-ВАСЕЉЕНЕ-

Свеска: 333 | Значај Миланског едикта: некада и сада
... европе поводом прославе 1700 година од прогласа миланског едикта разговарали смо са др мирком сајловићем, професором историје цркве na православном богословском факултету „свети василије острош- ки“ у фочи као што је познато, овај свехришћански јубилеј обележен је, и обележава се, током ове године, ши- ром хришћанске васељене свој прилог прослави седамнаествекова миланског едикта дао је и професор сајловић у виду монографије милански едикт у контексту реформи iii и iv века (београд, 2011), као и приређивањем двојезичне (упоредне црквенословен- ске и српске) службе светом равноа- постолном цару константину и мај- ци његовој светој јелени (ниш, 2013) имајући у виду да се професор сајловић интензивно бави питањем миланског едикта последњих неколико година, да је учесник више међународних симпо- сиона на исту тематику (букурешт, бео- град, ниш) представљало је за нас више него довољно разлога да поведемо раз- говор са њим на ову тему zzпрофесоре сајловићу, кренули бисмо од личности светога цара константина какво је образовање он имао и да ли је био упознат са хришћанством пре свога чудесног преобраћења? – историјски извори нам врло мало говоре о константиновој раној младо- сти и његовом образовању царев био- граф јевсевије кесаријски у своме ве- личању константиновог хришћанског лика и лика његове мајке, приповеда нам како је константин од младости разговор водио ненад јовановић разговор са др мирком сајловићем, професором историје цркве у сусрет јубилеју миланског едикта 32 5/2013 имао пред собом за узор светли лик своје мајке јелене која је по свему су- дећи била криптохришћанка наравно ове јевсевије исказе „агиографског жан- ра“ треба узети са доста опреза, али их и не порицати међутим, са доста више „аргумената“ може се говорити о кон- стантиновом класичном војном обра- зовању које је добро савладао и теориј- ски и практично што се тиче његових верских становишта пре милвикијске битке такође би се могло рећи да је било класично за епоху на прелазу из iii у iv век по свему судећи, константину су била блиска верска убеђења његовог оца констанција хлора који је био при- сталица тзв „соларног монотеизма“ констанције је за врховно божанство признавао бога сунца (sol invictus), а поред њега није спорио постојања и других божанстава владарима је бог сунца био нарочито погодан због ње- гове могућности поистовећивања са другим божанствима с обзиром да се о њему нису могле изводити конкретне представе те се он могао поистовећива- ти и са другим врховним божанствима тако, нпр константин је бога аполона поистоветио са богом сунца у прин- ципу „соларни монотеизам“ може се посматрати као једна узнапредовала фаза од паганског политеизма ка паган- ском монотеизму са јасно израженим синкретистичким тенденцијама тј мо- гућношћу мешања божанских својстава и лица такође треба рећи да је прихва- тање једног врховног божанства било у дослуху и са савременом неоплато- нистичком философско-религијском мишљу о појму „једног“ као узрока и принципа свега постојећег неки апо- логети су у оваквим неоплатонистич- ким религиозно-философским тенден- цијама привођења ка „једном“ видели ширу припрему римског друштва за хришћански преображај који ће доћи са константином zzкако се заиста десио преображај цара константина? да ли је он био политички мотивисан како то и данас тврде неки историчари? – да би се одговорило на ово питање не- опходно би било да се проникне у цареве унутрашње пориве, унутрашње констан- тиново биће за историчара који се бави „објективним историјским чињеницама“ то је тешко докучиво поље оно што му преостаје јесте да тек анализом неких царевих поступака „пре“ и „после“ пре- обраћења покуша да установи констан- тинове мотиве и степен преобраћености но, без обзира на неке сасвим јасне инди- каторе који нам указују на константиново преобраћење пред и током милвикијске битке, и до данас су у оптицају другачије опције виђења његовог хришћанства разлог „двојаког“ виђења цареве пре- ображене личности лежи у чињеници „двојаког“ казивања историјских изво- ра о константину хришћански извори сложни су у казивању да се цар чудесно преобратио виђењем светлосног крста на небу и натписом: „овим побеђуј“, као и лика христовог у сну и испуњењем ње- гових речи кроз ток милвикијске битке, док за паганске писце никаквог чудесног догађаја није било пред милвикијску битку а самог цара приказују у најцрњем светлу као главног кривца због пада рим- ских религија zzдакле, ви сматрате да у константино- вом прихватању хришћанства није било никаквих политичке промишљености? – почев од гибона, нибура, буркхар- та, харнака, сека па до неких данашњи историчара заступана је теза о кон- стантиновом политичком визионарству сходно којем је он препознао у хришћан- ству нову идејну снагу и коју је успео да искористи за своје политичке циљеве при томе, главне црте за пројекцију константинове личности ови истори- септембар/октобар 2013 33тема броја чари су преузели од паганских писаца, а по потреби преузимали су и неке подат- ке од јевсевија и других хришћанских писаца по њима константин и није био хришћанин већ хладни и прорачунати политичар који се хришћанством само користио у смислу јачања своје власти у суштини ово је тешко одржива теза, слична оној када човек од једног дрвета не види читаву шуму историчари, при- сталице ове тезе оваквим својим ста- новиштем о царевој личности уствари пројављују своју „веру“, а не историјску реалност овакви научни ставови мо- гући су с обзиром на двојако казивање историјских извора где је остављена могућност и двојаког тумачења кон- стантина у историјској науци ова про- блематика препозната је као „констан- тинов феномен“ и она још увек окупира истраживаче историјску тезу историчара просвети- тељства, као и савремене епохе, о кон- стантину као прагматичном политичару који се хришћанством само послужио у сврху својих политичких амбиција, те да његовог искреног преобраћења није ни било, тешко је одржати из једног про- стог разлога – у царству је било свега 5–10% хришћана од укупног броја ста- новништва који би се то прагматични политичар повео за оваквом мањином? то свакако не представља прорачунати политички потез отуда и константиново прихватање хришћанске симболике као државне, његов прихватање хришћан- ског бога као јединог истинитог коме он поверава војску и царство тешко би било оправдиво било чиме другим до личним побудама константиново виђење свет- лосног крста на небу, лика христовог у сну и успех у милвикијског бици, не- сумњиво остављају неизбрисив траг на цара од тада хришћанство постаје нова царева вера и то је помак који је констан- тин начинио, а који ће имати цивилиза- цијске последице zzу прослави јубилеја миланског едик- та у србији удружили су се и црква и држава организоване су многе културно-просветне вечери, научни симпосиони, радио и телевизијске емисије стиче се утисак да се много желело добити на ширини захвата, али истовремено као да се “изгубио компас” тако, уколико сте пратили серијал „милански едикт 313–2013“ на првом програму националне теле- визије остаје нејасно шта ми уствари прослављамо? да ли само успомену на историјски проглас одредаба милан- ског едикта и давање слободе хришћа- нима или и „нешто друго? – добро сте то приметили проглас миланског едикта 313 године је један од најзначајнијих датума из историје цркве и несумњиво вредан свакогодишњег поме- на а не само о јубиларним годинама про- слава јубилеја миланског едикта је про- слава освајања једног цивилизацијског достигнућа – слободе вероисповедања хришћанства међутим, као и свака друга друштвена слобода, ни ова се не ограни- чавала само на уско, специјално подручје вере са слободом друштвеног деловања духовна мисија цркве добија на ширини свог замаха блиски сусрет римског пра- ва, хеленске културе и хришћанске вере, који је у својој збиљи био оствариван и пре константина, тек ће са миланским едиктом и његовом имплементацијом од стране цара константина добити на ин- тензитету реалне симбиозе у констан- тиново време грчко-римско друштво доживело је, условно речено, брзу и изне- надну измену такозваних традиционал- них (универзалних) римских вредности сама чињеница прихватања хришћанске вере наметала је нове критеријум вредно- вања животне збиље и нови методолошки приступ у решавању свих егзистенцијал- них питања хришћански критеријуми вредновања постају од сада доминантни и остају као константе дугих вредности 34 5/2013 у току два наредна века настало је ново друштво, које је формално примило хришћанство као своју веру, а са њом мо- ралне, културне и политичке норме тиме је касноантичка паганска империја и де- финитивно постала хришћанско царство с тога се на милански едикт може спра- вом гледати као на најважнији правни акт који је поделио две ере – еру паганског рима и еру хришћанске европе давање слободе хришћанима од стране цара кон- стантина, увођење хришћанства у рим- ски правни систем и стицање положаја озакоњене религије (religio llicita), пред- ставља дакле не „само“ почетак једног но- вог односа цркве и државе, већ и почетак званичног стварања новог (хришћанског) система вредности у царству у том смис- лу милански едикт не треба посматрати само као један правни акт већ као цивили- зацијску тековину, као званични почетак хришћанске цивилизације на тај начин величина одлука миланског едикта се не огледава само у томе што је један римски цар осигурао принцип слободе вероиспо- вести или због тога што се лично обратио у хришћанство, једну од многих религија царства, него углавном због тога што је њиховом идеолошком иницијативом доведена у блиску везу, и на крају надо- мештена, грчко-римска космоцентрична (пантеистичка) теорија са одговарајућим теантропоцентричним учењем хришћан- ства тако, врло јасне историјске чиње- нице, као што су успостављање правног начела толеранције према хришћанству и сам чин константинове верске опредеље- ности за хришћанство, губе на значају пред далекосежним историјским после- дицама на верско-културолошком и идеј- но-политичком плану које је донело кон- стантиново преобразитељно време од његовог времена успоставиће се извесне „константе хришћанског менталитета“ то су нове, хришћанске идеје имплементира- не у животу грчко-римског друштва, које ће се показати као универзални појмови дугог трајања на којима ће се изградити чврсти обрасци веровања, мишљења и понашања свих ромеја zzпрофесоре, каква би била савремена интерпретација одлука миланског едикта? – као што смо рекли, имплементацијом одлука миланског едикта од стране цара константина означен је званични почетак јавног суживота хришћанства и касноан- тичког римског друштва, почетак ширег друштвеног саживљавања хришћанских вредности на којима се обликовала и да- нашња западна цивилизација духовни корени, духовни темељи данашње ев- ропске цивилизације јесу хришћански и светоконстантиновски међутим, као што је познато, савремена европа тенденциоз- но негира своје хришћанске корене, свој хришћански идентитет из нацрта уста- ва европске уније избачено је помињање бога и хришћанства као њеног идентифи- кационог обележја у име плуралистичке демократије и лажног концепта политич- духовни корени, духовни темељи данашње европске цивилизације јесу хришћански и светоконстантиновски међутим, као што је познато, савремена европа тенденциозно негира своје хришћанске корене, свој хришћански идентитет септембар/октобар 2013 35тема броја ке коректности у неким европским држа- вама и регионима забрањена је употреба хришћанске симболике у школама и бол- ницама, легализују се еутаназија, абор- тус, истополни бракови залагањем за начела либералне демократије и људских права све више се губе из вида констан- тинова хришћанска демократска начела као резултат овакве хуманистичке толе- ранције, хришћанство се гура све даље и даље на маргине друштвеног живота савременог човека, а антихришћан- ски ставови и морал не само да се легализују, него се и подсти- чу стога, данас изгледа сасвим логично постављено питање појединих историографа – да ли константинова преобразитељна епоха улази у своју крајњу кри- тичну фазу? процес секулариза- ције европског друштва довео је до тога да се већина европљана не поводи јеванђељем у своме животу, већ живи по стандар- дима „потрошачког друштва“ стога и не чуди што је хришћан- ство постало страни елемент у европском друштвеном живо- ту, где се све чешће јављају и хришћано- фобичне манифеста- ције тако нпр сведоци смо да су у еу изложени дискриминацији грађани који изражавају хришћанску активну позицију ношење хришћанских симбола - крст на огрлици - поједини посло- давци третирају као повреду „корпоративне културе“ по- ставља се и питање забране јавне прославе божића под изговором да то може бити увредљиво по верску са- вест људи других вероисповести као и пи- тање „присуства“ хришћанске симболике у јавним установама пре свега школама залагања заговорника европског секула- ризма за „верску неутралност друштва“ у пракси се манифестује као њихово зала- гање за „чишћење друштва од хришћан- ских вредности“ и овде има неке слично- сти између логике савременог секуларизма и логике паганског рима: веруј у оно што желиш, али се жртва боговима мора при- нети, а то су „толеранција“ и „плурали- зам“, који су у верском погледу прет- поставке „синкретизма“ тј негације јединог истинитог бога сходно тако прокламо- ваним верским слободама, вера се своди на приватну ствар појединца али над њом доминирају, чак шта индоктринишу је, потребе савременог (секуларног) друштва како хришћа- ни да се одупру оваквим друштвеним тенденцијама? где је у тој борби сила и упо- риште хришћанства? уколико потражимо одговор кроз лич- ност светог цара константина и његово време, увидећемо да нам данас недостаје константи- нове постојаности у вери, да да- нашњим хришћанима недостаје спремности хришћана iv века да пред светом сведоче живот по је- мислим да сваки појединац треба да буде будан, и свестан где је, шта ради, да свако његово чињење или нечињење има неку последицу односно како то рече један уман човек: „буди промена коју желиш свету“ септембар/октобар 2013 савременог човека, а антихришћан- ски ставови и морал не само да се легализују, него се и подсти- чу стога, данас изгледа сасвим логично постављено питање појединих историографа – да ли константинова преобразитељна епоха улази у своју крајњу кри- секулариза- европског друштва је до тога да се не поводи јеванђељем већ стандар- „потрошачког стога и не хришћан- страни европском живо- чешће јављају и хришћано- фобичне манифеста- сведоци изложени грађани хришћанску ношење симбола - крст поједини посло- као повреду културе“ по- забране јавне под изговором али се жртва боговима мора при- нети, а то су „толеранција“ зам“, који су у верском погледу прет- поставке „синкретизма“ тј негације сходно тако прокламо- ваним верским слободама, вера се своди на приватну ствар појединца али над њом доминирају, чак шта индоктринишу је, потребе савременог (секуларног) друштва ни да се одупру друштвеним тенденцијама где је у тој борби сила и упо- риште потражимо одговор кроз лич- ност светог цара константина и његово време, увидећемо да нам данас недостаје константи- нове постојаности у вери, да да- нашњим хришћанима недостаје спремности хришћана iv века да пред светом сведоче живот по је- мислим да сваки појединац треба да буде будан, и свестан где је, шта ради, да свако његово чињење или нечињење има неку последицу односно како то рече један уман човек: „буди промена коју желиш свету 36 5/2013 ванђељу, да буду светлост свету и по цену мучеништва пошто су изгубили спо- собност да буду „со земљи“ (мт 5, 13), хришћани нису у стању да издрже при- тисак различитих идеологија које намећу своје стандарде људског живота уколи- ко се хришћанство буде борило са њима само на плану (аргументима) идеологије, тада се и само излаже отвореној претњи да се сведе на идеологију zzкако се онда одупрети авети савре- меног света? како свет који је про- жет лажним светлостима просветли- ти истинитом светлошћу јеванђеља? како хришћанска животна начела ставити у први план друштвеног живота? – на ово питање свакако као добар пример, ако не и најбољи, може да нам послужи преображена личност цара константина суштинска промена друштва не дешава се у великој рево- луцији, него на личном плану сваког појединца његовим окретањем лица ка лицу христовом константин нам при- ча велику личну причу о снази вере, о слободи, љубави и доследности он је човек који успева да савлада све велике препреке у животу јер остаје доследан вери у свога бога код њега се никада не доводи у питање божије присутности у његовом животу, нити питање вере у себе и своју спремност у процесу оства- рења божије воље преобративши се од паганина у хришћанина константин је новим очима сагледавао стари свет препознавање хришћанске „човеко- ве реалности“ и реаговање на њу, јесте тема реалног црквеног, али и друштве- ног одређења једне личности мислим да сваки појединац треба да буде будан, и свестан где је, шта ради, да свако ње- гово чињење или нечињење има неку последицу односно како то рече један уман човек: „буди промена коју же- лиш свету“  у времену у ком европа тражи идентитет и вредности које ће јој вратити њену уништену дру- штвену кохезију, у сусрет нам иде го- дишњица која нас наводи да се зами- слимо, али нас и подсећа да историја не само да се понавља, већ нас и поуча- ва хиљаду и седам стотина година нас дели од издавања миланског едикта, римског закона којим је константин велики не само стао на крај прогонима хришћана, него је и постигао друштве- ну кохезију римског царства путем верске толеранције по први пут је једна религија (хришћанство) дошла не само да осло- боди човека од обожавања идола и световне власти, већ и да истакне, као врховна добра, вредност и слободу људске личности милански едикт без сумње предста- вља одељак не само правне културе, већ и свеукупно здање људске културе међутим, иза правних одредби кри- је се један оквир начела и врлина који је дошао да одговори на данашња го- рућа питања запитајмо се: у времену нове гло- бализације, шта је то што ће довести народе и грађане до тога да у миру ко- егзистирају са неким ко им је стран и другачији од њих, ко куца на наша вра- та, а да не изгуби осећај посебног кул- турног идентитета, који нам оставља у наслеђе предање сваког народа? за сада, с једне стране имамо владе које реагују немоћно, пратећи напро- сто развој и померања становништва, а с друге стране имамо заједнице, чак и традиционално толерантне, као што су европске, које све више тону у ксенофо- превод са јелинског: михаела јагер септембар/октобар 2013 37тема броја 1700 година миланског едикта годишњица миланског едикта подсећа да јединство заједнице иде само једним путем: слободним изражавањем идеја, верских убеђења, мишљења и предлога, како би се испробали, изабрали међу собом и проценили на пољу друштвене праксе бична и расистичка понашања управо ово последње доводи до нове проблема- тике питање идентитета европске уни- је њена недавна одлука је да не упише у свој устав своје хришћанско наслеђе претпоставља се да је ово заиста ратифико- вало њен став о верској толеранцији међутим, шта се заправо дешава? њене заједнице одво- јене од темељних хри- шћанских вредности, које су натопиле њихово читаво културно здање, почевши од миланског едикта, дошле су, шта више, да траже једин- ство путем популациј- ске и расне хомогености нажалост, овај пут је окушан и посут ксенофобијом, насиљем и крвавим сукобима, која се не могу спречити позивањем на апстрактна и суштински празна људска начела ова- ква деловања имају своје корене у психо- лошкој и духовној позадини човека, до ког не могу да допру само управљачке и правне процедуре годишњица миланског едикта под- сећа да јединство заједнице иде само једним путем: слободним изражавањем идеја, верских убеђења, мишљења и пре- длога, како би се испробали, изабрали међу собом и процени- ли на пољу друштвене праксе међутим, ис- товремено подсећа да закони и уредбе нису довољни да наметну друштвени спокој јединство раздеље- ног човечанства данас пролази кроз једнаку и мирну коегзистенцију личности и друштвених група то је порука ово- годишњег обележава- ња 1700 година од издавања миланског едикта а употреба те поруке зависи у потпуности од постојане и живе хри- шћанске вере, која је у позицији да и да- нас обогаћује светску правну и политич- ку културу  митрополит димитријадски господин игнатије 38 5/2013 др ђорђе вуковић српски владари и култ св константина великог према св константину великом византијски и српски владари гајили су искрено поштовање свети цар константин велики од- увек је био узор хришћанским владарима, како по државним ус- песима, тако и по својој побожности милански едикт надахњивао их је на верску толеранцију, а први васељенски сабор на бригу за одржање вере тим примером руководили су се и српски владари тако је, по сведочанству сте- фана првовенчаног, његов отац велики жупан стефан немања носио о вра- ту напрсни крст у који је био уграђен комадић часног и животворног дрве- та господњег крст који је вероватно добио од цара манојла комнина при- ликом помирења (око 1173), немања је задржао и после одрицања од пре- стола и понео га са собом у манастир студеницу а затим у свету гору већ болестан, немања је крст послао сину стефану, са писмом у којем је поручио: „нека ти (крст) буде чувар и утврђење и победилац и помоћник у борбама увек да ти помаже као давиду и древ- ном цару константину“ свети цар констатин је био један од узора који је следио немања, што је ис- поштовао и свети сава пишући слу- жбу своме оцу, свети сава је користио стихове из вечерње стихире на „госпо- ди возвах“ посвећене константину и јелени у тим стихирама се свети цар константин похваљује због „давидов- ске кроткости“ по великом цару, који је био очев узор, једна немањима кћер- ка, удата за властелина тиха дала је име свом сину тај један немањин унук, константин тих асен постао је бугар- ски цар (1257–1277) и са поносом се позивао на „светог симеона немању, деду царства ми“, у повељи за манастир ђорђа код скопља после првих немањића, владао је краљ стефан радослав за кога се зна да је подржавао византијски утицај у србији, али се због малог броја извора не може ништа конкретно рећи о ње- говом односу према култу цара кон- стантина великог следећи владар из лозе немањића, владислав је фреском, у задужбини милешеви, исказао по- штовање константину и јелени његов брат и следећи краљ, урош i приказује константина у својој задужбини сопо- ћанима на фресци првог васељенског сабора у ово време, чувени писац до- ментијан, саставља и шаље краљу уро- шу i на дар ново житије светог си- меона у поменутом житију се подсећа на речи св симеона да послани крст треба да помогне стефану првовен- чаног као некада светом константину поштовање према светом цару исказу- септембар/октобар 2013 39тема броја је и урошев син, драгутин он прика- зује константина у цркви св ахилија у ариљу, у сцени првог васељенског сабора, али додаје нову димензију по- штовања близу поменуте фреске на- сликан је и немањин сабор (против богумила) тиме је показано да су се оба побожна владара старала о очува- њу догмата вере у свом зборнику, св данило пећки пореди краља милутина са царом кон- стантином у опису победе српске вој- ске под командом новака гребострека у малој азији поређење није случајно изабрано, јер је свети краљ веома по- штовао првог хришћанског цара у ми- лутиновим задужбинама (краљева цр- ква у студеници посвећена св јоакиму и ани, манастир старо нагоричано) приказани су благочестиви цар и њего- ва славна мајка јелена српски краљ је једном свом сину дао име константин овај син је био означен као престолона- следник и као такав живописан у лози немањића у грачаници (око 1320 г) после милутинове смрти, отпочеле су борбе за престо константин немањић се у скадру прогласио за краља и ко- вао сопствени новац он се одазвао се позиву на преговоре које му је упутио противкраљ владислав ii, драгутинов син на превару је ухваћен и по речи- ма савременика, погубљен „нечувено свирепо“ подстакнут погибијом свог брата, стефан iii дечански је поразио противничке трупе, а владислав ii је избегао у угарску где се упокојио да- нилов ученик је описао укратко како је дечански изашао као победник из рата за престо и упоредио га са соломоном, давидом, константином и мојсијем цар стефан душан, син краља сте- фана дечанског сетио се великог цара приликом доношења свог надалеко чувеног законика у повељи издатој тим поводом, он је изразио захвал- ност богу што му је дао у руке толике земље и градове као некада констани- ну великом душаново доба даје још једно виђење константинове улоге побожности у наосу манастира ле- сново, задужбине душановог сарад- ника, великог деспота јована оливе- ра, св симеон и сава приказани су заједно са другим славним житељима пустиње, али је та фреска и у одно- су са фреском св цара констанина и јелене на суседном зиду како је од првог хришћанског цара и његове мајке потекла река побожности у це- лој васељени, тако су од родоначел- ника династије немањића и његовог сина потекле речи праве вере у целом српском отачаству свети цар урош св цар константин, фреска из манастира милешева 40 5/2013 v, душанов син насликан је са сво- јим савладарем вукашином у мана- стиру псачи наспрам благочестивог цара константина и јелене то је био позив на сарадњу два савладара, две династије у циљу унапређења вере и побожности у целом царству не- мањићко поштовање наставља и ду- шанова сестра теодора удата у поро- дицу драгаш она је имала два сина – јована и константина млађи кон- стантин је надживео старијег брата јована драгаша, а његова кћерка је- лена је постала византијска царица последњи ромејски цар се такође звао константин и погинуо је бране- ћи цариград константин xi драгаш је тако ушао у грчке и српске народ- не песме тако је искрено поштовање које су према константину великом гајили византијски и српски владари добило своје испуњење и у личности константина драгаша, последњег ромејског цара он је својим именом подсетио савременике на првог хри- шћанског цара константина великог, својим житијем указао на христо- љубље, а презименом истакао своје порекло и наговестио улогу слове- на (и посебно срба) у даљем развоју православља  неко је једном рекао да су јубилеји утешни, али и корисни уколико омогућавају напор да се критич- ки продубљено сагледа пређени пут и рад у времену да ли за хришћане јуби- леј представља само историјску леги- тимацију, потврду славне прошлости? или може означити и повод да се неке историјске тековине ако не преиспи- тају, а онда бар осветле из више углова? реч је наравно о односу цркве и држа- ве, хришћанства и власти проблемати- ка која је често испитивана, али никад до краја разрешена многи су мислио- ци настојали да одговоре на који начин формула хришћанског начина живота – у овом свету, али не од овога света – може да се оствари у друштвеној тео- рији и пракси али неко општеважеће, свеобухватно и задовољавајуће решење овог питања није нађено и тако ће по свој прилици бити до краја света и века то нас не сме обесхрабрити, већ управо мотивисати да и даље трагамо за мо- гућим одговорима макар они били и делимични по мишљењу о александра шмема- на, може се без икаквог претеривања рећи да је обраћење цара константи- на имало за последицу преокрет већи од свих које је црква икада доживела хришћанство је ступило на нову ста- зу, услови су се драстично променили но упркос тексту миланског едикта којим се прокламује слободно испо- ведање и практиковање свих религија, међуверска толеранција и очекивана слобода ипак нису биле дугог века – парадокс је да су у неким случајевима сами хришћани постали прогонитељи у новим околностима црква је почела да ужива патронат државне власти од немања је крст послао сину стефану, са писмом у којем је поручио: „нека ти (крст) буде чувар и утврђење и победилац и помоћник у борбама увек да ти помаже као давиду и древном цару константину“ павле карастојковић септембар/октобар 2013 41тема броја милански едикт – смисао јубилеја да ли за хришћане јубилеј представља само историјску легитимацију, потврду славне прошлости? које претрпела утицај тоталитарног духа који је у мањој или већој мери својствен свакој држави а тоталитаризам сваке врсте суштински се коси са основним начелима хришћанске вере христос јас- но и недвосмислено каже: „ко хоће да крене за мном“; дакле, никакви импе- ративи не смеју долазити у обзир, пого- тово не они који се служе механизмима државне репресије у противном, доводи се у питање слобода људске воље, слобо- да личности уопште која јесте највећа светиња и у којој се огледа чо- векова потенцијална бого- ликост то нам предаје библијско-светоотачки систем вредности поред несумњивих светитељских примера остварења христових завета, у историји, нажа- лост, видимо и да је „офи- цијелно“ хришћанство врло често изневеравало своје идеале институци- онализам религије је стара бољка на коју ни хришћан- ство није било имуно ако пођемо од тога да христово царство „није од овога све- та“, онда сваки облик зближа- вања државе и цркве мора бити пажљиво одмерен и анализиран пси- хологија древног етатизма се пренела и у новије доба тако да ни данашња свест хришћана често није у потпуности осло- бођена од придавања божанских атри- бута држави хришћански систем вредности нам јасно говори да никаква власт не може претендовати на божанску санкцију, а понајмање тоталитарни и апсолутистич- ки режими уколико се својства апсолу- та преносе на политички поредак, макар он био и оптималан, јасно је да је посреди замена апсолутног – релативним, тј идо- лопоклонство сваки покушај оправдавања или осмишљавања неког друштвеног уређења уз помоћ псеудобогослов- ских конструкција које метафизички утемељују идеју вла- сти мора бити оштро критикован управо с позиција хришћанске теологије, антропологије и социологије то не би требало да буде спорно након пређеног исто- ријског пута у хришћан- септембар/октобар 2013 се у питање слобода људске воље, слобо- да личности уопште која јесте највећа светиња и у којој се огледа чо- векова потенцијална бого- ликост то нам предаје библијско-светоотачки поред несумњивих светитељских примера остварења христових завета, у историји, нажа- лост, видимо и да је „офи- цијелно“ хришћанство врло често изневеравало своје идеале институци- онализам религије је стара бољка на коју ни хришћан- ство није било имуно ако пођемо од тога да христово царство „није од овога све- та“, онда сваки облик зближа- вања државе и цркве мора бити ки режими уколико се својства апсолу- та преносе на политички поредак, макар он био и оптималан, јасно је да је посреди замена апсолутног – релативним, тј идо- лопоклонство сваки покушај оправдавања или осмишљавања неког друштвеног уређења уз помоћ псеудобогослов- ских конструкција које метафизички утемељују идеју вла- сти мора бити оштро критикован управо с позиција хришћанске теологије, антропологије и социологије то не би требало да буде спорно након пређеног исто- ријског пута у хришћан- портрет константина великог, 4 век, ниш 42 5/2013 бронзана статуа св константина великог у јорку, велика британија, близу места где је константин проглашен за августа 306 године ској свести би требало да се коначно искристалише од- нос према државној власти и друштву уопште мора се дефинитивно одбаци- ти све оно што је током историје представљало скретање с пута изворног хришћанства у контексту великог јубилеја који ове године обележавамо, то би значило обраћање пажње на сам текст миланског едикта, на његову суштину и смисао, уместо стављања акцента на савез цркве и византијске империје који је уследио у постконстан- тиновској епохи цркви нису потребни спољашњи сјај и углед, а поготово не политичко протежирање она би данас требало да трага за новим путевима уместо подгре- вања носталгије за старим сјајем и славом из прошлости није све што носи на себи печат историје и традиције подједнако вредно хришћанска савест нам налаже да пажљиво и са резервом тумачимо наслеђе које није само датост него и задатост кад год институција прети да собом заклони богочовечански организам, по- среди је опадање вере у сина божијег и цркву коју је изградио христос нигде у јеванђељу није обећао својим следбе- ницима успех, сигурност, друштвено признање беседа на гори, као и многа друга места новог завета говоре управо супротно месија је рођен без помпе, дис- кретно, у штали а не у царској палати то- ком целокупне своје божанске проповеди вребале су га опасности и неприлике ако црква гради свој идентитет на христо- вој личности, онда би требало да дели и његову судбину а ако су моћ, утицај и механизми нужности основне одлике сваке власти тј државе као такве, онда би црква морала с великом дозом опреза и резерве, а пре свега критички да се односи према сваком политичком систему у том погледу христова искушења у пустињи су довољно речита  аутор је вероучитељ у архиепископији београдско-карловачкој ако пођемо од тога да христово царство „није од овога света“, онда сваки облик зближавања државе и цркве мора бити пажљиво одмерен и анализиран септембар/октобар 2013 43тема броја политика као јавни живот једне др- жаве, врло је комплексно питање нарочито ако се она посматра са црквене, тј теолошке тачке гледишта историја памти да је црква од сâмог почетка засметала држави и политици, толико да се тежило њеном потпуном истребљењу поред свега тога, став цр- кве према држави и политици изражен кроз оце и учитеље цркве 2 и 3 века, у времену када је цркви било нарочито тешко с државом, никада није био одри- чан и радикалан такво расположење још више ће оправдати цар константин ве- лики, који је својим чувеним миланским едиктом из 313 г дао потпуну слободу и право цркви да се слободно креће у јав- ном тј политичком животу велике рим- ске империје, раме уз раме са осталим верским заједницама ипак, опрезност цркве према држави није престала да постоји поред чињенице да је држава с почетка нове ере, често приређивала ис- кушења цркви која су се појављивала у интервалима дуго током историје, можда још веће искушење од прогањања у ката- комбе и пустиње од стране императора или апсолутистичких идеологија модер- ног доба, била је и остала – опасност по цркву да се у константиновском и пе- риоду који долази, и сâма једног дана не стопи и не претвори у државу за такво чување „свете“ дистанце цркве од држа- ве, нашло се сигурно теолошко упориште на примеру христовом, за кога читамо у јеванђељу: „а кад разумије исус да хоће милански едикт као вечна поука захваљујући константину и миланском едикту, утабан је пут модерним демократским друштвима и њиховом односу према цркви и верским заједницама уопште илија ромић 44 5/2013 да дођу да га ухвате и учине царем, он отиде опет на гору сам“ (јн 6, 15) с друге стране, дистанцирање државе од цркве, јавља се као политички циљ каснијих модернистичких политичких система западне европе, а о њиховој искрености би се могло нашироко дис- кутовати како би заправо теологија као реч божија коју црква проповеда овом свету, требало да се постави на- спрам политике? без обзира што би одговор био пун претпоставки, треба ипак бити свестан чињенице да се на православном истоку све до новијег датума, за разлику од римокатоличког и протестантског запада, никада није појавио човек попут блаженог авгу- стина који би „теолошки“ доводио у везу бога и државу (мислимо на његово ремек дело o држави божијој) нити би се игде могла наћи кованица као што је „политичка теологијa“, која се појављује с почетка 20 века на западу и тема је озбиљног истраживања које траје и да- нас поред тога, неки научници „поли- тичку теологију“ као термин и дискурс наслућују већ код јевсевија кесаријског, црквеног писца из 4 века, чувеног по томе што је између осталог, описао жи- вот њему блиског цара константина ве- ликог међутим, став цара константина је аутентичан и може да нам послужи као трајни образац за решавање ове дилеме наиме, цар константин је очи- гледно правио разлику између та два света, па је остао упамћен и по својој изјави у којој строго разликује и раз- дваја државу и цркву, а самим тим и по- литику од теологије, тврдећи да „када се о нечему дис- кутује тако широко, то више није теологија, то је политика“ дакле, и констан- тин увиђа 44 5/2013 појавио човек попут блаженог авгу- стина који би „теолошки“ доводио у гледно правио разлику између та два света, па је остао упамћен и по својој изјави у којој строго разликује и раз- дваја државу и цркву, а самим тим и по- литику од теологије, тврдећи да „када се о нечему дис- кутује тако широко, то више није теологија, то је политика“ дакле, и констан- тин увиђа споменик св константину великом, милано септембар/октобар 2013 45тема броја да теологији може да припрети опас- ност од претварања у политику захваљујући константину и милан- ском едикту, иза којег стоји позна рим- ска империја (византија) кроз чувену „симфонију“ тј јавни склад државе и цркве, утабан је пут модерним демо- кратским друштвима и њиховом одно- су према цркви и верским заједницама уопште у чему уживају многи народи света данас овакав хармоничан однос између њих свакако не подразумева стапање државе и цркве већ њихову сарадњу та сарадња није механичка и константна, већ је бурна и пуна изне- нађења, те она захтева вечиту „будност цркве пред збуњујућим и динамичним политичким струјањима“ отуда су рани оци цркве били опрезни чак и према сâмом цару константину, пла- шећи се „двоструког смисла“ (георгије флоровски), односно могућности да константинова држава не постане идеолошки хришћанска и да се у новом политичком амбијенту не доведе у пи- тање сам идентитет и природа цркве и њена есхатолошка нада они који су се понајвише успротивили тој новој по- литичкој реалности, били су хришћан- ски монаси, који су поред многих теолошких мотива и разлога свога мо- наховања истицали и пружање отпора према константиновој држави отуда, није изненађујуће што у старечни- ку читамо: „добије једном при- ликом ава антоније писмо од цара константина којим га овај позиваше да дође у константинопољ и он размишљаше шта да чини па рече ави павлу, свом уче- нику: ‘треба ли да идем?’ а овај му одговори: ако одеш, зваћеш се антоније; а ако не одеш, зваћеш се ава антоније“ звучи апсурдно, и рекло би се да се ради о незахвалности и безобразлуку епипатских отаца према човеку који је даровао мир и слободу цркви хри- стовој ипак, пре ће бити да је посре- ди једно дубоко расуђивање какво је готово немогуће наћи у светској по- литици данас а то расуђивање није ништа друго него теолошки реализам, који нас стално подсећа не непобитну чињеницу да је свака држава пролазна и да је сваки политички систем про- мењив, па самим тим и варљив и пун немира можда је то права поука коју нам оставља цар константин преко миланског едикта и рана црква преко својих реакција на њега – колико год јавно и званично црква ужива слобо- ду и углед у једној држави, она треба увек да је опрезна с државом, како је ова не би увелa у вихор својих поли- тичких идеја и своје привремености, и пољуљалa тако њен вечни теолошки идентитет  аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији цар константин је остао упамћен и по својој изјави у којој строго разликује и раздваја државу и цркву, а самим тим и политику од теологије, тврдећи да „када се о нечему дискутује тако широко, то више није теологија, то је политика“ 46 5/2013 што је људима немогуће, богу је могуће (лк 18, 27) мишљења смо да се ове речи господа исуса христа у потпуности могу применити на настанак, живот и развој православ- не мисије у пакистану сама чињеница да се тамо мисија не само појавила, већ да дина- мично расте и развија се – јед- ноставно представља божије чудо тако нешто не би могло ни да се претпостави, али се ето, испоставило да се управо у тој земљи људи врло живо ода- зивају на реч о православљу на жалост, свима је познато да је у пакистану неисламском становништву веома тешко вести које долазе из те земље говоре о чињеници да су прогони хришћана, убиства, сило- вања и измишљене оптужбе за вређање исламске религије део свакодневице по речима једног од православних свеште- ника у пакистану, оца антонија шама- она из хајдерабада, „питање је тренутка када ће се нови талас насиља покренути и нико од нас не зна када и где тачно“ пакистанска лађа спасења у таквим условима и околностима родила се, живи и расте лађа спасења „идите и научите све народе“ православна мисија у пакистану станоје станковић од овог броја православног мисионара у сарадњи са православним мисионарским центром „о данил сисојев“ уводимо сталну рубрику „идите и научите све народе“, у којој ћемо објављивати мисионарске подвиге православне цркве из целог света о јован танвер у свом дому на служби септембар/октобар 47 у овој земљи готово никоме од право- славних мисионара ван пакистана не би ни на ум пало да иду у пакистан, да мисионаре у тако тешким условима међутим, захваљујући невероватној храбрости и љубави самих пакистанаца – православних свештеника који тамо служе, црква у пакистану интензив- но расте до сада су формиране право- славне заједнице у лахору, вазирабаду и хафизабаду, гуџранвалу, навашбаху и фејсалабаду, карачију, хајдерабаду, саргоди, исламабаду укупан број пра- вославних хришћана прелази број од 1300 људи у цркву људи долазе углав- ном из протестантске и римокатолич- литургија у хајдерабаду причешће верних 48 5/2013 ке конфесије, али има и случајева об- раћења из ислама православна мисија тамо је почела 2004 године, када је о јован танвер након дугог пута од преко десет година, прешао у православље из римокатоличанства и постао свештеник један од најистакну- тијих римокатоличких свештеника својевремено, говорник пред препуним стадионом за време посете римског папе јована павла ii, осетио је у срцу жеђ за истином и био истрајан у томе господ га је због тога обилато наградио неуморни мисионар константино- пољске патријаршије успео је да форми- ра три велике заједнице у лахору, вази- рабаду и хафизабаду и чак да, уз помоћ донација из мисионарске организације „православни хришћански мисионар- ски центар“ [„orthodox christian mission center“] из америке покрене изградњу првог православног храма у пакиста- ну, који треба да буде завршен током 2014 године иначе се сва богослужења обављају у домовима верних помоћ духовне деце спц пошто су православни хришћани пот- пуно обесправљени у пакистану, о јован на све начине покушава да образовање и медицинску заштиту православне заједнице подигне на што већи ниво у хафизабаду је управо захваљујући дона- цијама духовне деце српске православ- не цркве подигнут кројачки центар – то је био једини начин да се православне хришћанке извуку из јако тешке ситу- ације у којој су се налазиле због велике немаштине оне су биле принуђене да раде као послуга у кућама богатих мус- лимана и биле свакодневно злостављане (многе од њих чак и силоване), при чему су постављане у тешку ситуацију – нису имале никакав други избор за посао сем да раде као послуга, а ако би тражиле за- штиту од стране закона на свом радном месту, постојала је претња оптужбом да вређају ислам, због чега би настрада- ле не само оне, већ и њихове породице радује нас што се кроз тај центар пре свега њима пружила могућност избора, што се кројачком занату до сада научило преко 30 девојака, да оне поред кројач- ког заната уче и друге вештине и да ће православна мисија у пакистану је почела 2004 године, када је о јован танвер након дугог пута од преко десет година, прешао у православље из римокатоличанства и постао свештеник будући православни храм – изглед споља „идите и научите све народе“ септембар/октобар 49 моћи тиме да зарађују за живот, што даље од ужаса у коме су тако дуго живе- ле за рад овог центра потребно је 1 200 долара за шестомесечну плату наставни- ку шивења, како би се рад центра и даље наставио и да би се овим унесрећеним девојкама дала нада мисија рпц од 2011 године у пакистану је такође присутна и мисија руске православне цркве у њој се труде три православна свештеника: о антоније шамаон, о ки- рил амер и о јосиф фарук великим тру- дом на врлини милосрђа они приклањају себи срца пакистанаца и на тај начин шире благу вест о христу свештени- ци кирил и јосиф су након последњег великог прогона хришћана у лахору, у коме је спаљен читав хришћански кварт, успели да, захваљујући донацијама пра- вославних мисионарских заједница из русије и србије организују куповину не- опходних ствари за живот за преко 170 породица међу прогнаним хришћанима било је и православних, али су већину чинили протестанти и римокатолици купљен је неопходан кухињски прибор, ствари за децу, школски прибор за децу која су ђаци врло је важно да је о кирил успео да, уз божију помоћ, добије дозволу власти да посећује затворе и болнице у саргоди ради бриге о затвореницима хришћан- ске вероисповести и да на тај начин ис- пуњује христову заповест: „болестан у хафизабаду је управо захваљујући донацијама духовне деце српске православне цркве подигнут кројачки центар о кирил у болници у саргоди 50 5/2013 бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми“ (мт 25, 36) брига са њихове стране о прогнаним хришћанима у лахору – који на жалост и даље живе у шаторима, на улици – не престаје свештеници кирил и јосиф редовно одлазе да их обиђу, да им уру- че материјалну помоћ сакупљену од до- нација, али користе и прилику да тим људима тихо и ненаметљиво, „на голу- бијим ногама“ по речима светог јустина ћелијског, говоре о свој лепоти и дубини нашег светог православља о антоније шамаон у хајдерабаду интензивно ради на преводима бого- службене литературе на урду језику у сарадњи са њим, православни миси- онарски центар „о данил сисојев“ из србије објавио је православни молит- веник на урду језику, који у себе укљу- чује јутарње и вечерње молитве, као и правило пре и након светог причешћа такође, у састав молитвеника ушли су и драгоцени савети светог игњатија брјанчанинова о молитви, где се говори о духу православне молитве свештеник јосиф фарук преводи рајску пирамиду, први закон божији, и веру образованих људи светог николаја жичког на урду парохијани оца јована танвера свештеници кирил и јосиф беседе о православљу са инославним хришћанима у лахору „идите и научите све народе“ септембар/октобар 51 језик, а о антоније преводи пут под– вижника тита колиандера за штампу ове истинске духовне хране скупљају се донације, јер они сами немају средстава да објаве ове књиге рад са младима православни свештеници у пакистану су друштвено активни свештеник ан- тоније шамаон је овога лета организовао образовни семинар за хришћанску омла- дину у пакистану у склопу кога су имали часове енглеског језика, комуникације, а у паузама се нашло места и за здрав хумор управо у тој бризи да млади човек у паки- стану треба и да се насмеје заиста се види посвећеност и тактичност православних мисионара, посебно када се узме у обзир живот многе деце и младих тамо у прилог томе говори и чињеница да је један дечак који је био у рукама трговаца робљем и на тај начин осуђен да буде сексуални роб, откупљен од стране свештеника тај де- чак је сада збринут, живи у породици оца антонија, учи се кројачком занату и о ан- тоније из све снаге покушава да му пружи што бољу могућност за даљи живот по- православни мисионарски центар „о данил сисојев“ покренут је на богојављење 2010 године носи име чувеног руског православног свештеника и мисионара који је особито мисионарио међу руским муслиманима и више десетина њих превео у православље то је био разлог због кога је мученички по- страдао 2009 године у свом храму у москви, где је испред царских двери убијен од стране једног ек- стремног исламисте сећајући се његове жртве за сведочење еванђе- ља христовог особито међу нехри- шћанима, чланови мисионарског центра који носи његово име се труде се да помогну православним заједницама у земљама где право- славље тек почиње да се проповеда до сада су помогли мисији право- славне цркве у монголији, кенији, пакистану, филипинима, индоне- зији, обали слоноваче, венецуели, аргентини и танзанији на овај начин чланови православног ми- сионарског центра „о данил сисо- јев“ показују како је тачна древна хришћанска мисао да је „крв хри- шћанских мученика семе за нове хришћане“ мисионарски блог се налази на адреси wwwsvedokverni org, а контакт адреса је urednik@ svedokverniorg православни мисионарски центар „о данил сисојев“ 52 5/2013 мените тог дечака михаила у својим мо- литвама богу, да након катихизације при- ми свето крштење, да са страхом гради своје спасење и да ако је могуће, што пре заборави на сав ужас који је проживео у хајдерабаду који се налази на југу пакистана, у области синд, захваљујући донацијама из русије купљена је земља за православни храм, школу и прихвати- лиште за угрожену децу свештеници из пакистана моле за помоћ – потребни су прилози да се на том земљишту подигне храм, школа и прихватилиште пројекат охридски пролог православни мисионарски центар „о данил сисојев“ је организовао пројекат „охридски пролог за мисионара“ – за- хваљујући богољубивим донаторима сва четворица свештеника у пакистану имају у својим домовима охридски про- лог нашег светог владике николаја на енглеском били су јако захвални и радо- сни када су добили ову књигу – о кирил је рекао да је чита након литургије вер- ном народу, а о јован и о јосиф су ис- такли да им је пролог од велике помоћи у састављању проповеди црква у пакистану живи, расте и до- носи плодове преносимо молбу свеште- ника из пакистана да се молите за њи- хову цркву заиста, иако смо удаљени хиљадама километара, не разумемо урду језик и разликујемо се по боји коже – јед- но смо у христу исусу, господу нашем и треба да се помолимо за нашу једноверну браћу свим срцем  аутор је уредник веб-сајта православног мисионарског центра „о данил сисојев“ (wwwsvedokverniorg) сестра у христу показује свој рад – резултат обуке у кројачком центру „идите и научите све народе“ септембар/октобар 53 поздрављам све православне хри- шћане ја сам отац варнава из града ламбаса који се налази на другом по величини острву на фиџију искористићу ову прилику да вам испри- чам како сам дошао до познања истине у суботу 18 јуна 2010 године сам се први пут сусрео са високопреосвеће- ним амфилохијем (архиепископом но- возеландским и егзархом океанијским), на острву вануа леву [vanua levu] на којем живим, у граду савусаву [savu- savu] када је ушао у моју радњу, стао је крај улазних врата мислио сам да је он обичан човек, али сам онда приметио да на себи носи знак нашег господа исуса христа – напрсни крст пришао сам му и увео сам га у своју радњу: био сам веома радостан и сузе су ми лиле док сам се по- здрављао са њим са осмехом на лицу ме је позвао да изађем из радње и ту смо се лепо изразговарали следеће недеље сам се поново срео са њим тада сам се први пут помолио са овим светим човеком, ја који сам до тог тренутка био непоколебљиви хиндуиста и који нисам желео да по- станем хришћанин после тога, једнога поподнева сам га позвао да дође код мене кући на вече- ру и да упозна моју породицу док сам био хиндуиста, нико никада није дошао да посети моју породицу али оно што је високопреосвећени амфилохије учи- нио посетивши нас, упркос томе што тада нисам био хришћанин, дирнуло ме је и задивило након наших неколико разгово- ра он ме је упитао да ли бих желео повратак у очев дом како је хиндуиста са фиџија постао православни свештеник оно што је високопреосвећени амфилохије учинио посетивши нас, упркос томе што тада нисам био хришћанин, дирнуло ме је и задивило превод са енглеског: маријана петровић архиепископ амфилохије и православни клирици са фиџија (поред архиепископа је о варнава у жутим одеждама) 54 5/2013 да постанем православни хришћа- нин учинио је то са пуно љубави и истинске вере тако смо сазнали шта је православље православље је истинска вера и данас сам поносан што сам православни хри- шћанин када данас видим цркве и ма- настире сузе ми лију низ лице и благода- рим богу и спаситељу исусу христу који нам је изменио живот касније је високопреосвећени мене и моју породицу одвео у грчку, где сам за- тим на родосу, у манастиру пресвете бо- городице ипсени [panagia ipseni], био ру- коположен у чин ђакона потом сам, недељу дана касније, у цр- кви св григорија паламе у солуну био рукоположен за свештеника то је био ве- личанствен дан – како за моју породицу тако и за народ на мом острву вануа леву никада у свом животу нисам ни поми- слио да ћу бити православни свештеник, а сада сам веома поносан и захваљујем се господу нашем исусу христу на свему надам се да ћу помоћу божијом и уз бла- гослов његовог високопреосвештенства архиепископа амфилохија ширити пра- вославље по свом острву, у цркви светог атанасија и светог николе на вануа леву желео бих да се захвалим високопре- освећеном архиепископу амфилохију што ме је рукоположио за клирика, као и монахињама и оцима из манастира тари [arri] на родосу такође се искрено за- хваљујем и становницима родоса коју су бринули о нама током нашег боравка на том острву и на крају бих желео да се захвалим со- лунском православном братству за ино- стране мисије [orthodox brotherhood of foreign missions] на њиховој подршци током мог рукоположења и током читавог мог боравка тамо  свештеник варнава наир изворник: fr barnabas nair, „how a hindu from fiji became an orthodox priest“, http:// wwwjohnsanidopouloscom/2013/06/how- hindu-from-­ji-became-orthodoxhtml надам се да ћу помоћу божијом и уз благослов његовог високопреосвештенства архиепископа амфилохија ширити православље по свом острву, у цркви светог атанасија и светог николе на вануа леву археп амфилохије и о варнава са верујућима септембар/октобар 55 ова животна прича није једна од оних поучних прича о многодетним по- родицама које смо до сада читали у мисионару, прича у којима и отац и мајка служе за пример својој деци, али и други- ма ово је прича само о мајци, која је у исто време и отац и мајка својој деци венчана у цркви и није удовица, али ипак принуђе- на да сама подиже и васпитава свој пород одмах нам се намећу многа питања: зашто их сама подиже? зашто, кад деца имају живог оца? зар та деца нису плод њихове многодетне хришћанске породице самохрана мајка николина и њена деца ово је прича само о мајци, која је у исто време и отац и мајка својој деци радмила грујић 56 5/2013 заједничке љубави? ово је потресна прича о насиљу у породици, за које статистике бележе велики у пораст у нашем друштву николина јелић (40), рођена стипић, од оца живка и мајке радмиле из сурчи- на, је – самохрана мајка са деветоро деце благослов да пишемо о њој и њеној деци дао је протојереј-ставрофор слободан ра- дојчић, старешина цркве свете петке у сурчину он за николину каже да је узор православне мајке, која уздајући се у бога храбро носи свој тешки крст као свакој младој девојци и николини је удаја започела идилично имала је 19, а њен изабраник 22 године по завршет- ку фризерске школе у родном сурчину, упознала се са будућим супругом, који је тада радио као пекар у једној приватној пекари на новом београду љубав према њему је учинила да одустане од пута на привремени рад у швајцарску, са добије- ном визом и купљеном картом венчали су се, крсну славу славили, и у почетку је све било како треба краћи период су жи- вели у селу, а због мужевљевог посла су се вратили у сурчин и живели у кући са ни- колининим родитељима у београду им се родило двоје деце, немања (20) и кри- стина (19) затим су прихватили понуђе- ни посао на црногорском приморју, у бару, где су остали четири године вра- тивши се у београд николина је родила треће дете, бојану (17) након земљотре- са, који је погодио ваљевско подручје и оштетио и њихову сеоску кућу општи- на мионица је донирала поправку и комплетну изградњу, па су се врати- ли на село у ваљеву су се родила сва многодетне хришћанске породице септембар/октобар 57 остала деца: невена (11), лазар (9), је- лена (6), лука (5), димитрије (4) и стра- хиња (2) петоро је крштено у цркви св спиридона у брежђу, а четворо млађих још нису крштени, али ће их ускоро кр- стити прота слободан – тешко ми је да говорим своју истину јер је веома горка тешко ми је да говорим ружно о свом бившем мужу јер је он отац моје деветоро деце у селу смо имали све – своју њиву, шуму, стоку: овце, козе, сви- ње, коње продавали смо своје производе требало је много да се ради, али и зара- да је била добра паприка роди најбоље: две паприке у кили али није имао ко да ради и на крају је супруг све пребацио на мене од дана када смо се вратили на село он више ништа није радио онда се деси да га понекад нема целе ноћи и да дође ујутро где је био? шта је са њим? касније сам сазнала да је волео туђе жене било ми је тешко, све на мени, а ја опет трудна променио се и према мени и према деци разгневи се, почне да псује, провоцира нас и напада без икаквог разлога, посеб- но децу ја станем деци у заштиту, а он „оплете“ по мени је ли то радио у алкохолисаном стању? – не он није никада био алкохоличар, чак ни кафу није пио нити је био пушач право је чудо како нисте дошли у иску- шење да абортирате?! – нажалост јесам, хтела сам шесто дете да абортирам, али бог ми није дао кад сам већ заказала, те ноћи сањам дете како плаче и каже ми: „мајка, немој мене баци- ти“ страшно сам се потресла и одлучила – родићу и родила сам јелену мој муж је постао још гори у таквим условима ро- дила сам још троје деце моја мајка, која је радила на аеродрому, слала нам је новац сваке недеље, чак и двапут недељно прво ми је умро свекар, а после неколико годи- на и свекрва нарочито сам прошлог лета била на великим мукама, и психичким и физичким страшно сам ослабила и оне- моћала била сам кост и кожа одлучила сам – ово је крај, заиста више не могу али, куда да се упутим са деветоро деце? рекла сам деци и они су ме подржали, поготово старији, те смо се спаковали и дошли код мојих у сурчин како је ваш бивши супруг реаговао на то? је ли вас молио да се вратите? – јесте обећавао је свашта, али сам зна- ла да од тога нема ништа бежала сам и ра- није од њега са децом код мојих и опет се враћала то је требало да му буде опомена храбрила сам децу: „биће боље, смири- ће се он“, али кад сам видела да је то узе- ло маха једном приликом сам тражила помоћ од социјалног у мионици рекли су ми да седнем, али нисам могла и то је приметио полицајац и рекао да ме хитно одведу лекару одвели су ме и лекар је ви- део модрице и испуцалу кожу ни сама не отац слободан радојчић, сурчински парох, један од великих добротвора самохране мајке николине и њене деце 58 5/2013 знам шта ме је толико година држало док је свекрва била жива она ме је подржава- ла, али није могла да нас заштити – и сама је имала слично искуство у свом животу само кад се сетим како је нашој бојани живот био угрожен, душа ме боли! још као тромесечној беби, грешком лекара бубрези су јој отказали тек на моје инси- стирање написали су ми упут за београд, у тиршову, где су констатовали инвагина- цију дебелог црева операција је трајала 12 сати страховала сам да ми дете неће преживети била сам месец дана у болни- ци са њом и нико нам није дошао у посету на крају, муж је пристао на споразумни развод и суд му је одредио алиментаци- ју од 2000 динара за свако дете ипак, од њега не добијамо новчану помоћ јер нема посао, али нам повремено шаље нешто од производа из баште је ли сада ваш бивши муж довео неку жену да живи са њим? има ли ванбрачне деце? – колико знам, нема то би се прочуло у селу живи сам и почео је да ради на њиви и око стоке да ли је у контакту са децом? да ли је до- лазио у сурчин да види где сте смештени? – зимус су деца била код њега на слави кристина и бојана су му биле главне до- маћице ипак, на њима се уочава незадо- вољство ја им не дозвољавам да ружно говоре о оцу увек треба да имају у виду да је он њихов отац ко вам је обезбедио овај смештај? како можете да подмирите све трошкове са тако малом социјалном помоћи? – врло тешко кристина ради у омла- динској задрузи, али нема увек посла нај- већу помоћ добијам од проте слободана, из цркве св петке, и његове протинице душанке они су ми као други родитељи толику бригу ни од кога нисам добила шта су све учинили за нас! после толико година увели су нас у цркву, вратили нас у живот за божић, за васкрс, никад нас не заборављају они су се заложили да нам се што пре реши стамбено питање људи из социјалног су ми рекли да морам бити подстанар да бих стекла право на социјал- ну помоћ, и обећали да ће плаћати кирију и струју, али је све остало само на обећа- њу изнајмила сам ову празну кућицу, а прота и протиница су се побринули за на- мештај, купили нам шпорет и обезбедили огрев њиховом заслугом, велика помоћ је стигла од наших људи из енглеске, из места берби, из цркве св петра и павла, где је прота служио 12 година кућа је баш мала: две собице, кухињица и купатило, кревети су на спрат газди плаћам 110 евра плус струју да ми је не искључе надам се да нам је то само привремено решење тражила сам од општине сурчин да нам да неку стару кућу видећемо шта ће бити што се тиче исхране, имамо право на то- пли оброк у народној кухињи на сву децу, осим немање и кристине, који су прија- вљени код мојих родитеља, али, верујте ми на реч, храна је катастрофална морам да је зачиним, али и да скувам још хране, јер је и количински недовољно а деца у шко- ли немају ни ужину шта деца уче и чиме се додатно баве? иду ли на веронауку? – немања и кристина раде у омладин- ској задрузи они су све време становали код мојих родитеља и завршили средњу техничку школу „змај“ у земуну, он смер - прецизни механичар, а она - техничар за компјутерско управљање бојана је за- вршила у мионици први разред средње угоститељске и овде је нису примили, на- водно, закаснили смо и нема места тако је изгубила целу годину, али мени је у свему помагала, а такође и мојим болесним ро- дитељима сада је уписала други разред средње угоститељско-туристичке школе веома је надарена и воли да кува невена ће на јесен у 5, лазар у 3 разред ош „вук караџић“ и иду на веронауку, а јелена кре- ће у забавиште значи, ове кифлице и колачи су бојани- ни специјалитети? многодетне хришћанске породице септембар/октобар 59 – ма, то је тек делић колико она уме! она је моја десна рука поражавајућа је чињеница да 90% ро- дитеља у србији васпитава децу батинама са оправдањем да је „батина из раја иза- шла“ по томе би се могло закључити да је већина упозната са библијским учењем по коме је бог, фигуративно речено, „ба- тином“ истерао адама и еву из раја, али се не узима у обзир да је бог у томе имао праву меру, јер је та батина у рукама оно- га коме је име љубав, што се не би увек могло рећи и за све родитеље закон о правима детета, који је усвојен у многим европским земљама ускоро треба да буде усвојен и код нас по том закону батине су плод конзервативног схватања да су деца власништво родитеља и стога се сматрају као строго кажњиво насиље у породици ипак, неки психолози и терапеути сматра- ју да „мале батине“ могу послужити као добра васпитна метода, али се поставља питање колико је то „мало“ сваки облик насиља оставља озбиљне негативне после- дице на дететов емоционални и социјални развој и зато треба имати у виду да дисци- плиновање није насиље нити кажњавање и зато не укључује примену силе над де- тетом шта мислите, да ли ће овај закон о правима детета, ако буде уведен и код нас, решити проблеме насиља у породици? по њему, родитељ неће смети ни мрко да погледа дете, а дете ће моћи родитеља да пријави полицији суд ће одузимати децу таквим родитељима – а шта ће онда бити од наше деце? ко ће их васпитавати? закон? ту ће бити све- га што не ваља, више лопова и криминала можда ће некоме ово што ћу рећи изгле- дати чудно: ја сам побегла од батина, али се ипак не слажем са тим законом који ће потпуно одбацити педагошке „мале бати- не“ по мени, те „мале батине“ прутићем морају да постоје за малу непослушну децу, којој не можеш другачије објаснити нити забранити да не чине нешто што је за њих штетно или опасно по живот јер, постоји разлика између васпитних батина и малтретирања ни због чега осуђујете ли бившег мужа? да ли веру- јете да ћете сами, својом љубављу и ауто- ритетом, моћи да својој деци повратите сигурност и храброст да издрже сва жи- вотна искушења? – не осуђујем га, иако нам је свима на- нео велики бол понекад ми се срце стег- не, мисли ме обузму и као да поклекнем, али, и поред свега, верујем да ће ми бог дати снаге и мудрости да пружим својој деци оно што је сваки родитељ дужан, и да ће се увек наћи добри људи да помогну колико могу ево, сада смо добили новча- ну помоћ из жаркова – 41 000 динара од парохијана цркве вазнесења господњег, а из ош „ђорђе крстић“ смо добили зна- чајну хуманитарну помоћ коју организује наставница грађанског васпитања, илин- ка милетић такође, добили смо и хума- нитарну помоћ од „мисије свете ана- стасије“, коју шаље, између осталих прота војислав билбија из холандије свима се од срца захваљујем, нека им бог узврати и умножи највећу снагу ми дају моја деца кад ме зовну „мајка“, моје срце је пуно, и понекад ми се срце стегне, мисли ме обузму и као да поклекнем, али, и поред свега, верујем да ће ми бог дати снаге и мудрости да пружим својој деци оно што је сваки родитељ дужан, и да ће се увек наћи добри људи да помогну колико могу 60 5/2013 кад видим да су расположени нису за- хтевни, радују се и бомбонама иако виде како друга деца имају, они не траже на- учили су све да деле за ових годину дана повратила сам своје здравље и снагу и својој деци пружила више него за све оне године тамо, јер од обавеза нисам имала времена ни за њих ни за себе и трудим се само да им буде добро и да буду добри људи а верујем да ћемо некако решити и наш стамбени проблем као мајка-храброст, имате ли своју по- руку охрабрења породицама које избега- вају многодетство? – жао ми је што сама држава не подсти- че рађање, него даје само пуста обећања требало би да држава обезбеди боље усло- ве мајкама, и тада би, сигурна сам, свака жена имала бар по четворо деце деца су највеће богатство православна црква сматра благо- словеним црквени брак и садржи ве- ровање: а) да је рађање деце природан, свети и неопходан елеменат у хришћан- ском браку; б) да је давање живота бого- слична привилегија човека, коју он нема право да одбије ако жели да сачува лик и подобије божије, које му је дано при ње- говом стварању (јован мајендорф, брак у светлости православне теологије) ову привилегију богосличности мај- ка николина неустрашиво и са пуним поуздањем у бога испуњава и својим животом сведочи да није тога, већ би запала у очајање пред страшним живот- ним недаћама  сви који желе да помогну самохраној мајци николини у ношењу њеног крста могу то учинити преко проте слободана радојчића из сурчина или преко хуманитарне помоћи „мисија свете анастасије“ (особа за контакт: вања вукасовић, бр моб тел: 063 104 66 88) многодетне хришћанске породице септембар/октобар 61 толико тога је речено, написа- но, протумачено, да се човек пита има ли се на тему шек- спира и његових дела додати нешто ново, занимљиво; нешто што би нас подстакло да прочитамо хамлета или било коју драму овог великог писца? будући да су већ генерацијама део обавезне школске лектире, па самим тим и део неизбежне спирале стере- отипа нашег свакодневног живота, намеће се питање како „старим и до- садним делима“, „толико цитираним писцима и њиховим остварењима“ приступити на нов начин? без „мора да се прочита“ и „треба да се разуме“ јер таквим ставом лишавамо себе мо- гућности да нам та изузетна уметничка остварења открију понеку тајну, и тако нас обогате оном врстом искуства коју је тешко преточити у речи јер како нас учи свети ава јустин: „право сазнање је осећање бесмртног живота“ вилијам шекспир је живео 52 годи- не написао је 37 драма и 154 сонета прву драму написао је када му је било око 25 година није га много занимало да своја дела види у штампаном обли- ку првенствено се старао да се она изводе у позоришту енглези воле да кажу како је рођен и умро истог дана – на празник светог ђорђа, заштитника енглеске искусан глумац, и сам је глу- мио у својим комадима после светог писма, његова дела су најцитиранија у великој британији ево у најгрубљим цртама како тече радња у овој трагедији: хамлет је дан- ски принц који је остао без оца, а ње- гова мајка се већ након неколико ме- сеци од смрти мужа удаје за клаудија, хамлетовог стрица хамлет је због тога веома несрећан на двору се прича да се појављује дух у шта се и сам хамлет уверава; и од духа дознаје да је његов отац заправо убијен, иако су по целој данској разгласили да га је у башти угризла змија истина је сасвим друга- чија хамлет сазнаје да му је оца убио стриц, клаудије, сипавши брату тисов сок у ухо док је спавао дух од хамле- та тражи освету, и налаже му да мајку препусти небу хамлет је све више заокупљен иде- јом освете, те она понајвише погађа младу офелију и њихову узајамну љу- бав у међувремену, хамлет грешком убија полонија, офелијиног и лаерто- ва оца након што је глумачкој трупи која се појављује на двору дао да од- глуме сцену идентичну убиству њего- вог оца, потврђује му се истина да је клаудије убица потом клаудије под изговором да је хамлетово лудило опасно, али у жељи да га лиши живота покушава да га по- шаље у енглеску, али када хамлет от- крије намеру свог стрица успева да се врати у данску и то на на дан офелији- не сахране лаерт оптужује хамлета за сестрину и очеву смрт; и у жељи да се освети, а под утицајем клаудија изази- књижевност хамлет добра драма увек испоштује нашу савест славица радин 62 5/2013 ва хамлета на двобој лаерт и клаудије одлуче да га преваре, па лаерт врх свог мача премазује отровом међутим, у двобоју мачеви бивају замењени; а краљица да би наздравила хамлету пије из пехара са отрованим вином, који је такође био намењен хамлету и пада мртва хамлет, разумевши шта се дешава и прозревши краљеву наме- ру, пробада га својим мачем на самом крају, од последица рањавања отрова- ним мачем умире лаерт, па и хамлет свака трагедија подразумева сукоб, али не једноставан и недвосмислен су- коб добра и зла тако је и ова шекспи- рова трагедија тематски веома сложе- на и изузетно слојевита када знамо да је скоро свим трагедијама заједничко то што приказују сложени идентитет и гранична стања свести трагичних јунака, онда лакше пониремо у сва превирања кроз која хамлет пролази иако испрва заражен осећањем осве- те, он ипак све пропитује, и због сво- је осетљивости интуитивно испуњава оно што је нама свети владика ни- колај давно завештао: „како ти да не знаш оно што мало дете зна? твој не- бески родитељ је непрестано крај тебе зато: не свети се, не враћај зло за зло; него гледај у родитеља и плачи само тако осигураћеш победу себи у сукобу са злим људима“ тако, и овај бунтован скептик на послетку проналази смисао у вери и промислу божијем, што ћемо мало касније и видети наиме, хамлет зна да сам чин освете неће рехабилитовати изгубљену ствар- ност и вратити му убијеног оца, нити ће ублажити лицемерје и развратност дворског живота, којег се толико гну- шао до самог краја трагедије, када против своје воље бива увучен у крва- ви клаудијев пир, хамлет се влада по речима светог апостола павла: „јер написано је: моја је освета и ја ћу вра- тити, говори господ“ (рим 12, 19) израженом животношћу и мотива- цијом коју даје својим ликовима; за- тим двосмисленим, богатим, хумори- стичним и надасве поетским начином изражавања, шекспир ову трагедију крунише дубоком драматичношћу тако и доза тајновитости у хамлето- колико пажње и стрпљења треба да имамо када нам неко прича о својим мукама, макар се и не слагали са том особом књижевност портрет в шекспира, уље на платну септембар/октобар 63 вим намерама још више доприноси уметничкој величини овог дела, ука- зујући нам на ону древну хришћан- ску истину да човек није уско дефи- нисано и укалупљено биће, тако да све може да се објасни једноставним системом узрока и последице човек (па тако и хамлет) је пре свега тајна – „најчудеснија и најсавршенија ра- дионица у којој се непрекидно врши тајанствено преливање видљивог у невидљиво и невидљивог у видљиво, као и преливање природног у натпри- родно и натприродног у природно“ (свети јустин ћелијски) следствено нас ова исти- на нежно упућује на то колико је пажње неопход- но када ступамо у однос са другим човеком ко- лико пажње и стрпљења треба да имамо када нам неко прича о својим му- кама, макар се и не сла- гали са том особом увек је неопходно да уложимо напор да сагледамо жи- вот очима човека са ко- јим разговарамо, дубо- ко и без осуђивања, јер: „ништа страшније по човека од неосетљиво- сти и несаосетљивости то је двоструко слепило: два ока на души, и оба- два слепа“ (свети јустин ћелијски) живот је по- некад толико компли- кован, да човек често не може да предвиди своје поступке то је само јед- на од великих истина коју нам ова трагедија између осталог открива шекспирови монолози који своју пуноћу дости- жу управо у лику хамлета, нису ту да би додатно улепшали ову поетски богату трагедију монолог је давање дубоког увида у целокупно ју- наково ментално и емоционално биће монолози су сумње које шекспирови јунаци деле са нама читаоцима тј гле- даоцима тако се налазимо пред иза- зовом да ли ћемо остати само неми и отуђени посматрачи, или ћемо се са- живети са личном драмом оног који монолог изговара осим што нас, не само хамлет, већ све шекспирове дра- ме остављају запитане и загледане у тајну живота, оне су и барометар наше 64 5/2013 површности и отуђености другим ре- чима, тешко је читати ову трагедију, а камо ли узети активног учешћа, ако нам је површност, коју савремени на- чин живота у многоме подстиче, по- стао или јесте стил живота хамлет нас тражи, пита, провоцира, интригира и не само хамлет, већ и остали јунаци, да ли својим монолозима, поступцима или дијалозима зрцале наша унутра- шња стања и дилеме кроз које можда и сами у одређеном контексту прола- зимо, или нам тек предстоји да се са њима суочимо на крају крајева, свако велико уметничко дело указује нам на степен наше отуђености од бога грех чини човека самољубивим и постепе- но га одводи у отуђеност према окру- жењу, према свему што је створио и према самом себи зато се отуђеност не може превазићи без успостављања заједнице са богом неопходно је нагласити да ово дело није само

Свеска: 333 | Значај Миланског едикта: некада и сада
... МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Значај Миланског едикта: некадa и садa цена 90 динара септембар/октобар 2013 1 Фотографија на насловној страни корице: Цар Константин Велики (Музеј Капитолини, Рим) Фото: shutterstockcom Фотографија на другој страни корице: Епископ бихаћко-петровачки Г Атанасије Фото: ђакон Владислав Голић Фотографија на трећој страни корице: Црква Премудрости Божије у Цариграду Фото: shutterstockcom Фотографија на полеђини корице: Овим побеђуј! (Ђурђевдански крст у Крагујевцу) Фото: ђакон Драган С Танасијевић СВЕСКА 333, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2013 стране СЕПТЕМБАР/ОКТОБАР 2013 МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Значај Миланског едикта: некадa и садa цена 90 динара Реч уредника Милански едикт: седамнаест векова касније 2 Светачник Светост на путевима љубави и странпутицама гордости 4 Историја хришћанства Надкласна истина 6 Догматске теме Богословље – када, коме и колико? (III) 10 Жива реч Основне карактеристике пастира са освртом на пастирску службу 14 Тема броја Тринаести апостол 19 Празно место 23 Цар Константин и Света Земља 27 Слобода за стваралаштво: Милански едикт 28 У сусрет јубилеју Миланског едикта Разговор са др Мирком Сајловићем, професором Историје Цркве 31 1700 година Миланског едикта 36 Српски владари и култ Св Константина Великог 38 Милански едикт – смисао јубилеја 40 Милански едикт као вечна поука 43 „Идите и научите све народе“ Православна мисија у Пакистану 46 Повратак у Очев дом Како је хиндуиста са Фиџија постао православни свештеник 53 Многодетне хришћанске породице Самохрана мајка Николина и њена деца 55 Књижевност Хамлет 61 2 5/2013 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ зворничко-тузлански Г Хризостом Досадашњи уредници Епископ браничевски Г Хризостом (1958–1983), Епископ бачки Г Иринеј (1983–1994), Епископ шабачко-ваљевски Г Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: протонамесник Горан Живковић, ђакон мр Ненад Идризовић, Александар Милојков, Владимир Пекић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Радмила Грујић Излази