-ВАПИЈУ-

Свеска: 363 | Косовски завет и наше време
... светим мученицима и новомученицима косовским) даровани ти таланат власти, богомудри, умножио јеси сугубом благодаћу као пастир добри словесног стада, за које си крв своју пролио, лазаре; стога си чуо: добри и верни слуго, уђи у радост господа свога! (стихира на господи возвах светом великомуленику лазару) ваша крв на земљи оста вапијући, а небо прими душе ваше милујући, громови су слаби бол ваш да објаве, а векови су кратки песмом да прославе о, младићи мили поднесте ударце, и прераном смрћу претекосте старце о, дечице златна скршени пупољци, о девојке красне, о витешки момци, именима вашим небо се позлати, а црква се на земљи вечно обогати! (слава на господи возвах светим мученицима и новомученицима косовским) септембар / октобар 2018 27 оче саво, да ли бисте нам могли рећи шта изворно значи синтагма „косовски завет“ и која је њена порука у савременом контексту? – о косовском завету се много говори и у данашњем времену веома често постоји склоност, посебно код млађих људи, да се он посматра као елемент националне и фолклорне митологије, као нешто што не произилази из аутентичног хришћанског предања наравно, сви добро знамо да није тако иако је историјски и културолошки „косовски завет“ везан за један давни период наше историје, он у себи садржи аутентично хришћанско опредељење за истину божију у односу на пролазне вредности овога света у мом омиљеном ранохришћанском тексту (посланици диогнету из 2 века, гл 5) за хришћане се између осталог каже: „бораве у телу, али не живе по телу… на земљи проводе дане, али им је живљење на небу“ ово дубоко еванђелско опредељење само је оваплоћено у историјском избору светог кнеза лазара и остало је упамћено у колективном сећању нашег народа да је „за малена земаљско царство, а небеско од сада и довека“ то је била и остала једна од најважнијих одлика православног идентитета нашег народа, да од овоземаљских вредности постоји оно што је више и вредније у овом опредељењу заправо нема никаквог етничког партикуларизма, јер како се каже у горепоменутој посланици диогнету: „свака туђина њима (хришћанима) је отаџбина, а свака отаџбина туђина“ другим речима, ми смо позвани да живимо као небоземна бића и не негирајући време и простор у коме живимо као етнос и као појединци, своје пуно остварење налазимо у литургијском контексту народа божијег (лаоса) и то као личности сједињене у христу зато је „косовски завет“ кључни део нашег духовног и, истовремено, историјско-културног кода који нас чини оним што јесмо и што нас је вековима сачувало колико је данас косовско-заветна етика нешто што срби препознају као своју вредност или део идентитета? – нажалост, живимо у времену галопирајуће секуларизације у којем се, не само над историјским сећањем, већ уопште над нашим хришћанским наслеђем и идентитетом, спроводи процес „демитологизације свести“ косово је за многе само парче територије, повест о косовској бици и светом кнезу тек само део народне поезије који нема никакве везе са нашим савременим животом штавише, косово је у наше дане тема броја косовски завет садржи аутентично хришћанско опредељење за истину божију у односу на пролазне вредности овога света разговор са архимандритом савом (јањићем), игуманом манастира високи дечани о косовском завету разговор водио: протојереј иван цветковић 28 5 / 2018 сведено на политички проблем који је добрица ћосић дефинисао као „канцер“ кога се србија и српски народ морају решити да би кренули ка будућности криза у којој се налазимо је истовремено и суд (јер грчка реч „крисис“ то и значи) управо време у коме живимо је време суда у коме се процењује колико данас срби косовски завет препознају као своју вредност и део идентитета, а колико као нешто анахроно, чега се коначно треба лишити или га препустити политичарима, који ваљда боље знају како га треба решити ово је озбиљан знак секуларизације хришћанске свести која је до сада била чврста у добром делу нашег народа, посебно у црквеним круговима, али данас и у нашим редовима бива доведена под знак питања ви сте један од сталних чланова мисионарског одељења спц од његовог оснивања можете ли нам рећи нешто о мисионарском раду манастира велики дечани? какав однос манастир има са обичним албанским народом? колика је утеха србима на косову присуство дечанских монаха? – од мог доласка у манастир високи дечани 1992, увек сам постављао питање на који начин мисија манастира високи дечани може да се прошири и међу албанским народом на косову и метохији морам да кажем да немамо тај проблем са православним албанцима из албаније који радо и често навраћају у манастир и доживљавају ову светињу као место евхаристијског сусрета и заједнице са нама и нашим бројним поклоницима из целог света проблем код косовских албанаца јесте пре свега чињеница да је реч о првенствено муслиманском становништву, иако је оно у прошлости имало, барем у одређеним случајевима и временима више поштовања према овом месту него данас кључни проблем јесте политизација нашег хришћанског предања која је посебно уследила након пада комунизма и стварањем разорног амалгама између безбожне идеологије и националне свести код срба тај квази национализам нанео је ненадокнадиву штету пре свега цркви, јер су новопечени „православци“ (бивши комунисти), усмерили савремени српски национализам у правцу који је затворио врата свима онима који су у православној српској традицији, иако припадајући другој вери, увек препознавали део своје прошлости и идентитета наравно, проблеми су почели и много раније, заправо од почетка 19 века стварањем нехришћанских националних идеологија (по угледу на оне западне) које су почеле да нагризају православну икуменску свест и деле и саме православне народе с друге стране албанци на ким су данас изгубили многе традиционалне вредности и све више их нагриза радикални ислам данас су, нажалост, наше светиње многим албанцима више символ опасности за њихов нови национални пан-албански идентитет заснован на крви и територији, него светиње у којима препознају део и своје историје из времена када су били православни хришћани без обзира на то ми сведочимо поруку коју свети краљ стефан већ вековима шири својим живим присуством и молитвом у дечанима, а то је да су дечани, као и све наше светиње, место у које смо позвани да као људи надрастемо пролазно и пронађемо свој дубљи идентитет и личност у христу ту мисију ширимо и према многим инославним гостима из целога света, који дубоко дирнути лепотом манастира и духовном енергијом која зрачи из сваког камена и фреске високих дечана, а поготово из светитељевог кивота, излазе духовно обогаћени, просвећени и освешћени новим духовним искуством каква је слика богослужбеног живота на косову и метохији, како у свештеним обитељима, тако и у парохијама? с којим су тешкоћама суочени свештенослужитељи када је богослужбени живот у питању? – богослужење је само духовно средиште живота наших манастира и парохија у нашем манастиру који је кружног облика црква је у срединиујутро почињемо са молитвом и свакодневном литургијом, а литургијски поретема броја септембар / октобар 2018 29 тема броја дак се концентричним круговима у току дана након службе шири кроз све просторе манастира, на трпезарију, гостопримницу, кухињу, радионице и даље на наша поља и пашњаке увече се све опет сабира на вечерњу молитву и повечерје у храму манастир пулсира евхаристијским ритмом и све бива у литургијском поретку као једна непрестана света литургија ситуација у парохијама је тежа због тога што су многе парохије ако не сасвим угашене, онда сведене на мањи број људи, а цркве су увек биле центар живота нашег народа ту се крштавало, венчавало, сахрањивало срби су у време османског ропства опстали у градским махалама и селима око својих храмова чврсто укотвљени у том литургијском поретку живота са данашњом секуларизацијом све се мења и ван манастира много је теже одржавати овај евхаристијски ритам свакодневно, осим на веће празнике, када се људи окупљају у већем броју манастири и даље остају најважнија места литургијског окупљања на косову и метохији и живи светионици светосавске хришћанске традиције од 2013, у оквиру теме „питајте о саву јањића“ на сајту poukeorg одговарали сте на питања чланова, давали објашњења, духовну подршку, тумачења у светоотачком духу имате велики број посетилаца и на фејсбук профилу и на твитеру колико је овакав начин комуникације и ваше ангажовање значајно за православне хришћане на косову и метохији? – наша вера је увек почивала на речи, јер сâм предвечни божански логос – реч божија обукао се у тело зато је проповед увек била кључни део хришћанског богослужења у литургији речи која претходи евхаристији као што су апостоли некада користили путеве и пошту једне глобалне и наднационалне римске империје ширећи благу вест христову, тако и ми данас користимо савремене медије и у сајбер-спејсу комуницирамо са људима на великој удаљености преносећи и делећи оне вредности за које верујемо да су од суштинског значаја за један аутентичан живот у христу нови медији, посебно друштвене мреже, свакако имају и својих ограничења и део су глобалног света са свим његовим позитивним и негативним странама, али истовремено омогућавају комуникацију која до сада није могла да се замисли то није замена за евхаристијску заједницу, већ може и треба да буде у служби евхаристије која не може да се преточи у виртуелни свет и подразумева живи сусрет и заједницу око чаше господњеипак, у ситуацији када живимо далеко једни од других, често у великим градовима или раштрканим парохијама комуникација преко друштвених мрежа може бити веома важан начин квалитетног пастирског рада и сигуран сам да ће у будућности још више бити коришћена, поред радија, телевизије и штампаних медија које је црква већ прихватила уосталом, зар штампа управо није настала у време гутенберга у намери да се реч божија прошири међу што већим бројем људи и врло брзо су прве штампарије никле и на нашим просторима сада живимо у време још важније технолошке револуције која се може искористити на врло користан начин у циљу учвршћивања наше евхаристијске заједнице и јединства цркве на који начин заинтересовани читаоци могу помоћи добротворни и мисионарски рад манастира високи дечани? – част ми је да објавим да смо на празник успења пресвете богородице коначно отворили нови интернет сајт манастира високи дечани: decaniorg који води наш монах нифонт дечанац иако је остало још да ставимо нове материјале, ова интернет презентација омогућава, не само упознавање са духовним и уметничким богатством манастира, већ и са нашим мисионарским и хуманитарним радом манастир дечани активно ради на помоћи нашем страдалном народу још од 1998, а активно сарађујемо са организацијама које су инспирисане нашим манастиром, посебно dečani monastery relief fund (дечански хуманитарни фонд, из сад), који води наш драги брат и пријатељ архим нектарије серфес (nectarios serfes), и са италијанском организацијом 30 5 / 2018 наших пријатеља amici di decani (пријатељи дечана), коју води дечански пострижник, монах (италијан са сицилије) о бенедикт скарфи (benedetto scarfi) имамо изузетно добру сарадњу са више српских хуманитарних организација, волонтера и бројних пријатеља који у координацији са нашим монахом исаијом активно помажу нашим повратницима и најугроженијим на сајту су постављене и информације како се могу помоћи наше активности и како се у њих може укључити пројекат дечанског сајта је отворен и стално ће се развијати додавањем нових материјала о историји нашег манастира, народа на косову и метохији, нашег богатог духовног, културног и историјског наслеђа и сви људи добре воље добро су дошли да нам помогну  тема броја архимандрит сава рођен је као драгутин јањић у дубровнику 6 децембра 1965 године у требињу је завршио основну и средњу школу, а студије енглеског и немачког језика завршио је на филолошком факултету универзитета у београду, истовремено похађајући и предавања на православном богословском факултету у београду примио је крштење 1986, у храму св александра невског у београду за првог духовника је имао блаженопочившег архимандрита тадеја витовничког монашки постриг и ново монашко име по светом сави српском примио је на аранђеловдан 1991, у манастиру црна река обављао је послушање баштована, кувара и гостопримца марта месеца 1992, заједно са првим игуманом обновљеног дечанског братства јеромонахом теодосијем, садашњим епископом рашко-призренским, прешао је у манастир високи дечани где је примио јерођаконски чин у јуну 1992, а јеромонашки у јануару 1993, од када обавља и дужност заменика игумана помагао је у сведочењу истине о све тежој ситуацији на косову и метохији широм света, нарочито од 1996 до 1999године након оружаног сукоба на косову и метохији привремено је боравио у манастиру грачаница 1999–2000, као лични секретар и преводилац епископа рашко-призренског активно је учествовао у низу састанака и путовања ради сведочења истине о послератном страдању српског народа на ким у децембру 2000, вратио се поново у манастир дечани, где је наставио да обавља дужност заменика игумана до 2011, када је у чину архимандрита преузео дужност игумана манастира високи дечани, након избора игумана дечанског теодосија за епархијског архијереја у новембру 2010 године обављао је више послушања најдуже гостопримца и преводиоца духовних књига са грчког на српски језик о сава јањић на интернету мисионари од 1993, када поставља први манастирски сајт који је с временом прерастао у епархијски сајт kosovonet који је водио до 2005, и који садржи низ корисних информација о животу и страдању косовско-метохијских срба у тешким послератним годинама уредник је епархијског сајта eparhija-prizrencom поред редовних игуманских дужности и представљања епархије и манастира у контактима са међународним представницима, архимандрит сава активно помаже епископу теодосију, заједно са архијерејском замеником, такође дечанским сабратом, архимандритом иларионом лупуловићем и осталим његовим најближим сарадницима манастир дечани, чији је игуман, броји двадесет два сабрата која живе у манастиру, од чега укупно шест јеромонаха и четири искушеника септембар / октобар 2018 31 рођена је у селу избенице у општини варварин, данашњем расинском округу у пећкој патријаршији је од 1962 године, скоро цели свој век срце мати харитине бди над душама и животима монахиња у пећкој патријаршији брине о сваком камену, цвету, сваком делићу наше светиње у својој скромности, иако је више од пет деценија овде, каже да она није игуманија, већ намесница патријархова и настојатељица светиње помало уморним кораком, после вечерње службе, обилази древну порту, сагне се и купи отпале гранчице, поред степеница брине се да влада савршен ред и поредак, и то показује својим делом када све преконтролише, обиђе мајсторе, провери како ради млекара и да ли су радници из штале добро вечерали, тихо се повуче у своје одаје последња прва је на јутарњој служби и литургији, иако је у осмој деценији живота из даљине допире мирис липа порта је беспрекорнo уређена трава уредно покошена стари дуд, који је пре седам векова посадио архиепископ свети сава други, рачвајући се на четири стране – дрема иза цркве манастирске је гробље уредно овде се иста пажња посвећује и живима и онима који то нису на гробљу, осим монаха и монахиња, су и прве жртве албанског терора млади људи, девојке, искасапљени у пећи у пећкој патријаршији почивају први мученици наше ратне епопеје на косову и метохији 1999 године девојке, марица мирић и олга новаковић из белог поља код пећи, које су масакриране такође и славољуб радуновић, младић из пећи искасапљен у својој кући и у деловима, у џаку испоручен мајци јулки јулка скрхана, остатак живота је била у манастиру и сахрањена је поред сина на први поглед, утисак је да је мати харитина затворена, озбиљна, помало резервисана дакле, не баш пуно расположена за спољашњи свет знамо и зашто много тога су сестре пећке патријаршије поднеле у протеклих 20–ак година а сада су самеосим, што им свако јутро долазе, према утврђеном распореду и благослову владике теодосија, свештенослужитељи епархије рашко-призренске, који службују у оближњим црквама: отац ранђел денић, млади јереј никола станић и отац небојша секулић из истока самоћу им развејавају и срби-поклоници који нису заборавили своје светиње има и странаца, туриста из немачке, француске, чешке, велике британије, русије, италије, шпаније има и војника који су у међународним војним структурама дођу у униформама, гледају и оду у пећку патријаршију са својом породицом, по традицији, стигао је и свештеник из аустралије, петар божић служи у граду ђилонгу, код мелбурна, али сваке године долази у србију све купи за славу у пећкој патријаршији тако, тема броја над нашим косовом и метохијом је ореол земља је то господња и наша света земља, а цела метохија – метох хиландарски, земља благодатне молитве срби да се боре за своје светиње! разговор са мати харитином (пантић), игуманијом пећке патријаршије разговор водила: биљана живковић 32 5 / 2018 каже, понесе најтоплији благослов има мати харитина времена за сваког госта седи сада са нама у пријемној трпезарији гледа некуд замишљено говори о временима некада и сада, и о србима у тим временима велике су разлике у оном некадашњем комунистичком добу, и овом данашњем то се огледа, у првом реду, у односу према вери, духовности, начину живота, односу према породици, у скромности све оно негативно што се дешава у једном друштву и држави – гибања, немири, ратови – све се то преноси, пресликава на манастире, на црквени живот данашњи, савремени човек, живи вратоломно мало времена има за ближње, мало обзира према окружењу сада могу да иду у цркву, нема забрана, као у време комунизма, али ово време мрака им се испречило ви сте били у пећкој патријаршији у време комунистичког једноумља како сагледавате то време? – човек би најрадије да се не сећа неких времена и људи сећам се, бахатости и суровости људи, који су са поносом говорили како су комунисти, како им је тито императив у животу, изнад породице, изнад свега, о богу се није смело отворено причати упадали су у наше келије и претварали их у „своје собе“ људи са петокраком, или у црним мантилима вршљали су светињом, узимали, отимали собе монахињама бездушно су нас избацивали уселили су се у наш конак својим присуством у светињи уносили су страх и стрепњу скрнавили све чега су се дотакли ми смо, мада веома младе, само божијом милошћу добијале снагу да издржимо то тешко доба уносили су све и свашта у манастир, раскалашно се понашали, као да је светиња – хотел ходали су лети у шорцевима и атлет мајицама у порти возили бицикле, рекреирали се, кикотали у време божића, васкрса, наших слава, намерно су доносили партијске заставе и њима витлали по светињи жалили смо се тадашњем патријарху герману он се трудио да нам помогне, колико је то било у његовој моћи ипак, нашао се неки излаз, хвала богу патријарх је тада из призрена повукао протосинђела десимира влатковића, тадашњег професора призренске богословије овде је протосинђел влатковић, био „кустос“ патријаршије и служио је редовно литургију нашу највећу светињу су хтели да претворе у музеј, у нешто што је „давно умрло“ ипак, надмудрили смо их отац је овде, као „кустос“ редовно служио литургију, живео је у светињи, било нам је много лакше овде је примао посете био је лошег здравља, па смо му помагали у богослужењу све што смо могле тада нас је било 25 монахиња и све смо дисале једном душом није било лако нисмо имали довољно соба, понекад ни хране а ти комунисти, у највећем броју случајева, били су срби брзо су се они одрекли бога, лако су потказивали своје сународнике, навлачили невољу и освету комуниста на породице оних који су долазили у цркву шпијунирали су их и ноћу да ли су комунисти одузели земљу пећкој патријаршији? – све што су могли уграбити, они су уграбили: земљу, шуме, део манастира, а нама су оставили њиве које су биле удаљене од манастира 20 километара пешачиле смо и по 4–5 сати, имали смо два коњића и шпедитер штеделе смо животиње, нас нисмо земља је овде посна, сува, па смо по ноћи морале да заливамо радиле смо на нашим њивама, производиле кукуруз, пшеницу, поврће тако смо се прехрањивале наше најближе комшије шиптари су нас, када је било најтеже замењивали рекли би нам увече: „идите код наших жена, ми ћемо вам заливати башту“ биле смо им захвалне тако је било све до 1990, шиптари су радили у баштама, њивама срби нису желели да раде на манастирском имању у комунистичко време никоме није било лако човеку је било тешко, нечовеку лепо верујте, било нам је лакше понекад са албанцима они су ћутали и радили када уђу у светињу, показивали су поштовање а наши срби су псовали, свађали се међу собом поготово, у време када се градио велики конак ти радници, који су стигли по директиви београда из источне србије, псовали су и скрнавили светитеље, цркву, манастир ми смо се, због тога, плашиле за судбину конака изгорео је убрзо, пошто је био изграђен, 16 марта 1981године срби неимари нису светковали ни велики петак, ни васкрс ништа им није било свето били су у својој, тема броја септембар / октобар 2018 33 тема броја а не у туђој светињи, радили су и веселили се за велики петак, најтужнији дан шиптари нису тада радили, из страха од бога и данас, после све наше голготе, рата, уништавања, паљења светиња, када нас у граду сретну стари пећанци албанског порекла, кажу: „ми бисмо дошли и сада да помогнемо, али не смемо немојте нам замерити, морамо да чувамо децу, унучад ово су страшна времена“ дају стари пећанци тајно прилоге за светињу неки нас сретну, поздраве и кажу: „ми смо стари пећанци ово што је дошло, то нисмо ми“ разумели смо се било је међу њима честитих и добрих људи сећам се, када би долазили да раде, прво су питали и записивали наше празнике и на тај дан нису радили било је тако од 50–их до краја 80–их година а онда се све, што је било иоле добро – сурвало кажете да је било пуно искушења приликом изградње конака у пећкој патријаршији – када смо обнављали стари конак, желели смо да га срби граде за своје потомке, да осете колико је то вредно, да се тако уграде у светињу када је изгорео 1981 године, оправдано смо сумњали да су то урадили албанци има међу њима много оних који су желели да запале нашу светињу, можда су били плаћени за то све нам је изгорело, архива, документација, списи сећам се, тадашња фирма-извођач „обнова“, имала је уговор са спц да све изгради и да нам само дају кључ дође тако камион са грађевинским материјалом, или неком другом робом за наш нови конак, а они су уништавали или крали оно што припада светињи срце нас је болело радницима смо уступили наше поткровље да га користе за конак, а они су све што су нашли у поткровљу покрали, чак су и секиру украли, скинувши је са држача били су то срби из врања, лесковца, пирота и наше околине била је са њима, руководећи кадар, извесна марија ј јуца драги боже, та жена нам је учинила много зла! све је радила да нашкоди пећкој патријаршији без имало скрупула, као да је дошла са таквом директивом направила је велике дугове и велику штету пећкој патријаршији, а ни дана није одговарала пред законом тражили смо правду нико нас није удостојио одговора ви сте овде довољно дуго да можемо да кажемо да сте срасли са светињом монаштво које је данас на ким, много је више од чувара и молитвеника? шта за вас значи пећка патријаршија? – ми знамо историјску, духовну и моралну величину наше светиње непроцењива је! њена важност и улога у нашем трајању су немерљиви ако тога нису биле, у довољној мери, свесне прошле, нити данашње европеизоване генерације, биће свесне оне генерације које ће доћи колико је значајна, довољно казује чињеница да су овде на овом светом месту похрањени наши најзначајнији архијереји, патријарси седиште архиепископије и патријаршије, цркву светих апостола, подигао је архиепископ арсеније први уградио се и наш свети отац сава на једном месту толико духовне и људске величине, која је задужила цео род, нема нигде на свету ми то чувамо и чувале смо својим животима питам се понекад, ко кога штити пре бих рекла да наши свети оци, који овде почивају, штите нас и наша богородица пећка и данило други, арсеније први, и сава трећи, архиепископ никодим, макарије соколовић, патријарси: пајсије и јефрем дугачак је списак поједине фреске обновио је чувени српски сликар из хиландара, георгије митрофановић у црквама пећке патријаршије, која је маузолеј српских архиепископа и патријараха, сачувано је више мер34 5 / 2018 мерних кивота, од којих су неки знатне духовне и уметничке вредности још памте одбегли срби из пећи 16/17 фебруар 2004, када је на ким уништено на десетине наших светиња, када је горело све што је било православно? како сте успели да преживите те паклене дане? – кренула је хорда на нас 16 фебруара било је језиво чули смо претње, пуцње, ужас, ломљаву, жамор, псовке било је око три хиљаде албанских вандала и злочинаца, а нас 23 монахиње са нашом игуманијом февронијом и још три искушенице биле смо спремне да све изгинемо за наше светиње псовали су нам мајку српску, урлали, палили около море мржње ми смо тихо појале, богу смо се молиле и богородици пећкој не знамо колико смо дуго стајале у цркви и певале и нисмо осећале страх, само жарку жељу да сачувамо својим телима светињу да она остане италијанска војска је дошла да нас убеђује да је набоље да напустимо манастир рекли су нам јасно да они не могу да нам гарантују животе и да не смеју да користе оружје, такво је било наређење тог дана је одлука била преиначена припремили су камионе за нашу евакуацију рекле смо једногласно – не! све смо биле спремне да страдамо са нама је тада био владика јоаникије, који је по распореду, служио код нас хорда се све више приближавала и све гласније урлала када је требало да развале врата, италијански војници су их упозорили, да ће искористити сва средства и расположиву муницију, ако било шта покушају против пећке патријаршије и монаштва прво су зверски урлали, потом су се утишали, и после извесног времена, почели су да се разилазе хвала италијанским војницима они су једно време били изоловани, без хране и воде и ми смо, такође, више дана биле одсечене од света све смо делиле са њима они су нас помагали у лековима, било је старих и болесних монахиња даноноћно су нас чували никада нећемо заборавити доброту италијана као да је у једном моменту, када је на нас мржња насрнула, у свима њима планула христова љубав и неустрашивост оно што христос споји у љубави, вечно је и неуништиво увек ћемо им бити захвални молимо се за њих, њихове породице како сада живите? нема нашег народа, у пећи је свега четворо срба, а све их је мање и по селима – тужне смо, тешко нам је у души када дођу божић, васкрс, наша слава, нема срба најтеже нам је било за васкрс 1999 године, и онда када смо бадњак палиле само са италијанским војницима са италијанима смо славиле и сваки божић православни, и све празнике све док су они били овде у пећи скоро да више нема срба а оно што је стало, само четворо наших сународника, питање је када ће они тако усамљени и изоловани – отићи ако неко од протераних срба стигне у завичај, дође да би продао своја имања, куће, њиве најгоре је што они дедовину продају шиптарима, ми за то не дајемо благослов како да прихватимо са радошћу оне србе који су албанцима продали своја имања, а да при том нису морали има много таквих случајева многи су могли да остану све су продали па потом још добили од такозване шиптарске власти некакве пензије, а пред светом то „власт“ на ким представља као повратнике дођу неки срби да би обавили уносну трговину тако чине медвеђу услугу честитим србима са ким тешко нам је када то гледамо знам србе који су албанцима у бесцење продавали имања, 150 евра по ару, а нису хтели да продају својим сународницима касније су их сналазиле велике невоље тема броја отац дионисије наш отац дионисије био је пожртвован и далековид служио је код нас у комунистичким временима до дубоке старости деца су га много волела довољно је било да га виде и одмах би се окупила око њега као пчелице, где год да се појави деца су, потом, долазила у пећку патријаршију, крадом од родитеља безбожника, и молила га да их крсти крштавао их је са сузама такође, знао је ноћу из кревета да устане и да посећује болесне, да буде уз њих, молећи се господу одлазио је свима који су га звали нема данас таквих монаха септембар / октобар 2018 35 тема броја у пећкој патријаршији је свакодневна литургија иако живите у опасном окружењу, свештеници редовно долазе – у нашем манастиру непрекидно тече молитва, више од 30 година је свакодневна литургија чак и када су биле ратне околности, увек су наша црква и патријарх налазили начина да не останемо без свакодневног богослужења то много значи тако су нам долазили и живели са нама и богу се молили монаси из црне горе са благословом митрополита амфилохија радовића у току рата, и после рата, свештенство и монаштво црне горе служило је овде 10 година били су са нама, када смо преживљавали најтежа искушења затим су се организовали свештеници из београда, и увек је долазио и остајао неко од њих, по распореду који су они правили обично су остајали по недељу, две најчешће нам је долазио свештеник радивој панић пећка патријаршија му је била друга кућа потом је владика теодосије одредио свештенство које служи у околини, тако да нам свакога јутра углавном долазе јереји из оближњих села имамо блиске односе са манастиром високи дечани, када год нам нешто треба, дечанци дођу да нам помогну тренутно је 20 монахиња у светињи, и три искушенице са нама је увек једна медицинска сестра, а долазе нам и лекари из београда много је старих и болесних монахиња, треба их неговати, а мало оних који би да дођу и остану у нашој великој светињи били бисмо богу захвални да нам дође подмладак шта поручујете нашем народу? – моје срце их зове и наше монашке молитве их призивају да се врате на наше косово и метохију свима нам је тешко, али лакше ћемо све невоље пребродити, када смо заједно да се заједно изборимо за наше светиње и земљу отаца србима ће бити боље када се освесте, постану свесни да смо као народ ништа без корена, без свести о свом пореклу и завета светог саве над целим простором косова и метохија је ореол, то је света земља, а метох хиландарски – јесте цела метохија то је господња земља земља благодатне молитве, натопљена српском крвљу и жртвом према свом роду, прецима за то су гинули лазар, милош, мусићи зар да некрсту препустимо христов крст вековима освештаван српском крвљу због тога су ницале најлепше светиње којима се данас диви цео свет, попут високих дечана, грачанице, богородице љевишке због тога само овде цветају и миришу божури нема србима мира, ни спокоја, док се себи не вратимо, а онда ће нам господ помоћи и вратити све што нам туђин отима ако су неки са косова и метохије и издали себе, свој народ и своје претке, да се покају, да своју децу уче да знају ко су, ко су им преци а они који су продали имања, а нису имали разлога, нека им бог опрости  интервју је вођен крајем 2017 године (први пут сада објављен) чудо крштења десило се то 1989 године свратила у светињу добростојећа породица из београда, која се враћала са летовања водили су двоје деце старији дечак се по уласку у цркву одвојио од родитеља, гледао фреске, кивоте, и кренуо до продавнице тражио је да му купе крст мајка му је рекла да он не може да носи крст, јер није крштен дечак је заплакао питао је мајку: „зашто ме ниси крстила“ она је била збуњена и потресена потом је почео да плаче и млађи син, постављајући јој исто питање одједном је ухватила обојицу дечака за руке и грубо их извела из цркве деца су и даље плакала пришла сам и питала је зашто не крсти децу објаснила сам јој да нама не треба никакав новац, да су потребне једино свеће за крштење дечаци су крштени у старој капели код времешног оца дионисија питао је монах младу жену и њеног мужа, да ли би се и они венчали у цркви пристали су када се све лепо завршило, млада жена нам је рекла да је она унука некадашњег свештеника из саборне цркве и да јој је заборав господа био камен на срцу сада ће моћи деди да погледа у очи 36 5 / 2018 ради чега постоји време? да нас уведе у вечност, одговара црква време је, дакле, овај и будући век наше садашње, историјско, праволинијско поимање времена последица је пада и губитка заједнице са богом као такво, оно је релативно и илузорно у стварности време је неодвојиво од бога и готово да не постоји разлика између овога и будућега века, већ је увек садашњост ову истину осећао је српски кнез лазар, који је изабрао бесмртнога христа и стао под његов крст, свестан да ће тиме показати правац српског крстоношења у векове свој тешки крст кнез лазар је изнео храбро на голготу српске средњевековне драме, а његова достојанствена погибија постала је завет и подстрек свима верујућима до данас пре одлучујуће, косовске битке, православна лазарева србија била је појам слободарске европе, због чега у србију долазе многи молитвеници, исихасти у потрази за христовим миром били су то преподобни оци: ромило раванички, андреј синаит, григорије горњачки (ћутљиви), герасим синаит, григорије синаит, зосим тумански и многи други како поменути, тако и свако од нас има могућност за избор свог пута избор је имао и најславнији српски кнез изабравши уски, трновити пут одбране части и отаџбине, са благословом господњим уочи битке, која бејаше на дан његове крсне славе светог пророка амоса (тога дана се прослављао и свети великомученик вит, па је отуда и назив празника видовдан), свети лазар прослави славу са својим војводама на дан славе, на литургији у цркви лазарици причести се он и сва војска његова потом, сједињени са христом, стигоше на косово поље где им се откри царство небеско, за које су се још раније одлучили, разумевши да је земаљско царство за малена, а небеско увек и довека светолазаревим избором косовски завет је најпоучнија страница књиге српске историје која је у историју овога народа преписана из псалтира: ако заборавим тебе јерусалиме нека ме заборави десница моја ако заборавим тебе косово, нека нестане народа мога, говори српски песник, надахнут горњим речима пророка давида тај завет је благослов и светог саве из светородне лозе симеонове који је имао визију да на сваку српску главу спусти своју свету руку и благосиља је лазарев завет је наша веза са јерусалимом, са христом и црквом његовом, са царством надвременим које је кнез лазар изабрао у име свих нас заувек одлазећи са овог благословеног пута, ма из ког разлога, одлазимо од христа и своје добре вечности до скоро су многе државе имале свога анђела чувара, беседио је блажене успомене епископ хризостом столић, јер је веза једне државе са својим небеским патронима најважнија за њен опстанак у свету, па тек онда по реду важности ређају се привреда, економитема броја првоизабрани народ божији имао је вишевековни поздрав – догодине у јерусалиму, са вером да ће то остварити српска је порука – догодине на газиместану, ако бог да! светолазаревски избор вероучитељ хаџи драган б поповић септембар / октобар 2018 37 ја, спољна и унутрашња политика мишљења смо да анђео господњи наше државности непоколебиво и неодступно чека наше свенародно покајање он не жели да одступи од нас због наших светих небеских заступника, али и наде у свесрпско покајање, као и неопходно јединство по свим важним националним питањима сећање на бој на газиместану, као један од најзначајнијих догађаја у историји српског народа, уврштено је у наш календар, не само због славе кнеза лазара и мученика вита, већ да се покаже колико је важно определење за царство небеско и када је неиздрживо тешко у земаљском царству одрицање од косовског завета, који свети кнез лазар запечати својом крвљу, било би државогубно у сваком погледу иза тог завета стоји сва небеска србија, као најсигурније упориште опстанка српског народа и његове државности првоизабрани народ божији имао је вишевековни поздрав догодине у јерусалиму, са вером да ће то остварити српска је порука: догодине на газиместану, ако бог да!  аутор је дугогодишњи водич по светим местима блиског истока и русије тема броја на дан славе, на литургији у цркви лазарици причести се он и сва војска његова потом, сједињени са христом стигоше на косово поље где им се откри царство небеско, за које су се још раније одлучили, разумевши да је земаљско царство за малена, а небеско увек и довека графит са зграде у репишкој улици у београду 38 5 / 2018 лични избор између земаљског и царства небеског остављен је људима од првородног греха и наставио се све време трајања људског рода на земљи, избором „последице“ – пада или спасења господ је своје заповести учинио доступним људском роду и људе одговорним у случају одступања од божије речи под пастирском палицом светог саве, избором православља, срби су направили најбитнији избор у својој историји сва каснија искушења била су наставак преиспитивања духовног стања, савести и свести, ума и разума народа, љубави, вере и наде једно од таквих преиспитивања јесте искушење које су османлије ставиле пред србе када су ступиле на праг средњевековне српске државе, са намером да пониште све што је, дуго, мукотрпно и у великој вери, стицано и грађено личним примером, свети кнез лазар је показао да нема дилему његово познање је потицало не само из положаја владара србије, већ из дубине вере и висине погледа, управљеног ка господу и поред терета одговорности коју је осећао и познања каква будућност чека српски народ, кнез лазар није имао дилему коме се царству приклонити и управо нам је тај, косовски завет, путоказ ка небеским дверима те су двери увек отворене током времена, косовски завет је много пута понављан и много пута у српској историји послушан – зато је била и славна јер господ дарује славу онима који слушају реч господњу цео стари завет сведочи о томе, преко ноја, аврама, мојсија, јакова, исуса навина, цара давида а нови завет потврђује проповедањем спасења косовски завет, у чијем су отиску стари и нови завет, водио је српски народ у праведном боју за очување хришћанске вере и своје отаџбитема броја косовски завет и очување наше свете земље од цепања, мисија су сваког православног хришћанина на овим просторима саборност у том труду су звона која се само удружена чују даље и јаче звоно које увек звони лела марковић газиместан (фото: лела марковић) септембар / октобар 2018 39 не косовски завет се чувао и преносио на нове генерације током турског ропства упркос вековима, упамтили су га ослободиоци знао га је песник-конзул милан ракић када је, 1912 године, са војском целивао земљу код приштине знали су га солунци, као и сви свети српски ратници који су из прекоморских земаља дошли да ослобађају своју отаџбину и у њеној земљи оставе своје кости неверничка власт после другог светског рата почела је да обезвређује и замењује косовски завет безбожничком идеологијом последице те политике осећамо и данас оне се огледају у духовној амнезији и неразумевању суштине косовског завета, који је завет са богом, златно уже којим су се наши преци, очуване вере, извукли из таме турског вилајета косовски завет је поново пред српским народом с том разликом што су до сада питање избора коме се приклонити царству нашем народу наметали други, a погрешним одлукама у последњим деценијама убрзали тадашњи носиоци власти овога пута се, од стране актуелне српске власти, народу намеће одрицање од видовданског завета штавише, народ се психолошки „прерађује“ константним излагањем представа свршеног чина и непостојања избора косовски завет се представља као превазиђена категорија, а у виду тзв компромисног решења народу нуди „економско благостање“ да би се „са кичме“ србије скинуо део косовскометохијског терета срамним цепањем наше свете земље у преводу: поклања се вера за вечеру о тој истој вери било је речи на вечери пред косовски бој међутим, кнезу лазару никада не би пало на памет да зарад пуне трпезе пусти освајача у метохију штавише, часном смрћу показао је да света земља може да се изгуби у боју, али никад поклањањем зато је био владар достојан престола, славе и поверења искушења се понављају, у мање-више различитом облику данас, дати веру за вечеру значи убризгати отров среброљубља у духовно ткиво рода, а отров раздора сипати у корен народа, корен који је густо уплетен у косовско-метохијску црницу господ је озбиљно упозорио србе када је дозволио да болест удари у тело – у територију, како би се народ призвао богу док није прекасно и како би народ спасавао своје духовно здравље које је битније тема броја богородица љевишка (фото: лела марковић) 40 5 / 2018 тема броја делује готово нестварно да неко, у име наше деце, наших родитеља, свих палих предака који нису одступили од косовског завета, свих солунаца и ослободилаца, у име жртава кошара, гораждевца, ђаковице, у име свих страдалих и отетих на косову и метохији, свих оболелих од осиромашеног уранијума, у име сваког срушеног камена светих арханђела, сваке сузе пред богородицом љевишком, сваке молитве пред моштима светог краља стефана дечанског, јоаникија девичког, пред кивотом светих патријараха у пећаршији, може да каже да нису вредели труд, патња ни жртве и да самоиницијативно исече свету земљу и метохију поклони окупатору? да својом вољом омогући да се наше светиње преименују у туђе културно благо и да се краде наша историја како би се попуњавале празне странице историје окупатора у преамбулу устава републике србије уграђен је косовски завет: „полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у србији, полазећи и од тога да је покрајина косово и метохија саставни део територије србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе србије и да из таквог положаја покрајине косово и метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе србије на косову и метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани србије доносе устав републике србије“ уставна је обавеза, дакле, по највишем правном акту државе, свих државних органа да заступају и штите државне интересе србије на косову и метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима зато је недопустиво да се најављеним променама устава ова обавезујућа преамбула мења или њена обавезност умањује косовски завет јесте колективни, али и појединачни завет ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на небеса или у пакао нико се од срба под капом небеском не може скрити пред овим ставом и одлуком, сада када се о њој говори и уколико се о њој буде одлучивало ни онај ко ћутњом показује незахвалност према прецима чијим је гробовима србија поплочана, за слободу у којој ужива, нити онај који је слеп и глув за косовски завет косовски завет и очување наше свете земље од цепања, мисија су сваког православног хришћанина на овим просторима саборност у том труду су звона која се само удружена чују даље и јаче божија помоћ је почетак и крај сваке приче, па и ове за ту помоћ потребно је да српски народ искрено и веома гласно завапи како би је господ услишио да ли је крст једини избор, да ли се молитва за свету косовско-метохијску земљу, народ, светиње и братство роји у мислима, чује на уснама и да ли косовски завет заиста одзвања у нашим срцима, то треба да се упита свако од нас  аутор је књижевник и правник градског центра за социјални рад у београду косовски завет се представља као превазиђена категорија, а у виду тзв компромисног решења народу нуди „економско благостање“ да би се „са кичме“ србије скинуо део косовско-метохијског терета срамним цепањем наше свете земље септембар / октобар 2018 41 на 50 метара североисточно од храма светог гроба и васкрсења господњег смештен је манастир светих архангела михаила и гаврила (светих архангела) овај, некада српски, а данас манастир јерусалимске патријаршије, значајан је по догађају који се збио још у давидово време место на коме је, према старозаветном догађају, у време цара давида, архангел михаило спустио мач и зауставио даљи помор израиљског народа, постало је светилиште за јевреје у 4 веку (претпоставља се на основу археолошких налаза), цар константин велики изградио је на том месту храм даље се претпоставља да су тај храм до темеља срушили персијанци у 7 веку, а да су потом на овом месту биле мале куће које су страдале у време крсташких ратова у 14 веку, један од највећих српских ктитора и задужбинара, краљ милутин на темељима константиновог храма, подиже манастир посвећен архангелима михаилу и гаврилу место на којем је архангел спустио мач у корице и зауставио страдање народа обележено је мермерним стубићем који се налази у наосу српски краљ милутин био је највећи српски задужбинар после светог саве српског у светој земљи, препознатљив по изградњи овог у народу познатог храма „српски арханђели у јерусалиму“ око овог храма, све до средине 17 века у јерусалиму градила се српска колонија убрзо су изграђени конаци са 40 келија, мала болница, трпезарија, као и два објекта за смештај ходочасника (сматра се да су били капацитета до 200 људи) све је ово изграђено по наредби краља милутина, а у знак захвалности за победу над турцима у малој азији, коју је заједно с византинцима, извојевала милутинова војска о том догађају писао је милутинов летописац, архиепископ данило он у свом летопису пише да је отмени и богобојажљиви краљ милутин своме тасту, византијском краљу андронику другом, у помоћ послао елитне ратнике коњанике који су, предвођени војводом новаком гребостеком, до ногу потукли турке било је то прво српско-турско одмеравање снага, катастрофално по турске ратнике архиепископ данило је записао да су „срби њихова тела секли као трску“ како се ово догодило 1313, сматра се да је исте, или наредне године изграђен овај манастир потоњи српски владари су манастир помагали новчано, слали свештенике и монахе он убрзо постаје центар српских ходочасника у светој земљи, у којем су увек имали места за преноћиште, литургије на српском језику, и у чијој болници су се лечили болесни и повређени словени света земља у 14 веку, један од највећих српских ктитора и задужбинара, краљ милутин, подиже манастир посвећен архангелима михаилу и гаврилу место на којем је архангел спустио мач у корице и зауставио страдање народа обележено је мермерним стубићем који се налази у наосу манастир светих архангела михаила и гаврила у јерусалиму јелена јонић 42 5/ 2018 да би манастир функционисао и очувао самосталност морао је да има велике приходе стешњен између кућа и других хришћанских храмова, манастир није има земљиште осим малог дворишта није имао ни метох у светој земљи, нити економију, па су зато поједини српски владари даровали овај манастир метосима и неким сталним новчаним прилозима тако је српски цар душан даровао манастир светих архангела већим делом прихода манастира светог николе на острву врањина у скадарском језеру са свим његовим метосима, а свечаном повељом, издатом 1350, манастир је добијао и 500 млетачких перпера годишње, које су дубровчани давали за уступање стона и пељешца све до 1501 године до тог времена у дубровник су редовно долазили јерусалимски српски монаси, који су шкртим и претерано педантним дубровчанима морали сваки пут да донесу пуномоћје српског владара и доказ да су заиста сабраћа српског манастира у јерусалиму од 1501, овај доходак је прешао на манастире хиландар и свети павле, на светој гори иако је већ током 15 века српска држава пропадала пред налетом турака, дубровачка република је поштовала завештање српских владара исплаћујући уговорени износ светогорцима све до 19 века света земља мисионарска активност братије манастира св архангела у јерусалиму, била је толико велика и значајна, да су у периоду између 15 и 17 века имали јак утицај на доношење скоро свих важних одлука јерусалимске патријаршије у то време http://holylandphotosnet септембар / октобар 2018 43 манастир св архангела у јерусалиму, у великој мери помагали су и српски ходочасници, руски цареви, влашке војводе мисионарска активност братије била је толико велика и значајна, да су у периоду између 15 и 17 века имали јак утицај на доношење скоро свих важних одлука јерусалимске патријаршије у то време године 1504, манастир бива архитектонски обновљен, изграђују се још два објекта, један за смештај ходочасника, а други за смештај свештенства и монаха у непосредној близини другог новоизграђеног објекта, никле су и куће стално насељених срба у јерусалиму тако да је у светој земљи, у то време, постојала права, мала, српска колонија средином 17 века упади бедуина у јерусалим су учестали страда јерусалимско становништво, а трговина полако замиренема више финансијске помоћи из удаљених српских земаља које су тада већ под османском влашћу, нема помоћи локалног српског и руског становништва, и зато манастир запада у велике дуговепреостало монаштво и свештенство гладује претпоставља се да је 1656 године манастир уступљен јерусалимској патријаршији, која је већ исте године дала свог игумана и више јеромонаха и наредних година га материјално помогла од тада се служба служила на грчком језику, преостали срби су се или вратили у србију, или асимиловали са грцима света земља око овог храма, све до средине 17 века у јерусалиму градила се српска колонија по наредби краља милутина изграђени су конаци са 40 келија, мала болница, трпезарија, као и два објекта за смештај ходочасника (сматра се да су били капацитета до 200 људи) http://holylandphotosnet 44 5/ 2018 и јерменима у јерусалиму, тако да се до краја 17 века губи сваки траг мале српске колоније у јерусалиму руски архимандрит порфирије успенски, вођа руске мисије у јерусалиму, средином 19 века борави у манастиру светих арханђела и пише да у њему има много икона, међу њима и српских у то време у манастиру су постојале: трпезарија, болница, ризница и „дивна библиотека“ са грчким, латинским и словенским рукописима и штампаним књигама неке од рукописних књига данас се налазе у библиотекама кијевске духовне академије, москве, санкт петербурга, ватикана, манастира свете катарине и јерусалимске патријаршије, где је недавно пронађен илуминирани рукописни поклоник „смерног гаврила тадића“ из 1662 године данко давидов у својој књизи запажа да после крсташких похода ниједна европска династија у средњем веку није имала тако чврсте везе са јерусалимом као владарски дом немањића па и касније, обласни господари српских земаља, лазаревићи, бранковићи, балшићи, црнојевићи, петровићи, обреновићи, црквени прелати и монаси, али и световни људи походили су, и даривали, светилишта јерусалима и у доба туркократије ишли су српски поклоници на свети гроб, следећи доментијанов запис о светом сави: „нећу дати сна очима својим, ни покоја коленима својим, док се не поклоним местима на којима су стајале пречисте стопе спаситеља мојега“ међу славним српским поклоницима, овај манастир, касније су походили и патријарх арсеније трећи чарнојевић (1683), београдски митрополит михаило (1883), патријарх герман (1959), патријарх павле (1994) отац григорије, родом из осечине код ваљева, сабрат грчког манастира светог ђорђа у јудејској пустињи, и данас, сваког савиндана, у некадашњој милутиновој задужбини, одслужи литургију на српском језику данас овим манастиром управља јерусалимска патријаршија, а као сећање на србе у манастиру десна капела је посвећена њима  света земља манастир св архангела, јерусалим (извор: svetazemljainfo) http://holylandphotosnet септембар / октобар 2018 45 манастир ставроникита је основан 1541године и посвећен је светитељу николају чудотворцу овај манастир је смештен на северо-источној обали полуострва атос, на високој стени изнад самог мора, на средини пута од манастира ивирон ка манастиру пантократор од кареје је удаљен око један сат хода манастир је по светогорском предању добио име по двојици монаха ставри и никити, који су пре изградње манастира живели у малој келији у овом крају по другом светогорском предању, манастир је добио име по оснивачу манастира никифору ставроникити, команданту цара јована цимиског све до почетка 19 века овај манастир се, поред свог већ устаљеног назива, у народу звао и манастиром пресвете богородице, што се може наћи и у архивским документима међутим, постоји документ из 1012 године који наводи да је један од потписника истог био неки прота никифор ставроникитски, што упућује на постојање манастира ставрониките, а да ли је у питању управо овај данашњи, у смислу да је изграђен на темељима некадашњег, или се ради о неком манастиру ставроникита који је на неком другом месту, остаје и даље непознаница и задатак за будућа истраживања и овај манастир ставроникита током 12 и 13 века, као и већина других светогорских манастира, трпео је велике похаре од стране пирата и латина неки документи наводе да је био пуст и у рушевинама још за време власти латина (1204–1261 године) године 1287 ставроникита је уступљен кутлумушу, а затим манастиру филотеју, који га је касније, као станиште посвећено богородици, продао игуману григорију из геромериона у треспротији за четири хиљаде сребрњака света гора међу сачуваним кодексима у манастирској ризници истичу се бр 43, јеванђеље из xi века, које садржи минијатуре четворице јеванђелиста представљених као „антички филозофи“ и бр 46, познат као псалтир ставрониките из xii века, исписан златним словима и богато украшен манастир ставроникита немања јонић манастир ставроникита, икона светог николе стридиса (извор: http://kostas-assimiscom) 46 5/ 2018 игуман григорије је од васељенског патријарха јеремије i, свог земљака, добио благослов да оснује нови манастир, вероватно под истим именом и на темељима старог манастира, што је учинио у периоду од 1533–1541 године, чиме је овај манастир постао најмлађи од свих других сада постојећих манастира на светој гори две године по завршетку изградње новог манастира, ово здање је задесио велики пожар у коме је већи део манастира страдао, али је тада игуман григорије већ био упокојен, па је обавезу да обнови рушевину преузео лично патријарх јеремија i и постао његов суоснивач тако, из његова два документа „есеј“ и „тестамент“ се сазнаје да је, и поред свеопште раширености идиоритмије по светој гори, у то време, у манастиру ставроникита била киновија и да је манастир био добро организован међутим, током 16 и 17 века манастир захватају тешки финансијски проблеми, високи турски порези, монашко братство је било мало, тако да је манастир често био приморан да уступа своје мале метохе ван свете горе на коришћење за одређену накнаду, па чак и да их продаје манастир је нарочито био у тешким приликама након два пожара која су се збила у 18 веку и који су за последицу имала дуготрајну нефункционалност већине манастирских објеката све ове неприлике манастир не би преживео да није било добрих људи који су га финансијски подржавали, као што су архонт сервопулос (1612 године), јеромонах маркос (1614 године), жена томе клада куртеса (1630 године) и господар влашке александар гикас (1727–1740године) током свих ових година манастир је због опстанка монаха прешао у идиоритмију током рата за ослобођење од турака 1821 године, манастир ставроникита, као и остали светогорски манастири, је био на правим искушењима монаштво се скоро у потпуности угасило пошто су многи побегли из манастира у страху од турске одмазде, неки су отишли у рат да се боре против турака, а мањи број се населио у околним напуштеним келијама и скитовима ова ситуација је трајала десет година, након чега су турци напустили свету гору, а преживели монаси су се вратили у манастир потом су још три пожара (1864, 1874 и 1879) озбиљно оштетила манастир, након којих је био скоро пуст, па је опет био под патронатом свештене општине у кареји света гора манастир ставроникита (извор: http://wwwparaklisicom) септембар / октобар 2018 47 после последњег пожара манастир је почео да обнавља архимандрит ватопедског манастира о теофил манастир се по први пут добро финансијски консолидовао тек 1968 године када је васељенски патријарх антинагора дао благослов за помоћ исте године манастир је вратио општежиће (киновију), што је био први забележен случај на светој гори, у наше време манастир ставроникита је по величини најмањи светогорски манастир одликује се високим здањима и пиргом католикон манастира је посвећен светом николи и најмањи је католикон на светој гори, изграђен 1536 године, вероватно на темељима старијег католикона пресвете богородице реконструисан је 1628 године, а припрата је изграђена 1630 године католикон се разликује од других католикона на светој гори по томе што нема апсиду ни параклисе на бочним странама спољне припрате, управо због веома мале порте у којој је смештен иако мали, католикон баштини веома вредне фреске познатог фрескописца теофана ватаса са крита и његовог сина сиомеона, које су већим делом сачуване, али се данас не могу видети пошто су пресликане истим темама и мотивима знатно мање уметничке вредности у 19 веку дрвени иконостас потиче из 1743 године и спада међу најлепше на светој гори на њему је приказано 12 великих празника у зидинама манастира смештена су четири параклиса трпезарија се не налази преко пута католикона, већ је на првом спрату јужног крила пре 20 година, у току конзерваторских радова, откривена је већа површина зидова под фрескама за које се претпоставља да су дело теофана критског манастир поседује и 33 колибе, каливе, у пределу капсала, које су данас углавном ненастањене, као и 4 келије у кареји манастирска ризница чува честице крста господњег, икону светог николаја чудотворца стридиса, делиће моштију светог василија великог, светог јована златоустог, светог света гора манастир ставроникита (извор: wwwtrekearthcom) 48 5/ 2018 григорија богослова, првомученика стефана и других светитеља, древне црквене предмете и друге драгоцености библиотека чува и старе рукописне књиге, од којих су 53 на пергаменту, као и 4 свитка међу сачуваним кодексима, истичу се бр 43, јеванђеље из xi века, које садржи минијатуре четворице јеванђелиста представљених као „антички филозофи“ и бр 46, познат као псалтир ставрониките из xii века, исписан златним словима и богато украшен, чију је сличност са сопоћанским фрескама уочио светозар радојчић василије барски је 1744 године записао: „ја кажем како тако лепу књигу на читавом свом путовању не видех“ од литијских икона најпознатије су: светог николе у мозаику и деизис прва стоји десно од улаза у цркву предање каже да су ову икону рибари мрежом извукли из морских дубина, где је почивала пет стотина година, и предали је монасима на челу има посекотину за коју се мисли да је настала од, на том месту, припијене шкољке због чега се и зове „свети никола од шкољки“друга се налази на десном зиду спољне припрате, а необична је по томе што се на месту које на деизису обично заузима свети јован крститељ налази свети никола данас је манастир ставроникита обновљен, а његово киновијско братство броји око 50 монаха који су настањени у самом манастиру као и у његовим келијама и колибама у капсали и кареји манастир заузима петнаесто место у светогорској хијерархији манастира  света гора католикон манастира је изграђен 1536 и посвећен је светом николи иако је најмањи католикон на светој гори баштини веома вредне фреске, које су већим делом сачуване, али се на жалост данас не могу видети, јер су пресликане истим темама и мотивима знатно мање уметничке вредности у 19 веку деизис (извор: pinimgcom) септембар / октобар 2018 49 окружени смо пушачима на сваком месту пушачиосећам се грозно, мученички све их сажаљевам, гледајући их како сâми себе муче, али и нас, непушаче, муче као да су дрогирани, а ми не можемо да им помогнемо јер нас је мало, они су огромна већина осећам се немоћно, скрећем поглед, али где год да се окренем – опет пушачии деца пуше! страшно! мучење и самомучење коме је теже? осећам се као ноје пре потопа, као лот пре спаљивања содома и гомора, али и као јов, или као св силуан атонски кад га је напустила благодат господња, на кога се ипак сажали дух свети и утеши га речима: „држи свој ум у аду и не очајавај!“ али, како да не очајавам кад све њих већ сада гледам како се муче у земаљском паклу, како су већ сада свезани, а какав их тек пакао чека?! а што је најгоре и обесхрабрујуће, они о томе и не размишљају, нити желе да се развежу, као да се то њих не тиче нажалост, међу њима су и многи данашњи хришћани шта тиме хоће да нам покажу и докажу? хоће да споје неспојиво – свето и несвето, врлину и грех немају довољно воље и снаге да се обрачунају са грехом, понављају га упорно па, и кад се кају, опет га понављају то је јасан знак да са њиховом вером нешто није у реду није довољна само добра намера, важнији је начин њеног остварења блажени августин хипонски нас упозорава да је „пут ка паклу поплочан добрим намерама“ које нису остварене на добар и богодоличан начин у једној духовној књизи (подвижници у свету, изд задужбина хиландара, 2015), прочитала сам како је господ помагао узгајивачима дувана и слао им кишу када су претиле суше, на молитве његових угодника то ме је саблазнило нека ми господ опрости што осуђујући ту погибељну страст осуђујем и те људе, а дотичем се и сâмог бога али, опет питам зашто? зашто им није спалио те грозне усеве од којих се прави отров за душу и тело? а онда су уследила и друга саблажњива питања: зашто бог, уопште, дозвољава да расте дуван, марихуана, кока (од које се прави кокаин), отровне печурке, коров? зашто ствара инсекте и друге штеточине да нападају храну којом се хранимо па смо приморани да их третирамо противотровним хемикалијама (али, опет отровним) и тако се и сами трујемо? зашто бог допушта да израсте и сазри генетски модификована храна (gmo), зашто допушта дете из епрувете или да се роди богаљ и болесно дете? зашто то бог одмах не спречи? па још и отровне животиње (змија, шкорпија и др) и крволочне животиње?! а знамо да су у едему (рајском врту) све биле добре и волеле адама и еву шта се са њима догодило? шта? отров адамовог греха прешао је на њих а шта је значила та забрањена воћка? значила је: забрањено ти је да знаш за зло, а дозвољена су ти сва добра раја али, ако ти желиш да, поред свег добра, упознаш и зло, онда ћеш и увидети њихову разлику, јер ти ја, твој бог и створитељ, не ускраћујем слободу ни у чему тако су адам и ева, својом слободмисли рвући се са саблазнима овога света, све сам разумела – све што је грешно повезано је са оним забрањеним дрветом „познања добра и зла“ и са прародитељском непослушношћу о једној саблазни радмила грујић 50 5/ 2018 ном вољом и непотребном и бескорисном радозналошћу, упознали зло у његовом најстрашнијем облику а ми, потомци адама, иако спасени од вечног зла христовом човекољубивом жртвом, и даље својом вољом идемо путем зла, а одбијамо христово добро зато се сваки адамов потомак рађа са његовим првогрехом, а очишћује се и трајно ослобађа само крштењем, али му је и даље богом дарована слобода да се сам определи да ли ће следовати христовом добру и христу, као новом адаму, или ће изабрати пут зла и уподобити се првоотпаднику од бога – ђаволу ето, тако сам, рвући се са саблазнима овога света, све разумела: све што је грешно повезано је са оним забрањеним дрветом „познања добра и зла“ и са прародитељском непослушношћу све то отровно указује на човеков духовни пад, отпад од бога сав набројани отров је само физички отров, а непослушност је главни отров – духовни физички отров је само последица тог духовног отрова дакле, шта нам је чинити? како ћемо се спасити? све нам је христос спаситељ рекао: покајте се и држите заповести божије!  мисли осећам се као ноје пре потопа, као лот пре спаљивања содома и гомора, али и као јов, или као св силуан атонски кад га је напустила благодат господња, на кога се ипак сажали дух свети и утеши га речима: „држи свој ум у аду и не очајавај!“ (извор: blogchocchildrensorg) септембар / октобар 2018 51 питао човек бога: „како да променим свет?“ „једним по једним чином доброте“, гласио је одговор и заиста, велика човекова моћ лежи у томе, да мењајући себе, у датом животном простору и времену, мења свет сваког тренутка нам се пружа прилика да променимо свој живот не постоје мала и безначајна дела постоје само она која су добра и која то нису да је то тако, сведочи нам пример јелене в, која већ дуже времена, захваљујући својим изузетним организационим способностима и спремношћу да део свог слободног времена посвети хуманитарном раду, у свом окружењу спроводи акцију помоћи малишанима који болују од тешких обољења почетни слоган акције гласи: „од наше деце, болесним другарима“, а у оквиру ове акције свако ко жели може да поклони један слаткиш или сланиш (смоки, грисине, чоколадну бананицу, сокић) болесној деци „долина плача“ се на тренутак преображава, љубав уткана у поклоне преплављује болесне малишане који се неописиво радују родитељи, укључујући децу тако што бирају поклон за болесне другаре, уче своје малишане да превазиђу себичност и развију осећај за друге људе тако се стиче емпатија, способност да се нека ситуација сагледа из позиције друге особе да ли се свет мало променио овом акцијом? јесте болесна деца су за тренутак заборавила своје страдање, па уживају, колико у добијеним поклонима, толико још више у указаној пажњи и љубави и није то све: лекари, медицинске сестре, васпитачи и наставници примећују да се тешко бреме лечења и васпитања лакше подноси једна медицинска сестра је рекла: „неће деца да ме памте само по томе што их зовем на „боцкање“, већ је то сада и позив на слаткиш, и још ће нашу болницу памтити по томе како су неки добри људи доносили лепе поклоне“ списак клисведочанства наше мало – немоћнима је много како да променим свет? ненад вујић 52 5/ 2018 ника, болница, домова за децу, специјалних школа за болесну децу, свратишта је дугачак, а заједничко за све је да слаткише донатори шаљу са љубављу, а да их малишани у тим установама примају са радошћу наше мало – немоћнима је много идеја покретача ове акције, а и мотив је – да би требало, ако већ имамо срећну и здраву породицу, ту радост поделити и са онима који је немају један мудар човек је рекао: „свако има своју животну причу и увек је најлакше слушати само срећне људе“ на тужне приче углавном одмахујемо главом и размишљамо – како је добро што се то не дешава нама – и ту се свака прича завршава а не би требало да се стави тачка, ту треба да почне размишљање о животу једна лепа изрека каже: „кад неко хоће нешто да уради – наћи ће начин, а кад не жели – наћи ће изговор“ јеленине колеге и пријатељи су нашли начин како да слаткишима/сланишима, спремљеним пажљиво и са пуно љубави, унесу бар мало радости у те нежне дечије душице и коначно, учествујући у акцији овог или неког другог сличног формата, изнова проживљавамо и сагледавамо једну од најважнијих јеванђелских прича у којој нам се говори како се наслеђује царство божије: јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми (мт 25, 34– 46) небо и земља ће проћи, а актуелност речи светог писма неће проћи живот није никаква филозофија живот је дар божији и саткан је од појединих тренутака које можемо протраћити, или искористити да помогнемо ближњима а наши ближњи су сви они са којима делимо простор и време, и они су прилика да се покажемо какви смо у ствари стога, погледајмо свет око себе и упитајмо се да ли га можемо учинити, бар мало, лепшим и бољим?  аутор је предавач верске наставе у четрнаестој београдској гимназији духовне поуке у причама наследство деци предавши детету своје тело и крв, учествујући у формирању његове бесмртне душе, родитељи му предају и део своје душе, свога срца добро је, ако је срце родитеља и њихова душа очишћена благодaћу; али шта се догађа, ако је испуњена духовном нечистоћом? зар то неће прећи и на децу? без сумње, прећи ће и пренети са собом семе зла и болести колико има родитеља који тугују, плачу, жале се, видећи у својој деци тврдоглавост, својевољност, непослушност, раздражљивост, злобу, освету, разне видове разврата; али они треба да се сете, да ли је било тих порока у њиховом срцу још пре рођења деце? ако неумереност мајке у јелу и пићу штети плоду којег она носи под срцем, онда му још више штете наносе нечисте жеље и јаке страсти герман шимански, богослов из духовно-просветитељског часописа „врата небесные“, 2018 бр 8, минск, белорусија откуда долазе генији једна млада, трудна жена је дошла у болницу због обичне упале слепог црева прво су јој доктори ставили лед на стомак, а онда, када су процедуре завршене, предложили јој да уради абортус, сматрајући га најбољим решењем, јер ће дете, највероватније, бити инвалид од рођења али, смела жена је решила да заобиђе абортус и дете је угледало свет та жена је била моја мајка, а дете сам ја можда ће мој пример подржати мајке, које у тешким тренуцима размишљају о томе да ли да сачувају живот андреа бочели, водећи италијански тенор превод: дајана лазаревић септембар / октобар 2018 53 песник велике епопеје српског народа у време првог светског рата, милутин бојић (1891–1917), трагао је за поетским изразом, који ће се најбоље изразити проучавао је домаће и стране песнике и закључио да мора да се врати народном предању он је закључио да њему и његовом времену посебно одговара косовски циклус управо је тај јединствен догађај српске историје одговарао актуелном тренутку, као ниједан други бојићево време је било време прелома историје, када постоји идејно и духовно врење, које збуњује људе обичан човек се тада нађе збуњен пред изазовима које му поставља модеран тренутак, јер превазилазе његове снаге тек песме косовског завета указују на важност заборављеног начина решавања животних проблема зато је бојић решио да напише песму молитва (1910), посвећену мајци југовића бога моли југовића мајка“ као ниједна друга личност народне поезије, мајка југовића је представљала пример како се човек сналази пред искушењима које надрастају његове снаге и када не зна шта га очекује, нити какви изазови пред њим леже, сваки човек може да се помоли богу и добије одговор на сва питања која га муче да би ту мисао поетски уобличио, бојић је испевао песму која се састоји се из четири строфе са по четири стиха у том изразу савршене песме, коју оличава бојићева молитва, сваки четврти стих у свакој строфи је исти: „бога моли југовића мајка“ то је стих из народне песме стихом којим почиње свима позната народна песма, бојић завршава сваку строфу и на крају са последњом строфом, саму песму истовремено, то је стих који даје потребну духовну дубину свакој строфи и целој песми овако компонована песма представља правилну песничку форму, којом се изражава сазнање о оном шта је очигледно истинито, о оном у шта се не сумња: молитва је сидро које чува брод, које чува нојеву барку, лађу пуну верних, који стреме земљи спасења обећаној вернима у народној песми мајка југовића, све почиње молитвом коју бог услишава и тако се покреће след чудесних догађаја захваљујући молитви, мајка југовића је чудесно стигла хришћанска књижевност молитва је сидро које чува брод, које чува нојеву барку, лађу пуну верних, који стреме земљи спасења обећаној вернима молитва у делима милутина бојића др ђорђе вуковић цар урош (извор: blogspotcom) 54 5/ 2018 на косово да тражи супруга старог југ-богдана и девет синова народна песма, на себи својствен начин, изражава уверење да све што човек заиште чиста срца од бога, може да се оствари песнику то не смета, јер и он дели исто уверење да, молитва размиче границе могућег и помаже да се оствари оно што је неост

Свеска: 363 | Косовски завет и наше време
... Фотографија на насловној страни корице: Епископ диоклијски Методије фото: Сергеј Забијако извор: Митрополија црногорско-приморска Фотографија на другој страни корице: Свети исповедник Варнава, Епископ хвостански Извор: из истоимене књиге аутора протојереја-ставрофора Саве Б Јовића Фотографија на трећој страни корице: У олтару храма Пећке Патријаршије фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Високи Дечани фото: Драган С Танасијевић СВЕСКА 363, СЕПТЕМБАР / ОКТОБАР 2018 Реч уредника Печат Косовског завета у нашем времену 2 Реч пастира Косовска логика и економија 4 Материк Успење Пресвете Богородице – Прелазак у живот 6 Реч Архијереја Треба се саображавати са живом вером непрестаним сусретањем са Христом 8 Мисиологија Савремена мисија Цркве 13 У дијалогу са атеизмом Стрела и круг (други део) 15 Хришћанство и психологија О негативним помислима 19 ТЕМА БРОЈА Косовски завет 23 Радуј се, Свети Великомучениче кнеже Лазаре! 26 Разговор са архимандритом Савом (Јањићем) О Косовском завету 28 Разговор са мати Харитином (Пантић) Срби да се боре за своје светиње! 32 Светолазаревски избор 37 Звоно које увек звони 39 Света Земља Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму 42 Света Гора Манастир Ставроникита 46 Мисли О једној саблазни 50 Сведочанства Како да променим свет? 52 Хришћанска књижевност Молитва у делима Милутина Бојића 54 Сећање Одлазак вредне пчеле српске академске кошнице 56 Поезија Стефану за вечни спомен 59 Мисионарски излог Хришћански извори – светоотачка штива за српске читаоце 60 Поезија за децу 64 стране септембар / октобар 2018 1 ˜°˛˝°˙ˆ ˇ Р/ОКТОБˇ ˘ 2018 цена 90 динара МИСИОНА˘ СКО ГЛАСИЛО ˜˘˛ СКЕ ˛˘ ˇ О˜ ЛА ° ЦРКВЕ Зˇ МЛАДЕ ˝ ема броја: Косовски †аве“ и на‘ е време мисионарспцсрб misionarspcrs УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорниуредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник (вд) Небојиша Мишевић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић Александар Милојков Владимир Пекић Милана Вучићевић Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уп