештачког, уметничког и рукотвореног управо сазданог од стране човека према клименту, човекова потреба и примат је да се стара о лепоти душе, а та лепота је ком- плементарна праведношћу, храбрости, ис- посништву и аскетизму, док најузвишенији елемент јесте љубав (αγαπή) кад се испуне све претходне категоричке одређености можемо се окренути лепоти тела, тј лепоти „нижег“ ранга, а ту телесну лепоту климент назива у складу са античком одређеношћу као „сразмерност делова и удова са ле- пом бојом (συμμετρία μελών κατ μερών μετ’ εύχποίας)“4 3 нав дело, стр 255 4 в бичков, естетика отаца цркве, стр 250 (κλήμης ο αλεξανδρεύς, παιδαγωγός ιιι, 64, 2) бисери светоотачке књижевности св климент александријски (око 150 – око 215), цртеж андреа тевета из 1584 г (извор: pemptousiacom) новембар / децембар 2019 21 у дијалогу са атеизмом новоатеизам није само одсуство вере у постојање божанства та ера у еволуцији појма атеизма завршава се са оним што смо назвали традиционални атеизам новоатеизам све јасније представља све чвршће уверење да бог не постоји новоатеизам др александар милојков аргументацијом противно мишљење је стваралачко длето које нам се даје у руке да лично стварамо да, књиге професора до- кинса су моје длето, које држим у левој руци у десној пак држим чекић – свето предање цркве тим чекићем ударам по длету и при- знајем да ми је мило када чујем онај ствара- лачки удар – чекића по длету али, морам да будем пажљив, јер длето зна да се измигољи, па могу да добијем чекићем по властитим прстима такође, морам да пазим и на само длето, јер ми није циљ да га сломим – како бих онда без длета стварао? са друге стра- не, не ударам чекићем по длету ради самог длета, већ ради камена који желим да обли- кујем, због лепоте коју у том камену желим да угледам из ових разлога сам се по други пут срео са поменутим бестселером ричарда докинса, овог пута у српском преводу (шесто издање „хеликса“ из смедерева, са новим уводом и поговором аутора књиге) нова идеја којом ме је тај нови сусрет даровао није безначај- на шта више, она је колосално важна у раз- умевању савременог атеизма наиме, ричард докинс представља нову фазу у еволуцији савременог појма атеизма можемо га на- звати (и он се све чешће тако назива), ново- атеизмом докинс у својој књизи заблуда о богу истиче да га убрајају међу „четири јахача атеизма“ (сем харис, данијел денет, кристо- фер хиченс и ричард докинс) – метафорич- ка алузија на „четири јахача“ из откривења јовановог професор докинс каже да нема ништа против ове етикете, али да му се мање свиђа ова друга – нови атеиста он се пита: „није ми јасно како се ми разликујемо од ста- рих атеиста?“ разлика заиста постоји и ње су све више свесни и поборници традиционал- ног атеизма код нас на друштвеним мрежа- ма могу се наћи странице и групе под именом катаклизма атеизма те групе су основали традиционални атеисти који саркастично критикују новоатеистички покрет (какво је ричард докинс (извро: википедија) 22 6 / 2019 код нас постојеће удружење „атеисти срби- је“), чији је идејни корифеј управо ричард до- кинс и остала „тројица јахача“ на први поглед, разлика између традиционалних и нових ате- иста је у, да је тако назовемо, комуникацијској коректности традиционални атеизам нема елементе антитеизма, док нови то подразуме- ва не, не претерујем када ово кажем циљ ди- консове књиге заблуда о богу је преобраћење верника у атеисте, то јест борба против рели- гије књига и почиње речима докинсовог, ка- ко он каже, најдражег преобраћеника дагла- са адамса на ту разлику (несвесно) указује и сам докинс у својој књизи заблуда о богу он критикује своје истомишљенике атеисте који се критички односе према његовом атеизму тај, за њега очито иритантни приговор, до- кинс је дефинисао кроз реченицу: „ја сам ате- иста, али“ управо то али је раздвајање два појма савременог атеизма – традиционалног и новог иза тог али стоје приговори традици- оналног атеизма новоатеизму докинс наводи најчешће приговоре: – не можете критиковати религију, а да детаљно не анализирате озбиљне теоло- шке књиге; – увек нападате најгору религиозност, а занемарујете најбољу; – атеиста сам, али не желим да ме доведу у везу с вашим непријатним, агресивним, неу- мереним и нетолерантним језиком; – ви се само обраћате својим истомишље- ницима шта је ту поента? – фундаменталиста сте исто колико и они које критикујете; – и ја сам атеиста, али религија неће не- стати помирите се с тим; – ја сам атеиста, али људима је потребна религија наравно, на све ове приговоре традицио- налних атеиста докинс има одговоре, какви год они били ти одговори нам сада нису бит- ни, већ су нам битне ове примедбе генерал- но, наведене примедбе нам полако дефини- шу појам новоатеизма новоатеизам није само одсуство вере у постојање божанства та ера у еволуцији појма атеизма завршава се са оним што смо назвали традиционални атеизам новоатеизам све јасније предста- вља све чвршће уверење да бог не постоји докинс је веома критичан према агностици- зму (које је у основи традиционалног атеи- зма), поготово где би тај став представљао равноправне позиције могућности божан- ског постојања, то јест 50–50% у прилог јед- ној и другој опцији ипак, докинсов став још увек није „сигурно не постоји“ већ „готово сигурно не постоји“ мада, како опет сам ка- же, нагиње крајњем степену атеизма у својој „скали“ – то јест ставу да зна да бог не по- стоји но, иако по други пут пажљиво читам његову књигу заблуда о богу, нисам прона- шао да нуди доказе за то своје „знање“ које је „готово“ ту, то јест само што није са друге стране, упоран је у захтевању доказа који би били основ за нечију веру да бог посто- ји поред тог, како га докинс у својој „скали“ дефинише, јаког атеизма, следећа каракте- ристика новоатеизма је изразити антите- изам бог не постоји (то је готово сигурно), вера у бога је заблуда, религија је мотиватор зла и конфликта међу људима и због свега набројаног не треба да постоји горе наве- дене замерке традиционалних атеиста због непријатности, агресивности, непријатног језика, фундаментализма и слично, тичу се управо докинсовог антитеистичког става дакле, новоатеизам би као појам означавао чврсто уверење (готово па знање или ево са- мо што није знање) да бог не постоји и неиз- оставно борбу за нестанак религије није ми јасно како и сам докинс не примећује зашто се дружина „четворице јахача атеизма“, међу којима је и он, као новоатеисти разликују од старих или традиционалних атеиста!? зар не примећује да је у својој пројави ате- изма одсекао све нијансе атеизма, укључу- јући и агностицизам, у скали теистичке вероватноће коју је сам (по мом мишљењу веома добро и реално) конструисао? ново- атеизам је нов зато што тај појам више не обухвата опцију 5 на скали – агностика који тежи атеизму, то јест оног чији је став: не знам да ли бог постоји, али сам склон да бу- у дијалогу са атеизмом новембар / децембар 2019 23 дем скептичан (нагињање атеизму) новоа- теизам искључиво по
Свеска: 370 | Блажени миротворци
... Фотографија на насловној страни корице: Патријарх српски Павле (1914–2009) Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: У служби Богу и народу Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Будимо људи Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Саборна црква Светог арханђела Михаила у Београду Фото: shutterstockcom СВЕСКА 370, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2019 Реч уредника Три степеника миротворства 2 Материк Зашто другог дана Божића прослављамо Пресвету Богородицу 4 Приче читалаца Мисионара Топла Божићна прича 6 Реч пастира Свештеник Валериј Духањин За чиме ћемо жалити? 7 Историја хришћанства Други Васељенски Сабор 10 Црквени живот Свето Писмо и Литургија 13 Беседа Недеља 15 по Духовима (по Воздвижењу) 16 Бисери светоотачке књижевности Појмови „лепота“ и „лепо“ у делу Св Климента Александријског 18 У дијалогу са атеизмом Новоатеизам 20 ТЕМА БРОЈА Мир у свету 25 О миротворцима 28 Патријарх српски Павле: Праштање и мирење, уместо саможивог једноумља и похлепе 29 Свети Сава и помирење браће 31 Српска традиција и обичаји Ко сачува искру у камену, тај ће опет ватру наложити – Школа гусала „Сандић“ 34 Српска традиција и обичаји Житије Патријарха Павла 36 Интервју Интервју са историчаром Мирославом Илићем Љубав и одговорност Српске Цркве 40 Света Земља Спасо-вазнесењски манастир на Маслиновој гори 44 Света Гора Манастир Есфигмен 46 Сећање Сећање на пријатеља и земљака Протојереј-ставрофор хаџи Илија М Ђурић 49 Хришћанска књижевност Српска култура у Трсту – наша једина ренесанса Књижевни трагови 51 Храмови Храм Светог Преображења Господњег на Умци 53 Хришћанска књижевност О песмама Леле Марковић Небеско платно 56 Сведочанство Диван је Бог у Светима својим 58 Милосрђе „Иди, па и ти чини тако“ (Лк 10, 25–37) 61 Мисионарски излог Превод са руског језика белоруске књижевнице Марије Богданович Уочи Божића 62 стране новембар / децембар 2019 1 НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Блажени миротворци мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може с
... Фотографија на насловној страни корице: Патријарх српски Павле (1914–2009) Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: У служби Богу и народу Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Будимо људи Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Саборна црква Светог арханђела Михаила у Београду Фото: shutterstockcom СВЕСКА 370, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2019 Реч уредника Три степеника миротворства 2 Материк Зашто другог дана Божића прослављамо Пресвету Богородицу 4 Приче читалаца Мисионара Топла Божићна прича 6 Реч пастира Свештеник Валериј Духањин За чиме ћемо жалити? 7 Историја хришћанства Други Васељенски Сабор 10 Црквени живот Свето Писмо и Литургија 13 Беседа Недеља 15 по Духовима (по Воздвижењу) 16 Бисери светоотачке књижевности Појмови „лепота“ и „лепо“ у делу Св Климента Александријског 18 У дијалогу са атеизмом Новоатеизам 20 ТЕМА БРОЈА Мир у свету 25 О миротворцима 28 Патријарх српски Павле: Праштање и мирење, уместо саможивог једноумља и похлепе 29 Свети Сава и помирење браће 31 Српска традиција и обичаји Ко сачува искру у камену, тај ће опет ватру наложити – Школа гусала „Сандић“ 34 Српска традиција и обичаји Житије Патријарха Павла 36 Интервју Интервју са историчаром Мирославом Илићем Љубав и одговорност Српске Цркве 40 Света Земља Спасо-вазнесењски манастир на Маслиновој гори 44 Света Гора Манастир Есфигмен 46 Сећање Сећање на пријатеља и земљака Протојереј-ставрофор хаџи Илија М Ђурић 49 Хришћанска књижевност Српска култура у Трсту – наша једина ренесанса Књижевни трагови 51 Храмови Храм Светог Преображења Господњег на Умци 53 Хришћанска књижевност О песмама Леле Марковић Небеско платно 56 Сведочанство Диван је Бог у Светима својим 58 Милосрђе „Иди, па и ти чини тако“ (Лк 10, 25–37) 61 Мисионарски излог Превод са руског језика белоруске књижевнице Марије Богданович Уочи Божића 62 стране новембар / децембар 2019 1 НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2019 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Блажени миротворци мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може с
Одреднице:
1. 38984 / ...увек чита са јужне стране часне трпезе, јер се радосна вест ВАСКРСЕЊА христовог из гроба благовести и шири у свет, док се на празничном јутрењу, уочи празника, чита са царских двери на...
2. 39723 / ...речи, кроз стихове, кроз веру да за тим распећем следи радост ВАСКРСЕЊА лела сво- јим песмама васкрсава распете светиње косов- ско-метохијске, својом светлоносном и духо- носном писаљ...
1. 38984 / ...увек чита са јужне стране часне трпезе, јер се радосна вест ВАСКРСЕЊА христовог из гроба благовести и шири у свет, док се на празничном јутрењу, уочи празника, чита са царских двери на...
2. 39723 / ...речи, кроз стихове, кроз веру да за тим распећем следи радост ВАСКРСЕЊА лела сво- јим песмама васкрсава распете светиње косов- ско-метохијске, својом светлоносном и духо- носном писаљ...
59
Свеска: 371 | Социјално старање Цркве
...христос ставља мојсија и пророке као предуслов прихва- тањеВАСКРСЕЊА 📌 из мртвих заправо, лукин
циљ јесте да каже да закон управо афирми-
ше бригу према сиротињи то је било нешто
што се подразумев
...христос ставља мојсија и пророке као предуслов прихва- тање
МЕТА инфо: Р:26419 К:195758 Д:108
| Свеска 371 |
Свеска: 371 | Социјално старање Цркве
... се весељаше сваки дан“ за бога- таша и „који лежаше пред вратима његовим гнојав а још и пси долажаху и лизаху гној његов“, да би нагласио контраст између њих двојице као и неосетљивост богаташа упра- во опис њиховог стања има то за мотив „фи- нале“ приче нам је познато: христос ставља мојсија и пророке као предуслов прихва- тање васкрсења из мртвих заправо, лукин циљ јесте да каже да закон управо афирми- ше бригу према сиротињи то је било нешто што се подразумевало у античком јудаизму то је био најпре лични израз побожности и поштовања закона, али је био и религиозна обавеза у тој мери да је постојао десетак ко- ји су јевреји плаћали, а који се одвајао за сиромашне иако то можемо да сагледавамо из угла некакве врсте социјалне помоћи и опште друштвене ангажованости, идеја која почи- ва већ у одредбама старог завета о сирома- шнима и удовицама (уп пнз 26, 12с; лев 27, 30; пнз 14, 28с), јесте теолошка и наслања се на идеју израиља као народа који је господ ослободио из египта, из „дома ропскога“ и због тога су дужни да управо обесправље- ном чине добро и милост код апостола луке видимо богаташа, ко- ји је по мерилима овога света, често и нама данас прихватљивим, то богатство посма- трао као дар за праведност и поштовање закона међутим, управо је убоги лазар ме- рило његовог испуњавања закона према томе, иако поменута два одломка из јеван- ђеља по матеју и луки говоре о две разли- чите ситуације и имају различите мотиве, оне се ипак додирују у чињеници да се за- повести господње испуњавају у поштова- њу оних које често сматрамо небитнима, „најмањом браћом“, убогима попут лазара јасно је да христос овде инсистира на ми- лосрђу као основној врлини која би тре- бало да краси хришћане суд божији као и препознавање онога који је васкрсао из мртвих и следовање за њим се не дешава у култним радњама у сличну заблуду је пао и старозаветни израиљ (ис 1, 11–17) а сам господ каже: „милост хоћу, а не жртвопри- ношење“ (в мт 9, 13) но, не само у јеванђељима, већ и у дру- гим новозаветним текстовима (дап 4, 32–5, 11; рим 15, 26с; 1 кор 16, 1; 1 кор 1, 26с) као и у ранохришћанским текстовима старање за немоћне и потребите је била једна од основних делатности цркве чак су и паган- ски противници хришћанства то наводи- ли као светли пример против којег немају никакав аргумент познате су нам чувене василијаде, насеља за сиромашне светог василија великог; „запаљиве“ беседе све- тог јована златоустог против богатих и њи- ховог занемаривања сиромаха и богаља или чињеница да је мермер предвиђен за цркву у константинопољу продао и новац прича о богаташу и лазару, руска икона непознатог аутора из 17 века (извор: http://iconspstguru/) јануар / фебруар 2020 25 разделио сиромасима, што је изазвало гнев престоничких великаша листа би била по- дугачка када бисмо набрајали све примере основна идеја лежи у томе да није само бо- гослужбени оквир, и није само молитва на- чин да се у нашим животима пројави тајна и слика царства божијег свети никола каваси- ла, познат по речима да се црква пројављу- је у светим тајнама, мислећи на причешће, исто тако говори да се тајна цркве открива у делима милосрђа и старању за немоћне и болесне ништа мање то није икона царства уколико се размисли јасно је да, човек ко- ме се олакшава болест, прекида гладовање, нађе кров над главом, чак и исцељује моли- твом, осећа поново своје људско достојан- ство и слободу коју му је бог даровао ту се открива та тајна царства – у једнакости и де- љењу живота тако да свима, колико је то мо- гуће, буду доступни дарови божији иако су то материјалне ствари и стварности, оне се- жу у вечност јер, ако делимо живот из исте чаше, како је могуће да се делимо по оним стварима које су од овога века и света није ли то заправо секуларност која прети цркви? данас, када је присутан један став који хри- шћанство гледа као веру финих и васпитаних људи, ситуираних, са манирима грађанске класе, била би саблазан када би неко такав могао да види христове „пратиоце“ (богаље, преваранте, ђавоимане, сиромашне, удо- вице, проститутке, разбојнике), или како апостол павле осуђује као недостојне при- часнике оне који праве поделе на агапама и вечерама господњим ускраћујући храну сиромашнима, не третирајући их равноправ- но или да оде у кухиње вдс-а и да види ка- кав профил људи тамо долази колико би се данас „великих верника“ (чак и оних који су црквени у литургијском смислу), згрозили при помисли да су ти људи њихова браћа и сестре, и то подједнако као углађена и фино васпитана хришћанска господа, свештенство, епископи? не само њихова браћа и сестре, већ они кроз које се сам христос пројављује, чак и пре него кроз свештенослужитеље, ако верујемо господњим речима трагедија нашег времена јесте да органи- зација у оквиру аем која се бави социјалним старањем представља својеврсни инцидент у делатности цркве време у којем живимо, тога смо барем прилично свесни, на најго- ре могуће начине афирмише индивидуали- зам, неосетљивост грамзивост и надметање у томе колико смо „срећни“ често су чак и слике људске несреће и беде обојене не- ким идеолошким предзнаком све са циљем да је то ипак далеко од нас на жалост (или, можда, на срећу), ипак није и баш зато што није, дарована нам је могућност да у делима милосрђа пројављујемо радост царства бо- жијег даривање љубави и среће некоме ко је их из било ког разлога лишен и доведен у понижавајући положај је велико дело пред господом то је смисао љубави о којој гово- ри господ и та љубав је конкретна треба је показивати код своје локалне, парохијске заједнице, где смо заједничари исте чаше тако ће наш одговор на питање „где је цар- ство божије?“ и „да ли је христос уистину бог и спаситељ?“ бити исти као и господњи одговор светом јовану крститељу: „слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље“ (мт 11, 5; уп лк 4, 18; лк 7, 20, 22) тема броја старање за немоћне и потребите била је једна од основних делатности цркве чак су и пагански противници хришћанства то наводили као светли пример против којег немају никакав аргумент 26 1 / 2020 тада ће рећи цар онима што му стоје са десне стране: ходите благословени оца мојега; примите царство које вам је припре- мљено од постања свијета јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјети- сте ме; у тамници бијах, и дођосте ми (мт 25, 34–37) да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред црквом на плану социјалне подр- шке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше југославије 90-их година, светске економ- ске кризе која траје од 2008, овим нај- новијим ратним збивањима на блиском истоку и мигрантском кризом происте- клом из тих ратних збивања? да ли црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима? – веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и црква нисмо били спремни ни ја лично, наравно то су ситуације из којих мо- рамо да се научимо зарад будућности када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији светог саве и почетног волонтирања у верском добро- творном старатељству неколико година касније када сам био на богословском фа- култету десило ми се нешто што је опреде- лило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле на једном испиту владика атанасије (ракита) ме питао: „а шта си ти радио тада?“ (мислећи на време рата у босни) ја сам био збуњен питањем међутим он је инсистирао да одговорим: „шта си ти радио? шта си радио?“ ја сам она- ко лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна го- дине а онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли богу, да рат престане, да нема жрта- ва итд изашао сам са испита са одличном оценом, али постиђен потпуно стидео сам се, јер сам знао да је владика био сасвим у праву тада сам научио једну од најбитни- тема броја интервју са презвитером владимиром марковићем, старешином храма светих апостола петра и павла у топчидеру и секретаром верског добротворног старатељства аем цркви је потребна једна кровна организација социјалног старања разговор водио: небојиша мишевић јануар / фебруар 2020 27 јих лекција на факултету схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од бога нам дарова- не љубави од ситуација у друштву у коме жи- вимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору сво- јом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији жи- вот кроз благу реч и осмех тако сматрам да ни наша црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ црква је тих година доживљава- ла својеврсну унутрашњу катарзу стидљиво је грабила слободу коју је осетила, али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример од недобијених одговора и лоше схваћених поука многи су се тада са- блазнили у цркви велика прилика је пропу- штена и бојим се да данас, још увек, у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки, јер смо за- боравили да смо и духовна бића док се бо- римо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог на- рода смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фит- неса ово говорим, јер ме ситуација неодо- љиво подсећа на те деведесете што се тиче светске економске кризе не- како је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно на- тема броја верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам примао дужност секретара 2008 године), да сами себе укинемо да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији и својим парохијанима који су у потреби ђакон бранислав јоцић са децом из вишедетних породица која преко вдс-а иду на летовање у грчку 28 1 / 2020 тема броја викнути десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизо- ваних породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизова- не и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у београду се одједном појавило много гладних људи то је постао тренд и другде по србији, само се крије, ни- је популарно и руши ружичасту слику ми смо били приморани да отворимо цркве- ну кухињу и она до данас ради близу десет година да ли смо поред овога спремни да пома- жемо мигрантима који долазе са истока? требало би, али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у ста- њу да о нашим људима бринемо адекват- но када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у београду где би могли да кажемо човеку путнику, намер- нику да се окупа и одмори од пута као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе, а не понудити му алтернативу, то др- жава може да ради јер има сиротишта ми би требало да добар однос са државом ко- ристимо у заједничким пројектима и зајед- ничким интересима, а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама пример је манастир ковиљ, „земља живих“ и њихова брига за болесне од зависности други пример је присутност нашег братства манастира високи дечани на косову и мето- хији који представља стожер опстанка на- шег народа тамо братија манастира обавља посао владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо, јер је исцелитељска биографија презвитера владимира марковића јереј владимир марковић (4 априла 1981 ћуприја) завршио је богословију светог са- ве у београду 2001, а на православном бого- словском факултету у београду је дипломи- рао 2006 године од 2006 до 2008, ради као вероучитељ у медицинској школи у земуну, а од 2005 до 2008 ради у верском добротвор- ном старатељству аем као хонорарни слу- жбеник јануара 2008 заменио је на месту се- кретара вдс-а протојереја-ставрофора хаџи љубодрага петровића, а мало затим рукопо- ложен је у чин ђакона и постављен да служи у цркви св александра невског крајем 2008 рукоположен је у свештенички чин и распо- ређен као свештенослужитељ при храму све- тих апостола петра и павла, за који је 2016 примио и дужност старешине за свој рад у области харитативне мисије цркве у оквиру верског добротворног старатељства добио је многа признања, као и награду града бео- града за херојско дело 2015 године ожењен је са милицом, са којом има ћерке софију и дивну и сина лазара јануар / фебруар 2020 29 да ли црква има јасно дефинисане меха- низме социјалне заштите? – наша црква има у свом уставу и у њего- вом 178 члану, установу која је основана конкретно: „за ширење верске црквене све- сти и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, посто- ји у свакој црквеној општини верско добро- творно старатељство“ патријарх варнава је био велики визионар и он је на време схва- тио значај и снагу организоване цркве и у том смислу је уредио многе области нашег рада које и данас постоје ипак вдс је зажи- вео тек у време патријарха германа 1967 го- дине и то у форми различитих секција, више налик на неко културно-уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена тек је благословом његове светости бла- женопочившег патријарха српског г павла 1996 године обновљен рад верског добро- творног старатељства (вдс), са протојереј- ставрофором љубодрагом петровићем на челу вдс је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у архиепископији београдско-карловачкој тада је у нашој цркви основано и чове- кољубље, добротворна организација спц човекољубље је пред собом имало тежак задатак да постане кровна хуманитарна ор- ганизација наше српске православне цркве испуњавајући мисију која је проистекла из самог назива организације они су, пак, на- ишли на проблем организације наше цркве по епархијама, па својим системом рада ни- су успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације имају увек неколико еписко- па у управном одбору, али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне српске православне цркве наша црква треба једну своју кровну ор- ганизацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће црква да се стара и да финанси- ра њен рад пример за то налазимо у добро организованим црквама: руској православ- ној цркви и гркој цркви битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим све- титељима делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контролом епар- хијских управних одбора и у многоме налик нашем вдс-у у београду једино сматрам да је штета што не носе исти назив, јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву у тимочкој и нишкој епархији основано је верско добротворно старатељство у брат- ској сарадњи са вдс-ом из београда већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих епископа треба бити искрен и признати да у овој области као црква заиста јако споро напре- дујемо, а ово је по мом мишљењу кључна тема броја отац владимир помогне и у кухињи вдс-а када је то потребно 30 1 / 2020 тема броја област мисије цркве и уколико се присети- мо речи из матејевог јеванђеља које говоре о нашем односу према потребитима (мт 25, 34–37), јасно је да ћемо управо о томе бити испитани на страшном суду поменули сте верско добротворно стара- тељство у којем сте као генерални секре- тар задужени, између осталог, за коор- динацију свих ресора уз његову светост патријарха српског иринеја предводите ову установу целу деценију шта нам мо- жете рећи о мисији и циљевима вдс-а? – наша мисија је одувек иста трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате покуша- вамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у царству божијем како се време мења тако се и наш начин и прилаз човеку мења, али је увек искрен и реалан слабо верујемо у вир- туелну стварност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи сведоци смо разних препуцавања на ин- тернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, запо- чињу разне акције и иницијативе, а у ствар- ности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице а ми у ту живу заједницу верујемо верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам примао дужност секретара 2008 године), да сами себе укинемо да сви наши храмови је- дан по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији и својим парохијанима који су у потреби да те живе заједнице посведоче своју живост и заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико бе- оградских живих заједница и све их је више, богу хвала у београду је приметан све већи број со- цијалних случајева да ли црква има људ- ства и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? – београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзи- стенцију када не успеју, тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у београду по цену да буду социјални случајеви ми и о њима бринемо, комуни- цирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо и ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи проблем је обично у човеку ко- ји, како наш народ каже, не жели сам себи да помогне човек уроњен у блато материјал- ног света и потрошачке свакодневице губи из вида да га бог и даље воли и да га вас- питава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ па у немаштини почиње да завиди онима који имају више много смо таквих људи до сада упознали мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо ис- крену повратну захвалност и осетимо људ- скост онда знамо да смо на правом путу чи- њења добра управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори подсетимо их на блаженост да- вања и искреног доживљаја љубави када је давање лично обилазимо са њима потре- бите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири не про- слеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица као што рекох стварно, а не виртуелно како је организован рад верског добро- творног старатељства? – укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу наш рад је подељен у седам области-ресора просветни, обухвата различиту бесплатну наставу најзаступље- нијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце ми- лосрдни, обухвата посете свим установама социјалне заштите града београда (домове јануар / фебруар 2020 31 за децу без родитељског старања, домове за старе, дечије болнице, стационаре за децу са сметњама у развоју) правно саветова- лиште, обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама здравствено саветовалиште, кроз нашу амбуланту и нашу апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специ- јалности породица, брак и васпитање, је ресор где многе породице добијају разли- чите врсте помоћи, материјалне и савето- давне посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама са две пот- пуно професионалне кухиње, једном трпе- заријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2000 људи координација и миси- ја, је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користимо у милосрдном ресору да ли постоји сарадња међу помесним црквама и у чему се она огледа? – благословом његове светости патри- јарха српског иринеја и митрополита ки- труског георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња верског добротворног старатељства архиепископије београдско- карловачке са митрополијом китруса, ката- ринија и платамона у грчкој и ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у катеринију испод планине олимп митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу зворонос, делу катеринија, где су богословци били смеште- ни поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена св муче- ници софији и њеним ћеркама вери, нади и љубави, старачки дом са преко 30 кори- сника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из србије све ово нам је било на рас- полагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте летовање је осмишљено тако да ученици- ма буде и одмор и прилика за учење сваки слободни тренутак се користи да се учени- ци опусте, оду до мора, на плажу, да се ба- ве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне саборне цркве и једне породице тема броја 32 1 / 2020 тема броја гајимо одличну сарадњу и са о игњатијем шестаковим, са којим смо неколико догађа- ја заједнички организовали: турнир цара николаја у шаху и изложбе посвећене ру- ском цару у београдским домовима за ста- ре велику част нам је учинила издавачка кућа бернар са којом смо објавили књигу: „анђео у олтару“, и узели учешћа у дочеку оца андреја ткачова који је одржао врло за- пажено предавање у храму св саве у децембру 2017 године смо посетили и сретењски манастир и видели начина на ко- ји руска православна црква брине о потре- битима, а имали смо прилике 2015 године да упознамо и рад организације „апосто- ли“ у грчкој под руководством константина димцаса, садашњег гувернера св горе та- мо смо обишли црквене кухиње, вртиће, до- мове за старе и видели на који начин цркве- не радио станице извештавају о свему томе која је ваша порука за крај овог интер- вјуа? – волео бих да у овом периоду, када сла- вимо 800 година од аутокефалности наше свете цркве, помислимо пре свега на сво- га духовног оца светог саву он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је христа ставио у центар живота тадашње србије где је данас христос у српском дру- штву, у друштву које не може да оздрави без христа? он треба да је главни носилац јавног оздрављења! то старање је свети са- ва имао када је оснивао прву школу и прву болницу имао је свест, не да гради државу, него да извршава еванђелску заповест хри- стову тако ни ми данас не смемо да приста- немо да нам други васпитавају нашу децу у просвети без христа и да нас туђинци трују својим отровима у здравству без истинског лекара као да се игра утакмица, а ми седи- мо на клупи ако не оздравимо свој народ, наш лек бесмртности остаће негде у запећ- ку и неће имати ко да га прими драги оче, захваљујем вам се на одво- јеном времену за разговор са жељом да вам бог подари добро здравље и да у мирним временима још дуго и часно служите у светој православној цркви на духовну корист вас, ваше породице, поверених вам од бога верника и цркве уопште – хвала и вама на братском позиву за овај разговор тема броја тема броја судбина фредерике де грааф не уклапа се у уобичајене оквире са одличним европским образовањем, са знањем пет страних језика, она се трајно настанила у русији, за коју каже: „када сам дошла у вашу земљу, сва сам се светлела од среће“ фредерика де грааф: моји корени су сада у русији превео са руског: небојша ћосовић фредерика је по први пут дошла у русију као студенткиња, 1976 године „нисам имала совјетског новца код себе, а промени- ти девизе – представљало је тада читав ро- ман отишла сам на такси-станицу и рекла: ‘молим вас, одвезите ме бесплатно до мду- а’ 1 један возач је пристао и већ у ауту ми је рекао: ‘ви просто светлите од среће нисам до сада примећивао, да је наша земља тако деловала на странце’“ „двоструки живот“ у ссср-у фредерика је водила „двоструки живот“: „устајала сам у 5 сати ујутро, да бих до почетка предавања отишла на други крај москве у храм на јутарњу службу затим сам приметила, да ме прате: очигледно, да је странкиња, која напушта студентски дом у 5 ујутро, изазивала подозрење свештеника из храма, протојереја николаја ведернико- ва, позвали су на разговор и запретили му но, када сам га замолила да ме крсти, он се није уплашио тако сам крштена марта 1977 године, и као православна добила име ма- рија – у част свете марије египћанке“ 1 московски државни универзитет – прим прев „христу ме је привео достојевски у хо- ландији на универзитету у гронингену сам учила славистику, па сам била у прилици да на руском прочитам браћу карамазове остале студенте је интересовало грађење реченица, а ја сам хтела да се удубљујем у садржај! достојевски је отворио моју ду- шу, али ја нисам знала куда да идем даље ја сам се тада чак и наљутила на писца и управо у оваквом стању сам сазнала да ће на универзитету одржати предавање ми- трополит антоније сурошки, који је дошао из енглеске, где је возглављивао епархију, која је обједињавала православне паро- хије рпц тада сам по први пут у животу видела монаха он је био у раси, и његове црне очи су сијале као ужарени угаљ вла- дика је одлично говорио енглески на кра- ју, он је објавио да ће бити посебан пријем за православне парохијане из града у том моменту сам схватила: ево наставка пута, који ми је открио достојевски ја не само да сам пошла на разговор, него сам још не- колико пута ишла код владике у лондон за мене, сиромашну студенткињу, карта за ен- глеску је коштала читаво имање, но сваки пут када је требало да путујем, искрсавале су наруџбине за преводе, а ја сам могла да јануар / фебруар 2020 33 тема броја преводим са енглеског, немачког, францу- ског и руског“ чезнула сам за русијом после повратка из ссср-а и завршетка универзитета фредерика је прешла у лон- дон, где је владика антоније био стареши- на успењског катедралног храма фреде- рика је радила у лондону на клиници, а душа јој тежила ка русији: „када сам први пут дошла у русију, осетила сам да ћу не- изоставно овде живети“ но, владика анто- није није одмах благословио духовну кћи на прелаз тек почетком двехиљадите, на неколико година до своје кончине, он је рекао: „иди тамо, ти си им потребна само запамти: потребно је да се научиш великом трпљењу“ фредерики је било потребно натпросеч- но стрпљење енглеска медицинска дипло- ма у русији није важила, тако да је морала да стекне још једно високо образовање, овог пута психолога у то време се њена се- стра у холандији разболела, а дијагноза је била – рак „ја сам живела у москви са сту- дентском визом, а да бих отишла у холан- дију, потребна ми је била дозвола за излаз чиновници су ми рекли: ‘за време школске године можете изаћи из русије само јед- ном’ и ја сам се упутила ка сестри потом сам се вратила, а кроз неколико месеци њој је било сасвим лоше, она је умирала ме- ђутим, нису ми дозволили да по други пут изађем из земље кроз пола године опет сам се сусрела са овом чиновницом, она је узвикнула: ‘о, ваша сестра је умрла – да сам знала, дала бих вам дозволу за излазак!’ но, она је све одлично знала тада сам се много секирала“ последњих десет година фредерика ради у првом московском хоспису као психолог и рефлексотерапеут она олакшава безна- дежним онкоболесницима физичке и ду- шевне патње, проводећи са њима њихове последње часове и минуте на земљи глав- на идеја хосписа је да неизлечиво болесни људи имају право на достојанствену смрт, на медицинску помоћ и одлазак није мање важно ни да се помогне сродницима да се помире са болом губитка блиског човека ја сам питала фредерику како јој срце дости- же до свих пацијената; током године код ње се накупи и по 400 људи „ако не бих имала веру у живот после смрти, ја не бих могла толико радити у хоспису пред смрт настаје момент истине, када људи виде, шта је ва- жно у животу и шта је у њему вредно овде падају све лажи и све маске које је човек но- сио на и у себи у овом смислу је у хоспису више светлости, него ли у обичном животу код нас је одлична екипа лекара, сестара, волонтера хоспис је државна установа, ов- де је све бесплатно гарантујем, да овде ни- један човек није узео од пацијента ни једну рубљу, иако знам да такав случај није сву- да недавно је код нас лежао 12–годишњи дечак са тумором мозга до овога он је био у једној од престоничких дечијих болница, где је три дана јаукао и викао од болова, али нико није прилазио замислите, шта је доживљавала његова мајка, слушајући ове крике тако се наставило све док дечаков деда није донео 30 хиљада рубаља то су у ствари биле последње паре у кући како се лекари могу тако понашати?!“ сама фредерика ради бесплатно пре де- сет година, када цене станова у москви још нису биле толико чудовишне, од лондонске уштеђевине она је купила овде једнособан стан од преосталих средстава је живела не- колико година „а када се новац потрошио, у енглеској се појавио мој доброчинитељ, који је прочитао материјал о мени и сада ми ша- ље невелике суме које су довољне за храну и комуналије“ њени енглески пацијенти и данас моле фредерику да се врати, но она је све одлучила: „моји корени су сада у русији настојим да добијем двојно холандско-руско држављанство, али ако ме поставе пред из- бор – узећу руско“ разговор водила: марија поздњакова извор: „фредерика де грааф: «мои корни теперь в россии»“ еженедельник „аргу- менты и факты“, no 10 / https://aifru 34 1 / 2020 тема броја „не сматрам да је ово што радим – нека- ква мисија не волим ову реч чиним оно што ми је пред носом запослена сам овде, да бих нешто радила“ – једноставно је рекла фредерика де грааф, пресецајући моје по- кушаје да изразим одушевљење пред њом, женом која је оставила свој успешан живот на западу и дошла у русију да негује умируће болеснике сматрате ли се срећном женом? – (не оклевајући): да, зато што сам са бо- гом, зато што имам молитву и могућност да молим за болесне и још, зато што овај рад: да будем са болеснима и лечим их – одгова- ра мојој души и тако ми много даје много је потребно жртвовати, но потребно је много чему и научити се, нарочито када се нађеш у кризним ситуацијама ја осећам богатство живота, тешког, али срећног антоније сурошки: „иди, ти си тамо потребна“ зашто у русију? – то је дуга историја када сам живела у енглеској, долазила су нам деца са тешким обољењима срца њих су примали у великим болницама лондона отац михајло фортуна- тов (радио је у парохији владике антонија) ме је замолио да радим тамо у својству пре- водиоца видела сам маме са децом која су нам долазила, видела сам како им је тешко, јер то је било време после перестројке по- стојао је споразум између енглеске и русије, да се деца бесплатно оперишу, док су њихови родитељи морали сами да се снађу за путне трошкове сада још боље схватам како је ово тема броја једном сам запитала владику антонија: „а зашто ви никада не говорити о аду, о томе што ће бити лоше?“ а он је само погледао на мене и рекао: „да знаш, ја таквог бога не познајем“ разговор са фредериком де грааф, неговатељицом тешких болесника провера живота болом превео са руског: небојша ћосовић јануар / фебруар 2020 35 тема броја тешко, јер није само потребно наћи новац, већ и мимоићи тешкоће са чиновницима радећи као преводилац, сусретала сам мноштво мама са децом која су била у вр- ло тешком стању многа од њих су умирала за време операције, или после операције једном је дошао дечак денис, коме је било 9 година; он је боловао од стенозе, једва је ходао, болели су га врат и колена лекари су рекли да неће оперисати дениса, јер ће он и онако умрети кроз месец дана „даћемо вам колица и идите кући“, рекли су мени се то учинило тако сурово према људима који су уз велики труд дошли ту; њима фактички ни- је била остављена никаква нада управо у то време ја сам завршила универ- зитет источне медицине и акупунктуре, па сам им понудила своју помоћ нисам мисли- ла да могу да учиним много, али сам хтела да их некако подржим тако сам лечила дениса неколико недеља и на моје изненађење ње- му је било боље он је почео лакше да хода и стеноза се умањила родитељи дечака су ми рекли: „када једном будете били у русији, ми ћемо доћи код вас“ после овога два пута годишње сам, као во- лонтер, примала њега и другу децу у русији тако је и почео мој рад овде [у русији – прим ред] уочила сам каква је била потреба у овој земљи тада сам почела да размишљам о томе да се настаним овде и да повремено одлазим за енглеску, да бих тамо зарадила за живот и управо тако, постепено, донела сам одлуку да преселим, то се није догодило одједном била сам свесна да ће бити тешко пресели- ти се у русију, али на крају крајева, владика антоније ме је благословио он ми је рекао: „иди, ти си тамо потребна“ тако сам се и пре- селила 2001 године први утисци о русији различита су осећања осећања када до- лазиш на месец дана и она која се јављају када одлучиш да остајеш заувек првих пет година врло сам тешко подносила грубост и простаклук тешко је када се са тим сусре- ћеш свакодневно у трамвајима, аутобусима, осећаш недобронамерност и разједињеност међу људима тешко ми је и сада, али сам се мало привикла било ми је јасно или треба издржати или отићи јер, ако постанем као сви, мој долазак ће бити узалудан други проблем су чиновници добити визу, дозволу боравка, држављанство – у русији је све то тако сложено, да се речима не може изразити ако се не да мито, то је врло тешко ја се категорички односим према овоме: као прво немам пара, а као друго ово је против мојих принципа ипак, догодило се, када се изгубила свака нада, господ ми је послао чо- века који је помогао ово је задивљујуће, јер када сам тек била дошла скоро никога нисам знала, а моји малобројни познаници нису били на утицајним положајима али, тим је не мање помоћ долазила да ли сте успели да добијете руско држа- вљанство? – засада још нисам само дозволу боравка имам, а њу је потребно продужавати сваких пет година при томе, сваке године је по- требно да потврдим да имам средства за жи- вот, то јест да не живим на рачун државе ово је одвратна процедура ја бих волела да до- бијем држављанство и на томе сада радим ја сам мислила да је добијање држављан- ства тешко само на западу – на западу је лакше него ли овде овде је огромна корупција у москви не можеш видети широку руску душу говори се да руси нису много пријатни у свакодневној комуникацији, али да имају широку душу и да су спремни да помогну у тешком моменту да ли се слажете с тим? – то је тешко рећи, јер ја живим у москви, а овде се не може видети широка душа поне- кад питам своје пацијенте, а где је та широка руска душа? „ње више нема“, одговарају ми можда је има у провинцији, али тамо има и много пијанства москва и русија, то су две 36 1 / 2020 сасвим различите ствари овде је мање унутрашње слободе него што би се хтело шта ви сматрате унутрашњом слободом? – то да се самостално мисли и брани сво- је мишљење, чак и ако је оно у раскораку са јавним мњењем другим речима, ви хоћете да кажете да је у иностранству боље? – да, зато што је и историја сасвим друга- чија навешћу вам пример, помало смешан једном сам била у некој продавници и слу- чајно закачила рекламну лутку одмах су се око мене окупиле продавачице и све пока- зивале на мене прстом, говорећи: „ово је она, она је ово учинила!“ тада сам схватила да се иза спољашње учтивости налази врло лоше скривана, увек спремна, недоброна- мерност и жеља да се нађе кривац у русији човек има више наде да живи са богом, него ли на западу а шта вам се допада код руса? – оно што је у русији добро – то није од људи када сам после перестројке стигла овде, осећало се да однекуд долази бујица све- тлости, али то је било врло дубоко унутра сакривено осећала сам да овде човека мо- же много више да живи са богом него ли на западу овде се људи могу чинити споља неверујући, али негде у њиховој дубини, вера је остала но, у религиозном животу русије много је тога површног, обредног, али иза свега тога стоји светлост мислим, да је ово у ствари светлост светих, јер је овде много моштију у русији се осећа вр- ло упечатљиво присуство мајке божије ја осећам да су она и свети овде а то не осећам у таквој мери на западу зато ми се чини да су овде велике могућности, али за сада то још није видно на западу је велика пустош у религиозном смислу када сам овде са болесником и он умире, осећам да се слободно може говори- ти о богу, ако човек сам то хоће ја не про- поведам, али ако видим страх у очима онда човек, по правилу, радо говори о ономе че- га се боји, о вечности чини ми се да је ово много теже на западу понекад се чини да су и овде људи далеки од бога, али брже иду ка њему него на западу мислим да је ово нешто велико у русији чак и далеки од религије људи признају: „нечег има“, а на западу просто кажу: „не верујем“ зашто? – не знам можда је ствар у томе што се овде нема на кога ослонити, нема се коме тема броја предстоји нам врло велики рад, да људи стварно почну да живе са христом, и не само да посећују службе и читају (не могу да поднесем ову реч!) своје правило јануар / фебруар 2020 37 тема броја обратити све је лаж, врло је јака коруп- ција човек се осећа незаштићен, живот је сложен овде и могуће да га то приморава да улази у дубину свога бића та чињеница је вероватно присутна у руском карактеру, не знам овде је људима много лакше у том смислу у москви врло много људи долази у храм, а то је велика сила које бисте основне црте руског карактера ви издвојили? – мислим да су руски људи осећајнији од оних на западу то је понекад добро, а поне- кад представља сметњу овде је много стра- ха, који се сачувао још од епохе комунизма с друге стране, у људима је присутно нешто детиње, а неретко је то скривено када се човек налази пред смрћу, његове очи су тако лепе, у њима је некаква детиња простодушност без руског језика ја не бих сазнала за православље зашто сте ви одлучили да учите руски? – ни сама не знам, мислим да је то би- ло по промислу божијем када сам почела да учим руски, још увек нисам знала за бо- га похађала сам курс руског језика, учи- ла сам уз помоћ емисија на телевизији и истовремено га усавршавала на филоло- шком факултету то је било потпуно без конкретног циља, али сада мислим да је ово устројио господ, јер без тога ја не бих сазнала за православље, не бих дошла у русију и никада овде не бих радила које још језике знате? – енглески, француски, немачки, холандски „сваки језик описује око народа, коме припада, круг, одакле човек може изаћи само уколико ступа у круг другог језика“, рекао је знаменити филолог фон хумболт како се ви осећате, ступивши у круг руског језика? – сада слободно, добро то се врло осећа- ло док је владика антоније (блум) био још жив наша парохија је била разноврсна, до- лазили су људи из читавог света видело се да се владика мењао када је говорио с љу- дима руски и енглески, дословно постајао је мало другачијим човеком када ми нису током 15 година давали визу, но имала сам могућност да се сусрећем са русима и гово- рим руски, и тада као да се нешто отворило у души учење руског је било врло тешко, али је он близак срцу у њему је много нијанси, и свесна сам да га још нисам у потпуности освојила да ли се структура руског језика одражава на то, како ви мислите? – мисли, да свака реч коју изговоримо оставља траг овде се ја осећам као код куће – иако ми је тешко, али сам кући на универзитету сам се наљутила на достојевског који је ваш омиљени писац? – много волим достојевског он ме је тако- ђе водио ка христу на универзитету у гронингену сам читала браћу карамазове и врло се наљутила на до- мислим да је врло жалосно и тешко умирати када има страха страх се умањује само онда када знаш да идеш у живот вечни но, ово је могуће када ти не самом умом него и опитом знаш да је христос жив 38 1 / 2020 стојевског он ми је открио нови свет, али ни- сам знала куда даље треба ићи? (ово је било још пре сусрета са владиком антонијем) он ми је открио нешто дубоко – дубоко у души, али потом више није било одговора куда ићи даље? достојевски је био први који ми је дао да осетим, а не само да умом схватим, да иза овог живота постоји и други тада сам се ја још ра- срдила на колеге студенте, јер нико од њих ни- је хтео да анализира оно о чему је достојевски говорио сви су анализирали структуру рече- ница, али нико није гледао на њихов смисао ја га врло волим, али сада врло ретко читам, јер се потом тако дубоко погружавам у живот његових јунака, да потом не могу да радим христос је за владику антонија – неко важнији како сте ви пришли вери? – када сам се ја још учила у гронингену, на уни- верзитету, на северу холандије, дошао нам је вла- дика антоније (блум) да би поразговарао са сту- дентима тада је он био егзарх западне европе и дошао нам је из енглеске у гронингену је тада по- стојала мала православна парохија, а парохијани су такође дошли на предавање чији је предмет била молитва и медитација и до сада се сећам његових речи о томе да ако човек мисли да не- чим влада, он постаје заробљеник тога: он држи у својој руци часовник, али више нема руку по пр- ви пут сам тада видела човека у црном, одевеног као свештеника и то је био страшан доживљај за мене потом је он објавио да ће у суботу и неде- љу бити припрема за причешће за православну парохију у гронингену дошла сам кући, и мислим да сам духом светим већ знала, да ћу бити тамо осећала сам некакву светлост изнутра замолила сам своју познаницу, пола ру- скињу – пола холанђанку, да ме повезе са собом на припрему за причешће ујутро сам се пробудила и намеравала да попијем шо- љу чаја, али ме је нешто зауставило, и ја сам изашла из куће да сам се задржала због чаја, моја познаница би већ отишла, али ми смо се ипак нашле тада сам схватила како су ситни- це важне у животу дошли смо у парохију, и ја сам се врло интересовала да сазнам што више о влади- ци антонију мене је интригирала његова личност ја сам осећала у том човеку велику необичну правичност и да је за њега христос важан и реалан тада сам ја била сиромашна студенткиња, али сам нашла новац, јер су ми наручили превод са руског на холандски овај новац једва да је био довољан за пловидбу паро- бродом из холандије у лондон тако сам по први пут доспела у лондон, и од овога су за- почеле моје посете лондону да ли сте пре тога припадали некој цркви? – не, али сам тражила одговарајућу испо- вест, и још тада нисам била крштена ово је било врло позитивно, јер на себи нисам има- тема броја јануар / фебруар 2020 39 блажене успомене митрополит сурошки антоније блум (1914–2003) (извор: http://wwwnewmartyrosru/) тема броја ла никакав „терет“ сентиментални прилаз вери протестаната увек је изазивао код ме- не одвратност, а у православљу сам увиђала трезвеност римокатолицизам ми такође ни- је био близак богатство тешког срећног живота поклапају ли се ваше детиње представе о животу са оним, што ви имате сада? – ја сам увек хтела да будем лекар сећам се да сам читала књигу о лекарима, који су ради- ли овде на криму мени је то било врло упеча- тљиво, а то је било пре много година, али ја се сећам до сада и мириса ове књиге мислим да ми се она није случајно нашла у рукама моја мама је била изразито уметничка природа, волела је цвеће, лепоту, пејзаже мислим да сам од ње наследила љубав пре- ма лепоти она је тежила да све ради савр- шено од оца сам се такође научила томе да све што чиниш треба да радиш добро он је био врло строг и није нас мазио, и то ми много помаже сада сажаљења је било врло мало, зато ја и сада не допуштам саможаље- ње сажаљење према себи омета живље- ње, зато сам ја и захвална родитељима због строгости отац је био обдарен за учење страних језика, а ово сам наследила и ја „господе, води ме ономе, коме сам најпотребнија“ која је ваша основна дужност у првом мо- сковском хоспису?1 – рефлексотерапеут и психолог но, ја ле- чим прстима, без игала и постављам дијаг- нозу по пулсу понекад се догађа да је човек у тешком стању, или се ради о сасвим малом детету које не може да говори, зато су ме научили да поставим дијагнозу на основу пулса то је као рендген кроз прсте: може се схватити где боли 1 хоспис – прихватилиште за безнадежно болесне – прим прев много волим своју професију човеку се може много олакшати када се он налази пред коначним одласком такође масирам и имам диплому масажера радим и као психолог та- кође настојим да се молим за људе са којима радим, кући и у храму радим и са сродници- ма болесника, а то је такође важно, јер се њи- хова енергија прелива на болеснике који је био ваш најјачи утисак током рада у хоспису? – то је било када сам по први пут виде- ла рак код човека радило се о једној жени својим очима сам гледала распадање људ- ског тела ово је био врло силан и страшан утисак још не могу да заборавим човека из хосписа у лондону, који је боловао од рака лица распадање и рушење тела – то је ужас има ли ствари које никада нисте могли да опростите људима из ваше околине? – ово је тешко питање не може се не пра- штати, јер је супротно – пропаст но, има ствари које тешко прихватам у људима, и тада морам да појачано радим над собом не трпим када се човек искоришћава, када један не види у другоме човека чини ми се да је то издајство, и управо то врло тешко прихватам тешко је мирити се са таквим случајевима, као што је онај о коме ми је испричала једна 40 1 / 2020 мајка њен син је лежао у дечијој болници са тумором мозга и врло јаким боловима три дана је он урлао од болова, али му нико није прилазио тек када је његов отац донео 30000 рубаља, њему су дошли лекари упра- во овако нешто је несхватљиво за мене ов- де није ствар у праштању, него у ужасу како се могу зарађивати паре од страдања дру- гог? за мене нема ништа горе од тога упра- во то је незамисливо на западу, таква свире- пост срца и таква похлепа! не догађа ли вам се да желите да дигнете руке од свега? – свакако, врло је сложено враћати се на посао после одмора видим 5–6 људи које лечим, упознајем се са њима и осећам умор потом се навикнеш, али после три месеца непрекидног рада осећаш да се треба удаљити на срећу, имам могућност да се дистанцирам, да бих читала, или прошетала на свежем ваздуху догађа се да ме умор савлада и после месец дана та- да осећам, да ништа не могу и тада гово- рим: „господе, ти сада делај, ја не могу“ и он дела владика ми је дао овакву молитву: „госпо- де, буди мојим очима, буди мојим срцем, ногама, рукама и чини, како хоћеш, води ме ономе, коме сам потребнија изнад свега“ догађа се, да пођем кући, а неко ми при- лази и каже: „дајте, погледајте још ово“ или „уради још ово“ и ово је као провера, хоћеш ли учинити или не а на ово гледам већ са осмехом научите се да се не браните од бола и жалости чему се ви учите од ваших пацијената? – морала сам да се сусрећем са разним људима они су ми остали у сећању са нега- тивне и позитивне стране неки родитељи се боје да говоре о смрти и понављају дете- ту: „ништа, све ће бити добро, ускоро ћемо да идемо у дачу (викендицу)“, иако је свима јасно да дете умире ово рађа лаж и дволич- ност у односима а код мене је обратно, старам се да гово- рим са болесницима не волим да намећем своје проповеди – потребно је увек се ста- рати да се схвати хоће ли човек да говори о смрти но, никада не треба глумити потреб- но је научити се небрањењу од бола и жало- сти, којих има код сваког човека, и гледати у очи догађајима који се приближавају неоп- ходна је правичност и храброст овде се ја учим да заборављам на себе егоизам, који је у нама, омета нас да живимо овде, када видиш човека на прагу смрти, отвара ти се срце често се говори да је наша младеж (од 12–16 година – прим прев) никаква; ипак, ја овде видим како они храбро и без роптања прихватају своју судбину они мисле о смр- ти, али више од свега се брину о томе, како ће то поднети њихови родитељи а њихова брига о родитељима је нешто велико, зато што они могу живети нечим што је ван њих самих када човек болује, он може постати виши од своје болести он схвата да је и жи- вети и умирати – нека врста одговорности у мојој пракси била су два различита при- мера први – то је мама, која својој ћерки није давала да говори о томе да она уми- ре а болови ове 16-годишње девојке били су несносни ми нисмо могли да их анесте- зирамо замолили су ме да дођем и пораз- говарам с њом мама ми је дозволила да кажем само неколико речи, а девојка је за- викала: „не желим да будем тамо, не желим да умрем!“ но, ово је било довољно да она открије своја осећања и преда се сну тада смо могли да јој дамо анестезију за њу је било врло важно да макар један човек чује оно што је она сама доживљавала у дубини душе потом опет њена мајка није дозвоља- вала да се говори о смрти и понављала је да ће све бити добро позитиван пример – то је мајка која је ле- жала овде са 15-годишњом ћерком, виоли- нисткињом девојчица је свирала на виоли- ни као да је одрастао човек, толико је код ње била моћна мелодија она је била врло сабрана, мало затворена ми смо се сложили са њеном мамом да је неопходно говорити тема броја јануар / фебруар 2020 41 тема броја о смрти она је умела да то чини просто, ле- гла би са ћерком у кревет и оне су разгова- рале у њиховим односима се осећала ретка искреност и јединство, што се догађа сасвим ретко врло је важно да нема лицемерја де- војчица је говорила: „баба ме већ чека она ми се јавила“ у 16 години ово је теже при- хватити, него ли у 19-ој у 19-ој години мла- дићи и девојке говоре о смрти једноставно другим речима, ви сматрате да је за чо- века боље ако он зна да умире, и да би требало то да прихвати мирно? – човек ништа није дужан: сви прихватају свој положај на разне начине, међутим тре- ба погледати у очи човеку и осетити да ли је он спреман да о овоме говори ако је спре- ман, онда му треба омогућити да се изрази врло је много заштите међу онима који га окружују: родбине, медицинског особља они говоре: „све ће бити добро“, „како је диван дан“, „дајте да покушамо, све ће бити боље“ но, човек одлично схвата да бољитка неће бити тако ближњи ометају човека да се отвори, проговори он схвата да се они сами боје и никада неће покренути тешку тему но, када се нађе човек, спреман да са- слуша болесника који се не боји теме смрти, свакако ће умирућем бити лакше „за десет година сусрела сам само двоје људи, који су тежили сусрету са христом“ како бисте могли дефинисати основни проблем са којим се суочавате у своме послу? – одсуство вере, незнање да постоји веч- ност ово се догађа када код човека нема унутрашњег опита о томе да постоји бог и тада је страшно умрети човек схвата да цр- ква верује, али он заправо још не зна шта је тамо ово се догађа са православним људи- ма, који се причешћују али не верују истин- ски да има вечног живота, и мало ко од њих се припрема за сусрет са христом за 10 година овде сусрела сам само двоје људи који су стварно тежили да се сусрет- ну са господом мислим да је врло жалосно и тешко умирати када има страха страх се умањује само онда када знаш да идеш у жи- вот вечни но, ово је могуће када ти не са- мом умом него и опитом знаш да је христос жив увек сам у недоумици – због чега ми уз- викујемо на пасху: „христос воскресе!“, када то нема стварне везе са нашим животом та- да је све ово узалуд мислим да је ово најве- ћи проблем због овога се јављају страхови, бол физички и душевни предстоји нам врло велики рад, да људи стварно почну да живе са христом, и не са- мо да посећују службе и читају (не могу да поднесем ову реч!) своје правило трагично је да људи, вероватно због совјетског режи- ма, не знају да је живот после смрти ствар- ност, и многи од њих би да се врате ономе што јесте, и утону у своју болест такође је велики проблем када блиски не могу да „пусте“ болесника, када га буквално држе у својим шапама, канџама они би хтели да он макар још један дан буде с њима а ништа за то што се он мучи, но нека буде с њима, а не- ка не иде тамо где је светлост, радост и љубав но, можда се људи боје, да неће доспети тамо где је радост, већ тамо где је рђаво? – на жалост, овде врло често говоре о ка- жњавајућем богу једном сам запитала владику антонија: „а зашто ви никада не говорити о аду, о томе што ће бити лоше?“ а он је само погледао на мене и рекао: „да знаш, ја таквог бога не познајем“ он није рекао да је ово неистина, већ да он зна само бога љубави мислим да од страха не може доћи ништа добро, а од љу- бави – много тога доброг, и све се може под- нети ако човек зна да иде ка христу, он мо- же поднети врло много, јер он зна куда иде разговарала марина глазкова, 14 децембар 2011 г изворник: „фредерика, или проверка болью на жизнь“, https://wwwpravmirru/frederika- ili-proverka-bolyu-na-zhizn/ 42 1 / 2020 тема броја жеља светог саве била је да на најбољи начин уреди живот монаха у славном манастиру студеници, који је његов отац св симеон подигао оригинални текст типика није сачуван, али је познат у препису учиње- ном у испосници светога саве по заповести студеничког игумана теофила, из времена патријарха пајсија јањевца (1619) на осно- ву рукописа сматра се да је препис урадио познати студенички преписивач монах аверкије сачувани текст типика је подељен на 43 главе, које имају посебан наслов свака глава садржи заповест на одређену тему, али је то више дато као поука и као савет, него као класична заповест типик је окосница живота у манастиру, па је свети сава заповедио да се чита почет- ком сваког месеца у време обедовања ра- ди подсећања монаха на заповеђено, а све на корист душа њихових (глава 43) тако су дванаест пута годишње монаси подсећани на обавезе прописане типиком које су биле дужни испуњавати свети сава није забора- вио да у типик угради одредбе о социјалном старању цркве за сиромашне и немоћне поменимо најпре 13 главу типика мана- стира студенице, где се говори о прику- пљању одеће прописано је да се током целе године прикупља одећа, а затим на дан св апостола филипа, игуман са економом раз- дели тако прикупљену одећу братству и то према степену старешинства ову одредбу, свети сава допуњава у глави 39 где напоми- ње да је обавеза игумана да, прикупи и поде- ли одећу и обућу просјацима који су дошли боси на манастирска врата у манастиру сту- деници постојао је обичај даривања сироти- тема броја у манастиру студеници постојао је обичај даривања сиротиње („страних и немоћних“) о већим празницима на овом месту свети сава очиглед- но говори о сиромашним људима, који су дошли да просе пред манастирска врата социјално старање према студеничком типику светога саве др ђорђе вуковић средњовековна камена пластика – мермерни орао из око 1190 године на улазу у главну цркву манастира студеница (извор: http://wwwmanastirstudenicars/) јануар / фебруар 2020 43 тема броја ње („страних и немоћних“) о већим празни- цима, што је било у складу са јеванђелским захтевом да хришћани поступају самари- ћански (лк 10, 35) на овом месту свети сава очигледно говори о сиромашним људима, који су дошли да просе пред манастирска врата, али чак и тада светитељ међу њима разликује здраве (означени као „страни“, у односу на манастирско братство) и болесне („немоћни“) задужење игумана студенице била је да прикупља од братије прилоге и расподељује их потребитим на манастир- ска врата, монаси су износили храну, стару одећу и обућу и поклањали онима који су за тим имали потребе (38 глава студеничког типика – о давању на вратима) посебно је заповедио да се обилно даје на празник ус- пења богородичиног, „колико год можете и наша рука ће вам у томе помагати“ (гл 11), и на празник ктитора манастира, преподоб- ног симеона (гл 34) празник успења бого- родичиног је окарактерисан као „празник над празницима и славље над слављима“ оволико поштовање богородице и њеног празника није ништа необично, ако се има у виду казивање савиних биографа да се све- титељу у време његовог подвига на светој гори јавила пречиста богородица и објасни- ла како да подигне манастир хиландар као што је већ горе напоменуто, до студе- нице су долазили многи гости са различи- тих страна међу њима, било је оних који су хтели да се задрже у манастиру или његовој близини ради стицања спокоја, као и оних који су били немоћни (болесни) збрињава- ње болесних је изискивало додатни напор за студеничко братство у таквим случајевима, требало је наћи срећно решење које би очу- вало мир манастиру и збринуло поклонике размишљајући о овом проблему и имајући пред собом јеванђелске узоре, свети сава је донео далекосежну одлуку: „због њих го- стионицу сазидасмо, испросивши место од неког христољубивог, у којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже, ко- лико моћ допушта да их удостојимо бриге“ студенички типик који је свети сава написао око 1208 године; препис из 1619 године – данас се налази у националном музеју у прагу (извор: википедија) 44 1 / 2020 (38 глава студеничког типика) под „страном браћом“ овде се подразумевају мирски људи, световњаци, они који нису припадници мона- шког братства, а „немоћни“ су болесници на савину молбу, одазвао се неко од хришћана, који је манастиру приложио свој земљишни посед, ради зидања „гостионице“ (превод т јовановића), односно странопријемнице (ксенодохије) зграда за смештај манастир- ских гостију имала је још једну функцију – она је била намењена не само да се гости одма- рају, него и „немоћни да леже“ у ксенодохији су били смештени и здрави и болесни ходо- часници, али како наговештава свети сава, одвојено једни од других и свакако физички одељени такође, на овај начин болесни го- сти били су раздвојени од болесних монаха очигледно је да су постојале две различите зграде: болесни посетиоци били су у згради ван манастира, а оболели чланови братства у некој прикладној манастирској згради међу онима који су посећивали манастир било је доста гладних и босих, па свети са- ва прописује: што се тиче одевања – давање одеће и обуће, што се тиче исхране – дава- ње вина, хлеба и сочива (интересантно је да се вино убраја у намирнице, што је поде- ла која се и до данас задржала међу нутри- ционистима) при доношењу ове одредбе типика, свети сава српски као да је имао у виду јеванђелску поуку и светоотачко тумачење те поуке од стране св симеона новог богослова: а за неопходну потребу реч признаје хлеб и воду, одећу и покривало сагласно апостолу: имајући храну и одећу, будимо задовољни (1 тим 6, 8) своје казивање, св сава прекида краћом поуком игуману, економу и братству о потреби да се чувају заповести наведене у типику (39 глава) да би се ова монашка заједница одржа- ла светитељ се поуздао у велику и неразориву помоћ божију и у моћ топле молитве прене- порочне и пресвете владичице наше госпође богородице и светог и славног мученика по- лиевкта и молитвама блаженог оца симеона свети сава помиње и светог полиевкта (спомен 9 јануара), којем је посвећена ве- лелепна црква у цариграду (саграђена из- међу 524–527), која је послужила светом ца- ру јустинијану i као један од узора за цркву свете софије за мошти овог светитеља, са- вин савременик, архиепископ новгородски антоније, који је обишао све цариградске светиње, каже у књизи поклоник: „од светог полиевкта долази исцељење грозница и других болести“ такође, помен св полиевк- та може да укаже да је студеничка болница можда била намењена и за лечење оболелих од грознице за светог саву је карактеристична преци- зност у прописивању дужности и обавеза, као и јасноћа излагања мисли да би се избе- гли могући неспоразуми типик манастира студенице требало је да да братству одгово- ре на најважнија питања и проблеме, која су их заокупљала у свакодневици тежило се оп- тималном решењу у складу са могућностима тог времена, јер се и тада као и до скора, же- лело да се што више животних функција оба- вља на једном простору због тога ће свети сава у 40 поглављу говорити о организацији и устројству болнице за оболеле монахе зах- тевом за умереношћу и позивом на кротко трпљење, свети сава завршава ово погла- вље подсећањем да ће они који претрпе до краја примити награду од бога тема броја међу онима који су посећивали манастир било је доста гладних и босих, па свети сава прописује: што се тиче одевања – давање одеће и обуће, што се тиче исхране – давање вина, хлеба и сочива јануар / фебруар 2020 45 посебан осећај човек има кад дође у сремске карловце мали град у епар- хији сремској са богатом духовном и кул- турно-просветном историјом, са печатом метрополе очувао је, али и даље негује то своје богатство мноштво старих цркава, јед- ногласна звоњава црквено средиште од 16 века, у 17 веку постаје центар митрополије и центар патријараха, град просвете, култу- ре и уметности, трговине, виноградарства, са 17 векова дугом традицијом називан је „српским сионом“ и штампао истоимене новине у њему су у 18 и 19 веку живели и школовали се најбогатији срби, песници ј ј змај, бранко радичевић ту је стигао и синод рпц у избеглиштву, створена руска загра- нична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву тај дух се осећа и сада и његови житељи живе тим духом и својим радом настављају традицију града ту смо упознали породицу попов, ко- ја се доселила из новог сада, која се срцем уграђује у дух града, а својим стваралаштвом унапређује његов духовни ритам серјожа (43) и злата (39) са петоро деце: теодора (19), сара (16), јаков (15), смиљана (11) и растко (8) са њима смо били на литур- гији у манастиру ваведење њихови синови су прислуживали олтару, а јаков је и чте- цирао похвале смо чули од њиховог паро- радмила грујић вишедетне хришћанске породице рађање деце и њихово подизање доноси обиље истинске радости која потпуно захвата човеково биће сваки дечији успех је повод за радовање а када је у породици много деце, повода за радовање је на претек породица попов 46 1 / 2020 вишедетне хришћанске породице хијског свештеника, о станка лакетића из цркве светих апостола петра и павла, и њи - ховог духовника о милована ми одрагови - ћа из новог сада, који је нагласио да су они необични по много чему: по едукативном и духовно-кре ативном раду са децом, по ани - мираним филмовима, по којима су постали познати у русији и свету, по хуманитарној делатности да је серјожа издајући часопис „косовски божур“ покренуо многе из земље и иностранства да помогну србима на косо - ву и метохији да је злати епархија сремска доделила орден свете мајке ангелине за ви - шедетно материнство зато смо желели да од њих сâмих сазнамо нешто више осетили смо да им је блиска русија сви су некако окренути ка њој, а серјожа и својим именом које му је дала мајка, по сергеју је - сењину, кога је волела да чита он је родом из новог сада, од оца александра и мајке едине има сестру александру завршио је академију ликовних уметности у новом са - ду злата је из мачванског прњавора, од оца милорада и мајке милене има брата зора - на и сестру зорицу завршила је руски језик и књижевност на филозофском факултету у новом саду радила је као уредник у изда - вачкој кући „дýга књига“, али је приредила и неколико издања за иу „беседа“, „светигора“, „руско библијско друштво“, „чувари“ одре - ђено време предавала је руски језик у кар - ловачкој гимназији а сада цела породица ради на пројектима дечје и омладинске ани - мације у њиховом студију дом ваш рад заслужује много похвала до сада сте се бавили различитим активностима, од издавања књига, преко хуманитарног рада, до снимања анимираних филмова међутим, све ваше активности су усмерене на рад са децом и у већину активности је укључена цела породица можете ли нам рећи нешто више о вашем раду? серјожа: како сам по струци графички ди - зајнер, још као студент сарађивао сам са иу епархије бачке „беседа“ у почетку сам радио на дизајну и прелому књига тада се родила наша ћерка те одора, те смо приметили да је јануар / фебруар 2020 47 православних књига за децу тада било вео- ма мало са намером да свом детету, а затим и осталој деци, приближим православну ве- ру две године сам изучавао иконопис у ма- настиру ковиљ како бих православну икону применио на дечију илустрацију након ове обуке сам почео да илуструјем књиге у по- четку
... се весељаше сваки дан“ за бога- таша и „који лежаше пред вратима његовим гнојав а још и пси долажаху и лизаху гној његов“, да би нагласио контраст између њих двојице као и неосетљивост богаташа упра- во опис њиховог стања има то за мотив „фи- нале“ приче нам је познато: христос ставља мојсија и пророке као предуслов прихва- тање васкрсења из мртвих заправо, лукин циљ јесте да каже да закон управо афирми- ше бригу према сиротињи то је било нешто што се подразумевало у античком јудаизму то је био најпре лични израз побожности и поштовања закона, али је био и религиозна обавеза у тој мери да је постојао десетак ко- ји су јевреји плаћали, а који се одвајао за сиромашне иако то можемо да сагледавамо из угла некакве врсте социјалне помоћи и опште друштвене ангажованости, идеја која почи- ва већ у одредбама старог завета о сирома- шнима и удовицама (уп пнз 26, 12с; лев 27, 30; пнз 14, 28с), јесте теолошка и наслања се на идеју израиља као народа који је господ ослободио из египта, из „дома ропскога“ и због тога су дужни да управо обесправље- ном чине добро и милост код апостола луке видимо богаташа, ко- ји је по мерилима овога света, често и нама данас прихватљивим, то богатство посма- трао као дар за праведност и поштовање закона међутим, управо је убоги лазар ме- рило његовог испуњавања закона према томе, иако поменута два одломка из јеван- ђеља по матеју и луки говоре о две разли- чите ситуације и имају различите мотиве, оне се ипак додирују у чињеници да се за- повести господње испуњавају у поштова- њу оних које често сматрамо небитнима, „најмањом браћом“, убогима попут лазара јасно је да христос овде инсистира на ми- лосрђу као основној врлини која би тре- бало да краси хришћане суд божији као и препознавање онога који је васкрсао из мртвих и следовање за њим се не дешава у култним радњама у сличну заблуду је пао и старозаветни израиљ (ис 1, 11–17) а сам господ каже: „милост хоћу, а не жртвопри- ношење“ (в мт 9, 13) но, не само у јеванђељима, већ и у дру- гим новозаветним текстовима (дап 4, 32–5, 11; рим 15, 26с; 1 кор 16, 1; 1 кор 1, 26с) као и у ранохришћанским текстовима старање за немоћне и потребите је била једна од основних делатности цркве чак су и паган- ски противници хришћанства то наводи- ли као светли пример против којег немају никакав аргумент познате су нам чувене василијаде, насеља за сиромашне светог василија великог; „запаљиве“ беседе све- тог јована златоустог против богатих и њи- ховог занемаривања сиромаха и богаља или чињеница да је мермер предвиђен за цркву у константинопољу продао и новац прича о богаташу и лазару, руска икона непознатог аутора из 17 века (извор: http://iconspstguru/) јануар / фебруар 2020 25 разделио сиромасима, што је изазвало гнев престоничких великаша листа би била по- дугачка када бисмо набрајали све примере основна идеја лежи у томе да није само бо- гослужбени оквир, и није само молитва на- чин да се у нашим животима пројави тајна и слика царства божијег свети никола каваси- ла, познат по речима да се црква пројављу- је у светим тајнама, мислећи на причешће, исто тако говори да се тајна цркве открива у делима милосрђа и старању за немоћне и болесне ништа мање то није икона царства уколико се размисли јасно је да, човек ко- ме се олакшава болест, прекида гладовање, нађе кров над главом, чак и исцељује моли- твом, осећа поново своје људско достојан- ство и слободу коју му је бог даровао ту се открива та тајна царства – у једнакости и де- љењу живота тако да свима, колико је то мо- гуће, буду доступни дарови божији иако су то материјалне ствари и стварности, оне се- жу у вечност јер, ако делимо живот из исте чаше, како је могуће да се делимо по оним стварима које су од овога века и света није ли то заправо секуларност која прети цркви? данас, када је присутан један став који хри- шћанство гледа као веру финих и васпитаних људи, ситуираних, са манирима грађанске класе, била би саблазан када би неко такав могао да види христове „пратиоце“ (богаље, преваранте, ђавоимане, сиромашне, удо- вице, проститутке, разбојнике), или како апостол павле осуђује као недостојне при- часнике оне који праве поделе на агапама и вечерама господњим ускраћујући храну сиромашнима, не третирајући их равноправ- но или да оде у кухиње вдс-а и да види ка- кав профил људи тамо долази колико би се данас „великих верника“ (чак и оних који су црквени у литургијском смислу), згрозили при помисли да су ти људи њихова браћа и сестре, и то подједнако као углађена и фино васпитана хришћанска господа, свештенство, епископи? не само њихова браћа и сестре, већ они кроз које се сам христос пројављује, чак и пре него кроз свештенослужитеље, ако верујемо господњим речима трагедија нашег времена јесте да органи- зација у оквиру аем која се бави социјалним старањем представља својеврсни инцидент у делатности цркве време у којем живимо, тога смо барем прилично свесни, на најго- ре могуће начине афирмише индивидуали- зам, неосетљивост грамзивост и надметање у томе колико смо „срећни“ често су чак и слике људске несреће и беде обојене не- ким идеолошким предзнаком све са циљем да је то ипак далеко од нас на жалост (или, можда, на срећу), ипак није и баш зато што није, дарована нам је могућност да у делима милосрђа пројављујемо радост царства бо- жијег даривање љубави и среће некоме ко је их из било ког разлога лишен и доведен у понижавајући положај је велико дело пред господом то је смисао љубави о којој гово- ри господ и та љубав је конкретна треба је показивати код своје локалне, парохијске заједнице, где смо заједничари исте чаше тако ће наш одговор на питање „где је цар- ство божије?“ и „да ли је христос уистину бог и спаситељ?“ бити исти као и господњи одговор светом јовану крститељу: „слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље“ (мт 11, 5; уп лк 4, 18; лк 7, 20, 22) тема броја старање за немоћне и потребите била је једна од основних делатности цркве чак су и пагански противници хришћанства то наводили као светли пример против којег немају никакав аргумент 26 1 / 2020 тада ће рећи цар онима што му стоје са десне стране: ходите благословени оца мојега; примите царство које вам је припре- мљено од постања свијета јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјети- сте ме; у тамници бијах, и дођосте ми (мт 25, 34–37) да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред црквом на плану социјалне подр- шке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше југославије 90-их година, светске економ- ске кризе која траје од 2008, овим нај- новијим ратним збивањима на блиском истоку и мигрантском кризом происте- клом из тих ратних збивања? да ли црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима? – веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и црква нисмо били спремни ни ја лично, наравно то су ситуације из којих мо- рамо да се научимо зарад будућности када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији светог саве и почетног волонтирања у верском добро- творном старатељству неколико година касније када сам био на богословском фа- култету десило ми се нешто што је опреде- лило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле на једном испиту владика атанасије (ракита) ме питао: „а шта си ти радио тада?“ (мислећи на време рата у босни) ја сам био збуњен питањем међутим он је инсистирао да одговорим: „шта си ти радио? шта си радио?“ ја сам она- ко лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна го- дине а онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли богу, да рат престане, да нема жрта- ва итд изашао сам са испита са одличном оценом, али постиђен потпуно стидео сам се, јер сам знао да је владика био сасвим у праву тада сам научио једну од најбитни- тема броја интервју са презвитером владимиром марковићем, старешином храма светих апостола петра и павла у топчидеру и секретаром верског добротворног старатељства аем цркви је потребна једна кровна организација социјалног старања разговор водио: небојиша мишевић јануар / фебруар 2020 27 јих лекција на факултету схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од бога нам дарова- не љубави од ситуација у друштву у коме жи- вимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору сво- јом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији жи- вот кроз благу реч и осмех тако сматрам да ни наша црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ црква је тих година доживљава- ла својеврсну унутрашњу катарзу стидљиво је грабила слободу коју је осетила, али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример од недобијених одговора и лоше схваћених поука многи су се тада са- блазнили у цркви велика прилика је пропу- штена и бојим се да данас, још увек, у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки, јер смо за- боравили да смо и духовна бића док се бо- римо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог на- рода смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фит- неса ово говорим, јер ме ситуација неодо- љиво подсећа на те деведесете што се тиче светске економске кризе не- како је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно на- тема броја верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам примао дужност секретара 2008 године), да сами себе укинемо да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији и својим парохијанима који су у потреби ђакон бранислав јоцић са децом из вишедетних породица која преко вдс-а иду на летовање у грчку 28 1 / 2020 тема броја викнути десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизо- ваних породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизова- не и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у београду се одједном појавило много гладних људи то је постао тренд и другде по србији, само се крије, ни- је популарно и руши ружичасту слику ми смо били приморани да отворимо цркве- ну кухињу и она до данас ради близу десет година да ли смо поред овога спремни да пома- жемо мигрантима који долазе са истока? требало би, али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у ста- њу да о нашим људима бринемо адекват- но када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у београду где би могли да кажемо човеку путнику, намер- нику да се окупа и одмори од пута као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе, а не понудити му алтернативу, то др- жава може да ради јер има сиротишта ми би требало да добар однос са државом ко- ристимо у заједничким пројектима и зајед- ничким интересима, а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама пример је манастир ковиљ, „земља живих“ и њихова брига за болесне од зависности други пример је присутност нашег братства манастира високи дечани на косову и мето- хији који представља стожер опстанка на- шег народа тамо братија манастира обавља посао владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо, јер је исцелитељска биографија презвитера владимира марковића јереј владимир марковић (4 априла 1981 ћуприја) завршио је богословију светог са- ве у београду 2001, а на православном бого- словском факултету у београду је дипломи- рао 2006 године од 2006 до 2008, ради као вероучитељ у медицинској школи у земуну, а од 2005 до 2008 ради у верском добротвор- ном старатељству аем као хонорарни слу- жбеник јануара 2008 заменио је на месту се- кретара вдс-а протојереја-ставрофора хаџи љубодрага петровића, а мало затим рукопо- ложен је у чин ђакона и постављен да служи у цркви св александра невског крајем 2008 рукоположен је у свештенички чин и распо- ређен као свештенослужитељ при храму све- тих апостола петра и павла, за који је 2016 примио и дужност старешине за свој рад у области харитативне мисије цркве у оквиру верског добротворног старатељства добио је многа признања, као и награду града бео- града за херојско дело 2015 године ожењен је са милицом, са којом има ћерке софију и дивну и сина лазара јануар / фебруар 2020 29 да ли црква има јасно дефинисане меха- низме социјалне заштите? – наша црква има у свом уставу и у њего- вом 178 члану, установу која је основана конкретно: „за ширење верске црквене све- сти и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, посто- ји у свакој црквеној општини верско добро- творно старатељство“ патријарх варнава је био велики визионар и он је на време схва- тио значај и снагу организоване цркве и у том смислу је уредио многе области нашег рада које и данас постоје ипак вдс је зажи- вео тек у време патријарха германа 1967 го- дине и то у форми различитих секција, више налик на неко културно-уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена тек је благословом његове светости бла- женопочившег патријарха српског г павла 1996 године обновљен рад верског добро- творног старатељства (вдс), са протојереј- ставрофором љубодрагом петровићем на челу вдс је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у архиепископији београдско-карловачкој тада је у нашој цркви основано и чове- кољубље, добротворна организација спц човекољубље је пред собом имало тежак задатак да постане кровна хуманитарна ор- ганизација наше српске православне цркве испуњавајући мисију која је проистекла из самог назива организације они су, пак, на- ишли на проблем организације наше цркве по епархијама, па својим системом рада ни- су успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације имају увек неколико еписко- па у управном одбору, али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне српске православне цркве наша црква треба једну своју кровну ор- ганизацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће црква да се стара и да финанси- ра њен рад пример за то налазимо у добро организованим црквама: руској православ- ној цркви и гркој цркви битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим све- титељима делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контролом епар- хијских управних одбора и у многоме налик нашем вдс-у у београду једино сматрам да је штета што не носе исти назив, јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву у тимочкој и нишкој епархији основано је верско добротворно старатељство у брат- ској сарадњи са вдс-ом из београда већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих епископа треба бити искрен и признати да у овој области као црква заиста јако споро напре- дујемо, а ово је по мом мишљењу кључна тема броја отац владимир помогне и у кухињи вдс-а када је то потребно 30 1 / 2020 тема броја област мисије цркве и уколико се присети- мо речи из матејевог јеванђеља које говоре о нашем односу према потребитима (мт 25, 34–37), јасно је да ћемо управо о томе бити испитани на страшном суду поменули сте верско добротворно стара- тељство у којем сте као генерални секре- тар задужени, између осталог, за коор- динацију свих ресора уз његову светост патријарха српског иринеја предводите ову установу целу деценију шта нам мо- жете рећи о мисији и циљевима вдс-а? – наша мисија је одувек иста трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате покуша- вамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у царству божијем како се време мења тако се и наш начин и прилаз човеку мења, али је увек искрен и реалан слабо верујемо у вир- туелну стварност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи сведоци смо разних препуцавања на ин- тернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, запо- чињу разне акције и иницијативе, а у ствар- ности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице а ми у ту живу заједницу верујемо верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам примао дужност секретара 2008 године), да сами себе укинемо да сви наши храмови је- дан по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији и својим парохијанима који су у потреби да те живе заједнице посведоче своју живост и заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико бе- оградских живих заједница и све их је више, богу хвала у београду је приметан све већи број со- цијалних случајева да ли црква има људ- ства и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? – београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзи- стенцију када не успеју, тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у београду по цену да буду социјални случајеви ми и о њима бринемо, комуни- цирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо и ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи проблем је обично у човеку ко- ји, како наш народ каже, не жели сам себи да помогне човек уроњен у блато материјал- ног света и потрошачке свакодневице губи из вида да га бог и даље воли и да га вас- питава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ па у немаштини почиње да завиди онима који имају више много смо таквих људи до сада упознали мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо ис- крену повратну захвалност и осетимо људ- скост онда знамо да смо на правом путу чи- њења добра управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори подсетимо их на блаженост да- вања и искреног доживљаја љубави када је давање лично обилазимо са њима потре- бите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири не про- слеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица као што рекох стварно, а не виртуелно како је организован рад верског добро- творног старатељства? – укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу наш рад је подељен у седам области-ресора просветни, обухвата различиту бесплатну наставу најзаступље- нијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце ми- лосрдни, обухвата посете свим установама социјалне заштите града београда (домове јануар / фебруар 2020 31 за децу без родитељског старања, домове за старе, дечије болнице, стационаре за децу са сметњама у развоју) правно саветова- лиште, обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама здравствено саветовалиште, кроз нашу амбуланту и нашу апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специ- јалности породица, брак и васпитање, је ресор где многе породице добијају разли- чите врсте помоћи, материјалне и савето- давне посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама са две пот- пуно професионалне кухиње, једном трпе- заријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2000 људи координација и миси- ја, је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користимо у милосрдном ресору да ли постоји сарадња међу помесним црквама и у чему се она огледа? – благословом његове светости патри- јарха српског иринеја и митрополита ки- труског георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња верског добротворног старатељства архиепископије београдско- карловачке са митрополијом китруса, ката- ринија и платамона у грчкој и ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у катеринију испод планине олимп митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу зворонос, делу катеринија, где су богословци били смеште- ни поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена св муче- ници софији и њеним ћеркама вери, нади и љубави, старачки дом са преко 30 кори- сника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из србије све ово нам је било на рас- полагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте летовање је осмишљено тако да ученици- ма буде и одмор и прилика за учење сваки слободни тренутак се користи да се учени- ци опусте, оду до мора, на плажу, да се ба- ве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне саборне цркве и једне породице тема броја 32 1 / 2020 тема броја гајимо одличну сарадњу и са о игњатијем шестаковим, са којим смо неколико догађа- ја заједнички организовали: турнир цара николаја у шаху и изложбе посвећене ру- ском цару у београдским домовима за ста- ре велику част нам је учинила издавачка кућа бернар са којом смо објавили књигу: „анђео у олтару“, и узели учешћа у дочеку оца андреја ткачова који је одржао врло за- пажено предавање у храму св саве у децембру 2017 године смо посетили и сретењски манастир и видели начина на ко- ји руска православна црква брине о потре- битима, а имали смо прилике 2015 године да упознамо и рад организације „апосто- ли“ у грчкој под руководством константина димцаса, садашњег гувернера св горе та- мо смо обишли црквене кухиње, вртиће, до- мове за старе и видели на који начин цркве- не радио станице извештавају о свему томе која је ваша порука за крај овог интер- вјуа? – волео бих да у овом периоду, када сла- вимо 800 година од аутокефалности наше свете цркве, помислимо пре свега на сво- га духовног оца светог саву он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је христа ставио у центар живота тадашње србије где је данас христос у српском дру- штву, у друштву које не може да оздрави без христа? он треба да је главни носилац јавног оздрављења! то старање је свети са- ва имао када је оснивао прву школу и прву болницу имао је свест, не да гради државу, него да извршава еванђелску заповест хри- стову тако ни ми данас не смемо да приста- немо да нам други васпитавају нашу децу у просвети без христа и да нас туђинци трују својим отровима у здравству без истинског лекара као да се игра утакмица, а ми седи- мо на клупи ако не оздравимо свој народ, наш лек бесмртности остаће негде у запећ- ку и неће имати ко да га прими драги оче, захваљујем вам се на одво- јеном времену за разговор са жељом да вам бог подари добро здравље и да у мирним временима још дуго и часно служите у светој православној цркви на духовну корист вас, ваше породице, поверених вам од бога верника и цркве уопште – хвала и вама на братском позиву за овај разговор тема броја тема броја судбина фредерике де грааф не уклапа се у уобичајене оквире са одличним европским образовањем, са знањем пет страних језика, она се трајно настанила у русији, за коју каже: „када сам дошла у вашу земљу, сва сам се светлела од среће“ фредерика де грааф: моји корени су сада у русији превео са руског: небојша ћосовић фредерика је по први пут дошла у русију као студенткиња, 1976 године „нисам имала совјетског новца код себе, а промени- ти девизе – представљало је тада читав ро- ман отишла сам на такси-станицу и рекла: ‘молим вас, одвезите ме бесплатно до мду- а’ 1 један возач је пристао и већ у ауту ми је рекао: ‘ви просто светлите од среће нисам до сада примећивао, да је наша земља тако деловала на странце’“ „двоструки живот“ у ссср-у фредерика је водила „двоструки живот“: „устајала сам у 5 сати ујутро, да бих до почетка предавања отишла на други крај москве у храм на јутарњу службу затим сам приметила, да ме прате: очигледно, да је странкиња, која напушта студентски дом у 5 ујутро, изазивала подозрење свештеника из храма, протојереја николаја ведернико- ва, позвали су на разговор и запретили му но, када сам га замолила да ме крсти, он се није уплашио тако сам крштена марта 1977 године, и као православна добила име ма- рија – у част свете марије египћанке“ 1 московски државни универзитет – прим прев „христу ме је привео достојевски у хо- ландији на универзитету у гронингену сам учила славистику, па сам била у прилици да на руском прочитам браћу карамазове остале студенте је интересовало грађење реченица, а ја сам хтела да се удубљујем у садржај! достојевски је отворио моју ду- шу, али ја нисам знала куда да идем даље ја сам се тада чак и наљутила на писца и управо у оваквом стању сам сазнала да ће на универзитету одржати предавање ми- трополит антоније сурошки, који је дошао из енглеске, где је возглављивао епархију, која је обједињавала православне паро- хије рпц тада сам по први пут у животу видела монаха он је био у раси, и његове црне очи су сијале као ужарени угаљ вла- дика је одлично говорио енглески на кра- ју, он је објавио да ће бити посебан пријем за православне парохијане из града у том моменту сам схватила: ево наставка пута, који ми је открио достојевски ја не само да сам пошла на разговор, него сам још не- колико пута ишла код владике у лондон за мене, сиромашну студенткињу, карта за ен- глеску је коштала читаво имање, но сваки пут када је требало да путујем, искрсавале су наруџбине за преводе, а ја сам могла да јануар / фебруар 2020 33 тема броја преводим са енглеског, немачког, францу- ског и руског“ чезнула сам за русијом после повратка из ссср-а и завршетка универзитета фредерика је прешла у лон- дон, где је владика антоније био стареши- на успењског катедралног храма фреде- рика је радила у лондону на клиници, а душа јој тежила ка русији: „када сам први пут дошла у русију, осетила сам да ћу не- изоставно овде живети“ но, владика анто- није није одмах благословио духовну кћи на прелаз тек почетком двехиљадите, на неколико година до своје кончине, он је рекао: „иди тамо, ти си им потребна само запамти: потребно је да се научиш великом трпљењу“ фредерики је било потребно натпросеч- но стрпљење енглеска медицинска дипло- ма у русији није важила, тако да је морала да стекне још једно високо образовање, овог пута психолога у то време се њена се- стра у холандији разболела, а дијагноза је била – рак „ја сам живела у москви са сту- дентском визом, а да бих отишла у холан- дију, потребна ми је била дозвола за излаз чиновници су ми рекли: ‘за време школске године можете изаћи из русије само јед- ном’ и ја сам се упутила ка сестри потом сам се вратила, а кроз неколико месеци њој је било сасвим лоше, она је умирала ме- ђутим, нису ми дозволили да по други пут изађем из земље кроз пола године опет сам се сусрела са овом чиновницом, она је узвикнула: ‘о, ваша сестра је умрла – да сам знала, дала бих вам дозволу за излазак!’ но, она је све одлично знала тада сам се много секирала“ последњих десет година фредерика ради у првом московском хоспису као психолог и рефлексотерапеут она олакшава безна- дежним онкоболесницима физичке и ду- шевне патње, проводећи са њима њихове последње часове и минуте на земљи глав- на идеја хосписа је да неизлечиво болесни људи имају право на достојанствену смрт, на медицинску помоћ и одлазак није мање важно ни да се помогне сродницима да се помире са болом губитка блиског човека ја сам питала фредерику како јој срце дости- же до свих пацијената; током године код ње се накупи и по 400 људи „ако не бих имала веру у живот после смрти, ја не бих могла толико радити у хоспису пред смрт настаје момент истине, када људи виде, шта је ва- жно у животу и шта је у њему вредно овде падају све лажи и све маске које је човек но- сио на и у себи у овом смислу је у хоспису више светлости, него ли у обичном животу код нас је одлична екипа лекара, сестара, волонтера хоспис је државна установа, ов- де је све бесплатно гарантујем, да овде ни- један човек није узео од пацијента ни једну рубљу, иако знам да такав случај није сву- да недавно је код нас лежао 12–годишњи дечак са тумором мозга до овога он је био у једној од престоничких дечијих болница, где је три дана јаукао и викао од болова, али нико није прилазио замислите, шта је доживљавала његова мајка, слушајући ове крике тако се наставило све док дечаков деда није донео 30 хиљада рубаља то су у ствари биле последње паре у кући како се лекари могу тако понашати?!“ сама фредерика ради бесплатно пре де- сет година, када цене станова у москви још нису биле толико чудовишне, од лондонске уштеђевине она је купила овде једнособан стан од преосталих средстава је живела не- колико година „а када се новац потрошио, у енглеској се појавио мој доброчинитељ, који је прочитао материјал о мени и сада ми ша- ље невелике суме које су довољне за храну и комуналије“ њени енглески пацијенти и данас моле фредерику да се врати, но она је све одлучила: „моји корени су сада у русији настојим да добијем двојно холандско-руско држављанство, али ако ме поставе пред из- бор – узећу руско“ разговор водила: марија поздњакова извор: „фредерика де грааф: «мои корни теперь в россии»“ еженедельник „аргу- менты и факты“, no 10 / https://aifru 34 1 / 2020 тема броја „не сматрам да је ово што радим – нека- ква мисија не волим ову реч чиним оно што ми је пред носом запослена сам овде, да бих нешто радила“ – једноставно је рекла фредерика де грааф, пресецајући моје по- кушаје да изразим одушевљење пред њом, женом која је оставила свој успешан живот на западу и дошла у русију да негује умируће болеснике сматрате ли се срећном женом? – (не оклевајући): да, зато што сам са бо- гом, зато што имам молитву и могућност да молим за болесне и још, зато што овај рад: да будем са болеснима и лечим их – одгова- ра мојој души и тако ми много даје много је потребно жртвовати, но потребно је много чему и научити се, нарочито када се нађеш у кризним ситуацијама ја осећам богатство живота, тешког, али срећног антоније сурошки: „иди, ти си тамо потребна“ зашто у русију? – то је дуга историја када сам живела у енглеској, долазила су нам деца са тешким обољењима срца њих су примали у великим болницама лондона отац михајло фортуна- тов (радио је у парохији владике антонија) ме је замолио да радим тамо у својству пре- водиоца видела сам маме са децом која су нам долазила, видела сам како им је тешко, јер то је било време после перестројке по- стојао је споразум између енглеске и русије, да се деца бесплатно оперишу, док су њихови родитељи морали сами да се снађу за путне трошкове сада још боље схватам како је ово тема броја једном сам запитала владику антонија: „а зашто ви никада не говорити о аду, о томе што ће бити лоше?“ а он је само погледао на мене и рекао: „да знаш, ја таквог бога не познајем“ разговор са фредериком де грааф, неговатељицом тешких болесника провера живота болом превео са руског: небојша ћосовић јануар / фебруар 2020 35 тема броја тешко, јер није само потребно наћи новац, већ и мимоићи тешкоће са чиновницима радећи као преводилац, сусретала сам мноштво мама са децом која су била у вр- ло тешком стању многа од њих су умирала за време операције, или после операције једном је дошао дечак денис, коме је било 9 година; он је боловао од стенозе, једва је ходао, болели су га врат и колена лекари су рекли да неће оперисати дениса, јер ће он и онако умрети кроз месец дана „даћемо вам колица и идите кући“, рекли су мени се то учинило тако сурово према људима који су уз велики труд дошли ту; њима фактички ни- је била остављена никаква нада управо у то време ја сам завршила универ- зитет источне медицине и акупунктуре, па сам им понудила своју помоћ нисам мисли- ла да могу да учиним много, али сам хтела да их некако подржим тако сам лечила дениса неколико недеља и на моје изненађење ње- му је било боље он је почео лакше да хода и стеноза се умањила родитељи дечака су ми рекли: „када једном будете били у русији, ми ћемо доћи код вас“ после овога два пута годишње сам, као во- лонтер, примала њега и другу децу у русији тако је и почео мој рад овде [у русији – прим ред] уочила сам каква је била потреба у овој земљи тада сам почела да размишљам о томе да се настаним овде и да повремено одлазим за енглеску, да бих тамо зарадила за живот и управо тако, постепено, донела сам одлуку да преселим, то се није догодило одједном била сам свесна да ће бити тешко пресели- ти се у русију, али на крају крајева, владика антоније ме је благословио он ми је рекао: „иди, ти си тамо потребна“ тако сам се и пре- селила 2001 године први утисци о русији различита су осећања осећања када до- лазиш на месец дана и она која се јављају када одлучиш да остајеш заувек првих пет година врло сам тешко подносила грубост и простаклук тешко је када се са тим сусре- ћеш свакодневно у трамвајима, аутобусима, осећаш недобронамерност и разједињеност међу људима тешко ми је и сада, али сам се мало привикла било ми је јасно или треба издржати или отићи јер, ако постанем као сви, мој долазак ће бити узалудан други проблем су чиновници добити визу, дозволу боравка, држављанство – у русији је све то тако сложено, да се речима не може изразити ако се не да мито, то је врло тешко ја се категорички односим према овоме: као прво немам пара, а као друго ово је против мојих принципа ипак, догодило се, када се изгубила свака нада, господ ми је послао чо- века који је помогао ово је задивљујуће, јер када сам тек била дошла скоро никога нисам знала, а моји малобројни познаници нису били на утицајним положајима али, тим је не мање помоћ долазила да ли сте успели да добијете руско држа- вљанство? – засада још нисам само дозволу боравка имам, а њу је потребно продужавати сваких пет година при томе, сваке године је по- требно да потврдим да имам средства за жи- вот, то јест да не живим на рачун државе ово је одвратна процедура ја бих волела да до- бијем држављанство и на томе сада радим ја сам мислила да је добијање држављан- ства тешко само на западу – на западу је лакше него ли овде овде је огромна корупција у москви не можеш видети широку руску душу говори се да руси нису много пријатни у свакодневној комуникацији, али да имају широку душу и да су спремни да помогну у тешком моменту да ли се слажете с тим? – то је тешко рећи, јер ја живим у москви, а овде се не може видети широка душа поне- кад питам своје пацијенте, а где је та широка руска душа? „ње више нема“, одговарају ми можда је има у провинцији, али тамо има и много пијанства москва и русија, то су две 36 1 / 2020 сасвим различите ствари овде је мање унутрашње слободе него што би се хтело шта ви сматрате унутрашњом слободом? – то да се самостално мисли и брани сво- је мишљење, чак и ако је оно у раскораку са јавним мњењем другим речима, ви хоћете да кажете да је у иностранству боље? – да, зато што је и историја сасвим друга- чија навешћу вам пример, помало смешан једном сам била у некој продавници и слу- чајно закачила рекламну лутку одмах су се око мене окупиле продавачице и све пока- зивале на мене прстом, говорећи: „ово је она, она је ово учинила!“ тада сам схватила да се иза спољашње учтивости налази врло лоше скривана, увек спремна, недоброна- мерност и жеља да се нађе кривац у русији човек има више наде да живи са богом, него ли на западу а шта вам се допада код руса? – оно што је у русији добро – то није од људи када сам после перестројке стигла овде, осећало се да однекуд долази бујица све- тлости, али то је било врло дубоко унутра сакривено осећала сам да овде човека мо- же много више да живи са богом него ли на западу овде се људи могу чинити споља неверујући, али негде у њиховој дубини, вера је остала но, у религиозном животу русије много је тога површног, обредног, али иза свега тога стоји светлост мислим, да је ово у ствари светлост светих, јер је овде много моштију у русији се осећа вр- ло упечатљиво присуство мајке божије ја осећам да су она и свети овде а то не осећам у таквој мери на западу зато ми се чини да су овде велике могућности, али за сада то још није видно на западу је велика пустош у религиозном смислу када сам овде са болесником и он умире, осећам да се слободно може говори- ти о богу, ако човек сам то хоће ја не про- поведам, али ако видим страх у очима онда човек, по правилу, радо говори о ономе че- га се боји, о вечности чини ми се да је ово много теже на западу понекад се чини да су и овде људи далеки од бога, али брже иду ка њему него на западу мислим да је ово нешто велико у русији чак и далеки од религије људи признају: „нечег има“, а на западу просто кажу: „не верујем“ зашто? – не знам можда је ствар у томе што се овде нема на кога ослонити, нема се коме тема броја предстоји нам врло велики рад, да људи стварно почну да живе са христом, и не само да посећују службе и читају (не могу да поднесем ову реч!) своје правило јануар / фебруар 2020 37 тема броја обратити све је лаж, врло је јака коруп- ција човек се осећа незаштићен, живот је сложен овде и могуће да га то приморава да улази у дубину свога бића та чињеница је вероватно присутна у руском карактеру, не знам овде је људима много лакше у том смислу у москви врло много људи долази у храм, а то је велика сила које бисте основне црте руског карактера ви издвојили? – мислим да су руски људи осећајнији од оних на западу то је понекад добро, а поне- кад представља сметњу овде је много стра- ха, који се сачувао још од епохе комунизма с друге стране, у људима је присутно нешто детиње, а неретко је то скривено када се човек налази пред смрћу, његове очи су тако лепе, у њима је некаква детиња простодушност без руског језика ја не бих сазнала за православље зашто сте ви одлучили да учите руски? – ни сама не знам, мислим да је то би- ло по промислу божијем када сам почела да учим руски, још увек нисам знала за бо- га похађала сам курс руског језика, учи- ла сам уз помоћ емисија на телевизији и истовремено га усавршавала на филоло- шком факултету то је било потпуно без конкретног циља, али сада мислим да је ово устројио господ, јер без тога ја не бих сазнала за православље, не бих дошла у русију и никада овде не бих радила које још језике знате? – енглески, француски, немачки, холандски „сваки језик описује око народа, коме припада, круг, одакле човек може изаћи само уколико ступа у круг другог језика“, рекао је знаменити филолог фон хумболт како се ви осећате, ступивши у круг руског језика? – сада слободно, добро то се врло осећа- ло док је владика антоније (блум) био још жив наша парохија је била разноврсна, до- лазили су људи из читавог света видело се да се владика мењао када је говорио с љу- дима руски и енглески, дословно постајао је мало другачијим човеком када ми нису током 15 година давали визу, но имала сам могућност да се сусрећем са русима и гово- рим руски, и тада као да се нешто отворило у души учење руског је било врло тешко, али је он близак срцу у њему је много нијанси, и свесна сам да га још нисам у потпуности освојила да ли се структура руског језика одражава на то, како ви мислите? – мисли, да свака реч коју изговоримо оставља траг овде се ја осећам као код куће – иако ми је тешко, али сам кући на универзитету сам се наљутила на достојевског који је ваш омиљени писац? – много волим достојевског он ме је тако- ђе водио ка христу на универзитету у гронингену сам читала браћу карамазове и врло се наљутила на до- мислим да је врло жалосно и тешко умирати када има страха страх се умањује само онда када знаш да идеш у живот вечни но, ово је могуће када ти не самом умом него и опитом знаш да је христос жив 38 1 / 2020 стојевског он ми је открио нови свет, али ни- сам знала куда даље треба ићи? (ово је било још пре сусрета са владиком антонијем) он ми је открио нешто дубоко – дубоко у души, али потом више није било одговора куда ићи даље? достојевски је био први који ми је дао да осетим, а не само да умом схватим, да иза овог живота постоји и други тада сам се ја још ра- срдила на колеге студенте, јер нико од њих ни- је хтео да анализира оно о чему је достојевски говорио сви су анализирали структуру рече- ница, али нико није гледао на њихов смисао ја га врло волим, али сада врло ретко читам, јер се потом тако дубоко погружавам у живот његових јунака, да потом не могу да радим христос је за владику антонија – неко важнији како сте ви пришли вери? – када сам се ја још учила у гронингену, на уни- верзитету, на северу холандије, дошао нам је вла- дика антоније (блум) да би поразговарао са сту- дентима тада је он био егзарх западне европе и дошао нам је из енглеске у гронингену је тада по- стојала мала православна парохија, а парохијани су такође дошли на предавање чији је предмет била молитва и медитација и до сада се сећам његових речи о томе да ако човек мисли да не- чим влада, он постаје заробљеник тога: он држи у својој руци часовник, али више нема руку по пр- ви пут сам тада видела човека у црном, одевеног као свештеника и то је био страшан доживљај за мене потом је он објавио да ће у суботу и неде- љу бити припрема за причешће за православну парохију у гронингену дошла сам кући, и мислим да сам духом светим већ знала, да ћу бити тамо осећала сам некакву светлост изнутра замолила сам своју познаницу, пола ру- скињу – пола холанђанку, да ме повезе са собом на припрему за причешће ујутро сам се пробудила и намеравала да попијем шо- љу чаја, али ме је нешто зауставило, и ја сам изашла из куће да сам се задржала због чаја, моја познаница би већ отишла, али ми смо се ипак нашле тада сам схватила како су ситни- це важне у животу дошли смо у парохију, и ја сам се врло интересовала да сазнам што више о влади- ци антонију мене је интригирала његова личност ја сам осећала у том човеку велику необичну правичност и да је за њега христос важан и реалан тада сам ја била сиромашна студенткиња, али сам нашла новац, јер су ми наручили превод са руског на холандски овај новац једва да је био довољан за пловидбу паро- бродом из холандије у лондон тако сам по први пут доспела у лондон, и од овога су за- почеле моје посете лондону да ли сте пре тога припадали некој цркви? – не, али сам тражила одговарајућу испо- вест, и још тада нисам била крштена ово је било врло позитивно, јер на себи нисам има- тема броја јануар / фебруар 2020 39 блажене успомене митрополит сурошки антоније блум (1914–2003) (извор: http://wwwnewmartyrosru/) тема броја ла никакав „терет“ сентиментални прилаз вери протестаната увек је изазивао код ме- не одвратност, а у православљу сам увиђала трезвеност римокатолицизам ми такође ни- је био близак богатство тешког срећног живота поклапају ли се ваше детиње представе о животу са оним, што ви имате сада? – ја сам увек хтела да будем лекар сећам се да сам читала књигу о лекарима, који су ради- ли овде на криму мени је то било врло упеча- тљиво, а то је било пре много година, али ја се сећам до сада и мириса ове књиге мислим да ми се она није случајно нашла у рукама моја мама је била изразито уметничка природа, волела је цвеће, лепоту, пејзаже мислим да сам од ње наследила љубав пре- ма лепоти она је тежила да све ради савр- шено од оца сам се такође научила томе да све што чиниш треба да радиш добро он је био врло строг и није нас мазио, и то ми много помаже сада сажаљења је било врло мало, зато ја и сада не допуштам саможаље- ње сажаљење према себи омета живље- ње, зато сам ја и захвална родитељима због строгости отац је био обдарен за учење страних језика, а ово сам наследила и ја „господе, води ме ономе, коме сам најпотребнија“ која је ваша основна дужност у првом мо- сковском хоспису?1 – рефлексотерапеут и психолог но, ја ле- чим прстима, без игала и постављам дијаг- нозу по пулсу понекад се догађа да је човек у тешком стању, или се ради о сасвим малом детету које не може да говори, зато су ме научили да поставим дијагнозу на основу пулса то је као рендген кроз прсте: може се схватити где боли 1 хоспис – прихватилиште за безнадежно болесне – прим прев много волим своју професију човеку се може много олакшати када се он налази пред коначним одласком такође масирам и имам диплому масажера радим и као психолог та- кође настојим да се молим за људе са којима радим, кући и у храму радим и са сродници- ма болесника, а то је такође важно, јер се њи- хова енергија прелива на болеснике који је био ваш најјачи утисак током рада у хоспису? – то је било када сам по први пут виде- ла рак код човека радило се о једној жени својим очима сам гледала распадање људ- ског тела ово је био врло силан и страшан утисак још не могу да заборавим човека из хосписа у лондону, који је боловао од рака лица распадање и рушење тела – то је ужас има ли ствари које никада нисте могли да опростите људима из ваше околине? – ово је тешко питање не може се не пра- штати, јер је супротно – пропаст но, има ствари које тешко прихватам у људима, и тада морам да појачано радим над собом не трпим када се човек искоришћава, када један не види у другоме човека чини ми се да је то издајство, и управо то врло тешко прихватам тешко је мирити се са таквим случајевима, као што је онај о коме ми је испричала једна 40 1 / 2020 мајка њен син је лежао у дечијој болници са тумором мозга и врло јаким боловима три дана је он урлао од болова, али му нико није прилазио тек када је његов отац донео 30000 рубаља, њему су дошли лекари упра- во овако нешто је несхватљиво за мене ов- де није ствар у праштању, него у ужасу како се могу зарађивати паре од страдања дру- гог? за мене нема ништа горе од тога упра- во то је незамисливо на западу, таква свире- пост срца и таква похлепа! не догађа ли вам се да желите да дигнете руке од свега? – свакако, врло је сложено враћати се на посао после одмора видим 5–6 људи које лечим, упознајем се са њима и осећам умор потом се навикнеш, али после три месеца непрекидног рада осећаш да се треба удаљити на срећу, имам могућност да се дистанцирам, да бих читала, или прошетала на свежем ваздуху догађа се да ме умор савлада и после месец дана та- да осећам, да ништа не могу и тада гово- рим: „господе, ти сада делај, ја не могу“ и он дела владика ми је дао овакву молитву: „госпо- де, буди мојим очима, буди мојим срцем, ногама, рукама и чини, како хоћеш, води ме ономе, коме сам потребнија изнад свега“ догађа се, да пођем кући, а неко ми при- лази и каже: „дајте, погледајте још ово“ или „уради још ово“ и ово је као провера, хоћеш ли учинити или не а на ово гледам већ са осмехом научите се да се не браните од бола и жалости чему се ви учите од ваших пацијената? – морала сам да се сусрећем са разним људима они су ми остали у сећању са нега- тивне и позитивне стране неки родитељи се боје да говоре о смрти и понављају дете- ту: „ништа, све ће бити добро, ускоро ћемо да идемо у дачу (викендицу)“, иако је свима јасно да дете умире ово рађа лаж и дволич- ност у односима а код мене је обратно, старам се да гово- рим са болесницима не волим да намећем своје проповеди – потребно је увек се ста- рати да се схвати хоће ли човек да говори о смрти но, никада не треба глумити потреб- но је научити се небрањењу од бола и жало- сти, којих има код сваког човека, и гледати у очи догађајима који се приближавају неоп- ходна је правичност и храброст овде се ја учим да заборављам на себе егоизам, који је у нама, омета нас да живимо овде, када видиш човека на прагу смрти, отвара ти се срце често се говори да је наша младеж (од 12–16 година – прим прев) никаква; ипак, ја овде видим како они храбро и без роптања прихватају своју судбину они мисле о смр- ти, али више од свега се брину о томе, како ће то поднети њихови родитељи а њихова брига о родитељима је нешто велико, зато што они могу живети нечим што је ван њих самих када човек болује, он може постати виши од своје болести он схвата да је и жи- вети и умирати – нека врста одговорности у мојој пракси била су два различита при- мера први – то је мама, која својој ћерки није давала да говори о томе да она уми- ре а болови ове 16-годишње девојке били су несносни ми нисмо могли да их анесте- зирамо замолили су ме да дођем и пораз- говарам с њом мама ми је дозволила да кажем само неколико речи, а девојка је за- викала: „не желим да будем тамо, не желим да умрем!“ но, ово је било довољно да она открије своја осећања и преда се сну тада смо могли да јој дамо анестезију за њу је било врло важно да макар један човек чује оно што је она сама доживљавала у дубини душе потом опет њена мајка није дозвоља- вала да се говори о смрти и понављала је да ће све бити добро позитиван пример – то је мајка која је ле- жала овде са 15-годишњом ћерком, виоли- нисткињом девојчица је свирала на виоли- ни као да је одрастао човек, толико је код ње била моћна мелодија она је била врло сабрана, мало затворена ми смо се сложили са њеном мамом да је неопходно говорити тема броја јануар / фебруар 2020 41 тема броја о смрти она је умела да то чини просто, ле- гла би са ћерком у кревет и оне су разгова- рале у њиховим односима се осећала ретка искреност и јединство, што се догађа сасвим ретко врло је важно да нема лицемерја де- војчица је говорила: „баба ме већ чека она ми се јавила“ у 16 години ово је теже при- хватити, него ли у 19-ој у 19-ој години мла- дићи и девојке говоре о смрти једноставно другим речима, ви сматрате да је за чо- века боље ако он зна да умире, и да би требало то да прихвати мирно? – човек ништа није дужан: сви прихватају свој положај на разне начине, међутим тре- ба погледати у очи човеку и осетити да ли је он спреман да о овоме говори ако је спре- ман, онда му треба омогућити да се изрази врло је много заштите међу онима који га окружују: родбине, медицинског особља они говоре: „све ће бити добро“, „како је диван дан“, „дајте да покушамо, све ће бити боље“ но, човек одлично схвата да бољитка неће бити тако ближњи ометају човека да се отвори, проговори он схвата да се они сами боје и никада неће покренути тешку тему но, када се нађе човек, спреман да са- слуша болесника који се не боји теме смрти, свакако ће умирућем бити лакше „за десет година сусрела сам само двоје људи, који су тежили сусрету са христом“ како бисте могли дефинисати основни проблем са којим се суочавате у своме послу? – одсуство вере, незнање да постоји веч- ност ово се догађа када код човека нема унутрашњег опита о томе да постоји бог и тада је страшно умрети човек схвата да цр- ква верује, али он заправо још не зна шта је тамо ово се догађа са православним људи- ма, који се причешћују али не верују истин- ски да има вечног живота, и мало ко од њих се припрема за сусрет са христом за 10 година овде сусрела сам само двоје људи који су стварно тежили да се сусрет- ну са господом мислим да је врло жалосно и тешко умирати када има страха страх се умањује само онда када знаш да идеш у жи- вот вечни но, ово је могуће када ти не са- мом умом него и опитом знаш да је христос жив увек сам у недоумици – због чега ми уз- викујемо на пасху: „христос воскресе!“, када то нема стварне везе са нашим животом та- да је све ово узалуд мислим да је ово најве- ћи проблем због овога се јављају страхови, бол физички и душевни предстоји нам врло велики рад, да људи стварно почну да живе са христом, и не са- мо да посећују службе и читају (не могу да поднесем ову реч!) своје правило трагично је да људи, вероватно због совјетског режи- ма, не знају да је живот после смрти ствар- ност, и многи од њих би да се врате ономе што јесте, и утону у своју болест такође је велики проблем када блиски не могу да „пусте“ болесника, када га буквално држе у својим шапама, канџама они би хтели да он макар још један дан буде с њима а ништа за то што се он мучи, но нека буде с њима, а не- ка не иде тамо где је светлост, радост и љубав но, можда се људи боје, да неће доспети тамо где је радост, већ тамо где је рђаво? – на жалост, овде врло често говоре о ка- жњавајућем богу једном сам запитала владику антонија: „а зашто ви никада не говорити о аду, о томе што ће бити лоше?“ а он је само погледао на мене и рекао: „да знаш, ја таквог бога не познајем“ он није рекао да је ово неистина, већ да он зна само бога љубави мислим да од страха не може доћи ништа добро, а од љу- бави – много тога доброг, и све се може под- нети ако човек зна да иде ка христу, он мо- же поднети врло много, јер он зна куда иде разговарала марина глазкова, 14 децембар 2011 г изворник: „фредерика, или проверка болью на жизнь“, https://wwwpravmirru/frederika- ili-proverka-bolyu-na-zhizn/ 42 1 / 2020 тема броја жеља светог саве била је да на најбољи начин уреди живот монаха у славном манастиру студеници, који је његов отац св симеон подигао оригинални текст типика није сачуван, али је познат у препису учиње- ном у испосници светога саве по заповести студеничког игумана теофила, из времена патријарха пајсија јањевца (1619) на осно- ву рукописа сматра се да је препис урадио познати студенички преписивач монах аверкије сачувани текст типика је подељен на 43 главе, које имају посебан наслов свака глава садржи заповест на одређену тему, али је то више дато као поука и као савет, него као класична заповест типик је окосница живота у манастиру, па је свети сава заповедио да се чита почет- ком сваког месеца у време обедовања ра- ди подсећања монаха на заповеђено, а све на корист душа њихових (глава 43) тако су дванаест пута годишње монаси подсећани на обавезе прописане типиком које су биле дужни испуњавати свети сава није забора- вио да у типик угради одредбе о социјалном старању цркве за сиромашне и немоћне поменимо најпре 13 главу типика мана- стира студенице, где се говори о прику- пљању одеће прописано је да се током целе године прикупља одећа, а затим на дан св апостола филипа, игуман са економом раз- дели тако прикупљену одећу братству и то према степену старешинства ову одредбу, свети сава допуњава у глави 39 где напоми- ње да је обавеза игумана да, прикупи и поде- ли одећу и обућу просјацима који су дошли боси на манастирска врата у манастиру сту- деници постојао је обичај даривања сироти- тема броја у манастиру студеници постојао је обичај даривања сиротиње („страних и немоћних“) о већим празницима на овом месту свети сава очиглед- но говори о сиромашним људима, који су дошли да просе пред манастирска врата социјално старање према студеничком типику светога саве др ђорђе вуковић средњовековна камена пластика – мермерни орао из око 1190 године на улазу у главну цркву манастира студеница (извор: http://wwwmanastirstudenicars/) јануар / фебруар 2020 43 тема броја ње („страних и немоћних“) о већим празни- цима, што је било у складу са јеванђелским захтевом да хришћани поступају самари- ћански (лк 10, 35) на овом месту свети сава очигледно говори о сиромашним људима, који су дошли да просе пред манастирска врата, али чак и тада светитељ међу њима разликује здраве (означени као „страни“, у односу на манастирско братство) и болесне („немоћни“) задужење игумана студенице била је да прикупља од братије прилоге и расподељује их потребитим на манастир- ска врата, монаси су износили храну, стару одећу и обућу и поклањали онима који су за тим имали потребе (38 глава студеничког типика – о давању на вратима) посебно је заповедио да се обилно даје на празник ус- пења богородичиног, „колико год можете и наша рука ће вам у томе помагати“ (гл 11), и на празник ктитора манастира, преподоб- ног симеона (гл 34) празник успења бого- родичиног је окарактерисан као „празник над празницима и славље над слављима“ оволико поштовање богородице и њеног празника није ништа необично, ако се има у виду казивање савиних биографа да се све- титељу у време његовог подвига на светој гори јавила пречиста богородица и објасни- ла како да подигне манастир хиландар као што је већ горе напоменуто, до студе- нице су долазили многи гости са различи- тих страна међу њима, било је оних који су хтели да се задрже у манастиру или његовој близини ради стицања спокоја, као и оних који су били немоћни (болесни) збрињава- ње болесних је изискивало додатни напор за студеничко братство у таквим случајевима, требало је наћи срећно решење које би очу- вало мир манастиру и збринуло поклонике размишљајући о овом проблему и имајући пред собом јеванђелске узоре, свети сава је донео далекосежну одлуку: „због њих го- стионицу сазидасмо, испросивши место од неког христољубивог, у којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже, ко- лико моћ допушта да их удостојимо бриге“ студенички типик који је свети сава написао око 1208 године; препис из 1619 године – данас се налази у националном музеју у прагу (извор: википедија) 44 1 / 2020 (38 глава студеничког типика) под „страном браћом“ овде се подразумевају мирски људи, световњаци, они који нису припадници мона- шког братства, а „немоћни“ су болесници на савину молбу, одазвао се неко од хришћана, који је манастиру приложио свој земљишни посед, ради зидања „гостионице“ (превод т јовановића), односно странопријемнице (ксенодохије) зграда за смештај манастир- ских гостију имала је још једну функцију – она је била намењена не само да се гости одма- рају, него и „немоћни да леже“ у ксенодохији су били смештени и здрави и болесни ходо- часници, али како наговештава свети сава, одвојено једни од других и свакако физички одељени такође, на овај начин болесни го- сти били су раздвојени од болесних монаха очигледно је да су постојале две различите зграде: болесни посетиоци били су у згради ван манастира, а оболели чланови братства у некој прикладној манастирској згради међу онима који су посећивали манастир било је доста гладних и босих, па свети са- ва прописује: што се тиче одевања – давање одеће и обуће, што се тиче исхране – дава- ње вина, хлеба и сочива (интересантно је да се вино убраја у намирнице, што је поде- ла која се и до данас задржала међу нутри- ционистима) при доношењу ове одредбе типика, свети сава српски као да је имао у виду јеванђелску поуку и светоотачко тумачење те поуке од стране св симеона новог богослова: а за неопходну потребу реч признаје хлеб и воду, одећу и покривало сагласно апостолу: имајући храну и одећу, будимо задовољни (1 тим 6, 8) своје казивање, св сава прекида краћом поуком игуману, економу и братству о потреби да се чувају заповести наведене у типику (39 глава) да би се ова монашка заједница одржа- ла светитељ се поуздао у велику и неразориву помоћ божију и у моћ топле молитве прене- порочне и пресвете владичице наше госпође богородице и светог и славног мученика по- лиевкта и молитвама блаженог оца симеона свети сава помиње и светог полиевкта (спомен 9 јануара), којем је посвећена ве- лелепна црква у цариграду (саграђена из- међу 524–527), која је послужила светом ца- ру јустинијану i као један од узора за цркву свете софије за мошти овог светитеља, са- вин савременик, архиепископ новгородски антоније, који је обишао све цариградске светиње, каже у књизи поклоник: „од светог полиевкта долази исцељење грозница и других болести“ такође, помен св полиевк- та може да укаже да је студеничка болница можда била намењена и за лечење оболелих од грознице за светог саву је карактеристична преци- зност у прописивању дужности и обавеза, као и јасноћа излагања мисли да би се избе- гли могући неспоразуми типик манастира студенице требало је да да братству одгово- ре на најважнија питања и проблеме, која су их заокупљала у свакодневици тежило се оп- тималном решењу у складу са могућностима тог времена, јер се и тада као и до скора, же- лело да се што више животних функција оба- вља на једном простору због тога ће свети сава у 40 поглављу говорити о организацији и устројству болнице за оболеле монахе зах- тевом за умереношћу и позивом на кротко трпљење, свети сава завршава ово погла- вље подсећањем да ће они који претрпе до краја примити награду од бога тема броја међу онима који су посећивали манастир било је доста гладних и босих, па свети сава прописује: што се тиче одевања – давање одеће и обуће, што се тиче исхране – давање вина, хлеба и сочива јануар / фебруар 2020 45 посебан осећај човек има кад дође у сремске карловце мали град у епар- хији сремској са богатом духовном и кул- турно-просветном историјом, са печатом метрополе очувао је, али и даље негује то своје богатство мноштво старих цркава, јед- ногласна звоњава црквено средиште од 16 века, у 17 веку постаје центар митрополије и центар патријараха, град просвете, култу- ре и уметности, трговине, виноградарства, са 17 векова дугом традицијом називан је „српским сионом“ и штампао истоимене новине у њему су у 18 и 19 веку живели и школовали се најбогатији срби, песници ј ј змај, бранко радичевић ту је стигао и синод рпц у избеглиштву, створена руска загра- нична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву тај дух се осећа и сада и његови житељи живе тим духом и својим радом настављају традицију града ту смо упознали породицу попов, ко- ја се доселила из новог сада, која се срцем уграђује у дух града, а својим стваралаштвом унапређује његов духовни ритам серјожа (43) и злата (39) са петоро деце: теодора (19), сара (16), јаков (15), смиљана (11) и растко (8) са њима смо били на литур- гији у манастиру ваведење њихови синови су прислуживали олтару, а јаков је и чте- цирао похвале смо чули од њиховог паро- радмила грујић вишедетне хришћанске породице рађање деце и њихово подизање доноси обиље истинске радости која потпуно захвата човеково биће сваки дечији успех је повод за радовање а када је у породици много деце, повода за радовање је на претек породица попов 46 1 / 2020 вишедетне хришћанске породице хијског свештеника, о станка лакетића из цркве светих апостола петра и павла, и њи - ховог духовника о милована ми одрагови - ћа из новог сада, који је нагласио да су они необични по много чему: по едукативном и духовно-кре ативном раду са децом, по ани - мираним филмовима, по којима су постали познати у русији и свету, по хуманитарној делатности да је серјожа издајући часопис „косовски божур“ покренуо многе из земље и иностранства да помогну србима на косо - ву и метохији да је злати епархија сремска доделила орден свете мајке ангелине за ви - шедетно материнство зато смо желели да од њих сâмих сазнамо нешто више осетили смо да им је блиска русија сви су некако окренути ка њој, а серјожа и својим именом које му је дала мајка, по сергеју је - сењину, кога је волела да чита он је родом из новог сада, од оца александра и мајке едине има сестру александру завршио је академију ликовних уметности у новом са - ду злата је из мачванског прњавора, од оца милорада и мајке милене има брата зора - на и сестру зорицу завршила је руски језик и књижевност на филозофском факултету у новом саду радила је као уредник у изда - вачкој кући „дýга књига“, али је приредила и неколико издања за иу „беседа“, „светигора“, „руско библијско друштво“, „чувари“ одре - ђено време предавала је руски језик у кар - ловачкој гимназији а сада цела породица ради на пројектима дечје и омладинске ани - мације у њиховом студију дом ваш рад заслужује много похвала до сада сте се бавили различитим активностима, од издавања књига, преко хуманитарног рада, до снимања анимираних филмова међутим, све ваше активности су усмерене на рад са децом и у већину активности је укључена цела породица можете ли нам рећи нешто више о вашем раду? серјожа: како сам по струци графички ди - зајнер, још као студент сарађивао сам са иу епархије бачке „беседа“ у почетку сам радио на дизајну и прелому књига тада се родила наша ћерка те одора, те смо приметили да је јануар / фебруар 2020 47 православних књига за децу тада било вео- ма мало са намером да свом детету, а затим и осталој деци, приближим православну ве- ру две године сам изучавао иконопис у ма- настиру ковиљ како бих православну икону применио на дечију илустрацију након ове обуке сам почео да илуструјем књиге у по- четку
Свеска: 371 | Социјално старање Цркве
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ ремезијански Г Стефан на слави капеле Института за онкологију Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ нишки Арсеније посећује угрожене породице Фото: Епархија нишка Фотографија на трећој страни корице: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25,40) Фото: Верско добротворно старатељство Фотографија на полеђини корице: Испред ВДСа у Француској улици у Београду Фото: Верско добротворно старатељство СВЕСКА 371, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2020 Реч уредника Од људи племенитих људима потребитим 2 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти: Тумачење молитве „Оче наш“ 4 Реч пастира Интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем), игуманом манастира Пиносава У имену Божијем је суд и правда! 6 Беседа Беседа на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског 12 Материк Света Ана 14 Историја хришћанства Трећи Васељенски Сабор 16 У дијалогу са атеизмом Да ли је новоатеизам „нашминкани“ пантеизам? 18 ТЕМА БРОЈА Да ли је сиротиња „и Богу тешка“? 23 Интервју са јерејем Владимиром Марковићем Цркви је потребна једна кровна организација социјалног старања 26 Фредерика де Грааф: Моји корени су сада у Русији 33 Разговор са Фредериком Де Грааф, неговатељицом тешких болесника Провера живота болом 35 Социјално старање према Студеничком типику Светога Саве 43 Вишедетне хришћанске породице Породица Попов 46 Духовне поуке Валаамски схиигуман o абортусима „Идеш у пакао? Хоћеш и мене са собом да повучеш?“ 55 Света Земља Храм Свете Марије Магдалене у Гетсиманији 58 Света Гора Манастир Светог Пантелејмона 61 Мисионарски излог Давање је израз онога што смо 64 стране јануар / фебруар 2020 1 ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2020 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Социјално старање Цркве мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се у
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ ремезијански Г Стефан на слави капеле Института за онкологију Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Епископ нишки Арсеније посећује угрожене породице Фото: Епархија нишка Фотографија на трећој страни корице: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25,40) Фото: Верско добротворно старатељство Фотографија на полеђини корице: Испред ВДСа у Француској улици у Београду Фото: Верско добротворно старатељство СВЕСКА 371, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2020 Реч уредника Од људи племенитих људима потребитим 2 Свети Оци тумаче Свето Писмо Свети Јован Златоусти: Тумачење молитве „Оче наш“ 4 Реч пастира Интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем), игуманом манастира Пиносава У имену Божијем је суд и правда! 6 Беседа Беседа на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског 12 Материк Света Ана 14 Историја хришћанства Трећи Васељенски Сабор 16 У дијалогу са атеизмом Да ли је новоатеизам „нашминкани“ пантеизам? 18 ТЕМА БРОЈА Да ли је сиротиња „и Богу тешка“? 23 Интервју са јерејем Владимиром Марковићем Цркви је потребна једна кровна организација социјалног старања 26 Фредерика де Грааф: Моји корени су сада у Русији 33 Разговор са Фредериком Де Грааф, неговатељицом тешких болесника Провера живота болом 35 Социјално старање према Студеничком типику Светога Саве 43 Вишедетне хришћанске породице Породица Попов 46 Духовне поуке Валаамски схиигуман o абортусима „Идеш у пакао? Хоћеш и мене са собом да повучеш?“ 55 Света Земља Храм Свете Марије Магдалене у Гетсиманији 58 Света Гора Манастир Светог Пантелејмона 61 Мисионарски излог Давање је израз онога што смо 64 стране јануар / фебруар 2020 1 ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2020 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Социјално старање Цркве мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се у
Одреднице:
1. 118174 / ...речима св јустина ће- лијског, а по речима символа вере, чекање ВАСКРСЕЊА мртвих и живота будућег века вишедетне хришћанске породице 54 1 / 2020 бог је према тумачењу светог писма – ...
2. 273517 / ...римског цара тиберија“ према пре- дању, након ВАСКРСЕЊА христовог марија магдалена је отишла у рим цару тиберију у то време није било уобичајено долазити ца- ру без ...
1. 118174 / ...речима св јустина ће- лијског, а по речима символа вере, чекање ВАСКРСЕЊА мртвих и живота будућег века вишедетне хришћанске породице 54 1 / 2020 бог је према тумачењу светог писма – ...
2. 273517 / ...римског цара тиберија“ према пре- дању, након ВАСКРСЕЊА христовог марија магдалена је отишла у рим цару тиберију у то време није било уобичајено долазити ца- ру без ...
60
Свеска: 372 | Богословље као исцелитељска наука
...тај врт мотив јелена се шири и сим бол је но вог рођења,ВАСКРСЕЊА 📌 (због сезонског мењања
и обнове рогова), мотив који је чак и у си на-
гогама био врло популаран због ових симбо-
личких вре
...тај врт мотив јелена се шири и сим бол је но вог рођења,
МЕТА инфо: Р:25293 К:189614 Д:105
| Свеска 372 |
Свеска: 372 | Богословље као исцелитељска наука
... који се ви- ди на мозаицима ранохришћанских базилика, у односу на пагански парадеизос (поменуто ловиште) постоји тај осећај да су хришћани нова твар, тек рођени, становници еденског врта јелен, паун и друге животиње поред ми- рисног цвећа и разних врста дрвета употпу- њују тај врт мотив јелена се шири и сим бол је но вог рођења, васкрсења (због сезонског мењања и обнове рогова), мотив који је чак и у си на- гогама био врло популаран због ових симбо- личких вредности налази се у хришћанским крстионицама, када преузима симбол христа као извора вечног живота јелен је знамење христа, знак љубави и чистоте иконографски мотив раног хришћанства приказује најчешће јелене (поред паунова), како пију воду са извора живота (лат fons vi- tae) то је ликовна представа почетних сти- хова предивног 42 псалма (1–2): „као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, боже!“ омиљена је илустрација на мо- јелени на изворима воде четири рајске реке , мозаик, базилика св климента, xii столеће, рим (извор: https/philologistlivejournalcom) срна и срндаћ и два пауна и два голуба) између кантароса са виновом лозом, рановизантијски подни мозаик, v–vi столеће, велика базилика, нартекс, хераклеја линкестис, код битоља (извор: bhfieldschoolorg) из историје црквене уметности 14 2 / 2020 заицима у којима водоскок или извор воде у центру образује симетричну слику симетрична слика је древни мотив у коме је врховно божанство у центру композиције, посматрано као извор вечног живота, која је преузета и за илустрацију псалма 42 било је уобичајено да се јелени (или јелен и кошута), у оваквој слици сматрају за симбол верника, тачније за симбол неофита, новокрштених, оних који прилазе новој вери, и у том контек- сту представа се тумачи као симболичка илу- страција евхаристије, крштења и причешћа то је смисаоно представљање осликаних под- них мозаика ранохришћанских крстионица, како каже гордана цветковић – томашевић сама слика симболише узвишене идеје и садржаје per se средиште представља бога и веру, христа и хришћанство вода између јелена је божија милост како је открио и сам христос обећавајући самарићанки воду веч- ног живота (јн 4, 14) као варијетет из канта- роса може да извире и лоза са гроздом, што даје очигледан, евхаристијски смисао (сл 5) јелен – симболизам који траје јелен представља и слику побожности наводи се и као симбол самоће и осамље- ности, чистог живота, јер тражи слободу и заклон у високим планинама (авк 3, 19; пс 18, 33; пнп 2, 17) декоративни мотив јелена са симболичким значењем преноси се и на друге предмете у средњем веку код срба је уочљива појава тог мотива човек средњег века, како анализира хој- зингa, био је склон симболичкој визији света, као што сведоче речи апостола павла (1кор 13, 12) „сад видимо као кроз стакло у загонет- ки“ – да је свака ствар бесмислена уколико би имала само непосредну функцију и појав- ну форму све се опажа дубље од свакоднев- ног јелен није био само јелен, он је био знак једне више истине и он је учествовао у тајном смислу света занимљив је пример из манастира каста- љан на космају, где је пронађена урезана јед- ноставна фигура јелена са разгранатим рого- вима на каменој плочи часне трпезе у олтару ова животиња је уклесивана на сакралним објектима, као на надвратнику цркава и над- гробним споменицима прве половине xv ве- ка на космајском подручју у иконографском тумачењу средњег века означава вернике одане христу и чисте душе јелен је заживео и у нашим народним оби- чајима о којима је писао драгослав срејовић, утврдивши дуготрајност предања о јелену као светој хтонској животињи која господари душама мртвих тако се урезан јелен налази на надгробном споменику – кенотафу де- спота стефана лазаревића у црквинама код марковца свакако да је примаран хришћан- ски контекст, у коме јелен представља чисту душу и верника оданом христу, какав је био деспот стефан јер у разгранатој хришћанској симболици, како је већ поменуто, христос је „јелен међу јеленима“ мотив јелена надвладао је време налази- мо га на сребрним чашама позног средњег века у србији, међу којима неколико из xvi и xvii века на којима поред већ набројаних ту- мачења, прикладно симболише жеђ душе за господом јелен је леп карактером, диван, окретан и стасит, нежан према потомству и бојажљив: све наведено представља симболику и извор за пренесена значења јелена која имају позитивну духовно-моралну димензију из историје црквене уметности март / април 2020 15 црквени живот пасха је каже свети григорије богослов: „царица дана, празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и господње празнике!“ небоземна радост и торжественост пасхалног богослужења бранислав илић о велика и најсветија пасхо, христе! о мудрости, и логосе божији, и сило! дај нам да се још присније причешћујемо тобом у незалазни дан царства твога! (из девете песме пасхалног канона) пре него што се било ко од нас у суди да изговори неколико скромних речи о празник у над празницима, о пас хи господњој, дах му застаје услед сазнања да ниједна људска реч није кадра да у потпуности искаже суштину и сверад осни и спасоносни значај празника васкрсења господа нашег исуса христа свети григорије богослов у својој беседи на пасху богомудро поручује да је пасха: „царица дана, празник над празницима, и с лавље над с лављима, који превазилази као сунце звезде, не с амо човечанске и зема љске празнике, већ и господње празнике!“ ове речи потврђују веру хришћанâ да васкрс ење христово заиста јесте празник над празницима, и с лавље над слављима, како у бог ослужбеном животу цркве, тако и у животима свих хришћана који исповедају радост васкрсења, јер васкрсење христово ваистину постаде основ наше вере о томе нам говори свети апостол павле: „а ако нема васкрсења мртвих, то ни христос није устао а ако христос није устао, онда је празна пропове д наша, а празна и вера ваша“ (1 кор 15, 13–14) наша вера и васцело наше постојање је утемељено на васкрсној радости, и васкрсно-непок олебивој вери, нелицемерној љубави и чврс тој нади, да ће господ и нас васкрсн ути и с аваскрнути у незалазном дану царства свога васкрсење христово је радост која нам није дарована од овога света извор те радости је у доброти и љубави божијој; и она носи пе чат вечности њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе божије стога је спаси тељ и рек ао ученицима својим да т у радост нико неће узети од њих (в јн 16, 22) својим славним васкрсењем спаситељ нам је даровао живо т вечни (в рим 6, 23) и радост вечнога живота, јер је христос устао из мртвих, те постаде првенац оних к оји су умрли (1 к ор 15, 20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на крсту, и ми смо на слободу позвани (в гал 5, 13), рад ост, јер смо пре чистом крвљу спаситеља нашег о чишћени од прародитељског греха (в 1 јн 1, 7), радост, јер кроз васкрслог христа улазимо, руковођени духом светим, „у радост господара својега“ (мт 25, 21) васкрсењем христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти ова нова пасха господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (в јн 16 2 / 2020 црквени живот 5, 24), и да хрис тос остаје са нама у све дане до свршетка века (в мт 28, 20) значај и торжество пасхе, и пасхалне радости наше у васкрс лом господу, најочигледнији су у бог ослужењу велике суботе литургију светог василија великог, коју служимо у тај дан, савршавамо заједно с вечерњим богослужењем на којем се већ поју васкрсне стихире, заједно са стихирама триода, и тако се најављује христово славно васкрсење свештенослужитељи почињу службу у тамним одеждама, а када, уместо уобичајеног алилуја, почне да с е поји велики прокимен: васкрсни боже суди земљи, јер ћеш ти нас ледити у свим народима – свештенослужитељи у олтару са себе скидају тамне одежде и об лаче свечане, беле одежде часну трпезу и сав храм такође „облаче“ у бело, преднаговештавајући васкрсење христово о овом богослужбеном моменту васкрсног карактера уважени професор литургичког богословља дмитријевски говори: „стих: ‘васкрсни боже суди земљи’ почиње да поје презвитер у о лтару када почињу да звоне сва звона презвитер у р уци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима које баца по целом храму узвикујући: христос васкрсе! на шта народ одговара: ваистину васкрсе!“1 1 а а дмитријевски, спознајући тајну крста и васкрсења господњег, крагујевац 2014, стр 87–88 богослужбене напомене ук азују да ове ноћи, после литургије, хришћани вековима молитвом и б дењем дочекују празник над празницимамолитвено бдење је пропраћено читањем из књиг е дела апостолска, јер нам тај новозаветни спис на на јбољи начин сведочи о васкрсењу христовом у наставку се богослужи полуноћница на к ојој се поје канон велике суботе, а плаштаница се уноси у олтар и полаже се на часну трпезу, на којој остаје до оданија пасхе непосредно пред почетак пасхалног јутрења, епископ (или началствујући презвитер), обучен у по тпуно одјејаније, најпре са централног кандила на часној трпези пали свећу, а по том излази кроз царске двери у з појање стиха: „приђите примите светлост, од незалазне светлости и прославите христа васкрслог из мр твих“ тада сав народ прилази и па ли своје свеће, примајући тако незалазну светлост када је реч о овом чин у примања све тлости, потребно је наг ласити да ова све тлост представља исту ону благодатну светлост коју примамо у јер усалиму сваки храм на пасхалном јутрењу постаје јерусалим, и свако од нас примивши све тлост, прима истинску и незалазну светлост од васкрслога господа када сав народ прими све тлост, у литији се чини трократни опход око храма, пасхално богослужење (фото: епархија бачка) март / април 2020 17 уз појање дивне химне: „васкрсење твоје христе спасе, ангели поју на не бесима, и нас на зем љи удостоји да т е чистим срцем славимо“ поједини богослужбени устави не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и с тајање пред затвореним храмовним вра тима одакле предстојатељ почиње пасхално јутрење богослужбена пракса православне јеладе, која се усталила и к од нас, по дразумева читање јеванђеља пред почетак пасхалног јутрења, и ре чју господњом бива нам саопштена вест о васкрсењу литијским опходом и с лушањем речи божије испред затворених храмовних врата, символишемо жене мироносице које су с ве ликом радошћу примиле и благовестиле вест о христовом васкрсењу отварање храмовних вра та прасликује камен који је одваљен од гроба господњег, после чега сви у лазимо у храм у з појање тропара пасхе ђакон са амвона произноси велику јектенију, после које се поје пасхални канон преподобног јована дамаскина то је један од најлепших канона православног богослужења, образац и врхунац савршенства пасхалних песама на почетку сваког ирмоса презвитер кади цео храм, а пос ле сваке песме изг овара мала јектенија, с припада јућим јој возгласима сталним понављањем богонадахнутих речи пасхалног канона, богослужбени поредак нас по учава и позива на д елатну, дубоку и раз бориту васкрсну радост после канона се поје ексапостилар: „телом уснувши“, недељне стихире на хвалите, као и стихире пасхе: „пасха свештена данас нам се показа“ чувена беседа светог јована з латоуста на пасху: „ако је неко благочестив и богољубив“, изговара се на пас ху у т ој беседи, на основ у приче о д елатницима у винограду (в мт 20, 1–16), сви они к оји су радили од првог часа и они к оји су дошли у једанаести час, они који јесу и они који нису постили – бива ју позивани да с е насладе пасхалном радошћу, да уђу у радост господа свога то је разлог што целе светле седмице богослужење бива у по тпуности исто као на сâм дан празника, указујући тако на победоносни и спасоносни значај васкрсења господњег, и нашег бог ослужбеног учествовања у њем у као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и с апутници на п уту страдања, тако сада, обасјани пас халном светлошћу, богослужбено постајемо учесници рад ости над радостима, предокушавајући радост невечерњег дана царства небеског аутор је предавач верске наставе у школи за дизајн „богдан шупут“ у новом саду пасхално богослужење (фото: манастир буково) црквени живот 18 2 / 2020 природне науке, с једне стране, знају да буду на удару псеудонаучних теорија, које се нуде као адекватне, „научне“ алтерна- тиве то по себи јесте пошаст с којом треба да се избори научна заједница међутим, с друге стране, појединци, били они научници или љубитељи науке и људи који се радо по- зивају на науку, умеју да конкретни научни наратив преливају у сфере које не само да превазилазе интересовања одређене при- родне науке, већ далеко премашују и саме могућности њеног натуралистичког метода такође, није реткост да се научне теорије проглашавају за готове и неупитне чињени- це и за ис тину ово су врло опасне идеоло- шке играрије које покушавају да ставе знак једнакости између природне науке и идео- логије таквим играријама је, између осталих перјаница и подржавалаца новоатеизма, склон и професор ричард докинс – један од четворице „јахача“ овог новог феномена у еволуцији појма атеизма у својој новој књизи превладавање бо- га – водич за почетнике (outgrowing god – a beginners guide), професор докинс за биоло- шку теорију еволуције каже да је она: „она коначна чињеница: ми смо рођаци шимпан- зи, мало даљи рођаци мајмуна, много даљи рођаци риба и тако даље, затим и ово: науч- не истине су истините чак и када нема нико- га ко зна за њих; би ле су истините пре него што су се појавили људи и биће истините и када ми изумремо“ да је ово изговорио један приучени сим- патизер новоатеизма, ствар не би била толи- ко страшна и изненађујућа данас смо пре- плављени приученим коментаторима свега и свачега, али њима је сасвим једноставно одбити заблуде на неукост и необавеште- ност (управо се присетих коментара који је студентима који нису добро спремили испит умео да каже професор хришћанске догма- тике владика игнатије (мидић): „не разумеш ти то, душо“) међутим, ствари изгледају за- чуђујуће и забрињавајуће када овакве ста- вове изнесе један научник и универзитетски професор какав је ричард докинс лично се тешим да ово не одражава прави докинсов став, већ више његов занос науком у току писања књиге ипак, то не умањује његову одговорност пред дигнитетом саме науке и научне заједнице квалификација науч- не теорије као коначне чињенице предста- вља удар на саму науку исто тако, то чини и тврдња да постоје научне истине – и т о саме по себи, потпуно независне од човеко- вог сазнања коначна чињеница и истина су озбиљни и по науку веома опасни искази јер би постојање таквог нечега у науци зауста- вило саму науку – означило би крај постоја- у дијалогу са атеизмом професор ричард докинс неодговорним изјавама о науци враћа саму науку у око- ве превазиђеног и философски мртвог позитивизма јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (i) др александар милојков март / април 2020 19 ња науке основа науке је сумња у сазнато и оповргљивост сазнања (научне теорије) управо ти темељи науке падају уколико се научна теорија прогласи за коначну чиње- ницу или истину поготово ако се научно са- знање прогласи за истину по себи, која је и независна од човековог сазнања и његових сазнајних моћи, као што то чини докинс ов- де се грубо ставља знак једнакости између епистемологије и онтологије, што је дубоко погрешно кант би се сигурно преврнуо у гробу, када би чуо ове докинсове изјаве сам професор докинс, ако већ т о није учинио, требало би да се упозна са „коперниканским обртом“ у епистемологији који је учинио велики имануел кант – сазнање није дикти- рано од објекта сазнања ка субјекту који са- знаје, већ обрнуто – диктирано је сазнајним моћима субјекта који сазнаје, то јест човека дакле, научног сазнања нема без човека и човекових сазнајних моћи будући да је то та- ко, сазнање је сазнање бића онако како нам се оно показује у диктату наших сазнајних моћи и у условима које те моћи производе, а не сазнање бића по себи – епистемологија је једно, а онтологија нешто сасвим друго у једној научно популарној емисији (step- hen hawking`s grand design) на каналу di- scovery sciens, стивен хокинг је упра во ово нагласио: „сумњати у наше поимање ствар- ности звучи лудо, али да бисмо открили смисао живота морамо сазнати да ли постоји независна и одвојена ствар- ност или не“ хокинг је овде под „одвојеном стварношћу“, мислио на ум (интелигибилну стварност), у односу на физику (физичко те- ло), али и на с тварност по с еби (онтологи- ју), у односу на наше поимање стварности (епистемологију) на питање да ли постоје кваркови, хокинг је одговорио: „постоје у те- оријама које указују на њихово постојање и даље од тога тренутно не можемо ићи то је оно“, наставља хокинг, „што називамо ствар- ност заснована на моделима“ дакле, епистемологија је наш, на моћи- ма нашег ума заснован модел стварности колико тај модел заиста кореспондира са стварношћу по себи (епистемологија са он- тологијом), велико је питање одрживост једне научне теорије јесте управо у тој коре- спонденцији са стварношћу али, стварност је та која може и да оповргне научну теорију – да један модел стварности учини нетач- ним зато је наука са својом научном сумњом у своје моделе стварности (не у саму ствар- ност!), увек отворена и увек ће ос тати отво- рена – ако престане научна сумња, престаће да постоји и наука зато ни једна научна те- орија, па ни докинсу тако омиљена теори- ја еволуције, није коначна чињеница и није истина која постоји независно од човека као сазнаватеља – и никада то неће бити сва- ка научна теорија, па тако и теорија еволуци- ја, може бити и јесте само тренутни модел стварности, који је тренутно потврђен од- говарајућим и доступним научним увидима и експериментима али, већ сада или ускоро, или можда нешто касније – свака научна те- орија, укључујући и теорију еволуције, може бити оповргнута и одбачена као нетачна не од теолога или уметника, већ од самих науч- ника и научне заједнице oви веома важни увиди нас опомињу на интелектуално поштење – на обазривост да научну теорију (theoria је грчка реч и значи умно гледање или словенски – созерцање), олако и наивно не проглашавамо истином на овом месту било би веома умесно подсе- тити се речи великог карла попера: у дијалогу са ате измом имануел кант 1724–1804), портрет: дело јохана готлиба бекера из 1768 године (извор: викпедија) 20 2 / 2020 „стари идеал науке, апсолутно осигурано знање, показао се као идол: сваки је научни став привремен; он може бити поткрепљен – али је свака поткрепа релативна наука није систем сигурних или добро утврђених исказа, нити је систем који неумо- љиво напредује ка стању завршености наша наука није знање она не може никада да пре- тендује на то да је достигла истину, па чак ни вероватноћу као њену замену ми не знамо, већ испитујемо а наше ис- питивање води ненаучна, метафизичка (али биолошки објашњива), вера да постоје зако- нитости, које ми можемо разоткрити, откри- ти научника не чини поседовање знања о необоривим истинама, већ безобзирно кри- тичко, непрестано тражење истине приближавање истини је могуће али, си- гурно знање нам је ускраћено наше је зна- ње критичко испитивање; мрежа хипотеза; ткање од слутњи“ професор ричард докинс горе наведеним и сличним неодговорним изјавама о науци враћа саму науку у окове превазиђеног и философски мртвог позитивизма авај! ако оживимо тог ужасног покојника званог пози- тивизам, убићемо науку! кант је с а правом одузео метафизици звање науке, али је по- пер указао да науку, поред метафизике која претендује да буде наука, може да убије и позитивизам: „позитивистички радикализам заједно са метафизиком уништава и природ- ну науку!“ наука је пре путовање ка претпоставље- но постојећој истини, него доспеће до циља њена лепота и узбудљивост лежи управо у томе што она јесте путовање, покрет поред осталих елемената научног метода, како то лепо рече наш научник милан ћирковић (у скоро објављеној књизи šta je seti i zašto nam je potreban?), њена неизоставна компонента је и људска машта заправо, са том маштом – која ствара хипотезе, наука и започиње своје путовање увлачење научне теорије у области ствар- ности које превазилазе интересовања и методолошке могућности саме науке, још је већи и опаснији проблем дарвинизам је одавно престао да б уде појам који стрикт- но означава једну биолошку теорију о раз- воју живота и настанку врста он већ јесте и све више постаје идеологија дарвинизам је постао стање свести и у г лавама многих универзални епистемолошки кључ за об- јашњење свега постојећег – не само живо- тињских врста, већ и етике, моралности, културе, уметности, религије дарвинизам као идеологија посебно може да буде опа- сан када се користи као кључ за разумевање доброте и моралности професор докинс, за којег теорија еволуције – дарвинизам, ни- је само биолошка теорија већ опште подиза- ње свести – виши домен људске свести, који је кадар да биолошким наративом објасни и појмове какви су доброта и морал таквој идеологији са правом су се супротставили не само теолози, већ и многи научници по- стоји књига, зборник радова мултидисци- плинарне групе научника на ту тему, који је објавио српски издавач clio зборник су при- редили хилари и стивен роуз, под духови- тим насловом: avaj, jadni darvin! мишљења сам да је задатак и православних теолога да се придруже овом антиидеолошком блоку здравомислећих људи и научника општем добру – природним наукама, све више пре- ти идеологизација новоатеистички „јахачи“ су перјанице те идолатрије ричард докинс је један од њих у дијалогу са ате измом карл рејмунд попер 1902–1994), фотографија из 1990 године (извор: википедија) март / април 2020 21 тема броја: богословље као исцелитељска наука христос исцељује губавца лк 5, 12–14), детаљ мозаика из 12 века, катедрала у монреалеу, сицилија (извор: википедија) 22 2 / 2020 тема броја: богословље као исцелитељска наука у јеванђељу по луки записан је догађај христовог исцељивања слуге римског ка- петана (лк 7, 1–10) тај исти догађај је записан и код апостола матеја са извесним разлика- ма (мт 8, 5–13) посебно је занимљиво да код апостола луке пише да је слуга капетану „који му беше мио“ као и да за њега, самог христа, моле старешине јудејске, јер је тај капетан по још једној ствари необичан – изградио им је синагогу у капернауму, месту око кога је, и у коме је, господ највише проповедао али, срж приче лежи у дијалогу капетанових слу- гу који га представљају и христа у којем нам оба јеванђелиста приказују пример чврсте и велике вере римског капетана они говоре христу познате речи, које често и верујући- ма служе као својеврсна поштапалица: „него само реци реч, и оздра виће слуга мој“ то капетан образлаже најпре изношењем свог осећаја недостојности да господ уопште уђе у његову кућу па чак и да с ам капетан изађе пред њега и додаје: „јер и ја с ам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: ‘иди, и иде’; и другоме: ‘дођи, и до- ђе’; и с луги својему: ‘учини то, и учини’“ по повратку у капетанов дом слуге затичу свог пријатеља здравог речи капетанове, код са- мог господа изазивају дивљење, јер није ма- ла ствар да господ и син божији каже да веру какву има капетан у израиљу није нашао (мт 8, 9) сличан приказ јачине вере налази се и у догађају са женом хананејком чију кћер му- чи ђаво (мт 15, 22–28; види 1цар 20, 20; 2цар 27, 8–36) у њему видимо необичну и јаку ве- ру ове жене ипак, нешто је посебно код капетана, када је христос тако окарактерисао његову веру поред уобичајених тумачења да је капетан (као и хананејка) испуњен смирењем ко- је се огледа у осећају недостојности (упра- во су његове речи чест мотив у молитвама пред причешће), још једна ствар упада у око капетан инсистира на својој речи као запо- ведника и в ласти коју има његова реч је довољна да се његова воља испуни од стра- не војника и с лугу који су под њим у овим капетановим речима присутна је алузија на стварање света и реч божију која својом си- лом ствара свет и обликује стварност (пост 1; пс 148, 5–6, 8; пс 33, 9; јов 37–38; је вр 11, 3) у ве зи са овим још је дна ствар побуђује пажњу; није случајно да баш ове ре чи капе- тан упућује христу и да, к ако пише апостол лука, не жели због осећаја недостојности да изађе пред њега с обзиром на то да су речи о власти коју капетан има упућене директно христу, он заправо на тај начин показује да у исусу христу види управо бога који је тво- рац света пред њим, као богом, не само учи- тељем или пророком, капетан се осећа не- достојним да с тоји јер је, к олико год имало сличности у власти и моћи коју капетан има, она неупоредива са оном коју има онај који је створио свет према томе, овде није ствар само смирења него најпре исповедања вере коју христос није нашао ни у и зраиљу то је заправо вера коју христос тражи да се пре- позна у његовим делима и речима, као што то чини, рецимо, свети јован крститељ што се види неколико стихова испод овог одлом- колико год црква сведочила о стварима узвишеним, све то ће остати мртво слово на папиру уколико човек у њој не препознаје моћ стварања, моћ преображаја, моћ исцељења реч која исцељује тема броја владимир пекић март / април 2020 23 тема броја ка (лк 7, 20–22) несумњиво да ће овакву ве- ру христос наградити тако што ће му исцели- ти драгог слугу тиме христос показује да је реч божија као исцелитељска уједно и иста она којом бог ствара свет кроз своју историју реч цркве, тј теологи- ја, имала је разне видове почевши управо од писма, па преко химнографије, мартири- ологија, агиографије, историје до догматског и мистичког богословља сваки од ових ви- дова је незаменљив за цркву било какав ре- дукционизам осујећује многострукост божи- јег саопштавања човеку кроз реч наравно, као основа стоји реч писма ако је у опште захвално правити редослед ових видова, не по хронологији, него по једној скали која би – парадоксално – била двосмерна, онда би требало кренути од оних непосредних све- дочанстава а то су агиографије и мартири- ологије уз то треба прикључити и мистичко богословље бар у оном почетном стадијуму, борбе са страстима ови видови сведоче живом искуству вере он је приказан кроз животе светитеља у којима се налазе, за са- временог човека, крајње необичне приче можда и фантастичне, и мало вероватне по данашњим аршинима како објаснити посту- пак светог антонија великог да живи у гро- бу; или преподобног стефана јуродивог који из пустиње, по заповести божијој, долази у цариград да „овај свет извргне руглу“, да га исмева? и док се приповеда његово житије, човек се налази у дилеми: је ли овај човек за- иста толико свет или је пре л уд? тек животи столпника који пркосе свакој логици потом ваља прећи на химнографију која представља богослужбено и светотајинско искуство цркве оно пак већ за лази и у д о- мен мистичког јер није могуће исказати сву величанственост светих тајни цркве, тј те- ла и крви господње у којима хришћани уче- ствују делећи живот са богом на необјашњив начин црква је успела да кроз сво је учење обједини то искуство и да га предочи свету догмати нису ништа друго него потреба да се оно што побуђује чуђење, некад и саблазан, а везано је за хришћанско искуство, прика- же као рационално и објашњиво наравно, у мери у којој је то могуће опет овде искр- сава оно мистичко, изражено у апофатичкој теологији која на интригантан начин чове- ков ум одушевљава чињеницом да говори о недокучивом, готово неспознатљивом богу а баш та врста говора у души распламсава жудњу да за т им богом трага, јер та узвише- ност која је неухватљива, а која кроз речи апофатике бљесне, плени и везује човеково биће за онога о коме говори – за бога на концу, оно ми стичко оно ни је ништа друго до оно дубоко лично у сусрету са богом, које бежи од речи и које се једва кроз с лику може изразити то је оно што човека подстак- не да у свакодневици препозна деловање божије баш као што је римски капетан, с по- нешто је посебно код капетана, када је христос тако окарактерисао његову веру христос исцељује капетановог слугу лк 7, 1–10), фреска из манастира дионисијат, света гора, 16 век (извор: tvhramrs) 24 2 / 2020 четка текста, препознао у христу његов лик је крајње занимљив у смислу како је постављен и које варијанте разумевања нуди најпре, он је неко ко је ван граница израиља, неко ко је представник тиранске војске која притиска јудејце међутим, који, иако припада другом свету, страном колико је то њему свет наро- да божијег, успева да пронађе спону са речју божијом успева да у свом искуству препозна слику, модел који ће га повезати са њом и то речју која је творачка и исцелитељна стога би капетан био неко ко би, типолошки, могао да представља све оне ван цр кве који у ње ној речи, тј речи божијој виде најпре исцељење у савременом свету, где речи све више губе на значају, теологија би требало да де- лује сасвим супротно у свету у к оме је све издељено, а где је та издељеност замаскира- на и прикривена дигиталном и виртуелном стварношћу која често карикира повезаност, теологија би требало да понуди искуство другог човека које је непосредно и које тра- жи подвиг тражи да се не остаје у свом све- ту, у фантазматској стварности која човека држи учауреног и неосетљивог за другога како ће он да моћи да пре позна бога под- сећања ради, римски капетан милује свога слугу не само јудејце, већ и роба он је пот- пуна супротност данашњем човеку то пак, не значи ништа друго до да је т еологија ду- жна да се пружа и онима који су ван окриља цркве и то на начин који је њима разумљив другим речима, да њена реч буде натопљена делима у којима ће се реч и дело преплитати и упућивати ненаметљиво на све оне слике које нам нуди писмо, а које говоре о божијем деловању у свету, о „величанственим делима господњим“ према томе, колико год да језички, миса- оно, традицијом, теологија, тј црква сведо- чила о стварима узвишеним, све то ће остати мртво слово на папиру уколико човек у њој не препознаје моћ стварања, моћ преобра- жаја, моћ исцељења сви који смо хришћа- ни, мислим да то не бисмо ни били да то не видимо стално у богословљу а aко видимо, онда наша вера можда и није далеко од оне римског капетана исцељење капетановог слуге мт 8, 6–7 господе, слуга мој лежи дома оду- зет, и страшио се мучи а ис ус му рече: ја ћу доћи и исцелићу га капетан није донео свога слугу на постељи, јер је веровао да га он може и у одсуству исце- лити зато: мт 8, 8–10 и капетан одговори и рече: госпо- де, нисам достојан да под кров мо ј уђеш; не го само реци реч, и оздравиће слуга мој јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде; и др угоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и у чини а кад чу исус, задиви се и рече онима што иду за њим: заиста вам кажем: ни у израиљу толике вере не нађох „ако ја“, каже, „као царев слуга, заповедим војницима који су ми подређени, (и они ме слу- шају), ти још више можеш да заповедиш смрти и болестима, да они оставе једнога човека и пређу на другога“ телесне болести су војници божији и извршитељи казне христос се удивио овим речима, па каже: „нисам нашао толико ве- лику веру ни међу израиљцима, као код овога незнабошца“ мт 8, 11–12 а кажем вам, да ће многи од исто- ка и запада доћи и сешће за трпезу с авраамом, и исаком, и јаковом у царству небескоме; а си- нови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба господ није отворено рекао: „многи незна- бошци ће сести“, како не би огорчио јевреје, већ је то казао на прикривен начин: „многи ће од истока и запада доћи“ авраама је споме- нуо како би показао да се он не с упротставља старом завету говорећи о „тами најкрајњој“ на- учио нас је да постоји и нека друга тама која је мање страшна, јер у паклу постоје различити степени мучења о јеврејима говори као о „си- новима царства“, јер су старозаветна обећања била њима упућена зато и назива израиљ сво- јим првенцем мт 8, 13 а капетану рече исус: иди, и како си веровао нека ти буде и оздрави слуга његов у тај час исцеливши слугу само својом речју, показао је да је г оворио истину када је рекао да ће је -вреји бити изгнани из царства свети теофилакт охридски, тумачење јеванђеља по матеју (извор: https://svetosavljeorg) март / април 2020 25 око свега на овом свету постоје неслага- ња ваљда зато што су људи личности, па као такви имају могућност различитог ми- шљења изузетак није ни богословље тако смо вековима имали опредељивање између овог или оног типа богословља различитост је богатство, али може бити и проклетство уколико постане супротстављеност тако су настајале многе јереси, расколи, мржње, братоубиства савремена европска мисао је верску/богословску нетрпељивост означи- ла као покретача многих ратова, па с е већ вековима труди да се од вере одвоји ипак, ратови и даље не престају они трају и без верских повода са друге стране, нетрпељи- вости постоје и ун утар истог верског опре- дељења сведоци смо и савременици истог какво је место богословља у свему овоме? чини се да је основ на подела која се пре- носи кроз све богословске спорове унутар истог веровања заснована на опредељива- њу за академско или молитвено богосло- вље некако се успоставило вредновање по коме се ово двоје искључује тачније, онај ко је академски образован и прати савремене изазове са којима се свет суочава, сматра се да није молитвен са друге стране, онај ко није упућен у теме академског богословља и противник је истог, сматра се молитвеним тачније себе сматра таквим, и друге нагова- ра да мисле исто уколико се осврнемо на историју бого- словља, видећемо да је велики број светих отаца био истовремено веома академски образован и посвећен подвижничком на- чину живота у једном старечнику се може пронаћи да је манастирска братија увек ви- ше поштовала онога ко је истовремено био академски образован и подвижничког жи- вота, него онога ко је био с амо подвижник сматрали су да је од господа добио више та- ланата и да их је умножио, као у јеванђелској причи у светогорском старечнику се налази јед- на упечатљива прича која сведочи да ака- демско богословље и подвижништво не морају бити повод раздора чак могу разли- читим путевима и уз међусобну помоћ бити начин и пут за спасење наиме, реч је о два путника који су хтели да пређу реку један је био слеп, а други богаљ тек када је слепи на леђима понео богаља могли су да пређу ре- ку тако су ова два човека који символизују праксу и теорију успели да пређу реку ово- земаљског живота исцелитељски карактер богословља је критеријум правоверности сама реч ис- цељење не односи се само на здравље фи- зичко, већ и на уравнотеженост целокупне личности која је често увод у остале видове здравља наиме, знање надима, али и незна- ње помрачује тако бити здрав богослов зна- чи бити целовита личност, која није склона поделама и партијашењима, већ окренута љубави и истини такво богословље је увек усмерено ка разговору, а не оговарању уме- тема броја сама реч исцељење не односи се само на здравље физичко, већ и на уравноте- женост целокупне личности која је често увод у остале видове здравља богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу презвитер александар р јевтић 26 2 / 2020 сто осуђивања, оно се бави молитвом када критикује то чини са духом кротости чувају- ћи се да не буде искушано (гал 6, 1), а када би- ва критиковано преиспитује се оно поштује личност другога, не ж ели да г а укалупи јер то ни бог ни је учинио како је то генијално приметио мигел де унамуно: „предложити некоме да буде неко други, да постане дру- ги, исто је што и пре дложити му да не б уде он можда је боље летети и дисати у вазду- ху но дисати у води; међутим, ако би пераја рибе случајно пожелела да постану крила, риба, као риба, угинула би“ другим речима, исто поручује свети пајсије светогорац: „ни- шта није чудно да два човека различито виде једну те исту ствар, па и два ок а у глави не виде исто“ једна од упечатљивијих сцена у чувеном филму острво, која се више пута понавља садржи питање монаха анатолија упућено монаху јову: зашто је каин убио брата аве- ља? одговор је: због зависти све док бого- словље не буде људска срца молитвеним путем одвајало од зависти, метастазе овог духовног малигнитета биће основ раздора и сваке шизофрености пут до целовите лич- ности је п ут ка љубави према целом свету према речима једног од светих отаца: „наш задатак је да људе волимо онако како воли бог а он воли све људе подједнако“ на крају, до исцељења у целовитости оста- је да буде побеђен последњи непријатељ (1 кор 15, 26), али и први непријатељ и наруши- тељ јединства човека са богом, собом и бли- жњима – смрт зато се као предокус победе над смрћу служи по целом свету свакоднев- но света литургија – тајноводство за живот света она показује погубност сваке поделе и мржња, али и радост учешће у јединству са богом и са свима светима тема броја истинска брига „црква се очувала у ис то- рији захваљујући бескрај- ном ‘трењу’ људи једних о друге, као што бива са ка- мењем на морској обали, и захваљујући смирењу у прихватању дана, рада, за- узетости истинска брига за цркву састоји се од тога да се никада не уђе у с аблазан ради цркве ‘блажени су ко- ји се неће саблазнити о ме- не’“ (протопрезвитер алек- сандар шмеман, дневник) исцелитељски карактер богословља је критеријум правоверности сама реч исцељење не односи се само на здравље физичко, већ и на уравнотеженост целокупне личности март / април 2020 27 оче слободане, на самом почетку на- шег разговора замолио бих вас да нам протумачите светоотачке речи да је богослов онај који се моли, и да онај који се моли јесте истински богослов – ове ријечи евагрија понтијског на нај- бољи начин изражавају нераздвојност бо- гословља и молитвено-подвижничког опи- та заправо, богословље јесте аутентично и истинско само онда када је подвижничко из тог разлога богослов треба најприје да постане црквени, литургијско-подвижнич- ки човјек, да постане боговидац, јер једино тада ће његово богословље да буде аутен- тично и истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме знамо да су само тројица светих отаца понијели назив богослов: све- ти јован, свети григорије и свети симеон нови to нам казује да то звање не може да понесе свако, већ само онај ко је цио свој ум и срце предао богу дакле, богослов је онај који се моли и чији је живот непрестано сло- вљење и слављење бога данас се, такође, сусрећемо с једним поимањем богословља које искључује поменуту подвижничко-ми- стиријску димензију и тако се богословом назива искључиво онај који посједује ди- плому теолошког факултета, при чему се занемарује суштинска разлика између ака- демског богословља и богословља у горе поменутом смислу и што више диплома, прочитаних и објављених књига, то већи богослов у житијама светих имамо мноштво чу- десних примјера светих људи који су често били неписмени или са неколико зима шко- ле као нпр свети силуан атонски, али су они цијело своје биће предали богу и тако се освједочили као аутентични богослови и боговидци не чини, дакле, број прочита- них књига и стечених диплома једног бого- слова него превасходно живот по богу зато свети григорије богослов каже: „говорити о богу је велика ствар, али је још боље очи- стити се за њега“ слично казује и свети ди- јадор фотички када тврди да: „ништа није бједније од разума који без и ван бога фи- лософира о божанским стварима“ на крају тема броја богословље је исцјељитељско и спасоносно ако за своје исходиште има тајну христову разговор са презвитером слободаном лукићем, парохом црмничким (митрополија црногорско-приморска) богословље као мјесто заједничарења и сусрета са богом разговор водио: бранислав илић 28 2 / 2020 крајева, богословље може да се испољава на разне начине: кроз ик онопис, кроз цр -квено пјесништво, сакралну архитектуру богословствовати се може и ћутањем све ово значи да богословље не ос таје на спо- љашњој равни, већ прелази у дубину, у про- стор најинтимнијег личног искуства бога једноставније речено: од ријечи о богу, бо- гословље прелази у разговор с богом тако да ће и она ј који је неписмен, који ниједну књигу није прочитао, и поред ћутања и не- знања уколико живи божанским животом, бити
... који се ви- ди на мозаицима ранохришћанских базилика, у односу на пагански парадеизос (поменуто ловиште) постоји тај осећај да су хришћани нова твар, тек рођени, становници еденског врта јелен, паун и друге животиње поред ми- рисног цвећа и разних врста дрвета употпу- њују тај врт мотив јелена се шири и сим бол је но вог рођења, васкрсења (због сезонског мењања и обнове рогова), мотив који је чак и у си на- гогама био врло популаран због ових симбо- личких вредности налази се у хришћанским крстионицама, када преузима симбол христа као извора вечног живота јелен је знамење христа, знак љубави и чистоте иконографски мотив раног хришћанства приказује најчешће јелене (поред паунова), како пију воду са извора живота (лат fons vi- tae) то је ликовна представа почетних сти- хова предивног 42 псалма (1–2): „као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, боже!“ омиљена је илустрација на мо- јелени на изворима воде четири рајске реке , мозаик, базилика св климента, xii столеће, рим (извор: https/philologistlivejournalcom) срна и срндаћ и два пауна и два голуба) између кантароса са виновом лозом, рановизантијски подни мозаик, v–vi столеће, велика базилика, нартекс, хераклеја линкестис, код битоља (извор: bhfieldschoolorg) из историје црквене уметности 14 2 / 2020 заицима у којима водоскок или извор воде у центру образује симетричну слику симетрична слика је древни мотив у коме је врховно божанство у центру композиције, посматрано као извор вечног живота, која је преузета и за илустрацију псалма 42 било је уобичајено да се јелени (или јелен и кошута), у оваквој слици сматрају за симбол верника, тачније за симбол неофита, новокрштених, оних који прилазе новој вери, и у том контек- сту представа се тумачи као симболичка илу- страција евхаристије, крштења и причешћа то је смисаоно представљање осликаних под- них мозаика ранохришћанских крстионица, како каже гордана цветковић – томашевић сама слика симболише узвишене идеје и садржаје per se средиште представља бога и веру, христа и хришћанство вода између јелена је божија милост како је открио и сам христос обећавајући самарићанки воду веч- ног живота (јн 4, 14) као варијетет из канта- роса може да извире и лоза са гроздом, што даје очигледан, евхаристијски смисао (сл 5) јелен – симболизам који траје јелен представља и слику побожности наводи се и као симбол самоће и осамље- ности, чистог живота, јер тражи слободу и заклон у високим планинама (авк 3, 19; пс 18, 33; пнп 2, 17) декоративни мотив јелена са симболичким значењем преноси се и на друге предмете у средњем веку код срба је уочљива појава тог мотива човек средњег века, како анализира хој- зингa, био је склон симболичкој визији света, као што сведоче речи апостола павла (1кор 13, 12) „сад видимо као кроз стакло у загонет- ки“ – да је свака ствар бесмислена уколико би имала само непосредну функцију и појав- ну форму све се опажа дубље од свакоднев- ног јелен није био само јелен, он је био знак једне више истине и он је учествовао у тајном смислу света занимљив је пример из манастира каста- љан на космају, где је пронађена урезана јед- ноставна фигура јелена са разгранатим рого- вима на каменој плочи часне трпезе у олтару ова животиња је уклесивана на сакралним објектима, као на надвратнику цркава и над- гробним споменицима прве половине xv ве- ка на космајском подручју у иконографском тумачењу средњег века означава вернике одане христу и чисте душе јелен је заживео и у нашим народним оби- чајима о којима је писао драгослав срејовић, утврдивши дуготрајност предања о јелену као светој хтонској животињи која господари душама мртвих тако се урезан јелен налази на надгробном споменику – кенотафу де- спота стефана лазаревића у црквинама код марковца свакако да је примаран хришћан- ски контекст, у коме јелен представља чисту душу и верника оданом христу, какав је био деспот стефан јер у разгранатој хришћанској симболици, како је већ поменуто, христос је „јелен међу јеленима“ мотив јелена надвладао је време налази- мо га на сребрним чашама позног средњег века у србији, међу којима неколико из xvi и xvii века на којима поред већ набројаних ту- мачења, прикладно симболише жеђ душе за господом јелен је леп карактером, диван, окретан и стасит, нежан према потомству и бојажљив: све наведено представља симболику и извор за пренесена значења јелена која имају позитивну духовно-моралну димензију из историје црквене уметности март / април 2020 15 црквени живот пасха је каже свети григорије богослов: „царица дана, празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и господње празнике!“ небоземна радост и торжественост пасхалног богослужења бранислав илић о велика и најсветија пасхо, христе! о мудрости, и логосе божији, и сило! дај нам да се још присније причешћујемо тобом у незалазни дан царства твога! (из девете песме пасхалног канона) пре него што се било ко од нас у суди да изговори неколико скромних речи о празник у над празницима, о пас хи господњој, дах му застаје услед сазнања да ниједна људска реч није кадра да у потпуности искаже суштину и сверад осни и спасоносни значај празника васкрсења господа нашег исуса христа свети григорије богослов у својој беседи на пасху богомудро поручује да је пасха: „царица дана, празник над празницима, и с лавље над с лављима, који превазилази као сунце звезде, не с амо човечанске и зема љске празнике, већ и господње празнике!“ ове речи потврђују веру хришћанâ да васкрс ење христово заиста јесте празник над празницима, и с лавље над слављима, како у бог ослужбеном животу цркве, тако и у животима свих хришћана који исповедају радост васкрсења, јер васкрсење христово ваистину постаде основ наше вере о томе нам говори свети апостол павле: „а ако нема васкрсења мртвих, то ни христос није устао а ако христос није устао, онда је празна пропове д наша, а празна и вера ваша“ (1 кор 15, 13–14) наша вера и васцело наше постојање је утемељено на васкрсној радости, и васкрсно-непок олебивој вери, нелицемерној љубави и чврс тој нади, да ће господ и нас васкрсн ути и с аваскрнути у незалазном дану царства свога васкрсење христово је радост која нам није дарована од овога света извор те радости је у доброти и љубави божијој; и она носи пе чат вечности њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе божије стога је спаси тељ и рек ао ученицима својим да т у радост нико неће узети од њих (в јн 16, 22) својим славним васкрсењем спаситељ нам је даровао живо т вечни (в рим 6, 23) и радост вечнога живота, јер је христос устао из мртвих, те постаде првенац оних к оји су умрли (1 к ор 15, 20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на крсту, и ми смо на слободу позвани (в гал 5, 13), рад ост, јер смо пре чистом крвљу спаситеља нашег о чишћени од прародитељског греха (в 1 јн 1, 7), радост, јер кроз васкрслог христа улазимо, руковођени духом светим, „у радост господара својега“ (мт 25, 21) васкрсењем христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти ова нова пасха господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (в јн 16 2 / 2020 црквени живот 5, 24), и да хрис тос остаје са нама у све дане до свршетка века (в мт 28, 20) значај и торжество пасхе, и пасхалне радости наше у васкрс лом господу, најочигледнији су у бог ослужењу велике суботе литургију светог василија великог, коју служимо у тај дан, савршавамо заједно с вечерњим богослужењем на којем се већ поју васкрсне стихире, заједно са стихирама триода, и тако се најављује христово славно васкрсење свештенослужитељи почињу службу у тамним одеждама, а када, уместо уобичајеног алилуја, почне да с е поји велики прокимен: васкрсни боже суди земљи, јер ћеш ти нас ледити у свим народима – свештенослужитељи у олтару са себе скидају тамне одежде и об лаче свечане, беле одежде часну трпезу и сав храм такође „облаче“ у бело, преднаговештавајући васкрсење христово о овом богослужбеном моменту васкрсног карактера уважени професор литургичког богословља дмитријевски говори: „стих: ‘васкрсни боже суди земљи’ почиње да поје презвитер у о лтару када почињу да звоне сва звона презвитер у р уци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима које баца по целом храму узвикујући: христос васкрсе! на шта народ одговара: ваистину васкрсе!“1 1 а а дмитријевски, спознајући тајну крста и васкрсења господњег, крагујевац 2014, стр 87–88 богослужбене напомене ук азују да ове ноћи, после литургије, хришћани вековима молитвом и б дењем дочекују празник над празницимамолитвено бдење је пропраћено читањем из књиг е дела апостолска, јер нам тај новозаветни спис на на јбољи начин сведочи о васкрсењу христовом у наставку се богослужи полуноћница на к ојој се поје канон велике суботе, а плаштаница се уноси у олтар и полаже се на часну трпезу, на којој остаје до оданија пасхе непосредно пред почетак пасхалног јутрења, епископ (или началствујући презвитер), обучен у по тпуно одјејаније, најпре са централног кандила на часној трпези пали свећу, а по том излази кроз царске двери у з појање стиха: „приђите примите светлост, од незалазне светлости и прославите христа васкрслог из мр твих“ тада сав народ прилази и па ли своје свеће, примајући тако незалазну светлост када је реч о овом чин у примања све тлости, потребно је наг ласити да ова све тлост представља исту ону благодатну светлост коју примамо у јер усалиму сваки храм на пасхалном јутрењу постаје јерусалим, и свако од нас примивши све тлост, прима истинску и незалазну светлост од васкрслога господа када сав народ прими све тлост, у литији се чини трократни опход око храма, пасхално богослужење (фото: епархија бачка) март / април 2020 17 уз појање дивне химне: „васкрсење твоје христе спасе, ангели поју на не бесима, и нас на зем љи удостоји да т е чистим срцем славимо“ поједини богослужбени устави не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и с тајање пред затвореним храмовним вра тима одакле предстојатељ почиње пасхално јутрење богослужбена пракса православне јеладе, која се усталила и к од нас, по дразумева читање јеванђеља пред почетак пасхалног јутрења, и ре чју господњом бива нам саопштена вест о васкрсењу литијским опходом и с лушањем речи божије испред затворених храмовних врата, символишемо жене мироносице које су с ве ликом радошћу примиле и благовестиле вест о христовом васкрсењу отварање храмовних вра та прасликује камен који је одваљен од гроба господњег, после чега сви у лазимо у храм у з појање тропара пасхе ђакон са амвона произноси велику јектенију, после које се поје пасхални канон преподобног јована дамаскина то је један од најлепших канона православног богослужења, образац и врхунац савршенства пасхалних песама на почетку сваког ирмоса презвитер кади цео храм, а пос ле сваке песме изг овара мала јектенија, с припада јућим јој возгласима сталним понављањем богонадахнутих речи пасхалног канона, богослужбени поредак нас по учава и позива на д елатну, дубоку и раз бориту васкрсну радост после канона се поје ексапостилар: „телом уснувши“, недељне стихире на хвалите, као и стихире пасхе: „пасха свештена данас нам се показа“ чувена беседа светог јована з латоуста на пасху: „ако је неко благочестив и богољубив“, изговара се на пас ху у т ој беседи, на основ у приче о д елатницима у винограду (в мт 20, 1–16), сви они к оји су радили од првог часа и они к оји су дошли у једанаести час, они који јесу и они који нису постили – бива ју позивани да с е насладе пасхалном радошћу, да уђу у радост господа свога то је разлог што целе светле седмице богослужење бива у по тпуности исто као на сâм дан празника, указујући тако на победоносни и спасоносни значај васкрсења господњег, и нашег бог ослужбеног учествовања у њем у као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и с апутници на п уту страдања, тако сада, обасјани пас халном светлошћу, богослужбено постајемо учесници рад ости над радостима, предокушавајући радост невечерњег дана царства небеског аутор је предавач верске наставе у школи за дизајн „богдан шупут“ у новом саду пасхално богослужење (фото: манастир буково) црквени живот 18 2 / 2020 природне науке, с једне стране, знају да буду на удару псеудонаучних теорија, које се нуде као адекватне, „научне“ алтерна- тиве то по себи јесте пошаст с којом треба да се избори научна заједница међутим, с друге стране, појединци, били они научници или љубитељи науке и људи који се радо по- зивају на науку, умеју да конкретни научни наратив преливају у сфере које не само да превазилазе интересовања одређене при- родне науке, већ далеко премашују и саме могућности њеног натуралистичког метода такође, није реткост да се научне теорије проглашавају за готове и неупитне чињени- це и за ис тину ово су врло опасне идеоло- шке играрије које покушавају да ставе знак једнакости између природне науке и идео- логије таквим играријама је, између осталих перјаница и подржавалаца новоатеизма, склон и професор ричард докинс – један од четворице „јахача“ овог новог феномена у еволуцији појма атеизма у својој новој књизи превладавање бо- га – водич за почетнике (outgrowing god – a beginners guide), професор докинс за биоло- шку теорију еволуције каже да је она: „она коначна чињеница: ми смо рођаци шимпан- зи, мало даљи рођаци мајмуна, много даљи рођаци риба и тако даље, затим и ово: науч- не истине су истините чак и када нема нико- га ко зна за њих; би ле су истините пре него што су се појавили људи и биће истините и када ми изумремо“ да је ово изговорио један приучени сим- патизер новоатеизма, ствар не би била толи- ко страшна и изненађујућа данас смо пре- плављени приученим коментаторима свега и свачега, али њима је сасвим једноставно одбити заблуде на неукост и необавеште- ност (управо се присетих коментара који је студентима који нису добро спремили испит умео да каже професор хришћанске догма- тике владика игнатије (мидић): „не разумеш ти то, душо“) међутим, ствари изгледају за- чуђујуће и забрињавајуће када овакве ста- вове изнесе један научник и универзитетски професор какав је ричард докинс лично се тешим да ово не одражава прави докинсов став, већ више његов занос науком у току писања књиге ипак, то не умањује његову одговорност пред дигнитетом саме науке и научне заједнице квалификација науч- не теорије као коначне чињенице предста- вља удар на саму науку исто тако, то чини и тврдња да постоје научне истине – и т о саме по себи, потпуно независне од човеко- вог сазнања коначна чињеница и истина су озбиљни и по науку веома опасни искази јер би постојање таквог нечега у науци зауста- вило саму науку – означило би крај постоја- у дијалогу са атеизмом професор ричард докинс неодговорним изјавама о науци враћа саму науку у око- ве превазиђеног и философски мртвог позитивизма јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (i) др александар милојков март / април 2020 19 ња науке основа науке је сумња у сазнато и оповргљивост сазнања (научне теорије) управо ти темељи науке падају уколико се научна теорија прогласи за коначну чиње- ницу или истину поготово ако се научно са- знање прогласи за истину по себи, која је и независна од човековог сазнања и његових сазнајних моћи, као што то чини докинс ов- де се грубо ставља знак једнакости између епистемологије и онтологије, што је дубоко погрешно кант би се сигурно преврнуо у гробу, када би чуо ове докинсове изјаве сам професор докинс, ако већ т о није учинио, требало би да се упозна са „коперниканским обртом“ у епистемологији који је учинио велики имануел кант – сазнање није дикти- рано од објекта сазнања ка субјекту који са- знаје, већ обрнуто – диктирано је сазнајним моћима субјекта који сазнаје, то јест човека дакле, научног сазнања нема без човека и човекових сазнајних моћи будући да је то та- ко, сазнање је сазнање бића онако како нам се оно показује у диктату наших сазнајних моћи и у условима које те моћи производе, а не сазнање бића по себи – епистемологија је једно, а онтологија нешто сасвим друго у једној научно популарној емисији (step- hen hawking`s grand design) на каналу di- scovery sciens, стивен хокинг је упра во ово нагласио: „сумњати у наше поимање ствар- ности звучи лудо, али да бисмо открили смисао живота морамо сазнати да ли постоји независна и одвојена ствар- ност или не“ хокинг је овде под „одвојеном стварношћу“, мислио на ум (интелигибилну стварност), у односу на физику (физичко те- ло), али и на с тварност по с еби (онтологи- ју), у односу на наше поимање стварности (епистемологију) на питање да ли постоје кваркови, хокинг је одговорио: „постоје у те- оријама које указују на њихово постојање и даље од тога тренутно не можемо ићи то је оно“, наставља хокинг, „што називамо ствар- ност заснована на моделима“ дакле, епистемологија је наш, на моћи- ма нашег ума заснован модел стварности колико тај модел заиста кореспондира са стварношћу по себи (епистемологија са он- тологијом), велико је питање одрживост једне научне теорије јесте управо у тој коре- спонденцији са стварношћу али, стварност је та која може и да оповргне научну теорију – да један модел стварности учини нетач- ним зато је наука са својом научном сумњом у своје моделе стварности (не у саму ствар- ност!), увек отворена и увек ће ос тати отво- рена – ако престане научна сумња, престаће да постоји и наука зато ни једна научна те- орија, па ни докинсу тако омиљена теори- ја еволуције, није коначна чињеница и није истина која постоји независно од човека као сазнаватеља – и никада то неће бити сва- ка научна теорија, па тако и теорија еволуци- ја, може бити и јесте само тренутни модел стварности, који је тренутно потврђен од- говарајућим и доступним научним увидима и експериментима али, већ сада или ускоро, или можда нешто касније – свака научна те- орија, укључујући и теорију еволуције, може бити оповргнута и одбачена као нетачна не од теолога или уметника, већ од самих науч- ника и научне заједнице oви веома важни увиди нас опомињу на интелектуално поштење – на обазривост да научну теорију (theoria је грчка реч и значи умно гледање или словенски – созерцање), олако и наивно не проглашавамо истином на овом месту било би веома умесно подсе- тити се речи великог карла попера: у дијалогу са ате измом имануел кант 1724–1804), портрет: дело јохана готлиба бекера из 1768 године (извор: викпедија) 20 2 / 2020 „стари идеал науке, апсолутно осигурано знање, показао се као идол: сваки је научни став привремен; он може бити поткрепљен – али је свака поткрепа релативна наука није систем сигурних или добро утврђених исказа, нити је систем који неумо- љиво напредује ка стању завршености наша наука није знање она не може никада да пре- тендује на то да је достигла истину, па чак ни вероватноћу као њену замену ми не знамо, већ испитујемо а наше ис- питивање води ненаучна, метафизичка (али биолошки објашњива), вера да постоје зако- нитости, које ми можемо разоткрити, откри- ти научника не чини поседовање знања о необоривим истинама, већ безобзирно кри- тичко, непрестано тражење истине приближавање истини је могуће али, си- гурно знање нам је ускраћено наше је зна- ње критичко испитивање; мрежа хипотеза; ткање од слутњи“ професор ричард докинс горе наведеним и сличним неодговорним изјавама о науци враћа саму науку у окове превазиђеног и философски мртвог позитивизма авај! ако оживимо тог ужасног покојника званог пози- тивизам, убићемо науку! кант је с а правом одузео метафизици звање науке, али је по- пер указао да науку, поред метафизике која претендује да буде наука, може да убије и позитивизам: „позитивистички радикализам заједно са метафизиком уништава и природ- ну науку!“ наука је пре путовање ка претпоставље- но постојећој истини, него доспеће до циља њена лепота и узбудљивост лежи управо у томе што она јесте путовање, покрет поред осталих елемената научног метода, како то лепо рече наш научник милан ћирковић (у скоро објављеној књизи šta je seti i zašto nam je potreban?), њена неизоставна компонента је и људска машта заправо, са том маштом – која ствара хипотезе, наука и започиње своје путовање увлачење научне теорије у области ствар- ности које превазилазе интересовања и методолошке могућности саме науке, још је већи и опаснији проблем дарвинизам је одавно престао да б уде појам који стрикт- но означава једну биолошку теорију о раз- воју живота и настанку врста он већ јесте и све више постаје идеологија дарвинизам је постао стање свести и у г лавама многих универзални епистемолошки кључ за об- јашњење свега постојећег – не само живо- тињских врста, већ и етике, моралности, културе, уметности, религије дарвинизам као идеологија посебно може да буде опа- сан када се користи као кључ за разумевање доброте и моралности професор докинс, за којег теорија еволуције – дарвинизам, ни- је само биолошка теорија већ опште подиза- ње свести – виши домен људске свести, који је кадар да биолошким наративом објасни и појмове какви су доброта и морал таквој идеологији са правом су се супротставили не само теолози, већ и многи научници по- стоји књига, зборник радова мултидисци- плинарне групе научника на ту тему, који је објавио српски издавач clio зборник су при- редили хилари и стивен роуз, под духови- тим насловом: avaj, jadni darvin! мишљења сам да је задатак и православних теолога да се придруже овом антиидеолошком блоку здравомислећих људи и научника општем добру – природним наукама, све више пре- ти идеологизација новоатеистички „јахачи“ су перјанице те идолатрије ричард докинс је један од њих у дијалогу са ате измом карл рејмунд попер 1902–1994), фотографија из 1990 године (извор: википедија) март / април 2020 21 тема броја: богословље као исцелитељска наука христос исцељује губавца лк 5, 12–14), детаљ мозаика из 12 века, катедрала у монреалеу, сицилија (извор: википедија) 22 2 / 2020 тема броја: богословље као исцелитељска наука у јеванђељу по луки записан је догађај христовог исцељивања слуге римског ка- петана (лк 7, 1–10) тај исти догађај је записан и код апостола матеја са извесним разлика- ма (мт 8, 5–13) посебно је занимљиво да код апостола луке пише да је слуга капетану „који му беше мио“ као и да за њега, самог христа, моле старешине јудејске, јер је тај капетан по још једној ствари необичан – изградио им је синагогу у капернауму, месту око кога је, и у коме је, господ највише проповедао али, срж приче лежи у дијалогу капетанових слу- гу који га представљају и христа у којем нам оба јеванђелиста приказују пример чврсте и велике вере римског капетана они говоре христу познате речи, које често и верујући- ма служе као својеврсна поштапалица: „него само реци реч, и оздра виће слуга мој“ то капетан образлаже најпре изношењем свог осећаја недостојности да господ уопште уђе у његову кућу па чак и да с ам капетан изађе пред њега и додаје: „јер и ја с ам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: ‘иди, и иде’; и другоме: ‘дођи, и до- ђе’; и с луги својему: ‘учини то, и учини’“ по повратку у капетанов дом слуге затичу свог пријатеља здравог речи капетанове, код са- мог господа изазивају дивљење, јер није ма- ла ствар да господ и син божији каже да веру какву има капетан у израиљу није нашао (мт 8, 9) сличан приказ јачине вере налази се и у догађају са женом хананејком чију кћер му- чи ђаво (мт 15, 22–28; види 1цар 20, 20; 2цар 27, 8–36) у њему видимо необичну и јаку ве- ру ове жене ипак, нешто је посебно код капетана, када је христос тако окарактерисао његову веру поред уобичајених тумачења да је капетан (као и хананејка) испуњен смирењем ко- је се огледа у осећају недостојности (упра- во су његове речи чест мотив у молитвама пред причешће), још једна ствар упада у око капетан инсистира на својој речи као запо- ведника и в ласти коју има његова реч је довољна да се његова воља испуни од стра- не војника и с лугу који су под њим у овим капетановим речима присутна је алузија на стварање света и реч божију која својом си- лом ствара свет и обликује стварност (пост 1; пс 148, 5–6, 8; пс 33, 9; јов 37–38; је вр 11, 3) у ве зи са овим још је дна ствар побуђује пажњу; није случајно да баш ове ре чи капе- тан упућује христу и да, к ако пише апостол лука, не жели због осећаја недостојности да изађе пред њега с обзиром на то да су речи о власти коју капетан има упућене директно христу, он заправо на тај начин показује да у исусу христу види управо бога који је тво- рац света пред њим, као богом, не само учи- тељем или пророком, капетан се осећа не- достојним да с тоји јер је, к олико год имало сличности у власти и моћи коју капетан има, она неупоредива са оном коју има онај који је створио свет према томе, овде није ствар само смирења него најпре исповедања вере коју христос није нашао ни у и зраиљу то је заправо вера коју христос тражи да се пре- позна у његовим делима и речима, као што то чини, рецимо, свети јован крститељ што се види неколико стихова испод овог одлом- колико год црква сведочила о стварима узвишеним, све то ће остати мртво слово на папиру уколико човек у њој не препознаје моћ стварања, моћ преображаја, моћ исцељења реч која исцељује тема броја владимир пекић март / април 2020 23 тема броја ка (лк 7, 20–22) несумњиво да ће овакву ве- ру христос наградити тако што ће му исцели- ти драгог слугу тиме христос показује да је реч божија као исцелитељска уједно и иста она којом бог ствара свет кроз своју историју реч цркве, тј теологи- ја, имала је разне видове почевши управо од писма, па преко химнографије, мартири- ологија, агиографије, историје до догматског и мистичког богословља сваки од ових ви- дова је незаменљив за цркву било какав ре- дукционизам осујећује многострукост божи- јег саопштавања човеку кроз реч наравно, као основа стоји реч писма ако је у опште захвално правити редослед ових видова, не по хронологији, него по једној скали која би – парадоксално – била двосмерна, онда би требало кренути од оних непосредних све- дочанстава а то су агиографије и мартири- ологије уз то треба прикључити и мистичко богословље бар у оном почетном стадијуму, борбе са страстима ови видови сведоче живом искуству вере он је приказан кроз животе светитеља у којима се налазе, за са- временог човека, крајње необичне приче можда и фантастичне, и мало вероватне по данашњим аршинима како објаснити посту- пак светог антонија великог да живи у гро- бу; или преподобног стефана јуродивог који из пустиње, по заповести божијој, долази у цариград да „овај свет извргне руглу“, да га исмева? и док се приповеда његово житије, човек се налази у дилеми: је ли овај човек за- иста толико свет или је пре л уд? тек животи столпника који пркосе свакој логици потом ваља прећи на химнографију која представља богослужбено и светотајинско искуство цркве оно пак већ за лази и у д о- мен мистичког јер није могуће исказати сву величанственост светих тајни цркве, тј те- ла и крви господње у којима хришћани уче- ствују делећи живот са богом на необјашњив начин црква је успела да кроз сво је учење обједини то искуство и да га предочи свету догмати нису ништа друго него потреба да се оно што побуђује чуђење, некад и саблазан, а везано је за хришћанско искуство, прика- же као рационално и објашњиво наравно, у мери у којој је то могуће опет овде искр- сава оно мистичко, изражено у апофатичкој теологији која на интригантан начин чове- ков ум одушевљава чињеницом да говори о недокучивом, готово неспознатљивом богу а баш та врста говора у души распламсава жудњу да за т им богом трага, јер та узвише- ност која је неухватљива, а која кроз речи апофатике бљесне, плени и везује човеково биће за онога о коме говори – за бога на концу, оно ми стичко оно ни је ништа друго до оно дубоко лично у сусрету са богом, које бежи од речи и које се једва кроз с лику може изразити то је оно што човека подстак- не да у свакодневици препозна деловање божије баш као што је римски капетан, с по- нешто је посебно код капетана, када је христос тако окарактерисао његову веру христос исцељује капетановог слугу лк 7, 1–10), фреска из манастира дионисијат, света гора, 16 век (извор: tvhramrs) 24 2 / 2020 четка текста, препознао у христу његов лик је крајње занимљив у смислу како је постављен и које варијанте разумевања нуди најпре, он је неко ко је ван граница израиља, неко ко је представник тиранске војске која притиска јудејце међутим, који, иако припада другом свету, страном колико је то њему свет наро- да божијег, успева да пронађе спону са речју божијом успева да у свом искуству препозна слику, модел који ће га повезати са њом и то речју која је творачка и исцелитељна стога би капетан био неко ко би, типолошки, могао да представља све оне ван цр кве који у ње ној речи, тј речи божијој виде најпре исцељење у савременом свету, где речи све више губе на значају, теологија би требало да де- лује сасвим супротно у свету у к оме је све издељено, а где је та издељеност замаскира- на и прикривена дигиталном и виртуелном стварношћу која често карикира повезаност, теологија би требало да понуди искуство другог човека које је непосредно и које тра- жи подвиг тражи да се не остаје у свом све- ту, у фантазматској стварности која човека држи учауреног и неосетљивог за другога како ће он да моћи да пре позна бога под- сећања ради, римски капетан милује свога слугу не само јудејце, већ и роба он је пот- пуна супротност данашњем човеку то пак, не значи ништа друго до да је т еологија ду- жна да се пружа и онима који су ван окриља цркве и то на начин који је њима разумљив другим речима, да њена реч буде натопљена делима у којима ће се реч и дело преплитати и упућивати ненаметљиво на све оне слике које нам нуди писмо, а које говоре о божијем деловању у свету, о „величанственим делима господњим“ према томе, колико год да језички, миса- оно, традицијом, теологија, тј црква сведо- чила о стварима узвишеним, све то ће остати мртво слово на папиру уколико човек у њој не препознаје моћ стварања, моћ преобра- жаја, моћ исцељења сви који смо хришћа- ни, мислим да то не бисмо ни били да то не видимо стално у богословљу а aко видимо, онда наша вера можда и није далеко од оне римског капетана исцељење капетановог слуге мт 8, 6–7 господе, слуга мој лежи дома оду- зет, и страшио се мучи а ис ус му рече: ја ћу доћи и исцелићу га капетан није донео свога слугу на постељи, јер је веровао да га он може и у одсуству исце- лити зато: мт 8, 8–10 и капетан одговори и рече: госпо- де, нисам достојан да под кров мо ј уђеш; не го само реци реч, и оздравиће слуга мој јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде; и др угоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и у чини а кад чу исус, задиви се и рече онима што иду за њим: заиста вам кажем: ни у израиљу толике вере не нађох „ако ја“, каже, „као царев слуга, заповедим војницима који су ми подређени, (и они ме слу- шају), ти још више можеш да заповедиш смрти и болестима, да они оставе једнога човека и пређу на другога“ телесне болести су војници божији и извршитељи казне христос се удивио овим речима, па каже: „нисам нашао толико ве- лику веру ни међу израиљцима, као код овога незнабошца“ мт 8, 11–12 а кажем вам, да ће многи од исто- ка и запада доћи и сешће за трпезу с авраамом, и исаком, и јаковом у царству небескоме; а си- нови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба господ није отворено рекао: „многи незна- бошци ће сести“, како не би огорчио јевреје, већ је то казао на прикривен начин: „многи ће од истока и запада доћи“ авраама је споме- нуо како би показао да се он не с упротставља старом завету говорећи о „тами најкрајњој“ на- учио нас је да постоји и нека друга тама која је мање страшна, јер у паклу постоје различити степени мучења о јеврејима говори као о „си- новима царства“, јер су старозаветна обећања била њима упућена зато и назива израиљ сво- јим првенцем мт 8, 13 а капетану рече исус: иди, и како си веровао нека ти буде и оздрави слуга његов у тај час исцеливши слугу само својом речју, показао је да је г оворио истину када је рекао да ће је -вреји бити изгнани из царства свети теофилакт охридски, тумачење јеванђеља по матеју (извор: https://svetosavljeorg) март / април 2020 25 око свега на овом свету постоје неслага- ња ваљда зато што су људи личности, па као такви имају могућност различитог ми- шљења изузетак није ни богословље тако смо вековима имали опредељивање између овог или оног типа богословља различитост је богатство, али може бити и проклетство уколико постане супротстављеност тако су настајале многе јереси, расколи, мржње, братоубиства савремена европска мисао је верску/богословску нетрпељивост означи- ла као покретача многих ратова, па с е већ вековима труди да се од вере одвоји ипак, ратови и даље не престају они трају и без верских повода са друге стране, нетрпељи- вости постоје и ун утар истог верског опре- дељења сведоци смо и савременици истог какво је место богословља у свему овоме? чини се да је основ на подела која се пре- носи кроз све богословске спорове унутар истог веровања заснована на опредељива- њу за академско или молитвено богосло- вље некако се успоставило вредновање по коме се ово двоје искључује тачније, онај ко је академски образован и прати савремене изазове са којима се свет суочава, сматра се да није молитвен са друге стране, онај ко није упућен у теме академског богословља и противник је истог, сматра се молитвеним тачније себе сматра таквим, и друге нагова- ра да мисле исто уколико се осврнемо на историју бого- словља, видећемо да је велики број светих отаца био истовремено веома академски образован и посвећен подвижничком на- чину живота у једном старечнику се може пронаћи да је манастирска братија увек ви- ше поштовала онога ко је истовремено био академски образован и подвижничког жи- вота, него онога ко је био с амо подвижник сматрали су да је од господа добио више та- ланата и да их је умножио, као у јеванђелској причи у светогорском старечнику се налази јед- на упечатљива прича која сведочи да ака- демско богословље и подвижништво не морају бити повод раздора чак могу разли- читим путевима и уз међусобну помоћ бити начин и пут за спасење наиме, реч је о два путника који су хтели да пређу реку један је био слеп, а други богаљ тек када је слепи на леђима понео богаља могли су да пређу ре- ку тако су ова два човека који символизују праксу и теорију успели да пређу реку ово- земаљског живота исцелитељски карактер богословља је критеријум правоверности сама реч ис- цељење не односи се само на здравље фи- зичко, већ и на уравнотеженост целокупне личности која је често увод у остале видове здравља наиме, знање надима, али и незна- ње помрачује тако бити здрав богослов зна- чи бити целовита личност, која није склона поделама и партијашењима, већ окренута љубави и истини такво богословље је увек усмерено ка разговору, а не оговарању уме- тема броја сама реч исцељење не односи се само на здравље физичко, већ и на уравноте- женост целокупне личности која је често увод у остале видове здравља богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу презвитер александар р јевтић 26 2 / 2020 сто осуђивања, оно се бави молитвом када критикује то чини са духом кротости чувају- ћи се да не буде искушано (гал 6, 1), а када би- ва критиковано преиспитује се оно поштује личност другога, не ж ели да г а укалупи јер то ни бог ни је учинио како је то генијално приметио мигел де унамуно: „предложити некоме да буде неко други, да постане дру- ги, исто је што и пре дложити му да не б уде он можда је боље летети и дисати у вазду- ху но дисати у води; међутим, ако би пераја рибе случајно пожелела да постану крила, риба, као риба, угинула би“ другим речима, исто поручује свети пајсије светогорац: „ни- шта није чудно да два човека различито виде једну те исту ствар, па и два ок а у глави не виде исто“ једна од упечатљивијих сцена у чувеном филму острво, која се више пута понавља садржи питање монаха анатолија упућено монаху јову: зашто је каин убио брата аве- ља? одговор је: због зависти све док бого- словље не буде људска срца молитвеним путем одвајало од зависти, метастазе овог духовног малигнитета биће основ раздора и сваке шизофрености пут до целовите лич- ности је п ут ка љубави према целом свету према речима једног од светих отаца: „наш задатак је да људе волимо онако како воли бог а он воли све људе подједнако“ на крају, до исцељења у целовитости оста- је да буде побеђен последњи непријатељ (1 кор 15, 26), али и први непријатељ и наруши- тељ јединства човека са богом, собом и бли- жњима – смрт зато се као предокус победе над смрћу служи по целом свету свакоднев- но света литургија – тајноводство за живот света она показује погубност сваке поделе и мржња, али и радост учешће у јединству са богом и са свима светима тема броја истинска брига „црква се очувала у ис то- рији захваљујући бескрај- ном ‘трењу’ људи једних о друге, као што бива са ка- мењем на морској обали, и захваљујући смирењу у прихватању дана, рада, за- узетости истинска брига за цркву састоји се од тога да се никада не уђе у с аблазан ради цркве ‘блажени су ко- ји се неће саблазнити о ме- не’“ (протопрезвитер алек- сандар шмеман, дневник) исцелитељски карактер богословља је критеријум правоверности сама реч исцељење не односи се само на здравље физичко, већ и на уравнотеженост целокупне личности март / април 2020 27 оче слободане, на самом почетку на- шег разговора замолио бих вас да нам протумачите светоотачке речи да је богослов онај који се моли, и да онај који се моли јесте истински богослов – ове ријечи евагрија понтијског на нај- бољи начин изражавају нераздвојност бо- гословља и молитвено-подвижничког опи- та заправо, богословље јесте аутентично и истинско само онда када је подвижничко из тог разлога богослов треба најприје да постане црквени, литургијско-подвижнич- ки човјек, да постане боговидац, јер једино тада ће његово богословље да буде аутен- тично и истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме знамо да су само тројица светих отаца понијели назив богослов: све- ти јован, свети григорије и свети симеон нови to нам казује да то звање не може да понесе свако, већ само онај ко је цио свој ум и срце предао богу дакле, богослов је онај који се моли и чији је живот непрестано сло- вљење и слављење бога данас се, такође, сусрећемо с једним поимањем богословља које искључује поменуту подвижничко-ми- стиријску димензију и тако се богословом назива искључиво онај који посједује ди- плому теолошког факултета, при чему се занемарује суштинска разлика између ака- демског богословља и богословља у горе поменутом смислу и што више диплома, прочитаних и објављених књига, то већи богослов у житијама светих имамо мноштво чу- десних примјера светих људи који су често били неписмени или са неколико зима шко- ле као нпр свети силуан атонски, али су они цијело своје биће предали богу и тако се освједочили као аутентични богослови и боговидци не чини, дакле, број прочита- них књига и стечених диплома једног бого- слова него превасходно живот по богу зато свети григорије богослов каже: „говорити о богу је велика ствар, али је још боље очи- стити се за њега“ слично казује и свети ди- јадор фотички када тврди да: „ништа није бједније од разума који без и ван бога фи- лософира о божанским стварима“ на крају тема броја богословље је исцјељитељско и спасоносно ако за своје исходиште има тајну христову разговор са презвитером слободаном лукићем, парохом црмничким (митрополија црногорско-приморска) богословље као мјесто заједничарења и сусрета са богом разговор водио: бранислав илић 28 2 / 2020 крајева, богословље може да се испољава на разне начине: кроз ик онопис, кроз цр -квено пјесништво, сакралну архитектуру богословствовати се може и ћутањем све ово значи да богословље не ос таје на спо- љашњој равни, већ прелази у дубину, у про- стор најинтимнијег личног искуства бога једноставније речено: од ријечи о богу, бо- гословље прелази у разговор с богом тако да ће и она ј који је неписмен, који ниједну књигу није прочитао, и поред ћутања и не- знања уколико живи божанским животом, бити
Свеска: 372 | Богословље као исцелитељска наука
... Фотографија на насловној страни корице: Патријарх српски Иринеј и Епископ аустралијско-новозеландски Силуан у Саборној цркви у Београду Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Архимандрит Георгије Капсанис (1935–2014) Фото: Αγιορειτική Φωτοθήκη http://athosprosopographyblogspotcom/ Фотографија на трећој страни корице: „А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога“ (Еф 6, 16) (детаљ са литије у Пљевљима 922020) Фото: Веселин Драгаш из Пљеваља Фотографија на полеђини корице: „Радоваћемо се за спасење твоје, и у име Бога свог подигнућемо заставу Да испуни Господ све молбе твоје“ (Пс 19/20, 5) (детаљ са литије у Пљевљима 922020) Фото: Веселин Драгаш из Пљеваља СВЕСКА 372, МАРТ / АПРИЛ 2020 Реч уредника Исцељујућа моћ православног богословља 2 Реч пастира Разговор са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом свештене обитељи манастира Ћелије у Епархији шумадијској Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу 4 Материк Света Тавита, жена коју је васкрсао Апостол Петар9 Историја хришћанства Четврти Васељенски Сабор 10 Из историје црквене уметности Библијски бестијаријум: Jелен 12 Црквени живот Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења 16 У дијалогу са атеизмом Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (I) 19 ТЕМА БРОЈА Реч која исцељује 23 Богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу 26 Разговор са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска) Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом 28 Истина ће вас ослободити 32 Теолошки одговор на вјерски фундаментализам 34 Хришћанска етика Не узимај узалуд имена Господа својега 36 Вишедетне хришћанске породице Породица Мишљеновић из Борова 38 Сведочанство Божићни Васкрс народа 48 Света Земља Манастир Светог Симеона Богопримца у Катамону 50 Света Гора Скит Светог Јована Крститеља – Продром 53 Из историје Српске Православне Цркве Нека сведочанства о времену и лику Светог Рафаила Банатског 56 Парохијани Парохија цркве Вазнесења Господњег у Кучеву 58 Из Бешке у Срему 61 Мисионарски излог Семе вечног живота 63 стране март / април 2020 1 ̃° ̨ ̋ / ° ̇ ̨ˆˇ 2020 ̆ ена 90 динара ̃ˆ СИОНА ̨ СКО ˇ° СИЛО СРПСКЕ ̇ ̨ ° ВОСˇ° ВНЕ ЦРКВЕ З° ̃ˇ° ДЕ ̋ ема броја: Богосло†ље као исцели’ ељска наšка Богосло†ље као исцели’ ељска наšка мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља
... Фотографија на насловној страни корице: Патријарх српски Иринеј и Епископ аустралијско-новозеландски Силуан у Саборној цркви у Београду Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Архимандрит Георгије Капсанис (1935–2014) Фото: Αγιορειτική Φωτοθήκη http://athosprosopographyblogspotcom/ Фотографија на трећој страни корице: „А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога“ (Еф 6, 16) (детаљ са литије у Пљевљима 922020) Фото: Веселин Драгаш из Пљеваља Фотографија на полеђини корице: „Радоваћемо се за спасење твоје, и у име Бога свог подигнућемо заставу Да испуни Господ све молбе твоје“ (Пс 19/20, 5) (детаљ са литије у Пљевљима 922020) Фото: Веселин Драгаш из Пљеваља СВЕСКА 372, МАРТ / АПРИЛ 2020 Реч уредника Исцељујућа моћ православног богословља 2 Реч пастира Разговор са јеромонахом Доситејем (Радивојевићем), игуманом свештене обитељи манастира Ћелије у Епархији шумадијској Циљ нам је да се у овом животу уподобимо Богу 4 Материк Света Тавита, жена коју је васкрсао Апостол Петар9 Историја хришћанства Четврти Васељенски Сабор 10 Из историје црквене уметности Библијски бестијаријум: Jелен 12 Црквени живот Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења 16 У дијалогу са атеизмом Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (I) 19 ТЕМА БРОЈА Реч која исцељује 23 Богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу 26 Разговор са презвитером Слободаном Лукићем, парохом црмничким (Митрополија црногорско-приморска) Богословље као мјесто заједничарења и сусрета са Богом 28 Истина ће вас ослободити 32 Теолошки одговор на вјерски фундаментализам 34 Хришћанска етика Не узимај узалуд имена Господа својега 36 Вишедетне хришћанске породице Породица Мишљеновић из Борова 38 Сведочанство Божићни Васкрс народа 48 Света Земља Манастир Светог Симеона Богопримца у Катамону 50 Света Гора Скит Светог Јована Крститеља – Продром 53 Из историје Српске Православне Цркве Нека сведочанства о времену и лику Светог Рафаила Банатског 56 Парохијани Парохија цркве Вазнесења Господњег у Кучеву 58 Из Бешке у Срему 61 Мисионарски излог Семе вечног живота 63 стране март / април 2020 1 ̃° ̨ ̋ / ° ̇ ̨ˆˇ 2020 ̆ ена 90 динара ̃ˆ СИОНА ̨ СКО ˇ° СИЛО СРПСКЕ ̇ ̨ ° ВОСˇ° ВНЕ ЦРКВЕ З° ̃ˇ° ДЕ ̋ ема броја: Богосло†ље као исцели’ ељска наšка Богосло†ље као исцели’ ељска наšка мисионарспцсрб | misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља
Одреднице:
1. 73023 / ...искаже суштину и сверад осни и спасоносни значај празника ВАСКРСЕЊА господа нашег исуса христа свети григорије богослов у својој беседи на пасху богомудро поручује да је пасха: „цар...
2. 81862 / ...тако и у животима свих хришћана који исповедају радост ВАСКРСЕЊА, , јер васкрсење христово ваистину постаде основ наше вере о томе нам говори свети апостол павле: „а ако нема васкрсења ...
3. 82766 / ...ваистину васкрсе!“1 1 а а дмитријевски, спознајући тајну крста и ВАСКРСЕЊА господњег, крагујевац 2014, стр 87–88 богослужбене напомене ук азују да ове ноћи, после литургије, хришћани веко...
4. 87648 / ...дан празника, указујући тако на победоносни и спасоносни значај ВАСКРСЕЊА господњег, и нашег бог ослужбеног учествовања у њем у као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били уч...
1. 73023 / ...искаже суштину и сверад осни и спасоносни значај празника ВАСКРСЕЊА господа нашег исуса христа свети григорије богослов у својој беседи на пасху богомудро поручује да је пасха: „цар...
2. 81862 / ...тако и у животима свих хришћана који исповедају радост ВАСКРСЕЊА, , јер васкрсење христово ваистину постаде основ наше вере о томе нам говори свети апостол павле: „а ако нема васкрсења ...
3. 82766 / ...ваистину васкрсе!“1 1 а а дмитријевски, спознајући тајну крста и ВАСКРСЕЊА господњег, крагујевац 2014, стр 87–88 богослужбене напомене ук азују да ове ноћи, после литургије, хришћани веко...
4. 87648 / ...дан празника, указујући тако на победоносни и спасоносни значај ВАСКРСЕЊА господњег, и нашег бог ослужбеног учествовања у њем у као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били уч...
61
Свеска: 373 | На путу за Емаус
...да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанствоВАСКРСЕЊА 📌 као
непоуздано, будући да потиче од мајке из истог
разлога, јеванђелисти не откривају експлицит-
но ни да је пресвета богородиц
...да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство
МЕТА инфо: Р:28549 К:213161 Д:118
| Свеска 373 |
Свеска: 373 | На путу за Емаус
... petra 5, beograd charges: for the account of ordering customer предање цркве нам сведочи да се господ исус христос по васкрсењу прво јавио сво- јој мајци, марији дјеви, иако то нигде није оста- ло забележено у јеванђељима разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи об- јашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке из истог разлога, јеванђелисти не откривају експлицит- но ни да је пресвета богородица била међу же- нама мироносицама које су прве дошле на гроб у недељу у раним јутарњим сатима, већ само веле да је ту била и „друга марија“ (ср мт 28, 1) свети григорије палама, архиепископ солунски, у својој беседи на недељу мироносица, каже да је марија дјева пре свих њих дошла на гроб и видела не само да је празан, већ и погребне повоје сложене на једном месту а један савре- мени православни богослов вели да су управо уредно сложени погребни повоји јасно ставили до знања марији дјеви да је њен син васкрсао зашто? зато што су били савијени на особен на- чин (уп јн 20, 7), а она је веома добро знала како је њен син слагао одећу док је био у дому пра- ведног јосифа, пре свог изласка на јавну пропо- вед тај особен начин савијених убруса је, као мајка, препознала – тако их је могао сложити само њен син феномен препознавања је можда најупеча- тљивије изражен у догађају који детаљно наво- ди апостол лука на самом крају свог јеванђеља (лк 24, 13–32) два путника после васкрсења од- лазе за емаус, и разговарају под утицајем свега онога што су претходно чули од мироносица поред апостола клеопе, који се именом поми- ње у извештају, други сапутник је несумњиво био лука, који своје име (као аутор) са намером крије у једном тренутку им се приближава не- ко кога не препознају, али са којим заједнички настављају не само пут, већ и беседу о догађа- јима који су се десили у јерусалиму док се та- јанствени сапутник осврће на њихове речи и реч уредника годишња претплата за иностранство: обична пошиљка: 20 eur авионска: 25 eur за европу, 35 eur ван европе 2 3 / 2020 објашњава им старозаветна пророштва, њима се срце разгорева, али још увек не довољно да би га препознали– све док нису стали да одмо- ре, а незнанац преломио хлеб то је био тренутак препознавања јер су апостоли били сведоци ка- да је христос више пута раније преламао хлеб, чинећи то врло вероватно на особен начин– ње- гове непорочне руке у том чину они нису могли заборавити блаженопочивши митрополит сурошки ан- тоније (блум) у својим мемоарима пише о вео- ма занимљивом искуству које је имао као дечак од четрнаест година, када је под утицајем про- поведи једног свештеника узео сам да прочита свето јеванђеље по марку премда је био не- верујући до тог тренутка, читајући јеванђелске стихове са пажњом јасно је осетио присуство божије које се речима не може лако описати препознао је наспрам себе онога кога до тада није познавао премда се његова пријемчивост може донекле разумети отвореношћу да се спо- зна истина, у својој суштини питање поменутог препознавања ипак остаје дубока тајна чији се кључ крије у дубинама срца но чини се да је у његовом случају још једна ствар одиграла важну улогу: пажња она је потребна и верујућима ка- да приступају читању светог писма, да би се ње- гове дубине откриле тако чувени руски игуман ников воробјов, који је духовно водио многе у претешко време совјетске диктатуре, једној сво- јој духовној кћи објашњава како да чита свето јеванђеље и каже: „научи се да не читаш само очима или чак и разумом, то није довољно, већ се научи да читаш срцем и душом“ на тај начин, сабирајући сва наша чула са пажњом „у име хри- стово“ (мт 18, 20), отварамо своје биће за посету господњу готово сви ми се налазимо на „путу за емаус“ током целог живота, с обзиром да недоумице и колебања нису својствени само оним људима који су стекли очишћено срце и просвећен ум опет, у друштву добрих „сапутника“ – светих отаца и учитељâ цркве – и пажљивим слушањем њихових речи, наш ум ће се стално просвећива- ти и срце разгоревати, сумње и недоумице по- лако нестајати, а бог ће нам постепено све више и дубље откривати оно што нам је на спасење поменути осећај „горења срца“ о коме говори апостол лука стичемо молитвеним делањем, покајањем, пажљивим читањем светог писма, постом који нам помажу да откријемо царство божије у себи (ср лк 17, 21) упоредо са т
... petra 5, beograd charges: for the account of ordering customer предање цркве нам сведочи да се господ исус христос по васкрсењу прво јавио сво- јој мајци, марији дјеви, иако то нигде није оста- ло забележено у јеванђељима разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи об- јашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке из истог разлога, јеванђелисти не откривају експлицит- но ни да је пресвета богородица била међу же- нама мироносицама које су прве дошле на гроб у недељу у раним јутарњим сатима, већ само веле да је ту била и „друга марија“ (ср мт 28, 1) свети григорије палама, архиепископ солунски, у својој беседи на недељу мироносица, каже да је марија дјева пре свих њих дошла на гроб и видела не само да је празан, већ и погребне повоје сложене на једном месту а један савре- мени православни богослов вели да су управо уредно сложени погребни повоји јасно ставили до знања марији дјеви да је њен син васкрсао зашто? зато што су били савијени на особен на- чин (уп јн 20, 7), а она је веома добро знала како је њен син слагао одећу док је био у дому пра- ведног јосифа, пре свог изласка на јавну пропо- вед тај особен начин савијених убруса је, као мајка, препознала – тако их је могао сложити само њен син феномен препознавања је можда најупеча- тљивије изражен у догађају који детаљно наво- ди апостол лука на самом крају свог јеванђеља (лк 24, 13–32) два путника после васкрсења од- лазе за емаус, и разговарају под утицајем свега онога што су претходно чули од мироносица поред апостола клеопе, који се именом поми- ње у извештају, други сапутник је несумњиво био лука, који своје име (као аутор) са намером крије у једном тренутку им се приближава не- ко кога не препознају, али са којим заједнички настављају не само пут, већ и беседу о догађа- јима који су се десили у јерусалиму док се та- јанствени сапутник осврће на њихове речи и реч уредника годишња претплата за иностранство: обична пошиљка: 20 eur авионска: 25 eur за европу, 35 eur ван европе 2 3 / 2020 објашњава им старозаветна пророштва, њима се срце разгорева, али још увек не довољно да би га препознали– све док нису стали да одмо- ре, а незнанац преломио хлеб то је био тренутак препознавања јер су апостоли били сведоци ка- да је христос више пута раније преламао хлеб, чинећи то врло вероватно на особен начин– ње- гове непорочне руке у том чину они нису могли заборавити блаженопочивши митрополит сурошки ан- тоније (блум) у својим мемоарима пише о вео- ма занимљивом искуству које је имао као дечак од четрнаест година, када је под утицајем про- поведи једног свештеника узео сам да прочита свето јеванђеље по марку премда је био не- верујући до тог тренутка, читајући јеванђелске стихове са пажњом јасно је осетио присуство божије које се речима не може лако описати препознао је наспрам себе онога кога до тада није познавао премда се његова пријемчивост може донекле разумети отвореношћу да се спо- зна истина, у својој суштини питање поменутог препознавања ипак остаје дубока тајна чији се кључ крије у дубинама срца но чини се да је у његовом случају још једна ствар одиграла важну улогу: пажња она је потребна и верујућима ка- да приступају читању светог писма, да би се ње- гове дубине откриле тако чувени руски игуман ников воробјов, који је духовно водио многе у претешко време совјетске диктатуре, једној сво- јој духовној кћи објашњава како да чита свето јеванђеље и каже: „научи се да не читаш само очима или чак и разумом, то није довољно, већ се научи да читаш срцем и душом“ на тај начин, сабирајући сва наша чула са пажњом „у име хри- стово“ (мт 18, 20), отварамо своје биће за посету господњу готово сви ми се налазимо на „путу за емаус“ током целог живота, с обзиром да недоумице и колебања нису својствени само оним људима који су стекли очишћено срце и просвећен ум опет, у друштву добрих „сапутника“ – светих отаца и учитељâ цркве – и пажљивим слушањем њихових речи, наш ум ће се стално просвећива- ти и срце разгоревати, сумње и недоумице по- лако нестајати, а бог ће нам постепено све више и дубље откривати оно што нам је на спасење поменути осећај „горења срца“ о коме говори апостол лука стичемо молитвеним делањем, покајањем, пажљивим читањем светог писма, постом који нам помажу да откријемо царство божије у себи (ср лк 17, 21) упоредо са т
Свеска: 373 | На путу за Емаус
... Фотографија на насловној страни корице: У вечни спомен биће праведник: Епископ ваљевски Милутин Кнежевић (1949–2020) Фото: Епархија ваљевска Фотографија на другој страни корице: Васкрсење Твоје Христе Спасе, Анђели певају на небесима; и нас на земљи удостој чистим срцем да Те славимо! Фото: Архива породице Секулић Фотографија на трећој страни корице: „Као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време, и коме лист не вене“ (Пс 1, 3) Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: „Како су мили станови Твоји, Господе над силама! Гине душа моја желећи у дворе Господње; срце моје и тело моје отима се к Богу Живом“ (Пс 84/83, 1–2) Фото: Ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 373, МАЈ / ЈУН 2020 Реч уредника „Не гораше ли срце наше“ 2 Реч архијереја Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г Сергијем (Карановићем) Литургија је наша спона са вјечношћу! 4 Реч пастира Разговор са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом свештене обитељи манастира Савина (Митрополија црногорско-приморска) Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! 10 Из светоотачке ризнице Св Игњатије Брјанчанинов Хришћански пастир и уметник хришћанин 15 Материк Света мученица Ермиона 19 Историја хришћанства Пети Васељенски Сабор 21 Хришћанска етика Свети Владика Николај Велимировић: Зашто је он генерал? 23 У дијалогу са атеизмом Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (II) 27 ТЕМА БРОЈА Пут ка препознавању 31 Пут богопознања 33 Евхаристија — непрекидни обед у Емаусу 35 Прогледавање ученика у Емаусу 37 Српски ходочасници на путу за Емаус 41 Вишедетне хришћанске породице Породица Пуача 44 Света Гора Скит Светог апостола Андреја Првозваног 54 Света Земља Лавра Светог Саве Oсвећеног (Mar Saba) 56 Из историје црквене уметности Библијски бестијаријум: магарац 60 стране мај / јун 2020 1 МАЈ / ЈУН 2020 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: На путу за Емаус мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 д
... Фотографија на насловној страни корице: У вечни спомен биће праведник: Епископ ваљевски Милутин Кнежевић (1949–2020) Фото: Епархија ваљевска Фотографија на другој страни корице: Васкрсење Твоје Христе Спасе, Анђели певају на небесима; и нас на земљи удостој чистим срцем да Те славимо! Фото: Архива породице Секулић Фотографија на трећој страни корице: „Као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време, и коме лист не вене“ (Пс 1, 3) Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: „Како су мили станови Твоји, Господе над силама! Гине душа моја желећи у дворе Господње; срце моје и тело моје отима се к Богу Живом“ (Пс 84/83, 1–2) Фото: Ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 373, МАЈ / ЈУН 2020 Реч уредника „Не гораше ли срце наше“ 2 Реч архијереја Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г Сергијем (Карановићем) Литургија је наша спона са вјечношћу! 4 Реч пастира Разговор са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом свештене обитељи манастира Савина (Митрополија црногорско-приморска) Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! 10 Из светоотачке ризнице Св Игњатије Брјанчанинов Хришћански пастир и уметник хришћанин 15 Материк Света мученица Ермиона 19 Историја хришћанства Пети Васељенски Сабор 21 Хришћанска етика Свети Владика Николај Велимировић: Зашто је он генерал? 23 У дијалогу са атеизмом Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (II) 27 ТЕМА БРОЈА Пут ка препознавању 31 Пут богопознања 33 Евхаристија — непрекидни обед у Емаусу 35 Прогледавање ученика у Емаусу 37 Српски ходочасници на путу за Емаус 41 Вишедетне хришћанске породице Породица Пуача 44 Света Гора Скит Светог апостола Андреја Првозваног 54 Света Земља Лавра Светог Саве Oсвећеног (Mar Saba) 56 Из историје црквене уметности Библијски бестијаријум: магарац 60 стране мај / јун 2020 1 МАЈ / ЈУН 2020 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: На путу за Емаус мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 д
Одреднице:
1. 7849 / ...лука на самом крају свог јеванђеља (лк 24, 13–32) два путника после ВАСКРСЕЊА од- лазе за емаус, и разговарају под утицајем свега онога што су претходно чули од мироносица поред апостол...
2. 9900 / ...три интензивна периода: духовног бу- ђења, распећа, а потом и ВАСКРСЕЊА током прошле године границе епархије су проши- рене присаједињено нам је архијерејско намјесништво јајачко-мр...
3. 42211 / ...апостол лука приповеда како двојица ученика на дан христовог ВАСКРСЕЊА иду збуњени, рекло би се и разочарани, ван јерусалима пошто све указује да су се њихове наде које су полагали у и...
4. 166441 / ...се (лк 24, 37) вре- ме јављања и личности које прихватају чиње- ницу ВАСКРСЕЊА је битно најпре су то жене мироносице оне и без сусрета са васкрслим, уверене од анђела ту вест преносе апос...
1. 7849 / ...лука на самом крају свог јеванђеља (лк 24, 13–32) два путника после ВАСКРСЕЊА од- лазе за емаус, и разговарају под утицајем свега онога што су претходно чули од мироносица поред апостол...
2. 9900 / ...три интензивна периода: духовног бу- ђења, распећа, а потом и ВАСКРСЕЊА током прошле године границе епархије су проши- рене присаједињено нам је архијерејско намјесништво јајачко-мр...
3. 42211 / ...апостол лука приповеда како двојица ученика на дан христовог ВАСКРСЕЊА иду збуњени, рекло би се и разочарани, ван јерусалима пошто све указује да су се њихове наде које су полагали у и...
4. 166441 / ...се (лк 24, 37) вре- ме јављања и личности које прихватају чиње- ницу ВАСКРСЕЊА је битно најпре су то жене мироносице оне и без сусрета са васкрслим, уверене од анђела ту вест преносе апос...
62
Свеска: 374 | Мисија и исихија
...ме- не, и ја шаљем вас“ (јн 20, 21; уп 13, 20; мт 28, 18–20) након свогаВАСКРСЕЊА,📌 , христос го-
вори апостолима да оста-
ну у јерусалиму док се не
обуку у силу са висине да
би били сведоци њего-
вог страдања и в
...ме- не, и ја шаљем вас“ (јн 20, 21; уп 13, 20; мт 28, 18–20) након свога
МЕТА инфо: Р:23747 К:179660 Д:99
| Свеска 374 |
Свеска: 374 | Мисија и исихија
... дисањем, а ум и срце везани за име господа исуса христа мисија је нешто што се налази у самој ср- жи хришћанства реч потиче из латинског језика и значи посланство тако би ми- сија заправо могла бити повезана са самим послањем сина божијег у свет: „као што је отац послао ме- не, и ја шаљем вас“ (јн 20, 21; уп 13, 20; мт 28, 18–20) након свога васкрсења, христос го- вори апостолима да оста- ну у јерусалиму док се не обуку у силу са висине да би били сведоци њего- вог страдања и вас- крсења: „него ћете примити силу када сиђе свети дух на вас; и биће- те ми сведоци у јерусалиму и по свој јудеји и самарији и све до краја зе- мље (дап 1, 8) након силаска светог духа, у делима апо- столским чита- тема броја у бити исихије, мимо свих теолошких спекулација, лежи исконска и заправо једина потреба човека да своју растрзану природу и вољу обједини у целовито и смислено постојање а оно је немогуће без бога срж и пракса мисије и исихије владимир пекић архимандрит софроније сахаров 1896–1993 као светогорски монах, фотографија из 1930-их (извор: http://wwwisihazmru/) јул / август 2020 25 мо чувену беседу/говор апостола петра који је по свом циљу мисионарски он потврђује себе и апостоле као сведоке христове и по- зива присутне да се покају и поверују у бла- гу вест и приброје се заједници која овде и сада сведочи вечни живот и љубав божију (уп дап 2, 14–41) све ово показује да хри- шћанство јесте вера проповеди (киригме) о царству која се преноси кроз живе сведоке и посленике тога царства дакле, хришћан- ска реч о спасењу света није философска спекулација која наглашава и издваја веч- не истине наспрам оних које су подложне ишчезавању, нити је намењена одређеном и уском кругу људи који су, игром судбине/ сплетом околности (како је коме воља да ту- мачи), имали привилегију да им нешто буде откривено или показано тако апостол јован почиње своју посланицу речима: „што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о логосу (речи) живота; и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и обја- вљујемо вам живот вечни, који беше у оца и јави се нама; што смо видели и чули обја- вљујемо вама да и ви с нама имате заједни- цу, а наша заједница је са оцем и са сином његовим исусом христом“ (1 јн 1,1–3) у пи- тању је реч која је намењена да се пропове- да и исприча свима, јер ако није тако, онда она губи смисао због тога у посланици је- врејима, после чувене приповести о вери и њеним носиоцима у старом завету, апостол закључује: „и сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је бог нешто бо- ље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство“ (јевр 11, 39–40) исихија је термин скован у монашко-те- олошкој литератури који је преподобни јустин ћелијски превео као „молитвено ти- ховање“ од самих почетака монаштва, циљ подвижника је да оду на место где могу да ослушну глас божији то је била пустиња симболично, она означава и гранични про- стор између живота и смрти и на тој гра- ници стојећи, човеково биће је усредсре- ђеније и спремније да занеми и ослушкује шта бог има да му поручи у усамљености, где је човек хтео – не хтео, упућен на себе долази се до сазнања да једино молитва богу тј сам бог јесте оно једино потребно човеку (ср лк 10, 42) тако су монаси оту- ђујући се од света хитали ка богу у коме је, парадоксално, цео свет био сагледаван очима којим га гледа бог то је све добило своју форму кроз познату исусову молитву за коју се први везује преподобни јован лествичник и синајска пракса молитве, да би своју пуну афирмацију добила на светој гори и то у 14 веку са светим григоријем паламом ту дугачку традицију, свети гри- горије успева да богословски потпуно обје- дини и повеже са основним претпоставка- ма хришћанске теологије и антропологије у бити исихије, мимо свих теолошких спе- кулација, лежи исконска и заправо једина потреба човека да своју растрзану приро- ду и вољу обједини у целовито и смислено постојање а оно је немогуће без бога, јер је само христос тај који човека исцељује, тј чини га целим исцељење бива једино у љубави какву је христос показао кроз сво- је унижење, постајући човек и страдајући на крсту (уп фил 2, 5–11) смисао молитве, стога, није механичко понављање посеб- них и светих речи он се налази у томе да је молитва љубавна жеља како ума тако и срца, душе и тела а њен циљ је да човек тема броја исихија је термин скован у монашко-теолошкој литератури који је преподобни јустин ћелијски превео као „молитвено тиховање“ 26 4 / 2020 тема броја пребива кроз молитву у близини божијој како пише свети јован лествичник: „немој рећи да ниси ништа стекао, ако у молитви проводиш доста времена, а не видиш ника- квог плода добитак је већ то што се молиш какво би ти веће благо и требало – него да се припијаш уз господа и живиш непреста- но у јединству с њим“ (поука 28)? у каквој дакле вези могу бити мисија и исихија? јер, прва је отвореност према све- ту, а друга води скривености срца ипак, ово није препрека нити су мисија и исихи- ја супротност термин исихија би се могао заменити са термином доживљај наиме, исихастичко искуство подразумева сусрет са богом, његово присуство манифесто- вано кроз нестворену божанску светлост другим речима, то је оприсутњење ствар- ности будућег царства божијег овде и сада у конкретном појединцу такав човек бива храм духа светога, извор из кога тече вода у живот вечни, у коме пребива сам христос (уп рим 8, 11, 14; 1 кор 6, 15, 19; јн 4, 14; гал 2, 20) највећи мисионар хришћанства – апостол павле –наглашава како је кључ- ни тренутак његовог живота био сусрет са васкрслим христом на путу за дамаск (дап 9, 3–7; 22, 7–8; 26, 12–18;гал 1, 12; 1 кор 15, 9) управо због тог виђења, он не мари мно- го за устаљене ауторитете чак и у самој цркви, већ му је мотив и жеља да истину о обећању божијем и спасењу кроз хри- ста пренесе, ако је могуће, до крајева зе- мље на његовом примеру је очигледно да без непосредног доживљаја тј сусрета са христом свака реч је празна ко је окусио царство божије и носи га у себи, он може и другима да га проповеда јер, по речи- ма апостола павла: „и реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске му- дрости, него у показивању духа и силе да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили божијој а мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога века, ни кнезова овога века који су пролазни; него говоримо премудрост божију у тајни са- кривену, коју предодреди бог пре векова за славу нашу“ (1 кор 2, 4–7 и даље види) попут апостола павла су и свети словен- ски просветитељи кирило и методије света браћа су такође своје унутрашње искуство сусрета са христом преносили словенима и поред недаћа и страдања која су трпели, јер су знали да то искуство, уколико не поделе, могу завршити попут лењог слуге из приче о талантима (мт 25, 14–30; лк 19, 12–27) али превасходно им је било да ту радост поделе са онима којима је доносе у прошлом ве- ку многи су, а најпре светогорски старци и светитељи, попут силуана, софронија, пор- фирија, пајсија, јосифа исихасте, искуство и праксу своје молитве и виђења бога прено- сили хришћанима, па и онима ван цркве примери свете солунске браће и савреме- них стараца и подвижника говоре о превас- ходној потреби унутрашње мисије, у оквиру саме цркве поготово у блиској прошлости, али и данас оно што се показује је да се, иа- ко данас многи себе сматрају хришћанима, хришћански живот и етос слабо или готово уопште не практикују поновно сведочење и проповед треба да буде упућена онима унутар цркве, тј који су њени чланови са- мо формално с обзиром на данашње видо- ве комуникације, то сведочење може веома лако допрети до оних изван цркве такође, мисија и исихија су нашли веома добар ба- ланс кроз ликове подвижника који су поме- нути али, исто тако не треба занемарити сведочанство новог завета, где је нагласак на друштвеном сведочењу, на служењу бли- жњима и узајамности у љубави, врлини и помоћи која треба да прожима хришћанске заједнице тј парохије јер, у оно време је доминантна идеја била pax romana испод које су лежале дубоке друштвене поделе и неправде веома слично бива и данас у са- временом и глобализованом друштву као хришћани, мисију и исихију, које репрезен- тују два богата правца пројаве хришћанске вере у овом свету и веку, треба да практи- кујемо тако да се у нашем делању покаже оно што је срж оба а то је: „ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави божије, која је у христу исусу господу нашем“ (рим 8, 39) јул / август 2020 27 тема броја ако се трагајући за одговором на пита- ње из наслова задржимо на термино- лошкој равни, онда је он врло једноставан: исихија је молитвено тиховање њен сми- сао, међутим, много је дубљи и обухвата опсег далеко шири од пуке дефиниције или самог терминолошког значења садржаји и нивои тог опсега, на које желимо овде да укажемо, јесу од кључне важности за пра- вославну духовност исихија извире из јеванђеља то значи да је она потврда jеванђелских порука, сим- бола и слика основне одреднице исиха- стичког приступа налазе се у јеванђељима ево само неколико најважнијих: духовна потреба за молитвом у осами — „а ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се оцу своме који је у тајности“ (мт 6, 6); сам господ одлазио је на пуста места да се помоли – „изиђе на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви бо- гу“ (лк 6, 12) сличан опис имамо и на дру- гим местима(мк 6, 46; 11, 19; лк 4, 42; мт 14, 23–24) такође, „господ би одведен духом у пустињу“ (лк 4, 1), где је провео четрдесет дана у посту и молитви, борећи са са иску- шењима која је наметао лукави непријатељ учесталост ових места управо говори о зна- чају молитве у тишини и осами с тим у вези, треба истаћи да су се неки од најважнијих догађаја из јеванђеља – попут преображе- ња на гори таворској и исусове молитве у гетсиманијском врту – одвијали скоро мимо људи, само уз присуство тројице апосто- ла, у свечаној тишини и трепету и у опису тих догађаја осећа се исихастички тон све ово говори да исихазам није некакав екс- клузивитет мањег дела монаштва, настао у одређеним временима, већ да је само семе исихије посејано јеванђељем плодови су дошли касније исихија је најдиректнији и најбржи пут ка богу управо зато што извире из јеван- ђеља, за исихију су везане најдубље исти- не које говоре где, како и када човек мо- же да пронађе бога „царство божије је унутра у вама“ (лк 17, 21), а где је царство ту је и цар славе (пс 24, 7) али, да би се „видело“ царство божије и цар славе нео- тема броја основне одреднице исихастичког приступа налазе се у јеванђељима управо зато што извире из јеванђеља, за исихију су везане најдубље истине које говоре где, како и када човек може да пронађе бога шта је исихија? виктор вицановић преображење христово, икона, синај, 12 век (извор: википедија) 28 4 / 2020 тема броја пходно је прочистити ум и срце – „блаже- ни чисти срцем јер ће бога видети“ (мт 5, 8) дакле, неопходан је морални и духов- ни преображај којим се прочишћава ум и срце, чинећи да, на крају, из срца излазе само добре мисли и намере ум у тако очи- шћеном срцу види боголикост човека јер она почиње да исијава божанском силом и лепотом али, да би се одржало такво стање духовне чистоте неопходна је не- прекидна молитва у којој призивамо име господње зато што „нема другог имена којим бисмо се могли спасити“ (дап 4, 12) непрекидним призивањем имена господ- њег, које има божанску моћ („моћ имена“ – термин митрополита калистоса вера), кроз умиљење и топлину срца, човек осе- ћа божије присуство у себи и то - конкрет- но, кроз плодове духа светог: „љубав, ра- дост, мир, дуго трпљење, благост, доброту, веру, кротост, уздржање“ (гал 5, 22, 23) претходно речено је предуслов за следе- ћу етапу у духовном животу исихија је пут за учествовање нетвар- ним божанским енергијама свети григори- је палама, најзначајније име исихастичког покрета у 13 и 14 веку, опитно је, а затим и теоријски, описао и објаснио како мали и смртни човек може бити причасник нетвар- них божијих енергија „узнемиривши“ део црквене јавности, „прозападно оријентиса- не“ (позната полемика са валамом), св гри- горије палама је на крају успео да задобије подршку цркве за своје тумачење могућ- ности учешћа човека у божијим нетварним енергијама савременом вернику и читаоцу прилично неспремном за високе теолошке расправе довољно је да се удуби у догађај на гори таворској (слика говори више него хиљаду речи), како би разумео шта значи учествовати (партиципирати) у нетварним божанским енергијама свети апостоли петар, јаков и јован својим телесним очи- ма видели су таворску светлост христове преображене телесне природе и чули очев глас са неба: „ово је син мој љубљени, њега послушајте“ интересантно је да у јеванђе- љу по марку, у стиху пре описа овог чуде- сног догађаја, пише: „има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде царство божије да је дошло у сили“ (мк 9, 1) ако су ове речи увод у опис и ту- мачење самог преображења, онда то значи да је таворска светлост, у којој су чулно и опитно партиципирали апостоли, заправо слика царства божијег које се јавља у сили та енергија може се непосредно доживети није виђење светлости божанске приро- де једини „доказ“ учествовања у нетварним енергијама многи духовни дарови – про- роковање, прозорљивост, дар исцељења, духовно руковођење и други — такође представљају учествовање у нетварним енергијама које бог даје људима онолико колико они то могу да приме (јакоже можа- ху – како стоји у тропару празника прео- бражења) у ширем смислу, свака благодат духа светог коју човек може да осети и до- живи, може се разумети као учествовање у нетварним божијим енергијама да ли исихија, схваћена на наведени на- чин, може бити инспирација и путоказ за мисију цркве у садашњем времену? не са- мо да може, него она то и мора бити тре- ба отворено рећи да мисија (мисионарско деловање) лако може да склизне у разне странпутице, представљајући цркву (цр- квено учење) претежно на филозофски, културолошки, традиционални (етнофиле- тистички) или неки други начин посебно је опасно ако се црква представи и доживи као интересна организација или „обредни сервис“ да би се избегле ове странпутице треба се увек враћати исихији као суштини православне духовности ако верник заи- ста жели да се приближи богу, ако хоће да осети благодат духа светог, ако жели да се, попут светог апостола павла, увери у речи „не живим више ја, него христос живи у ме- ни“, онда је исихија најједноставнији начин да то постигне свете тајне, свете (хришћан- ске) врлине и исихастичко приближавање (пребивање у) богу јесу велико тројство православног духовног живота то би тре- бало да буде основна порука у мисионар- ском деловању цркве јул / август 2020 29 тема броја о значају исихазма и односу тиховања и мисије цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о поро- дици као домаћој цркви, разговарали смо са петком луковић, катихетом прве београд- ске гимназије на самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом светог григорија паламе, као и са његовим до- приносом на пољу исихазма? – свети григорије палама је један од представника епохе византијског богосло- вља живио је у првој половини 14 вијека као син сенатора на двору цара андроника ii палеолога, имао је прилику да стекне од- лично класично и хришћанско образовање међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, дви- је сестре и мајка удовица иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог григорија (притом и не толико дуг, свега 63 године) није протекао баш мирно у напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије божије, палама доживљава да бу- де третиран као јеретик у сопственој цркви ипак, доживио је и да се такве осуде оповрг- ну истина је убрзо изашла на видјело тако и настаје опус овог светитеља: борбом за истину вјере његови списи, омилије и пи- сма су догматско-полемичког и морално- аскетског садржаја он постаје највећи бого- слов и теоретичар исихазма (који је потекао још од светог симеона новог богослова), али је дошао у конфронтацију са мишљењем савременикâ светог григорија, прије свих са варлаамом калабријским дакле, говоримо о богослову и епископу који је врло брзо, након само 9 година од свог престављења, био канонизован за свеца у чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима? – исихазам свакако није својствен само монасима то потврђује и намјера мона- ха-исихастâ који су још у јеку те молитвене традиције, у солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на инте- лектуалну елиту исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се прово- ди у тиховању (исихији) уз непрестану ису- сову молитву: господе исусе христе, сине божији, помилуј ме ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања то значи да постоји могућ- ност да видимо и познамо бога, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула исихазам је пут до таквог познања онако како су христови ученици тема броја разговор са петком луковић, катихетом прве београдске гимназије ако заиста волимо бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! разговор водио: бранислав илић 30 4 / 2020 тема броја видјели бога на гори тавору, како је павле на путу за емаус, како су виђене све старо- завјетне и новозавјетне теофаније (богоја- вљења), и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију бо- жију, кроз исихију говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног бо- га, о божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету бранећи исихију, палама брани могућност непосредног општења са богом и истинско обожење често се каже да живимо у анти-исиха- стичном времену – да потреба за аскезом постоји видимо из тренутне ситуације у којој се налази чо- вјек и сва природа свједоци смо једне екс- плоатације како човјека, тако и остале тво- ревине нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд не- го да се лијечимо и поправљамо потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, та- ко и тјелесног често слушамо крилатицу: „у здравом тијелу и здрав дух“ како уопште покренути своје тијело ако је душа умор- на и болесна? одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? шта че- му претходи? зар неком (по)кретању (нпр тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет за светог григорија, философија ипак остаје инфериорна у од- носу на теологију кад је у питању богопо- знање хоће рећи да се бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат ту благодат можемо за- добити управо исихастичким начином жи- вота, како би задобили духовне очи, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати исихазам свакако није својствен само монасима то потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту петка луковић са ћерком и оцем протом драганом станишићем јул / август 2020 31 према сведочанству преподобног пор- фирија кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије цркве у овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)? – монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан те- мељ мисије цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени божије милости још као дије- те, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка би- ла игуманија тада сам схватила да се мно- го тога може примјенити и код нас у кући, или да се већ примјењује, будући да нам је отац свештеник мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота није ријеч само о мо- литви живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео све се то и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите ваш опит вероучи- тељске службе која је истовремено вид ка- тихезе, али и вид молитве и служења богу? – вјероучитељски позив јесте позив на службу богу, на објаву јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побије- ђена, да је христос дошао то за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теоло- гу представљају својеврсне теолошке ла- бораторије, дешава се једна ерупција пита- ња и одговора то су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље опит ове службе је потврда животворности и акту- елности јеванђеља такође, поред школе имам и службу код куће, са својом малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја одрасла сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за вас значи домаћа црква, и који су то сегменти вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити уре- зани у вашем срцу? – домаћа црква за мене значи наставак за- једничарења са христом, а посвећеност дје- це богу и цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље они су нас (сво- је петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо бога, па тек онда њих и све остале то је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави ако заиста волимо бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега а, ако волимо ту конкретну личност, бога и бли- жњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љуба- ви ће као магнет привући свако друго добро за крај нашег надахнутог и поучног разго- вора, која би била ваша порука читаоци- ма православног мисионара? – васкрсли христос је међу нама! нека нам ништа не буде прече од њега тема броја свети григорије палама, икона 32 4 / 2020 мисионарење као савршени вид служе- ња у цркви, заузима посебно и благо- словено место, јер за свој темељ има спаси- тељеву заповест коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима цркве преподобни и бого- носни отац наш порфирије kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионаре- ње упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих према дубокоj подвижничко- теолошкој мисли овог угодника божијег, сва- ки истински мисионар јесте са–литург, онај који ширењем речи божије саслужује ли- тургу ова богонадахнута мисао знаменитог старца порфирија указује да је мисија нео- двојива од молитвеног искуства цркве бројна су светоотачка сведочанства о ти- ховању и исихастима у петом веку се спо- миње у палестинском манастиру светога саве пустињак јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“ посебно сведочан- ство налазимо у знаменитој лествици, нада- све познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера препо- добног јована лествичника овај духоносни подвижник читаво поглавље (27 слово) по- свећује „свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“ са друге стране, тумачећи псалме свети григо- рије ниски подсећа да је мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању често се мисли да је молитвено тиховање пасив- ност и усамљеност, међутим, важно је иста- ћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ва- истину, гласније од говора, јер је оно тиши- на која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег ко задобије такво молитве- но тиховање, каже свети јован лествичник, познао је дубину тајни у истом духу свети григорије богослов каже да „бога треба ви- ше помињати него дисати“ дакле, без моли- твеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо божију силу и промисао из божанских речи које чи- тамо или појемо из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање, молитвено ћутање, јер речи уступају место молитвеној тишини срца због тога препо- добни порфирије саветује: „молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо на благ начин треба да постави- мо христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: господе исусе христе, помилуј ме не мисли ни на шта осим на речи: господе тема броја често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, ва- жно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића мисија и исихија — богослужбени карактер црквене мисије бранислав илић јул / август 2020 33 исусе христе, помилуј ме, ништа друго, ни- шта; спокојно, отворених очију, како не би- сте пали у опасност од фантазија и заблуда са пажњом и преданошћу обраћајте се хри- сту“, саветује велики проповедник љубави божије и учитељ молитве у каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? свештено богослужење као живи живот, и као дисање цркве, али и као њено сабор- но памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да ми- сија цркве и њен катихетски значај није са- гледан само на духовно васпитавање чове- ковог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједни- це да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју цркве, на по- четку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско), сабрање као темељ и као круна свега молитвеним актом црква не само што препорађа и просветљу- је вечном светлошћу верни народ божији, већ ствара и нову молитвену културу, како у појединцу, тако и у заједници узмимо као пример реч „култура“ ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ — за свештено богослужење и молитвени живот цркве као богочовечанске заједнице на крају, ако је молитва темељ и непре- стани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, онда је и молитвено- шћу прожета мисијa једина истинска цр- квена мисија која рађа дивне и благосло- вене плодове тема броја молитвеним актом црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ божији, већ ствара и нову молитвену културу, како у појединцу, тако и у заједници радост молитвеног сабрања епископ мохачки исихије у манастиру буково, о никољдану 2019 лета господњег) 34 4 / 2020 сећајући се минулих дана, цар стефан ду- шан забележио је у прилепској повељи за карејску испосницу: „и испуни се од све душе жеља срца мојега – да видим ону свету гору, према реченом: подижем очи моје ка горама одакле ће доћи помоћ моја (пс 121, 1) и опет: на гору, душо, уздигнимо се, пођи тамо одакле ће ти помоћ доћи (други васкрсни антифон 5 гласа) када је дошло царство ми, поклони се и прими благослов од стараца који у ње- му [хиландару] живе затим узиђе царство ми до унутрашњих манастира те свете горе“ цар је посетио старца арсенија, бившег хи- ландарског игумана (1336–1345), који је бо- равио на двору у сврчину у време рођења престолонаследника уроша (1337) сада је цар душан одлучио да узме арсенија за свог духовника, али је искусни духовник наслући- вао скори крај свог живота: „благочестиви и христољубиви царе, време мога одласка је дошло! и ево, идем на пут отаца мојих и ви- ше ме у телу нећеш видети и ево теби сина мога духовног, исаије, па га имај уместо мене за свако исправљење и утешење у твојим ду- ховним подвизима“ (житије старца исаије) тако је старац арсеније благословио учени- ка, а цар је примио исаију за духовника ви- соке посете удостојио се и св григорије па- лама, солунски архиепископ, од маја 1347 године због немира који су захватили солун, свети палама се повукао на свету гору, где је учествовао у раду духовног суда (јесен 1347) по казивању патријарха филотеја коки- носа, сусрет цара и архијереја је протекао у срдачном расположењу цар је знао шта значи бити лишен части свог високог досто- јанства, јер је са оцем, светим краљем сте- фаном iii дечанским, провео седам година у изгнанству у цариграду душан је пону- дио палами да прими управу над црквама и областима, од чијих прихода би се издр- жавао на великодушну понуду, светитељ је смерно одговорио: „да ли би сунђер, који може да упије у себе само чашу воде, бачен на сред овог пред нама налазећег се јегеј- ског мора, био у стању да смести у себе све воде морских дубина? — наравно да не би упио би у себе колико чашу воде, а таласа и воденог мноштва не би се ни дотакао та- ко и ја“ (превод јустина ћелијског) пут ко- ји је изабрао учитељ исихазма био је уски пут одрицања, подвижништва и созерцања светитељ je одувек био посвећен строгом подвигу: „одавно сам се навикао да о мало- ме живим и да се задовољим са најнужни- јим то је за мене најприроднија ствар“ и архијерејско звање које је примио било је, по божијем промислу, ради пастве града со- луна архијереј свакако није хтео да увреди цара, изабраног на сабору у скопљу, којем су присуствовали и светогорци током овог разговора светитељ као да је позивао миро- помазаног цара на мистично созерцање не- беских тајни, на умозрење („царе и сам би тема броја по казивању патријарха филотеја кокиноса, сусрет цара и архијереја је протекао у срдачном расположењу душан је понудио палами да прими управу над црквама и областима, од чијих прихода би се издржавао о сусрету цара душана и светог григорија паламе др ђорђе т вуковић јул / август 2020 35 видео“) човек божији григорије се трудио да цара, кроз разговор, постепено уведе у дубине созерцања: „зато, царе, кад би ме по- ставио на сва злата која постоје на земљи и под земљом, или да ме бациш у златну реку митског пактила, и сам би ти видео, да се од свих тих пролазних блага и потреба, не би на мене ништа прилепило“ палама је овом приликом подсетио душана на златоносне струје малоазијске реке пактил (пактол), које помиње херодот у својим историјама као што је река са извором испод планине тмол, богате рудницима злата учинила слав- ним град сард на њеним обалама, тако би и прихватање душанове понуде уздигло па- ламу у очима савременика али, лепше од свих блага познатих човеку, блистала је не- створена таворска светлост којој је служио божији човек григорије због свог испове- дања вере, светитељ је био затворен четири године у тамници, одакле је изашао у зиму 1347 године сада одбачен од стране побу- њеника у солуну, палама је чекао да се ис- пуни време како би преузео катедру на коју је хиротонисан зато је светитељев одговор био: „зато остави“ цар стефан душан је прихватио паламину одлуку, показујући ти- ме да разуме и цени идеале којима се свети- тељ руководио у току боравка на светој гори (јануар 1348), цар душан је помогао духовнику исаији да обнови манастир св пантелејмона (стари русик) обишавши светогорске манастире, испоснице и келије, цар је свој боравак у перивоју пресвете богородице завршио по- вратком хиландару и његовим даривањем (април 1348), а за успомену је понео превод поучне историјске хронике монаха георгија хамартола (грешни) док су утисци са свете горе још одзвањали у његовој души, душан је записао у повељи за карејску испосницу, из- датој у прилепу: „били смо веома задивљени животом тих мужева светих, ваистину, небе- ских људи и земаљских анђела и примисмо благослов и души корисне речи, изречене кроз поуку, да се доста користимо њоме“ (1348) под утицајем светогорских духовних сусрета и разговора, цар је одлучио да поно- ви дедине речи из светостефанске хрисову- ље (1314–1316), у својој ктиторској повељи за св архангеле, само сада са другачијим призвуком: „и рекох да он (манастир св ар- ханђела) никако не буде архиепископија, ни митрополија, само игуменија за општежили- ште монаха“ (лето 1348) и после повратка, царев двор је остао отворен за светогорце у току лета 1348 године, до цара и царице долазио је арсенијев ученик исаија ради да- ље обнове манастира св пантелејмона те године, цар је примио и хиландарске монахе у прилепу и на чахри, у околини скопља у повељи издатој у прилепу, цар душан и ца- рица јелена су испунили арсенијеву жељу да хвостанско село косориће поклоне ка- рејској испосници, док је другом повељом потврђен избор теодула, уместо упокојеног арсенија, за старешину наведене испосни- це по в кораћу, свети палама је пренео по- руку стефана душана на цариградски двор, највероватније између 1348–1350 године пошто је заједничка војска јована v палео- лога и јована vi кантакузина успоставила ред у солуну (јесен 1350), палама је преузео своју архијерејску катедру ради одбране исиха- стичког учења, светитељ је учествовао у раду сабора у цариграду (1351) у међувремену, савез двојице византијских царева се распао, а јован v палеолог се утврдио у солуну и за- бранио повратак светитеља на катедру да би савладао кантакузина, цар јован палеолог је пристао на савез са „стефаном, споменутим архонтом трибала“ (филотејев израз) као знак срдачних односа, палеолог је потврдио дарове српског цара хиландару (јун 1351) у пролеће 1354 године, григорије пала- ма је бродом кренуо за цариград, а успут се задржао на острву тенедос брод су пре- срели турци и одвели светитеља у ропство после нешто више од годину дана, светите- ља су из заробљеништва, према патријарху филотеју, искупили трибали и далмати (жи- тељи српског царства) чини се као да је светом палами помогло да се у лето 1355 године поново нађе на слободи, још увек у србији живо сећање на његов сусрет са ца- рем душаном тема броја 36 4 / 2020 уочи божића, у цркви вазнесења господ- њег у жаркову, после литургије, насту- пили су „фенечки бисери“ за њих смо чули и раније, али ово је била права прилика да их ближе упознамо одушевили су нас и гласом и музичком изведбом, али и сâмим поводом њиховог доласка замолили смо их да нам нешто више кажу о томе зашто се зовете „фенечки бисери“? да ли вас је манастир фенек изнедрио? – музички састав „фенечки бисери“ по- стоји већ три године отац макарије, игу- ман манастира фенек, окупљао нас је још од детињства и он нам је дао име редовно учествујемо на богослужењима, недељом и празницима смо на литургији, врло често и српска традиција и обичаји музички састав „фенечки бисери“ постоји већ три године отац макарије, игуман манастира фенек, дао је име саставу „фенечки бисери“ радмила грујић јул / август 2020 37 српска традиција и обичаји за певницом наши момци прислужују у ол - тару ако говоримо о почетку групе, везан је за агапе које приређује братство манасти - ра фенек, а свако од нас има специфичан, лични пут ка господу и ка цркви, свој пут оцрковљења колико чланова чини ваш састав и како се зову ваши чланови које школе уче? да ли су сви музички образовани? – има нас доста, али се због обавеза оку - пљамо, пробамо и наступамо у променљи - вом саставу већина је музички образована вођа нашег састава је никола анастасијевић, свира хармонику, ученик је 4 разреда средње музичке школе „коста манојловић“ у земуну василије анастасије - вић, свира кахон и ученик је 2 разреда средње музичке 38 4 / 2020 школе „даворин јенко“ зорица анастасије- вић, пева и свира харфу, студент је 3 годи- не учитељског факултета у београду, стефан анастасијевић, свира гитару, студент је 2 го- дине православног богословског факултета у београду, смиљана анастасијевић, свира виолину и пева, дипломирани је теолог не- вена ристић, свира виолину и пева, ученица је 4 разреда средње музичке школе „коста манојловић“ у земуну, јана михајловић, пе- ва и свира кларинет, ученица је 2 разреда десете гимназије, дуња михајловић, пева, ученица је 1 разреда средње медицинске школе у земуну, јелена славковић, је док- торанд филолошког факултета у београ- ду, иван рајковић, свира гитару, завршио је средњу музичку школу „коста манојловић“ у земуну и намерава да се упише на факултет музичке уметности може се рећи да смо са- ображени управо трпези љубави са које смо и потекли ко жели, може да се прикључи, у складу са својим талентима, могућностима и обавезама какве песме чине ваш репертоар? – посвећени смо неговању традиционал- них, духовних и етно мелодија певамо и ру- ске песме, а трудимо се да наш репертоар ширимо и богатимо, па смо постали позна- ти и по извођењу великог хита групе смак „даире“ да ли неко од вас компонује? – компонују никола и василије анастасије- вић, популарну и духовну музику спојили сте свој таленат са хуманитарним радом дарујете другима дивне песме, на- дахнуте вашим топлим душама, а пружате и конкретну помоћ тамо где је неопходна то је веома похвално да ли сте ваш састав одмах осмислили као хуманитарни? – природа хуманитарног рада је таква да је не можемо одвојити од оних основних вредности које смо прихватили заједно са православним, црквеним начином живота хуманитарни рад за основ има љубав пре- ма другом, према ближњем, према ономе у коме препознајемо божији лик тако му и приступамо трудимо се да ослушкујемо глас српског народа на косову и метохији, да са- слушамо њихове потребе, да се распитамо за најугроженије и тамо усмеримо помоћ тако је хуманитарни рад од самог почетка најважнији сегмент наше делатности очува- њем традиције кроз најлепше етно мелоди- је, бисерним славопојем помажемо опстанак српског народа на косову и метохији ово је српска традиција и обичаји јул / август 2020 39 трећа година како се бавимо хуманитарним радом године 2017 посали смо 750 паке- тића за угрожену децу у енклавама на ким прошле године смо направили преко 500 пакетића за децу косовског поморавља и опремили музичким инструментима ново- отворено одељење музичке школе „стеван христић“ у сатнишору (косовска витина) та- кође смо обезбедили слушни апарат надици стајковић, ученици средње економске шко- ле у косовској витини и ове године се ху- манитарна акција наставља са низом наших концерата ове године смо послали преко 500 пакетића нашим малишанима, обезбеди- ли девет лап-топова за основну школу у зу- бин потоку и нови електрични клавир за му- зичку школу „стеван христић“ у станишору где држите хуманитарне концерте? – најчешће наступамо после литургије у београдским храмовима међутим, насту- пали смо и на различитим догађајима по по- зиву, а посебну радост донела нам је серија наступа на косову и метохији чија је круна прослављање храмовне славе светих ар- ханђела у призрену и наступ у призренској богословији у фебруару смо учествовали на сретењској академији у богородичиној цр- кви у земуну, коју је поводом славе „центра за живот“ организовао председник центра, кардиолог бојан цакић овај центар окупља чланове који своје знање и рад удружују у циљу заштите брака, породице и светиње живота њихов циљ је да окупе 10 000 поро- дица, које би својим примером утицале на заустављање тренда драматичног смањења наталитета и на преокрет ка традиционал- ним вредностима, пре свега, ка повећању наталитета да ли вам неко помаже у организацији ху- манитарне помоћи? – организација је захтеван посао пома- жу нам и родитељи и наши свештеници, а посебно братство манастира фенек ове године смо осмислили слоган наше акције: „на дар смо добили, на дар и дајмо!“ и то се догодило у манастиру фенек када смо почели да организујемо овогодишњу акци- ју и договарамо концерте, пожелели смо да имамо и идејни оквир у виду слогана у том слогану, инспирисаном јеванђељем, крије се велики део суштине нашег хуманитарног деловања већ се спремамо за наредне ве- лике празнике, и надамо се да ћемо успети да обрадујемо много више угрожених поро- дица, школа и других установа на косову и метохији српска традиција и обичаји 40 4 / 2020 у цркви светог ђорђа на бановом брду по- стоји значајна разлика на службама ко- је се служе сада и пре пар година црква је много светлија, а хорско и свештеничко по- јање и беседе се јасно чују и лако прате с благословом свештеника, за ово је заслужан предраг зубовић, дипломирани инжењер електротехнике у пензији године 2015 предраг је добио златни индекс електротехничког факултета за 50 година од уписа на факултет (1965 г) дипломирао је 1970 на одсеку за електронику и телекомуникације након тога пет деценија живота до- нело је много искуства, па и оног црквеног предраг је дугогодишњи активни учесник у литургијској за- једници своје парохијске цркве и члан црквеног одбора рођен је у београду као де- те, у цркву у жаркову је ишао са бабом и мамом, где је, сећа се, био свештеник прота ми- лорад павловић, који му је остао у најпријатнијем сећању као необичан „другачији од осталог света, својом појавом и држањем“ то су били први сусрети са свештенством и вером „као дете мислио сам да се у цркву и монаштво иде из неке невоље“, вели он у току основне шко- ле примећивао је необичне ствари које су се у његовом окружењу дешавале и питао се о постојању бога тада је схватио да се слобод- ном вољом у веру може ући или из љубави и уверења да бог постоји и да је стварно при- сутан, или из невоље на етф-у је разумео да у природи све функционише по неком уни- верзалном закону ево примера из науке ко- је нам је пренео: „комплексни бројеви – састоје се од ре- алног и имагинарног броја односно два не- компатибилна броја комплексни број који се налази у комплементарној равни није ни реалан ни имагинаран, а није ни њихов збир већ нешто треће значи две ком- плементарне величине или два пој- ма који су међусобно некомпати- билни чине трећу која није ни прва, ни друга, ни њихов збир већ нешто треће“ „овај универзални принцип ком- плементарности кога су на- учници открили тек у 19 и 20 веку сматрао сам да важи само у природним наукама, а теолози су нас томе учили вековима пре тога у елек- тротехници, временски про- менљиве величине (струја, напон итд) могу другачије да се представе нпр у неком елек- тричном колу, преко комплексног броја на пример, снага је производ тренутних вред- ности напона и струје и зависи од импе- дансе потрошача као производ можемо да добијемо активну и реактивну снагу прва активна се троши на потрошачу, али друга парохијани диван пример живота у цркви прожетог науком је и човек који сваке недеље брине о исправности три звона, о осветљењу у цркви и озвучењу трагом вере кроз електротехнику кристина давидовић јул / август 2020 41 парохијани реактивна снага не, већ иде између потро- шача и генератора „тамо–овамо“ каква је то снага? укупна снага није ни активна ни реак- тивна ни збир те две снаге, већ нешто треће друго, кад протекне струја кроз проводник јавља се још једна величина која до тад ни- је била присутна – магнетно поље, компле- ментарно са електричним пољем значи приликом проласка струје кроз проводник, од електричног и магнетног поља, јавља се електромагнетно поље ту појаву имамо код сваке антене и електромагнетно поље није само збир електричног и магнетног поља, већ нешто треће то тројство се јавља кроз математику комплексних бројева, у мрежама наизменичне струје (монофазне и трофазне) и физици“ „ако зрно пшенице разлажемо на сит- не делове, после неког времена доћи ћемо до нечега што нема својства пшенице, нпр атома али мноштво тих атома и још нече- га направи то једно зрно пшенице није то само обичан скуп материјалних честица још нешто је довело до тога да то буде зр- но пшенице увек се јавља то нешто друго, некомпатибилно, али комплементарно што прави треће и човек није само скуп мате- ријалних честица атома и електрона, јер не би имао живот у атому постоје електрони који се крећу око језгра и око себе, као што и земља ротира постоји једна аналогија ми- крочестице коју не видимо и космоса који делује по истим принципима шта је тај елек- трон? он је с једне стране честица, а с друге стране електромагнетни талас као и фотон светлости, честица и талас чине светлост а материјална честица, и талас чине нешто треће, троједино, које је тешко објаснити због комплементарности две некомпатибил- не величине“ после запажања ових феномена, предраг се заинтересовао за питање свете тројице принцип комплементарности кога су научници открили тек у 19 и 20 веку сматрао сам да важи само у природним наукама, а теолози су нас томе учили вековима пре тога 42 4 / 2020 „мислим да сам то читао у књигама владике николаја онда сам закључио по аналогији да за човека можемо да кажемо да није ни тело није, ни дух; није ни тело и дух; ни збир њихових својстава него нешто треће – чо- век немогуће је неверовати да творац ни- је све ово што сам навео створио ја сам се тако уверио у троједину божанску суштину сада долазим на сваку литургију моја су- пруга сунчица је што се богослужења тиче, била и остала ревноснија ту су и вечерња и јутарња служба ја сам у почетку тражио и изговоре: „нека супруга иде с другарица- ма, што да се ја мешам са њима“ временом више нисам имао никакву дилему да ли да идем или не поготово од одласка у пензи- ју љубав према редовним богослужењима сунчица је пренела и на моју мајку и сестру волео сам да радим, волим и сад, па сам се посветио овоме, не из невоље, богу хвала, већ из љубави“ једно време је ишао редовно са сунчи- цом у манастир ваведење на сењаку, а че- сто и у манастир ћелије код ваљева, код игуманије мати гликерије пре петнаестак година, однос свештеника према богослу- жењима и парохијанима, определили су га да буде део своје парохијске заједнице у храму св ђорђа и парохијани су пре- познали његову ревност и предложили предрага за члана црквеног одбора во- ли да има обавезе и да је активан, како у породици са супругом и два сина, тако и у црквеном одбору хоби су му решавање задатака из математике, шаховски пробле- ми, баш као и његовој мајци, која има 96 година и редовно чита књиге, решава за- датке у слагалици, иде у цркву, причешћу- је се у овом часопису много пута је акценто- вана спона науке и богословља још један диван пример живота у цркви прожетог науком је и овај човек који сваке недеље брине о исправности три звона, о осве- тљењу у цркви и озвучењу, да и мајке које су испред цркве са децом чују литургију, да беседа никоме не промакне, а речи по- јања допру до сваког основано далеке 1928 године при пр- вом храму у ваљеву, богомољачко брат- ство данас броји осамдесетак чланова који, предвођени духовником, протом милинком јовићем, остварују различите подвиге хри- шћанске љубави, носећи бреме живота са ближњима „и владика николај и отац јустин им се радују крај престола божијег“, рече не- давно, приликом годишње скупштине, бла- женопочивши епископ ваљевски милутин, са чијим благословом стварају по узору на богомољце које је владика николај по целој србији предводио „као хришћани треба да се опходимо пре- ма ближњима верујући да је код неког од њих кључ од врата кроз која ми треба да уђемо у царство божије“ ове речи архијерејског на- месника првог, ваљевског протонамесника дарка ђурђевића, братство православне на- родне хришћанске заједнице „воздвиженије часног крста“ често цитира, ходећи из дана у дан у сусрет браћи и сестрама широм ра- ширених руку да дарују и наслоне на раме да зна ближњи да ће бити ту ради подршке, утехе и свега другог што нам је предато све- тим јеванђељем далеке 1928 при храму покрова пресве- те богородице отпочела је њихова мисија на светом месту које је „родило“ град ваље- во на левој обали колубаре месту, са ког је парохијани литургијска заједница јул / август 2020 43 јесени 1937, у време конкордатске кризе, свети владика николај својим завичајци- ма произнео, још један у низу, беседничких драгуља духовни див са повленских падина чија је реч урезивала дубоке бразде по сва- ком срцу до ког је допрла, коме на развоју богомољачких покрета између два светска рата и данас благодаримо у редове је саби- рао махом обичне људе из народа, одрасле уз светлост кандила крај огњишта, али и уче- њаке какав је и сам био све који су речју и делом били кадри да христа посведоче та- ко је и данас на траговима лелићког златоу- ста и његове братије, при најстаријој ваљев- ској цркви јеванђељске подвиге љубави и милосрђа остварује осамдесетак браће и се- стара окупљених у пнхз „воздвиженије ча- сног крста“ у средишту епархије ваљевске, као пламен искром из срца предака упаљен, у савременом добу љубав и дар даривања ових благочестивих хришћана улепшава не- маштином и немоћи обремењену свакодне- вицу ближњима пример су свим братствима у епархији, али и на свим просторима срп- ске цркве, како се у славу божију и на добро људи ствара, са радошћу о њима увек збори онај са чијим благословом све и чине, епи- скоп ваљевски милутин из године у годину ваљевски богомољци проширују спектар својих харитативних делатности, а плодове оних по којима су препознатљиви, се умно- жавају тако, о савиндану 2020 објављују нови број богомолитеља, листа који се де- ли бесплатно при храму покрова пресвете литургијска заједница на траговима лелићког златоуста и његове братије, при најстаријој ваљевској цркви јеванђељске подвиге љубави и милосрђа остварује осамдесетак браће и сестара окупљених у пнхз „воздвиженије часног крста“ православна народна хришћанска заједница „воздвиженије часног крста“ при храму покрова пресвете богородице у ваљеву љубав се љубављу враћа и умножава јадранка јанковић 44 4 / 2020 богородице за прошлогодишње васкршње празнике поделили су 4600 комада јаја, бо- жићним печеницама обрадовали 90, а паке- тима хране чак 120 породица преко шест и по хиљада комада гардеробе и обуће поде- љено је ученицима градских и сеоских шко- ла, као и штићеницима казнено – поправног завода у ваљеву удружењу деце, омладине и одраслих са посебним потребама „загр- љај“ направљена је дворишна позорница, организована поклоничка путовања за децу и родитеље, и уручени дарови о разним при- ликама брига за ученике призренске бого- словије, чији су дивни гласови ваљевцима добро познати, исказана је и ове године па- кетима средстава за личну и кућну хигијену који су отпремљени пут царског града стари српски обичај заједничарења у раду – мобу, духовник заједнице „воздвиженије часног крста“ протојереј–ставрофор милинко јо- вић отргао је од заборава са својом брати- јом, сечом дрва у оближњим селима, како би за потребите обезбедио огрев све наброја- но тек је део пуне шкриње милосрдних дела у само једној години по којима је хришћан- ска заједница у граду на обалама колубаре добро позната „дарујемо у име христово и људи то углавном добро разумеју ту смо да са њи- ма носимо крст бола, сиромаштва, невоље као браћа и сестре, а не само да испоручи- мо пакет и одемо наш призив је да са сви- ма у хришћанској љубави заједничаримо примера ради, члановима планинарског клуба „повлен“ није потребна никаква ма- теријална помоћ, само желе да у оквиру својих активности имају и духовна и кул- турна саборавања тако смо, заједничким снагама организовали квиз из православне веронауке, предавање о празницима и ли- литургијска заједница јул / август 2020 45 ковну колонију, а сви ти програми су оку- пили велики број деце различитог узраста на сарадњу са планинарима смо веома по- носни и верујем да ће она убудуће бити још богатија“, прича прота милинко јовић, коме је град ваљево доделио награду у области социјалне заштите и хуманитарног рада за 2018 годину посебно признање духовнику братства, ко- је до суза разнежује све око њега, јесте када га малишани чије је домове обилазио ослове са „течо“ не постоје речи којима тај осећај може да се опише, јер деца све говоре срцем „дирљиво је, такође, и када они којима смо помогли дајући нешто, понуде да са нама уче- ствују у некој од акција које потребују физич- ки рад увек се неко јави да помогне у крече- њу, сечи дрва, ношењу то је највећа радост, јер управо у томе је изражен смисао свега што чинимо, а то је да се љубав љубављу вра- ћа и умножава“, закључује прота милинко јовић, духовник пнхз „воздвиженије часног крста“ при храму покрова пресвете богоро- дице у ваљеву свештено братство храма, на челу са старешином протојерејем–ставрофо- ром зораном јаковљевићем и архијерејским намесником првим ваљевским, протонаме- сником дарком ђурђевићем пружа свесрдну подршку свему што ради хришћанска зајед- ница и то је један од извора њене снаге док ова прича настаје, чланови пнхз, у са- радњи са штићеницима казнено – поправног завода ваљево, равнају терен у дворишту удружења „загрљај“ како би се деца са про- блемима у ходању лакше кретала у знак при- јатељства засадиће по једно стабло крушке, јабуке и трешње да се божији дарови с љубављу изнова рађају литургијска заједница 46 4 / 2020 име свете катарине дато на рођењу би- ло је доротеја рођена је 294 године у александрији ћерка богатих аристократ- ских родитеља завршила је тзв језичку шко- лу где је изучавала философију, реторику, поезију, музику, математику, астрономију и медицину неки сиријски монах ју је упознао са хришћанством и убрзо се крстила на кр- штењу је добила име катарина почетком 4 века, за време владавине цара максимина, катарина је јавно објавила да је хришћан- ка и оптужила цара да се поклања идоли- ма педесет мудраца, окупљених из читавог царства, покушали су да је убеде да порекне своје речи, али узалуд штавише, катарина их је уверила у већу потребу вере у христа, цитирајући древне грчке философе у сво- јим намерама чак је успела да преобрати у хришћанство и чланове царске породице и римску аристократију због оваквих дела, катарина је погубљена, а њено тело је неста- ло по предању, анђели су нашли њено тело и изнели га на врх планине синај, који сада носи њено име три века касније, монаси манастира, ко- јег је саградио цар јустинијан, поштујући предање и завет, попели су се на врх си- наја, пронашли су мошти свете катари- не, положили у златну кутију и однели у манастир света земља манастир свете катарине је један од најстаријих хришћанских манастира који непрекидно живи у срцу синајске пустиње стоји већ 1400 година манастир свете горе, синај јелена јонић манастир свете катарине, синај (извор: vidaniaru) јул / август 2020 47 света земља манастир свете катарине је један од нај- старијих хришћанских манастира који не- прекидно живи у срцу синајске пустиње стоји већ 1400 година, задржавши свој посе- бан карактер, од како га је саградио визан- тијски цар јустинијан (527–565) поред њега, оснивач ислама, мухамед, арапски калифи, турски султани, па чак и наполеон, су били у неку руку чувари и покровитељи манасти- ра, тако да је то спречило његову пљачку кроз векове током своје дуге историје, ма- настир никада није био опљачкан, освојен, уништен кроз векове је носио своју слику светог библијског места, догађаја из старог завета првобитно се овај манастир звао ма- настир преображења или манастир несаго- риве купине тек од 16 века манастир носи име свете катарине од 3 века, монаси пустињаци почели су да се насељавају око планине хорив, у близини несагориве купине у оази фаран (вади фи- ран) за време празника монаси пустињаци су се окупљали око несагориве купине, ради заједничке службе за време владавине цара константина, 330 године, по налогу царице јелене, из- грађена је мала црква посвећена пресветој богородици у непосредној близини несаго- риве купине, а свега 20 метара даље и од- брамбена камена кула у којој би се склонили монаси у случају налета номада манастир добија на значају почетком 6 века, када цар јустинијан i наређује изград- њу одбрамбених зидова од локалног грани- та, који су дебљине 2–3 метра и висине 10–20 метара да би заштитио и одржао манастир у његовој близини, цар је населио 200 по- родица из понта анатолије и александрије ово племе је прешло у ислам у 7 веку, али и поред тога они су и даље чувари манастира и баве се његовим одржавањем током 625 године, за време арапског осва- јања синаја, монаси манастира послали су делегацију у медину да би затражили зашти- ту од мухамеда и добили су је мухамед је лично написао писмо у којем гарантује за- штиту манастира и прецртао је своју шаку на писмо ово писмо се данас чува у манастир- ској ризници занимљиво је да је и мухамед ослободио манастир пореза предање го- вори да је он на једном од својих путовања посетио манастир и да је тада био очаран купином и посвећеношћу монаха, тако да се, 641 године, када је цео синај био освојен од стране арапа, манастирски живот и даље нормално одвијао током крсташких ратова 1099–1270 годи- не, дошло је до препорода у манастирском животу синајски крсташки ред витезова је преузео одговорност да заштити све ходоча- снике који путују из европе у овај манастир након освајања египта од стране осман- ског царства 1517 године, под вођством султана селима i, манастир је био поштеђен турске власти су поштовале права монаха и чак су доделиле посебан статус игуману рука свете катарине (извор: pilgrimsinua) (извор: pilgrimsinua) 48 4 / 2020 игуман манастира је јерусалимски патри- јарх, од 640 године монаси проводе већину свог времена у молитви и раду молитве су заједничке, а верске службе дуго трају сва- кодневно после трпезе, ходочасници имају прилику да целивају мошти свете катарине и других светитеља у знак сећања на цели- вање моштију, монаси ходочасницима дају сребрни прстен са уцртаним срцем и речи- ма αγια αικατερινα (света катарина) монашка трпеза је једноставна једном дневно, након вечерње службе, целокупно братство обедује за време оброка, један од монаха наглас чита књигу корисну за мона- шки живот главни манастирски храм, католикон пре- ображења исуса христоса, каквим га среће- мо данас је из доба цара јустинијана у олтару, у мермерном поду, по- храњена су два сребр- на ковчега са моштима свете катарине (глава и десна рука), док се други део моштију (прст) налази на икони великомученице катарине у левој певници, која је увек отворена за ходочаснике иза олтара, налази се параклис несагориве купине, са- грађена на месту на коме се бог открио мој- сију сви који уђу у овај параклис морају да скину обућу, сећајући се на заповести које им је дао мојсије: „скините ципеле с ногу, јер ме- сто где стојите је свето“ параклис има трон, неуобичајено смештен не над моштима све- тих, већ над кореном купине у ту сврху, цео грм купине је пресађен неколико метара од параклиса, где наставља да расте у паракли- су нема иконостаса који скрива олтар од вер- ника, а ходочасници могу испод трона да ви- де место на којем је купина расла то је рупа у мермерној плочи прекривена сребрним шти- том са угравираним сликама горућег грма, преображења, распећа, јеванђелиста, свете катарине и самог синајског манастира сваке суботе се у овом параклису служи литургија манастир има више параклиса: светог духа, успења пресвете богородице, светог јована богослова, светог ђорђа, светог сте- фана, светих апостола, пророка мојсија и друге сви параклиси се налазе унутар мана- стирских зидина северно од католикона, је смештен мојсијев бунар код којег се, према библији, мојсије сусрео са седам кћери ми- дијанског свештеника рагуила бунар и данас снабдева водом цео манастир северозапад- но од манастирских зидина налази се велика башта која је са манастиром повезана под- земним пролазом у овој башти расту јабу- ке, крушке, шипак, марелице, шљиве и друго воће једна тераса је намењена само за ма- слине, од којих братија справља маслиново уље испод терасе је повртњак са увек све- жим поврћем почетком 20 века ова башта је сматрана најбољом баштом у египту иза баште, а уз саме манастирске зидине, сме- штено је манастирско гробље са костурницом на гробљу је параклис светог трифуна и седам гробова након што протекну три године од са- хране, кости се ваде из гро- ба и стављају у костурницу која је у доњем делу параклиса успења пресвете богородице једини комплетан скелет у костурници је од пусти- њака стефана који је живео у 6 веку и који се помиње у лествици јована лествичника мо- шти пустињака стефана су у монашкој ризи и похрањене су у стакленом кивоту како манастир није никада уништаван и паљен, у свом поседу има сачувану огромну библиотеку и ризницу, која по многим исто- ричарима има највећу колекцију икона и рукописних књига, одмах после ватиканске библиотеке манастир има 3304 рукописне књиге и око 1700 свитака две трећине књи- га су написане на грчком, остало на арап- ском, сиријском, словенском, грузијском, јерменском, коптском и другим језицима поред рукописних књига, библиотека по- седује и око 5000 старих штампаних књига поред књига верског садржаја, ту су и исто- ријски документи, златопечатне повеље ви- зантијских царева, патријараха и турских султана света земља јул / август 2020 49 скит пророка илије налази се на северо- источном обронку планине атос, на жи- вописном брежуљку у непосредној близини манастира пантократор са три стране окру- жен је високим планинским падинама, пре- кривене вечним зеленилом шума и грмља, а са источне стране се пружа величанствен поглед на море илински скит је основао свети пајсије ве- личковски 1757 године пајсије је рођен у украјини (град полтава) 1722 године у поро- дици архијерејског свештеника и на крште- њу је добио име петар од малих ногу је вео- ма волео да чита књиге, посебно дела светих отаца, а од тринаесте године је осећао же- љу за монаштвом на крају студија у верској школи у медведовско-николајевском мана- стиру је примио постриг у расофора по име- ну платон убрзо након овог чина, одлази у кијевско-печерску лавру и пустињски скит треистина у влашку одакле се након кратког времена упутио на свету гору своје уточи- ште је нашао у келији кипарис, која припада манастиру пантократор у тој келији се нада- ље подвизава и већ 1750 године узима по- стриг и име пајсије света гора илински скит је основао свети пајсије величковски 1757 године уз благослов манастира и васељенског патријарха серафима, о пајсије оснива нову монашку заједницу светог пророка илије скит пророка илије (свето-илински скит) др немања јонић 50 4 / 2020 исте године о пајсије са искушеницима прелази у већу келију св равноапостолног цара константина, где постаје дикеј мале монашке заједнице али, братство ове кели- је се брзо увећавало, тако да је о пајсије за- молио игумана и сабор стараца манастира пантократора да му дозволе оснивање но- вог скита посвећеног св пророку илији уз благослов манастира и васељенског патри- јарха серафима, пајсије оснива нову мона- шку заједницу светог пророка илије у вели- чини скита финансијска средства добија из русије и украјине заједно са браћом гради главни, саборни храм, трпезарију, монашке келије и друге зграде запис каже да је током напорног физичког рада на грађевинама у кратким временским предасима правио ка- шике, а ноћу уз молитву преводио литургиј- ске књиге са грчког на црквенословенски поред превођења, написао је и неколико духовних и поучних дела цео свој живот је провео у раду и живео веома скромно, а красиле су га смиреност, кроткост и љубав према свима због ових врлина, многи су га изабрали за духовника међу којима је био и патријарх серафим који је тада живео на светој гори многи монаси и искушеници са разних страна су похрлили пајсију велич- ковском и настанили се у новоизграђеном скиту пророка илије када се окупило 60 мо- наха и искушеника, живот у скиту је постао тежак, и пајсије доноси одлуку да напусти свету гору године 1763 са 64 монаха се се- ли у драгомиров, а потом у њамецки мана- стир у молдавији седам година касније је уздигнут у чин архимандрита упокојио се 1794 год и сахрањен је у католикону ња- мецког манастира скит пророка илије је наставио свој живот братство се увећавало, економија укрупња- вала, братија се ширила по околним келија- ма међутим, грчки устанак 1821 године до- носи прве неприлике за скит турци већину монаха одводе у ропство остаје само 8 мо- наха у скиту који траже финансијску помоћ и помоћ у људству од црноморских козака, ко- ји им излазе у сусрет и већ 1830 године скит се у потпуности опоравио под управом јеро- монаха аникита, који је лично финансирао рестаурацију целог скита и саградио храм посвећен светом митрофану из вороње- жа године 1871 на чело скита долази јеро- иконостас скита светог илије (извор: go-athoscom) света гора јул / август 2020 51 монах пајсије други, који започиње велике промене и побољшање живота манастира католикон је довршен, све монашке кели- је обновљене, као и трпезарија литургије су постале редовне, побољшана је духовна клима и братско сагласје скит добија на великој популарности код руса 1845 године када га је посетио вели- ки кнез константин николајевич, који је по повратку у русију много говорио о свом ду- ховном искуству у овом скиту тако је под ди- кејом максимом 1902 год у скиту боравило чак 400 монаха почетком 1900 године изграђена је бол- ница и завршен је саборни храм посвећен апостолу андреју и светом александру са- борни храм је дужине 54 метра, ширине 48 метара, а висина главне куполе иде до 36 метара, што га уврштава у највеће на светој гори цео католикон је изграђен од природ- ног камена, само су сводови изграђени од бетона католикон има 7 позлаћених купола, а на врху сваке је бакарни крст целокупна грађевина је ојачана челичним стубовима и луковима како би одолела и најјачим земљо- тресима велики иконостас је израђен у мо- скви, састоји се из 4 дела и спада у највеће на светој гори, импресивног је изгледа и у себи садржи огромну количину злата освешта- ње саборног храма било је јуна 1914 године пред сам почетак првог светског рата у ка- толикону се налази и тзв игуманова столица коју је скит поклонио последњем руском ца- ру николају ii први светски рат и октобарска револуци- ја у русији су најтужније странице историје свето-илинског скита прилив ходочасника је пресушио, новчани токови и донације та- кође метоси овог скита, који су били у та- ганрогу, одеси и новониколајевки, конфи- сковани су од државе русије и економски су уништени тако је 1961 године у скиту оста- ло свега 10 монаха; било је и неколико мона- ха-зилота из руске заграничне цркве године 1992 малобројни монаси на службама нису спомињали цариградског патријарха због чега су били протерани из скита скит до данас баштини чудотворну ико- ну тихвинскаја, која је заплакала на дан када је почео кримски рат, затим икону богородицу млекопитатељницу и мошти многих светитеља скит светог илије (извор: vimaorthodoxiasgr) света гора 52 4 / 2020 дух симболичке вредности једнорога тра- је кроз векове он има древну митолошку основу (харапа, вавилон и халдеја имају на пе- чатима неку врсту коња са истакнутим рогом на челу), али помињање у библији даје му ту ауру истинитости (сл 1, 2) у равни библијске апстракције, једнорог је једна од загонетки иако данас више не посто- ји, као и птица додо, не значи да ова импресив- на животиња није постојала, попут других које се наводе код јова (39, 12–15) изгубљен у преводу име једнорог је без сумње двосмислено може се рећи да одговара неколицини живо- тиња као што су: орикс и индијски во помену- ти код аристотела, дивљој звери коју описује плиније са главом јелена, телом коња, стопа- лима чврстим као у слона и репом као у пра- сета, фантастичне брзине и снаге, као што је поменуто у старом завету или је то животиња коју 389 године пре христа, ктесије книђанин описује као белу са црвеном главом, тамно- плавим очима и једним рогом, чији истругани прах даје отпорност на отрове (у науци се сма- тра да је ово чуо од путника из индије, који ве- роватно описују носорога) када је око 270 године пре христа сачиње- на прва верзија старог завета на грчком јези- ку, звана септуагинта, тада је јеврејска реч за једнорога re’em преведена са μονοκερως, неод- ређеним изразом којим су хтели да означе не- ку врсту носорога затим је крајем iv века св јероним превео библију на латински (vulgata) и наишавши на реч μονοκερως (monoceros) од- лучено је да je назову unicornis тј једнорожац, једнорог данас многи научници сматрају да једнорог није ни постојао, и да не би требало да се поводимо за оним што пише у ориги- налном рукопису у коме реч re’em како у јеврејској енциклопедији пи- ше, описује „дивљу животињу велике снаге и агилности, са моћним рогом“, из историје црквене уметности причу о једнорогу хришћански писци разлажу као алегорију оваплоћења христа библијски бестијаријум: једнорог ма милена стефановић сл 1 једнорог испред жртвеника, камени печатњак, индијска култура, харапа, 2600–1900 пре христа (metmuseumorg) јул / август 2020 53 из историје црквене уметности сматрајући да се то односи на носорога (лат rhinoceros unicornis), који, што је занимљиво, није ни поменут у старом завету углавном, они покушавају да једнорога сведу на неку на- ма данас познату животињу једнорог – загонетна животиња библијског пространства оно што можемо да спознамо о једноро- гу је следеће: познат је као веома снажан (бр 23, 22; 24, 8; јов 39, 14), непоуздан (јов 39, 15), плаховит, неприпитомљив, свој (јов 39, 12, 13), прилично агилан (пс 29, 6) и има најмање један рог (пс 92, 10), моћан рог (пнз 33, 17), а сасвим могуће и два (пнз 33, 17; пс 22, 21) у библијском наративу једнорог се поја- вљује девет пута у старом завету: уз јунце и бикове (ис 34, 7), телад (пс 29, 6); даничић га преводи као бивола (пс 29, 6; 22, 21); по- миње се у контексту јасли, орања, повла- чења бразди (јов 39, 12–13) што наводи на помисао да је он нека врста вола, можда коња, али оног који није за пољопривредно дело, самосвојног, који се издваја и одбија да служи човеку представљеног у контек- сту снажног и јаког симбола бога (јов 39, 12–13) јер означава божију снагу и моћ коју он спушта на свој народ (бр 23, 22; 24, 8), и симболизује вечни суд свету због грехова (ис 34, 7) визуелна слика једнорога била је блиска јову (39, 12–15) и довољна да му представи сл 2 једнорог, глинена таблица, месопотамија (frontiersof zoologyblogspotcom) сл 3 рељеф са сценом лова auroch), нинива, vii век пре христа (religionwikicom) 54 4 / 2020 божију величанственост у главама 38–41 бог подсећа јова на карактеристике импресивних животиња које је створио показујући му да је бог далеко изнад човека по снази и моћи једнорог може да буде одлика пророковане славе и моћи, која ће доћи на јосифа („красота је његова као у првенца телета, а рогови њего- ви као рогови у једнорога“) издвојеног од бра- ће (пнз 33, 16, 17) његов је рог узвишен рог за помазање (пс 92, 10) сматра се да је један рог између очију код животиње знамење које јој даје снагу, као јар- цу који не дотиче земљу (дан 8, 5) у асирским натписима једнорог је познат као нека врста дивљег вола или бивола, јаке животиње познате као rimu (уп пс 22, 21; 29, 6) скицирано једнорого створење у друштву са дворогим говедима са једног обелиска у ниниви, у књизи британског археолога ости- на хенрија лерда (austen henry layard, nenevah and its remains, 1849) идентификовано је као индијски носорог, а могао би бити и гигантски изумрли носорог (лат elasmotherium) или је то изумрло дивље говече (лат auroch) које се по- јављује на палати асурбанипала ii,
... дисањем, а ум и срце везани за име господа исуса христа мисија је нешто што се налази у самој ср- жи хришћанства реч потиче из латинског језика и значи посланство тако би ми- сија заправо могла бити повезана са самим послањем сина божијег у свет: „као што је отац послао ме- не, и ја шаљем вас“ (јн 20, 21; уп 13, 20; мт 28, 18–20) након свога васкрсења, христос го- вори апостолима да оста- ну у јерусалиму док се не обуку у силу са висине да би били сведоци њего- вог страдања и вас- крсења: „него ћете примити силу када сиђе свети дух на вас; и биће- те ми сведоци у јерусалиму и по свој јудеји и самарији и све до краја зе- мље (дап 1, 8) након силаска светог духа, у делима апо- столским чита- тема броја у бити исихије, мимо свих теолошких спекулација, лежи исконска и заправо једина потреба човека да своју растрзану природу и вољу обједини у целовито и смислено постојање а оно је немогуће без бога срж и пракса мисије и исихије владимир пекић архимандрит софроније сахаров 1896–1993 као светогорски монах, фотографија из 1930-их (извор: http://wwwisihazmru/) јул / август 2020 25 мо чувену беседу/говор апостола петра који је по свом циљу мисионарски он потврђује себе и апостоле као сведоке христове и по- зива присутне да се покају и поверују у бла- гу вест и приброје се заједници која овде и сада сведочи вечни живот и љубав божију (уп дап 2, 14–41) све ово показује да хри- шћанство јесте вера проповеди (киригме) о царству која се преноси кроз живе сведоке и посленике тога царства дакле, хришћан- ска реч о спасењу света није философска спекулација која наглашава и издваја веч- не истине наспрам оних које су подложне ишчезавању, нити је намењена одређеном и уском кругу људи који су, игром судбине/ сплетом околности (како је коме воља да ту- мачи), имали привилегију да им нешто буде откривено или показано тако апостол јован почиње своју посланицу речима: „што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о логосу (речи) живота; и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и обја- вљујемо вам живот вечни, који беше у оца и јави се нама; што смо видели и чули обја- вљујемо вама да и ви с нама имате заједни- цу, а наша заједница је са оцем и са сином његовим исусом христом“ (1 јн 1,1–3) у пи- тању је реч која је намењена да се пропове- да и исприча свима, јер ако није тако, онда она губи смисао због тога у посланици је- врејима, после чувене приповести о вери и њеним носиоцима у старом завету, апостол закључује: „и сви ови, осведочени у вери, не добише обећање; зато што је бог нешто бо- ље предвидео за нас, да не би они без нас достигли савршенство“ (јевр 11, 39–40) исихија је термин скован у монашко-те- олошкој литератури који је преподобни јустин ћелијски превео као „молитвено ти- ховање“ од самих почетака монаштва, циљ подвижника је да оду на место где могу да ослушну глас божији то је била пустиња симболично, она означава и гранични про- стор између живота и смрти и на тој гра- ници стојећи, човеково биће је усредсре- ђеније и спремније да занеми и ослушкује шта бог има да му поручи у усамљености, где је човек хтео – не хтео, упућен на себе долази се до сазнања да једино молитва богу тј сам бог јесте оно једино потребно човеку (ср лк 10, 42) тако су монаси оту- ђујући се од света хитали ка богу у коме је, парадоксално, цео свет био сагледаван очима којим га гледа бог то је све добило своју форму кроз познату исусову молитву за коју се први везује преподобни јован лествичник и синајска пракса молитве, да би своју пуну афирмацију добила на светој гори и то у 14 веку са светим григоријем паламом ту дугачку традицију, свети гри- горије успева да богословски потпуно обје- дини и повеже са основним претпоставка- ма хришћанске теологије и антропологије у бити исихије, мимо свих теолошких спе- кулација, лежи исконска и заправо једина потреба човека да своју растрзану приро- ду и вољу обједини у целовито и смислено постојање а оно је немогуће без бога, јер је само христос тај који човека исцељује, тј чини га целим исцељење бива једино у љубави какву је христос показао кроз сво- је унижење, постајући човек и страдајући на крсту (уп фил 2, 5–11) смисао молитве, стога, није механичко понављање посеб- них и светих речи он се налази у томе да је молитва љубавна жеља како ума тако и срца, душе и тела а њен циљ је да човек тема броја исихија је термин скован у монашко-теолошкој литератури који је преподобни јустин ћелијски превео као „молитвено тиховање“ 26 4 / 2020 тема броја пребива кроз молитву у близини божијој како пише свети јован лествичник: „немој рећи да ниси ништа стекао, ако у молитви проводиш доста времена, а не видиш ника- квог плода добитак је већ то што се молиш какво би ти веће благо и требало – него да се припијаш уз господа и живиш непреста- но у јединству с њим“ (поука 28)? у каквој дакле вези могу бити мисија и исихија? јер, прва је отвореност према све- ту, а друга води скривености срца ипак, ово није препрека нити су мисија и исихи- ја супротност термин исихија би се могао заменити са термином доживљај наиме, исихастичко искуство подразумева сусрет са богом, његово присуство манифесто- вано кроз нестворену божанску светлост другим речима, то је оприсутњење ствар- ности будућег царства божијег овде и сада у конкретном појединцу такав човек бива храм духа светога, извор из кога тече вода у живот вечни, у коме пребива сам христос (уп рим 8, 11, 14; 1 кор 6, 15, 19; јн 4, 14; гал 2, 20) највећи мисионар хришћанства – апостол павле –наглашава како је кључ- ни тренутак његовог живота био сусрет са васкрслим христом на путу за дамаск (дап 9, 3–7; 22, 7–8; 26, 12–18;гал 1, 12; 1 кор 15, 9) управо због тог виђења, он не мари мно- го за устаљене ауторитете чак и у самој цркви, већ му је мотив и жеља да истину о обећању божијем и спасењу кроз хри- ста пренесе, ако је могуће, до крајева зе- мље на његовом примеру је очигледно да без непосредног доживљаја тј сусрета са христом свака реч је празна ко је окусио царство божије и носи га у себи, он може и другима да га проповеда јер, по речи- ма апостола павла: „и реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске му- дрости, него у показивању духа и силе да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили божијој а мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога века, ни кнезова овога века који су пролазни; него говоримо премудрост божију у тајни са- кривену, коју предодреди бог пре векова за славу нашу“ (1 кор 2, 4–7 и даље види) попут апостола павла су и свети словен- ски просветитељи кирило и методије света браћа су такође своје унутрашње искуство сусрета са христом преносили словенима и поред недаћа и страдања која су трпели, јер су знали да то искуство, уколико не поделе, могу завршити попут лењог слуге из приче о талантима (мт 25, 14–30; лк 19, 12–27) али превасходно им је било да ту радост поделе са онима којима је доносе у прошлом ве- ку многи су, а најпре светогорски старци и светитељи, попут силуана, софронија, пор- фирија, пајсија, јосифа исихасте, искуство и праксу своје молитве и виђења бога прено- сили хришћанима, па и онима ван цркве примери свете солунске браће и савреме- них стараца и подвижника говоре о превас- ходној потреби унутрашње мисије, у оквиру саме цркве поготово у блиској прошлости, али и данас оно што се показује је да се, иа- ко данас многи себе сматрају хришћанима, хришћански живот и етос слабо или готово уопште не практикују поновно сведочење и проповед треба да буде упућена онима унутар цркве, тј који су њени чланови са- мо формално с обзиром на данашње видо- ве комуникације, то сведочење може веома лако допрети до оних изван цркве такође, мисија и исихија су нашли веома добар ба- ланс кроз ликове подвижника који су поме- нути али, исто тако не треба занемарити сведочанство новог завета, где је нагласак на друштвеном сведочењу, на служењу бли- жњима и узајамности у љубави, врлини и помоћи која треба да прожима хришћанске заједнице тј парохије јер, у оно време је доминантна идеја била pax romana испод које су лежале дубоке друштвене поделе и неправде веома слично бива и данас у са- временом и глобализованом друштву као хришћани, мисију и исихију, које репрезен- тују два богата правца пројаве хришћанске вере у овом свету и веку, треба да практи- кујемо тако да се у нашем делању покаже оно што је срж оба а то је: „ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави божије, која је у христу исусу господу нашем“ (рим 8, 39) јул / август 2020 27 тема броја ако се трагајући за одговором на пита- ње из наслова задржимо на термино- лошкој равни, онда је он врло једноставан: исихија је молитвено тиховање њен сми- сао, међутим, много је дубљи и обухвата опсег далеко шири од пуке дефиниције или самог терминолошког значења садржаји и нивои тог опсега, на које желимо овде да укажемо, јесу од кључне важности за пра- вославну духовност исихија извире из јеванђеља то значи да је она потврда jеванђелских порука, сим- бола и слика основне одреднице исиха- стичког приступа налазе се у јеванђељима ево само неколико најважнијих: духовна потреба за молитвом у осами — „а ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се оцу своме који је у тајности“ (мт 6, 6); сам господ одлазио је на пуста места да се помоли – „изиђе на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви бо- гу“ (лк 6, 12) сличан опис имамо и на дру- гим местима(мк 6, 46; 11, 19; лк 4, 42; мт 14, 23–24) такође, „господ би одведен духом у пустињу“ (лк 4, 1), где је провео четрдесет дана у посту и молитви, борећи са са иску- шењима која је наметао лукави непријатељ учесталост ових места управо говори о зна- чају молитве у тишини и осами с тим у вези, треба истаћи да су се неки од најважнијих догађаја из јеванђеља – попут преображе- ња на гори таворској и исусове молитве у гетсиманијском врту – одвијали скоро мимо људи, само уз присуство тројице апосто- ла, у свечаној тишини и трепету и у опису тих догађаја осећа се исихастички тон све ово говори да исихазам није некакав екс- клузивитет мањег дела монаштва, настао у одређеним временима, већ да је само семе исихије посејано јеванђељем плодови су дошли касније исихија је најдиректнији и најбржи пут ка богу управо зато што извире из јеван- ђеља, за исихију су везане најдубље исти- не које говоре где, како и када човек мо- же да пронађе бога „царство божије је унутра у вама“ (лк 17, 21), а где је царство ту је и цар славе (пс 24, 7) али, да би се „видело“ царство божије и цар славе нео- тема броја основне одреднице исихастичког приступа налазе се у јеванђељима управо зато што извире из јеванђеља, за исихију су везане најдубље истине које говоре где, како и када човек може да пронађе бога шта је исихија? виктор вицановић преображење христово, икона, синај, 12 век (извор: википедија) 28 4 / 2020 тема броја пходно је прочистити ум и срце – „блаже- ни чисти срцем јер ће бога видети“ (мт 5, 8) дакле, неопходан је морални и духов- ни преображај којим се прочишћава ум и срце, чинећи да, на крају, из срца излазе само добре мисли и намере ум у тако очи- шћеном срцу види боголикост човека јер она почиње да исијава божанском силом и лепотом али, да би се одржало такво стање духовне чистоте неопходна је не- прекидна молитва у којој призивамо име господње зато што „нема другог имена којим бисмо се могли спасити“ (дап 4, 12) непрекидним призивањем имена господ- њег, које има божанску моћ („моћ имена“ – термин митрополита калистоса вера), кроз умиљење и топлину срца, човек осе- ћа божије присуство у себи и то - конкрет- но, кроз плодове духа светог: „љубав, ра- дост, мир, дуго трпљење, благост, доброту, веру, кротост, уздржање“ (гал 5, 22, 23) претходно речено је предуслов за следе- ћу етапу у духовном животу исихија је пут за учествовање нетвар- ним божанским енергијама свети григори- је палама, најзначајније име исихастичког покрета у 13 и 14 веку, опитно је, а затим и теоријски, описао и објаснио како мали и смртни човек може бити причасник нетвар- них божијих енергија „узнемиривши“ део црквене јавности, „прозападно оријентиса- не“ (позната полемика са валамом), св гри- горије палама је на крају успео да задобије подршку цркве за своје тумачење могућ- ности учешћа човека у божијим нетварним енергијама савременом вернику и читаоцу прилично неспремном за високе теолошке расправе довољно је да се удуби у догађај на гори таворској (слика говори више него хиљаду речи), како би разумео шта значи учествовати (партиципирати) у нетварним божанским енергијама свети апостоли петар, јаков и јован својим телесним очи- ма видели су таворску светлост христове преображене телесне природе и чули очев глас са неба: „ово је син мој љубљени, њега послушајте“ интересантно је да у јеванђе- љу по марку, у стиху пре описа овог чуде- сног догађаја, пише: „има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде царство божије да је дошло у сили“ (мк 9, 1) ако су ове речи увод у опис и ту- мачење самог преображења, онда то значи да је таворска светлост, у којој су чулно и опитно партиципирали апостоли, заправо слика царства божијег које се јавља у сили та енергија може се непосредно доживети није виђење светлости божанске приро- де једини „доказ“ учествовања у нетварним енергијама многи духовни дарови – про- роковање, прозорљивост, дар исцељења, духовно руковођење и други — такође представљају учествовање у нетварним енергијама које бог даје људима онолико колико они то могу да приме (јакоже можа- ху – како стоји у тропару празника прео- бражења) у ширем смислу, свака благодат духа светог коју човек може да осети и до- живи, може се разумети као учествовање у нетварним божијим енергијама да ли исихија, схваћена на наведени на- чин, може бити инспирација и путоказ за мисију цркве у садашњем времену? не са- мо да може, него она то и мора бити тре- ба отворено рећи да мисија (мисионарско деловање) лако може да склизне у разне странпутице, представљајући цркву (цр- квено учење) претежно на филозофски, културолошки, традиционални (етнофиле- тистички) или неки други начин посебно је опасно ако се црква представи и доживи као интересна организација или „обредни сервис“ да би се избегле ове странпутице треба се увек враћати исихији као суштини православне духовности ако верник заи- ста жели да се приближи богу, ако хоће да осети благодат духа светог, ако жели да се, попут светог апостола павла, увери у речи „не живим више ја, него христос живи у ме- ни“, онда је исихија најједноставнији начин да то постигне свете тајне, свете (хришћан- ске) врлине и исихастичко приближавање (пребивање у) богу јесу велико тројство православног духовног живота то би тре- бало да буде основна порука у мисионар- ском деловању цркве јул / август 2020 29 тема броја о значају исихазма и односу тиховања и мисије цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о поро- дици као домаћој цркви, разговарали смо са петком луковић, катихетом прве београд- ске гимназије на самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом светог григорија паламе, као и са његовим до- приносом на пољу исихазма? – свети григорије палама је један од представника епохе византијског богосло- вља живио је у првој половини 14 вијека као син сенатора на двору цара андроника ii палеолога, имао је прилику да стекне од- лично класично и хришћанско образовање међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, дви- је сестре и мајка удовица иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог григорија (притом и не толико дуг, свега 63 године) није протекао баш мирно у напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије божије, палама доживљава да бу- де третиран као јеретик у сопственој цркви ипак, доживио је и да се такве осуде оповрг- ну истина је убрзо изашла на видјело тако и настаје опус овог светитеља: борбом за истину вјере његови списи, омилије и пи- сма су догматско-полемичког и морално- аскетског садржаја он постаје највећи бого- слов и теоретичар исихазма (који је потекао још од светог симеона новог богослова), али је дошао у конфронтацију са мишљењем савременикâ светог григорија, прије свих са варлаамом калабријским дакле, говоримо о богослову и епископу који је врло брзо, након само 9 година од свог престављења, био канонизован за свеца у чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима? – исихазам свакако није својствен само монасима то потврђује и намјера мона- ха-исихастâ који су још у јеку те молитвене традиције, у солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на инте- лектуалну елиту исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се прово- ди у тиховању (исихији) уз непрестану ису- сову молитву: господе исусе христе, сине божији, помилуј ме ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања то значи да постоји могућ- ност да видимо и познамо бога, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула исихазам је пут до таквог познања онако како су христови ученици тема броја разговор са петком луковић, катихетом прве београдске гимназије ако заиста волимо бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! разговор водио: бранислав илић 30 4 / 2020 тема броја видјели бога на гори тавору, како је павле на путу за емаус, како су виђене све старо- завјетне и новозавјетне теофаније (богоја- вљења), и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију бо- жију, кроз исихију говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног бо- га, о божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету бранећи исихију, палама брани могућност непосредног општења са богом и истинско обожење често се каже да живимо у анти-исиха- стичном времену – да потреба за аскезом постоји видимо из тренутне ситуације у којој се налази чо- вјек и сва природа свједоци смо једне екс- плоатације како човјека, тако и остале тво- ревине нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд не- го да се лијечимо и поправљамо потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, та- ко и тјелесног често слушамо крилатицу: „у здравом тијелу и здрав дух“ како уопште покренути своје тијело ако је душа умор- на и болесна? одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? шта че- му претходи? зар неком (по)кретању (нпр тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет за светог григорија, философија ипак остаје инфериорна у од- носу на теологију кад је у питању богопо- знање хоће рећи да се бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат ту благодат можемо за- добити управо исихастичким начином жи- вота, како би задобили духовне очи, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати исихазам свакако није својствен само монасима то потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту петка луковић са ћерком и оцем протом драганом станишићем јул / август 2020 31 према сведочанству преподобног пор- фирија кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије цркве у овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)? – монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан те- мељ мисије цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени божије милости још као дије- те, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка би- ла игуманија тада сам схватила да се мно- го тога може примјенити и код нас у кући, или да се већ примјењује, будући да нам је отац свештеник мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота није ријеч само о мо- литви живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео све се то и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите ваш опит вероучи- тељске службе која је истовремено вид ка- тихезе, али и вид молитве и служења богу? – вјероучитељски позив јесте позив на службу богу, на објаву јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побије- ђена, да је христос дошао то за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теоло- гу представљају својеврсне теолошке ла- бораторије, дешава се једна ерупција пита- ња и одговора то су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље опит ове службе је потврда животворности и акту- елности јеванђеља такође, поред школе имам и службу код куће, са својом малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја одрасла сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за вас значи домаћа црква, и који су то сегменти вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити уре- зани у вашем срцу? – домаћа црква за мене значи наставак за- једничарења са христом, а посвећеност дје- це богу и цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље они су нас (сво- је петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо бога, па тек онда њих и све остале то је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави ако заиста волимо бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега а, ако волимо ту конкретну личност, бога и бли- жњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љуба- ви ће као магнет привући свако друго добро за крај нашег надахнутог и поучног разго- вора, која би била ваша порука читаоци- ма православног мисионара? – васкрсли христос је међу нама! нека нам ништа не буде прече од њега тема броја свети григорије палама, икона 32 4 / 2020 мисионарење као савршени вид служе- ња у цркви, заузима посебно и благо- словено место, јер за свој темељ има спаси- тељеву заповест коју је упутио својим светим апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима цркве преподобни и бого- носни отац наш порфирије kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионаре- ње упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих према дубокоj подвижничко- теолошкој мисли овог угодника божијег, сва- ки истински мисионар јесте са–литург, онај који ширењем речи божије саслужује ли- тургу ова богонадахнута мисао знаменитог старца порфирија указује да је мисија нео- двојива од молитвеног искуства цркве бројна су светоотачка сведочанства о ти- ховању и исихастима у петом веку се спо- миње у палестинском манастиру светога саве пустињак јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“ посебно сведочан- ство налазимо у знаменитој лествици, нада- све познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера препо- добног јована лествичника овај духоносни подвижник читаво поглавље (27 слово) по- свећује „свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“ са друге стране, тумачећи псалме свети григо- рије ниски подсећа да је мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању често се мисли да је молитвено тиховање пасив- ност и усамљеност, међутим, важно је иста- ћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ва- истину, гласније од говора, јер је оно тиши- на која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег ко задобије такво молитве- но тиховање, каже свети јован лествичник, познао је дубину тајни у истом духу свети григорије богослов каже да „бога треба ви- ше помињати него дисати“ дакле, без моли- твеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо божију силу и промисао из божанских речи које чи- тамо или појемо из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање, молитвено ћутање, јер речи уступају место молитвеној тишини срца због тога препо- добни порфирије саветује: „молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо на благ начин треба да постави- мо христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: господе исусе христе, помилуј ме не мисли ни на шта осим на речи: господе тема броја често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, ва- жно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића мисија и исихија — богослужбени карактер црквене мисије бранислав илић јул / август 2020 33 исусе христе, помилуј ме, ништа друго, ни- шта; спокојно, отворених очију, како не би- сте пали у опасност од фантазија и заблуда са пажњом и преданошћу обраћајте се хри- сту“, саветује велики проповедник љубави божије и учитељ молитве у каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? свештено богослужење као живи живот, и као дисање цркве, али и као њено сабор- но памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да ми- сија цркве и њен катихетски значај није са- гледан само на духовно васпитавање чове- ковог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједни- це да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју цркве, на по- четку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско), сабрање као темељ и као круна свега молитвеним актом црква не само што препорађа и просветљу- је вечном светлошћу верни народ божији, већ ствара и нову молитвену културу, како у појединцу, тако и у заједници узмимо као пример реч „култура“ ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ — за свештено богослужење и молитвени живот цркве као богочовечанске заједнице на крају, ако је молитва темељ и непре- стани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, онда је и молитвено- шћу прожета мисијa једина истинска цр- квена мисија која рађа дивне и благосло- вене плодове тема броја молитвеним актом црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ божији, већ ствара и нову молитвену културу, како у појединцу, тако и у заједници радост молитвеног сабрања епископ мохачки исихије у манастиру буково, о никољдану 2019 лета господњег) 34 4 / 2020 сећајући се минулих дана, цар стефан ду- шан забележио је у прилепској повељи за карејску испосницу: „и испуни се од све душе жеља срца мојега – да видим ону свету гору, према реченом: подижем очи моје ка горама одакле ће доћи помоћ моја (пс 121, 1) и опет: на гору, душо, уздигнимо се, пођи тамо одакле ће ти помоћ доћи (други васкрсни антифон 5 гласа) када је дошло царство ми, поклони се и прими благослов од стараца који у ње- му [хиландару] живе затим узиђе царство ми до унутрашњих манастира те свете горе“ цар је посетио старца арсенија, бившег хи- ландарског игумана (1336–1345), који је бо- равио на двору у сврчину у време рођења престолонаследника уроша (1337) сада је цар душан одлучио да узме арсенија за свог духовника, али је искусни духовник наслући- вао скори крај свог живота: „благочестиви и христољубиви царе, време мога одласка је дошло! и ево, идем на пут отаца мојих и ви- ше ме у телу нећеш видети и ево теби сина мога духовног, исаије, па га имај уместо мене за свако исправљење и утешење у твојим ду- ховним подвизима“ (житије старца исаије) тако је старац арсеније благословио учени- ка, а цар је примио исаију за духовника ви- соке посете удостојио се и св григорије па- лама, солунски архиепископ, од маја 1347 године због немира који су захватили солун, свети палама се повукао на свету гору, где је учествовао у раду духовног суда (јесен 1347) по казивању патријарха филотеја коки- носа, сусрет цара и архијереја је протекао у срдачном расположењу цар је знао шта значи бити лишен части свог високог досто- јанства, јер је са оцем, светим краљем сте- фаном iii дечанским, провео седам година у изгнанству у цариграду душан је пону- дио палами да прими управу над црквама и областима, од чијих прихода би се издр- жавао на великодушну понуду, светитељ је смерно одговорио: „да ли би сунђер, који може да упије у себе само чашу воде, бачен на сред овог пред нама налазећег се јегеј- ског мора, био у стању да смести у себе све воде морских дубина? — наравно да не би упио би у себе колико чашу воде, а таласа и воденог мноштва не би се ни дотакао та- ко и ја“ (превод јустина ћелијског) пут ко- ји је изабрао учитељ исихазма био је уски пут одрицања, подвижништва и созерцања светитељ je одувек био посвећен строгом подвигу: „одавно сам се навикао да о мало- ме живим и да се задовољим са најнужни- јим то је за мене најприроднија ствар“ и архијерејско звање које је примио било је, по божијем промислу, ради пастве града со- луна архијереј свакако није хтео да увреди цара, изабраног на сабору у скопљу, којем су присуствовали и светогорци током овог разговора светитељ као да је позивао миро- помазаног цара на мистично созерцање не- беских тајни, на умозрење („царе и сам би тема броја по казивању патријарха филотеја кокиноса, сусрет цара и архијереја је протекао у срдачном расположењу душан је понудио палами да прими управу над црквама и областима, од чијих прихода би се издржавао о сусрету цара душана и светог григорија паламе др ђорђе т вуковић јул / август 2020 35 видео“) човек божији григорије се трудио да цара, кроз разговор, постепено уведе у дубине созерцања: „зато, царе, кад би ме по- ставио на сва злата која постоје на земљи и под земљом, или да ме бациш у златну реку митског пактила, и сам би ти видео, да се од свих тих пролазних блага и потреба, не би на мене ништа прилепило“ палама је овом приликом подсетио душана на златоносне струје малоазијске реке пактил (пактол), које помиње херодот у својим историјама као што је река са извором испод планине тмол, богате рудницима злата учинила слав- ним град сард на њеним обалама, тако би и прихватање душанове понуде уздигло па- ламу у очима савременика али, лепше од свих блага познатих човеку, блистала је не- створена таворска светлост којој је служио божији човек григорије због свог испове- дања вере, светитељ је био затворен четири године у тамници, одакле је изашао у зиму 1347 године сада одбачен од стране побу- њеника у солуну, палама је чекао да се ис- пуни време како би преузео катедру на коју је хиротонисан зато је светитељев одговор био: „зато остави“ цар стефан душан је прихватио паламину одлуку, показујући ти- ме да разуме и цени идеале којима се свети- тељ руководио у току боравка на светој гори (јануар 1348), цар душан је помогао духовнику исаији да обнови манастир св пантелејмона (стари русик) обишавши светогорске манастире, испоснице и келије, цар је свој боравак у перивоју пресвете богородице завршио по- вратком хиландару и његовим даривањем (април 1348), а за успомену је понео превод поучне историјске хронике монаха георгија хамартола (грешни) док су утисци са свете горе још одзвањали у његовој души, душан је записао у повељи за карејску испосницу, из- датој у прилепу: „били смо веома задивљени животом тих мужева светих, ваистину, небе- ских људи и земаљских анђела и примисмо благослов и души корисне речи, изречене кроз поуку, да се доста користимо њоме“ (1348) под утицајем светогорских духовних сусрета и разговора, цар је одлучио да поно- ви дедине речи из светостефанске хрисову- ље (1314–1316), у својој ктиторској повељи за св архангеле, само сада са другачијим призвуком: „и рекох да он (манастир св ар- ханђела) никако не буде архиепископија, ни митрополија, само игуменија за општежили- ште монаха“ (лето 1348) и после повратка, царев двор је остао отворен за светогорце у току лета 1348 године, до цара и царице долазио је арсенијев ученик исаија ради да- ље обнове манастира св пантелејмона те године, цар је примио и хиландарске монахе у прилепу и на чахри, у околини скопља у повељи издатој у прилепу, цар душан и ца- рица јелена су испунили арсенијеву жељу да хвостанско село косориће поклоне ка- рејској испосници, док је другом повељом потврђен избор теодула, уместо упокојеног арсенија, за старешину наведене испосни- це по в кораћу, свети палама је пренео по- руку стефана душана на цариградски двор, највероватније између 1348–1350 године пошто је заједничка војска јована v палео- лога и јована vi кантакузина успоставила ред у солуну (јесен 1350), палама је преузео своју архијерејску катедру ради одбране исиха- стичког учења, светитељ је учествовао у раду сабора у цариграду (1351) у међувремену, савез двојице византијских царева се распао, а јован v палеолог се утврдио у солуну и за- бранио повратак светитеља на катедру да би савладао кантакузина, цар јован палеолог је пристао на савез са „стефаном, споменутим архонтом трибала“ (филотејев израз) као знак срдачних односа, палеолог је потврдио дарове српског цара хиландару (јун 1351) у пролеће 1354 године, григорије пала- ма је бродом кренуо за цариград, а успут се задржао на острву тенедос брод су пре- срели турци и одвели светитеља у ропство после нешто више од годину дана, светите- ља су из заробљеништва, према патријарху филотеју, искупили трибали и далмати (жи- тељи српског царства) чини се као да је светом палами помогло да се у лето 1355 године поново нађе на слободи, још увек у србији живо сећање на његов сусрет са ца- рем душаном тема броја 36 4 / 2020 уочи божића, у цркви вазнесења господ- њег у жаркову, после литургије, насту- пили су „фенечки бисери“ за њих смо чули и раније, али ово је била права прилика да их ближе упознамо одушевили су нас и гласом и музичком изведбом, али и сâмим поводом њиховог доласка замолили смо их да нам нешто више кажу о томе зашто се зовете „фенечки бисери“? да ли вас је манастир фенек изнедрио? – музички састав „фенечки бисери“ по- стоји већ три године отац макарије, игу- ман манастира фенек, окупљао нас је још од детињства и он нам је дао име редовно учествујемо на богослужењима, недељом и празницима смо на литургији, врло често и српска традиција и обичаји музички састав „фенечки бисери“ постоји већ три године отац макарије, игуман манастира фенек, дао је име саставу „фенечки бисери“ радмила грујић јул / август 2020 37 српска традиција и обичаји за певницом наши момци прислужују у ол - тару ако говоримо о почетку групе, везан је за агапе које приређује братство манасти - ра фенек, а свако од нас има специфичан, лични пут ка господу и ка цркви, свој пут оцрковљења колико чланова чини ваш састав и како се зову ваши чланови које школе уче? да ли су сви музички образовани? – има нас доста, али се због обавеза оку - пљамо, пробамо и наступамо у променљи - вом саставу већина је музички образована вођа нашег састава је никола анастасијевић, свира хармонику, ученик је 4 разреда средње музичке школе „коста манојловић“ у земуну василије анастасије - вић, свира кахон и ученик је 2 разреда средње музичке 38 4 / 2020 школе „даворин јенко“ зорица анастасије- вић, пева и свира харфу, студент је 3 годи- не учитељског факултета у београду, стефан анастасијевић, свира гитару, студент је 2 го- дине православног богословског факултета у београду, смиљана анастасијевић, свира виолину и пева, дипломирани је теолог не- вена ристић, свира виолину и пева, ученица је 4 разреда средње музичке школе „коста манојловић“ у земуну, јана михајловић, пе- ва и свира кларинет, ученица је 2 разреда десете гимназије, дуња михајловић, пева, ученица је 1 разреда средње медицинске школе у земуну, јелена славковић, је док- торанд филолошког факултета у београ- ду, иван рајковић, свира гитару, завршио је средњу музичку школу „коста манојловић“ у земуну и намерава да се упише на факултет музичке уметности може се рећи да смо са- ображени управо трпези љубави са које смо и потекли ко жели, може да се прикључи, у складу са својим талентима, могућностима и обавезама какве песме чине ваш репертоар? – посвећени смо неговању традиционал- них, духовних и етно мелодија певамо и ру- ске песме, а трудимо се да наш репертоар ширимо и богатимо, па смо постали позна- ти и по извођењу великог хита групе смак „даире“ да ли неко од вас компонује? – компонују никола и василије анастасије- вић, популарну и духовну музику спојили сте свој таленат са хуманитарним радом дарујете другима дивне песме, на- дахнуте вашим топлим душама, а пружате и конкретну помоћ тамо где је неопходна то је веома похвално да ли сте ваш састав одмах осмислили као хуманитарни? – природа хуманитарног рада је таква да је не можемо одвојити од оних основних вредности које смо прихватили заједно са православним, црквеним начином живота хуманитарни рад за основ има љубав пре- ма другом, према ближњем, према ономе у коме препознајемо божији лик тако му и приступамо трудимо се да ослушкујемо глас српског народа на косову и метохији, да са- слушамо њихове потребе, да се распитамо за најугроженије и тамо усмеримо помоћ тако је хуманитарни рад од самог почетка најважнији сегмент наше делатности очува- њем традиције кроз најлепше етно мелоди- је, бисерним славопојем помажемо опстанак српског народа на косову и метохији ово је српска традиција и обичаји јул / август 2020 39 трећа година како се бавимо хуманитарним радом године 2017 посали смо 750 паке- тића за угрожену децу у енклавама на ким прошле године смо направили преко 500 пакетића за децу косовског поморавља и опремили музичким инструментима ново- отворено одељење музичке школе „стеван христић“ у сатнишору (косовска витина) та- кође смо обезбедили слушни апарат надици стајковић, ученици средње економске шко- ле у косовској витини и ове године се ху- манитарна акција наставља са низом наших концерата ове године смо послали преко 500 пакетића нашим малишанима, обезбеди- ли девет лап-топова за основну школу у зу- бин потоку и нови електрични клавир за му- зичку школу „стеван христић“ у станишору где држите хуманитарне концерте? – најчешће наступамо после литургије у београдским храмовима међутим, насту- пали смо и на различитим догађајима по по- зиву, а посебну радост донела нам је серија наступа на косову и метохији чија је круна прослављање храмовне славе светих ар- ханђела у призрену и наступ у призренској богословији у фебруару смо учествовали на сретењској академији у богородичиној цр- кви у земуну, коју је поводом славе „центра за живот“ организовао председник центра, кардиолог бојан цакић овај центар окупља чланове који своје знање и рад удружују у циљу заштите брака, породице и светиње живота њихов циљ је да окупе 10 000 поро- дица, које би својим примером утицале на заустављање тренда драматичног смањења наталитета и на преокрет ка традиционал- ним вредностима, пре свега, ка повећању наталитета да ли вам неко помаже у организацији ху- манитарне помоћи? – организација је захтеван посао пома- жу нам и родитељи и наши свештеници, а посебно братство манастира фенек ове године смо осмислили слоган наше акције: „на дар смо добили, на дар и дајмо!“ и то се догодило у манастиру фенек када смо почели да организујемо овогодишњу акци- ју и договарамо концерте, пожелели смо да имамо и идејни оквир у виду слогана у том слогану, инспирисаном јеванђељем, крије се велики део суштине нашег хуманитарног деловања већ се спремамо за наредне ве- лике празнике, и надамо се да ћемо успети да обрадујемо много више угрожених поро- дица, школа и других установа на косову и метохији српска традиција и обичаји 40 4 / 2020 у цркви светог ђорђа на бановом брду по- стоји значајна разлика на службама ко- је се служе сада и пре пар година црква је много светлија, а хорско и свештеничко по- јање и беседе се јасно чују и лако прате с благословом свештеника, за ово је заслужан предраг зубовић, дипломирани инжењер електротехнике у пензији године 2015 предраг је добио златни индекс електротехничког факултета за 50 година од уписа на факултет (1965 г) дипломирао је 1970 на одсеку за електронику и телекомуникације након тога пет деценија живота до- нело је много искуства, па и оног црквеног предраг је дугогодишњи активни учесник у литургијској за- једници своје парохијске цркве и члан црквеног одбора рођен је у београду као де- те, у цркву у жаркову је ишао са бабом и мамом, где је, сећа се, био свештеник прота ми- лорад павловић, који му је остао у најпријатнијем сећању као необичан „другачији од осталог света, својом појавом и држањем“ то су били први сусрети са свештенством и вером „као дете мислио сам да се у цркву и монаштво иде из неке невоље“, вели он у току основне шко- ле примећивао је необичне ствари које су се у његовом окружењу дешавале и питао се о постојању бога тада је схватио да се слобод- ном вољом у веру може ући или из љубави и уверења да бог постоји и да је стварно при- сутан, или из невоље на етф-у је разумео да у природи све функционише по неком уни- верзалном закону ево примера из науке ко- је нам је пренео: „комплексни бројеви – састоје се од ре- алног и имагинарног броја односно два не- компатибилна броја комплексни број који се налази у комплементарној равни није ни реалан ни имагинаран, а није ни њихов збир већ нешто треће значи две ком- плементарне величине или два пој- ма који су међусобно некомпати- билни чине трећу која није ни прва, ни друга, ни њихов збир већ нешто треће“ „овај универзални принцип ком- плементарности кога су на- учници открили тек у 19 и 20 веку сматрао сам да важи само у природним наукама, а теолози су нас томе учили вековима пре тога у елек- тротехници, временски про- менљиве величине (струја, напон итд) могу другачије да се представе нпр у неком елек- тричном колу, преко комплексног броја на пример, снага је производ тренутних вред- ности напона и струје и зависи од импе- дансе потрошача као производ можемо да добијемо активну и реактивну снагу прва активна се троши на потрошачу, али друга парохијани диван пример живота у цркви прожетог науком је и човек који сваке недеље брине о исправности три звона, о осветљењу у цркви и озвучењу трагом вере кроз електротехнику кристина давидовић јул / август 2020 41 парохијани реактивна снага не, већ иде између потро- шача и генератора „тамо–овамо“ каква је то снага? укупна снага није ни активна ни реак- тивна ни збир те две снаге, већ нешто треће друго, кад протекне струја кроз проводник јавља се још једна величина која до тад ни- је била присутна – магнетно поље, компле- ментарно са електричним пољем значи приликом проласка струје кроз проводник, од електричног и магнетног поља, јавља се електромагнетно поље ту појаву имамо код сваке антене и електромагнетно поље није само збир електричног и магнетног поља, већ нешто треће то тројство се јавља кроз математику комплексних бројева, у мрежама наизменичне струје (монофазне и трофазне) и физици“ „ако зрно пшенице разлажемо на сит- не делове, после неког времена доћи ћемо до нечега што нема својства пшенице, нпр атома али мноштво тих атома и још нече- га направи то једно зрно пшенице није то само обичан скуп материјалних честица још нешто је довело до тога да то буде зр- но пшенице увек се јавља то нешто друго, некомпатибилно, али комплементарно што прави треће и човек није само скуп мате- ријалних честица атома и електрона, јер не би имао живот у атому постоје електрони који се крећу око језгра и око себе, као што и земља ротира постоји једна аналогија ми- крочестице коју не видимо и космоса који делује по истим принципима шта је тај елек- трон? он је с једне стране честица, а с друге стране електромагнетни талас као и фотон светлости, честица и талас чине светлост а материјална честица, и талас чине нешто треће, троједино, које је тешко објаснити због комплементарности две некомпатибил- не величине“ после запажања ових феномена, предраг се заинтересовао за питање свете тројице принцип комплементарности кога су научници открили тек у 19 и 20 веку сматрао сам да важи само у природним наукама, а теолози су нас томе учили вековима пре тога 42 4 / 2020 „мислим да сам то читао у књигама владике николаја онда сам закључио по аналогији да за човека можемо да кажемо да није ни тело није, ни дух; није ни тело и дух; ни збир њихових својстава него нешто треће – чо- век немогуће је неверовати да творац ни- је све ово што сам навео створио ја сам се тако уверио у троједину божанску суштину сада долазим на сваку литургију моја су- пруга сунчица је што се богослужења тиче, била и остала ревноснија ту су и вечерња и јутарња служба ја сам у почетку тражио и изговоре: „нека супруга иде с другарица- ма, што да се ја мешам са њима“ временом више нисам имао никакву дилему да ли да идем или не поготово од одласка у пензи- ју љубав према редовним богослужењима сунчица је пренела и на моју мајку и сестру волео сам да радим, волим и сад, па сам се посветио овоме, не из невоље, богу хвала, већ из љубави“ једно време је ишао редовно са сунчи- цом у манастир ваведење на сењаку, а че- сто и у манастир ћелије код ваљева, код игуманије мати гликерије пре петнаестак година, однос свештеника према богослу- жењима и парохијанима, определили су га да буде део своје парохијске заједнице у храму св ђорђа и парохијани су пре- познали његову ревност и предложили предрага за члана црквеног одбора во- ли да има обавезе и да је активан, како у породици са супругом и два сина, тако и у црквеном одбору хоби су му решавање задатака из математике, шаховски пробле- ми, баш као и његовој мајци, која има 96 година и редовно чита књиге, решава за- датке у слагалици, иде у цркву, причешћу- је се у овом часопису много пута је акценто- вана спона науке и богословља још један диван пример живота у цркви прожетог науком је и овај човек који сваке недеље брине о исправности три звона, о осве- тљењу у цркви и озвучењу, да и мајке које су испред цркве са децом чују литургију, да беседа никоме не промакне, а речи по- јања допру до сваког основано далеке 1928 године при пр- вом храму у ваљеву, богомољачко брат- ство данас броји осамдесетак чланова који, предвођени духовником, протом милинком јовићем, остварују различите подвиге хри- шћанске љубави, носећи бреме живота са ближњима „и владика николај и отац јустин им се радују крај престола божијег“, рече не- давно, приликом годишње скупштине, бла- женопочивши епископ ваљевски милутин, са чијим благословом стварају по узору на богомољце које је владика николај по целој србији предводио „као хришћани треба да се опходимо пре- ма ближњима верујући да је код неког од њих кључ од врата кроз која ми треба да уђемо у царство божије“ ове речи архијерејског на- месника првог, ваљевског протонамесника дарка ђурђевића, братство православне на- родне хришћанске заједнице „воздвиженије часног крста“ често цитира, ходећи из дана у дан у сусрет браћи и сестрама широм ра- ширених руку да дарују и наслоне на раме да зна ближњи да ће бити ту ради подршке, утехе и свега другог што нам је предато све- тим јеванђељем далеке 1928 при храму покрова пресве- те богородице отпочела је њихова мисија на светом месту које је „родило“ град ваље- во на левој обали колубаре месту, са ког је парохијани литургијска заједница јул / август 2020 43 јесени 1937, у време конкордатске кризе, свети владика николај својим завичајци- ма произнео, још један у низу, беседничких драгуља духовни див са повленских падина чија је реч урезивала дубоке бразде по сва- ком срцу до ког је допрла, коме на развоју богомољачких покрета између два светска рата и данас благодаримо у редове је саби- рао махом обичне људе из народа, одрасле уз светлост кандила крај огњишта, али и уче- њаке какав је и сам био све који су речју и делом били кадри да христа посведоче та- ко је и данас на траговима лелићког златоу- ста и његове братије, при најстаријој ваљев- ској цркви јеванђељске подвиге љубави и милосрђа остварује осамдесетак браће и се- стара окупљених у пнхз „воздвиженије ча- сног крста“ у средишту епархије ваљевске, као пламен искром из срца предака упаљен, у савременом добу љубав и дар даривања ових благочестивих хришћана улепшава не- маштином и немоћи обремењену свакодне- вицу ближњима пример су свим братствима у епархији, али и на свим просторима срп- ске цркве, како се у славу божију и на добро људи ствара, са радошћу о њима увек збори онај са чијим благословом све и чине, епи- скоп ваљевски милутин из године у годину ваљевски богомољци проширују спектар својих харитативних делатности, а плодове оних по којима су препознатљиви, се умно- жавају тако, о савиндану 2020 објављују нови број богомолитеља, листа који се де- ли бесплатно при храму покрова пресвете литургијска заједница на траговима лелићког златоуста и његове братије, при најстаријој ваљевској цркви јеванђељске подвиге љубави и милосрђа остварује осамдесетак браће и сестара окупљених у пнхз „воздвиженије часног крста“ православна народна хришћанска заједница „воздвиженије часног крста“ при храму покрова пресвете богородице у ваљеву љубав се љубављу враћа и умножава јадранка јанковић 44 4 / 2020 богородице за прошлогодишње васкршње празнике поделили су 4600 комада јаја, бо- жићним печеницама обрадовали 90, а паке- тима хране чак 120 породица преко шест и по хиљада комада гардеробе и обуће поде- љено је ученицима градских и сеоских шко- ла, као и штићеницима казнено – поправног завода у ваљеву удружењу деце, омладине и одраслих са посебним потребама „загр- љај“ направљена је дворишна позорница, организована поклоничка путовања за децу и родитеље, и уручени дарови о разним при- ликама брига за ученике призренске бого- словије, чији су дивни гласови ваљевцима добро познати, исказана је и ове године па- кетима средстава за личну и кућну хигијену који су отпремљени пут царског града стари српски обичај заједничарења у раду – мобу, духовник заједнице „воздвиженије часног крста“ протојереј–ставрофор милинко јо- вић отргао је од заборава са својом брати- јом, сечом дрва у оближњим селима, како би за потребите обезбедио огрев све наброја- но тек је део пуне шкриње милосрдних дела у само једној години по којима је хришћан- ска заједница у граду на обалама колубаре добро позната „дарујемо у име христово и људи то углавном добро разумеју ту смо да са њи- ма носимо крст бола, сиромаштва, невоље као браћа и сестре, а не само да испоручи- мо пакет и одемо наш призив је да са сви- ма у хришћанској љубави заједничаримо примера ради, члановима планинарског клуба „повлен“ није потребна никаква ма- теријална помоћ, само желе да у оквиру својих активности имају и духовна и кул- турна саборавања тако смо, заједничким снагама организовали квиз из православне веронауке, предавање о празницима и ли- литургијска заједница јул / август 2020 45 ковну колонију, а сви ти програми су оку- пили велики број деце различитог узраста на сарадњу са планинарима смо веома по- носни и верујем да ће она убудуће бити још богатија“, прича прота милинко јовић, коме је град ваљево доделио награду у области социјалне заштите и хуманитарног рада за 2018 годину посебно признање духовнику братства, ко- је до суза разнежује све око њега, јесте када га малишани чије је домове обилазио ослове са „течо“ не постоје речи којима тај осећај може да се опише, јер деца све говоре срцем „дирљиво је, такође, и када они којима смо помогли дајући нешто, понуде да са нама уче- ствују у некој од акција које потребују физич- ки рад увек се неко јави да помогне у крече- њу, сечи дрва, ношењу то је највећа радост, јер управо у томе је изражен смисао свега што чинимо, а то је да се љубав љубављу вра- ћа и умножава“, закључује прота милинко јовић, духовник пнхз „воздвиженије часног крста“ при храму покрова пресвете богоро- дице у ваљеву свештено братство храма, на челу са старешином протојерејем–ставрофо- ром зораном јаковљевићем и архијерејским намесником првим ваљевским, протонаме- сником дарком ђурђевићем пружа свесрдну подршку свему што ради хришћанска зајед- ница и то је један од извора њене снаге док ова прича настаје, чланови пнхз, у са- радњи са штићеницима казнено – поправног завода ваљево, равнају терен у дворишту удружења „загрљај“ како би се деца са про- блемима у ходању лакше кретала у знак при- јатељства засадиће по једно стабло крушке, јабуке и трешње да се божији дарови с љубављу изнова рађају литургијска заједница 46 4 / 2020 име свете катарине дато на рођењу би- ло је доротеја рођена је 294 године у александрији ћерка богатих аристократ- ских родитеља завршила је тзв језичку шко- лу где је изучавала философију, реторику, поезију, музику, математику, астрономију и медицину неки сиријски монах ју је упознао са хришћанством и убрзо се крстила на кр- штењу је добила име катарина почетком 4 века, за време владавине цара максимина, катарина је јавно објавила да је хришћан- ка и оптужила цара да се поклања идоли- ма педесет мудраца, окупљених из читавог царства, покушали су да је убеде да порекне своје речи, али узалуд штавише, катарина их је уверила у већу потребу вере у христа, цитирајући древне грчке философе у сво- јим намерама чак је успела да преобрати у хришћанство и чланове царске породице и римску аристократију због оваквих дела, катарина је погубљена, а њено тело је неста- ло по предању, анђели су нашли њено тело и изнели га на врх планине синај, који сада носи њено име три века касније, монаси манастира, ко- јег је саградио цар јустинијан, поштујући предање и завет, попели су се на врх си- наја, пронашли су мошти свете катари- не, положили у златну кутију и однели у манастир света земља манастир свете катарине је један од најстаријих хришћанских манастира који непрекидно живи у срцу синајске пустиње стоји већ 1400 година манастир свете горе, синај јелена јонић манастир свете катарине, синај (извор: vidaniaru) јул / август 2020 47 света земља манастир свете катарине је један од нај- старијих хришћанских манастира који не- прекидно живи у срцу синајске пустиње стоји већ 1400 година, задржавши свој посе- бан карактер, од како га је саградио визан- тијски цар јустинијан (527–565) поред њега, оснивач ислама, мухамед, арапски калифи, турски султани, па чак и наполеон, су били у неку руку чувари и покровитељи манасти- ра, тако да је то спречило његову пљачку кроз векове током своје дуге историје, ма- настир никада није био опљачкан, освојен, уништен кроз векове је носио своју слику светог библијског места, догађаја из старог завета првобитно се овај манастир звао ма- настир преображења или манастир несаго- риве купине тек од 16 века манастир носи име свете катарине од 3 века, монаси пустињаци почели су да се насељавају око планине хорив, у близини несагориве купине у оази фаран (вади фи- ран) за време празника монаси пустињаци су се окупљали око несагориве купине, ради заједничке службе за време владавине цара константина, 330 године, по налогу царице јелене, из- грађена је мала црква посвећена пресветој богородици у непосредној близини несаго- риве купине, а свега 20 метара даље и од- брамбена камена кула у којој би се склонили монаси у случају налета номада манастир добија на значају почетком 6 века, када цар јустинијан i наређује изград- њу одбрамбених зидова од локалног грани- та, који су дебљине 2–3 метра и висине 10–20 метара да би заштитио и одржао манастир у његовој близини, цар је населио 200 по- родица из понта анатолије и александрије ово племе је прешло у ислам у 7 веку, али и поред тога они су и даље чувари манастира и баве се његовим одржавањем током 625 године, за време арапског осва- јања синаја, монаси манастира послали су делегацију у медину да би затражили зашти- ту од мухамеда и добили су је мухамед је лично написао писмо у којем гарантује за- штиту манастира и прецртао је своју шаку на писмо ово писмо се данас чува у манастир- ској ризници занимљиво је да је и мухамед ослободио манастир пореза предање го- вори да је он на једном од својих путовања посетио манастир и да је тада био очаран купином и посвећеношћу монаха, тако да се, 641 године, када је цео синај био освојен од стране арапа, манастирски живот и даље нормално одвијао током крсташких ратова 1099–1270 годи- не, дошло је до препорода у манастирском животу синајски крсташки ред витезова је преузео одговорност да заштити све ходоча- снике који путују из европе у овај манастир након освајања египта од стране осман- ског царства 1517 године, под вођством султана селима i, манастир је био поштеђен турске власти су поштовале права монаха и чак су доделиле посебан статус игуману рука свете катарине (извор: pilgrimsinua) (извор: pilgrimsinua) 48 4 / 2020 игуман манастира је јерусалимски патри- јарх, од 640 године монаси проводе већину свог времена у молитви и раду молитве су заједничке, а верске службе дуго трају сва- кодневно после трпезе, ходочасници имају прилику да целивају мошти свете катарине и других светитеља у знак сећања на цели- вање моштију, монаси ходочасницима дају сребрни прстен са уцртаним срцем и речи- ма αγια αικατερινα (света катарина) монашка трпеза је једноставна једном дневно, након вечерње службе, целокупно братство обедује за време оброка, један од монаха наглас чита књигу корисну за мона- шки живот главни манастирски храм, католикон пре- ображења исуса христоса, каквим га среће- мо данас је из доба цара јустинијана у олтару, у мермерном поду, по- храњена су два сребр- на ковчега са моштима свете катарине (глава и десна рука), док се други део моштију (прст) налази на икони великомученице катарине у левој певници, која је увек отворена за ходочаснике иза олтара, налази се параклис несагориве купине, са- грађена на месту на коме се бог открио мој- сију сви који уђу у овај параклис морају да скину обућу, сећајући се на заповести које им је дао мојсије: „скините ципеле с ногу, јер ме- сто где стојите је свето“ параклис има трон, неуобичајено смештен не над моштима све- тих, већ над кореном купине у ту сврху, цео грм купине је пресађен неколико метара од параклиса, где наставља да расте у паракли- су нема иконостаса који скрива олтар од вер- ника, а ходочасници могу испод трона да ви- де место на којем је купина расла то је рупа у мермерној плочи прекривена сребрним шти- том са угравираним сликама горућег грма, преображења, распећа, јеванђелиста, свете катарине и самог синајског манастира сваке суботе се у овом параклису служи литургија манастир има више параклиса: светог духа, успења пресвете богородице, светог јована богослова, светог ђорђа, светог сте- фана, светих апостола, пророка мојсија и друге сви параклиси се налазе унутар мана- стирских зидина северно од католикона, је смештен мојсијев бунар код којег се, према библији, мојсије сусрео са седам кћери ми- дијанског свештеника рагуила бунар и данас снабдева водом цео манастир северозапад- но од манастирских зидина налази се велика башта која је са манастиром повезана под- земним пролазом у овој башти расту јабу- ке, крушке, шипак, марелице, шљиве и друго воће једна тераса је намењена само за ма- слине, од којих братија справља маслиново уље испод терасе је повртњак са увек све- жим поврћем почетком 20 века ова башта је сматрана најбољом баштом у египту иза баште, а уз саме манастирске зидине, сме- штено је манастирско гробље са костурницом на гробљу је параклис светог трифуна и седам гробова након што протекну три године од са- хране, кости се ваде из гро- ба и стављају у костурницу која је у доњем делу параклиса успења пресвете богородице једини комплетан скелет у костурници је од пусти- њака стефана који је живео у 6 веку и који се помиње у лествици јована лествичника мо- шти пустињака стефана су у монашкој ризи и похрањене су у стакленом кивоту како манастир није никада уништаван и паљен, у свом поседу има сачувану огромну библиотеку и ризницу, која по многим исто- ричарима има највећу колекцију икона и рукописних књига, одмах после ватиканске библиотеке манастир има 3304 рукописне књиге и око 1700 свитака две трећине књи- га су написане на грчком, остало на арап- ском, сиријском, словенском, грузијском, јерменском, коптском и другим језицима поред рукописних књига, библиотека по- седује и око 5000 старих штампаних књига поред књига верског садржаја, ту су и исто- ријски документи, златопечатне повеље ви- зантијских царева, патријараха и турских султана света земља јул / август 2020 49 скит пророка илије налази се на северо- источном обронку планине атос, на жи- вописном брежуљку у непосредној близини манастира пантократор са три стране окру- жен је високим планинским падинама, пре- кривене вечним зеленилом шума и грмља, а са источне стране се пружа величанствен поглед на море илински скит је основао свети пајсије ве- личковски 1757 године пајсије је рођен у украјини (град полтава) 1722 године у поро- дици архијерејског свештеника и на крште- њу је добио име петар од малих ногу је вео- ма волео да чита књиге, посебно дела светих отаца, а од тринаесте године је осећао же- љу за монаштвом на крају студија у верској школи у медведовско-николајевском мана- стиру је примио постриг у расофора по име- ну платон убрзо након овог чина, одлази у кијевско-печерску лавру и пустињски скит треистина у влашку одакле се након кратког времена упутио на свету гору своје уточи- ште је нашао у келији кипарис, која припада манастиру пантократор у тој келији се нада- ље подвизава и већ 1750 године узима по- стриг и име пајсије света гора илински скит је основао свети пајсије величковски 1757 године уз благослов манастира и васељенског патријарха серафима, о пајсије оснива нову монашку заједницу светог пророка илије скит пророка илије (свето-илински скит) др немања јонић 50 4 / 2020 исте године о пајсије са искушеницима прелази у већу келију св равноапостолног цара константина, где постаје дикеј мале монашке заједнице али, братство ове кели- је се брзо увећавало, тако да је о пајсије за- молио игумана и сабор стараца манастира пантократора да му дозволе оснивање но- вог скита посвећеног св пророку илији уз благослов манастира и васељенског патри- јарха серафима, пајсије оснива нову мона- шку заједницу светог пророка илије у вели- чини скита финансијска средства добија из русије и украјине заједно са браћом гради главни, саборни храм, трпезарију, монашке келије и друге зграде запис каже да је током напорног физичког рада на грађевинама у кратким временским предасима правио ка- шике, а ноћу уз молитву преводио литургиј- ске књиге са грчког на црквенословенски поред превођења, написао је и неколико духовних и поучних дела цео свој живот је провео у раду и живео веома скромно, а красиле су га смиреност, кроткост и љубав према свима због ових врлина, многи су га изабрали за духовника међу којима је био и патријарх серафим који је тада живео на светој гори многи монаси и искушеници са разних страна су похрлили пајсију велич- ковском и настанили се у новоизграђеном скиту пророка илије када се окупило 60 мо- наха и искушеника, живот у скиту је постао тежак, и пајсије доноси одлуку да напусти свету гору године 1763 са 64 монаха се се- ли у драгомиров, а потом у њамецки мана- стир у молдавији седам година касније је уздигнут у чин архимандрита упокојио се 1794 год и сахрањен је у католикону ња- мецког манастира скит пророка илије је наставио свој живот братство се увећавало, економија укрупња- вала, братија се ширила по околним келија- ма међутим, грчки устанак 1821 године до- носи прве неприлике за скит турци већину монаха одводе у ропство остаје само 8 мо- наха у скиту који траже финансијску помоћ и помоћ у људству од црноморских козака, ко- ји им излазе у сусрет и већ 1830 године скит се у потпуности опоравио под управом јеро- монаха аникита, који је лично финансирао рестаурацију целог скита и саградио храм посвећен светом митрофану из вороње- жа године 1871 на чело скита долази јеро- иконостас скита светог илије (извор: go-athoscom) света гора јул / август 2020 51 монах пајсије други, који започиње велике промене и побољшање живота манастира католикон је довршен, све монашке кели- је обновљене, као и трпезарија литургије су постале редовне, побољшана је духовна клима и братско сагласје скит добија на великој популарности код руса 1845 године када га је посетио вели- ки кнез константин николајевич, који је по повратку у русију много говорио о свом ду- ховном искуству у овом скиту тако је под ди- кејом максимом 1902 год у скиту боравило чак 400 монаха почетком 1900 године изграђена је бол- ница и завршен је саборни храм посвећен апостолу андреју и светом александру са- борни храм је дужине 54 метра, ширине 48 метара, а висина главне куполе иде до 36 метара, што га уврштава у највеће на светој гори цео католикон је изграђен од природ- ног камена, само су сводови изграђени од бетона католикон има 7 позлаћених купола, а на врху сваке је бакарни крст целокупна грађевина је ојачана челичним стубовима и луковима како би одолела и најјачим земљо- тресима велики иконостас је израђен у мо- скви, састоји се из 4 дела и спада у највеће на светој гори, импресивног је изгледа и у себи садржи огромну количину злата освешта- ње саборног храма било је јуна 1914 године пред сам почетак првог светског рата у ка- толикону се налази и тзв игуманова столица коју је скит поклонио последњем руском ца- ру николају ii први светски рат и октобарска револуци- ја у русији су најтужније странице историје свето-илинског скита прилив ходочасника је пресушио, новчани токови и донације та- кође метоси овог скита, који су били у та- ганрогу, одеси и новониколајевки, конфи- сковани су од државе русије и економски су уништени тако је 1961 године у скиту оста- ло свега 10 монаха; било је и неколико мона- ха-зилота из руске заграничне цркве године 1992 малобројни монаси на службама нису спомињали цариградског патријарха због чега су били протерани из скита скит до данас баштини чудотворну ико- ну тихвинскаја, која је заплакала на дан када је почео кримски рат, затим икону богородицу млекопитатељницу и мошти многих светитеља скит светог илије (извор: vimaorthodoxiasgr) света гора 52 4 / 2020 дух симболичке вредности једнорога тра- је кроз векове он има древну митолошку основу (харапа, вавилон и халдеја имају на пе- чатима неку врсту коња са истакнутим рогом на челу), али помињање у библији даје му ту ауру истинитости (сл 1, 2) у равни библијске апстракције, једнорог је једна од загонетки иако данас више не посто- ји, као и птица додо, не значи да ова импресив- на животиња није постојала, попут других које се наводе код јова (39, 12–15) изгубљен у преводу име једнорог је без сумње двосмислено може се рећи да одговара неколицини живо- тиња као што су: орикс и индијски во помену- ти код аристотела, дивљој звери коју описује плиније са главом јелена, телом коња, стопа- лима чврстим као у слона и репом као у пра- сета, фантастичне брзине и снаге, као што је поменуто у старом завету или је то животиња коју 389 године пре христа, ктесије книђанин описује као белу са црвеном главом, тамно- плавим очима и једним рогом, чији истругани прах даје отпорност на отрове (у науци се сма- тра да је ово чуо од путника из индије, који ве- роватно описују носорога) када је око 270 године пре христа сачиње- на прва верзија старог завета на грчком јези- ку, звана септуагинта, тада је јеврејска реч за једнорога re’em преведена са μονοκερως, неод- ређеним изразом којим су хтели да означе не- ку врсту носорога затим је крајем iv века св јероним превео библију на латински (vulgata) и наишавши на реч μονοκερως (monoceros) од- лучено је да je назову unicornis тј једнорожац, једнорог данас многи научници сматрају да једнорог није ни постојао, и да не би требало да се поводимо за оним што пише у ориги- налном рукопису у коме реч re’em како у јеврејској енциклопедији пи- ше, описује „дивљу животињу велике снаге и агилности, са моћним рогом“, из историје црквене уметности причу о једнорогу хришћански писци разлажу као алегорију оваплоћења христа библијски бестијаријум: једнорог ма милена стефановић сл 1 једнорог испред жртвеника, камени печатњак, индијска култура, харапа, 2600–1900 пре христа (metmuseumorg) јул / август 2020 53 из историје црквене уметности сматрајући да се то односи на носорога (лат rhinoceros unicornis), који, што је занимљиво, није ни поменут у старом завету углавном, они покушавају да једнорога сведу на неку на- ма данас познату животињу једнорог – загонетна животиња библијског пространства оно што можемо да спознамо о једноро- гу је следеће: познат је као веома снажан (бр 23, 22; 24, 8; јов 39, 14), непоуздан (јов 39, 15), плаховит, неприпитомљив, свој (јов 39, 12, 13), прилично агилан (пс 29, 6) и има најмање један рог (пс 92, 10), моћан рог (пнз 33, 17), а сасвим могуће и два (пнз 33, 17; пс 22, 21) у библијском наративу једнорог се поја- вљује девет пута у старом завету: уз јунце и бикове (ис 34, 7), телад (пс 29, 6); даничић га преводи као бивола (пс 29, 6; 22, 21); по- миње се у контексту јасли, орања, повла- чења бразди (јов 39, 12–13) што наводи на помисао да је он нека врста вола, можда коња, али оног који није за пољопривредно дело, самосвојног, који се издваја и одбија да служи човеку представљеног у контек- сту снажног и јаког симбола бога (јов 39, 12–13) јер означава божију снагу и моћ коју он спушта на свој народ (бр 23, 22; 24, 8), и симболизује вечни суд свету због грехова (ис 34, 7) визуелна слика једнорога била је блиска јову (39, 12–15) и довољна да му представи сл 2 једнорог, глинена таблица, месопотамија (frontiersof zoologyblogspotcom) сл 3 рељеф са сценом лова auroch), нинива, vii век пре христа (religionwikicom) 54 4 / 2020 божију величанственост у главама 38–41 бог подсећа јова на карактеристике импресивних животиња које је створио показујући му да је бог далеко изнад човека по снази и моћи једнорог може да буде одлика пророковане славе и моћи, која ће доћи на јосифа („красота је његова као у првенца телета, а рогови њего- ви као рогови у једнорога“) издвојеног од бра- ће (пнз 33, 16, 17) његов је рог узвишен рог за помазање (пс 92, 10) сматра се да је један рог између очију код животиње знамење које јој даје снагу, као јар- цу који не дотиче земљу (дан 8, 5) у асирским натписима једнорог је познат као нека врста дивљег вола или бивола, јаке животиње познате као rimu (уп пс 22, 21; 29, 6) скицирано једнорого створење у друштву са дворогим говедима са једног обелиска у ниниви, у књизи британског археолога ости- на хенрија лерда (austen henry layard, nenevah and its remains, 1849) идентификовано је као индијски носорог, а могао би бити и гигантски изумрли носорог (лат elasmotherium) или је то изумрло дивље говече (лат auroch) које се по- јављује на палати асурбанипала ii,
Свеска: 374 | Мисија и исихија
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са богослужења у манастиру Дечани Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Његова Светост Патријарх српски Иринеј у Реснику Фото: Ђакон Драган С Танасијевић (позадина фотографије је обрађена) Фотографија на трећој страни корице: Детаљ из Цркве Светог Јована Владимира у Београду Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Испред Цркве Свете Тројице у Сремчици, о Духовима 2020 године Фото: Ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 374, ЈУЛ / АВГУСТ 2020 Реч уредника Молитвено укрепљење мисионара 2 Историја хришћанства Шести Васељенски Сабор 4 Материк Света Полихрона, мати Светог Георгија 7 У дијалогу са атеизмом Алтруизам — несебично понашање „себичног гена“ 8 Хришћанска етика Митрополит сурошки Антоније (Блум) „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (1 део) 12 ТЕМА БРОЈА Нека се светли светлост ваша пред људима 21 Срж и пракса мисије и исихије 24 Шта је исихија? 27 Разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! 29 Мисија и исихија — богослужбени карактер црквене мисије 32 О сусрету цара Душана и Светог Григорија Паламе 34 Српска традиција и обичаји „Фенечки бисери“ 36 Парохијани Трагом вере кроз електротехнику 40 Парохијани Православна народна хришћанска заједница „Воздвиженије Часног Крста“ при храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву Љубав се љубављу враћа и умножава 42 Света Земља Манастир Свете горе, Синај 46 Света Гора Скит пророка Илије (Свето-илински скит) 49 Из историје црквене уметности Библијски бестијаријум: једнорог 52 Савремено богословљe Плурализам између либерализма и конзервативизма — богословско поимање 57 Хришћанска књижевност Духовна лира Момчила Настасијевића 59 Поезија Препис необјављене песме познатог сликара 61 Песме читалаца Мисионара Уснуо је у Господу диван владика и човек који је Богу посветио земаљски век 63 Вратити Бога 64 стране јул / август 2020 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Мисија и исихија мисионарспцсрб misionarspcrs ЈУЛ / АВГУСТ 2020 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на б
... Фотографија на насловној страни корице: Детаљ са богослужења у манастиру Дечани Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Његова Светост Патријарх српски Иринеј у Реснику Фото: Ђакон Драган С Танасијевић (позадина фотографије је обрађена) Фотографија на трећој страни корице: Детаљ из Цркве Светог Јована Владимира у Београду Фото: Ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Испред Цркве Свете Тројице у Сремчици, о Духовима 2020 године Фото: Ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 374, ЈУЛ / АВГУСТ 2020 Реч уредника Молитвено укрепљење мисионара 2 Историја хришћанства Шести Васељенски Сабор 4 Материк Света Полихрона, мати Светог Георгија 7 У дијалогу са атеизмом Алтруизам — несебично понашање „себичног гена“ 8 Хришћанска етика Митрополит сурошки Антоније (Блум) „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (1 део) 12 ТЕМА БРОЈА Нека се светли светлост ваша пред људима 21 Срж и пракса мисије и исихије 24 Шта је исихија? 27 Разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! 29 Мисија и исихија — богослужбени карактер црквене мисије 32 О сусрету цара Душана и Светог Григорија Паламе 34 Српска традиција и обичаји „Фенечки бисери“ 36 Парохијани Трагом вере кроз електротехнику 40 Парохијани Православна народна хришћанска заједница „Воздвиженије Часног Крста“ при храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву Љубав се љубављу враћа и умножава 42 Света Земља Манастир Свете горе, Синај 46 Света Гора Скит пророка Илије (Свето-илински скит) 49 Из историје црквене уметности Библијски бестијаријум: једнорог 52 Савремено богословљe Плурализам између либерализма и конзервативизма — богословско поимање 57 Хришћанска књижевност Духовна лира Момчила Настасијевића 59 Поезија Препис необјављене песме познатог сликара 61 Песме читалаца Мисионара Уснуо је у Господу диван владика и човек који је Богу посветио земаљски век 63 Вратити Бога 64 стране јул / август 2020 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Мисија и исихија мисионарспцсрб misionarspcrs ЈУЛ / АВГУСТ 2020 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић др Александар Милојков Владимир Пекић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на б
Одреднице:
63
Свеска: 376 | Марта и Марија у нашем животу
...мученика емилијана, 31 јула 2016 лета господњег у саборном храмуВАСКРСЕЊА 📌 христова у подгорици,
хиротонисани сте у свештени епископски
чин са древном титулом епископа
диоклијског, викара митрополита
...мученика емилијана, 31 јула 2016 лета господњег у саборном храму
МЕТА инфо: Р:25360 К:184760 Д:102
| Свеска 376 |
Свеска: 376 | Марта и Марија у нашем животу
... пут којим се следује христу богословија даје човјеку знање, али она није само неки скуп знања, то знање треба човјека да доведе до упражњавања живота у христу то јест по његовим заповијестима, а то је и једини начин истинског познања премудрости божије на празник светог мученика емилијана, 31 јула 2016 лета господњег у саборном храму васкрсења христова у подгорици, хиротонисани сте у свештени епископски чин са древном титулом епископа диоклијског, викара митрополита црногорско-приморског ваш избор за епископа догодио се у смирај празника вашег небеског покровитеља и великог мисионара светог кирила да ли можемо рећи да је ваше целокупно епископско служење прожето ватреном ревношћу светих равноапостолних кирила и методија? — благодаран сам нашој светосавској цркви и његовој светости патријарху иринеју која је у мени недостојном препознала архипастирски дар наравно да по својим моћима подражавам свом небеском покровитељу, колико је то успјешно бог зна? одлуком светог архијерејског сабора наше свете цркве, од 2018 лета господњег, следујући кирилометодијевској ревности, реч јеванђеља христовог проповедате у новооснованој епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој преосвећени владико, замолио бих вас да наше читаоце упознате са важнијим детаљима у погледу живота и неуморног пастирског и мисионарског рада у повереној вам епархији? — и до оснивања епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке 2011 године, на њеним просторима је било наших мисионареч архијереја 8 6 / 2020 ра (наравно и других православних) тако после другог рата патријарх гаврило упућује у аргентину свештеника радојицу поповића, који је часно служио богу и роду овдје све до своје смрти сахрањен је у градићу арибењосу недалеко од буенос ајреса колико је један човјек могао да уради на овим огромним просторима (само аргентина је 4 хиљаде километара дугачка) бог зна? отац радојица je живио у врло тешким условима, али је остао вјеран христу и свештеничком позиву до краја после њега наша црква овдје скоро 30 година није имала свог свештеника (сигурно да је за то било оправданих разлога, ратови, комунистичка владавина у матици итд) то је узроковало и удаљавање од цркве наших исељеника а некад и њихов прелаз у римокатоличку или протестантску вјеру деведесетих година долази прво овдје (тада) архимандрит доситеј (садашњи епископ у лондону), а затим после њега други свештеници док епископски надзор (администрирање) преузима епископ митрофан (сада канадски) сви они су уградили своју лепту у нашу мисију овдје и народ их памти као добре пастире христовог стада морам рећи да епископ митрофан и сада материјално помаже нашу мисију, на чему смо му посебно захвални негдје од 2007 године у јужну америку долази митрополит амфилохије и тако се рађа идеја о формирању епархије ја сам по послушању цркви и свом духовном оцу митрополиту амфилохију стигао у аргентину као архимандрит крајем 2014 године касније сам и постао први епархијски архијереј наше цркве овдје, што је свакако велика част и одговорност сваки почетак је тежак па и овај овдје није другачији требало је прво створити црквену структуру која је била веома оскудна (и још увијек је у односу на друге епархије наше цркве у расејању), онда обезбиједити и основна материјална средства, а уз све то и што је најважније, проповиједати христа свакоме створењу дошавши овдје без знања језика (шпански и португалски), нашао сам се и ја (и моји сарадници), као на некој другој планети или боље рећи у пустињи растојања међу многим нашим парохијама су велика и по неколико хиљада километара што још више отежава живу комуникацију поред свега тога трудимо се да одржавамо редовна богослужења, имамо свој часопис, имамо свој сајт, штампамо брошуре и књиге и уз то уз крајње напоре успијевамо да зидамо и обнављамо храмове, манастире и параклисе прегаоцу бог даје махове како каже његош, али наравно да нам помажу и наша браћа архијереји и њихови вјерници, нарочито митрополија црногорско-приморска, а онда и епархије наше цркве из сјеверне америке и канаде у приступној беседи на дан устоличења за првог епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког, рекли сте да вам је указана велика част, али и велика обавеза и веома тежак задатак? — да, већ сам рекао: страни језик, велика разуђеност наших парохија, одсуство било реч архијереја математика ме је многоме научила; научила ме је логичном и тачном мишљењу и дисциплиновала да се морам уздржавати од много чега ако желим да постигнем високе резултате тако да је та наука за мене, у једном периоду мог живота, била моја својеврсна аскеза пред богом новембар / децембар 2020 9 какве сигурне материјалне основе за нашу мисију, недостатак свештенства и монаштва, непостојање школе (на мјесним језицима) за обуку будућих свештеника, непостојање довољно православне литературе на мјесним језицима, неповјерење мјесних људи према странцима, отуђеност наших исељеника од црквеног живота и њихове скромне материјалне могућности да помогну своју цркву и много тога другог чини отежавајуће околности за наш рад овдје али, сâм господ је рекао да је све могуће ономе који вјерује, и ми се старамо да чинимо тако овај интервју јесте уједно и позив добрим људима да помогну нашу мисију овдје у ово тешком задатку на њиви господњој хвала богу нисте сами на првом месту са вама је благослов и молитва свете цркве православне који је и благослов христов, али са вама је непрестано и благослов митрополита амфилохија под чијим свештеним омофором сте духовно стасавали — да, без подршке цркве и нарочито мог духовног оца митрополита амфилохија наш рад овдје би био немогућ могуће да се и наша црква формирањем ове епархије први пут сусрела са једном мисијом која има све црте ранохришћанске мисије то јесте тешко, али је са друге стране и велики изазов треба уочити да оснивањем ове епархије и српска православна црква може да добије епитет васељенска, јер се њено дјеловање сада простире на свим континентима такође имамо добру сарадњу са другим православним епископима овдје: константинопољске патријаршије, антиохијске патријаршије, московске патријаршије и заграничне руске цркве ваше преосвештенство, колико свештенослужитеља и парохијских храмова и манастира чини ову мисионарску епархију? — ми штампамо сваке године и свој календар у којем се налазе уписане све наше парохије и манастири и њихове адресе и контакти поред мене имамо још 19 свештенослужитеља (укључујући и ђаконе) у аргентини имамо пет парохија и један манастир при чему сви наши манастири испуњавају такође и парохијску функцију у бразилу имамо двије парохије и један манастир и још неколике парохије у оснивању у венецуели двије парохије у доминикани и панами по једну парохију у колумбији двије парохије у еквадору једну парохију и двије у оснивању у чилеу једну парохију и један манастир у гватемали један манастир и једну парохију у никарагви и костарики по једну парохију у перуу имамо један манастир што се тиче храмова можемо рећи да сви поменути манастири осим манастира у чилеу имају своје храмове у парохијама ситуација није тако добра, од свих поменутих парохија само њих пет имају свој храм остале парохије засад обављају своја богослужења у уређеним реч архијереја 10 6 / 2020 просторијама у облику параклиса такође имамо проблем са недостатком монаштва и свештенства, али нарочито монаштва и женског и мушког с обзиром да монашки живот није постао нешто што је традиција народа јужне америке веома је тешко формирати монаха или монахињу из домородачког становништва рецимо у манастиру у перуу који има сву потребну инфраструктуру засад немамо монаштва жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју (лк 10, 2) на ком језику се савршавају свештена богослужења, и молимо вас, упознајте нас детаљније са богослужбеним животом поверене вам епархије? — у бразилу се користи португалски језик, док се у свим осталим државама јужне и централне америке употребљава шпански језик сви наши манастири и парохије се труде да држе и дневни и годишњи круг богослужења с тим да се литургије служе само недељом и великим празницима у вријеме пандемије било је и ванредних молитвених сабрања наиме свештеници су путем интернета организовали своје парохијане тако да се у многим парохијама непрекидно читао псалтир драги владико, замолио бих вас да читаоцима православног мисионара упутите једну пастирску поруку, користећи прилику да све нас благословите благословом територијално далеке, али духовно нам блиске, епархије буеносајреско и јужноцентралноамеричке — православна црква је мисионарска црква господ исус христос је пред своје вазнесење заповиједио својим ученицима идите, дакле, и научите све народе… (мт 28, 19) а такође дао и велика обећања самим мисионарима: и сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни (мт 19, 29) свакако највећи од мисионара који је живио на земљи, свети апостол павле, оставио је примјер свим будућим мисионарима и он каже: „дужни смо пак ми јаки (у вјери) слабости слабих носити, и не себи угађати“ (рим 15, 1) знајући све то, ја позивам све читаоце православног мисионара да прво себе провјере и утврде у вјери, а затим да заволе и мисију цркве, и да благу вијест христову донесу до што више душа људских нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара цркве христове од светих апостола преко наших просветитеља и учитеља кирила и методија преко равноапостолног оца нашега саве, до нових мисионара цркве христове на новом континенту германа аљаског, јована санфранцискога, преподобног севастијана џексонског, светог мардарија либертвилског и других наших светих отаца амин реч архијереја позивам све читаоце православног мисионара да прво себе провјере и утврде у вјери а затим да заволе и мисију цркве, и да благу вијест христову донесу до што више душа људских нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара цркве христове новембар / децембар 2020 11 наш народ је вековима израз „сабор“ доживљавао у блиској повезаности са искуством учешћа у црквеном животу света литургија као сабор верних у цркви као телу христовом, икона светотројичног постојања у љубави, заједница свих светих кроз векове, извор је саборности иако је упитно да ли и када је народ у прошлости био црквенији него данас, остаје чињеница о постојању црквено-народних сабора они су имали различите видове организације кроз историју у доба немањића одржавани су код манастира, углавном о великим празницима и храмовним славама у доба турског ропства одржавани су кришом на територији аустроугарске имали су посебан статус који је чинио да су преко њих остваривана права на заштиту сопствене независности и верске различитости у односу на већинске народе у двадесетом веку, григорије божовић (1880– 1945), дивни и широј јавности недовољно познати међуратни приповедач, описује народна сабрања крај наших древних светиња богослужење, игра у колу, гусле, поучне приповести, заједничко послужење у порти, одишу неком есхатолошком ведрином после другог светског рата, богомољачки покрет је уз велике тешкоће наставио да чува дух саборности харизматични духовници манастира, честити и угледни свештеници, духоносни припадници верног народа, били су на истом задатку да очувају кандило вере у души србиновој баш онако како их је то учио свети владика николај, наставник светосавског прегнућа у просвећивању народа плодови тог саборног подухвата, који нити вуче још од великих просветитеља кирила и методија и њихових ученика, присутни су у нашој цркви до данас ипак, не сме се потцењивати ни значај који је академска теологија имала у буђењу духа црквености у нашем народу многи наши теолози, касније многи од њих епископи, свештеномонаси, парохијски свештеници, обогатили су живот наше цркве увидима савремено богословље како је дивно кад сва браћа живе заједно од теологије саборности ка реалности литургијске заједнице презвитер александар р јевтић григорије божовић (1880–1945) (извор: википедија) 12 6 / 2020 и сазнањима које су имали прилику да задобију током богословских усавршавања у братској грчкој преводи дела многих светих отаца, савремених богослова, часописи и ауторски радови наших теолога, чинили су да новији нараштаји теолога и свештеника буду освешћени за богатство православног предања чији смо судеоници наше богословије и православни богословски факултети добили су наставни кадар спреман да ученицима и студентима понуде узрастање у духу аутентичног богословља одатле се ишло ка народу жедном истине, са крчазима воде живе од које се не жедни, која тече са свежег извора речи божије сво то богословско прегнуће могло би се приближно означити као теологија саборности истицање заједничења као чина сведочења етоса братске љубави по којој ће нас свет познати да смо ученици христови, било је основни императив еклисиологија, као учење о цркви, заузела је прво место у образовном простору у коме су стасавали млади нараштаји у међувремену, у парохијској пракси одомаћили су се дивни изрази попут „литургијско сабрање“, „заједнич(ар)ење“, „сабор верних“, „браћа и сестре у христу“ негде су они одговарали стварности коју је одређена локална литургијска заједница живела на таквим местима, након заједничког мољења и причешћивања светим даровима, може се видети слика подобна оној псаламској речи: како је дивно кад сва браћа живе заједно ту су људи, предвођени својим свештеницима-пастирима, уче се да живе у искреној љубави, међусобној помоћи, пожртвовању, радовању и туговању са ближњима ствара се амбијент сличан једној великој породици у којој су сви свесни сопствене одговорности за другога искорењује се осуђивање, стварају познанства која се крунишу венцима хришћанског брака, одушевљава се и одазива свештеничком и монашком призиву, организују се радни и хуманитарни подухвати светли се свету који у тами лежи показује се други модел друштвеног живљења, различит од савременог глобалистичког пројекта који рађа отуђеност, људе који живе једни поред других — али не и једни са другима ко је ту дође, ретко се дешава да не дође опет и опет стварају су објекти уз храмове који временом постају тесни да приме све, жељне братске утехе и топле речи ово није бајка све то и даље постоји, само не тако често као што би требало на много места храмови су у међусавремено богословље новембар / децембар 2020 13 времену постали лепши, украшенији, али без пуно радости патња и бол људи који долазе изранављени суровошћу савременог света, често доведени до различитих психичких обољења, примају се у храмове да упале свеће или се задржавају као нешто нормално ипак, не да би се лечили, већ да се подносе са непријатношћу и са покушајем што бржег дистанцирања нажалост, без капацитета радости заједнице, то је нужност сазнања свих психолошких, психотерапеутских и психијатријских дисциплина сведоче о утицају окружења како на настанак, тако и на лечење психичких/душевних болести светоотачко богословље има истоветне ставове ипак, окружење црквених заједница често није ништа другачије од радног или животног окружења људи у спољашњем свету зато ране остају незацељене, па се траже гатари и надрилекари, хоџини записи, пуне се психијатријска одељења и психолошка саветовалишта људи траже љубав, а добијају рецепте и таблете које им временом постају неопходни животни сапутници сведочанство психијатра, који је радни век провео у једној од најпознатијих психијатријских болница у нашој држави, говори да је често једна кафа и разговор уз њу више помагао од електрошокова и седатива који су деловали вишедневно ошамућујуће на пацијенте ипак, неко је требало ту кафу или чај да скува и да нађе времена да је у друштву са невољником попије да ли данас постоји довољно времена, љубави и пажње, за један такав недељни сусрет у парохијским портама? да ли је теологија саборности само реч на застави и још једна изневерена истина? да ли смемо то себи да приуштимо у време које показује глад за сусретом и љубављу? када људи на друштвеним мрежама вапију за једним „лајковањем“ или новим пријатељем када је све више породичног насиља које се догађа управо у недељном васкрсном дану, и када постоји дијагноза под именом „недељна неуроза“ где смо ту ми који говоримо о литургијском сабрању, а око нас хиљаде крштених душа које често немају где да нађу утеху? зашто су парохијске сале празне, уместо да одјекују од лепе песме и речи која, по речима дуго забрањиваног писца војислава лубарде, кади попут тамјана? ко је ближњи наш? какав би нам одговор данас христос дао на ово питање? сва ова питања морамо поставити уколико желимо да будемо чврсто ногама на земљи, а отворених очију и срца ка небу да се не умноже речи савремено богословље да ли је теологија саборности само реч на застави и још једна изневерена истина? да ли смемо то себи да приуштимо у време које показује глад за сусретом и љубављу? 14 6 / 2020 монахиња маргарита, игуманија манастира светог јована претече у граду мензелинск, била је грчког порекла красили су је изузетно образовање, разборитост, али и строг аскетски живот свој манастир је уредила по узору на древне грчке манастире једна од монахиња, која је поживела до наших дана, монахиња алефтина, слепа последњих неколико година, сачувала је од заборава сећања која ми овде записујемо монахиње, надахнуте и усмераване игуманијом маргаритом, живеле су строгим аскетским животом, вршећи непрестано црквене службе и држећи монашко правило све су извршавале своја послушања пожртвовано и савесно манастир је поседовао многе баште са стаблима воћа, повртњаке, њиве, кошнице имао је чак и радионицу уметничке фотографије, што је било ретко и иновативно за оно време према сећању монахиње алефтине, када су у септембру 1918 године трупе „белих“ напустиле казањ и околне градове, игуманија маргарита, плашећи се бољшевика, одлучила је да привремено оде одатле заједно са осталим избеглицама стигла је до луке на реци где су се људи који су бежали укрцавали у чамце тамо јој се, међу
... пут којим се следује христу богословија даје човјеку знање, али она није само неки скуп знања, то знање треба човјека да доведе до упражњавања живота у христу то јест по његовим заповијестима, а то је и једини начин истинског познања премудрости божије на празник светог мученика емилијана, 31 јула 2016 лета господњег у саборном храму васкрсења христова у подгорици, хиротонисани сте у свештени епископски чин са древном титулом епископа диоклијског, викара митрополита црногорско-приморског ваш избор за епископа догодио се у смирај празника вашег небеског покровитеља и великог мисионара светог кирила да ли можемо рећи да је ваше целокупно епископско служење прожето ватреном ревношћу светих равноапостолних кирила и методија? — благодаран сам нашој светосавској цркви и његовој светости патријарху иринеју која је у мени недостојном препознала архипастирски дар наравно да по својим моћима подражавам свом небеском покровитељу, колико је то успјешно бог зна? одлуком светог архијерејског сабора наше свете цркве, од 2018 лета господњег, следујући кирилометодијевској ревности, реч јеванђеља христовог проповедате у новооснованој епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој преосвећени владико, замолио бих вас да наше читаоце упознате са важнијим детаљима у погледу живота и неуморног пастирског и мисионарског рада у повереној вам епархији? — и до оснивања епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке 2011 године, на њеним просторима је било наших мисионареч архијереја 8 6 / 2020 ра (наравно и других православних) тако после другог рата патријарх гаврило упућује у аргентину свештеника радојицу поповића, који је часно служио богу и роду овдје све до своје смрти сахрањен је у градићу арибењосу недалеко од буенос ајреса колико је један човјек могао да уради на овим огромним просторима (само аргентина је 4 хиљаде километара дугачка) бог зна? отац радојица je живио у врло тешким условима, али је остао вјеран христу и свештеничком позиву до краја после њега наша црква овдје скоро 30 година није имала свог свештеника (сигурно да је за то било оправданих разлога, ратови, комунистичка владавина у матици итд) то је узроковало и удаљавање од цркве наших исељеника а некад и њихов прелаз у римокатоличку или протестантску вјеру деведесетих година долази прво овдје (тада) архимандрит доситеј (садашњи епископ у лондону), а затим после њега други свештеници док епископски надзор (администрирање) преузима епископ митрофан (сада канадски) сви они су уградили своју лепту у нашу мисију овдје и народ их памти као добре пастире христовог стада морам рећи да епископ митрофан и сада материјално помаже нашу мисију, на чему смо му посебно захвални негдје од 2007 године у јужну америку долази митрополит амфилохије и тако се рађа идеја о формирању епархије ја сам по послушању цркви и свом духовном оцу митрополиту амфилохију стигао у аргентину као архимандрит крајем 2014 године касније сам и постао први епархијски архијереј наше цркве овдје, што је свакако велика част и одговорност сваки почетак је тежак па и овај овдје није другачији требало је прво створити црквену структуру која је била веома оскудна (и још увијек је у односу на друге епархије наше цркве у расејању), онда обезбиједити и основна материјална средства, а уз све то и што је најважније, проповиједати христа свакоме створењу дошавши овдје без знања језика (шпански и португалски), нашао сам се и ја (и моји сарадници), као на некој другој планети или боље рећи у пустињи растојања међу многим нашим парохијама су велика и по неколико хиљада километара што још више отежава живу комуникацију поред свега тога трудимо се да одржавамо редовна богослужења, имамо свој часопис, имамо свој сајт, штампамо брошуре и књиге и уз то уз крајње напоре успијевамо да зидамо и обнављамо храмове, манастире и параклисе прегаоцу бог даје махове како каже његош, али наравно да нам помажу и наша браћа архијереји и њихови вјерници, нарочито митрополија црногорско-приморска, а онда и епархије наше цркве из сјеверне америке и канаде у приступној беседи на дан устоличења за првог епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког, рекли сте да вам је указана велика част, али и велика обавеза и веома тежак задатак? — да, већ сам рекао: страни језик, велика разуђеност наших парохија, одсуство било реч архијереја математика ме је многоме научила; научила ме је логичном и тачном мишљењу и дисциплиновала да се морам уздржавати од много чега ако желим да постигнем високе резултате тако да је та наука за мене, у једном периоду мог живота, била моја својеврсна аскеза пред богом новембар / децембар 2020 9 какве сигурне материјалне основе за нашу мисију, недостатак свештенства и монаштва, непостојање школе (на мјесним језицима) за обуку будућих свештеника, непостојање довољно православне литературе на мјесним језицима, неповјерење мјесних људи према странцима, отуђеност наших исељеника од црквеног живота и њихове скромне материјалне могућности да помогну своју цркву и много тога другог чини отежавајуће околности за наш рад овдје али, сâм господ је рекао да је све могуће ономе који вјерује, и ми се старамо да чинимо тако овај интервју јесте уједно и позив добрим људима да помогну нашу мисију овдје у ово тешком задатку на њиви господњој хвала богу нисте сами на првом месту са вама је благослов и молитва свете цркве православне који је и благослов христов, али са вама је непрестано и благослов митрополита амфилохија под чијим свештеним омофором сте духовно стасавали — да, без подршке цркве и нарочито мог духовног оца митрополита амфилохија наш рад овдје би био немогућ могуће да се и наша црква формирањем ове епархије први пут сусрела са једном мисијом која има све црте ранохришћанске мисије то јесте тешко, али је са друге стране и велики изазов треба уочити да оснивањем ове епархије и српска православна црква може да добије епитет васељенска, јер се њено дјеловање сада простире на свим континентима такође имамо добру сарадњу са другим православним епископима овдје: константинопољске патријаршије, антиохијске патријаршије, московске патријаршије и заграничне руске цркве ваше преосвештенство, колико свештенослужитеља и парохијских храмова и манастира чини ову мисионарску епархију? — ми штампамо сваке године и свој календар у којем се налазе уписане све наше парохије и манастири и њихове адресе и контакти поред мене имамо још 19 свештенослужитеља (укључујући и ђаконе) у аргентини имамо пет парохија и један манастир при чему сви наши манастири испуњавају такође и парохијску функцију у бразилу имамо двије парохије и један манастир и још неколике парохије у оснивању у венецуели двије парохије у доминикани и панами по једну парохију у колумбији двије парохије у еквадору једну парохију и двије у оснивању у чилеу једну парохију и један манастир у гватемали један манастир и једну парохију у никарагви и костарики по једну парохију у перуу имамо један манастир што се тиче храмова можемо рећи да сви поменути манастири осим манастира у чилеу имају своје храмове у парохијама ситуација није тако добра, од свих поменутих парохија само њих пет имају свој храм остале парохије засад обављају своја богослужења у уређеним реч архијереја 10 6 / 2020 просторијама у облику параклиса такође имамо проблем са недостатком монаштва и свештенства, али нарочито монаштва и женског и мушког с обзиром да монашки живот није постао нешто што је традиција народа јужне америке веома је тешко формирати монаха или монахињу из домородачког становништва рецимо у манастиру у перуу који има сву потребну инфраструктуру засад немамо монаштва жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју (лк 10, 2) на ком језику се савршавају свештена богослужења, и молимо вас, упознајте нас детаљније са богослужбеним животом поверене вам епархије? — у бразилу се користи португалски језик, док се у свим осталим државама јужне и централне америке употребљава шпански језик сви наши манастири и парохије се труде да држе и дневни и годишњи круг богослужења с тим да се литургије служе само недељом и великим празницима у вријеме пандемије било је и ванредних молитвених сабрања наиме свештеници су путем интернета организовали своје парохијане тако да се у многим парохијама непрекидно читао псалтир драги владико, замолио бих вас да читаоцима православног мисионара упутите једну пастирску поруку, користећи прилику да све нас благословите благословом територијално далеке, али духовно нам блиске, епархије буеносајреско и јужноцентралноамеричке — православна црква је мисионарска црква господ исус христос је пред своје вазнесење заповиједио својим ученицима идите, дакле, и научите све народе… (мт 28, 19) а такође дао и велика обећања самим мисионарима: и сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни (мт 19, 29) свакако највећи од мисионара који је живио на земљи, свети апостол павле, оставио је примјер свим будућим мисионарима и он каже: „дужни смо пак ми јаки (у вјери) слабости слабих носити, и не себи угађати“ (рим 15, 1) знајући све то, ја позивам све читаоце православног мисионара да прво себе провјере и утврде у вјери, а затим да заволе и мисију цркве, и да благу вијест христову донесу до што више душа људских нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара цркве христове од светих апостола преко наших просветитеља и учитеља кирила и методија преко равноапостолног оца нашега саве, до нових мисионара цркве христове на новом континенту германа аљаског, јована санфранцискога, преподобног севастијана џексонског, светог мардарија либертвилског и других наших светих отаца амин реч архијереја позивам све читаоце православног мисионара да прво себе провјере и утврде у вјери а затим да заволе и мисију цркве, и да благу вијест христову донесу до што више душа људских нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара цркве христове новембар / децембар 2020 11 наш народ је вековима израз „сабор“ доживљавао у блиској повезаности са искуством учешћа у црквеном животу света литургија као сабор верних у цркви као телу христовом, икона светотројичног постојања у љубави, заједница свих светих кроз векове, извор је саборности иако је упитно да ли и када је народ у прошлости био црквенији него данас, остаје чињеница о постојању црквено-народних сабора они су имали различите видове организације кроз историју у доба немањића одржавани су код манастира, углавном о великим празницима и храмовним славама у доба турског ропства одржавани су кришом на територији аустроугарске имали су посебан статус који је чинио да су преко њих остваривана права на заштиту сопствене независности и верске различитости у односу на већинске народе у двадесетом веку, григорије божовић (1880– 1945), дивни и широј јавности недовољно познати међуратни приповедач, описује народна сабрања крај наших древних светиња богослужење, игра у колу, гусле, поучне приповести, заједничко послужење у порти, одишу неком есхатолошком ведрином после другог светског рата, богомољачки покрет је уз велике тешкоће наставио да чува дух саборности харизматични духовници манастира, честити и угледни свештеници, духоносни припадници верног народа, били су на истом задатку да очувају кандило вере у души србиновој баш онако како их је то учио свети владика николај, наставник светосавског прегнућа у просвећивању народа плодови тог саборног подухвата, који нити вуче још од великих просветитеља кирила и методија и њихових ученика, присутни су у нашој цркви до данас ипак, не сме се потцењивати ни значај који је академска теологија имала у буђењу духа црквености у нашем народу многи наши теолози, касније многи од њих епископи, свештеномонаси, парохијски свештеници, обогатили су живот наше цркве увидима савремено богословље како је дивно кад сва браћа живе заједно од теологије саборности ка реалности литургијске заједнице презвитер александар р јевтић григорије божовић (1880–1945) (извор: википедија) 12 6 / 2020 и сазнањима које су имали прилику да задобију током богословских усавршавања у братској грчкој преводи дела многих светих отаца, савремених богослова, часописи и ауторски радови наших теолога, чинили су да новији нараштаји теолога и свештеника буду освешћени за богатство православног предања чији смо судеоници наше богословије и православни богословски факултети добили су наставни кадар спреман да ученицима и студентима понуде узрастање у духу аутентичног богословља одатле се ишло ка народу жедном истине, са крчазима воде живе од које се не жедни, која тече са свежег извора речи божије сво то богословско прегнуће могло би се приближно означити као теологија саборности истицање заједничења као чина сведочења етоса братске љубави по којој ће нас свет познати да смо ученици христови, било је основни императив еклисиологија, као учење о цркви, заузела је прво место у образовном простору у коме су стасавали млади нараштаји у међувремену, у парохијској пракси одомаћили су се дивни изрази попут „литургијско сабрање“, „заједнич(ар)ење“, „сабор верних“, „браћа и сестре у христу“ негде су они одговарали стварности коју је одређена локална литургијска заједница живела на таквим местима, након заједничког мољења и причешћивања светим даровима, може се видети слика подобна оној псаламској речи: како је дивно кад сва браћа живе заједно ту су људи, предвођени својим свештеницима-пастирима, уче се да живе у искреној љубави, међусобној помоћи, пожртвовању, радовању и туговању са ближњима ствара се амбијент сличан једној великој породици у којој су сви свесни сопствене одговорности за другога искорењује се осуђивање, стварају познанства која се крунишу венцима хришћанског брака, одушевљава се и одазива свештеничком и монашком призиву, организују се радни и хуманитарни подухвати светли се свету који у тами лежи показује се други модел друштвеног живљења, различит од савременог глобалистичког пројекта који рађа отуђеност, људе који живе једни поред других — али не и једни са другима ко је ту дође, ретко се дешава да не дође опет и опет стварају су објекти уз храмове који временом постају тесни да приме све, жељне братске утехе и топле речи ово није бајка све то и даље постоји, само не тако често као што би требало на много места храмови су у међусавремено богословље новембар / децембар 2020 13 времену постали лепши, украшенији, али без пуно радости патња и бол људи који долазе изранављени суровошћу савременог света, често доведени до различитих психичких обољења, примају се у храмове да упале свеће или се задржавају као нешто нормално ипак, не да би се лечили, већ да се подносе са непријатношћу и са покушајем што бржег дистанцирања нажалост, без капацитета радости заједнице, то је нужност сазнања свих психолошких, психотерапеутских и психијатријских дисциплина сведоче о утицају окружења како на настанак, тако и на лечење психичких/душевних болести светоотачко богословље има истоветне ставове ипак, окружење црквених заједница често није ништа другачије од радног или животног окружења људи у спољашњем свету зато ране остају незацељене, па се траже гатари и надрилекари, хоџини записи, пуне се психијатријска одељења и психолошка саветовалишта људи траже љубав, а добијају рецепте и таблете које им временом постају неопходни животни сапутници сведочанство психијатра, који је радни век провео у једној од најпознатијих психијатријских болница у нашој држави, говори да је често једна кафа и разговор уз њу више помагао од електрошокова и седатива који су деловали вишедневно ошамућујуће на пацијенте ипак, неко је требало ту кафу или чај да скува и да нађе времена да је у друштву са невољником попије да ли данас постоји довољно времена, љубави и пажње, за један такав недељни сусрет у парохијским портама? да ли је теологија саборности само реч на застави и још једна изневерена истина? да ли смемо то себи да приуштимо у време које показује глад за сусретом и љубављу? када људи на друштвеним мрежама вапију за једним „лајковањем“ или новим пријатељем када је све више породичног насиља које се догађа управо у недељном васкрсном дану, и када постоји дијагноза под именом „недељна неуроза“ где смо ту ми који говоримо о литургијском сабрању, а око нас хиљаде крштених душа које често немају где да нађу утеху? зашто су парохијске сале празне, уместо да одјекују од лепе песме и речи која, по речима дуго забрањиваног писца војислава лубарде, кади попут тамјана? ко је ближњи наш? какав би нам одговор данас христос дао на ово питање? сва ова питања морамо поставити уколико желимо да будемо чврсто ногама на земљи, а отворених очију и срца ка небу да се не умноже речи савремено богословље да ли је теологија саборности само реч на застави и још једна изневерена истина? да ли смемо то себи да приуштимо у време које показује глад за сусретом и љубављу? 14 6 / 2020 монахиња маргарита, игуманија манастира светог јована претече у граду мензелинск, била је грчког порекла красили су је изузетно образовање, разборитост, али и строг аскетски живот свој манастир је уредила по узору на древне грчке манастире једна од монахиња, која је поживела до наших дана, монахиња алефтина, слепа последњих неколико година, сачувала је од заборава сећања која ми овде записујемо монахиње, надахнуте и усмераване игуманијом маргаритом, живеле су строгим аскетским животом, вршећи непрестано црквене службе и држећи монашко правило све су извршавале своја послушања пожртвовано и савесно манастир је поседовао многе баште са стаблима воћа, повртњаке, њиве, кошнице имао је чак и радионицу уметничке фотографије, што је било ретко и иновативно за оно време према сећању монахиње алефтине, када су у септембру 1918 године трупе „белих“ напустиле казањ и околне градове, игуманија маргарита, плашећи се бољшевика, одлучила је да привремено оде одатле заједно са осталим избеглицама стигла је до луке на реци где су се људи који су бежали укрцавали у чамце тамо јој се, међу
Свеска: 376 | Марта и Марија у нашем животу
... Фотографија на насловној страни корице: „По великој милости Твојој улазим у дом Твој, и клањам се у светој цркви Твојој са страхом Твојим“ (Пс 5, 7) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Из уста мале деце Господ чини себи хвалу (Пс 8, 2) Фото: Милош Шмит Фотографија на трећој страни корице: „Како су мили станови Твоји, Господе над силама!“ (Пс 84, 1) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Испред цркве Рођења Пресвете Богородице у Земуну Фото: ђакон Драган С Танасијевић ГОДИНА LXIII, СВЕСКА 376, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2020 Реч уредника Служење у пажњи и љубави 2 Реч архијереја Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом (Бојовићем) Православна Црква је мисионарска Црква! 4 Савремено богословље Од теологије саборности ка реалности литургијске заједнице 11 Материк Света новомученица Маргарита 14 Историја хришћанства Фотијев Сабор — 880–81 године у Цариграду 16 Хришћанска етика Митрополит сурошки Антоније (Блум) „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ ( 3 део) 18 У дијалогу са атеизмом Благословене грешке 25 ТЕМА БРОЈА Ликови сестара Лазара из Витаније 29 Марта и Марија — два доживљаја реалности 32 Је ли хришћанину потребно одмарање? 34 Из стваралаштва Епископа Николаја Велимировића: Марта и Марија 35 Из историје црквене уметности Сандале у Библији 40 Вишедетне породице Породица Килић 46 Света Земља Манастир Светог Антонија у Египту 54 Света Гора Скит Свете Тројице 57 Из историје Српске Православне Цркве Повест о првој цркви манастира Боговађа и монаху Мардарију 60 Духовне поуке у причама Човек и монах 63 Апел за помоћ Златку Васиљевићу 64 стране новембар / децембар 2020 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Марта и Марија у нашем животу мисионарспцсрб misionarspcrs НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2020 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српск
... Фотографија на насловној страни корице: „По великој милости Твојој улазим у дом Твој, и клањам се у светој цркви Твојој са страхом Твојим“ (Пс 5, 7) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Из уста мале деце Господ чини себи хвалу (Пс 8, 2) Фото: Милош Шмит Фотографија на трећој страни корице: „Како су мили станови Твоји, Господе над силама!“ (Пс 84, 1) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Испред цркве Рођења Пресвете Богородице у Земуну Фото: ђакон Драган С Танасијевић ГОДИНА LXIII, СВЕСКА 376, НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2020 Реч уредника Служење у пажњи и љубави 2 Реч архијереја Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом (Бојовићем) Православна Црква је мисионарска Црква! 4 Савремено богословље Од теологије саборности ка реалности литургијске заједнице 11 Материк Света новомученица Маргарита 14 Историја хришћанства Фотијев Сабор — 880–81 године у Цариграду 16 Хришћанска етика Митрополит сурошки Антоније (Блум) „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ ( 3 део) 18 У дијалогу са атеизмом Благословене грешке 25 ТЕМА БРОЈА Ликови сестара Лазара из Витаније 29 Марта и Марија — два доживљаја реалности 32 Је ли хришћанину потребно одмарање? 34 Из стваралаштва Епископа Николаја Велимировића: Марта и Марија 35 Из историје црквене уметности Сандале у Библији 40 Вишедетне породице Породица Килић 46 Света Земља Манастир Светог Антонија у Египту 54 Света Гора Скит Свете Тројице 57 Из историје Српске Православне Цркве Повест о првој цркви манастира Боговађа и монаху Мардарију 60 Духовне поуке у причама Човек и монах 63 Апел за помоћ Златку Васиљевићу 64 стране новембар / децембар 2020 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Марта и Марија у нашем животу мисионарспцсрб misionarspcrs НОВЕМБАР / ДЕЦЕМБАР 2020 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српск
Одреднице:
1. 32922 / ...истиче ово, да тиме покаже стварност лазарева ВАСКРСЕЊА васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио он није био је ...
1. 32922 / ...истиче ово, да тиме покаже стварност лазарева ВАСКРСЕЊА васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио он није био је ...
64
Свеска: 377 | Сећајте се својих старешина
... 33 митрополит амфилохије – дивни свједокВАСКРСЕЊА 📌 36
патријархове сузе у техничкој школи
„прота стеван димитријевић“ у алексинцу 39
сећање на
... 33 митрополит амфилохије – дивни свједок
МЕТА инфо: Р:27475 К:199979 Д:111
| Свеска 377 |
Свеска: 377 | Сећајте се својих старешина
... 23 православље и медицина разговор са психотерапеутом маријом лазаревић здравље душе у свету сурове борбе 26 у дијалогу са атеизмом „себични ген“ као нехотична метафизика 28 тема броја старешине као служитељи 33 митрополит амфилохије – дивни свједок васкрсења 36 патријархове сузе у техничкој школи „прота стеван димитријевић“ у алексинцу 39 сећање на три великана наших дана 40 хришћанска етика колико би ти хтео да живиш? 44 живот у христу разговор са оцем арсенијем чувар честице светог хитона господњег 47 хришћански живот разговор са јеленом антић, иконописцем и рестауратором за покајање, преображење, и нови почетак у христу никад није касно 51 хришћански живот две деценије на светосавском путу 55 богословски дијалог хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ 58 хришћанска етика сећања љубе ненадовића на велике архијереје 60 хришћанска књижевност „архијереј“ 62 стране јануар / фебруар 2021 1 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: сећајте се својих старешина мисионарспцсрб misionarspcrs јануар / фебруар 2021 уређивачки одбор: председник његово преосвештенство епископ бачки г иринеј досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник марко р марковић секретар, лектор и коректор снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић ђакон владимир пекић др александар милојков радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић бранислав илић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може
... 23 православље и медицина разговор са психотерапеутом маријом лазаревић здравље душе у свету сурове борбе 26 у дијалогу са атеизмом „себични ген“ као нехотична метафизика 28 тема броја старешине као служитељи 33 митрополит амфилохије – дивни свједок васкрсења 36 патријархове сузе у техничкој школи „прота стеван димитријевић“ у алексинцу 39 сећање на три великана наших дана 40 хришћанска етика колико би ти хтео да живиш? 44 живот у христу разговор са оцем арсенијем чувар честице светог хитона господњег 47 хришћански живот разговор са јеленом антић, иконописцем и рестауратором за покајање, преображење, и нови почетак у христу никад није касно 51 хришћански живот две деценије на светосавском путу 55 богословски дијалог хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ 58 хришћанска етика сећања љубе ненадовића на велике архијереје 60 хришћанска књижевност „архијереј“ 62 стране јануар / фебруар 2021 1 цена 90 динара мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: сећајте се својих старешина мисионарспцсрб misionarspcrs јануар / фебруар 2021 уређивачки одбор: председник његово преосвештенство епископ бачки г иринеј досадашњи уредници епископ браничевски хризостом (1958–1983) епископ бачки др иринеј (1983–1994) епископ шабачко-ваљевски лаврентије (1994–2007) главни и одговорни уредник презвитер др оливер суботић оперативни уредник срећко петровић технички уредник марко р марковић секретар, лектор и коректор снежана крупниковић уређивачки одбор мисионара: презвитер александар јевтић ђакон владимир пекић др александар милојков радмила грујић виктор вицановић небојша ћосовић бранислав илић излази двомесечно годишња претплата за нашу земљу је 500 динара појединачни примерак 90 динара претплата за нашу земљу може
Свеска: 377 | Сећајте се својих старешина
... Фотографија на насловној страни корице: „У стараца је мудрост, и у дугом вијеку разум“ (Јов 12, 12) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: „Радујте се и веселите се“ (Мт 5, 12) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Патријарси Иринеј и Кирил — посета руског првојерарха Србији у новембру 2014 г Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Молитвени испраћај Митрополита Амфилохија, Подгорица, 1 новембра 2020 г Фото: Митрополија црногорско-приморска / Светигора ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 377, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2021 Реч уредника Сећање и угледање на српске духовне старешине наших дана 3 Материк „Станиште Бога“ у утроби Богородице 4 Реч пастира Благословите! Нек је благословено6 Хришћанска етика Митрополит сурошки Антоније (Блум) „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (4 део) 8 Историја хришћанства Свети Фотије Цариградски и осуда филиоквистичког учења 14 Савремена мисија Цркве Разговор са Томасом Халбертом, духовним чедом игумана Германа Платинског Игуман Герман (Подмошенски) и православна мисија у САД 16 Библијски хербаријум Библијско воће: Дуд 23 Православље и медицина Разговор са психотерапеутом Маријом Лазаревић Здравље душе у свету сурове борбе 26 У дијалогу са атеизмом „Себични ген“ као нехотична метафизика 28 ТЕМА БРОЈА Старешине као служитељи 33 Митрополит Амфилохије – дивни свједок Васкрсења 36 Патријархове сузе у Техничкој школи „Прота Стеван Димитријевић“ у Алексинцу 39 Сећање на три великана наших дана 40 Хришћанска етика Колико би ти хтео да живиш? 44 Живот у Христу Разговор са оцем Арсенијем Чувар честице Светог хитона Господњег 47 Хришћански живот Разговор са Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором За покајање, преображење, и нови почетак у Христу никад није касно 51 Хришћански живот Две деценије на светосавском путу 55 Богословски дијалог Хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ 58 Хришћанска етика Сећања Љубе Ненадовића на велике архијереје 60 Хришћанска књижевност „Архијереј“ 62 стране јануар / фебруар 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Сећајте се својих старешина мисионарспцсрб misionarspcrs ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни С
... Фотографија на насловној страни корице: „У стараца је мудрост, и у дугом вијеку разум“ (Јов 12, 12) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: „Радујте се и веселите се“ (Мт 5, 12) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Патријарси Иринеј и Кирил — посета руског првојерарха Србији у новембру 2014 г Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Молитвени испраћај Митрополита Амфилохија, Подгорица, 1 новембра 2020 г Фото: Митрополија црногорско-приморска / Светигора ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 377, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2021 Реч уредника Сећање и угледање на српске духовне старешине наших дана 3 Материк „Станиште Бога“ у утроби Богородице 4 Реч пастира Благословите! Нек је благословено6 Хришћанска етика Митрополит сурошки Антоније (Блум) „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (4 део) 8 Историја хришћанства Свети Фотије Цариградски и осуда филиоквистичког учења 14 Савремена мисија Цркве Разговор са Томасом Халбертом, духовним чедом игумана Германа Платинског Игуман Герман (Подмошенски) и православна мисија у САД 16 Библијски хербаријум Библијско воће: Дуд 23 Православље и медицина Разговор са психотерапеутом Маријом Лазаревић Здравље душе у свету сурове борбе 26 У дијалогу са атеизмом „Себични ген“ као нехотична метафизика 28 ТЕМА БРОЈА Старешине као служитељи 33 Митрополит Амфилохије – дивни свједок Васкрсења 36 Патријархове сузе у Техничкој школи „Прота Стеван Димитријевић“ у Алексинцу 39 Сећање на три великана наших дана 40 Хришћанска етика Колико би ти хтео да живиш? 44 Живот у Христу Разговор са оцем Арсенијем Чувар честице Светог хитона Господњег 47 Хришћански живот Разговор са Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором За покајање, преображење, и нови почетак у Христу никад није касно 51 Хришћански живот Две деценије на светосавском путу 55 Богословски дијалог Хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ 58 Хришћанска етика Сећања Љубе Ненадовића на велике архијереје 60 Хришћанска књижевност „Архијереј“ 62 стране јануар / фебруар 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Сећајте се својих старешина мисионарспцсрб misionarspcrs ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни С
Одреднице:
1. 3676 / ...вјеру њихову (јевр 13, 7) митрополит амфилохије – дивни свједок ВАСКРСЕЊА протојереј слободан лукић 36 1 / 2021 пошто је бог свезнајући, тако и црква задобија то његово свезнање и не забор...
2. 189075 / ...учио, на шта нас је упућивао и благосиљао стога са надом ВАСКРСЕЊА, , молимо се васкрслом господу да подари вјерном слуги своме вјечни живот и блаженство, а нас његовим молитвама да укрије...
3. 201375 / ...молитву господу да га сачува у граду вечности, у месту покоја, до ВАСКРСЕЊА тема броја патријарх иринеј (1930–2020) 40 1 / 2021 свети апостол павле упућује поруку која одјекује вековима поб...
4. 207033 / ...искушења остаје, и уз божију помоћ, иде ка циљу а то је у радост ВАСКРСЕЊА православља у српском народу, у радост васкрсења наше отаџбине србије, у радост васкрсења као победе христове н...
1. 3676 / ...вјеру њихову (јевр 13, 7) митрополит амфилохије – дивни свједок ВАСКРСЕЊА протојереј слободан лукић 36 1 / 2021 пошто је бог свезнајући, тако и црква задобија то његово свезнање и не забор...
2. 189075 / ...учио, на шта нас је упућивао и благосиљао стога са надом ВАСКРСЕЊА, , молимо се васкрслом господу да подари вјерном слуги своме вјечни живот и блаженство, а нас његовим молитвама да укрије...
3. 201375 / ...молитву господу да га сачува у граду вечности, у месту покоја, до ВАСКРСЕЊА тема броја патријарх иринеј (1930–2020) 40 1 / 2021 свети апостол павле упућује поруку која одјекује вековима поб...
4. 207033 / ...искушења остаје, и уз божију помоћ, иде ка циљу а то је у радост ВАСКРСЕЊА православља у српском народу, у радост васкрсења наше отаџбине србије, у радост васкрсења као победе христове н...
65
Свеска: 378 | Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења
...цркве за младе тема броја: свети василије острошки — сведокВАСКРСЕЊА
📌
мисионарспцсрб
misionarspcrs
март / арпил 2021
2
током припреме за штампу ов
...цркве за младе тема броја: свети василије острошки — сведок
МЕТА инфо: Р:22741 К:170072 Д:94
| Свеска 378 |
Свеска: 378 | Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења
... мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: свети василије острошки — сведок васкрсења мисионарспцсрб misionarspcrs март / арпил 2021 2 током припреме за штампу овог броја православног мисионара, дана 19/6 фебруара 2021 године, у саборној цркви у београду устоличен је новоизабрани архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин порфирије (перић) уредништво и редакција православног мисионара овом приликом упућују
... мисионарско гласило српске православне цркве за младе тема броја: свети василије острошки — сведок васкрсења мисионарспцсрб misionarspcrs март / арпил 2021 2 током припреме за штампу овог броја православног мисионара, дана 19/6 фебруара 2021 године, у саборној цркви у београду устоличен је новоизабрани архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин порфирије (перић) уредништво и редакција православног мисионара овом приликом упућују
Свеска: 378 | Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења
... Фотографија на насловној страни корице: Манастир Острог Фото: shutterstockcom Фотографија на другој страни корице: Његова Светост Патријарх српски Порфирије Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? Јер тамо заповеди Господ благослов, и живот до века“ (Пс 132, 13) Фото: Епархија захумско-херцеговачка (eparhija-zahumskohercegovackacom) Фотографија на полеђини корице: Манастир Тврдош Фото: shutterstockcom ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 378, МАРТ / АРПИЛ 2021 Реч уредника Мисионар par excellence 3 Сећајте се својих старешина Ка незабораву 4 Сећајте се својих старешина Слобода израза и смелост у разбијању калупа Слово о Епископу Атанасију (1938–2021) 6 Материк Света мученица Агнија 10 Хришћански живот Свете тајне као благодатно дело љубави Божије 12 Историја хришћанства Велики раскол 14 Историја хришћанства О једном веома читаном делу Охридски пролог Владике Николаја 16 Црквена уметност Библијски бестијаријум: пеликан 20 У дијалогу са атеизмом Идеја бесмртности 24 ТЕМА БРОЈА Свети Василије Острошки — похвала рода нашега 29 Васкрсење — начин живота Светог Василија Острошког 32 Замишљени над житијем Светог Василија Острошког 36 Сила Божија 38 Сведок васкрсења 41 Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! 43 Свети Василије Острошки — васељенски мисионар 44 Скромно, синко скромно 48 Пренос моштију Светог Василија Острошког 51 Света Земља Манастир Светог Онуфрија Великог, Акелдама 54 Света Гора Скит Светог Димитрија 56 Хришћанство и медицина Здравље душе као предуслов за здравље тела 58 Савремени изазови О квазихришћанским порукама које примамо преко вајбера 62 Мисионарски излог Збирка поезије Игора Григорјева на српском језику Отаџбина срце милује 64 стране април / март 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Свети Василије Острошки — сведок васкрсења мисионарспцсрб misionarspcrs МАРТ / АРПИЛ 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рачун Уплате не слати поштанском упутницом Рукописи и фотографије се не враћају Текстови и прилози објављени у Православном мисионару представљају ставове аутора Информативна служба: Текући рачун динарски број: 145-4721-71 Expobank Далматинска 22 Београд Текући рачун девизни број: lntermediary Deutsche Bank GmbH, Frankfurt/M (BIC DEUTDEFF) Account with inst: 935-9522-10 Marfin bank AD, Beograd (BIC LIKIRSBG) Beneficiary: RS35145007080000135615 Informativno Izdavacкa Ustanova Srpske Pravoslavne Crkve, Kralja Petra 5, Beograd Charges: For the account of ordering customer Својевремено је западнохришћански апологет Норман Гајслер објавио књигу под провокативним насловом, који је гласио: Немам довољно вере да бих био атеиста Тиме је желео да укаже на чињеницу да атеизам такође почива на вери (иако већина атеистичких писац
... Фотографија на насловној страни корице: Манастир Острог Фото: shutterstockcom Фотографија на другој страни корице: Његова Светост Патријарх српски Порфирије Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? Јер тамо заповеди Господ благослов, и живот до века“ (Пс 132, 13) Фото: Епархија захумско-херцеговачка (eparhija-zahumskohercegovackacom) Фотографија на полеђини корице: Манастир Тврдош Фото: shutterstockcom ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 378, МАРТ / АРПИЛ 2021 Реч уредника Мисионар par excellence 3 Сећајте се својих старешина Ка незабораву 4 Сећајте се својих старешина Слобода израза и смелост у разбијању калупа Слово о Епископу Атанасију (1938–2021) 6 Материк Света мученица Агнија 10 Хришћански живот Свете тајне као благодатно дело љубави Божије 12 Историја хришћанства Велики раскол 14 Историја хришћанства О једном веома читаном делу Охридски пролог Владике Николаја 16 Црквена уметност Библијски бестијаријум: пеликан 20 У дијалогу са атеизмом Идеја бесмртности 24 ТЕМА БРОЈА Свети Василије Острошки — похвала рода нашега 29 Васкрсење — начин живота Светог Василија Острошког 32 Замишљени над житијем Светог Василија Острошког 36 Сила Божија 38 Сведок васкрсења 41 Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! 43 Свети Василије Острошки — васељенски мисионар 44 Скромно, синко скромно 48 Пренос моштију Светог Василија Острошког 51 Света Земља Манастир Светог Онуфрија Великог, Акелдама 54 Света Гора Скит Светог Димитрија 56 Хришћанство и медицина Здравље душе као предуслов за здравље тела 58 Савремени изазови О квазихришћанским порукама које примамо преко вајбера 62 Мисионарски излог Збирка поезије Игора Григорјева на српском језику Отаџбина срце милује 64 стране април / март 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Свети Василије Острошки — сведок васкрсења мисионарспцсрб misionarspcrs МАРТ / АРПИЛ 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рачун Уплате не слати поштанском упутницом Рукописи и фотографије се не враћају Текстови и прилози објављени у Православном мисионару представљају ставове аутора Информативна служба: Текући рачун динарски број: 145-4721-71 Expobank Далматинска 22 Београд Текући рачун девизни број: lntermediary Deutsche Bank GmbH, Frankfurt/M (BIC DEUTDEFF) Account with inst: 935-9522-10 Marfin bank AD, Beograd (BIC LIKIRSBG) Beneficiary: RS35145007080000135615 Informativno Izdavacкa Ustanova Srpske Pravoslavne Crkve, Kralja Petra 5, Beograd Charges: For the account of ordering customer Својевремено је западнохришћански апологет Норман Гајслер објавио књигу под провокативним насловом, који је гласио: Немам довољно вере да бих био атеиста Тиме је желео да укаже на чињеницу да атеизам такође почива на вери (иако већина атеистичких писац
Одреднице:
1. 759 / ...божија 38 сведок ВАСКРСЕЊА 41 радуј се, василије свети, похвало рода нашег! 43 свети василије острошки ...
2. 5054 / ...цркве за младе тема броја: свети василије острошки — сведок ВАСКРСЕЊА мисионарспцсрб misionarspcrs март / арпил 2021 уређивачки одбор: председник његово преосвештенство епископ бачки г ир...
3. 6562 / ...благодат духа светог свети василије острошки је силан сведок ВАСКРСЕЊА и велика утеха онима који су маловерни као човек од крви и меса, он се упокојио пре равно 350 година; но као светите...
4. 15691 / .../ март 2021 27 тема броја: свети василије острошки — сведок ВАСКРСЕЊА свети василије острошки чудотворац, новија икона (фото: ђакон драган с танасијевић) 28 2 / 2021 тема броја: свети василије ...
1. 759 / ...божија 38 сведок ВАСКРСЕЊА 41 радуј се, василије свети, похвало рода нашег! 43 свети василије острошки ...
2. 5054 / ...цркве за младе тема броја: свети василије острошки — сведок ВАСКРСЕЊА мисионарспцсрб misionarspcrs март / арпил 2021 уређивачки одбор: председник његово преосвештенство епископ бачки г ир...
3. 6562 / ...благодат духа светог свети василије острошки је силан сведок ВАСКРСЕЊА и велика утеха онима који су маловерни као човек од крви и меса, он се упокојио пре равно 350 година; но као светите...
4. 15691 / .../ март 2021 27 тема броја: свети василије острошки — сведок ВАСКРСЕЊА свети василије острошки чудотворац, новија икона (фото: ђакон драган с танасијевић) 28 2 / 2021 тема броја: свети василије ...
66
Свеска: 379 | Ликови жена у Библији
...догађаја који осмишљава свеукупно постојање читавог космоса –ВАСКРСЕЊА 📌 христовог
ништа мања храброст исказана кроз
спремност да поднесу жртву зарад својих
ближњих је она што краси лотове кћери,
тама
...догађаја који осмишљава свеукупно постојање читавог космоса –
МЕТА инфо: Р:24589 К:177123 Д:98
| Свеска 379 |
Свеска: 379 | Ликови жена у Библији
... одлазе на христов гроб, иако пред њима стоје опасности и препреке које не могу савладати, не би ли обавиле прописане погребне ритуале над христовим телом једино што их на то покреће јесте љубав и верност према њиховом учитељу баш због тога оне, жене, бивају први сведоци догађаја који осмишљава свеукупно постојање читавог космоса – васкрсења христовог ништа мања храброст исказана кроз спремност да поднесу жртву зарад својих ближњих је она што краси лотове кћери, тамару и руту иако би поступци тамаре и лотових кћери испрва били саблажњиви, иза њих стоји верност коју показују према свекру, односно оцу, чак и по цену властите срамоте и осуде тамара, која није имала никакав разлог да остане уз јуду, јер су му оба сина за које је била удата умрла, чини нечасан поступак, заводећи пијаног јуду не би ли му подарила потомство слично томе, само још наглашеније чине пре ње лотове кћери које напијају оца након уништења содома и смрти њихове мајке ови наративи, о лоту и кћерима, као и о јуди и тамари носе и другачије поруке и значења овде наглашавају песма маријина, изл 15, 21 — хлудов псалтир, 9 век (извор: schoolorthpatrru) мај / јун 2021 31 решеност тамаре и кћери лотових да понесу срамоту и тескобу такве стигме за разлику од малодушности свекра, тј оца у новом завету, ликови жена, често анонимних су у функцији показивања вере, покајања, препознавања христа и љубави према богу коју чак ни апостоли не могу да досегну тако, молба сирофеничанке или поступак крвоточиве жене представља парадигму вере, блуднице која сузама кваси, а косом брише ноге исусове и љуби их јесте показатељ љубави, две лепте сиромашне удовице симбол су предавања читавог свог живота богу, све оне не само да превазилазе свој друштвени статус и анонимност, него постају истакнуте у тој мери да се њихови примери непрестано користе као надахнуће у животу хришћана коначно, лик пресвете богородице у себи сабира све ове жене о којима свето писмо приповеда поред тога што она представља значењску супротност еви у смислу поводљивости, сладострашћа и, на концу, непослушања вољи божијој у коју повлачи и адама, пресвета дјева марија се показује као истинска мати, не само христа, него свих људи уз то, управо кроз лик жене и њеног саглашавања са вољом божијом исказано у речима: „ево слушкиње господње, нека ми буде по речи твојој“ (лк 1, 38), бог започиње месијанско време и преображај не само људског рода, већ целокупне творевине да би се приповест завршила женама које су сведоци васкрсења бог је од жене тражио сагласност да би остварио спасење рода људског и од ње узео људску природу тиме свето писмо жели да нам каже да централна фигура библије поред господа исуса христа, јесте нико други до жена ликови жена описаних у библији суштински стоје у директној вези са једним од основних начела хришћанске вере: да је сваки човек, свако људско биће, створен по лику божијем (пост 1, 26) иако то представља идеал који ни данас није досегнут колико год мислили да је људско друштво слободно и равноправно, библијске хероине заправо служе да подсете на ту истину, али и покажу колико животне околности не треба прихватати са малодушношћу напротив, оне сведоче о храбрости, ватрености у служењу богу и ближњима ради којих су спремне да поднесу жртве оне, такође, показују, да бити сведок бога живога значи и прекршити правила, одступити од устаљених образаца мишљења, препустити се унутрашњем осећају и савести која јесте неписани закон божији у човеку, не мирити се са стањем у којем јесмо коначно, то значи тежити превазилажењу ограничености властите природе као израза дубоке жудње за богом и живљења по његовој вољи и заповестима аутор је ђакон при манастиру ваведење у београду и професор верске наставе тема броја ревека крај студенца, пост 24, 15 — мозаик, катедрала у монреалеу, сицилија, 12 век (извор: википедија) 32 3 / 2021 свој однос према жени, њеном достојанству и узвишеној улози у домостроју спасења, црква је одувијек темељила на истинама светог писма већ из библијског описа стварања човјека сазнајемо да је диоба човјека на полове дар божији и израз његовог човјекољубља због потребе заједнице бог адаму ствара жену, сабесједника и сарадника на путу, јер није добро човјеку да је сам (пост 2, 18) то што је прво створен адам, а потом ева не значи да је адам узвишенији, да има другачију улогу и назначење од еве или да је она биће другог реда они су од бога постављени на исти ниво, са заједничким циљем да се уподобљавају тројичном богу опис божијег стварања жене од ребра, тј од костију и тијела адамовог (пост 2, 23) показује тијесну везу мужа и жене у јединствености и једнакости њихове опште и особне људске природе, а то потврђују и ријечи спаситељеве: од почетка је творац створио мушко и женско да буду двоје једно тијело (мт 19, 4–6) зато у животу цркве христове не постоји било какво разликовање људи на полове (у смислу да је један пол већи и значајнији од другог), јер је у заједници цркве остварено такво јединство њених чланова да нема више мушког и женског, јер сте ви сви један човјек у христу исусу (гал 3, 28) будући да је ева у рају, по изразу св василија великог, била дијете (νηπια), ђаво је обмањује „жељом равнобоштва“, чиме почиње трагедија гријехопада но, већ у ријечима које господ упућује змији, да ће јој сјеме женино газити главу (пост 3, 15) наговјештава се блага вијест спасења кроз христа ева, прва жена у историји је згријешила и навела адама, првог човјека на гријех а евина кћи марија, „благословена међу женама“, није згријешила и родила је ново сјеме, „благословен плод утробе своје“, нотема броја жене које помиње јеванђеље су на разне начине послужиле христу и његовом прослављењу једне су посвједочиле исуса као месију (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге су у сусрету с њим пружиле образац дубоке вјере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти библијски ликови жена као образац служења христу протојереј слободан лукић царица јестира, новији живопис (извор: википедија) мај / јун 2021 33 вог адама – христа спаситеља дакле, још од тада унапријед је проповиједан онај који ће се родити од жене дјевојке ева је, по ријечима блаженопочившег епископа атанасија јевтића, трагична но величанствена фигура историје рода људског, која ће се спасти рађањем дјеце (1тим 2, 13–15) и тиме бити прамајка свих живих, и тако прамајка христова као праобраз богородице марије, друге еве 1 свето писмо старог завјета нас даље упознаје са ликовима жена попут саре, рахиље или ревеке, које имају важну и активну улогу у историји спасења рађајући носиоце обећања и завјета божијег са изабраним народом такође, у старозавјетним књигама описани су ликови жена које су у неким одсудним тренуцима за израиљ, доносиле избављење своме народу тако је девора пророчица, у вријеме када неста путева и села у израиљу, након побједе над хананским царем јавином, названа мајком израиља (суд 5, 6–7) захваљујући царици јестири, јевреји бивају спасени од истребљења, те им дође свјетлост и весеље и радост и слава (јест 8, 16) дакле, стари завјет нам указује на достојанство жене и њену улогу у историји спасења али, на неким мјестима се упоредо са похвалама жени као извору радости, весеља и преносиоцу благослова божијег, сусрећемо и са изразима који говоре о жени као заводници, извору пропасти итд према томе, тек у новом завјету достојанство и узвишена мисија жене бива потпуно освијетљења у тајни марије дјеве-богородице се најјасније очитује достојанство, призив и улога жене у домостроју 1 ср књига постања, превод и тумачење: епископ атанасије јевтић, београд 2004, стр 28 спасења свијета и човјека већ само име богородице, по ријечима св јована дамаскина, садржи у себи сву тајну божанског домостроја спасења никола кавасила каже да човјек није могао да буде спасен без сарадње његове слободне воље, а што је најбоље дошло до изражаја у пристанку дјеве марије: нека ми буде по ријечи твојој (лк 1, 38) као што је хтио да се оваплоти, бог је тако исто хтио да га његова мајка роди слободно, по сопственој вољи дакле, марија дјева није била пасивно оруђе у рукама божијим, већ је пројавила своју личну слободу, сарађујући у дјелу спасења она није нека идеална вјечна жена, нити божанско биће, већ права жена, али која је, због њене чистоте од бога узвишена над свим створењима и изабрана да као „најчистији сасуд у роду људском“ роди бога у тијелу у свјетлу у којем јеванђелисти описују лик богородице и других жена које су биле свједоци и учесници христових дјела, јасно се спознаје достојанство и призив жене еванђелист лука већ на почетку свог јеванђеља, уз лик марије доноси и лик јелисавете, описујући њихов сусрет (лк 1, 39–45), а у следећој глави и лик пророчице ане, кћери фануилове која са праведним симеоном прима четрдесетодневног младенца (лк 2, 36–38) лука помиње и жене, које прате исуса у његовом прохођењу кроз села и градове, све до голготе: а за њим иђаше мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим (лк 23, 27) такође, ликови жена чине важан дио структуре јеванђеља по јовану на почетку се описује свадба у кани галилејској, гдје дјева марија поспјешује „час“ христовог јављања и његовог чудотворства: што је мени до тебе, жено (јн 2,1–12) такође, исус исцјељује петрову ташту (мк 1, 31), крвоточиву (мт 9, 20–22; мк 5, 33–34; лк 8, 48) тема броја марија дјева није била пасивно оруђе у рукама божијим, већ је пројавила своју личну слободу, сарађујући у дјелу спасења 34 3 / 2021 тема броја и згрчену жену (лк 13, 12–13) сажаливши се над наинском удовицом, он васкрсава њеног умрлог сина (лк 7, 13), спасава од убиства жену затечену у прељуби (јн 8, 3–11) и опрашта другој грешници која помазује миром његове ноге(лк 7, 36–50) и чак је наводи као примјер вјере фарисејима за углед је навео и удовицу с њеном лептом (мк 12, 42–44, лк 21, 2–4), истичући тиме узвишену племенитост душе која жртвује материјално ради духовног један од најдубљих и најпоетичнијих еванђелских догађаја јесте разговор исусов са женом самарјанком који нам открива велику истину да је мјесто сусрета са богом, у ствари – срце човјеково и да су плод тога сусрета – дух и истина, који се усељавају у човјека који живи вјером предање казује да је самарјанка, која је бесједила са христом код студенца јаковљевог, читав свој каснији живот посветила проповиједи јеванђеља пострадала је за вјеру и празнује се као св мученица фотина самарјанка еванђелско казивање о страдању господњем носи један нарочит детаљ који нас дубоко потреса, а то је вјерност христу оних малобројних, углавном жена: а стојаху код крста исусова мати његова, и сестре матере његове марија клеопова, и марија магдалина (јован 19, 25) они који су за вријеме христове проповиједи били непрестано уз њега, у тим страшним часовима су се разбјежали у страху, док су се они које готово да нисмо, или смо их само спорадично сретали на страницама јеванђеља, и којима христос није ни говорио о свом васкрсењу, показали као највјернији и најистрајнији у љубави жене излазе рано ујутро на гроб са мирисима, иако знају да је гроб запечаћен тешким каменом иако су, по ријечима апостола павла, „слабији сасуд“, оне су ради њихове дубоке вјере и љубави удостојене да прве приме вијест о васкрсењу послије пресвете богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом посвједочиле еванђелску љубав и чврсту вјеру, оно што је једино сијало у тами страсне седмице и најтежим тренуцима када је спаситељ предавао себе на жртву и у апостолској цркви жене су имале важну улогу у ширењу јеванђеља и дјелима милосрђа, а које им мојсијев закон није дозвољавао из дјела апостолских и посланица апостола павла сазнајемо да жене пророкују (дјел 2, 17; 1кор 11, 5), да учествују и помажу у оснивању црквених заједница, као лидија из града тијатирског (дјел 16, 14), хлоја у коринту (1кор 1, 11), фива у кенхреји (рим 16, 1), марија, трифена, трифоса, јулија у риму (рим 16, 6–15) и др дакле, жене које помиње јеванђеље су на разне начине послужиле христу и његовом прослављењу једне су посвједочиле исуса као месију (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге су у сусрету с њим пружиле образац дубоке вјере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти помазујући га миром, наговјештавајући тако његову крсну смрт (марија магдалина) кроз ликове ових жена открива се спасоносна сила вјере и смисао истинског служења и корачања за христом зато њима припада посебно мјесто и улога у новом завјету, као обрасцима служења христу у дјелу спасења свијета и човјека аутор је парох будвански богомајка са мироносицама, византијски мозаик (извор: ruiconru) мај / јун 2021 35 тема броја читајући свештено јеванђеље, видимо да су господа нашег исуса христа, током његовог земаљског живота и служења, пратиле жене чији је значај изузетно истакнут неке од жена која се спомињу у светоме писму сведоче о месији (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти помазујући га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних прва међу женама која се спомиње је јелисавета, мајка светога јована, пророка, претече и крститеља господњег она је прва међу људима дознала за долазак господа који се тада налазио у утроби пресвете дјеве: и повика узвишеним гласом и рече: благословена си ти међу женама и благословен плод утробе твоје (лк 1, 42) у светлим ликовима праведнога симеона богопримца и пророчице ане, господ се јавио израиљу и ана је прослављала господа, и говораше о њему свима који чекаху избављење у јерусалиму (лк 2, 38) тако је она постала друга, после јелисавете, која је посведочила о доласку месије поред овога, не заборавимо да је жена самарјанка, са којом је спаситељ наш разговарао, прва која је господа исуса христа препознала као месију и вечног учитеља и спаситеља у пету недељу по пасхи господњој, заоденути пасхалном радошћу, а у попразништву празника преполовљења педесетнице, црква празнује догађај сусрета господа исуса христа са женом самарјанком крај кладенца (бунара) јаковљевог дошавши са вером самарјанка на бунар, виде те као воду премудрости, којом си је напојио изобилно: и царство небеско наследи вечно, као свеславна, појемо у кондаку овог недељног дана дакле, жена самарјанка примивши од христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина света мученица фотитема броја у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима примери оваплоћене љубави и истинског живота по богу бранислав илић христос и самарјанка, православна икона из 17 века, чува се у државном историјском музеју у москви (извор: stroimhramru) 36 3 / 2021 тема броја на (жена самарјанка), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, према тексту њеног житија, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од господа овенчана неувелим венцем мучеништва у календару њен спомен савршавамо 2 априла/20 марта у недељу седамнаесту по педесетници на литургији се чита свештено зачало о великој и непоколебивој вери жене хананејке иако припадница незнабожачког народа, жена хананејка, чији је сусрет са господом христом описан у јеванђељу по матеју (зач 62, 15, 21–28), истрајна је у својој вери да управо он може исцелити њену ђавоиману кћер као таква, пример је свима, од ученика господњих до нас савремених хришћана, да су, ваистину, истините речи светога апостола павла који громогласно даје дефиницију вере и каже да је: вера основ свега чему се надамо, и потврда ствари невидљивих при спомену снажне вере жене хананејке, у наш ум долази и предивни пример жене која је више година боловала од течења крви, а коју је исцелио једини истински лекар душе и тела велика је била вера ове жене која је већ дванаест година патила и боловала од ове тешке и мучне болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла господу и дотакла крај његове одеће христос је упитао ко га је дотакао, са жељом да жена посведочи о свом исцељењу жена му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред њим, али је тада зачула спаситељеве речи: не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (лк 8, 48) јасно је да су оквири једног чланка малени и није могуће да се на захтевне и важне теме, као што је ова, спомене и објасни све ово скромно казивање о предивним примерима жена које се спомињу у светоме писму, а чији су благословени пример за нас од изузетног значаја, крунисаћемо указивањем на значај светих жена мироносица сва четири еванђелиста наводе марију, рођену у галилејском граду магдала, марију из које је господ истерао седам демона друга мироносица, марија јосијина, мајка јакова и јосије, следила је за спаситељем до самог гроба саломија је била мајка заведејевих синова, апостола јована и јакова осим марије магдалине и марије јаковљеве, свети апостол лука наводи жене мироносице – јовану, као и друге, не називајући их по именима (лк 24, 10) мироносица јована, била је жена хузе, иродовог домоуправитеља коју је господ такође исцелио од тешке болести према речима светог апостола и јеванђелисте луке, међу женама су несумњиво биле сусана (лк 8, 1–3) и многе друге које су служиле христу наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведнога лазара, марија и марта, које су биле верне сапутнице христове за време страсне (страдалне) недеље црква нас води кроз искуство гроба и тајну смрти богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора божијег у трећу недељу по пасхи, коју називамо недељом мироносица, црква богослужбено прославља (споља гледано) „споредне“ личности – оне људе који су положили исуса у гроб – да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости то је храброст оних који делају далеко од очију света свете мироносице свете мироносице! о, чудесне жене! о, какве венце небески свет плете за мироносице боље и светије неголи за нас људе када су јурнули на господа христа јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (мироносице) су плакале и ридале за господом христом… вера њихова била је јача од вере ученика христових вера жена јача је од вере људи, и зато се господ васкрсли јавио прво мироносицама, јавио се прво марији магдалини и марији јаковљевој, јавио се њима, јер су служиле њему и веровале у њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим и први васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „христос васкрсе!“ био је упућен светим мироносицама, прва блага вест (преподобни јустин ћелијски) мај / јун 2021 37 и који су непознати јавности посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале иако су, према речима светог апостола павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је васкрсли господ удостојио да прве приме и благовесте вест о његовом славном васкрсењу после пресвете богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима, када спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне су остале верне господу до краја ово нам потврђује и знаменити протојереј александар шмеман следећим речима: излазак мироносица нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами страсне седмице тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању тајанственом јосифу, никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб христов, посвећено је тако мало места у јеванђељу а управо се ту, у њиховој верности, решава вечна судбина свакога од нас тема броја иако су, према речима светог апостола павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је васкрсли господ удостојио да прве приме и благовесте вест о његовом славном васкрсењу 38 3 / 2021 у мноштву изузетних женских ликова у библији, једно од посебних места припада рути њена љубав и поштовање према свекрви, због чега је задобила велики благослов од бога, увек су актуелни и поучни за сваку хришћанку повест коју нам преноси свето писмо започиње ван палестине, обећане земље, у крајевима моавским тамо је дошао из витлејема, човек по имену елимелех, заједно са својом женом нојемином и два сина, у потрази за бољим животом због глади у њиховој отаџбини елимелех се убрзо упокојио док нојемина остаје са своја два сина у туђини када су стасали за женидбу, синови ступају у брак са моавкама, рутом и орфом нојемина се радовала снајама као својим кћерима и пазила их је са највећом љубављу њена се радост ипак убрзо претвара у жалост: оба сина су се упокојила после само десетак година брака, а жељене унуке бака није дочекала нојемина тада решава да се врати у своју отаџбину, витлејем, макар да умре у миру и на растанку благосиља своје снаје: „да вам да господ да нађете починак свака у дому мужа својега и пољуби их; а оне повикавши заплакаше“ (рута 1, 9) она саветује снаје да нађу своју срећу, свију породична гнезда и да не остају поред ње и не саучествују у њеној жалосној судбини орфа плачући одлази, док рута не жели ни да чује за растанак: „немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и где се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је бог мој бог где ти умреш, умрећу и ја, и онде ћу бити погребена то нека ми учини господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом“ (рута 1, 16–17) заиста чудесна љубав снаје према свекрви! њих две тада крећу заједно на пут и враћају се у витлејем, где почиње борба да се преживи сиротице, без парчета своје земље, могу само да иду у надницу или сабирају остатке рута зато одлази на њиве да пабирчи тј скутема броја својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, рута је задобила велики благослов од бога део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог овида други део благослова испуниће се касније, јер ће овид добити сина јесеја љубав према свекрви протонамесник милорад мировић рута среће воза рут 2 , средњовековна илуминација (извор: пинтерест) мај / јун 2021 39 пља зрнца жита која преостану жетеоцима од њих ће остарела свекрва правити хлеб са којим ће се прехранити њих две видећи њихову љубав и жртву младе руте, господ их не оставља већ изобилно благосиља нојемина мудро саветује снају да прихвати наклоност вооза, домаћина на чијим је њивама пабирчила вооз убрзо жени руту која своју свекрву доводи у свој нови дом, пази је и негује и рађа јој жељено унуче, овида преподобни пајсије светогорац каже да нема круга који се код господа неће завршити завршетак неког дочекамо за месец дана, неког за годину, неког за деценију неког не дочекамо у нашем животу већ после смрти, када душа из раја гледа испуњење божијег промисла својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, рута је задобила велики благослов од бога део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог овида други део благослова испуниће се касније, јер ће овид добити сина јесеја који ће имати седам синова иако најсиромашнији и најнезнатнији у читавом витлејему, дом јесејев ће постати најславнији, јер ће његов најмлађи син, давид, постати јеврејски цар: најпобожнији и најсмиренији цар који је икада живео, онај који ће господу испевати чудесне псалме које и данас читамо и певамо са умиљењем у потомству тога цара, родиће се и цар над царевима и господ над господарима, син божији, поставши син човечији, исус христос преко руте, оне која је дошла из крајева незнабожачких, у господу се благосиљају сви незнабошци он је дошао да оно што је растављено сједини у једно, цркву своју у цркви се сви народи стапају у један нови род, хришћански, царско свештенство, свети род у тај род свети сава ће увести и наш народ попут господа, у коме су по чину мелхиседековом, били сједињени и царски род, преко давида из чијег племена је био јосиф заручник, и свештенички, јер је богомајка марија од кћери аронових као дете свештеника јоакима и попадије ане, и у светом сави је било сједињено царско порекло и свештеничко достојанство идеал светости постаће кроз њега највиши идеал нашега народа, а задужбинарство највећи израз животног постигнућа заслуга светога саве биће то да сва српска земља буде украшена прелепим храмовима и манастирима, а свето писмо и духовна литература најчитаније штиво рута је у његово време била добро позната свакој српској девојци која се спремала за удају, јер су мајке саветовале кћери да њеним стопама ходе и на њен начин се понашају, са љубављу и поштовањем према новим родитељима, свекру и свекрви нека би и данас тако било аутор је парох при храму преподобне мати параскеве (у изградњи) у новом саду тема броја преко руте, оне која је дошла из крајева незнабожачких, у господу се благосиљају сви незнабошци рута, мозаик (извор: википедија) када је мојсије, уз божију помоћ, извео свој народ из мисира и превео на чудесан начин, преко црног мора настало је опште славље сам пророк мојсије је са синовима израиљевим запевао песму: „пјеваћу господу, јер се славно прослави, коња и коњика врже у море“ (2мојс 15, 1) песму није ни завршио, а већ се појавила марија, његова и аронова сестра (4мојс 26, 59), која је похитала да се придружи прослави како каже древни текст: „и марија пророчица, сестра аронова, узе бубањ у руку своју; а за њоме изидоше све жене с бубњевима и свиралама и отпијеваше им марија: ˈпјевајте господу, јер се славно прослави, коња и коњика врже у мореˈ“ (2мојс 15, 20–21) пророчица марија прешла је, заједно са браћом и народом, пустињу синску и упокојила се у кадису (4мојс 20, 1) надахнуће у библијским темама тражили су византијски ликовни уметници, како би, на погодан начин, приказали душевна стања и расположења тако су сцене радости представљали песмом и игром појединих старозаветних личности на таквим илустрацијама, било да су у питању рељефи, фреске или минијатуре, појављује се и марија радост марије и израиљских жена у библијском тексту изражавала је захвалност богу целог једног народа што је спасен од ропства и погибије према тумачењу византинаца, овде се мисли на духовно ослобођење од греха и смрти, која прети људској души од мисаоног фараона (ђавола) на једном значајном рукопису из друге половине ix века, који припада манастиру пантелејмон на светој гори (рукопис бр 61), налази се управо приказ марије како игра овај знаменити светогорски манастир, обновио је чувени старац исаија са групом српских монаха из хиландара за свој побожан посао имали су несебичну подршку цара душана у млађем рукопису који се чува у библиотеци манастира св катарине на синају (codex graec, 61, fol 235 v) постоји минијатура из 1274 године позната под називом песма и игра марије (мирјам) поред марије приказане су девојке које играју, а при том неке од њих имају музичке инструменте у рукама – то су тасови, бубањ, и чегртаљка сам синајски манастир био је веома цењен у српском средњем веку било је у њему и монаха срба, а даривали су га цареви душан и урош, као и јаков, први игуман призренских арханђела и серски митрополит из византијских рукописа било је видљиво да се приказује марија, сама или са девојкама, како игра и пева, да би се на пригодан начин изразила општа радост било је само питање времена када ће се и међу србима појавити рукопис у којем се ликовним средствима прославља марија, сестра мојсијева и аронова први познати рукопис је српски минхенски псалтир, датиран 1370–1390 тема броја радост марије и израиљских жена у библијском тексту изражавала је захвалност богу целог једног народа што је спасен од ропства и погибије према тумачењу византинаца, овде се мисли на духовно ослобођење од греха и смрти лик марије, сестре аронове у старој српској уметности др ђорђе вуковић 40 3 / 2021 ликовни стил подсећа на славне задужбине: матејчу, задужбину светог цара уроша и његове мајке, свете јелисавете (око 1355), и на задужбине мрњавчевића: на марков манастир код прилепа, задужбину краљева вукашина и марка (око 1371) и манастир анреаш на матки, задужбину андрејаша, брата „краљевића“ марка (1388/1389) новија истраживања сужавају временски оквир на 1370–1372 годину, и опет га везују са српски владарски двор сликари минијатура српског минхенског псалтира очигледно су припадали дворском кругу, што објашњава висок уметнички квалитет њиховог дела рукопис је са великим бројем илустрација изузетне израде (148), а једна од њих је посвећена управо марији у натпису над сликом говори се како марија игра у колу са другим девојкама на минијатури овог псалтира, марија игра у женском колу, уз музичку пратњу бубњарке и девојке који држи инструмент који подсећа на кастањете играчице у колу својом игром славе господа оне су ставиле руке једна другој на рамена или су се ухватиле за руке, док марија има марамице у рукама поред играчица у колу, две особе играју независно од њих лица свих играчица окренута су према оку посматрача псалтир је временом доспео у братство манастира привина глава, у храм светих арханђела можда је то заслуга сремских бранковића, поготово светог деспота јована, кога народна традиција види као ктитора привине главе због немира који су у то доба настали, игуман и проигуман су рукопис пренели у врдник (1626/1627) тамо га је видео свети патријарх пајсије јањевац посебно су га одушевиле слике, што наглашава у свом запису „и видех ову књигу чатовник, са сликама“, те је књигу понео са собом, вероватно, у пећ, где је извршено поновно коричење затим је пајсије затражио од својих сарадника да ураде копију псалтира текст је, наравно, преписан, али су сликари решили да минијатуре ураде у новом, савременијем стилу карактеристичном за xvii век чак су и музички инструменти претрпели измене – у начелу су нешто дужи него на оригиналним сликама неке теме су изостављене, јер се сматрало да нису прикладне за монашку средину по начину сликања, нове минијатуре у патријарховом примерку псалтира подсећају на фреске које су управо у пајсијево време рађене у пећкој патријаршији (1633–1634) и на две иконе са опширним циклусом житија познатих светитеља – светог ђорђа и светог јована претече тако се дошло до закључка да је патријарх пајсије био задовољан израдом слика у псалтиру, па је ангажовао исте сликаре да ураде иконе и фреске у средишту српске цркве на овом псалтиру рађеном за патријарха пајсија, били су сачувани записи, од којих један наводи стих (пс 150, 4) и додаје закључак: „сваки инструмент треба да се употреби у славу божију и да се сједини у песми“ тако је настао чувени београдски псалтир, као нова верзија српског минхенског псалтира посао око израде рукописа се нешто одужио, можда због проблема са турским властима („и тада невољу имах од владајућих“) о томе није хтео да пише, већ је све оставио праведном суду божијем поуздано знамо да је у то време радио и на састављању службе и кратког синаксарског житија светог краља стефана првовенчаног, у монаштву названог симон монах (1628/1629) до пајсијевог времена нису постојали ови текстови за култ првовенчаног краља, па се патријарх послужио подацима из теодосијевог житија светог саве на крају синаксарског житија, пајсије је додао и неке историјске белешке, од којих последња говори о спаљивању моштију светог саве на врачару по завршеном преписивању рукописа, патријарх је наредио да се рукопис врати матичном братству (1630), о чему је оставио својеручни запис благословио је братство које му је привремено уступило рукопис и стрпљиво чекало на повратак: „и многа вам лета, моја братијо, који ми дадосте ову књижицу, опет (је) божија и ваша“ и тако се рукопис поново нашао у привиној глави, на западним обронцима фрушке горе, где је дуго и пажљиво чуван, све до новијег времена тема броја мај / јун 2021 41 мисија одговори пастира никакве организационе форме „увлачења“ у црквени живот неће деловати, док се не догоди сусрет са човеком шта недостаје савременим мисионарима? са руског превео: небојша ћосовић главна формула православног мисионарства протојереј николај јемељјанов: – преподобни серафим је рекао: „стекни дух смирени и хиљаде око тебе ће се спасити“ ова главна формула православног мисионарства нимало није застарела и она се не односи само на такве свете, као што је преподобни серафим ова формула има везе са свима нама никакве организационе форме „увлачења“ у црквени живот неће деловати, док се не догоди сусрет са човеком, који живи некако другачије од тебе а овакав сусрет једва да ће се догодити у учионици, на омладинској акцији или добротворном концерту све то је добро, али је то само начин да се човеку покаже некакав пут и правац, а даље је потребна могућност поменутог сусрета и управо овакву могућност савремени човек често нема у савременим социолошким истраживањима постоји интересантно запажање ма колико агитовао за велику породицу, за рађање деце, нико неће рађати више деце поврх тога, у италији су на државном нивоу чак организовали специјални „дан плодности“, у оквиру кога се проводила масовна агитација за рађање деце ова агитација је изазвала огроман скандал и неприхватање у друштву, и ништа више напротив, када смо ми изучавали младе породице у парохији, уочили смо чудесну појаву, коју смо назвали „зараза“ ако се појави срећна велика породица, у којој људи умеју да живе специфичним многодетним животом, онда се такав пример показује тако убедљивим, да би сви одмах следили за њим такве породице се почињу појављивати једна за другом скоро исто тако нараста и црквени живот појављује се нека снажна и жива парохијска заједница са тим великим и срећним породицама – и одмах би сви хтели да и код њих буде исто тако, хтели би да живе у њој ово је најглавније, али је потребно и истинско мисионарство тако су радили свети апостоли – долазили су у град и заснивали хришћан42 3 / 2021 мисија ску заједницу, а потом ишли даље а таквих заједница је за сада врло мало мислим да је следећа етапа наше црквене проповеди – проповед кроз заједницу и у заједници оно главно што ми чинимо, није тако – ми посвећујемо мало напора, пажње и бриге заснивању таквих заједница (општина) најбољи мисионари су увек били прости хришћани, који се не упињу да преобразе околину свештеник валериј духањин: – некада, за време студија на московској духовној академији ја сам изгарао у мисионарским идејама био сам у мисионарском одељењу академије, сваке недеље сам ишао у сергијев-посадски сизо, где сам разговарао са затвореницима или онима који су били под истрагом предавао сам на богословским курсевима, који су често утврђивали људе у црквеном животу разговарао сам са ученицима разних школских институција писао сам чланке за мисионарски зборник и потом са очајем слушао, да су поменуте зборнике налазили поцепане путовао сам и дружио се са једним неоцрквењеним академиком у нади, да ће се он са његовом породицом укотвити у православљу и тако даље са истим мисионарским циљем сам почео да пишем књиге и нешто је успевало, а нешто није било је још много тога посебан правац – проповед преко мас-медија, пре свега на телевизији но, никада нисам чуо за велики успех своје мисије, зато што је обраћење човека богу – увек скривен, лични сусрет душе са спаситељем и ти можеш бити само мали помоћник, јер задатак није у томе да се људи усредсреде на своју личност, већ да они буду са богом сусрет са богом је увек скривен и врло интиман, а самом мисионару је непознато, када и како ће се ово поједином човеку догодити изложићу своја лична размишљања тачније, нека размишљања у животу православног хришћанина потребна је пре свега аутентичност и у овом смислу најбољи мисионари су увек били прости хришћани, који чувају верност христу, раде на себи, а не покушавају да промене околину господ је рекао у јеванђељу: „ви сте светлост свету нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе оца вашега који је на небесима“ (мт 5, 14–16) међутим, не можемо ми сви бити светиљке, често смо неспособни за то од нас се потребује да будемо свећица, која осветљава малени простор око нас – у својој сопственој породици, на раду, у дружењу са ближњима људи су спремни да похрле и ка маленој свећи, зато што нам увек недостаје светлости и топлине а ако у теби не виде истински хришћански живот, ко ће поверовати твојој речи, твојој проповеди? људи суде о цркви по нама, по томе како се понашамо, како се односимо према људима и нема ничег тајног, што не би постало јавно у стварном мисионарству је искључена наметљивост мај / јун 2021 43 ако ти поучним тоном покушаваш да учиш некога: „слушај мене, ја знам како је правилно, зато што сам ја православан“, онда чиниш велику грешку правилност православља треба да следи не из поучне речи, него из истинског хришћанског живота а ако се и говори, реч треба да буде јасна, чиста и добродушна а све то зависи од твог срца: какво је код тебе срце, таква ће бити и реч твоја некада је боље не мислити о мисионарству, јер оно се код некога претвара у спортско надметање, прати се својеврсном ватреношћу – неизоставним доказивањем другоме предности православља ово је већ нагон за такмичењем ради победе над опонентом међутим, не приводи људе православљу духовна победа, већ када се твоме ближњем открива у твоме животу дух христов у храму свакога сусрећи предусретљиво, без приговора, па ће код придошлице остати светао утисак и он ће доћи поново догодили се нешто непријатно од сусрета с тобом – једва да ће такав још хтети да се сретне с тобом међутим у коначном погледу треба памтити, да се обраћење људи христу у многоме треба препустити вољи божијој господ сам зна, у који ће час, кога и на који начин призвати наши људски, чак најбољи покушаји се понекад развејавају ни у шта, јер воља другог човек свагда врши свој лични избор у крајњој мери се помоли за тога човека, да би га господ призвао и спасао и мисионарство ће се приближити побожности свештеник сергије бегијан: – има добра источњачка пословица: „ма колико говорио ’алва’, у грлу од тога неће бити слађе“ вероватно ми управо овако и грешимо сви говоримо без престанка о мисионарству, а потребно је просто живети христом на дан светих апостола треба и говорити речима апостола ето велики павле, колико је он напора поднео? боље од њега самог то и не можеш изразити, он и говори, као да пореди себе и с нама такође: „јесу ли слуге христове? ја сам још више: више сам се трудио, одвише у ранама био, више пута био у тамници, често у смртној опасности од јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац; три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини; често сам путовао, био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи; поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све цркве ко ослаби, а да и ја не ослабим? ко се саблажњава, а ја да не горим?“ (2кор 23–29) како су живели апостоли христови? стално на граници, стално на ивици људских могућности и својих сопствених снага радили су својим рукама да би се хранили, да не би оптерећивали паству (уп дап 18, 3) и били мисија 44 3 / 2021 су спремни у свако доба на страдања и смрт, само да би проповед напредовала чак се догађало и да се расправљају, премишљајући како је најбоље поступити ради проповеди (уп дап 15, 2) је ли то уопште живот по нашим представама? ко од савремених мисионара живи тако? то је живот само ради христа то и није уопште живот, већ „муке рађања“ (гал 4, 19) хришћанске заједнице а ми покушавамо да учинимо мисионарство „савременим“ или „омладинским“ или „мултикултурним“, вулгарно схватајући речи апостола „свима сам био све“ (1кор 9, 22) као промену стила општења, иако ово означава надилажење себе, постављање себе на крајњи степен саосећања са човеком, када, осим његовог спасења, у целом свету нема ничег важнијег и када ово значи свакодневно умирање за бога и ближњег и шта онда чинити? читати свето писмо и трудити се да се живи по њему и мисионарство ће се приближити побожности потребно је стварање парохијских заједница, које ће из својих недара давати свештенике ватрене вере свештеник александар ђаченко: – узмимо на пример време апостола петра и павла то је било време, када су први хришћани очекивали из дана у дан други долазак спаситеља зато су живели и веровали врло харизматично све што су тада чинили ови људи, они су чинили у духу светом они су се погружавали у њега, молили се, и чак се земља потресала, када су они пребивали једнодушно заједно ученици христови су продавали своју имовину, а добијене паре су трошили са читавом заједницом коме је потребна ова имовина, ако сваког дана може доћи христос? чак је и сенка падајућа од пролазећих апостола, исцељивала болеснике за људе те епохе је било природно да жртвују земаљски живот ради живота вечног павле је жудео да се што пре ослободи од „телесне храмине“, да би се што пре сјединио са христом и још једна важна особеност тог времена – скоро да није било људи, који нису веровали у овог или оног бога такви као што је био демокрит, могли су се набројати на прсте једне руке међутим, христос није дошао црква је била принуђена да се организује у структурирани организам са својим унутрашњим законитостима поврх тога се хришћанство, победивши незнабоштво, сâмо постало државна религија мноштво незнабожаца је мимикрирало под маском хришћана постепено су се губили харизматични дарови монаштво се и појавило као облик протеста црквеном посветовњачивању ми, данашњи хришћани, не живимо више толико духом, колико правилима и црквеним прописима не супротстављајући се безбожном друштву, лако идемо на компромис с њиме тако имамо парадокс: сви су се крстили, а литургија се савршава у полупразним храмовима номиналним хришћанима су постали непотребни тело и крв мисија мај / јун 2021 45 христова није случајно што се наше време дефинише као „постхришћанско“ мислим да ми данашњи мисионари чинимо оно што можемо и што смо у стању да учинимо ми говоримо, моралишемо, призивамо људе на моралан живот, али је грех уноснији и привлачнији од врлине тим више у епохи појаве компјутерских људи и шта се може чинити у оваквој ситуацији и ка чему нациљати црквену мисију? по моме мишљењу – то је стварање парохијских заједница, које ће из својих недара дати нове ватрене вером, свештенике нама много недостају апостоли! данас се у цркви разматра став о световном раду свештеника, који им дозвољава да сједињују служење у цркви са радом у производњи или негде још ово је правилан корак, који ће омогућити да се привуку у редове свештенства људи самостални, имућни, али који живе вером у христа око таквих свештеника ће се и формирати нове хришћанске заједнице недостаје нам пуноћа живота у христу и са христом свештеник димитрије шишкин: – сила апостолске проповеди се састоји у оном особеном стању духа ученика божијих, о коме је апостол павле рекао: „више не живим ја, већ живи христос у мени“ (гал 2, 20) свецело самоодрицање, свагдашње живо и јасно увиђање присуства христовог и његове неодступне помоћи у делима благовести (нарочито очигледно после силаска светог духа) – све је то чинило проповед апостола тако многоплодном и резултативном (ефектном), како би се рекло данас међутим, овај резултат се није састојао у првом реду у томе, да је човек почео да поштује некаква обавезна правила, која су се, као што се сећамо, за обраћене незнабошце сводила на неопходни минимум (уп дап 15, 29), већ у потпуном унутрашњем преображају човека, када је главно место у његовом животу заузимао сам христос, а његове заповести постале темељ новог живота и такав преображај је постајао могућ не само зато што су апостоли причали људима о истинској вери, већ зато што су они делили с њима благодатни опит сопственог живота у христу и са христом у недрима његове цркве управо ово учествовање апостола у животу самог христа је и представљало залог успеха њихове многотрудне проповеди а нама савременим мисионарима кад-кад недостаје тај сами опит делатног и живог оцрковљења, то јест пуноћа живота у христу и са христом, без које је свака проповед не може бити успешна, јер се може говорити о некаквим правилним и нужним стварима, може се маштати о себи, да смо ми „за све постали свим“, али ако твоја делатност не буде осољена духом светим, ако она не буде у пуном смислу те речи сведочанством, онда сва ова делатност у бољем случају остаје бесплодна, а у горем ће посејати саблазан и образоваће код новообраћених нетачну представу о христу и истинској вери и животу, који је сагласан с њом извор: wwwpravoslavieru мисија 46 3 / 2021 вишедетне хришћанске породице ако ћемо се свега бојати, остаће само стари ја мислим да је свако време тешко ево, како је нама било? живели смо сиромашно, али смо рађали децу арамбашићи са тридесеторо унучади радмила грујић причом о породици арамбашић из београдског насеља жарково 2012 године отворили смо нову сталну рубрику у православном мисионару под назовом „многодетне хришћанске породице“ та рубрика је касније преименована у „вишедетне хришћанске породице“, по захтеву самих породица, али и многих читалаца, са образложењем да деце никад није много да је то заиста тако доказују и деца која следе родитељски пример радомир, звани рајко (66) и мира (56) са 15-оро деце (6 синова и 9 кћери) пре девет година имали су 15-оро унучади, а данас имају дупло више ове године славе два јубилеја: 40 година брака и 30-оро унучади они су истински рекордери у љубави према деци, коју сматрају божијим даровима и највећим мај / јун 2021 47 богатством то је прави разлог да поново пишемо о њима најстарији зоран сада има 39, а најмлађа исидора 16 година унучад од кћери: зорица у земуну има двоје, десанка код ариља – троје, маја код ариља – једанаесторо, ивана код шапца – двоје, тања у француској – близанце, милица у дражевцу – троје, љиљана код шапца – троје, јелена у гучи – двоје, а син дејан – једног сина то је укупно 29, али како дејанова супруга има девојчицу из првог брака, арамбашићи и њу рачунају као своје унуче горан је близанац са дејаном и одскора ради у француској, зоран има сталан посао, а милан ради кад нађе неки посао, али и помаже оцу у водоинсталатерском послу, као и веселин и петар, иако још уче у средњој школи за расхладне уређаје исидора иде у средњу техничку школу у новом београду, смер механичар оптике како се осећају деда и баба са толико унучади? рајко: то је велика радост срећни смо због тога само нека се рађају! прошле године нам је центар „за живот“, који је основао доктор бојан цакић, уручио плакету за пожртвовано родитељство и поклон – креветац за унуче, који смо однели љиљани у шабац за малог алексу већ годину дана смо изложени пандемији вируса корона, који је често изазивао и смртни исход како да жене рађају у оваквим условима? рајко: треба да рађају нама се родило троје унучади баш у последње време ако ћемо се свега бојати, остаће само стари ја мислим да је свако време тешко ево, како је нама било? живели смо сиромашно, али смо рађали децу ја сам радио као водоинсталатер у пкб-у и 1990 године настрадао у саобраћајном удесу две недеље сам био клинички мртав и преживео са тешким оштећењем кичме, и онда су ми дали инвалидску пензију која није била довољна да се прехрани само јевишедетне хришћанске породице 48 3 / 2021 вишедетне хришћанске породице дан члан, а камоли цела наша породица тада смо имали седморо деце и живели у стану од 17 квадрата други пут, кад сам радио на грађевини, пао сам са терасе на висини трећег спрата и остао жив а трећи пут ме ударио ауто сам бог ме спасио и повратио ми здравље три недеље пре бомбардовања 1999, залагањем нашег парохијског свештеника милана виленице и самог патријарха павла, као и тадашњег директора дирекције за изградњу града београда, веселина бошковића, ми смо добили овај стан од 112 квадрата и даље смо рађали децу, а нисмо имали да платимо ни комуналије, нисмо имали увек ни довољно хране али, уздали смо се у бога и стизала је помоћ од цркве, од вдс-а, од добрих људи као добри хришћани ви испуњавате божије заповести, а није увек лако, велика су искушења имате ли и неких лепих догађаја и успомена? рајко: вдс нас је водио на летовање у грчку, са благословом патријарха иринеја, у августу 2015, у град катерина тада је ишло осам вишедетних породица за нас и наше петоро деце тих десет дана било је незаборавно, деца нису до тада ишла на море још бих поменуо, као нешто посебно велико за нас, и ово да нас је два пута посетио патријарх павле пошто је чуо за нас од оца милана, дошао је сâм, без пратње, баш на нашу крсну славу св јована крститеља, коју смо славили код мога оца мој отац је био посебно срећан због тога други пут је дошао после пет година, недељу дана по усељењу у овај стан, а са њим су били и телевизијски сниматељи хтео је да види како нам је у новом стану, донео је деци воћа и рекао нам да од сада славимо славу у својој кући тада је наша милица имала пет година, стала је пред патријарха павла и рекла молитву оче наш, а он је благословио посета патријарх павле је чуо за нас од оца милана, и дошао је сâм, без пратње, баш на нашу крсну славу св јована крститеља мај / јун 2021 49 његове светости је за нас била највећа част годину дана смо уживали у новом стану и онда нас је изненада задесило нешто страшно – избио је пожар у стану ни милиција ни стручњаци за пожар нису могли да нам објасне шта га је изазвало, јер је температура била толика да су се и радијатори топили посумњали су да нам је то неко подметнуо, али ништа нису предузели сва срећа што су деца била у школи и напољу само је мира чула ту детонацију и видела којом се брзином пламен ширио али, имамо и једну непреболну успомену раније, када сте писали о нама, нисмо вам рекли да је мира родила шеснаесторо деце, јер нам је то превише болно после десанке, 1987 је родила девојчицу коју није донела кући порођај је био нормалан, а мири су рекли да је дете рођено мртво, да се угушило пупчаном врпцом мира је тражила да види дете и донели су јој ледено дете зар је могло тако брзо да се охлади? и да ли је то наше? ја мислим да је у питању крађа детета то никада не можемо заборавити ни прежалити то је заиста тешка тема и можемо је само молитвено покрити ћутањем како се данас, када су деца одрасла, сналазите око ваших потреба и обавеза? мира: синови ујутро оду, а увече дођу, сами се хране кад су на послу, али и потроше то мало што зараде овима што иду у школу морамо дати џепарац и рајко повремено добије посао, па му и неко од синова помогне али, ни сада немамо довољно новца за храну, користимо и црквену кухињу, а добијемо повремено и пакете хране од вдс-а, а када им напишемо молбу за новчану помоћ да бисмо платили комуналије које су нам се накупиле, добијемо и нешто новца помажу нам и неки свештеници али нисмо гладни и, хвала богу, сви смо здрави лакше нам је сада него када су деца била мала да ли ваша деца поштују брак као свету тајну? јесу ли и црквено венчани? рајко: неки су у црквеном браку, неки само у грађанском, а неки још нису венчани, али су сва деца крштена мира и ја смо се венчали у цркви и желимо да и они то учине, јер то сматрамо веома важним они то знају али, деца данас са те стране не гледају исто као ми не могу то да разумем, али видим да омладина данас избегава ту одговорност ћерке су вам се поудале на далеко колико често можете да их посећујете? мира: ми немамо ауто, морамо платити превоз, а треба нешто и унуцима купити одемо повремено, ужелимо се унучади прошлог лета смо били код маје у ариљу они имају малињаке па смо им помагали вишедетне хришћанске породице 50 3 / 2021 апел за помоћ златку васиљевићу драга браћо и сестре, пре неколико месеци смо у православном мисионару, гласилу наше свете цркве за младе, објавили апел за помоћ златку васиљевићу, младићу из борче, узорном и честитом хришћанину, који се бори са мишићном атрофијом неки од вас су, уграђујући своју жртву у златкову борбу, дали свој допринос томе да наш брат у христу остане на ногама и да се његово стање унеколико побољша, захваљујући интензивним терапијама којима је био подвргнут наставак његовог лечења, међутим, представља исувише тешко искушење за његову скромну породицу, која је у тешкој материјалној ситуацији стога и овом приликом на молбу златкове мајке упућујемо апел читаоцима да према својим могућностима помогну и златков живот учине подношљивијим човекољубље 170–0010393714000–95 unicredit банка верица васиљевић veravasiljevic09@gmailcom +381/64-945-39-54 помоћ можете уплатити на текући рачун број: брати малине рајко и наши синови су им помогли да реновирају купатило у новој кући рајко: зет пеђа је вредан и добар домаћин и послушао ме је што се тиче рађања деце њима се у фебруару родило једанаесто дете мира: увек се радујемо када смо са унуцима, а и они се нама радују ја сам поносна бака и највећа ми је жеља да све унуке окупимо и да се сви сликамо са њима али, то је теже изводљиво ни велика животна искушења, ни садашње тешко стање на глобалном нивоу, због пандемије вируса корона, ни неизвесност докле ће претити опасност од ове опаке болести и хоће ли светски лекари пронаћи прави лек за њу, ништа од тога није било препрека арамбашићима да се радују животу и благодаре богу за свако новорођено дете, а посебно сада за свако унуче ово је рајкова порука: све дође у своје време и прође, али ако човек не схвати да је породица најважнија у животу, време ће му проћи узалуд ако мисли да је богатство у стварима, а да су деца сиромаштво, биће му душа увек тужна и празна кад је кућа пуна деце, тада је пуно и срце и душа само љубав и слога, и нема ништа веће од тога! мај / јун 2021 51 беседа свадба ова у кани галилејској, предслика је и икона – саме богочовечанске љубавне заједнице – цркве христове, коју ће управо он – господ наш основати односно, слика свих нас у цркви свадба у кани галилејској као икона нашег живота у цркви протојереј-ставрофор милосав радојевић отпочињући своју јавну мисију спасења, исцељења људи од греха и смрти, мисију обесмрћења света и човека, мисију доношења радости „новога“ и вечнога живота, господ наш исус христос најпре је учествовао на свадби у кани галилејској учествовао на догађају опште радости и заједничења у љубави свих на свадби окупљених људи благосиљајући својим присуством сам темељ брака као љубавне заједнице, сам улазак у светињу „законитог брака и рађања деце у њему“, али и свеколико љубавно сабрање људи на истом месту и око истог циља, и не желећи да та радост и топлина љубави било чиме помањка и изгуби своју обесмрћујућу пуноћу, он – господ наш, на молбу своје мајке – а још више у изливу своје неизмерне љубави према људима, претвара воду у вино и то, у најбоље вино, умножавајући тим првим учињеним чудом и радост људску то показује да је син божији дошао у овај свет – оваплотивши се од духа светога и марије дјеве – да нам управо радост дарује, да нам љубав и вечни живот дарује да љубавна заједница – која се брак зове – у којој се и деца рађају као плод и умножење љубави и живота, буде црква у малом; „домаћа црква“ – како је назива апостол павле да се „вода живота“ брачника, њихов подвиг искупљења пред богом односно заједничког ношења породичног крста, бремена и одговорности, и њихово заједничко молитвено стајање пред господом у кући и у цркви, претвори у само „вино“ – вечног живота њиховог у крстоваскрсни чин њиховог спасења, чин вечне радости и блаженства њиховог „оне које је бог саставио, човек да не раставља“ – гласи реч господња а „ко разара цркву, разориће њега господ“ ово упозорење је упућено сваком ко разара ту љубавну, породичну заједницу живота, „домаћу цркву“ и оно што се на самом христу темељи љубав је нешто што се даје, што се жртвује у корист оних које љубимо, а никако жртвовање других за себе, за своје самољубље и себичне интересе и по томе ће се и препознати истински следбеници христови, они који су спремни да попут њега „и живот свој положе за ближње своје“ бог је љубав, те стога љубав и чини основу и радост живота, и у овом и у будућем веку љубав је највећа врлина, животворна, збир и садржај свих врлина истинска љубав „никад не престаје“, како нам казује свети апостол свадба у кани галилејској је предслика и икона саме богочовечанске љубавне заједнице, цркве христове, коју ће управо господ наш основати она је слика свих нас у цркви, са вером и љубављу окупљених око љубвеобилног богочовека христа, за трпезом самог „женика“ наших душа, око чаше тела и крви његове у нашем љубавно-евхаристијском заједничењу и јединству са њим, али и међусобном заједничењу и јединству у љубави „са свима светима“ у том сабрању учествује и сама пресвета мати исусова, молећи се за нас; али и сви анђели свети, и сви апостоли 52 3 / 2021 беседа и сви светитељи, сва пуноћа цркве неба и земље икона, дакле, самог свељубавног и свеколиког литургијског сабрања цркве, на коме господ наш духом светим претвара не воду у вино најлепше и најчистије, већ хлеб и вино – у само тело и крв своју пречисту и у ком сабрању нам самога себе дарује за обесмрћујућу храну и пиће вечнога живота и радости вечне, која се по речи његовој: „неће узети од нас“ (јн 16, 22) јер црква православна стога и јесте неразорива нити јој „врата пакла могу одолети“, јер се темељи и заснива на самом телу и самој крви христа васкрслога, а не на људској организацији како многи погрешно мисле и сви ми – крштени људи, рођаци по телу и крви христовој, позвани смо на радост ову велику, на учешће у самој „свадби царевог сина“ управо у том заједништву увек „ново пиће пијемо“, као што и певамо у васкршњој катавасији, пиће животочно и живоносно једемо саму храну бесмртности и живота вечнога, и пијемо пиће које чини сам крвоток живота цркве, свих њених удова, свих нас и тако сви будемо црква бога живога, једна и иста заједница љубави, удови једног и истог – вечног тела богочовека христа; који се управо са људском природом у себи вазнео на небеса у славу царства божијег, и седи са десне стране бога оца да вечно живимо у блаженству и радости самог царства божијег, у блаженству „које око људско не виде, ухо људско не чу, и у срце људско не дође“ у светлости саме чудесне и чаробне христове личности, искупитеља нашег од ђавола, од греха и смрти на ову „велику вечеру“ – свето причешће – не долази се необучено у „свадбено рухо“ необученим у „хаљину“ чистоте свога крштења, у одежду вере и покајања, мира и љубави према богу и према ближњима, према свим људима и свакој твари божијој ако тог руха немамо, то ће разгњевити домаћина „свадбе“, оца нашег небеског, и бићемо избачени „напоље“ и вргнути „у таму најкрајњу“ јер ништа што је без истинске вере и љубави: што је прљаво, што је подло и лицемерно, не може ући у светлост царства божијег и учествовати у самој „свадби царевог сина“ бог се не да обманути, воља и речи његове не могу се игнорисати стога: „са страхом божијим – и вером – и љубављу приступите!“ са свом пуноћом вере и љубавним страхопоштовањем приступимо, „да причасници вечнога живота будемо“, да радост бесмртности – и блаженства вечнога имамо нека управо светолитургијски благослов обитава на свим нашим младенцима, и нека: „благодат господа нашег исуса христа, и љубав бога и оца, и заједница светога духа, буде са свима нама“ мај / јун 2021 53 света земља данашње село витанија добило је име од старог хебрејског назива за село беитхананиах, а палестинци га називају ел-азариа од грчког лазарио, према истоименом манастиру који је саграђен још у византијско време изнад лазареве куће манастир св лазара, марте и марије у витанији јелена јонић витанија, село недалеко од јерусалима, у југоисточном делу mаслинове горе овде је живео лазар са својим сестрама мартом и маријом исус је често посећивао ово село, нарочито последњих дана свог јавног служења људском роду данашње село витанија добило је име од старог хебрејског назива за село беит-хананиах, а палестинци га називају ел-азариа од грчког лазарио, према истоименом манастиру који је саграђен још у византијско време изнад лазареве куће витанија је смештена на брдовитом и каменитом терену, и данас је углавном настањују палестинци свим путницима намерницима обично се, по доласку у ово село, покаже место лазаревог гроба и рушевине лазареве куће у којој је живео са својим сестрама, а које су смештене у дворишту манастира св лазара гробница је по свом изгледу слична древним јеврејским гробницама урезана је у стену; улаз у гробницу је висок свега 1, 5 метар, а широк 2 метра од улаза низ од 27 степеника води у малу, мрачну пећину у којој су четири нише за сахрану мртвих у овој пећини-гробници некада је био мали параклис од којег је данас остао само мали олтар верује се да је био исклесан од камена који је некада затварао ову гробницу, везану за једну од најпознатијих еванђелских прича – велико чудо христа који је васкрсао лазара након четири дана од његове смрти прва помињања ове гробнице као богомоље за хришћане датирају с почетка 4 века ходочасник из бордоа 333 године пише о њој у манастир св марте и марије у витанији (извор: wwwromiosiniorggr) 54 3 / 2021 света земља свом путнику: „одавде (са маслинске горе), хиљаду и пет стотина корака на исток је село звано витанија овде је пећина у којој је положено тело лазарево којег је васкрсао христос“ преводећи ономастикон јевсевије додаје: „витанија, село, на другој миљи од елије (јерусалима), на падини маслинове горе, где је спаситељ подигао лазара, чији је гроб и на који сада указује храм који је тамо саграђен“ само име села витанија јероним преводи као „кућа послушности“, други као „кућа палми“, а јевреји као „кућа сиромаха“ (хебр беит ани) етерија, 385 године, наводећи света места на којима је одржана празнична литургија, такође спомиње витанију: „петог дана у цркви св лазара, која је од јерусалима удаљена петнаест стотина корака“ археолошка ископавања, која су 1949 године извели фрањевачки археолози, о солера и бељармино багати, открила су темеље византијског храма св лазара источно од лазареве гробнице детаљне анализе остатака овог храма су показале да је овај храм један од првих хришћанских богомоља у палестини могуће је да је први храм уништио земљотрес већ у 5 или 6 веку након чега је храм обновљен вероватно да је тако и било имајући у виду да је мозаик поприлично очуван, а зна се да су се догодила два разорна земљотреса у то време, тачније 447 и 551 године када су се затресле цела палестина, месопотамија и сирија цар јустинијан који је тада био на власти био је поманастир св марте и марије у витанији (извор: wwwromiosiniorggr) мај / јун 2021 55 знат као велики покровитељ градње и обнове многих храмова у палестини темељи новог храма из 6 века нису се поклапали са првобитним храмом, померени су тринаест метара на исток, западни зид прелази преко бродова првог храма, али темељи северног и јужног зида су остали на истим местима крсташи, освојивши овај део палестине, затекли су овај храм у полусрушеном стању, и почели су да га обнављају, али су том приликом унели мноштво измена у његову архитектуру, тако да археолози о њему говоре као о трећем храму крсташи су значајно ојачали северни зид, додавши му пиластре дебљине до 230 цм поред тога, крсташи су изградили још један храм, непосредно изнад лазаревог гроба, који се назива четвртим храмом о овим храмовима су сачувана сведочења ходочасника из 12 века средином 14 века оба храма су била у рушевинама, али је гробница остала неоштећена хришћани су и поред овога наставили да ходочасте гробницу и успоставили су добре односе са тамошњим арапским становништвом манастир посвећен светој марији и марти обновио је кипарски архимандрит спиридон 1879 године (каснији антиохијски патријарх), на рушевинама старијег манастира исте године постављен је натпис изнад западне капије који гласи: „садашњи свети храм, некада рушевина, очишћен и са побожношћу, ревношћу и трошковима архимандрита часног гроба, господина спиридона из пароксона обновљен, у име нашег спаситеља исуса христа постављен на месту куће лазареве, мартине и маријине“ у десном делу данашњег манастира налази се стена која има облик малог гребена, а на којој је, према предању, седео христос пре него што је ушао у витанију данас је то женски манастир, игуманија је монахиња евпраксија са кипра, која је у овом манастиру од 1955 године сестринство манастира чини укупно 5 монахиња из грчке, канаде и аустралије имајући у обзир да је манастир окружен муслиманским насељима, често се дешавало у последњих 10 година да монахиње буду вербално нападане и да зидови манастира буду ишарани разним погрдним графитима ипак, иако живе у лошим условима, монахиње уз помоћ јаке вере, љубави и труда успевајући да сачувају ово светилиште иначе, манастир св лазара марте и марије је смештен преко пута лазареве гробнице храм је једноставнијег архитектонског изгледа, а састоји се од кратке припрате која је потпуно источно, спојена са наосом на који се наставља кратки олтар, бочно на наос су лева и десна певница иконостас је позлаћен, рад грчких мајстора с краја 19 века храм је делимично фрескописан, осредње уметничке вредности, са представама светитеља везаних за лазара и његово васкрснуће сваке године на лазареву суботу у овом манастиру се окупи велики број православних палестинаца, грка, руса, прослављајући овај велики празник, подсећајући се великог догађаја из новог завета лазарева гробница (извор: https://materinstvoru/) света земља 56 3 / 2021 нови скит или кула, како су га светогорци називали до 19 века, налази се између манастира св павла од којег је удаљен 20 минута ходом, и скита свете ане, на косом терену изнад самог мора на јужној обали свете горе иако назив упућује на скит изграђен у новије време, ипак није тако први трагови овог скита потичу чак из 10 века тада га је чинило мноштво малих келија и калива које су биле разбацане по литици ближе скиту свете ане, а саборни храм је био на месту данашње колибе ваведења господњег у то време је саграђена и кула према легенди, кула је саграђена током владавине цара јустинијана, али вероватније је да ово здање потиче из доба андроника i комнина (1150) кула је сачувана у одличном стању и одбрамбени је архитектонски споменик ова структура налази се у северном делу скита, на надморској висини од 80 м висина куле је 20 м, а њен темељ мери 8х7,8 м то је четвороспратница на чијем се последњем спрату налази капела свете ане на западној страни се налази света гора овај скит познат је по томе што су се у њему подвизавали и радили изузетни духовни оци који су припадали покрету коливадон или коливадес, познатији као као кољивари нови скит др немања јонић нови скит (извор: wwwgo-athoscom) мај / јун 2021 57 света гора наткривени балкон недавно су овде изведени рестаураторски радови како би кула могла да се користи као сакристија која је функционисала до 1950 године, те отуда име скита кула у другој половини 11 века, скит је премештен ближе мору, а саборни храм је саграђен на месту на којем се данас налази келија јапанти до 1760 године овај скит су углавном настањивали срби, о чему пише и путописац василије барски 1744 године он тада бележи и да је једини саборни храм, храм пресвете богородице у пећини од 1760 године скит преузимају грци овај скит познат је по томе што су се у њему подвизавали и радили изузетни духовни оци који су припадали покрету коливадон или коливадес, познатији као кољивари кољивари су инсистирали на редовном причешћивању и временом су прерасли у јак покрет за обнављање живота и повратка истинском светоотачком предању данашњи саборни храм скита посвећен је рођењу пресвете богородице његова изградња је започела 1730 године, а завршена 1757 године храм је изграђен уз помоћ донације мештана града јањина овај храм је скромних димензија, има унутрашњу и спољашњу припрату обе припрате су из 19 века године 1901 у храму је изграђен бочни олтар у част светом константину у којем је гробница три првосвештеника који су живели у овом скиту: теофана, висариона и герасимоса године 1819 васељенски патријарх григорије овај скит је доделио манастиру светог павла и променио му је име у нови скит света трпеза је израђена и изрезбарена у дрвету на импресиван начин звоник је изграђен 1812 године, али је због неких пукотина насталих због подземних вода обновљен 1816 у дворишту саборног храма налази се и гробљански параклис, подигнут у спомен свих светих, а мало даље је и костурница у којој се чувају кости манастирских отаца више од 400 година ово место је на обронцима планине атос и одликује се благим летима и хладним зимама многи сматрају да је нови скит данас нови скит, саборни храм (извор: go-athoscom) 58 3 / 2021 најуређенији скитски простор на светој гори, у којем су се до средине прошлог века подучавали и подвизавали школовани свештеници у двориштима скоро сваке келије расту наранџе, па зими цео крајолик скита добије наранџасту боју осим наранџи има много чемпреса, врба и еукалиптуса скит има своју малу арсану, луку на коју се наставља кратка и увек чиста и сређена песковита плажа, а на коју се опет наставља зграда у којој се чисте туне, након улова библиотека саборног храма чува око 200 старих рукописа и око 500 публикација новијег датума рукописи су углавном преписи из 19 века, од познатог преписивача, ученог монаха јакова у ризници се чувају иконе, одежде, крстови и друге реликвије у саборном храму се чувају две чудотворне иконе из 14 века: христа пантократора и пресвете богородице „мило целивање“ већина скитских келија садржи и мале параклисе у којима монаси бораве током службе, а само недељом и великим празником се сви сабирају у саборни храм скита монаси овог скита се углавном баве иконописом, дуборезом, узгојем цитруса великим иконописцима се сматрају келиоти келија: кирила, аврама, спиридона, монаха никоноса лево од куле могу се видети две каливе изнад је калива благовештења богородице, где је живео о јефрем филотејски, који се касније преселио у провату, а одатле, заједно са братијом у манастир филотеј овде је последњих осам година свог живота провео монах јосиф спилеот (1900–1950), велики подвижник 20 века са острва парос старац јосиф је живео у пећинама био је неписмен али је, упркос томе, успео да многе приведе монашком животу тешко је проценити његов допринос повратку светогорских манастира у киновијски живот током 19 века овај скит насељавају у већем броју грци и руси, тако да је средином тог века бројао око 70 монаха у око 30 келија и калива почетком 20 века у њему живи 80 монаха у 28 келија и калива, а 80-их година 20 века у 20 келија и калива живи 30 монаха, да би 2001 године према попису било 48 монаха ово место је на обронцима планине атос и одликује се благим летима и хладним зимама многи сматрају да је нови скит данас најуређенији скитски простор на светој гори, у којем су се до средине прошлог века подучавали и подвизавали школовани свештеници икона богородица мило целивање (извор: wwwathosguide) света гора мај / јун 2021 59 метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњен, пламен божији“ (песма над песмама, гл 8 верност вечно сједињених), једна је од описа љубави преузета из светих списа смрт је јака, незаустављива, једина сигурна и у својој снази неминовна; сумња мучна, али трпљива онима који воле само љубав искрена, попут пламена божијег греје, а жар њен хладну душу лечи није само ова врста љубави жене лек који треба правилно „дозирати“ свето писмо нас опомиње да је улога мајке дакако значајна и у цркви као и у психологији и медицини психоанализа открива да је корен многих душевних проблема у нездравом односу са мајком, оном мајком којој недостаје благости и љубави према својој деци, управо онакве какву проповеда библија дуго жељено мајчинство, наспрам овоземаљског затеченог, испуњено је љубављу искреном и честитом у односу на наметнуту и случајну потреба да се воли дугоочекивани плод утробе своје, често је замењена другим врстама задовољстава библија говори о љубави, оној којој сви теже, али је не спознају, већ у свом незнању бивају изненађени непрепознавањем богомајка је безгрешно зачела, медицински непрепознато но нама поруком указано: љубав душе која се уздиже ка богу, ствара духовно здраво потомство марија магдалена, ученица исуса из назарета, која је искрено веровала у његове хришћанство и медицина психоанализа открива да је корен многих душевних проблема у нездравом односу са мајком, оном мајком којој недостаје благости и љубави према својој деци, управо онакве какву проповеда библија љубав и вера као лек на примерима светих жена др марија лазаревић 60 3 / 2021 мироносице на гробу господњем, живопис из пећинске цркве у кападокији (извор: википедија) марија магдалена, новија икона речи била је уз господа када му је било најтеже она је исусово учење примила након излечења од седам злих духова, и прихватила га са љубављу, вером и надом, са којима га је пратила све до његовог крста и васкрсења након тога, у улози неименованог апостола, одлази у рим, а потом наставља да проповеда јеванђеље ученик и верник, она која је разумела и која се излечила, а затим и другима помагала у излечењу у медицини би је назвали вештим практичарем и следбеником и љубав према богу варваре великомученице, коју је отац незнабожац окружио свим угодностима и слушкињама, али јој није дао светлост (спознају), неминовно је водила у жртвовање ове умне жене мудроме бићу не дати истину, сила је краткога даха тело затворено његовом посесивношћу желело је више, оно што души може дати само поглед кроз још једно окно на тамници, препознато као симбол хришћанства, због чега је варвара и настрадала од руке свога родитеља можда је тај нови поглед светој варвари, чији су духовни оквири пробијали кроз зидове овоземаљског света, доносио радост и сазнање о духу светом, и истини, који су јој били неопходни за здравље душе љубав према знању, спознаји још једна је љубав јака попут смрти, како је то описано у песми над песмама света петка параскева живела је аскетским животом, одавајући се молитви која ју је приближавала богу, који јој је даровао исцелитељске способности сведоци смо многобројних исцељења на молитве свете петке док су њене мошти попут блага много пута премештане, а она се јављала несрећним женама у сновима указујући им на решења тегоба које су их водиле у болест господ је лечио је и тело и душу својом благодаћу, коју је пренео на апостоле, али и на многе у вери истрајне жене које су пошле за њим, поштујући поуке светих списа попут врсних лекара који следе своју лекарску заклетву ауторка је психотерапеут и писац кућни духови — то су демони ако хоћете – верујте, ако нећете – не морате, али ово је реалност не играјте се са нечистом силом позвали су ме да освештам стан домаћица се жалила на присуство нечистог у дому када се налазила у кухињи или у спаваћој соби, осећала је неко биће, које се налазило поред ње, које је ту присуствовало, понекад је чак осећала дисање тог бића жена ме је од страха позвала да освештам стан ушао сам у њихов дом, погледао около и видео да поред икона у ћошку стоји и амајлија кућног духа-заштитника на моје питање: „шта је то?“, домаћица је рекла да јој је пре много година ову амајлију за срећу поклонила њена другарица и где год да се селила, своју заштиту је носила са собом и тако је овај кућни дух постао члан породице морао сам да објасним овој жени, да је кућни дух тај исти демон који је постао члан породице и свуда путује са њом „ако хоћете да демон напусти вашу кућу“, рекао сам јој, „мораћете да спалите амајлију морате да направите избор – или иконе или амајлија“ домаћица је одмах одбацила амајлију кућног духа, стан смо освештали и после тога је биће, које је живело у дому и плашило домаћицу, ишчезло и више их није узнемиравало дешава се да људи посебно хране „кућне духове“ (демоне), стављајући у ћошак тањирић са млеком, да би их кућни дух штитио али, самим тим они приносе жртву нечистом духу, а онда се чуде, када се нешто лоше дешава у кући, када неко почне да долази и чак се дешавало да ноћу ступа у контакт са људима ако хоћете – верујте, ако нећете – не морате, али ово је реалност не играјте се са нечистом силом свештеник андреј барабаш превод: дајана лазаревић поучне приче мај / јун 2021 61 хришћанска књижевност „неко ће можда, у мудрој пратњи наших душа шетати једном по црти ових бедема, где смо гледали сунце, бакарни утег нагнут у меру ноћи; море ће лучити сребро и наплавине на шљунак заобљен будућом нежношћу; ваздух ће бити модар од дима наших имена; но ко ће да нас разуме?“ поетика ивана в лалића дејан војводић у поетској књижевној историји хх века код нас пратимо три генерације модерниста прва је несумњиво најутицајнија и пресудна за постојање друге две, а њу предводе песници попут момчила настасијевића и других авангардних песника двадесетих и тридесетих година прошлог века у ону другу генерацију, стасалу након другог светског рата, ободрену и најбурнијим сукобом модерниста и реалиста, убрајају се васко попа и миодраг павловић прва и друга биле су ослоњене једна на другу, што песници нису ни крили трећа група модерниста, у коју спада и иван в лалић била је наочиглед издвојена од претходника, али је по духу испунила континуитет српског песништва њена особеност била је угледање на традицију на посебан начин песници проналазе конкретне ахретипске узоре у историји из којих црпе инспирацију за ивана в лалића била је то византија, али не она о којој смо пре њега сазнавали од дучића и ракића била је то византија у свој својој пуноћи и снази византија чије корене смо сазнавали у визуелном, културолошком, али и духовном аспекту трајања једног народа јован христић примећује: „традиција византије била је присутна и код песника прве модерне међутим, код дучића и ракића она је само одбљесак спољашњег сјаја и раскоши поведени типичним грађанским комплексом племства, они су сликали византијску провинцију, а не културну прошлост од које смо били насилно одсечени са бојићем случај је нешто друкчији са њиме византија у нашем песништву почиње да се продубљује и добија праве димензије песничке визије и историје он почиње осећати дух прошлости“ када се загледамо у своје трајање онда нам је из поетске равни ивана в лалића дошло битно сазнање о нашем утемељењу у велику и значајну традицију чини се да је сам лалић у својој поезији тежио да пронађе тачно оне моменте и мотиве којима би то трајање и потврдио он је био хроничар једног континуитета, али и сам творац нечег што је архетипска историја на овај начин, примећује христић, ми смо постали део шире културне заједнице, којој смо уосталом и раније припадали, али без знања о томе: „у лалићевом песништву византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, грчком она је знак нашег припадништва и нашег учествовања у медитеранској култури, која је ипак основ свеколике европске културе“ 62 3 / 2021 хришћанска књижевност да је доказана духовна утемељеност на овом нивоу битнија због културолошких корена сведочи и овај пример у коме се имплицитно сугерише на сам настанак и развој српске цркве и државе, а све посредством византије постојао је раскорак у тој спознаји, раскорак од неколико векова, на који и сам лалић упозорава због тога смо се и отуђили од своје архетипске отаџбине „она нам показује да ми не само што плаћамо дугове европској култури, него имамо и своја природна потраживања од ње византија значи да смо ми, у једном тренутку, били неодвојиви део једног великог културног круга претворити то културно подручје у аутентичну традицију представља и потврду аутентичности своје културе“ ако уз све ово додамо да критика примећује да се „код лалића опажајна лепота и пуноћа света прожимају са интелектуалним значењем и воде у сазнање“, онда је јасно из чега проистиче снага једног поетског тренутка и значаја ивана в лалића и његове песничке генерације они су доказ да је лепота песништва и у сазнању о једном духовном трајању, какво нам у сувопарним историјским тумачењима брже измагли овако у поноћи песништва оно има да траје дуже него игде у праву је био врли христић, хроничар и песнички сабрат лалићев, који је ову песничку појаву свео на опажаје: „то је тренутак када ће се дух и материја наћи у срећном медитеранском споју тражење духовних вредности не почиње за лалића аскетским одрицањем од опажања оно има смисла тек када нас пуноћа и богатство опажаја почну да воде ка зрелости, мери и сазнању“
... одлазе на христов гроб, иако пред њима стоје опасности и препреке које не могу савладати, не би ли обавиле прописане погребне ритуале над христовим телом једино што их на то покреће јесте љубав и верност према њиховом учитељу баш због тога оне, жене, бивају први сведоци догађаја који осмишљава свеукупно постојање читавог космоса – васкрсења христовог ништа мања храброст исказана кроз спремност да поднесу жртву зарад својих ближњих је она што краси лотове кћери, тамару и руту иако би поступци тамаре и лотових кћери испрва били саблажњиви, иза њих стоји верност коју показују према свекру, односно оцу, чак и по цену властите срамоте и осуде тамара, која није имала никакав разлог да остане уз јуду, јер су му оба сина за које је била удата умрла, чини нечасан поступак, заводећи пијаног јуду не би ли му подарила потомство слично томе, само још наглашеније чине пре ње лотове кћери које напијају оца након уништења содома и смрти њихове мајке ови наративи, о лоту и кћерима, као и о јуди и тамари носе и другачије поруке и значења овде наглашавају песма маријина, изл 15, 21 — хлудов псалтир, 9 век (извор: schoolorthpatrru) мај / јун 2021 31 решеност тамаре и кћери лотових да понесу срамоту и тескобу такве стигме за разлику од малодушности свекра, тј оца у новом завету, ликови жена, често анонимних су у функцији показивања вере, покајања, препознавања христа и љубави према богу коју чак ни апостоли не могу да досегну тако, молба сирофеничанке или поступак крвоточиве жене представља парадигму вере, блуднице која сузама кваси, а косом брише ноге исусове и љуби их јесте показатељ љубави, две лепте сиромашне удовице симбол су предавања читавог свог живота богу, све оне не само да превазилазе свој друштвени статус и анонимност, него постају истакнуте у тој мери да се њихови примери непрестано користе као надахнуће у животу хришћана коначно, лик пресвете богородице у себи сабира све ове жене о којима свето писмо приповеда поред тога што она представља значењску супротност еви у смислу поводљивости, сладострашћа и, на концу, непослушања вољи божијој у коју повлачи и адама, пресвета дјева марија се показује као истинска мати, не само христа, него свих људи уз то, управо кроз лик жене и њеног саглашавања са вољом божијом исказано у речима: „ево слушкиње господње, нека ми буде по речи твојој“ (лк 1, 38), бог започиње месијанско време и преображај не само људског рода, већ целокупне творевине да би се приповест завршила женама које су сведоци васкрсења бог је од жене тражио сагласност да би остварио спасење рода људског и од ње узео људску природу тиме свето писмо жели да нам каже да централна фигура библије поред господа исуса христа, јесте нико други до жена ликови жена описаних у библији суштински стоје у директној вези са једним од основних начела хришћанске вере: да је сваки човек, свако људско биће, створен по лику божијем (пост 1, 26) иако то представља идеал који ни данас није досегнут колико год мислили да је људско друштво слободно и равноправно, библијске хероине заправо служе да подсете на ту истину, али и покажу колико животне околности не треба прихватати са малодушношћу напротив, оне сведоче о храбрости, ватрености у служењу богу и ближњима ради којих су спремне да поднесу жртве оне, такође, показују, да бити сведок бога живога значи и прекршити правила, одступити од устаљених образаца мишљења, препустити се унутрашњем осећају и савести која јесте неписани закон божији у човеку, не мирити се са стањем у којем јесмо коначно, то значи тежити превазилажењу ограничености властите природе као израза дубоке жудње за богом и живљења по његовој вољи и заповестима аутор је ђакон при манастиру ваведење у београду и професор верске наставе тема броја ревека крај студенца, пост 24, 15 — мозаик, катедрала у монреалеу, сицилија, 12 век (извор: википедија) 32 3 / 2021 свој однос према жени, њеном достојанству и узвишеној улози у домостроју спасења, црква је одувијек темељила на истинама светог писма већ из библијског описа стварања човјека сазнајемо да је диоба човјека на полове дар божији и израз његовог човјекољубља због потребе заједнице бог адаму ствара жену, сабесједника и сарадника на путу, јер није добро човјеку да је сам (пост 2, 18) то што је прво створен адам, а потом ева не значи да је адам узвишенији, да има другачију улогу и назначење од еве или да је она биће другог реда они су од бога постављени на исти ниво, са заједничким циљем да се уподобљавају тројичном богу опис божијег стварања жене од ребра, тј од костију и тијела адамовог (пост 2, 23) показује тијесну везу мужа и жене у јединствености и једнакости њихове опште и особне људске природе, а то потврђују и ријечи спаситељеве: од почетка је творац створио мушко и женско да буду двоје једно тијело (мт 19, 4–6) зато у животу цркве христове не постоји било какво разликовање људи на полове (у смислу да је један пол већи и значајнији од другог), јер је у заједници цркве остварено такво јединство њених чланова да нема више мушког и женског, јер сте ви сви један човјек у христу исусу (гал 3, 28) будући да је ева у рају, по изразу св василија великог, била дијете (νηπια), ђаво је обмањује „жељом равнобоштва“, чиме почиње трагедија гријехопада но, већ у ријечима које господ упућује змији, да ће јој сјеме женино газити главу (пост 3, 15) наговјештава се блага вијест спасења кроз христа ева, прва жена у историји је згријешила и навела адама, првог човјека на гријех а евина кћи марија, „благословена међу женама“, није згријешила и родила је ново сјеме, „благословен плод утробе своје“, нотема броја жене које помиње јеванђеље су на разне начине послужиле христу и његовом прослављењу једне су посвједочиле исуса као месију (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге су у сусрету с њим пружиле образац дубоке вјере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти библијски ликови жена као образац служења христу протојереј слободан лукић царица јестира, новији живопис (извор: википедија) мај / јун 2021 33 вог адама – христа спаситеља дакле, још од тада унапријед је проповиједан онај који ће се родити од жене дјевојке ева је, по ријечима блаженопочившег епископа атанасија јевтића, трагична но величанствена фигура историје рода људског, која ће се спасти рађањем дјеце (1тим 2, 13–15) и тиме бити прамајка свих живих, и тако прамајка христова као праобраз богородице марије, друге еве 1 свето писмо старог завјета нас даље упознаје са ликовима жена попут саре, рахиље или ревеке, које имају важну и активну улогу у историји спасења рађајући носиоце обећања и завјета божијег са изабраним народом такође, у старозавјетним књигама описани су ликови жена које су у неким одсудним тренуцима за израиљ, доносиле избављење своме народу тако је девора пророчица, у вријеме када неста путева и села у израиљу, након побједе над хананским царем јавином, названа мајком израиља (суд 5, 6–7) захваљујући царици јестири, јевреји бивају спасени од истребљења, те им дође свјетлост и весеље и радост и слава (јест 8, 16) дакле, стари завјет нам указује на достојанство жене и њену улогу у историји спасења али, на неким мјестима се упоредо са похвалама жени као извору радости, весеља и преносиоцу благослова божијег, сусрећемо и са изразима који говоре о жени као заводници, извору пропасти итд према томе, тек у новом завјету достојанство и узвишена мисија жене бива потпуно освијетљења у тајни марије дјеве-богородице се најјасније очитује достојанство, призив и улога жене у домостроју 1 ср књига постања, превод и тумачење: епископ атанасије јевтић, београд 2004, стр 28 спасења свијета и човјека већ само име богородице, по ријечима св јована дамаскина, садржи у себи сву тајну божанског домостроја спасења никола кавасила каже да човјек није могао да буде спасен без сарадње његове слободне воље, а што је најбоље дошло до изражаја у пристанку дјеве марије: нека ми буде по ријечи твојој (лк 1, 38) као што је хтио да се оваплоти, бог је тако исто хтио да га његова мајка роди слободно, по сопственој вољи дакле, марија дјева није била пасивно оруђе у рукама божијим, већ је пројавила своју личну слободу, сарађујући у дјелу спасења она није нека идеална вјечна жена, нити божанско биће, већ права жена, али која је, због њене чистоте од бога узвишена над свим створењима и изабрана да као „најчистији сасуд у роду људском“ роди бога у тијелу у свјетлу у којем јеванђелисти описују лик богородице и других жена које су биле свједоци и учесници христових дјела, јасно се спознаје достојанство и призив жене еванђелист лука већ на почетку свог јеванђеља, уз лик марије доноси и лик јелисавете, описујући њихов сусрет (лк 1, 39–45), а у следећој глави и лик пророчице ане, кћери фануилове која са праведним симеоном прима четрдесетодневног младенца (лк 2, 36–38) лука помиње и жене, које прате исуса у његовом прохођењу кроз села и градове, све до голготе: а за њим иђаше мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим (лк 23, 27) такође, ликови жена чине важан дио структуре јеванђеља по јовану на почетку се описује свадба у кани галилејској, гдје дјева марија поспјешује „час“ христовог јављања и његовог чудотворства: што је мени до тебе, жено (јн 2,1–12) такође, исус исцјељује петрову ташту (мк 1, 31), крвоточиву (мт 9, 20–22; мк 5, 33–34; лк 8, 48) тема броја марија дјева није била пасивно оруђе у рукама божијим, већ је пројавила своју личну слободу, сарађујући у дјелу спасења 34 3 / 2021 тема броја и згрчену жену (лк 13, 12–13) сажаливши се над наинском удовицом, он васкрсава њеног умрлог сина (лк 7, 13), спасава од убиства жену затечену у прељуби (јн 8, 3–11) и опрашта другој грешници која помазује миром његове ноге(лк 7, 36–50) и чак је наводи као примјер вјере фарисејима за углед је навео и удовицу с њеном лептом (мк 12, 42–44, лк 21, 2–4), истичући тиме узвишену племенитост душе која жртвује материјално ради духовног један од најдубљих и најпоетичнијих еванђелских догађаја јесте разговор исусов са женом самарјанком који нам открива велику истину да је мјесто сусрета са богом, у ствари – срце човјеково и да су плод тога сусрета – дух и истина, који се усељавају у човјека који живи вјером предање казује да је самарјанка, која је бесједила са христом код студенца јаковљевог, читав свој каснији живот посветила проповиједи јеванђеља пострадала је за вјеру и празнује се као св мученица фотина самарјанка еванђелско казивање о страдању господњем носи један нарочит детаљ који нас дубоко потреса, а то је вјерност христу оних малобројних, углавном жена: а стојаху код крста исусова мати његова, и сестре матере његове марија клеопова, и марија магдалина (јован 19, 25) они који су за вријеме христове проповиједи били непрестано уз њега, у тим страшним часовима су се разбјежали у страху, док су се они које готово да нисмо, или смо их само спорадично сретали на страницама јеванђеља, и којима христос није ни говорио о свом васкрсењу, показали као највјернији и најистрајнији у љубави жене излазе рано ујутро на гроб са мирисима, иако знају да је гроб запечаћен тешким каменом иако су, по ријечима апостола павла, „слабији сасуд“, оне су ради њихове дубоке вјере и љубави удостојене да прве приме вијест о васкрсењу послије пресвете богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом посвједочиле еванђелску љубав и чврсту вјеру, оно што је једино сијало у тами страсне седмице и најтежим тренуцима када је спаситељ предавао себе на жртву и у апостолској цркви жене су имале важну улогу у ширењу јеванђеља и дјелима милосрђа, а које им мојсијев закон није дозвољавао из дјела апостолских и посланица апостола павла сазнајемо да жене пророкују (дјел 2, 17; 1кор 11, 5), да учествују и помажу у оснивању црквених заједница, као лидија из града тијатирског (дјел 16, 14), хлоја у коринту (1кор 1, 11), фива у кенхреји (рим 16, 1), марија, трифена, трифоса, јулија у риму (рим 16, 6–15) и др дакле, жене које помиње јеванђеље су на разне начине послужиле христу и његовом прослављењу једне су посвједочиле исуса као месију (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге су у сусрету с њим пружиле образац дубоке вјере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти помазујући га миром, наговјештавајући тако његову крсну смрт (марија магдалина) кроз ликове ових жена открива се спасоносна сила вјере и смисао истинског служења и корачања за христом зато њима припада посебно мјесто и улога у новом завјету, као обрасцима служења христу у дјелу спасења свијета и човјека аутор је парох будвански богомајка са мироносицама, византијски мозаик (извор: ruiconru) мај / јун 2021 35 тема броја читајући свештено јеванђеље, видимо да су господа нашег исуса христа, током његовог земаљског живота и служења, пратиле жене чији је значај изузетно истакнут неке од жена која се спомињу у светоме писму сведоче о месији (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти помазујући га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних прва међу женама која се спомиње је јелисавета, мајка светога јована, пророка, претече и крститеља господњег она је прва међу људима дознала за долазак господа који се тада налазио у утроби пресвете дјеве: и повика узвишеним гласом и рече: благословена си ти међу женама и благословен плод утробе твоје (лк 1, 42) у светлим ликовима праведнога симеона богопримца и пророчице ане, господ се јавио израиљу и ана је прослављала господа, и говораше о њему свима који чекаху избављење у јерусалиму (лк 2, 38) тако је она постала друга, после јелисавете, која је посведочила о доласку месије поред овога, не заборавимо да је жена самарјанка, са којом је спаситељ наш разговарао, прва која је господа исуса христа препознала као месију и вечног учитеља и спаситеља у пету недељу по пасхи господњој, заоденути пасхалном радошћу, а у попразништву празника преполовљења педесетнице, црква празнује догађај сусрета господа исуса христа са женом самарјанком крај кладенца (бунара) јаковљевог дошавши са вером самарјанка на бунар, виде те као воду премудрости, којом си је напојио изобилно: и царство небеско наследи вечно, као свеславна, појемо у кондаку овог недељног дана дакле, жена самарјанка примивши од христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина света мученица фотитема броја у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима примери оваплоћене љубави и истинског живота по богу бранислав илић христос и самарјанка, православна икона из 17 века, чува се у државном историјском музеју у москви (извор: stroimhramru) 36 3 / 2021 тема броја на (жена самарјанка), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, према тексту њеног житија, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од господа овенчана неувелим венцем мучеништва у календару њен спомен савршавамо 2 априла/20 марта у недељу седамнаесту по педесетници на литургији се чита свештено зачало о великој и непоколебивој вери жене хананејке иако припадница незнабожачког народа, жена хананејка, чији је сусрет са господом христом описан у јеванђељу по матеју (зач 62, 15, 21–28), истрајна је у својој вери да управо он може исцелити њену ђавоиману кћер као таква, пример је свима, од ученика господњих до нас савремених хришћана, да су, ваистину, истините речи светога апостола павла који громогласно даје дефиницију вере и каже да је: вера основ свега чему се надамо, и потврда ствари невидљивих при спомену снажне вере жене хананејке, у наш ум долази и предивни пример жене која је више година боловала од течења крви, а коју је исцелио једини истински лекар душе и тела велика је била вера ове жене која је већ дванаест година патила и боловала од ове тешке и мучне болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла господу и дотакла крај његове одеће христос је упитао ко га је дотакао, са жељом да жена посведочи о свом исцељењу жена му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред њим, али је тада зачула спаситељеве речи: не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (лк 8, 48) јасно је да су оквири једног чланка малени и није могуће да се на захтевне и важне теме, као што је ова, спомене и објасни све ово скромно казивање о предивним примерима жена које се спомињу у светоме писму, а чији су благословени пример за нас од изузетног значаја, крунисаћемо указивањем на значај светих жена мироносица сва четири еванђелиста наводе марију, рођену у галилејском граду магдала, марију из које је господ истерао седам демона друга мироносица, марија јосијина, мајка јакова и јосије, следила је за спаситељем до самог гроба саломија је била мајка заведејевих синова, апостола јована и јакова осим марије магдалине и марије јаковљеве, свети апостол лука наводи жене мироносице – јовану, као и друге, не називајући их по именима (лк 24, 10) мироносица јована, била је жена хузе, иродовог домоуправитеља коју је господ такође исцелио од тешке болести према речима светог апостола и јеванђелисте луке, међу женама су несумњиво биле сусана (лк 8, 1–3) и многе друге које су служиле христу наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведнога лазара, марија и марта, које су биле верне сапутнице христове за време страсне (страдалне) недеље црква нас води кроз искуство гроба и тајну смрти богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора божијег у трећу недељу по пасхи, коју називамо недељом мироносица, црква богослужбено прославља (споља гледано) „споредне“ личности – оне људе који су положили исуса у гроб – да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости то је храброст оних који делају далеко од очију света свете мироносице свете мироносице! о, чудесне жене! о, какве венце небески свет плете за мироносице боље и светије неголи за нас људе када су јурнули на господа христа јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (мироносице) су плакале и ридале за господом христом… вера њихова била је јача од вере ученика христових вера жена јача је од вере људи, и зато се господ васкрсли јавио прво мироносицама, јавио се прво марији магдалини и марији јаковљевој, јавио се њима, јер су служиле њему и веровале у њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим и први васкршњи поздрав, ангелски поздрав: „христос васкрсе!“ био је упућен светим мироносицама, прва блага вест (преподобни јустин ћелијски) мај / јун 2021 37 и који су непознати јавности посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале иако су, према речима светог апостола павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је васкрсли господ удостојио да прве приме и благовесте вест о његовом славном васкрсењу после пресвете богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима, када спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне су остале верне господу до краја ово нам потврђује и знаменити протојереј александар шмеман следећим речима: излазак мироносица нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами страсне седмице тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању тајанственом јосифу, никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб христов, посвећено је тако мало места у јеванђељу а управо се ту, у њиховој верности, решава вечна судбина свакога од нас тема броја иако су, према речима светог апостола павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је васкрсли господ удостојио да прве приме и благовесте вест о његовом славном васкрсењу 38 3 / 2021 у мноштву изузетних женских ликова у библији, једно од посебних места припада рути њена љубав и поштовање према свекрви, због чега је задобила велики благослов од бога, увек су актуелни и поучни за сваку хришћанку повест коју нам преноси свето писмо започиње ван палестине, обећане земље, у крајевима моавским тамо је дошао из витлејема, човек по имену елимелех, заједно са својом женом нојемином и два сина, у потрази за бољим животом због глади у њиховој отаџбини елимелех се убрзо упокојио док нојемина остаје са своја два сина у туђини када су стасали за женидбу, синови ступају у брак са моавкама, рутом и орфом нојемина се радовала снајама као својим кћерима и пазила их је са највећом љубављу њена се радост ипак убрзо претвара у жалост: оба сина су се упокојила после само десетак година брака, а жељене унуке бака није дочекала нојемина тада решава да се врати у своју отаџбину, витлејем, макар да умре у миру и на растанку благосиља своје снаје: „да вам да господ да нађете починак свака у дому мужа својега и пољуби их; а оне повикавши заплакаше“ (рута 1, 9) она саветује снаје да нађу своју срећу, свију породична гнезда и да не остају поред ње и не саучествују у њеној жалосној судбини орфа плачући одлази, док рута не жели ни да чује за растанак: „немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и где се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је бог мој бог где ти умреш, умрећу и ја, и онде ћу бити погребена то нека ми учини господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом“ (рута 1, 16–17) заиста чудесна љубав снаје према свекрви! њих две тада крећу заједно на пут и враћају се у витлејем, где почиње борба да се преживи сиротице, без парчета своје земље, могу само да иду у надницу или сабирају остатке рута зато одлази на њиве да пабирчи тј скутема броја својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, рута је задобила велики благослов од бога део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог овида други део благослова испуниће се касније, јер ће овид добити сина јесеја љубав према свекрви протонамесник милорад мировић рута среће воза рут 2 , средњовековна илуминација (извор: пинтерест) мај / јун 2021 39 пља зрнца жита која преостану жетеоцима од њих ће остарела свекрва правити хлеб са којим ће се прехранити њих две видећи њихову љубав и жртву младе руте, господ их не оставља већ изобилно благосиља нојемина мудро саветује снају да прихвати наклоност вооза, домаћина на чијим је њивама пабирчила вооз убрзо жени руту која своју свекрву доводи у свој нови дом, пази је и негује и рађа јој жељено унуче, овида преподобни пајсије светогорац каже да нема круга који се код господа неће завршити завршетак неког дочекамо за месец дана, неког за годину, неког за деценију неког не дочекамо у нашем животу већ после смрти, када душа из раја гледа испуњење божијег промисла својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, рута је задобила велики благослов од бога део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог овида други део благослова испуниће се касније, јер ће овид добити сина јесеја који ће имати седам синова иако најсиромашнији и најнезнатнији у читавом витлејему, дом јесејев ће постати најславнији, јер ће његов најмлађи син, давид, постати јеврејски цар: најпобожнији и најсмиренији цар који је икада живео, онај који ће господу испевати чудесне псалме које и данас читамо и певамо са умиљењем у потомству тога цара, родиће се и цар над царевима и господ над господарима, син божији, поставши син човечији, исус христос преко руте, оне која је дошла из крајева незнабожачких, у господу се благосиљају сви незнабошци он је дошао да оно што је растављено сједини у једно, цркву своју у цркви се сви народи стапају у један нови род, хришћански, царско свештенство, свети род у тај род свети сава ће увести и наш народ попут господа, у коме су по чину мелхиседековом, били сједињени и царски род, преко давида из чијег племена је био јосиф заручник, и свештенички, јер је богомајка марија од кћери аронових као дете свештеника јоакима и попадије ане, и у светом сави је било сједињено царско порекло и свештеничко достојанство идеал светости постаће кроз њега највиши идеал нашега народа, а задужбинарство највећи израз животног постигнућа заслуга светога саве биће то да сва српска земља буде украшена прелепим храмовима и манастирима, а свето писмо и духовна литература најчитаније штиво рута је у његово време била добро позната свакој српској девојци која се спремала за удају, јер су мајке саветовале кћери да њеним стопама ходе и на њен начин се понашају, са љубављу и поштовањем према новим родитељима, свекру и свекрви нека би и данас тако било аутор је парох при храму преподобне мати параскеве (у изградњи) у новом саду тема броја преко руте, оне која је дошла из крајева незнабожачких, у господу се благосиљају сви незнабошци рута, мозаик (извор: википедија) када је мојсије, уз божију помоћ, извео свој народ из мисира и превео на чудесан начин, преко црног мора настало је опште славље сам пророк мојсије је са синовима израиљевим запевао песму: „пјеваћу господу, јер се славно прослави, коња и коњика врже у море“ (2мојс 15, 1) песму није ни завршио, а већ се појавила марија, његова и аронова сестра (4мојс 26, 59), која је похитала да се придружи прослави како каже древни текст: „и марија пророчица, сестра аронова, узе бубањ у руку своју; а за њоме изидоше све жене с бубњевима и свиралама и отпијеваше им марија: ˈпјевајте господу, јер се славно прослави, коња и коњика врже у мореˈ“ (2мојс 15, 20–21) пророчица марија прешла је, заједно са браћом и народом, пустињу синску и упокојила се у кадису (4мојс 20, 1) надахнуће у библијским темама тражили су византијски ликовни уметници, како би, на погодан начин, приказали душевна стања и расположења тако су сцене радости представљали песмом и игром појединих старозаветних личности на таквим илустрацијама, било да су у питању рељефи, фреске или минијатуре, појављује се и марија радост марије и израиљских жена у библијском тексту изражавала је захвалност богу целог једног народа што је спасен од ропства и погибије према тумачењу византинаца, овде се мисли на духовно ослобођење од греха и смрти, која прети људској души од мисаоног фараона (ђавола) на једном значајном рукопису из друге половине ix века, који припада манастиру пантелејмон на светој гори (рукопис бр 61), налази се управо приказ марије како игра овај знаменити светогорски манастир, обновио је чувени старац исаија са групом српских монаха из хиландара за свој побожан посао имали су несебичну подршку цара душана у млађем рукопису који се чува у библиотеци манастира св катарине на синају (codex graec, 61, fol 235 v) постоји минијатура из 1274 године позната под називом песма и игра марије (мирјам) поред марије приказане су девојке које играју, а при том неке од њих имају музичке инструменте у рукама – то су тасови, бубањ, и чегртаљка сам синајски манастир био је веома цењен у српском средњем веку било је у њему и монаха срба, а даривали су га цареви душан и урош, као и јаков, први игуман призренских арханђела и серски митрополит из византијских рукописа било је видљиво да се приказује марија, сама или са девојкама, како игра и пева, да би се на пригодан начин изразила општа радост било је само питање времена када ће се и међу србима појавити рукопис у којем се ликовним средствима прославља марија, сестра мојсијева и аронова први познати рукопис је српски минхенски псалтир, датиран 1370–1390 тема броја радост марије и израиљских жена у библијском тексту изражавала је захвалност богу целог једног народа што је спасен од ропства и погибије према тумачењу византинаца, овде се мисли на духовно ослобођење од греха и смрти лик марије, сестре аронове у старој српској уметности др ђорђе вуковић 40 3 / 2021 ликовни стил подсећа на славне задужбине: матејчу, задужбину светог цара уроша и његове мајке, свете јелисавете (око 1355), и на задужбине мрњавчевића: на марков манастир код прилепа, задужбину краљева вукашина и марка (око 1371) и манастир анреаш на матки, задужбину андрејаша, брата „краљевића“ марка (1388/1389) новија истраживања сужавају временски оквир на 1370–1372 годину, и опет га везују са српски владарски двор сликари минијатура српског минхенског псалтира очигледно су припадали дворском кругу, што објашњава висок уметнички квалитет њиховог дела рукопис је са великим бројем илустрација изузетне израде (148), а једна од њих је посвећена управо марији у натпису над сликом говори се како марија игра у колу са другим девојкама на минијатури овог псалтира, марија игра у женском колу, уз музичку пратњу бубњарке и девојке који држи инструмент који подсећа на кастањете играчице у колу својом игром славе господа оне су ставиле руке једна другој на рамена или су се ухватиле за руке, док марија има марамице у рукама поред играчица у колу, две особе играју независно од њих лица свих играчица окренута су према оку посматрача псалтир је временом доспео у братство манастира привина глава, у храм светих арханђела можда је то заслуга сремских бранковића, поготово светог деспота јована, кога народна традиција види као ктитора привине главе због немира који су у то доба настали, игуман и проигуман су рукопис пренели у врдник (1626/1627) тамо га је видео свети патријарх пајсије јањевац посебно су га одушевиле слике, што наглашава у свом запису „и видех ову књигу чатовник, са сликама“, те је књигу понео са собом, вероватно, у пећ, где је извршено поновно коричење затим је пајсије затражио од својих сарадника да ураде копију псалтира текст је, наравно, преписан, али су сликари решили да минијатуре ураде у новом, савременијем стилу карактеристичном за xvii век чак су и музички инструменти претрпели измене – у начелу су нешто дужи него на оригиналним сликама неке теме су изостављене, јер се сматрало да нису прикладне за монашку средину по начину сликања, нове минијатуре у патријарховом примерку псалтира подсећају на фреске које су управо у пајсијево време рађене у пећкој патријаршији (1633–1634) и на две иконе са опширним циклусом житија познатих светитеља – светог ђорђа и светог јована претече тако се дошло до закључка да је патријарх пајсије био задовољан израдом слика у псалтиру, па је ангажовао исте сликаре да ураде иконе и фреске у средишту српске цркве на овом псалтиру рађеном за патријарха пајсија, били су сачувани записи, од којих један наводи стих (пс 150, 4) и додаје закључак: „сваки инструмент треба да се употреби у славу божију и да се сједини у песми“ тако је настао чувени београдски псалтир, као нова верзија српског минхенског псалтира посао око израде рукописа се нешто одужио, можда због проблема са турским властима („и тада невољу имах од владајућих“) о томе није хтео да пише, већ је све оставио праведном суду божијем поуздано знамо да је у то време радио и на састављању службе и кратког синаксарског житија светог краља стефана првовенчаног, у монаштву названог симон монах (1628/1629) до пајсијевог времена нису постојали ови текстови за култ првовенчаног краља, па се патријарх послужио подацима из теодосијевог житија светог саве на крају синаксарског житија, пајсије је додао и неке историјске белешке, од којих последња говори о спаљивању моштију светог саве на врачару по завршеном преписивању рукописа, патријарх је наредио да се рукопис врати матичном братству (1630), о чему је оставио својеручни запис благословио је братство које му је привремено уступило рукопис и стрпљиво чекало на повратак: „и многа вам лета, моја братијо, који ми дадосте ову књижицу, опет (је) божија и ваша“ и тако се рукопис поново нашао у привиној глави, на западним обронцима фрушке горе, где је дуго и пажљиво чуван, све до новијег времена тема броја мај / јун 2021 41 мисија одговори пастира никакве организационе форме „увлачења“ у црквени живот неће деловати, док се не догоди сусрет са човеком шта недостаје савременим мисионарима? са руског превео: небојша ћосовић главна формула православног мисионарства протојереј николај јемељјанов: – преподобни серафим је рекао: „стекни дух смирени и хиљаде око тебе ће се спасити“ ова главна формула православног мисионарства нимало није застарела и она се не односи само на такве свете, као што је преподобни серафим ова формула има везе са свима нама никакве организационе форме „увлачења“ у црквени живот неће деловати, док се не догоди сусрет са човеком, који живи некако другачије од тебе а овакав сусрет једва да ће се догодити у учионици, на омладинској акцији или добротворном концерту све то је добро, али је то само начин да се човеку покаже некакав пут и правац, а даље је потребна могућност поменутог сусрета и управо овакву могућност савремени човек често нема у савременим социолошким истраживањима постоји интересантно запажање ма колико агитовао за велику породицу, за рађање деце, нико неће рађати више деце поврх тога, у италији су на државном нивоу чак организовали специјални „дан плодности“, у оквиру кога се проводила масовна агитација за рађање деце ова агитација је изазвала огроман скандал и неприхватање у друштву, и ништа више напротив, када смо ми изучавали младе породице у парохији, уочили смо чудесну појаву, коју смо назвали „зараза“ ако се појави срећна велика породица, у којој људи умеју да живе специфичним многодетним животом, онда се такав пример показује тако убедљивим, да би сви одмах следили за њим такве породице се почињу појављивати једна за другом скоро исто тако нараста и црквени живот појављује се нека снажна и жива парохијска заједница са тим великим и срећним породицама – и одмах би сви хтели да и код њих буде исто тако, хтели би да живе у њој ово је најглавније, али је потребно и истинско мисионарство тако су радили свети апостоли – долазили су у град и заснивали хришћан42 3 / 2021 мисија ску заједницу, а потом ишли даље а таквих заједница је за сада врло мало мислим да је следећа етапа наше црквене проповеди – проповед кроз заједницу и у заједници оно главно што ми чинимо, није тако – ми посвећујемо мало напора, пажње и бриге заснивању таквих заједница (општина) најбољи мисионари су увек били прости хришћани, који се не упињу да преобразе околину свештеник валериј духањин: – некада, за време студија на московској духовној академији ја сам изгарао у мисионарским идејама био сам у мисионарском одељењу академије, сваке недеље сам ишао у сергијев-посадски сизо, где сам разговарао са затвореницима или онима који су били под истрагом предавао сам на богословским курсевима, који су често утврђивали људе у црквеном животу разговарао сам са ученицима разних школских институција писао сам чланке за мисионарски зборник и потом са очајем слушао, да су поменуте зборнике налазили поцепане путовао сам и дружио се са једним неоцрквењеним академиком у нади, да ће се он са његовом породицом укотвити у православљу и тако даље са истим мисионарским циљем сам почео да пишем књиге и нешто је успевало, а нешто није било је још много тога посебан правац – проповед преко мас-медија, пре свега на телевизији но, никада нисам чуо за велики успех своје мисије, зато што је обраћење човека богу – увек скривен, лични сусрет душе са спаситељем и ти можеш бити само мали помоћник, јер задатак није у томе да се људи усредсреде на своју личност, већ да они буду са богом сусрет са богом је увек скривен и врло интиман, а самом мисионару је непознато, када и како ће се ово поједином човеку догодити изложићу своја лична размишљања тачније, нека размишљања у животу православног хришћанина потребна је пре свега аутентичност и у овом смислу најбољи мисионари су увек били прости хришћани, који чувају верност христу, раде на себи, а не покушавају да промене околину господ је рекао у јеванђељу: „ви сте светлост свету нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе оца вашега који је на небесима“ (мт 5, 14–16) међутим, не можемо ми сви бити светиљке, често смо неспособни за то од нас се потребује да будемо свећица, која осветљава малени простор око нас – у својој сопственој породици, на раду, у дружењу са ближњима људи су спремни да похрле и ка маленој свећи, зато што нам увек недостаје светлости и топлине а ако у теби не виде истински хришћански живот, ко ће поверовати твојој речи, твојој проповеди? људи суде о цркви по нама, по томе како се понашамо, како се односимо према људима и нема ничег тајног, што не би постало јавно у стварном мисионарству је искључена наметљивост мај / јун 2021 43 ако ти поучним тоном покушаваш да учиш некога: „слушај мене, ја знам како је правилно, зато што сам ја православан“, онда чиниш велику грешку правилност православља треба да следи не из поучне речи, него из истинског хришћанског живота а ако се и говори, реч треба да буде јасна, чиста и добродушна а све то зависи од твог срца: какво је код тебе срце, таква ће бити и реч твоја некада је боље не мислити о мисионарству, јер оно се код некога претвара у спортско надметање, прати се својеврсном ватреношћу – неизоставним доказивањем другоме предности православља ово је већ нагон за такмичењем ради победе над опонентом међутим, не приводи људе православљу духовна победа, већ када се твоме ближњем открива у твоме животу дух христов у храму свакога сусрећи предусретљиво, без приговора, па ће код придошлице остати светао утисак и он ће доћи поново догодили се нешто непријатно од сусрета с тобом – једва да ће такав још хтети да се сретне с тобом међутим у коначном погледу треба памтити, да се обраћење људи христу у многоме треба препустити вољи божијој господ сам зна, у који ће час, кога и на који начин призвати наши људски, чак најбољи покушаји се понекад развејавају ни у шта, јер воља другог човек свагда врши свој лични избор у крајњој мери се помоли за тога човека, да би га господ призвао и спасао и мисионарство ће се приближити побожности свештеник сергије бегијан: – има добра источњачка пословица: „ма колико говорио ’алва’, у грлу од тога неће бити слађе“ вероватно ми управо овако и грешимо сви говоримо без престанка о мисионарству, а потребно је просто живети христом на дан светих апостола треба и говорити речима апостола ето велики павле, колико је он напора поднео? боље од њега самог то и не можеш изразити, он и говори, као да пореди себе и с нама такође: „јесу ли слуге христове? ја сам још више: више сам се трудио, одвише у ранама био, више пута био у тамници, често у смртној опасности од јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац; три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини; често сам путовао, био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи; поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све цркве ко ослаби, а да и ја не ослабим? ко се саблажњава, а ја да не горим?“ (2кор 23–29) како су живели апостоли христови? стално на граници, стално на ивици људских могућности и својих сопствених снага радили су својим рукама да би се хранили, да не би оптерећивали паству (уп дап 18, 3) и били мисија 44 3 / 2021 су спремни у свако доба на страдања и смрт, само да би проповед напредовала чак се догађало и да се расправљају, премишљајући како је најбоље поступити ради проповеди (уп дап 15, 2) је ли то уопште живот по нашим представама? ко од савремених мисионара живи тако? то је живот само ради христа то и није уопште живот, већ „муке рађања“ (гал 4, 19) хришћанске заједнице а ми покушавамо да учинимо мисионарство „савременим“ или „омладинским“ или „мултикултурним“, вулгарно схватајући речи апостола „свима сам био све“ (1кор 9, 22) као промену стила општења, иако ово означава надилажење себе, постављање себе на крајњи степен саосећања са човеком, када, осим његовог спасења, у целом свету нема ничег важнијег и када ово значи свакодневно умирање за бога и ближњег и шта онда чинити? читати свето писмо и трудити се да се живи по њему и мисионарство ће се приближити побожности потребно је стварање парохијских заједница, које ће из својих недара давати свештенике ватрене вере свештеник александар ђаченко: – узмимо на пример време апостола петра и павла то је било време, када су први хришћани очекивали из дана у дан други долазак спаситеља зато су живели и веровали врло харизматично све што су тада чинили ови људи, они су чинили у духу светом они су се погружавали у њега, молили се, и чак се земља потресала, када су они пребивали једнодушно заједно ученици христови су продавали своју имовину, а добијене паре су трошили са читавом заједницом коме је потребна ова имовина, ако сваког дана може доћи христос? чак је и сенка падајућа од пролазећих апостола, исцељивала болеснике за људе те епохе је било природно да жртвују земаљски живот ради живота вечног павле је жудео да се што пре ослободи од „телесне храмине“, да би се што пре сјединио са христом и још једна важна особеност тог времена – скоро да није било људи, који нису веровали у овог или оног бога такви као што је био демокрит, могли су се набројати на прсте једне руке међутим, христос није дошао црква је била принуђена да се организује у структурирани организам са својим унутрашњим законитостима поврх тога се хришћанство, победивши незнабоштво, сâмо постало државна религија мноштво незнабожаца је мимикрирало под маском хришћана постепено су се губили харизматични дарови монаштво се и појавило као облик протеста црквеном посветовњачивању ми, данашњи хришћани, не живимо више толико духом, колико правилима и црквеним прописима не супротстављајући се безбожном друштву, лако идемо на компромис с њиме тако имамо парадокс: сви су се крстили, а литургија се савршава у полупразним храмовима номиналним хришћанима су постали непотребни тело и крв мисија мај / јун 2021 45 христова није случајно што се наше време дефинише као „постхришћанско“ мислим да ми данашњи мисионари чинимо оно што можемо и што смо у стању да учинимо ми говоримо, моралишемо, призивамо људе на моралан живот, али је грех уноснији и привлачнији од врлине тим више у епохи појаве компјутерских људи и шта се може чинити у оваквој ситуацији и ка чему нациљати црквену мисију? по моме мишљењу – то је стварање парохијских заједница, које ће из својих недара дати нове ватрене вером, свештенике нама много недостају апостоли! данас се у цркви разматра став о световном раду свештеника, који им дозвољава да сједињују служење у цркви са радом у производњи или негде још ово је правилан корак, који ће омогућити да се привуку у редове свештенства људи самостални, имућни, али који живе вером у христа око таквих свештеника ће се и формирати нове хришћанске заједнице недостаје нам пуноћа живота у христу и са христом свештеник димитрије шишкин: – сила апостолске проповеди се састоји у оном особеном стању духа ученика божијих, о коме је апостол павле рекао: „више не живим ја, већ живи христос у мени“ (гал 2, 20) свецело самоодрицање, свагдашње живо и јасно увиђање присуства христовог и његове неодступне помоћи у делима благовести (нарочито очигледно после силаска светог духа) – све је то чинило проповед апостола тако многоплодном и резултативном (ефектном), како би се рекло данас међутим, овај резултат се није састојао у првом реду у томе, да је човек почео да поштује некаква обавезна правила, која су се, као што се сећамо, за обраћене незнабошце сводила на неопходни минимум (уп дап 15, 29), већ у потпуном унутрашњем преображају човека, када је главно место у његовом животу заузимао сам христос, а његове заповести постале темељ новог живота и такав преображај је постајао могућ не само зато што су апостоли причали људима о истинској вери, већ зато што су они делили с њима благодатни опит сопственог живота у христу и са христом у недрима његове цркве управо ово учествовање апостола у животу самог христа је и представљало залог успеха њихове многотрудне проповеди а нама савременим мисионарима кад-кад недостаје тај сами опит делатног и живог оцрковљења, то јест пуноћа живота у христу и са христом, без које је свака проповед не може бити успешна, јер се може говорити о некаквим правилним и нужним стварима, може се маштати о себи, да смо ми „за све постали свим“, али ако твоја делатност не буде осољена духом светим, ако она не буде у пуном смислу те речи сведочанством, онда сва ова делатност у бољем случају остаје бесплодна, а у горем ће посејати саблазан и образоваће код новообраћених нетачну представу о христу и истинској вери и животу, који је сагласан с њом извор: wwwpravoslavieru мисија 46 3 / 2021 вишедетне хришћанске породице ако ћемо се свега бојати, остаће само стари ја мислим да је свако време тешко ево, како је нама било? живели смо сиромашно, али смо рађали децу арамбашићи са тридесеторо унучади радмила грујић причом о породици арамбашић из београдског насеља жарково 2012 године отворили смо нову сталну рубрику у православном мисионару под назовом „многодетне хришћанске породице“ та рубрика је касније преименована у „вишедетне хришћанске породице“, по захтеву самих породица, али и многих читалаца, са образложењем да деце никад није много да је то заиста тако доказују и деца која следе родитељски пример радомир, звани рајко (66) и мира (56) са 15-оро деце (6 синова и 9 кћери) пре девет година имали су 15-оро унучади, а данас имају дупло више ове године славе два јубилеја: 40 година брака и 30-оро унучади они су истински рекордери у љубави према деци, коју сматрају божијим даровима и највећим мај / јун 2021 47 богатством то је прави разлог да поново пишемо о њима најстарији зоран сада има 39, а најмлађа исидора 16 година унучад од кћери: зорица у земуну има двоје, десанка код ариља – троје, маја код ариља – једанаесторо, ивана код шапца – двоје, тања у француској – близанце, милица у дражевцу – троје, љиљана код шапца – троје, јелена у гучи – двоје, а син дејан – једног сина то је укупно 29, али како дејанова супруга има девојчицу из првог брака, арамбашићи и њу рачунају као своје унуче горан је близанац са дејаном и одскора ради у француској, зоран има сталан посао, а милан ради кад нађе неки посао, али и помаже оцу у водоинсталатерском послу, као и веселин и петар, иако још уче у средњој школи за расхладне уређаје исидора иде у средњу техничку школу у новом београду, смер механичар оптике како се осећају деда и баба са толико унучади? рајко: то је велика радост срећни смо због тога само нека се рађају! прошле године нам је центар „за живот“, који је основао доктор бојан цакић, уручио плакету за пожртвовано родитељство и поклон – креветац за унуче, који смо однели љиљани у шабац за малог алексу већ годину дана смо изложени пандемији вируса корона, који је често изазивао и смртни исход како да жене рађају у оваквим условима? рајко: треба да рађају нама се родило троје унучади баш у последње време ако ћемо се свега бојати, остаће само стари ја мислим да је свако време тешко ево, како је нама било? живели смо сиромашно, али смо рађали децу ја сам радио као водоинсталатер у пкб-у и 1990 године настрадао у саобраћајном удесу две недеље сам био клинички мртав и преживео са тешким оштећењем кичме, и онда су ми дали инвалидску пензију која није била довољна да се прехрани само јевишедетне хришћанске породице 48 3 / 2021 вишедетне хришћанске породице дан члан, а камоли цела наша породица тада смо имали седморо деце и живели у стану од 17 квадрата други пут, кад сам радио на грађевини, пао сам са терасе на висини трећег спрата и остао жив а трећи пут ме ударио ауто сам бог ме спасио и повратио ми здравље три недеље пре бомбардовања 1999, залагањем нашег парохијског свештеника милана виленице и самог патријарха павла, као и тадашњег директора дирекције за изградњу града београда, веселина бошковића, ми смо добили овај стан од 112 квадрата и даље смо рађали децу, а нисмо имали да платимо ни комуналије, нисмо имали увек ни довољно хране али, уздали смо се у бога и стизала је помоћ од цркве, од вдс-а, од добрих људи као добри хришћани ви испуњавате божије заповести, а није увек лако, велика су искушења имате ли и неких лепих догађаја и успомена? рајко: вдс нас је водио на летовање у грчку, са благословом патријарха иринеја, у августу 2015, у град катерина тада је ишло осам вишедетних породица за нас и наше петоро деце тих десет дана било је незаборавно, деца нису до тада ишла на море још бих поменуо, као нешто посебно велико за нас, и ово да нас је два пута посетио патријарх павле пошто је чуо за нас од оца милана, дошао је сâм, без пратње, баш на нашу крсну славу св јована крститеља, коју смо славили код мога оца мој отац је био посебно срећан због тога други пут је дошао после пет година, недељу дана по усељењу у овај стан, а са њим су били и телевизијски сниматељи хтео је да види како нам је у новом стану, донео је деци воћа и рекао нам да од сада славимо славу у својој кући тада је наша милица имала пет година, стала је пред патријарха павла и рекла молитву оче наш, а он је благословио посета патријарх павле је чуо за нас од оца милана, и дошао је сâм, без пратње, баш на нашу крсну славу св јована крститеља мај / јун 2021 49 његове светости је за нас била највећа част годину дана смо уживали у новом стану и онда нас је изненада задесило нешто страшно – избио је пожар у стану ни милиција ни стручњаци за пожар нису могли да нам објасне шта га је изазвало, јер је температура била толика да су се и радијатори топили посумњали су да нам је то неко подметнуо, али ништа нису предузели сва срећа што су деца била у школи и напољу само је мира чула ту детонацију и видела којом се брзином пламен ширио али, имамо и једну непреболну успомену раније, када сте писали о нама, нисмо вам рекли да је мира родила шеснаесторо деце, јер нам је то превише болно после десанке, 1987 је родила девојчицу коју није донела кући порођај је био нормалан, а мири су рекли да је дете рођено мртво, да се угушило пупчаном врпцом мира је тражила да види дете и донели су јој ледено дете зар је могло тако брзо да се охлади? и да ли је то наше? ја мислим да је у питању крађа детета то никада не можемо заборавити ни прежалити то је заиста тешка тема и можемо је само молитвено покрити ћутањем како се данас, када су деца одрасла, сналазите око ваших потреба и обавеза? мира: синови ујутро оду, а увече дођу, сами се хране кад су на послу, али и потроше то мало што зараде овима што иду у школу морамо дати џепарац и рајко повремено добије посао, па му и неко од синова помогне али, ни сада немамо довољно новца за храну, користимо и црквену кухињу, а добијемо повремено и пакете хране од вдс-а, а када им напишемо молбу за новчану помоћ да бисмо платили комуналије које су нам се накупиле, добијемо и нешто новца помажу нам и неки свештеници али нисмо гладни и, хвала богу, сви смо здрави лакше нам је сада него када су деца била мала да ли ваша деца поштују брак као свету тајну? јесу ли и црквено венчани? рајко: неки су у црквеном браку, неки само у грађанском, а неки још нису венчани, али су сва деца крштена мира и ја смо се венчали у цркви и желимо да и они то учине, јер то сматрамо веома важним они то знају али, деца данас са те стране не гледају исто као ми не могу то да разумем, али видим да омладина данас избегава ту одговорност ћерке су вам се поудале на далеко колико често можете да их посећујете? мира: ми немамо ауто, морамо платити превоз, а треба нешто и унуцима купити одемо повремено, ужелимо се унучади прошлог лета смо били код маје у ариљу они имају малињаке па смо им помагали вишедетне хришћанске породице 50 3 / 2021 апел за помоћ златку васиљевићу драга браћо и сестре, пре неколико месеци смо у православном мисионару, гласилу наше свете цркве за младе, објавили апел за помоћ златку васиљевићу, младићу из борче, узорном и честитом хришћанину, који се бори са мишићном атрофијом неки од вас су, уграђујући своју жртву у златкову борбу, дали свој допринос томе да наш брат у христу остане на ногама и да се његово стање унеколико побољша, захваљујући интензивним терапијама којима је био подвргнут наставак његовог лечења, међутим, представља исувише тешко искушење за његову скромну породицу, која је у тешкој материјалној ситуацији стога и овом приликом на молбу златкове мајке упућујемо апел читаоцима да према својим могућностима помогну и златков живот учине подношљивијим човекољубље 170–0010393714000–95 unicredit банка верица васиљевић veravasiljevic09@gmailcom +381/64-945-39-54 помоћ можете уплатити на текући рачун број: брати малине рајко и наши синови су им помогли да реновирају купатило у новој кући рајко: зет пеђа је вредан и добар домаћин и послушао ме је што се тиче рађања деце њима се у фебруару родило једанаесто дете мира: увек се радујемо када смо са унуцима, а и они се нама радују ја сам поносна бака и највећа ми је жеља да све унуке окупимо и да се сви сликамо са њима али, то је теже изводљиво ни велика животна искушења, ни садашње тешко стање на глобалном нивоу, због пандемије вируса корона, ни неизвесност докле ће претити опасност од ове опаке болести и хоће ли светски лекари пронаћи прави лек за њу, ништа од тога није било препрека арамбашићима да се радују животу и благодаре богу за свако новорођено дете, а посебно сада за свако унуче ово је рајкова порука: све дође у своје време и прође, али ако човек не схвати да је породица најважнија у животу, време ће му проћи узалуд ако мисли да је богатство у стварима, а да су деца сиромаштво, биће му душа увек тужна и празна кад је кућа пуна деце, тада је пуно и срце и душа само љубав и слога, и нема ништа веће од тога! мај / јун 2021 51 беседа свадба ова у кани галилејској, предслика је и икона – саме богочовечанске љубавне заједнице – цркве христове, коју ће управо он – господ наш основати односно, слика свих нас у цркви свадба у кани галилејској као икона нашег живота у цркви протојереј-ставрофор милосав радојевић отпочињући своју јавну мисију спасења, исцељења људи од греха и смрти, мисију обесмрћења света и човека, мисију доношења радости „новога“ и вечнога живота, господ наш исус христос најпре је учествовао на свадби у кани галилејској учествовао на догађају опште радости и заједничења у љубави свих на свадби окупљених људи благосиљајући својим присуством сам темељ брака као љубавне заједнице, сам улазак у светињу „законитог брака и рађања деце у њему“, али и свеколико љубавно сабрање људи на истом месту и око истог циља, и не желећи да та радост и топлина љубави било чиме помањка и изгуби своју обесмрћујућу пуноћу, он – господ наш, на молбу своје мајке – а још више у изливу своје неизмерне љубави према људима, претвара воду у вино и то, у најбоље вино, умножавајући тим првим учињеним чудом и радост људску то показује да је син божији дошао у овај свет – оваплотивши се од духа светога и марије дјеве – да нам управо радост дарује, да нам љубав и вечни живот дарује да љубавна заједница – која се брак зове – у којој се и деца рађају као плод и умножење љубави и живота, буде црква у малом; „домаћа црква“ – како је назива апостол павле да се „вода живота“ брачника, њихов подвиг искупљења пред богом односно заједничког ношења породичног крста, бремена и одговорности, и њихово заједничко молитвено стајање пред господом у кући и у цркви, претвори у само „вино“ – вечног живота њиховог у крстоваскрсни чин њиховог спасења, чин вечне радости и блаженства њиховог „оне које је бог саставио, човек да не раставља“ – гласи реч господња а „ко разара цркву, разориће њега господ“ ово упозорење је упућено сваком ко разара ту љубавну, породичну заједницу живота, „домаћу цркву“ и оно што се на самом христу темељи љубав је нешто што се даје, што се жртвује у корист оних које љубимо, а никако жртвовање других за себе, за своје самољубље и себичне интересе и по томе ће се и препознати истински следбеници христови, они који су спремни да попут њега „и живот свој положе за ближње своје“ бог је љубав, те стога љубав и чини основу и радост живота, и у овом и у будућем веку љубав је највећа врлина, животворна, збир и садржај свих врлина истинска љубав „никад не престаје“, како нам казује свети апостол свадба у кани галилејској је предслика и икона саме богочовечанске љубавне заједнице, цркве христове, коју ће управо господ наш основати она је слика свих нас у цркви, са вером и љубављу окупљених око љубвеобилног богочовека христа, за трпезом самог „женика“ наших душа, око чаше тела и крви његове у нашем љубавно-евхаристијском заједничењу и јединству са њим, али и међусобном заједничењу и јединству у љубави „са свима светима“ у том сабрању учествује и сама пресвета мати исусова, молећи се за нас; али и сви анђели свети, и сви апостоли 52 3 / 2021 беседа и сви светитељи, сва пуноћа цркве неба и земље икона, дакле, самог свељубавног и свеколиког литургијског сабрања цркве, на коме господ наш духом светим претвара не воду у вино најлепше и најчистије, већ хлеб и вино – у само тело и крв своју пречисту и у ком сабрању нам самога себе дарује за обесмрћујућу храну и пиће вечнога живота и радости вечне, која се по речи његовој: „неће узети од нас“ (јн 16, 22) јер црква православна стога и јесте неразорива нити јој „врата пакла могу одолети“, јер се темељи и заснива на самом телу и самој крви христа васкрслога, а не на људској организацији како многи погрешно мисле и сви ми – крштени људи, рођаци по телу и крви христовој, позвани смо на радост ову велику, на учешће у самој „свадби царевог сина“ управо у том заједништву увек „ново пиће пијемо“, као што и певамо у васкршњој катавасији, пиће животочно и живоносно једемо саму храну бесмртности и живота вечнога, и пијемо пиће које чини сам крвоток живота цркве, свих њених удова, свих нас и тако сви будемо црква бога живога, једна и иста заједница љубави, удови једног и истог – вечног тела богочовека христа; који се управо са људском природом у себи вазнео на небеса у славу царства божијег, и седи са десне стране бога оца да вечно живимо у блаженству и радости самог царства божијег, у блаженству „које око људско не виде, ухо људско не чу, и у срце људско не дође“ у светлости саме чудесне и чаробне христове личности, искупитеља нашег од ђавола, од греха и смрти на ову „велику вечеру“ – свето причешће – не долази се необучено у „свадбено рухо“ необученим у „хаљину“ чистоте свога крштења, у одежду вере и покајања, мира и љубави према богу и према ближњима, према свим људима и свакој твари божијој ако тог руха немамо, то ће разгњевити домаћина „свадбе“, оца нашег небеског, и бићемо избачени „напоље“ и вргнути „у таму најкрајњу“ јер ништа што је без истинске вере и љубави: што је прљаво, што је подло и лицемерно, не може ући у светлост царства божијег и учествовати у самој „свадби царевог сина“ бог се не да обманути, воља и речи његове не могу се игнорисати стога: „са страхом божијим – и вером – и љубављу приступите!“ са свом пуноћом вере и љубавним страхопоштовањем приступимо, „да причасници вечнога живота будемо“, да радост бесмртности – и блаженства вечнога имамо нека управо светолитургијски благослов обитава на свим нашим младенцима, и нека: „благодат господа нашег исуса христа, и љубав бога и оца, и заједница светога духа, буде са свима нама“ мај / јун 2021 53 света земља данашње село витанија добило је име од старог хебрејског назива за село беитхананиах, а палестинци га називају ел-азариа од грчког лазарио, према истоименом манастиру који је саграђен још у византијско време изнад лазареве куће манастир св лазара, марте и марије у витанији јелена јонић витанија, село недалеко од јерусалима, у југоисточном делу mаслинове горе овде је живео лазар са својим сестрама мартом и маријом исус је често посећивао ово село, нарочито последњих дана свог јавног служења људском роду данашње село витанија добило је име од старог хебрејског назива за село беит-хананиах, а палестинци га називају ел-азариа од грчког лазарио, према истоименом манастиру који је саграђен још у византијско време изнад лазареве куће витанија је смештена на брдовитом и каменитом терену, и данас је углавном настањују палестинци свим путницима намерницима обично се, по доласку у ово село, покаже место лазаревог гроба и рушевине лазареве куће у којој је живео са својим сестрама, а које су смештене у дворишту манастира св лазара гробница је по свом изгледу слична древним јеврејским гробницама урезана је у стену; улаз у гробницу је висок свега 1, 5 метар, а широк 2 метра од улаза низ од 27 степеника води у малу, мрачну пећину у којој су четири нише за сахрану мртвих у овој пећини-гробници некада је био мали параклис од којег је данас остао само мали олтар верује се да је био исклесан од камена који је некада затварао ову гробницу, везану за једну од најпознатијих еванђелских прича – велико чудо христа који је васкрсао лазара након четири дана од његове смрти прва помињања ове гробнице као богомоље за хришћане датирају с почетка 4 века ходочасник из бордоа 333 године пише о њој у манастир св марте и марије у витанији (извор: wwwromiosiniorggr) 54 3 / 2021 света земља свом путнику: „одавде (са маслинске горе), хиљаду и пет стотина корака на исток је село звано витанија овде је пећина у којој је положено тело лазарево којег је васкрсао христос“ преводећи ономастикон јевсевије додаје: „витанија, село, на другој миљи од елије (јерусалима), на падини маслинове горе, где је спаситељ подигао лазара, чији је гроб и на који сада указује храм који је тамо саграђен“ само име села витанија јероним преводи као „кућа послушности“, други као „кућа палми“, а јевреји као „кућа сиромаха“ (хебр беит ани) етерија, 385 године, наводећи света места на којима је одржана празнична литургија, такође спомиње витанију: „петог дана у цркви св лазара, која је од јерусалима удаљена петнаест стотина корака“ археолошка ископавања, која су 1949 године извели фрањевачки археолози, о солера и бељармино багати, открила су темеље византијског храма св лазара источно од лазареве гробнице детаљне анализе остатака овог храма су показале да је овај храм један од првих хришћанских богомоља у палестини могуће је да је први храм уништио земљотрес већ у 5 или 6 веку након чега је храм обновљен вероватно да је тако и било имајући у виду да је мозаик поприлично очуван, а зна се да су се догодила два разорна земљотреса у то време, тачније 447 и 551 године када су се затресле цела палестина, месопотамија и сирија цар јустинијан који је тада био на власти био је поманастир св марте и марије у витанији (извор: wwwromiosiniorggr) мај / јун 2021 55 знат као велики покровитељ градње и обнове многих храмова у палестини темељи новог храма из 6 века нису се поклапали са првобитним храмом, померени су тринаест метара на исток, западни зид прелази преко бродова првог храма, али темељи северног и јужног зида су остали на истим местима крсташи, освојивши овај део палестине, затекли су овај храм у полусрушеном стању, и почели су да га обнављају, али су том приликом унели мноштво измена у његову архитектуру, тако да археолози о њему говоре као о трећем храму крсташи су значајно ојачали северни зид, додавши му пиластре дебљине до 230 цм поред тога, крсташи су изградили још један храм, непосредно изнад лазаревог гроба, који се назива четвртим храмом о овим храмовима су сачувана сведочења ходочасника из 12 века средином 14 века оба храма су била у рушевинама, али је гробница остала неоштећена хришћани су и поред овога наставили да ходочасте гробницу и успоставили су добре односе са тамошњим арапским становништвом манастир посвећен светој марији и марти обновио је кипарски архимандрит спиридон 1879 године (каснији антиохијски патријарх), на рушевинама старијег манастира исте године постављен је натпис изнад западне капије који гласи: „садашњи свети храм, некада рушевина, очишћен и са побожношћу, ревношћу и трошковима архимандрита часног гроба, господина спиридона из пароксона обновљен, у име нашег спаситеља исуса христа постављен на месту куће лазареве, мартине и маријине“ у десном делу данашњег манастира налази се стена која има облик малог гребена, а на којој је, према предању, седео христос пре него што је ушао у витанију данас је то женски манастир, игуманија је монахиња евпраксија са кипра, која је у овом манастиру од 1955 године сестринство манастира чини укупно 5 монахиња из грчке, канаде и аустралије имајући у обзир да је манастир окружен муслиманским насељима, често се дешавало у последњих 10 година да монахиње буду вербално нападане и да зидови манастира буду ишарани разним погрдним графитима ипак, иако живе у лошим условима, монахиње уз помоћ јаке вере, љубави и труда успевајући да сачувају ово светилиште иначе, манастир св лазара марте и марије је смештен преко пута лазареве гробнице храм је једноставнијег архитектонског изгледа, а састоји се од кратке припрате која је потпуно источно, спојена са наосом на који се наставља кратки олтар, бочно на наос су лева и десна певница иконостас је позлаћен, рад грчких мајстора с краја 19 века храм је делимично фрескописан, осредње уметничке вредности, са представама светитеља везаних за лазара и његово васкрснуће сваке године на лазареву суботу у овом манастиру се окупи велики број православних палестинаца, грка, руса, прослављајући овај велики празник, подсећајући се великог догађаја из новог завета лазарева гробница (извор: https://materinstvoru/) света земља 56 3 / 2021 нови скит или кула, како су га светогорци називали до 19 века, налази се између манастира св павла од којег је удаљен 20 минута ходом, и скита свете ане, на косом терену изнад самог мора на јужној обали свете горе иако назив упућује на скит изграђен у новије време, ипак није тако први трагови овог скита потичу чак из 10 века тада га је чинило мноштво малих келија и калива које су биле разбацане по литици ближе скиту свете ане, а саборни храм је био на месту данашње колибе ваведења господњег у то време је саграђена и кула према легенди, кула је саграђена током владавине цара јустинијана, али вероватније је да ово здање потиче из доба андроника i комнина (1150) кула је сачувана у одличном стању и одбрамбени је архитектонски споменик ова структура налази се у северном делу скита, на надморској висини од 80 м висина куле је 20 м, а њен темељ мери 8х7,8 м то је четвороспратница на чијем се последњем спрату налази капела свете ане на западној страни се налази света гора овај скит познат је по томе што су се у њему подвизавали и радили изузетни духовни оци који су припадали покрету коливадон или коливадес, познатији као као кољивари нови скит др немања јонић нови скит (извор: wwwgo-athoscom) мај / јун 2021 57 света гора наткривени балкон недавно су овде изведени рестаураторски радови како би кула могла да се користи као сакристија која је функционисала до 1950 године, те отуда име скита кула у другој половини 11 века, скит је премештен ближе мору, а саборни храм је саграђен на месту на којем се данас налази келија јапанти до 1760 године овај скит су углавном настањивали срби, о чему пише и путописац василије барски 1744 године он тада бележи и да је једини саборни храм, храм пресвете богородице у пећини од 1760 године скит преузимају грци овај скит познат је по томе што су се у њему подвизавали и радили изузетни духовни оци који су припадали покрету коливадон или коливадес, познатији као кољивари кољивари су инсистирали на редовном причешћивању и временом су прерасли у јак покрет за обнављање живота и повратка истинском светоотачком предању данашњи саборни храм скита посвећен је рођењу пресвете богородице његова изградња је започела 1730 године, а завршена 1757 године храм је изграђен уз помоћ донације мештана града јањина овај храм је скромних димензија, има унутрашњу и спољашњу припрату обе припрате су из 19 века године 1901 у храму је изграђен бочни олтар у част светом константину у којем је гробница три првосвештеника који су живели у овом скиту: теофана, висариона и герасимоса године 1819 васељенски патријарх григорије овај скит је доделио манастиру светог павла и променио му је име у нови скит света трпеза је израђена и изрезбарена у дрвету на импресиван начин звоник је изграђен 1812 године, али је због неких пукотина насталих због подземних вода обновљен 1816 у дворишту саборног храма налази се и гробљански параклис, подигнут у спомен свих светих, а мало даље је и костурница у којој се чувају кости манастирских отаца више од 400 година ово место је на обронцима планине атос и одликује се благим летима и хладним зимама многи сматрају да је нови скит данас нови скит, саборни храм (извор: go-athoscom) 58 3 / 2021 најуређенији скитски простор на светој гори, у којем су се до средине прошлог века подучавали и подвизавали школовани свештеници у двориштима скоро сваке келије расту наранџе, па зими цео крајолик скита добије наранџасту боју осим наранџи има много чемпреса, врба и еукалиптуса скит има своју малу арсану, луку на коју се наставља кратка и увек чиста и сређена песковита плажа, а на коју се опет наставља зграда у којој се чисте туне, након улова библиотека саборног храма чува око 200 старих рукописа и око 500 публикација новијег датума рукописи су углавном преписи из 19 века, од познатог преписивача, ученог монаха јакова у ризници се чувају иконе, одежде, крстови и друге реликвије у саборном храму се чувају две чудотворне иконе из 14 века: христа пантократора и пресвете богородице „мило целивање“ већина скитских келија садржи и мале параклисе у којима монаси бораве током службе, а само недељом и великим празником се сви сабирају у саборни храм скита монаси овог скита се углавном баве иконописом, дуборезом, узгојем цитруса великим иконописцима се сматрају келиоти келија: кирила, аврама, спиридона, монаха никоноса лево од куле могу се видети две каливе изнад је калива благовештења богородице, где је живео о јефрем филотејски, који се касније преселио у провату, а одатле, заједно са братијом у манастир филотеј овде је последњих осам година свог живота провео монах јосиф спилеот (1900–1950), велики подвижник 20 века са острва парос старац јосиф је живео у пећинама био је неписмен али је, упркос томе, успео да многе приведе монашком животу тешко је проценити његов допринос повратку светогорских манастира у киновијски живот током 19 века овај скит насељавају у већем броју грци и руси, тако да је средином тог века бројао око 70 монаха у око 30 келија и калива почетком 20 века у њему живи 80 монаха у 28 келија и калива, а 80-их година 20 века у 20 келија и калива живи 30 монаха, да би 2001 године према попису било 48 монаха ово место је на обронцима планине атос и одликује се благим летима и хладним зимама многи сматрају да је нови скит данас најуређенији скитски простор на светој гори, у којем су се до средине прошлог века подучавали и подвизавали школовани свештеници икона богородица мило целивање (извор: wwwathosguide) света гора мај / јун 2021 59 метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњен, пламен божији“ (песма над песмама, гл 8 верност вечно сједињених), једна је од описа љубави преузета из светих списа смрт је јака, незаустављива, једина сигурна и у својој снази неминовна; сумња мучна, али трпљива онима који воле само љубав искрена, попут пламена божијег греје, а жар њен хладну душу лечи није само ова врста љубави жене лек који треба правилно „дозирати“ свето писмо нас опомиње да је улога мајке дакако значајна и у цркви као и у психологији и медицини психоанализа открива да је корен многих душевних проблема у нездравом односу са мајком, оном мајком којој недостаје благости и љубави према својој деци, управо онакве какву проповеда библија дуго жељено мајчинство, наспрам овоземаљског затеченог, испуњено је љубављу искреном и честитом у односу на наметнуту и случајну потреба да се воли дугоочекивани плод утробе своје, често је замењена другим врстама задовољстава библија говори о љубави, оној којој сви теже, али је не спознају, већ у свом незнању бивају изненађени непрепознавањем богомајка је безгрешно зачела, медицински непрепознато но нама поруком указано: љубав душе која се уздиже ка богу, ствара духовно здраво потомство марија магдалена, ученица исуса из назарета, која је искрено веровала у његове хришћанство и медицина психоанализа открива да је корен многих душевних проблема у нездравом односу са мајком, оном мајком којој недостаје благости и љубави према својој деци, управо онакве какву проповеда библија љубав и вера као лек на примерима светих жена др марија лазаревић 60 3 / 2021 мироносице на гробу господњем, живопис из пећинске цркве у кападокији (извор: википедија) марија магдалена, новија икона речи била је уз господа када му је било најтеже она је исусово учење примила након излечења од седам злих духова, и прихватила га са љубављу, вером и надом, са којима га је пратила све до његовог крста и васкрсења након тога, у улози неименованог апостола, одлази у рим, а потом наставља да проповеда јеванђеље ученик и верник, она која је разумела и која се излечила, а затим и другима помагала у излечењу у медицини би је назвали вештим практичарем и следбеником и љубав према богу варваре великомученице, коју је отац незнабожац окружио свим угодностима и слушкињама, али јој није дао светлост (спознају), неминовно је водила у жртвовање ове умне жене мудроме бићу не дати истину, сила је краткога даха тело затворено његовом посесивношћу желело је више, оно што души може дати само поглед кроз још једно окно на тамници, препознато као симбол хришћанства, због чега је варвара и настрадала од руке свога родитеља можда је тај нови поглед светој варвари, чији су духовни оквири пробијали кроз зидове овоземаљског света, доносио радост и сазнање о духу светом, и истини, који су јој били неопходни за здравље душе љубав према знању, спознаји још једна је љубав јака попут смрти, како је то описано у песми над песмама света петка параскева живела је аскетским животом, одавајући се молитви која ју је приближавала богу, који јој је даровао исцелитељске способности сведоци смо многобројних исцељења на молитве свете петке док су њене мошти попут блага много пута премештане, а она се јављала несрећним женама у сновима указујући им на решења тегоба које су их водиле у болест господ је лечио је и тело и душу својом благодаћу, коју је пренео на апостоле, али и на многе у вери истрајне жене које су пошле за њим, поштујући поуке светих списа попут врсних лекара који следе своју лекарску заклетву ауторка је психотерапеут и писац кућни духови — то су демони ако хоћете – верујте, ако нећете – не морате, али ово је реалност не играјте се са нечистом силом позвали су ме да освештам стан домаћица се жалила на присуство нечистог у дому када се налазила у кухињи или у спаваћој соби, осећала је неко биће, које се налазило поред ње, које је ту присуствовало, понекад је чак осећала дисање тог бића жена ме је од страха позвала да освештам стан ушао сам у њихов дом, погледао около и видео да поред икона у ћошку стоји и амајлија кућног духа-заштитника на моје питање: „шта је то?“, домаћица је рекла да јој је пре много година ову амајлију за срећу поклонила њена другарица и где год да се селила, своју заштиту је носила са собом и тако је овај кућни дух постао члан породице морао сам да објасним овој жени, да је кућни дух тај исти демон који је постао члан породице и свуда путује са њом „ако хоћете да демон напусти вашу кућу“, рекао сам јој, „мораћете да спалите амајлију морате да направите избор – или иконе или амајлија“ домаћица је одмах одбацила амајлију кућног духа, стан смо освештали и после тога је биће, које је живело у дому и плашило домаћицу, ишчезло и више их није узнемиравало дешава се да људи посебно хране „кућне духове“ (демоне), стављајући у ћошак тањирић са млеком, да би их кућни дух штитио али, самим тим они приносе жртву нечистом духу, а онда се чуде, када се нешто лоше дешава у кући, када неко почне да долази и чак се дешавало да ноћу ступа у контакт са људима ако хоћете – верујте, ако нећете – не морате, али ово је реалност не играјте се са нечистом силом свештеник андреј барабаш превод: дајана лазаревић поучне приче мај / јун 2021 61 хришћанска књижевност „неко ће можда, у мудрој пратњи наших душа шетати једном по црти ових бедема, где смо гледали сунце, бакарни утег нагнут у меру ноћи; море ће лучити сребро и наплавине на шљунак заобљен будућом нежношћу; ваздух ће бити модар од дима наших имена; но ко ће да нас разуме?“ поетика ивана в лалића дејан војводић у поетској књижевној историји хх века код нас пратимо три генерације модерниста прва је несумњиво најутицајнија и пресудна за постојање друге две, а њу предводе песници попут момчила настасијевића и других авангардних песника двадесетих и тридесетих година прошлог века у ону другу генерацију, стасалу након другог светског рата, ободрену и најбурнијим сукобом модерниста и реалиста, убрајају се васко попа и миодраг павловић прва и друга биле су ослоњене једна на другу, што песници нису ни крили трећа група модерниста, у коју спада и иван в лалић била је наочиглед издвојена од претходника, али је по духу испунила континуитет српског песништва њена особеност била је угледање на традицију на посебан начин песници проналазе конкретне ахретипске узоре у историји из којих црпе инспирацију за ивана в лалића била је то византија, али не она о којој смо пре њега сазнавали од дучића и ракића била је то византија у свој својој пуноћи и снази византија чије корене смо сазнавали у визуелном, културолошком, али и духовном аспекту трајања једног народа јован христић примећује: „традиција византије била је присутна и код песника прве модерне међутим, код дучића и ракића она је само одбљесак спољашњег сјаја и раскоши поведени типичним грађанским комплексом племства, они су сликали византијску провинцију, а не културну прошлост од које смо били насилно одсечени са бојићем случај је нешто друкчији са њиме византија у нашем песништву почиње да се продубљује и добија праве димензије песничке визије и историје он почиње осећати дух прошлости“ када се загледамо у своје трајање онда нам је из поетске равни ивана в лалића дошло битно сазнање о нашем утемељењу у велику и значајну традицију чини се да је сам лалић у својој поезији тежио да пронађе тачно оне моменте и мотиве којима би то трајање и потврдио он је био хроничар једног континуитета, али и сам творац нечег што је архетипска историја на овај начин, примећује христић, ми смо постали део шире културне заједнице, којој смо уосталом и раније припадали, али без знања о томе: „у лалићевом песништву византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, грчком она је знак нашег припадништва и нашег учествовања у медитеранској култури, која је ипак основ свеколике европске културе“ 62 3 / 2021 хришћанска књижевност да је доказана духовна утемељеност на овом нивоу битнија због културолошких корена сведочи и овај пример у коме се имплицитно сугерише на сам настанак и развој српске цркве и државе, а све посредством византије постојао је раскорак у тој спознаји, раскорак од неколико векова, на који и сам лалић упозорава због тога смо се и отуђили од своје архетипске отаџбине „она нам показује да ми не само што плаћамо дугове европској култури, него имамо и своја природна потраживања од ње византија значи да смо ми, у једном тренутку, били неодвојиви део једног великог културног круга претворити то културно подручје у аутентичну традицију представља и потврду аутентичности своје културе“ ако уз све ово додамо да критика примећује да се „код лалића опажајна лепота и пуноћа света прожимају са интелектуалним значењем и воде у сазнање“, онда је јасно из чега проистиче снага једног поетског тренутка и значаја ивана в лалића и његове песничке генерације они су доказ да је лепота песништва и у сазнању о једном духовном трајању, какво нам у сувопарним историјским тумачењима брже измагли овако у поноћи песништва оно има да траје дуже него игде у праву је био врли христић, хроничар и песнички сабрат лалићев, који је ову песничку појаву свео на опажаје: „то је тренутак када ће се дух и материја наћи у срећном медитеранском споју тражење духовних вредности не почиње за лалића аскетским одрицањем од опажања оно има смисла тек када нас пуноћа и богатство опажаја почну да воде ка зрелости, мери и сазнању“
Свеска: 379 | Ликови жена у Библији
... Фотографија на насловној страни корице: „Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу“ (Пс 8, 3): гости у манастиру Градац Фото: Светлана Дингарац Фотографија на другој страни корице: Исаијо ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Богочовека, Исток Му је име: Њега величајући, ми прослављамо Пресвету Дјеву Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Радуј се, Жено, чија је утроба шира од Небеса изобилних! (из Акатиста Пресветој Богородици у част Њене иконе Гора Изобиља) Фото: ђакон Драган С Танасијевић ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 379, МАЈ / ЈУН 2021 Реч уредника Ликови библијских жена и наше време 3 Хришћански живот Схиархимандрит Авраам Рејдман Ко може проповедати Јеванђеље? 4 Разговор Разговор са др Иваном Женарју-Рајовић Рад на дубљем сагледавању српске културе 9 Из острошке ризнице Преподобни Исаија од Оногошта 15 Српско духовно наслеђе Из историје превода Охридског пролога Владике Николаја 18 У дијалогу са атеизмом Идеја себичности 24 ТЕМА БРОЈА Библијске хероине 29 Библијски ликови жена као образац служења Христу 32 Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу 35 Љубав према свекрви 38 Лик Марије, сестре Аронове у старој српској уметности 40 Мисија Шта недостаје савременим мисионарима?42 Вишедетне хришћанске породице Арамбашићи са тридесеторо унучади 47 Човекољубље Апел за помоћ Златку Васиљевићу 51 Беседа Свадба у Кани Галилејској као икона нашег живота у Цркви 52 Света Земља Манастир Св Лазара, Марте и Марије у Витанији 54 Света Гора Нови Скит 57 Хришћанство и медицина Љубав и вера као лек на примерима светих жена 60 Поучне приче Кућни духови — то су демони 61 Хришћанска књижевност Поетика Ивана В Лалића 62 Mисионарско-медијскa сарадњa Благодарност редакције Православног мисионара медијским делатницима Српске Православне Цркве 64 стране мај / јун 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Ликови жена у Библији мисионарспцсрб misionarspcrs МАЈ / ЈУН 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити
... Фотографија на насловној страни корице: „Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу“ (Пс 8, 3): гости у манастиру Градац Фото: Светлана Дингарац Фотографија на другој страни корице: Исаијо ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Богочовека, Исток Му је име: Њега величајући, ми прослављамо Пресвету Дјеву Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Радуј се, Жено, чија је утроба шира од Небеса изобилних! (из Акатиста Пресветој Богородици у част Њене иконе Гора Изобиља) Фото: ђакон Драган С Танасијевић ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 379, МАЈ / ЈУН 2021 Реч уредника Ликови библијских жена и наше време 3 Хришћански живот Схиархимандрит Авраам Рејдман Ко може проповедати Јеванђеље? 4 Разговор Разговор са др Иваном Женарју-Рајовић Рад на дубљем сагледавању српске културе 9 Из острошке ризнице Преподобни Исаија од Оногошта 15 Српско духовно наслеђе Из историје превода Охридског пролога Владике Николаја 18 У дијалогу са атеизмом Идеја себичности 24 ТЕМА БРОЈА Библијске хероине 29 Библијски ликови жена као образац служења Христу 32 Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу 35 Љубав према свекрви 38 Лик Марије, сестре Аронове у старој српској уметности 40 Мисија Шта недостаје савременим мисионарима?42 Вишедетне хришћанске породице Арамбашићи са тридесеторо унучади 47 Човекољубље Апел за помоћ Златку Васиљевићу 51 Беседа Свадба у Кани Галилејској као икона нашег живота у Цркви 52 Света Земља Манастир Св Лазара, Марте и Марије у Витанији 54 Света Гора Нови Скит 57 Хришћанство и медицина Љубав и вера као лек на примерима светих жена 60 Поучне приче Кућни духови — то су демони 61 Хришћанска књижевност Поетика Ивана В Лалића 62 Mисионарско-медијскa сарадњa Благодарност редакције Православног мисионара медијским делатницима Српске Православне Цркве 64 стране мај / јун 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Ликови жена у Библији мисионарспцсрб misionarspcrs МАЈ / ЈУН 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити
Одреднице:
1. 148942 / ...творевине да би се приповест завршила женама које су сведоци ВАСКРСЕЊА бог је од жене тражио сагласност да би остварио спасење рода људског и од ње узео људску природу тиме свето писм...
2. 152844 / ...вером и надом, са којима га је пратила све до његовог крста и ВАСКРСЕЊА након тога, у улози неименованог апостола, одлази у рим, а потом наставља да проповеда јеванђеље ученик и верник, ...
1. 148942 / ...творевине да би се приповест завршила женама које су сведоци ВАСКРСЕЊА бог је од жене тражио сагласност да би остварио спасење рода људског и од ње узео људску природу тиме свето писм...
2. 152844 / ...вером и надом, са којима га је пратила све до његовог крста и ВАСКРСЕЊА након тога, у улози неименованог апостола, одлази у рим, а потом наставља да проповеда јеванђеље ученик и верник, ...
67
Свеска: 380 | Богомољачки покрет
...по својој вољи прате телевизијски пренос литургијског догађајаВАСКРСЕЊА 📌 христовог као што пре пар година
једна жена рече: баш је била лепа служба
а у наставку одговори да на служби није
ни била, већ је и
...по својој вољи прате телевизијски пренос литургијског догађаја
МЕТА инфо: Р:24286 К:180370 Д:100
| Свеска 380 |
Свеска: 380 | Богомољачки покрет
... остане глума, попут оне о којој пише никос казанцакис у роману христос поново разапет многи не схвате да у животу кроз ближње непрестано имамо прилику да се покажемо какви бисмо били према христу у време пилата, кајафе и разјареног народа који је викао: распни га! неки по својој вољи прате телевизијски пренос литургијског догађаја васкрсења христовог као што пре пар година једна жена рече: баш је била лепа служба а у наставку одговори да на служби није ни била, већ је из стана пратила пренос поноћне литургије неки не чине ни толико ваљда имају преча посла не схватају колико су изгубили што нису прошли искуство састрадавања и саваскрсења са христом бољом мером би мерили све што им се у животу дешава ипак, остаје увек могућност да се господу одазовемо на непрестани и свеопшти позив за последовањем како је то живо, а за многе и претерано емотивно, описивао свети симеон нови богослов, морамо у себи осетити промене ако мислимо да смо христови то је једина провера да ли глумимо или смо на правом путу пут динамичан и занимљив, ка бескрајном, са „навигацијом“ за царство небеско ту су тумачи „мапа“ светитељи божији са својим испробаним сигурним животним изборима житија светих дођу као мапе али и овоземаљске мапе остају за нас само папирне или електронске мапе, ако не кренемо путевима које оне приказују а за праве путнике путовања не престају аутор је свештеник при храму светог саве српског у краљеву како у општој историји тако и у историји цркве сачувана су имена не само великих мушкараца, већ и великих жена и овде се могу употребити речи апостола да „нема више мушког ни женског“ дакле пред христом не постоје мушкарац и жена и мушкарац и жена су једнако вредни, велики и дивни мушкарци у својим делима, а жене у својим јер, су свакако мушкарци створени за једна дела, а жене за друга неприродно би било, а и бескорисно, да се преокрену улоге па да се мушкарци баве жениним делима, а жене мушкарчевим једна жена, чије су име и дела изузетно поштовани у историји цркве, јесте света макрина, коју прослављамо (19 јула/1 августа) света макрина била је сестра василија великог и прво дете у породици са деветоро деце, која је цркви подарила три епископа њена отаџбина је била кападокија, област са великом и богатом црквеном традицијом, отаџбина многих светаца и великих јерарха породица свете макрина била је једна од најизузетнијих породица кападокије, са прецима који су постали свети мученици у доба прогона и са учитељем светим григоријем чудотворцем свети григорије, епископ ниски, брат преподобне макрине, записао је њено житије, али и други њен брат, василије велики, дају нам податке о њој, како бисмо више знали о овој светитељки божијој на почетку биографије своје сестре, свети григорије пише: „наше излагање о њој није засновано на причама других људи, већ је оно тачан опис онога што смо личним опитом сазнали, те наше казивање не мора бити прихваћено као истинито и од стране других људи“ макрина је, дакле, била прво дете у породици, које су родитељи врло марљиво одгајали: „ни псалми јој нису били непознати“ дакле, поред свег знања које је стицала, знала је и цео псалтир њен отац ју је још у веома младим годинама обећао једном добром младићу, који је међутим пре него што је дошло време за брак преминуо ово је било довољно макрина, као и да је дошло до брака, материк хришћански живот 6 4 / 2021 остала је верна одлуци свога оца и посветила се помагању својој мајци у одгајању њених браћа и сестара сва деца у кући су је поштовала као другу мајку, и она је била та која је успела да увери василија великог да напусти право и постане монах када је преминуо њен отац, макрина се обавезала да ће преузети одгој и поучавање свог најмлађег брата петра, који ће касније постати епископ севастијски, „по свему му пружајући највише образовање“ макрина, међутим, није била само својој породици „учитељица живота“ и „након мајке мајка“, већ и велика светитељка и монахиња када су одрасли њени браћа и сестре и свако пошао својим путем, макрина се повукла на породично имање у понту, где је основала велики и хвале вредан женски манастир о њима пише свети григорије ниски, о том училишту врлина, овако: „оне беху као нека средина између анђела и људи: превазилажаху телесне људе, а чистотом и уздржањем досезаху до бестелесних анђела само у једноме оне не беху равне анђелима: у томе што су анђели бестелесни, а оне имађаху тело ако би их ко и сравнио с анђелима, не би погрешио: јер, будући у телу, оне подражаваху бестелесне анђеле, богољубивим срцем предстојећи с њима на небу богу“ свете жене, које су дале свој живот како би задобиле живот вечни преподобна макрина упокојила се једну годину након смрти свог брата василија великог, дакле 380 године свети григорије, који је био крај њене самртничке постеље и склопио јој очи, даје нам потресан опис њених последњих часова даје нам за сећање молитву светитељке пре него што ће предати свој дух, молитву пуну љубави и наде, која почиње следећим речима: „ти си, господе, удаљио од нас страх смрти; ти си устројио тако, да крај овог временског живота буде за нас почетак вечног бољег живота“ блажена макрина, са надом у васкрсење, начини прелазак „из смрти у живот“ молећи се тихо начини знак крста „на очима, на устима и на срцу“ амин митрополит козански дионисије (†), εικόνες έμψυχοι, αποστ διακονία, стр 418-420 извор: wwwpemptousiagr породица свете макрина била је једна од најизузетнијих породица кападокије, са прецима који су постали свети мученици у доба прогона и са учитељем светим григоријем чудотворцем света макрина превод са јелинског: михаела панковић преподобна макрина око 330–379), фреска из саборне цркве свете премудрости — софијског сабора у кијеву, 11 век (извор: викимедија / wikimediaorg/) материк јул / август 2021 7 како се вера у господа исуса христа бранила од турског окупатора сведоче нам руке светог мученика станка, чобанчета из села подвраћа, кога су 1712 године свирепо убили турци пославши његову невину дечачку душу у наручје богочовека христа недостатак архивских извора у великој мери онемогућава нам да саставимо једну комплетну слику о овој, за нашу свету цркву, веома знаменитој личности основне податке о светом новомученику станку налазимо код светог оца јустина поповића у делу житија светих за месец април, где је под датумом 29 април/12 мај уписано житије светог василија острошког, а поред њега дато и кратко житије светог мученика станка у житију светог станка се истиче: „дечака станка, који чуваше овце у никшићком крају црне горе, убише турци код оваца за веру хришћанску 15 септембра 1712 године његове свете и нетљене мошти – две посвећене дечије рукице – почивају у горњем манастиру острог у црквици часног крста, где се подвизавао свети василије острошки о мученичкој кончини станковој постоји запис у горњем острогу, у кивоту где му почивају свете и нетљене руке“ 1 у лето 2003 године, блаженопочивши историчар, професор предраг вукић, са протосинђелом павлом радусиновићем, обавио је истраживања са циљем да се напише опширније житије светог новомученика стан1 архимандрит др јустин поповић, житија светих за април, београд 1973, стр 465 ка истражили су кивот како би пронашли запис који помиње свети отац јустин, али нису ништа пронашли оно што је историји познато, а што се односи на годину страдања светог станка која се у житијима наводи, то је да су турци 1712 године попалили бјелопавлиће, што обухвата и неколицину подострошких села, одакле, према усменом предању, води порекло свети новомученик станко приличан је број локалних предања о светом станку као што је увек случај када је у питању усмено народно предање, тако и у овом случају имамо више верзија житија светог станка, али сва су са истим мученичким крајем тако се свети станко негде описује као „свето дете“ обдарено необичним благодатним даровима, а негде као чобанче које је хтело да заштити своје стадо оваца од турака који су пленили стоку и које је тако пострадало међу предањима познато је и једно које говори о одбијању светога станка да престане да се крсти када су му турци то наредили то се догодило у време поменуте похаре бјелопавлића, у којој су турци убијали људе, а известан број су намеравали да интернирају у околину сарајева, у централну босну и да их насилно преведу у ислам будући да свети станко није хтео да се потурчи, крстећи се од ужаса, турци су му наредили да престане да се крсти но, како је свети станко наставио пред њима да се крсти, они му најпре посекоше руке, а потом га спалише у вељој пећини, на планини незброј, која се налази изнад подострошког из острошке ризнице у судбини светог станка, у његовом подвигу, посебно је одсликана судбина православне црне горе због бројности и јачине турци су могли да раде шта су желели, али само једно нису могли, да отму оно најсветије – веру у васкрслог богочовека христа свети новомученик станко мр раде с булајић 8 4 / 2021 села подвраће према предању, у поменутој пећини спаљен је народ који није успео на време да побегне и нађе уточиште од турака, па како их турци открише, тако их у вељој пећини спалише, а са њима и светог станка мештани села су касније пронашли његове свете и нетљене руке, те су их однели у манастир острог где почивају и данас у судбини светог станка, у његовом подвигу, посебно је одсликана судбина православне црне горе христоносни српски народ на овом простору био је протеран са плодних поља у неплодне стене, где се бавио сточарством живели су у великој немаштини, напасали овце по каменитим врлетима, али су им турци и ту наносили велике невоље стални упади турака завршавали су се великим пустошењима због бројности и јачине турци су могли да раде шта су желели, али само једно нису могли, да отму оно најсветије – веру у васкрслог богочовека христа тако се српски народ одржао у тим стенама натопљеним крвљу христових мученика међу којима свети станко заузима свакако прво место неописив је станков голготски пут, као што је недокучива и његова велика храброст нема тог ходочасника у острогу који пред посвећеним рукама српског чобанчета неће пожелети да се поклони и замоли га за заузеће пред престолом господњим нетрулежне руке (мошти) светог новомученика станка почивале су у цркви часнога крста у горњем манастиру све до 2004 године на заравни између доњег и горњег манастира 2004 године подигнута је црква посвећена светом станку у коју су и пренете његове свете и нетрулежне руке новоподигнуту цркву освештали су 18 децембра2 2004 године митрополит црногорско-приморски амфилохије, преосвећена господа епископи: захумско-херцеговачки григорије, будимљанско-никшићки јоаникије и диоклијски јован у спомен-костурници цркве светог новомученика станка, након извршеног опела, достојно су сахрањени земни остаци двадесет седам чланова главног штаба краљевске војске у отаџбини за црну гору, боку, херцеговину и стари рас, на челу са пуковником бајом станишићем, који су пострадали од братске руке 18 октобра 1943 године фрескопис цркве светог новомученика станка је завршен 2005 године аутор је архивар манастира острог 2 блаженопочивши митрополит црногорско-приморски и игуман манастира острог од 2011 до 2021 године, амфилохије установио је да се празник светог новомученика станка прославља 18 децембра олтар цркве светог станка из острошке ризнице јул / август 2021 9 сећајте се својих старешина разговор са протопрезвитером немањом кривокапићем, настојатељем светониколајевског храма у котору и професором цетињске богословије сећање на проту момчила-мому кривокапића разговор водио: катихета бранислав илић сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч божију (јевр 13, 7), речи су светог апостола павла којима је био надахнут број православног мисионара са почетка ове године драги прото, како бисте нашим читаоцима протумачили ову важну поруку која је упућена свима нама? – апостол павле нас овим ријечима подсјећа да у свему што радимо треба да имамо узор у онима који су се трудом и исправним поступањем већ показали и доказали сви ми, колико год имали добру намјеру и жељу да учинимо добро, увијек смо у опасности да због неискуства или лоше процјене не испунимо очекивано, па је природно да се ослонимо на оне који боље знају од нас није срамота, напротив, мудро је питати и угледати се на старије и искусније, баш као што су се и апостоли угледали на први и највећи узор — самога господа исуса христа, и као што су се, као што видимо из историје цркве, црквени оци угледали на апостоле, трудећи се да све што раде и проповиједају, буде по узору на оно како су то они чинили, што би данас репарастос његошу на ловћену, 1 новембар 1970 г прота момо на ловћену 10 4 / 2021 сећајте се својих старешина кли, да буде у духу апостолског, црквеног предања зато што је то посвједочени прави и већ утабани пут који води ка спасењу свих нас у духу наведеног, прилика је да са нама поделите сећања на блаженопочившег архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског амфилохија – нема бољег примјера да потврди малоприје поменути цитат апостола павла, од присјећања на живот и дјело нашег митрополита амфилохија једна ствар је ријечима говорити шта треба радити, а потпуно друго, показивати то својим личним примјером умјесто да по ко зна који пут наводимо шта је све урадио за вријеме своје више него плодне архијерејске службе, истакао бих основну импресију која ми се намеће када говорим о митрополиту амфилохију, а то је љубав према богослужењу, првенствено светој литургији господин јован маркуш је, у једном тексту, навео да су израчунали да је одслужио око 10000 литургија, а оно што сви знамо јесте да је служио скоро сваки дан много се очекује од једног архијереја, па и од других свештенослужитеља, али се у том мору наметнутих обавеза често заборавља оно основно, главно, за шта смо духом светим призвани и благословени, да служимо богослужења, да приносимо бескрвну жртву богу у име свег народа јесте, митрополит амфилохије је заиста неуморно радио, али је све почињало литургијом коју је увијек са пуно концентрације и молитве служио из ње је црпио снагу за све што је даље радио митрополит амфилохије је био истински човјек молитве момчило кривопкапић као ученик митрополит амфилохије и отац момо су прије свега били велики пријатељи, још од времена када је отац момо кренуо у богословију и када га је тамо дочекао млади богослов ристо као старији ђак јул / август 2021 11 лик и дело вашег блаженопочившег оца по телу, протопрезвитера-ставрофора момчила кривокапића, остаће златним словима записани у историји митрополије црногорско-приморске, а посебно прекрасне и поносне боке которске замолио бих вас да нашим читаоцима приближите лик чудесног проте мома? – оца мома су описивали као спој темпераментног и бескомпромисног борца, необично снажног духа и карактера, а у исто в
... остане глума, попут оне о којој пише никос казанцакис у роману христос поново разапет многи не схвате да у животу кроз ближње непрестано имамо прилику да се покажемо какви бисмо били према христу у време пилата, кајафе и разјареног народа који је викао: распни га! неки по својој вољи прате телевизијски пренос литургијског догађаја васкрсења христовог као што пре пар година једна жена рече: баш је била лепа служба а у наставку одговори да на служби није ни била, већ је из стана пратила пренос поноћне литургије неки не чине ни толико ваљда имају преча посла не схватају колико су изгубили што нису прошли искуство састрадавања и саваскрсења са христом бољом мером би мерили све што им се у животу дешава ипак, остаје увек могућност да се господу одазовемо на непрестани и свеопшти позив за последовањем како је то живо, а за многе и претерано емотивно, описивао свети симеон нови богослов, морамо у себи осетити промене ако мислимо да смо христови то је једина провера да ли глумимо или смо на правом путу пут динамичан и занимљив, ка бескрајном, са „навигацијом“ за царство небеско ту су тумачи „мапа“ светитељи божији са својим испробаним сигурним животним изборима житија светих дођу као мапе али и овоземаљске мапе остају за нас само папирне или електронске мапе, ако не кренемо путевима које оне приказују а за праве путнике путовања не престају аутор је свештеник при храму светог саве српског у краљеву како у општој историји тако и у историји цркве сачувана су имена не само великих мушкараца, већ и великих жена и овде се могу употребити речи апостола да „нема више мушког ни женског“ дакле пред христом не постоје мушкарац и жена и мушкарац и жена су једнако вредни, велики и дивни мушкарци у својим делима, а жене у својим јер, су свакако мушкарци створени за једна дела, а жене за друга неприродно би било, а и бескорисно, да се преокрену улоге па да се мушкарци баве жениним делима, а жене мушкарчевим једна жена, чије су име и дела изузетно поштовани у историји цркве, јесте света макрина, коју прослављамо (19 јула/1 августа) света макрина била је сестра василија великог и прво дете у породици са деветоро деце, која је цркви подарила три епископа њена отаџбина је била кападокија, област са великом и богатом црквеном традицијом, отаџбина многих светаца и великих јерарха породица свете макрина била је једна од најизузетнијих породица кападокије, са прецима који су постали свети мученици у доба прогона и са учитељем светим григоријем чудотворцем свети григорије, епископ ниски, брат преподобне макрине, записао је њено житије, али и други њен брат, василије велики, дају нам податке о њој, како бисмо више знали о овој светитељки божијој на почетку биографије своје сестре, свети григорије пише: „наше излагање о њој није засновано на причама других људи, већ је оно тачан опис онога што смо личним опитом сазнали, те наше казивање не мора бити прихваћено као истинито и од стране других људи“ макрина је, дакле, била прво дете у породици, које су родитељи врло марљиво одгајали: „ни псалми јој нису били непознати“ дакле, поред свег знања које је стицала, знала је и цео псалтир њен отац ју је још у веома младим годинама обећао једном добром младићу, који је међутим пре него што је дошло време за брак преминуо ово је било довољно макрина, као и да је дошло до брака, материк хришћански живот 6 4 / 2021 остала је верна одлуци свога оца и посветила се помагању својој мајци у одгајању њених браћа и сестара сва деца у кући су је поштовала као другу мајку, и она је била та која је успела да увери василија великог да напусти право и постане монах када је преминуо њен отац, макрина се обавезала да ће преузети одгој и поучавање свог најмлађег брата петра, који ће касније постати епископ севастијски, „по свему му пружајући највише образовање“ макрина, међутим, није била само својој породици „учитељица живота“ и „након мајке мајка“, већ и велика светитељка и монахиња када су одрасли њени браћа и сестре и свако пошао својим путем, макрина се повукла на породично имање у понту, где је основала велики и хвале вредан женски манастир о њима пише свети григорије ниски, о том училишту врлина, овако: „оне беху као нека средина између анђела и људи: превазилажаху телесне људе, а чистотом и уздржањем досезаху до бестелесних анђела само у једноме оне не беху равне анђелима: у томе што су анђели бестелесни, а оне имађаху тело ако би их ко и сравнио с анђелима, не би погрешио: јер, будући у телу, оне подражаваху бестелесне анђеле, богољубивим срцем предстојећи с њима на небу богу“ свете жене, које су дале свој живот како би задобиле живот вечни преподобна макрина упокојила се једну годину након смрти свог брата василија великог, дакле 380 године свети григорије, који је био крај њене самртничке постеље и склопио јој очи, даје нам потресан опис њених последњих часова даје нам за сећање молитву светитељке пре него што ће предати свој дух, молитву пуну љубави и наде, која почиње следећим речима: „ти си, господе, удаљио од нас страх смрти; ти си устројио тако, да крај овог временског живота буде за нас почетак вечног бољег живота“ блажена макрина, са надом у васкрсење, начини прелазак „из смрти у живот“ молећи се тихо начини знак крста „на очима, на устима и на срцу“ амин митрополит козански дионисије (†), εικόνες έμψυχοι, αποστ διακονία, стр 418-420 извор: wwwpemptousiagr породица свете макрина била је једна од најизузетнијих породица кападокије, са прецима који су постали свети мученици у доба прогона и са учитељем светим григоријем чудотворцем света макрина превод са јелинског: михаела панковић преподобна макрина око 330–379), фреска из саборне цркве свете премудрости — софијског сабора у кијеву, 11 век (извор: викимедија / wikimediaorg/) материк јул / август 2021 7 како се вера у господа исуса христа бранила од турског окупатора сведоче нам руке светог мученика станка, чобанчета из села подвраћа, кога су 1712 године свирепо убили турци пославши његову невину дечачку душу у наручје богочовека христа недостатак архивских извора у великој мери онемогућава нам да саставимо једну комплетну слику о овој, за нашу свету цркву, веома знаменитој личности основне податке о светом новомученику станку налазимо код светог оца јустина поповића у делу житија светих за месец април, где је под датумом 29 април/12 мај уписано житије светог василија острошког, а поред њега дато и кратко житије светог мученика станка у житију светог станка се истиче: „дечака станка, који чуваше овце у никшићком крају црне горе, убише турци код оваца за веру хришћанску 15 септембра 1712 године његове свете и нетљене мошти – две посвећене дечије рукице – почивају у горњем манастиру острог у црквици часног крста, где се подвизавао свети василије острошки о мученичкој кончини станковој постоји запис у горњем острогу, у кивоту где му почивају свете и нетљене руке“ 1 у лето 2003 године, блаженопочивши историчар, професор предраг вукић, са протосинђелом павлом радусиновићем, обавио је истраживања са циљем да се напише опширније житије светог новомученика стан1 архимандрит др јустин поповић, житија светих за април, београд 1973, стр 465 ка истражили су кивот како би пронашли запис који помиње свети отац јустин, али нису ништа пронашли оно што је историји познато, а што се односи на годину страдања светог станка која се у житијима наводи, то је да су турци 1712 године попалили бјелопавлиће, што обухвата и неколицину подострошких села, одакле, према усменом предању, води порекло свети новомученик станко приличан је број локалних предања о светом станку као што је увек случај када је у питању усмено народно предање, тако и у овом случају имамо више верзија житија светог станка, али сва су са истим мученичким крајем тако се свети станко негде описује као „свето дете“ обдарено необичним благодатним даровима, а негде као чобанче које је хтело да заштити своје стадо оваца од турака који су пленили стоку и које је тако пострадало међу предањима познато је и једно које говори о одбијању светога станка да престане да се крсти када су му турци то наредили то се догодило у време поменуте похаре бјелопавлића, у којој су турци убијали људе, а известан број су намеравали да интернирају у околину сарајева, у централну босну и да их насилно преведу у ислам будући да свети станко није хтео да се потурчи, крстећи се од ужаса, турци су му наредили да престане да се крсти но, како је свети станко наставио пред њима да се крсти, они му најпре посекоше руке, а потом га спалише у вељој пећини, на планини незброј, која се налази изнад подострошког из острошке ризнице у судбини светог станка, у његовом подвигу, посебно је одсликана судбина православне црне горе због бројности и јачине турци су могли да раде шта су желели, али само једно нису могли, да отму оно најсветије – веру у васкрслог богочовека христа свети новомученик станко мр раде с булајић 8 4 / 2021 села подвраће према предању, у поменутој пећини спаљен је народ који није успео на време да побегне и нађе уточиште од турака, па како их турци открише, тако их у вељој пећини спалише, а са њима и светог станка мештани села су касније пронашли његове свете и нетљене руке, те су их однели у манастир острог где почивају и данас у судбини светог станка, у његовом подвигу, посебно је одсликана судбина православне црне горе христоносни српски народ на овом простору био је протеран са плодних поља у неплодне стене, где се бавио сточарством живели су у великој немаштини, напасали овце по каменитим врлетима, али су им турци и ту наносили велике невоље стални упади турака завршавали су се великим пустошењима због бројности и јачине турци су могли да раде шта су желели, али само једно нису могли, да отму оно најсветије – веру у васкрслог богочовека христа тако се српски народ одржао у тим стенама натопљеним крвљу христових мученика међу којима свети станко заузима свакако прво место неописив је станков голготски пут, као што је недокучива и његова велика храброст нема тог ходочасника у острогу који пред посвећеним рукама српског чобанчета неће пожелети да се поклони и замоли га за заузеће пред престолом господњим нетрулежне руке (мошти) светог новомученика станка почивале су у цркви часнога крста у горњем манастиру све до 2004 године на заравни између доњег и горњег манастира 2004 године подигнута је црква посвећена светом станку у коју су и пренете његове свете и нетрулежне руке новоподигнуту цркву освештали су 18 децембра2 2004 године митрополит црногорско-приморски амфилохије, преосвећена господа епископи: захумско-херцеговачки григорије, будимљанско-никшићки јоаникије и диоклијски јован у спомен-костурници цркве светог новомученика станка, након извршеног опела, достојно су сахрањени земни остаци двадесет седам чланова главног штаба краљевске војске у отаџбини за црну гору, боку, херцеговину и стари рас, на челу са пуковником бајом станишићем, који су пострадали од братске руке 18 октобра 1943 године фрескопис цркве светог новомученика станка је завршен 2005 године аутор је архивар манастира острог 2 блаженопочивши митрополит црногорско-приморски и игуман манастира острог од 2011 до 2021 године, амфилохије установио је да се празник светог новомученика станка прославља 18 децембра олтар цркве светог станка из острошке ризнице јул / август 2021 9 сећајте се својих старешина разговор са протопрезвитером немањом кривокапићем, настојатељем светониколајевског храма у котору и професором цетињске богословије сећање на проту момчила-мому кривокапића разговор водио: катихета бранислав илић сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч божију (јевр 13, 7), речи су светог апостола павла којима је био надахнут број православног мисионара са почетка ове године драги прото, како бисте нашим читаоцима протумачили ову важну поруку која је упућена свима нама? – апостол павле нас овим ријечима подсјећа да у свему што радимо треба да имамо узор у онима који су се трудом и исправним поступањем већ показали и доказали сви ми, колико год имали добру намјеру и жељу да учинимо добро, увијек смо у опасности да због неискуства или лоше процјене не испунимо очекивано, па је природно да се ослонимо на оне који боље знају од нас није срамота, напротив, мудро је питати и угледати се на старије и искусније, баш као што су се и апостоли угледали на први и највећи узор — самога господа исуса христа, и као што су се, као што видимо из историје цркве, црквени оци угледали на апостоле, трудећи се да све што раде и проповиједају, буде по узору на оно како су то они чинили, што би данас репарастос његошу на ловћену, 1 новембар 1970 г прота момо на ловћену 10 4 / 2021 сећајте се својих старешина кли, да буде у духу апостолског, црквеног предања зато што је то посвједочени прави и већ утабани пут који води ка спасењу свих нас у духу наведеног, прилика је да са нама поделите сећања на блаженопочившег архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског амфилохија – нема бољег примјера да потврди малоприје поменути цитат апостола павла, од присјећања на живот и дјело нашег митрополита амфилохија једна ствар је ријечима говорити шта треба радити, а потпуно друго, показивати то својим личним примјером умјесто да по ко зна који пут наводимо шта је све урадио за вријеме своје више него плодне архијерејске службе, истакао бих основну импресију која ми се намеће када говорим о митрополиту амфилохију, а то је љубав према богослужењу, првенствено светој литургији господин јован маркуш је, у једном тексту, навео да су израчунали да је одслужио око 10000 литургија, а оно што сви знамо јесте да је служио скоро сваки дан много се очекује од једног архијереја, па и од других свештенослужитеља, али се у том мору наметнутих обавеза често заборавља оно основно, главно, за шта смо духом светим призвани и благословени, да служимо богослужења, да приносимо бескрвну жртву богу у име свег народа јесте, митрополит амфилохије је заиста неуморно радио, али је све почињало литургијом коју је увијек са пуно концентрације и молитве служио из ње је црпио снагу за све што је даље радио митрополит амфилохије је био истински човјек молитве момчило кривопкапић као ученик митрополит амфилохије и отац момо су прије свега били велики пријатељи, још од времена када је отац момо кренуо у богословију и када га је тамо дочекао млади богослов ристо као старији ђак јул / август 2021 11 лик и дело вашег блаженопочившег оца по телу, протопрезвитера-ставрофора момчила кривокапића, остаће златним словима записани у историји митрополије црногорско-приморске, а посебно прекрасне и поносне боке которске замолио бих вас да нашим читаоцима приближите лик чудесног проте мома? – оца мома су описивали као спој темпераментног и бескомпромисног борца, необично снажног духа и карактера, а у исто в
Свеска: 380 | Богомољачки покрет
... Фотографија на насловној страни корице: Благослов (детаљ са Спасовданске литије у Београду) Фото: Матија Поповић Фотографија на другој страни корице: Изабрани викарни епископ марчанси Сава (Бундало) Фото: Матија Поповић Фотографија на трећој страни корице: Народ на молитви у манастиру Светог Романа у Ђунису августа 2020 г Фото: др Михајло Лазаревић Епархија нишка (https://eparhijaniskars/) Фотографија на полеђини корице: Православни хришћани у литији у Пољској (трећа награда на 15 међународном конкурсу „15 Православље на интернету“) Фото: Алексанер Васиљук (Аleksander Wasyluk), Пољска ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 380, ЈУЛ / АВГУСТ 2021 Реч уредника Људи молитве 2 Хришћански живот Васкршње искуство вере – узбудљив живот уместо досадне глуме 4 Материк Света Макрина 7 Из острошке ризнице Свети новомученик Станко 8 Сећајте се својих старешина Разговор са протопрезвитером Немањом Кривокапићем Сећање на проту Момчила-Мому Кривокапића 10 Српско духовно наслеђе Богословске димензије Охридског пролога 18 У дијалогу са атеизмом Божански призив човеку — архетип живота 24 ТЕМА БРОЈА Праведни богомољци 29 Разговор са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве 31 Богомољачки покрет и обнова молитвеног живота 35 Душа богомољачког сестринства у Новом Саду Монахиња Херувима (Чарна) Чонкић (1896–1986) 37 Свети Владика Николај о Епископу Мелентију Хиландарцу 39 Хришћански живот Псалтир 42 Хришћанска етика Фредерика де Грааф Због чега толико страдам? 44 Хришћанство и медицина Молитвом до здравља 50 Библијски хербаријум Зрно горушичино 52 Света Земља Манастир 12 Aпостола у Капернауму 55 Света Гора Скит Успења Пресвете Богородице – Ксилургу 58 Човекољубље Апел за помоћ Василију Урошевићу 61 Е-мисија Електронски претраживач архиве Православног мисионара 62 стране јул / август 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Богомољачки покрет мисионарспцсрб misionarspcrs ЈУЛ / АВГУСТ 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити
... Фотографија на насловној страни корице: Благослов (детаљ са Спасовданске литије у Београду) Фото: Матија Поповић Фотографија на другој страни корице: Изабрани викарни епископ марчанси Сава (Бундало) Фото: Матија Поповић Фотографија на трећој страни корице: Народ на молитви у манастиру Светог Романа у Ђунису августа 2020 г Фото: др Михајло Лазаревић Епархија нишка (https://eparhijaniskars/) Фотографија на полеђини корице: Православни хришћани у литији у Пољској (трећа награда на 15 међународном конкурсу „15 Православље на интернету“) Фото: Алексанер Васиљук (Аleksander Wasyluk), Пољска ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 380, ЈУЛ / АВГУСТ 2021 Реч уредника Људи молитве 2 Хришћански живот Васкршње искуство вере – узбудљив живот уместо досадне глуме 4 Материк Света Макрина 7 Из острошке ризнице Свети новомученик Станко 8 Сећајте се својих старешина Разговор са протопрезвитером Немањом Кривокапићем Сећање на проту Момчила-Мому Кривокапића 10 Српско духовно наслеђе Богословске димензије Охридског пролога 18 У дијалогу са атеизмом Божански призив човеку — архетип живота 24 ТЕМА БРОЈА Праведни богомољци 29 Разговор са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве 31 Богомољачки покрет и обнова молитвеног живота 35 Душа богомољачког сестринства у Новом Саду Монахиња Херувима (Чарна) Чонкић (1896–1986) 37 Свети Владика Николај о Епископу Мелентију Хиландарцу 39 Хришћански живот Псалтир 42 Хришћанска етика Фредерика де Грааф Због чега толико страдам? 44 Хришћанство и медицина Молитвом до здравља 50 Библијски хербаријум Зрно горушичино 52 Света Земља Манастир 12 Aпостола у Капернауму 55 Света Гора Скит Успења Пресвете Богородице – Ксилургу 58 Човекољубље Апел за помоћ Василију Урошевићу 61 Е-мисија Електронски претраживач архиве Православног мисионара 62 стране јул / август 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Богомољачки покрет мисионарспцсрб misionarspcrs ЈУЛ / АВГУСТ 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити
Одреднице:
1. 26691 / ...острошки и тврдошки, највећи сведок љубави божије и силе ВАСКРСЕЊА он је као архимандрит 1637 године походио свету гору и тамо се по благослову светог патријарха пајсија јањевца задржао...
1. 26691 / ...острошки и тврдошки, највећи сведок љубави божије и силе ВАСКРСЕЊА он је као архимандрит 1637 године походио свету гору и тамо се по благослову светог патријарха пајсија јањевца задржао...
Архива бројева | Почетна страна
Претрага архиве часописа 'Православни мисионар'
Од 2008. - 2021. године. Претражујете: 7825 страница или 1815643 речи!
Претражите по индексу речи
А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М
Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
O претраживачу | Како најефикасније искористити претраживач
data-sfera.com
Претрага архиве часописа 'Православни мисионар'
Од 2008. - 2021. године. Претражујете: 7825 страница или 1815643 речи!
Претражите по индексу речи
А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М
Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
O претраживачу | Како најефикасније искористити претраживач
data-sfera.com