-ВАНУКА-
1
Свеска: 379 | Ликови жена у Библији
...и подвигом и платоју јеромонаха игумена исаије,ВАНУКА 📌 прваго светаго и препоиз острошке ризнице
са освећења параклиса преподобног исаије од оногошта (извор: митро
...и подвигом и платоју јеромонаха игумена исаије,
МЕТА инфо: Р:24589 К:177123 Д:98
 | Свеска 379 |
Свеска: 379 | Ликови жена у Библији
... године: извољенијем оца и поспешенијем сина и савршенијем светаго духа сазда се сија света(ја) и свештена(ја) црков ва име ч(а)снаго и животворештаго крста в ље(то) 7173 (1665), а пописа се в ље(то) 7175 (1667) са бл(а)гословенијем свеос(ве)штенаго митрополита захлмискаго кир василија, трудом и подвигом и платоју јеромонаха игумена исаије, ванука прваго светаго и препоиз острошке ризнице са освећења параклиса преподобног исаије од оногошта (извор: митрополија црногорско-приморска) мај / јун 2021 17 добнаго оца нашего исаије от села попа б(ог) да их прости иже и почеше и савршише овај натпис је једини сачувани историјски извор у коме се експлицитно помиње преподобни исаија „от оногошта“ архива манастира острога сачувана је у временском континуитету тек од 1885 године па до наших дана старијих манастирских архивских аката остало је сачувано јако мало османске снаге су 1768 године похарали острошки манастир манастир острог спаљен је још у два наврата од турске руке, и то у јануару 1853 и у јуну 1877 године старија манастирска архива несумњиво је уништена у тим похарама постоји могућност да се у острогу чувао и рукопис животописа преподобног исаије „от оногошта“, али да је накнадно уништен у некој од поменутих похара из свега наведеног проистиче да је и тадашњи митрополит захумски, потоњи свети василије острошки, заправо кренуо у обнављање и проширење једног већ зачетог, али под ватром и камџијом замрлог подвижничког станишта, што би опет у целини одговарало духу православне традиције из немањићких времена да се цркве и манастири подижу на постојећим култним местима култ преподобног оца исаије дуго је слављен у народу овог краја, а успомену на њега и данас чувају острошки монаси један међу њима је и острошки сабрат јерођакон роман (виларет) који веома често одлази на место страдања преподобног исаије, чита му акатист и молитве такође, сакупља приче народа овога краја везане за чуда овог дивног подвижника спомен преподобног исаије од оногошта слави се 28 априла/11 маја тропар и кондак преподобном оцу исаији написао је блаженопочивши митрополит амфилохије, а акатист и службу је саставила монахиња олимпијада (кадић) прва служба му је служена при освећењу његовог новог параклиса – храма у горњем острогу 28 априла/11 маја 2015 године постоји могућност да се у острогу чувао и рукопис животописа преподобног исаије „от оногошта“, али да је уништен у некој од похара из острошке ризнице преподобни исаија од оногошта — живопис на острошкој стени (извор: митрополија црногорско-приморска) 18 3 / 2021 охридски пролог епископа николаја велимировића препознат је као духовно благо не само међу верујућима српске православне цркве, за које је на првом месту настао, већ и међу верујућима других помесних цркава с друге стране, ово дело владике николаја није читано само међу србима у отаџбини и дијаспори, већ и међу другим народима, на различитим континентима интерес за охридски пролог, поред тога, не постоји само међу православнима и није ограничен искључиво на православне хришћане мишљења смо да су из одређених разлога препознати богословски и књижевни квалитети као и мисионарске могућности и домети овог дела владике николаја, те би то могао бити разлог да оно буде преведено и на неколико светских језика, као ретко које дело настало на српском језику мисао владике николаја је већ више од сто година доступна и на другим језицима — неколико напомена о његовим делима на немачком, енглеском, руском, бугарском, те преводима његових радова на шпански, чешки и румунски објављеним пре ii светског рата изнели смо у православном мисионару бр 373 (за мај–јун 2020), стр 25–26 али превођење дела владике николаја на стране језисрпско духовно наслеђе збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом владике николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године ово дело епископа николаја преведено је на неколико светских језика из историје превода охридског пролога владике николаја срећко петровић мај / јун 2021 19 ке добило је нарочити полет тек у протеклих тридесетак година, посебно након званичног прибрајања његовог имена лику светих почетком 21 века међутим, од неког потпунијег списка преведених дела владике николаја веома смо далеко, будући да његови списи постоје и у преводу на неке језике врло удаљене нашој култури и поднебљу, о којима се мало зна примера ради, живот светог саве из пера владике николаја објављен је и у преводу на арапски језик, у сирији 2002 године (sīrat al-qiddīs sābā: raʼīs al-asāqifah, 1173–1236, превели н комин и л саиба [nūh kūmīn, lūlū ̣ sayba ̣ ʻah] ([syria]: mutrānīyat bus ̣ rá h ̣ ūrān wa- ̣ jabal al-ʻarab wa-al-jūlān, 2002)); његов катихизис преведен је и на индијски телугу језик, итд само набрајање познатијих превода дела епископа николаја на разне језике заузело би много више места него што га овде имамо на располагању, те ћемо се држати искључиво превода охридског пролога први преводи охридског пролога први превод охридског пролога на неки страни језик, колико нам је познато, јесте превод на енглески објављен у четири тома 1985–1986 године у бирмингаму, у великој британији, у издању издавачке куће „лазарица прес“ овај превод охридског пролога дело је мати марије рул (mother maria (marigold) rule, 1937–2013) — енглескиње коју је замонашио митрополит сурошки антоније блум (1914–2003) и која је као монахиња провела десетак година у манастиру градац, научивши добро српски језик у наредној деценији, изгледа да је 1992 године изашло и друго издање пролога у преводу мати марије (према литератури и такође према подацима са портала „амазон“; међутим, нисмо успели да проверимо овај податак) у америци су се пак појавиле две књиге изабраних одломака из охридског пролога у преводу на енглески језик, које је приредила џоана менлеј (johanna manley); прва, објављена у илиноју 1998 године, доноси кратка житија прилагођена деци и младима; друга, објављена у калифорнији 2000 године, садржи духовне поуке на македонски језик охридски пролог преведен је и у два тома објављен 2001 године овај превод дело је ефтима бетинског, а изашао је у охриду; било је више издања овог дела — друго је изашло 2009 године нови и потпуни превод охридског пролога на енглески језик, дело блажене успомене о тимотија тепшића (fr t timothy tepsic, 1926–2008), објављен је у два тома у оквиру издаваштва епархије западноамеричке; друго издање овог превода објављено је 2008, поновљено 2012 године (доступно и у електронском облику — као е-књига за киндл), а исправљено и проширено треће издање 2017 године српско духовно наслеђе 20 3 / 2021 преводи охридског пролога широм света румунски превод охридског пролога објављен је 2005 године, у два тома, у преводу михаеле гросу; овај превод објавио је издавач „игуменица“ из места галаци исти издавач 2010 године објавио је још једно издање пролога, који потписује други преводилац (а станкилеску) (остаје нејасно да ли је реч о истом преводу?) на руски језик преведен је импресиван број дела владике николаја, а нека од њих превођена су и по више пута; у оквиру издавачког подухвата објављивања сабраних дела српског духовника на руском језику, 2008 године појавио се први, а потом и други том охридског пролога у преводу на руски (јануар–март и април–јун), у преводу сергеја фонова, у редактури блажене успомене слависте иље м числова (1965–2019); 2010 године изашла су још два тома, односно комплетан текст пролога на руском (и то као 4, 5, 6 и 7 том сабраних дела владике николаја); овај превод имао је више издања: колико нам је познато, најновија су издања из 2018 године која је штампао руски издавач „ново небо“, уз препоруку издавачког савета руске православне цркве — и то и као самостално издање у 4 тома, и као део сабраних дела епископа николаја у 12 томова на руском језику током 2007 године, „братство св апостола петра и павла“ из хонгконга објавило је књижицу која је најавила превођење охридског пролога на кинески језик, са предговором охридском прологу владике николаја и уводом за житија светих св јустина поповића две године касније, 2009 године исто братство објавило је први том охридског пролога у преводу на кинески језик, односно текстове за месец јануар (прев с–м бурикан) нисмо успели да сазнамо да ли је касније штампан и читав текст пролога на кинеском према подацима из каталога народне библиотеке грчке (https://cataloguenlggr/), превод охридског пролога харе лијанантонаки (χαρά λιαναντωνάκη) на грчки језик објављен је у атини 2009 године: у 12 томова, опремљен илустрацијама христине дулигери – папатеу (χριστίνα δουληγέρη – παπαθέου) друго издање овог превода објављено је 2010 године, треће 2011, а четврто и пето 2014 и 2015 године (према подацима са портала библионет — https://biblionetgr/); електронско издање овог превода, у формату epub књига, објављено је 2012 године превод охридског пролога на немачки језик објављен је 2009 године овај превод је плод труда јоханеса волфа (johannes a wolf) друго немачко издање пролога објављено је 2017 године, и подељено на два тома (јануар–јун и јули–децембар) у лозани је 2009 године објављен први том охридског пролога у преводу на француски језик љубомира михаиловића и зорице терзић; српско духовно наслеђе мај / јун 2021 21 у њему се налазе чтенија за прва четири месеца — јануар–април други том тј превод пролога за наредна четири месеца (мај–август) на француски угледао је светлост дана 2017 године, а трећи још увек није изашао први део охридског пролога објављен је у преводу на шпански језик 2015 године, и дело је љиљане поповић; редактори овог превода су митрополит аргентински силуан из антиохијске патријаршије и презвитер стефан јовановић први том шпанског пролога обухвата штива за јануар, фебруар и март; нисмо успели да сазнамо да ли је у међувремену објављен и шпански превод преосталих девет месеци исте године појавио се и први превод охридског пролога на словачки језик, који је дело о петра сороке; још једно издање пролога у преводу на словачки објавио је православни богословски факултет у прешову 2018 године на португалском језику у бразилу је 2016 године објављен први том охридског пролога — издавач је издавачка кућа „теотокос“ из сао паола, а у овом издању обухваћени су септембар и октобар, према древном рачунању почетка године од септембра архимандрит сава тинков превео је охридски пролог на бугарски језик — његов превод штампан је 2018 године у пловдиву парохија св јована лествичника из варшаве објавила је крајем 2020 године превод расуђивања из охридског пролога владике николаја у преводу на пољски преводи охридског пролога — хронолошки преглед nikolaj velimirović, the prologue from ochrid: lives of the saints and homilies for every day in the year, vol 1–4; translated by mother maria [rule] (birmingham, england: lazarica press, 1985– 1986); vol 1 january, february, march — 398 стр (1 том изашао је 1985 г); vol 2 april, may, june — 424 стр, vol 3 july, august, september — 440 стр, vol 4 october, november, december — 440 стр (томови 2–4 изашли су 1986 године) stories of saints from the prologue: based on the prologue from ochrid by bishop nikolai velimirovich, compiled and adapted by johanna manley (libertyville, il: bishop nikolai resource center — st sava serbian orthodox monastery, 1998); 94 стр nikolai velimirovich, pearls from the prologue: pearls of wisdom from the prologue from ochrid; arranged and edited in index form by johanna manley (menlo park, ca: monastery books, 2000); vi + 184 стр епископ николај (велимировиќ), охридски пролог: житија, размислувања и беседи; дел 1 (јануари – јуни); дел 2 (јули – декември) [превел ефтим бетински] (охрид: канео, 2001; 20092 ); 569 + 670 стр st nikolai velimirović, the prologue of ohrid: lives of saints, hymns, reflections and homilies for every day of the year, vol 1 and 2; translated from the serbian by fr t timothy tepsić; edited by fr janko trbović, the st herman of alaska serbian orthodox monastery, and the st paisius serbian orthodox monastery (alhambra, ca: serbian orthodox diocese of western america, 2002; 20082 ; 2012 kindle edition); t 1 january to june (650 стр); t 2 july to december (703 стр); kindle ediсрпско духовно наслеђе 22 3 / 2021 tion 2097 стр (3 поправљено и допуњено издање, у два тома на 784 + 840 страна, појавило се 2017 године у издању себастијан преса) sfântul nicolae velimirovici, proloagele de la ohrida: vieţile sfinţilor însoţite de cântări, cugetări, luări aminte şi predici pentru fiecare zi a anului; volumul i — ianuarie – iunie; volumul ii — iulie – decembrie; traducere, tabel cronologic i note mihaela grosu (galaţi: editura egumenița, 2005) [20102 ?]; 814 + 882 стр st nikolai velimirovich and justin popovich, introduction to prologue & lives of saints [simplified chinese]; translator xuebin–mihaela burican (hong kong: brotherhood of ss peter & paul — ofasc, 2007); 33 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (январь, февраль, март); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 4] (москва: паломник, 2008); 431 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (апрель, май, июнь); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 5] (москва: паломник, 2008); 425 стр st nikolai velimirovich, january lives of saints — prologue from ohrid [simplified chinese]; translator xuebin-mihaela burican (hong kong: orthodox brotherhood of apostles ss peter & paul — ofasc, 2009); 130 стр ἁγίου νικολάου βελιμίροβιτς, ὁ πρόλογος τῆς ὀχρίδας: bίοι ἁγίων, ὕμνοι, στοχασμοί καί ὁμιλίες γιά κάθε ἡμέρα τοῦ χρόνου πνευματικό ἡμερολόγιο, τ 1–12 [ἰανουάριος–δεκέμβριος]; μετάφραση, ἐπιμέλεια κειμένου χαρά λιαναντωνάκη; σχέδια χριστίνα δουληγέρη – παπαθέου (ἀθήνα: ἐκδόσεις ἄθως, 2009; 20102 ; 20113 ; 20144 ; 20155 ; epub 2012); илустровано, у 12 књига, приближно 12 х 300 стр saint nicolas vélimirovitch, le prologue d’ohrid: vies des saints, hymnes, réflexions, thèmes de contemplation et homélies pour chaque jour de l’année tome premier, janvier à avril; traduit du serbe par lioubomir mihailovitch et zorica terzić; introduction de jean-claude larchet [collection: grands spirituels orthodoxes du xxe siècle] (lausanne — paris: l’âge d’homme, 2009); 477 стр nikolaj velimirović, der prolog von ochrid; ins deutsche übertragen von johannes a wolf; herausgeber johannes a wolf und priesterrat der serbischen ortodoxen diözese füf mitteleuropa [orthodoxe quellen und zeugnisse] (apelern: j a wolf, 2009); 855 стр sfântul nicolae velimirovici, proloagele de la ohrida: vieţile sfinţilor însoţite de cântări, cugetări, luări aminte şi predici pentru fiecare zi a anului; volumul i — ianuarie – iunie; volumul ii — iulie – decembrie; traducere de andreea stănciulescu (galaţi: editura egumenița, 2010); 814 + 882 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (июль, август, сентябрь); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 6] (москва: паломник, 2010); 480 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (октябрь, ноябрь, десрпско духовно наслеђе мај / јун 2021 23 кабрь); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 7] (москва: паломник, 2010); 528 стр san nicolai de ohrid y de toda américa, el prólogo de ohrid: vida de los santos, reflexiones y sermones para cada día del año, el primer volumen: enero–febrero–marzo; traducido por ljiliana popovich; revisado, editado y corregido por ser monseñor siluan, metropolita de buenos aires y toda la república argentina, y por el presbítero esteban jovanovich (buenos aires, argentina: diócesis de buenos aires, 2015); 330 стр sv nikolaj srbský (velimirovič), ochridský prológ: životy svätých, básne, úvahy, rozjímania a besedy na každý deň v roku; zo srbčiny preložil peter soroka; fotografie tatiana kerekaničová (nový sad: prometej — trnava: spolok srbov na slovensku, 2015); 856 стр são nikolaj velimirović, prólogo de ohrid: vida de santos, reflexões, contemplações e homilias para cada dia do ano (setembro e outubro); ed priscila casagrande salomão e gabriel zanardelli vince esgalha; revisão teológica pe pedro siqueira (campinas, são paulo: editora theotokos, 2016) saint nicolas vélimirovitch, le prologue d’ohrid: vies des saints, hymnes, réflexions, thèmes de contemplation et homélies pour chaque jour de l’année tome deux, mai à août; traduit du serbe par lioubomir mihailovitch et zorica terzić [collection: grands spirituels orthodoxes du xxe siècle] (lausanne (suisse): l’âge d’homme, 2017), 512 стр hl nikolaj velimirović, der prolog von ochrid: heiligenleben, lobeshymnen, fragen zum nachdenken, betrachtungen und homilien für jeden tag des jahres, 2 bände [band 1: januar — juni; band 2: juli — dezember], 2 auflage; übersetzung: johannes a wolf [orthodoxe quellen und zeugnisse] (apelern: j a wolf, 2017); 866 стр saint nikolai of ohrid and zhicha, the prologue of ohrid: lives of saints, hymns, reflections and homilies for every day of the year, volume 1 january to june; volume 2 july to december: complete, amplified, revised, and expanded; 3rd edition; translated from the serbian by fr t timothy tepsić; edited by bishop maxim [vasiljević], the st herman of alaska serbian orthodox monastery, and the st paisius serbian orthodox monastery (alhambra, calif: sebastian press, 2017); 784 + 840 стр святитель николай сербский (велимирович), жития святых и поучения на каждый день года: охридский пролог в 4 томах (москва: издательство „новое небо“, 2018); 1936 стр sv nikolaj velimirovič, ochridský prológ: životy svätých, básne, úvahy, rozjímania a besedy na každý deň v roku; zo srbčiny preložil peter soroka; odborná korektúra a preklad básni peter savčak (prеšov: prešovská univerzita v prešove, pravoslávna bohoslovecká fakulta, 2018); 992 стр светител николай (велимирович), охридски пролог; прев от сръб архимандрит сава (тинков) ([пловдив]: fast print books, 2018); 735 стр św nikolaj (velimirović), rozważania z prologu ochrydzkiego (warszawa: parafia prawosławna św jana klimaka na woli w warszawie, 2020); 528 стр српско духовно наслеђе 24 3 / 2021 у дијалогу са атеизмом велики је број примера интеракција живог света, којима докинс поткрепљује своју теорију о себичном гену заједничко свим тим примерима јесте себична жеља за опстанком, односно живот који се себично бори да опстане у тој борби за живот постоји, како докинс каже, као себично искоришћавање сваког од стране сваког идеја себичности др александар милојков у докинсовој занимљивој причи о генима идеја бесмртности представља темељ на који се надзидава читава егзегетска логика понашања човека, али и осталог живог света, као и интеракције између живих јединки, у првом реду симбиоза и алтруизам неодвојиво од те темељне идеје бесмртности, као сама логика фукционалности живота и опстанка, стоји и идеја себичности све интеракције између живих јединки објашњавају се кроз интерес јединке, односно конкретног генског фонда који је „програмира“, да опстане кроз своје копије (потомке и сроднике) та „жеља“ гена је „себична“, јер он другог види искључиво као средство за свој опстанак и „програмираће“ јединку да она буде алтруистична, да уме да тргује, да калкулише, да узвраћа мило за драго, али и да вара, све са једним циљем – да конкретни ген настави да постоји себични ген ову „себичност гена“ видели смо на примеру објашњења тзв реципрочног алтруизма подсетимо се да је основно начело овог алтруизма обострана корист када кажемо „обострана корист“, то тако изгледа само из нашег угла посматрања из угла посматрања саме јединке, или, да се послужимо докинсоновом перспективом, из угла посматрања самих гена који програмирају конкретну јединку, мотив алтруизма је искључиво једностран – покренут је прорачуном интереса самог гена, односно његовог опстанка иако у тој интеракцији и друга јединка, односно други ген који ступа у интеракцију има такође свој интерес, тај интерес не представља мотив за улазак у интеракцију прве јединке, односно првог сета гена поједностављено, симбиоза и алтруизам су ништа друго него сусрет две аутономне себичности, у којем свака ону другу гледа кроз призму калкулације властитих интереса ступање јединке у интеракцију са другом јединком у овом случају, нема другу јединку и њено добро (њен интерес) као мотив ступања у интеракцију иако се то добро друге јединке у самом сусрету може дешавати, оно је од стране прве јединке само карика у ланцу калкулације настајања властитог интереса – тај властити интерес је једини мотив који покреће јединку (то јест, гене који је програмирају) да ступа у интеракције са другим јединкама и да се дешава оно што ми перципирамо као симбиозу и алтруизам докинсонова метафора погађа право у центар – ген заиста јесте/ изгледа „себичан“ (намерно остављам јесте/ изгледа, како бих отворио пут промишљању да ли је овде реч о онтологији/стварности или епистемологији/моделу стварности као продукту разумевања и тумачења) себично начело прорачуната себичност је кључ објашњења многих интеракција живих бића у свету око нас, не само оних које бисмо назвали ал- мај / јун 2021 25 у дијалогу са атеизмом труистичним и симбиотичким, већ и оних који нам изгледају као веома сурови, самоубилачки, чедоморачки и братоубилачки – или, како то докинс метафорично каже, они који изгледају као „ђаволско понашање“ примери су многи тако, гени програмирају мајку птицу како да се понаша према једном од својих птића који је „жгољавко“ – логика понашања је заправо калкулација да се за опстанак конкретних гена (који се налазе у њеним младунцима) више „исплати“ бављење јачим птићима, а да жгољавка треба пустити да угине, јер корист (у виду преживљавања гена) не би могла бити пропорционална мајчином труду напротив, такав труд мајке би умањио стварну корист у преживљавању гена, јер би трошила драгоцено време и енергију коју треба да посвети здравим и снажним потомцима – они који имају већи изглед да генима омогуће репликацију и даљи опстанак када су у питању људи, слично су се понашали древни спартанци – новорођенчад која би се родила слаба, болесна или са било каквом маном, они су једноставно бацали злочин чедоморства, рећи ћемо али, парадокс је што се у суштини тог злочина налази жеља за животом, жеља да генетска конкретност преживи са том прорачунатошћу се и ступа у различите интеракције са конкретним јединкама – брига (родитељска љубав) или одбацивање (чедоморство) наступају као процена исплативости, у односу на задати циљ опстанка конкретног гена и самоубилачки акт, по овој теорији, представља борбу за живот ово је језиво чудно, али како докинс на примеру поменутог птића „жгољавка“ објашњава у његовој концепцији то је управо тако калкулација у функцији опстанка гена је јасна докинс пише: „по интуицији бисмо могли претпоставити да ће сам жгољавко кренути да се бори до последњег даха, али теоријска предвиђања не иду неминовно у том правцу чим жгољавко постане тако мали и слаб да се очекивана дужина његовог живота сведе на тачку када ће корист коју ће он имати од родитељског улагања бити упола мања од користи коју исто улагање потенцијално може пружити осталој деци, жгољавко ће мирно и добровољно угинути тиме он највише потпомаже своје гене то јест, ген који даје упутство: тело моје, ако си много мање него тело твојих другара у леглу, дижи руку од борбе и угини – могао би бити успешан у генском фонду, јер изгледи су 50 одсто да се он налази и у телу сваког спасеног брата или сестре, а изгледи да опстане у телу жгољавка ионако су веома мали“ тиранија себичлука неко ће можда рећи да је у докинсовој концепцији реч о саможртвовању, али ипак се не ради о томе овде сама природа, конкретни ген, себично диктира своју тежњу да опстане, макар и на штету јединке коју „програмира“ пројављује се, дакле, нешто што бисмо могли назвати као природном себичношћу или себичном природом – безличност која би да опстане на рачун конкретности – на рачун јединке или, када је човек у питању, на рачун личности природа чува и ту „своју“ позицију живота – живот се везује за безличност и општост, не за јединке и личност јединке и личност су само привремени контејнери у које се природа као живот смешта или одела у која се привремено облачи са једним циљем ричард докинс (извор: јандекс) 26 3 / 2021 – да јој та конкретност јединки и личности послужи у тежњи да траје кроз време, да живи, да постоји не личи ли ова логика промишљања и тумачења тајне живота око нас на античку грчку онтологију и на њено повезивање општег и појединачног? не личи ли и на индијску философску и религијску мисао о истој проблематици? да, јако личи и то не треба да чуди природа заиста тако функционише и то су многи умни људи кроз историју примећивали и на том опажању градили своје приче о бићу – своје онтологије, али и своје религије – своје метемпсихозе, реинкарнације и нирване те религије су природне религије – њихов извор није божанско откривење, већ посматрање природе (theologia naturalis) зато се хришћанство, као религија заснована на божанском откровењу, по свему, а поготово по овим питањима о којима сада расправљамо, суштински разликује од свих древних, савремених, будућих и свих уопште могућих религија – и заиста је исправно закључено да је реч о распетом христу (хришћанство), јудејцима саблазан, а јелинима лудост (1кор 1, 23) лудост, дакле, за сваку религију и за сваку философију о томе тек треба да говоримо, у нашим даљим писањима у овој рубрици православног мисионара себичност као начин постојања има и многих других, занимљивих примера интеракција живог света, којима докинс поткрепљује своју теорију о себичном гену заједничко свим тим примерима је – себична жеља за опстанком, односно живот који се себично бори да опстане у тој борби за живот постоји, како докинс каже, као себично искоришћавање сваког од стране сваког наравно, треба увек подсећати да су ова објашњења у докинсоновој теорији, како он то често истиче, само метафоре увек, дакле, можемо поставити питање да ли природа јесте себична или је та себичност само наше разумевање природе, наше тумачење међутим, било да је реч о самој онтологији или епистемологији, та себичност представља наш, људски ментални код којим разумевамо и доживљавамо свет око себе ми заправо разумевамо свет кроз менталну матрицу онога што јесмо – кроз себичност у нама људима се свакако себичност поклапа и као онтологија и као епистемологија – ми јесмо онако како и разумевамо рекао бих чак да и свет јествује кроз то наше разумевање себичност света постаје његово јестаство управо кроз епистемолошки апарат човека – кроз његову слободу и разум, кроз моћ разумевања и моћ слободе да креира објашњења, да тумачи парадоксално, свет задобија јестаство себичности кроз оно што је у човеку икона божија – управо су то, по тумачењу светих отаца, слобода, ум и разум у човеку то битисање творевине кроз себичност је „уздисање и туговање“ о којем говори апостол павле, наводећи и разлог тог уздисања и туговања: јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови божији јер се сва твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце божије јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (рим 8, 19–22) саможивост као темељ узрок себичности, у чијој основи је страх од смрти или неугасива жеља за животом, лежи дакле у оном ко је творевину, својом у дијалогу са атеизмом библиотека колеџа свете тројице у даблину, ирска (извор: википедија) мај / јун 2021 27 вољом, покорио тој таштини овде се свакако ради о првом човеку – адаму, који је носио одговорност не само конкретне већ и колективне личности – он је возглављивао целокупну природу, те су последице његове воље уједно и последице које остају на природи у њеном тоталитету читав космос је – стари адам његовом вољом је постојање творевине утемељено као себичност – као саможивост, самодовољност, самољубље самољубље – силна и страшна реч у њој је сједињено све ово што нам је професор докинс писао и објашњавао – жеља за животом неодвојива од себичности заправо, себичност не као атрибут живота и живљења већ као сами живот и само живљење та адамова одлука је утемељила не само васцелу људску природу, већ и васцелу творевину природа у тоталитету постала је оно што свети августин назива massa damnata – маса или гомила погибли гомила погибли не у јуридичком смислу, већ управо у онтолошком – отуда и христос, нови адам, инсистира не на пуком религијском поправљању човека, на философској или религијској етици, већ на нечему што се дубоко тиче самог бића као таквог, саме онтологије – инсистира на новом рођењу (крштењу): ако се ко не роди водом и духом, не може ући у царство небеско (јн 3, 5) себични свет природом палог адама јествује сваки биолошки рођен човек, а њеним начином и свако друго живо биће, сва твар у основи тог палог постојања је самољубље, саможивост и себичност – успостављање живота као одвајање од бога и ближњих та massa damnata положена је у биће свакога човека – њоме човек и јествује и њоме размишља и тумачи адамова massa damnata је не само онтолошки већ епистемолошки архетип положен у сваког човека, самим његовим биолошким рођењем себичност и живот – две су супротности, али ипак сједињене и онтолошки и епистемолошки неодвојиве једна од друге, у искуству света који опажамо и у којем и сами јествујемо архетип те онтологије и те епистемологије је она древна лаж – нећете ви умрети, ако бога не послушате, то јест ако бога одбаците, него ће вам се отворити очи па ћете постати као богови (пост 3, 4–5) онај који је створен да буде преварен је лажним бити речи светог августина можда ово најпрецизније објашњавају: magna hominis miseria est cum illo non esse, sine quo non potest esse (највећа људска беда је не бити са оним, без којег није могуће бити) себичност је управо пројава тог палог, лажног бића, те највеће људске беде и несреће – не вољом божијом, не ни самом природом од бога створеном, већ вољом оног који све својом вољом покори таштини – вољом човека управо тај човек сада гледа, разумева и тумачи биће као себичност и не, није ту реч само о метафори – пала природа заиста тако функционише, докинс је то фасцинантно објаснио међутим, као натуралисти и атеисти недоступан му је разлог, одговор на питање – зашто је све то тако тамо где докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени бог ту почињу хришћанска теологија и хришћанска антропологија у дијалогу са атеизмом тамо где докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени бог 28 3 / 2021 тема броја: ликови жена у библији мироносице на гробу господњем, руска икона из 18 или 19 века (извор: wikimedia commons ) мај / јун 2021 29 тема броја: ликови жена у библији библија је за хришћане не само најзначајнија књига, већ најпре реч божија коју са пуно страхопоштовања читају и приступају јој она заузима централно место, што исказује и положај који јеванђеље има у цркви то је због тога што је за цркву библија књига чији су писци надахнути од бога, као и они који је читају и у њој препознају глас и реч божију свето писмо као реч господња је увек актуелна и жива за хришћане савремени тумачи, анализирајући библију, наводе податак да мало мање од половине библијског текста комуницира са читаоцима кроз приповедање то значи да описује догађаје, било историјске, било фиктивне, да би на тај начин читаоца упутио на разумевање божијег деловања у свету, тј да у многим на око неповезаним догађајима, или онима који се чине као небитни, у опису ликова, њихових поступака и дијалога лежи прикривен смисао који је тако скројен да човека мами да га одгонетне у псалмима се говори: „пазите народе мој, на закон мој, пригните ухо речима уста мојих отворићу у причама уста своја, говорићу загонетке од почетка“ (пс 77, 1с: уп пс 48, 2–5) сам господ наглашава да је његова проповед прикривена у причама, тј у чувеним параболама које траже од слушалаца пажњу, размишљање, духовни и интелектуални напор да препознају оно у њима скривено: „све ово у причама говори исус људима, и без прича ништа не говораше“ (мт 13, 35; уп мк 4, 33с; лк 8, 10) ово заправо јесте позив да стално „истражујемо писма“, јер нас бог подстиче да тражимо смисао, путеве његовог деловања и дивимо се премудрости његовој на тај начин, приступајући тексту библије као живој речи божијој, свако читање претвара се у нови сусрет који открива нешто ново управо један такав доживљај светог писма пружају ликови жена које сусрећемо на његовим страницама зашто баш жена? с обзиром на то да су библијски текстови настали у старом веку, у добу где је доминантан тип друштвеног уређења био патријархат, ликови жена врло често служе као једна субверзивна критика таквог система наиме, жене су у том периоду (до нама блиске прошлости), биле у сенци мушкараца њихов социјални статус је био подређен мушкарцу жена није имала никаква права сама по себи, већ једино у односу на мушкарца то се огледа у левиратском браку, полигамији, честом приказу да оне наводе мушкарце на грех или им представљају искушење (пост 3, 6с; 39, 11–20) међутим, поред ових случајева који осликавају преовлађујући став, ликови жена у библији су особени по својим поступцима који одскачу од окружења у којем се налазе, често рушећи предрасуде које се везују за њих, или се чак показују способније и храбрије од мушкараца због поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у старом и новом завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред богом многе од женских ликова је најбоље представити кроз особине које више њих деле или ситуазбог поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у старом и новом завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред богом библијске хероине тема броја ђакон владимир пекић 30 3 / 2021 тема броја ције у којима се налазе тако је једна од преовлађујућих ситуација, тзв типских сцена, она о заручењу или о нероткињи сцене заручења се готово по правилу збивају око бунара / студенаца где те жене самом својом појавом привлаче пажњу такав је случај са ревеком, рахиљом или мојсијевом сефором у случају нероткиња, оне по правилу трпе понижења од околине, одбацују их мужеви, да би кроз трпљење биле награђене јављањем божјим и рођењем личности која бива миљеник божији и вођа израиљев рахиља рађа јосифа који поред тога што је очев миљеник, постаје избавитељ и браће која га мрзе и њихових породица, али и праслика страдајућег христа који без греха узима безакоња свих људи у сличној ситуацији се налази и мајка пророка самуила, ана, али пре ње и самсонова мајка коначно, на те сцене и ликове се надовезује и јелисавета, мајка св јована крститеља, али и родитељи пресвете богородице предузимљивост, храброст и иницијатива су особине којима поједине жене показују да њихова интуиција итекако може да их упути на оно што је по вољи божијој, премда се то на први поглед не чини ревека препознаје духовну узвишеност јакова и иницира превару да он преузме благослов првенца од ослепелог, немоћног и пасивног оца исака њен поступак, иако може бити протумачен као неправедан, јер фаворизује једног од синова, показује се у тој мери важан јер причу усмерава ка томе да се управо по јакову тј израиљу именују сви они који припадају народу божијем као наследници обећања његових; укључујући и хришћане у књизи о судијама, девора и јаиља су носиоци ослобођења израиљаца од хананског тлачења прва је и пророчица, представљена као судија у израиљу где њено суђење готово да асоцира на царско достојанство док седи под палмом у гори јефремовој, док јаиља иако није израиљка, убија сисеру интуитивно у њему препознавајући злочинца ове особине могу се приписати и рави блудници, нојемини, јестири мироносице у новом завету доводе до врхунца ове особине наиме, оне у недељу, у праскозорје одлазе на христов гроб, иако пред њима стоје опасности и препреке које не могу савладати, не би ли обавиле прописане погребне ритуале над христовим телом једино што их на то покреће јесте љубав и верност према њиховом учитељу баш због тога оне, жене, бивају први сведоци догађаја који осмишљава свеукупно постојање читавог космоса – васкрсења христовог ништа мања храброст исказана кроз спремност да поднесу жртву зарад својих ближњих је она што краси лотове кћери, тамару и руту иако би поступци тамаре и лотових кћери испрва били саблажњиви, иза њих стоји верност коју показују према свекру, односно оцу, чак и по цену властите срамоте и осуде тамара, која није имала никакав разлог да остане уз јуду, јер су му оба сина за које је била удата умрла, чини нечасан поступак, заводећи пијаног јуду не би ли му подарила потомство слично томе, само још наглашеније чине пре ње лотове кћери које напијају оца након уништења содома и смрти њихове мајке ови наративи, о лоту и кћерима, као и о јуди и тамари носе и другачије поруке и значења овде наглашавају песма маријина, изл 15, 21 — хлудов псалтир, 9 век (извор: schoolorthpatrru) мај / јун 2021 31 решеност тамаре и кћери лотових да понесу срамоту и тескобу такве стигме за разлику од малодушности свекра, тј оца у новом завету, ликови жена, често анонимних су у функцији показивања вере, покајања, препознавања христа и љубави према богу коју чак ни апостоли не могу да досегну тако, молба сирофеничанке или поступак крвоточиве жене представља парадигму вере, блуднице која сузама кваси, а косом брише ноге исусове и љуби их јесте показатељ љубави, две лепте сиромашне удовице симбол су предавања читавог свог живота богу, све оне не само да превазилазе свој друштвени статус и анонимност, него постају истакнуте у тој мери да се њихови примери непрестано користе као надахнуће у животу хришћана коначно, лик пресвете богородице у себи сабира све ове жене о којима свето писмо приповеда поред тога што она представља значењску супротност еви у смислу поводљивости, сладострашћа и, на концу, непослушања вољи божијој у коју повлачи и адама, пресвета дјева марија се показује као истинска мати, не само христа, него свих људи уз то, управо кроз лик жене и њеног саглашавања са вољом божијом исказано у речима: „ево слушкиње господње, нека ми буде по речи твојој“ (лк 1, 38), бог започиње месијанско време и преображај не само људског рода, већ целокупне творевине да би се приповест завршила женама које су сведоци васкрсења бог је од жене тражио сагласност да би остварио спасење рода људског и од ње узео људску природу тиме свето писмо жели да нам каже да централна фигура библије поред господа исуса христа, јесте нико други до жена ликови жена описаних у библији суштински стоје у директној вези са једним од основних начела хришћанске вере: да је сваки човек, свако људско биће, створен по лику божијем (пост 1, 26) иако то представља идеал који ни данас није досегнут колико год мислили да је људско друштво слободно и равноправно, библијске хероине заправо служе да подсете на ту истину, али и покажу колико животне околности не треба прихватати са малодушношћу напротив, оне сведоче о храбрости, ватрености у служењу богу и ближњима ради којих су спремне да поднесу жртве оне, такође, показују, да бити сведок бога живога значи и прекршити правила, одступити од устаљених образаца мишљења, препустити се унутрашњем осећају и савести која јесте неписани закон божији у човеку, не мирити се са стањем у којем јесмо коначно, то значи тежити превазилажењу ограничености властите природе као израза дубоке жудње за богом и живљења по његовој вољи и заповестима аутор је ђакон при манастиру ваведење у београду и професор верске наставе тема броја ревека крај студенца, пост 24, 15 — мозаик, катедрала у монреалеу, сицилија, 12 век (извор: википедија) 32 3 / 2021 свој однос према жени, њеном достојанству и узвишеној улози у домостроју спасења, црква је одувијек темељила на истинама светог писма већ из библијског описа стварања човјека сазнајемо да је диоба човјека на полове дар божији и израз његовог човјекољубља због потребе заједнице бог адаму ствара жену, сабесједника и сарадника на путу, јер није добро човјеку да је сам (пост 2, 18) то што је прво створен адам, а потом ева не значи да је адам узвишенији, да има другачију улогу и назначење од еве или да је она биће другог реда они су од бога постављени на исти ниво, са заједничким циљем да се уподобљавају тројичном богу опис божијег стварања жене од ребра, тј од костију и тијела адамовог (пост 2, 23) показује тијесну везу мужа и жене у јединствености и једнакости њихове опште и особне људске природе, а то потврђују и ријечи спаситељеве: од почетка је творац створио мушко и женско да буду двоје једно тијело (мт 19, 4–6) зато у животу цркве христове не постоји било какво разликовање људи на полове (у смислу да је један пол већи и значајнији од другог), јер је у заједници цркве остварено такво јединство њених чланова да нема више мушког и женског, јер сте ви сви један човјек у христу исусу (гал 3, 28) будући да је ева у рају, по изразу св василија великог, била дијете (νηπια), ђаво је обмањује „жељом равнобоштва“, чиме почиње трагедија гријехопада но, већ у ријечима које господ упућује змији, да ће јој сјеме женино газити главу (пост 3, 15) наговјештава се блага вијест спасења кроз христа ева, прва жена у историји је згријешила и навела адама, првог човјека на гријех а евина кћи марија, „благословена међу женама“, није згријешила и родила је ново сјеме, „благословен плод утробе своје“, нотема броја жене које помиње јеванђеље су на разне начине послужиле христу и његовом прослављењу једне су посвједочиле исуса као месију (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге су у сусрету с њим пружиле образац дубоке вјере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти библијски ликови жена као образац служења христу протојереј слободан лукић царица јестира, новији живопис (извор: википедија) мај / јун 2021 33 вог адама – христа спаситеља дакле, још од тада унапријед је проповиједан онај који ће се родити од жене дјевојке ева је, по ријечима блаженопочившег епископа атанасија јевтића, трагична но величанствена фигура историје рода људског, која ће се спасти рађањем дјеце (1тим 2, 13–15) и тиме бити прамајка свих живих, и тако прамајка христова као праобраз богородице марије, друге еве 1 свето писмо старог завјета нас даље упознаје са ликовима жена попут саре, рахиље или ревеке, које имају важну и активну улогу у историји спасења рађајући носиоце обећања и завјета божијег са изабраним народом такође, у старозавјетним књигама описани су ликови жена које су у неким одсудним тренуцима за израиљ, доносиле избављење своме народу тако је девора пророчица, у вријеме када неста путева и села у израиљу, након побједе над хананским царем јавином, названа мајком израиља (суд 5, 6–7) захваљујући царици јестири, јевреји бивају спасени од истребљења, те им дође свјетлост и весеље и радост и слава (јест 8, 16) дакле, стари завјет нам указује на достојанство жене и њену улогу у историји спасења али, на неким мјестима се упоредо са похвалама жени као извору радости, весеља и преносиоцу благослова божијег, сусрећемо и са изразима који говоре о жени као заводници, извору пропасти итд према томе, тек у новом завјету достојанство и узвишена мисија жене бива потпуно освијетљења у тајни марије дјеве-богородице се најјасније очитује достојанство, призив и улога жене у домостроју 1 ср књига постања, превод и тумачење: епископ атанасије јевтић, београд 2004, стр 28 спасења свијета и човјека већ само име богородице, по ријечима св јована дамаскина, садржи у себи сву тајну божанског домостроја спасења никола кавасила каже да човјек није могао да буде спасен без сарадње његове слободне воље, а што је најбоље дошло до изражаја у пристанку дјеве марије: нека ми буде по ријечи твојој (лк 1, 38) као што је хтио да се оваплоти, бог је тако исто хтио да га његова мајка роди слободно, по сопственој вољи дакле, марија дјева није била пасивно оруђе у рукама божијим, већ је пројавила своју личну слободу, сарађујући у дјелу спасења она није нека идеална вјечна жена, нити божанско биће, већ права жена, али која је, због њене чистоте од бога узвишена над свим створењима и изабрана да као „најчистији сасуд у роду људском“ роди бога у тијелу у свјетлу у којем јеванђелисти описују лик богородице и других жена које су биле свједоци и учесници христових дјела, јасно се спознаје достојанство и призив жене еванђелист лука већ на почетку свог јеванђеља, уз лик марије доноси и лик јелисавете, описујући њихов сусрет (лк 1, 39–45), а у следећој глави и лик пророчице ане, кћери фануилове која са праведним симеоном прима четрдесетодневног младенца (лк 2, 36–38) лука помиње и жене, које прате исуса у његовом прохођењу кроз села и градове, све до голготе: а за њим иђаше мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим (лк 23, 27) такође, ликови жена чине важан дио структуре јеванђеља по јовану на почетку се описује свадба у кани галилејској, гдје дјева марија поспјешује „час“ христовог јављања и његовог чудотворства: што је мени до тебе, жено (јн 2,1–12) такође, исус исцјељује петрову ташту (мк 1, 31), крвоточиву (мт 9, 20–22; мк 5, 33–34; лк 8, 48) тема броја марија дјева није била пасивно оруђе у рукама божијим, већ је пројавила своју личну слободу, сарађујући у дјелу спасења 34 3 / 2021 тема броја и згрчену жену (лк 13, 12–13) сажаливши се над наинском удовицом, он васкрсава њеног умрлог сина (лк 7, 13), спасава од убиства жену затечену у прељуби (јн 8, 3–11) и опрашта другој грешници која помазује миром његове ноге(лк 7, 36–50) и чак је наводи као примјер вјере фарисејима за углед је навео и удовицу с њеном лептом (мк 12, 42–44, лк 21, 2–4), истичући тиме узвишену племенитост душе која жртвује материјално ради духовног један од најдубљих и најпоетичнијих еванђелских догађаја јесте разговор исусов са женом самарјанком који нам открива велику истину да је мјесто сусрета са богом, у ствари – срце човјеково и да су плод тога сусрета – дух и истина, који се усељавају у човјека који живи вјером предање казује да је самарјанка, која је бесједила са христом код студенца јаковљевог, читав свој каснији живот посветила проповиједи јеванђеља пострадала је за вјеру и празнује се као св мученица фотина самарјанка еванђелско казивање о страдању господњем носи један нарочит детаљ који нас дубоко потреса, а то је вјерност христу оних малобројних, углавном жена: а стојаху код крста исусова мати његова, и сестре матере његове марија клеопова, и марија магдалина (јован 19, 25) они који су за вријеме христове проповиједи били непрестано уз њега, у тим страшним часовима су се разбјежали у страху, док су се они које готово да нисмо, или смо их само спорадично сретали на страницама јеванђеља, и којима христос није ни говорио о свом васкрсењу, показали као највјернији и најистрајнији у љубави жене излазе рано ујутро на гроб са мирисима, иако знају да је гроб запечаћен тешким каменом иако су, по ријечима апостола павла, „слабији сасуд“, оне су ради њихове дубоке вјере и љубави удостојене да прве приме вијест о васкрсењу послије пресвете богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом посвједочиле еванђелску љубав и чврсту вјеру, оно што је једино сијало у тами страсне седмице и најтежим тренуцима када је спаситељ предавао себе на жртву и у апостолској цркви жене су имале важну улогу у ширењу јеванђеља и дјелима милосрђа, а које им мојсијев закон није дозвољавао из дјела апостолских и посланица апостола павла сазнајемо да жене пророкују (дјел 2, 17; 1кор 11, 5), да учествују и помажу у оснивању црквених заједница, као лидија из града тијатирског (дјел 16, 14), хлоја у коринту (1кор 1, 11), фива у кенхреји (рим 16, 1), марија, трифена, трифоса, јулија у риму (рим 16, 6–15) и др дакле, жене које помиње јеванђеље су на разне начине послужиле христу и његовом прослављењу једне су посвједочиле исуса као месију (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге су у сусрету с њим пружиле образац дубоке вјере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти помазујући га миром, наговјештавајући тако његову крсну смрт (марија магдалина) кроз ликове ових жена открива се спасоносна сила вјере и смисао истинског служења и корачања за христом зато њима припада посебно мјесто и улога у новом завјету, као обрасцима служења христу у дјелу спасења свијета и човјека аутор је парох будвански богомајка са мироносицама, византијски мозаик (извор: ruiconru) мај / јун 2021 35 тема броја читајући свештено јеванђеље, видимо да су господа нашег исуса христа, током његовог земаљског живота и служења, пратиле жене чији је значај изузетно истакнут неке од жена која се спомињу у светоме писму сведоче о месији (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти помазујући га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних прва међу женама која се спомиње је јелисавета, мајка светога јована, пророка, претече и крститеља господњег она је прва међу људима дознала за долазак господа који се тада налазио у утроби пресвете дјеве: и повика узвишеним гласом и рече: благословена си ти међу женама и благословен плод утробе твоје (лк 1, 42) у светлим ликовима праведнога симеона богопримца и пророчице ане, господ се јавио израиљу и ана је прослављала господа, и говораше о њему свима који чекаху избављење у јерусалиму (лк 2, 38) тако је она постала друга, после јелисавете, која је посведочила о доласку месије поред овога, не заборавимо да је жена самарјанка, са којом је спаситељ наш разговарао, прва која је господа исуса христа препознала као месију и вечног учитеља и спаситеља у пету недељу по пасхи господњој, заоденути пасхалном радошћу, а у попразништву празника преполовљења педесетнице, црква празнује догађај сусрета господа исуса христа са женом самарјанком крај кладенца (бунара) јаковљевог дошавши са вером самарјанка на бунар, виде те као воду премудрости, којом си је напојио изобилно: и царство небеско наследи вечно, као свеславна, појемо у кондаку овог недељног дана дакле, жена самарјанка примивши од христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина света мученица фотитема броја у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима примери оваплоћене љубави и истинског живота по богу бранислав илић христос и самарјанка, православна икона из 17 века, чува се
... године: извољенијем оца и поспешенијем сина и савршенијем светаго духа сазда се сија света(ја) и свештена(ја) црков ва име ч(а)снаго и животворештаго крста в ље(то) 7173 (1665), а пописа се в ље(то) 7175 (1667) са бл(а)гословенијем свеос(ве)штенаго митрополита захлмискаго кир василија, трудом и подвигом и платоју јеромонаха игумена исаије, ванука прваго светаго и препоиз острошке ризнице са освећења параклиса преподобног исаије од оногошта (извор: митрополија црногорско-приморска) мај / јун 2021 17 добнаго оца нашего исаије от села попа б(ог) да их прости иже и почеше и савршише овај натпис је једини сачувани историјски извор у коме се експлицитно помиње преподобни исаија „от оногошта“ архива манастира острога сачувана је у временском континуитету тек од 1885 године па до наших дана старијих манастирских архивских аката остало је сачувано јако мало османске снаге су 1768 године похарали острошки манастир манастир острог спаљен је још у два наврата од турске руке, и то у јануару 1853 и у јуну 1877 године старија манастирска архива несумњиво је уништена у тим похарама постоји могућност да се у острогу чувао и рукопис животописа преподобног исаије „от оногошта“, али да је накнадно уништен у некој од поменутих похара из свега наведеног проистиче да је и тадашњи митрополит захумски, потоњи свети василије острошки, заправо кренуо у обнављање и проширење једног већ зачетог, али под ватром и камџијом замрлог подвижничког станишта, што би опет у целини одговарало духу православне традиције из немањићких времена да се цркве и манастири подижу на постојећим култним местима култ преподобног оца исаије дуго је слављен у народу овог краја, а успомену на њега и данас чувају острошки монаси један међу њима је и острошки сабрат јерођакон роман (виларет) који веома често одлази на место страдања преподобног исаије, чита му акатист и молитве такође, сакупља приче народа овога краја везане за чуда овог дивног подвижника спомен преподобног исаије од оногошта слави се 28 априла/11 маја тропар и кондак преподобном оцу исаији написао је блаженопочивши митрополит амфилохије, а акатист и службу је саставила монахиња олимпијада (кадић) прва служба му је служена при освећењу његовог новог параклиса – храма у горњем острогу 28 априла/11 маја 2015 године постоји могућност да се у острогу чувао и рукопис животописа преподобног исаије „от оногошта“, али да је уништен у некој од похара из острошке ризнице преподобни исаија од оногошта — живопис на острошкој стени (извор: митрополија црногорско-приморска) 18 3 / 2021 охридски пролог епископа николаја велимировића препознат је као духовно благо не само међу верујућима српске православне цркве, за које је на првом месту настао, већ и међу верујућима других помесних цркава с друге стране, ово дело владике николаја није читано само међу србима у отаџбини и дијаспори, већ и међу другим народима, на различитим континентима интерес за охридски пролог, поред тога, не постоји само међу православнима и није ограничен искључиво на православне хришћане мишљења смо да су из одређених разлога препознати богословски и књижевни квалитети као и мисионарске могућности и домети овог дела владике николаја, те би то могао бити разлог да оно буде преведено и на неколико светских језика, као ретко које дело настало на српском језику мисао владике николаја је већ више од сто година доступна и на другим језицима — неколико напомена о његовим делима на немачком, енглеском, руском, бугарском, те преводима његових радова на шпански, чешки и румунски објављеним пре ii светског рата изнели смо у православном мисионару бр 373 (за мај–јун 2020), стр 25–26 али превођење дела владике николаја на стране језисрпско духовно наслеђе збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом владике николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године ово дело епископа николаја преведено је на неколико светских језика из историје превода охридског пролога владике николаја срећко петровић мај / јун 2021 19 ке добило је нарочити полет тек у протеклих тридесетак година, посебно након званичног прибрајања његовог имена лику светих почетком 21 века међутим, од неког потпунијег списка преведених дела владике николаја веома смо далеко, будући да његови списи постоје и у преводу на неке језике врло удаљене нашој култури и поднебљу, о којима се мало зна примера ради, живот светог саве из пера владике николаја објављен је и у преводу на арапски језик, у сирији 2002 године (sīrat al-qiddīs sābā: raʼīs al-asāqifah, 1173–1236, превели н комин и л саиба [nūh kūmīn, lūlū ̣ sayba ̣ ʻah] ([syria]: mutrānīyat bus ̣ rá h ̣ ūrān wa- ̣ jabal al-ʻarab wa-al-jūlān, 2002)); његов катихизис преведен је и на индијски телугу језик, итд само набрајање познатијих превода дела епископа николаја на разне језике заузело би много више места него што га овде имамо на располагању, те ћемо се држати искључиво превода охридског пролога први преводи охридског пролога први превод охридског пролога на неки страни језик, колико нам је познато, јесте превод на енглески објављен у четири тома 1985–1986 године у бирмингаму, у великој британији, у издању издавачке куће „лазарица прес“ овај превод охридског пролога дело је мати марије рул (mother maria (marigold) rule, 1937–2013) — енглескиње коју је замонашио митрополит сурошки антоније блум (1914–2003) и која је као монахиња провела десетак година у манастиру градац, научивши добро српски језик у наредној деценији, изгледа да је 1992 године изашло и друго издање пролога у преводу мати марије (према литератури и такође према подацима са портала „амазон“; међутим, нисмо успели да проверимо овај податак) у америци су се пак појавиле две књиге изабраних одломака из охридског пролога у преводу на енглески језик, које је приредила џоана менлеј (johanna manley); прва, објављена у илиноју 1998 године, доноси кратка житија прилагођена деци и младима; друга, објављена у калифорнији 2000 године, садржи духовне поуке на македонски језик охридски пролог преведен је и у два тома објављен 2001 године овај превод дело је ефтима бетинског, а изашао је у охриду; било је више издања овог дела — друго је изашло 2009 године нови и потпуни превод охридског пролога на енглески језик, дело блажене успомене о тимотија тепшића (fr t timothy tepsic, 1926–2008), објављен је у два тома у оквиру издаваштва епархије западноамеричке; друго издање овог превода објављено је 2008, поновљено 2012 године (доступно и у електронском облику — као е-књига за киндл), а исправљено и проширено треће издање 2017 године српско духовно наслеђе 20 3 / 2021 преводи охридског пролога широм света румунски превод охридског пролога објављен је 2005 године, у два тома, у преводу михаеле гросу; овај превод објавио је издавач „игуменица“ из места галаци исти издавач 2010 године објавио је још једно издање пролога, који потписује други преводилац (а станкилеску) (остаје нејасно да ли је реч о истом преводу?) на руски језик преведен је импресиван број дела владике николаја, а нека од њих превођена су и по више пута; у оквиру издавачког подухвата објављивања сабраних дела српског духовника на руском језику, 2008 године појавио се први, а потом и други том охридског пролога у преводу на руски (јануар–март и април–јун), у преводу сергеја фонова, у редактури блажене успомене слависте иље м числова (1965–2019); 2010 године изашла су још два тома, односно комплетан текст пролога на руском (и то као 4, 5, 6 и 7 том сабраних дела владике николаја); овај превод имао је више издања: колико нам је познато, најновија су издања из 2018 године која је штампао руски издавач „ново небо“, уз препоруку издавачког савета руске православне цркве — и то и као самостално издање у 4 тома, и као део сабраних дела епископа николаја у 12 томова на руском језику током 2007 године, „братство св апостола петра и павла“ из хонгконга објавило је књижицу која је најавила превођење охридског пролога на кинески језик, са предговором охридском прологу владике николаја и уводом за житија светих св јустина поповића две године касније, 2009 године исто братство објавило је први том охридског пролога у преводу на кинески језик, односно текстове за месец јануар (прев с–м бурикан) нисмо успели да сазнамо да ли је касније штампан и читав текст пролога на кинеском према подацима из каталога народне библиотеке грчке (https://cataloguenlggr/), превод охридског пролога харе лијанантонаки (χαρά λιαναντωνάκη) на грчки језик објављен је у атини 2009 године: у 12 томова, опремљен илустрацијама христине дулигери – папатеу (χριστίνα δουληγέρη – παπαθέου) друго издање овог превода објављено је 2010 године, треће 2011, а четврто и пето 2014 и 2015 године (према подацима са портала библионет — https://biblionetgr/); електронско издање овог превода, у формату epub књига, објављено је 2012 године превод охридског пролога на немачки језик објављен је 2009 године овај превод је плод труда јоханеса волфа (johannes a wolf) друго немачко издање пролога објављено је 2017 године, и подељено на два тома (јануар–јун и јули–децембар) у лозани је 2009 године објављен први том охридског пролога у преводу на француски језик љубомира михаиловића и зорице терзић; српско духовно наслеђе мај / јун 2021 21 у њему се налазе чтенија за прва четири месеца — јануар–април други том тј превод пролога за наредна четири месеца (мај–август) на француски угледао је светлост дана 2017 године, а трећи још увек није изашао први део охридског пролога објављен је у преводу на шпански језик 2015 године, и дело је љиљане поповић; редактори овог превода су митрополит аргентински силуан из антиохијске патријаршије и презвитер стефан јовановић први том шпанског пролога обухвата штива за јануар, фебруар и март; нисмо успели да сазнамо да ли је у међувремену објављен и шпански превод преосталих девет месеци исте године појавио се и први превод охридског пролога на словачки језик, који је дело о петра сороке; још једно издање пролога у преводу на словачки објавио је православни богословски факултет у прешову 2018 године на португалском језику у бразилу је 2016 године објављен први том охридског пролога — издавач је издавачка кућа „теотокос“ из сао паола, а у овом издању обухваћени су септембар и октобар, према древном рачунању почетка године од септембра архимандрит сава тинков превео је охридски пролог на бугарски језик — његов превод штампан је 2018 године у пловдиву парохија св јована лествичника из варшаве објавила је крајем 2020 године превод расуђивања из охридског пролога владике николаја у преводу на пољски преводи охридског пролога — хронолошки преглед nikolaj velimirović, the prologue from ochrid: lives of the saints and homilies for every day in the year, vol 1–4; translated by mother maria [rule] (birmingham, england: lazarica press, 1985– 1986); vol 1 january, february, march — 398 стр (1 том изашао је 1985 г); vol 2 april, may, june — 424 стр, vol 3 july, august, september — 440 стр, vol 4 october, november, december — 440 стр (томови 2–4 изашли су 1986 године) stories of saints from the prologue: based on the prologue from ochrid by bishop nikolai velimirovich, compiled and adapted by johanna manley (libertyville, il: bishop nikolai resource center — st sava serbian orthodox monastery, 1998); 94 стр nikolai velimirovich, pearls from the prologue: pearls of wisdom from the prologue from ochrid; arranged and edited in index form by johanna manley (menlo park, ca: monastery books, 2000); vi + 184 стр епископ николај (велимировиќ), охридски пролог: житија, размислувања и беседи; дел 1 (јануари – јуни); дел 2 (јули – декември) [превел ефтим бетински] (охрид: канео, 2001; 20092 ); 569 + 670 стр st nikolai velimirović, the prologue of ohrid: lives of saints, hymns, reflections and homilies for every day of the year, vol 1 and 2; translated from the serbian by fr t timothy tepsić; edited by fr janko trbović, the st herman of alaska serbian orthodox monastery, and the st paisius serbian orthodox monastery (alhambra, ca: serbian orthodox diocese of western america, 2002; 20082 ; 2012 kindle edition); t 1 january to june (650 стр); t 2 july to december (703 стр); kindle ediсрпско духовно наслеђе 22 3 / 2021 tion 2097 стр (3 поправљено и допуњено издање, у два тома на 784 + 840 страна, појавило се 2017 године у издању себастијан преса) sfântul nicolae velimirovici, proloagele de la ohrida: vieţile sfinţilor însoţite de cântări, cugetări, luări aminte şi predici pentru fiecare zi a anului; volumul i — ianuarie – iunie; volumul ii — iulie – decembrie; traducere, tabel cronologic i note mihaela grosu (galaţi: editura egumenița, 2005) [20102 ?]; 814 + 882 стр st nikolai velimirovich and justin popovich, introduction to prologue & lives of saints [simplified chinese]; translator xuebin–mihaela burican (hong kong: brotherhood of ss peter & paul — ofasc, 2007); 33 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (январь, февраль, март); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 4] (москва: паломник, 2008); 431 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (апрель, май, июнь); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 5] (москва: паломник, 2008); 425 стр st nikolai velimirovich, january lives of saints — prologue from ohrid [simplified chinese]; translator xuebin-mihaela burican (hong kong: orthodox brotherhood of apostles ss peter & paul — ofasc, 2009); 130 стр ἁγίου νικολάου βελιμίροβιτς, ὁ πρόλογος τῆς ὀχρίδας: bίοι ἁγίων, ὕμνοι, στοχασμοί καί ὁμιλίες γιά κάθε ἡμέρα τοῦ χρόνου πνευματικό ἡμερολόγιο, τ 1–12 [ἰανουάριος–δεκέμβριος]; μετάφραση, ἐπιμέλεια κειμένου χαρά λιαναντωνάκη; σχέδια χριστίνα δουληγέρη – παπαθέου (ἀθήνα: ἐκδόσεις ἄθως, 2009; 20102 ; 20113 ; 20144 ; 20155 ; epub 2012); илустровано, у 12 књига, приближно 12 х 300 стр saint nicolas vélimirovitch, le prologue d’ohrid: vies des saints, hymnes, réflexions, thèmes de contemplation et homélies pour chaque jour de l’année tome premier, janvier à avril; traduit du serbe par lioubomir mihailovitch et zorica terzić; introduction de jean-claude larchet [collection: grands spirituels orthodoxes du xxe siècle] (lausanne — paris: l’âge d’homme, 2009); 477 стр nikolaj velimirović, der prolog von ochrid; ins deutsche übertragen von johannes a wolf; herausgeber johannes a wolf und priesterrat der serbischen ortodoxen diözese füf mitteleuropa [orthodoxe quellen und zeugnisse] (apelern: j a wolf, 2009); 855 стр sfântul nicolae velimirovici, proloagele de la ohrida: vieţile sfinţilor însoţite de cântări, cugetări, luări aminte şi predici pentru fiecare zi a anului; volumul i — ianuarie – iunie; volumul ii — iulie – decembrie; traducere de andreea stănciulescu (galaţi: editura egumenița, 2010); 814 + 882 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (июль, август, сентябрь); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 6] (москва: паломник, 2010); 480 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (октябрь, ноябрь, десрпско духовно наслеђе мај / јун 2021 23 кабрь); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 7] (москва: паломник, 2010); 528 стр san nicolai de ohrid y de toda américa, el prólogo de ohrid: vida de los santos, reflexiones y sermones para cada día del año, el primer volumen: enero–febrero–marzo; traducido por ljiliana popovich; revisado, editado y corregido por ser monseñor siluan, metropolita de buenos aires y toda la república argentina, y por el presbítero esteban jovanovich (buenos aires, argentina: diócesis de buenos aires, 2015); 330 стр sv nikolaj srbský (velimirovič), ochridský prológ: životy svätých, básne, úvahy, rozjímania a besedy na každý deň v roku; zo srbčiny preložil peter soroka; fotografie tatiana kerekaničová (nový sad: prometej — trnava: spolok srbov na slovensku, 2015); 856 стр são nikolaj velimirović, prólogo de ohrid: vida de santos, reflexões, contemplações e homilias para cada dia do ano (setembro e outubro); ed priscila casagrande salomão e gabriel zanardelli vince esgalha; revisão teológica pe pedro siqueira (campinas, são paulo: editora theotokos, 2016) saint nicolas vélimirovitch, le prologue d’ohrid: vies des saints, hymnes, réflexions, thèmes de contemplation et homélies pour chaque jour de l’année tome deux, mai à août; traduit du serbe par lioubomir mihailovitch et zorica terzić [collection: grands spirituels orthodoxes du xxe siècle] (lausanne (suisse): l’âge d’homme, 2017), 512 стр hl nikolaj velimirović, der prolog von ochrid: heiligenleben, lobeshymnen, fragen zum nachdenken, betrachtungen und homilien für jeden tag des jahres, 2 bände [band 1: januar — juni; band 2: juli — dezember], 2 auflage; übersetzung: johannes a wolf [orthodoxe quellen und zeugnisse] (apelern: j a wolf, 2017); 866 стр saint nikolai of ohrid and zhicha, the prologue of ohrid: lives of saints, hymns, reflections and homilies for every day of the year, volume 1 january to june; volume 2 july to december: complete, amplified, revised, and expanded; 3rd edition; translated from the serbian by fr t timothy tepsić; edited by bishop maxim [vasiljević], the st herman of alaska serbian orthodox monastery, and the st paisius serbian orthodox monastery (alhambra, calif: sebastian press, 2017); 784 + 840 стр святитель николай сербский (велимирович), жития святых и поучения на каждый день года: охридский пролог в 4 томах (москва: издательство „новое небо“, 2018); 1936 стр sv nikolaj velimirovič, ochridský prológ: životy svätých, básne, úvahy, rozjímania a besedy na každý deň v roku; zo srbčiny preložil peter soroka; odborná korektúra a preklad básni peter savčak (prеšov: prešovská univerzita v prešove, pravoslávna bohoslovecká fakulta, 2018); 992 стр светител николай (велимирович), охридски пролог; прев от сръб архимандрит сава (тинков) ([пловдив]: fast print books, 2018); 735 стр św nikolaj (velimirović), rozważania z prologu ochrydzkiego (warszawa: parafia prawosławna św jana klimaka na woli w warszawie, 2020); 528 стр српско духовно наслеђе 24 3 / 2021 у дијалогу са атеизмом велики је број примера интеракција живог света, којима докинс поткрепљује своју теорију о себичном гену заједничко свим тим примерима јесте себична жеља за опстанком, односно живот који се себично бори да опстане у тој борби за живот постоји, како докинс каже, као себично искоришћавање сваког од стране сваког идеја себичности др александар милојков у докинсовој занимљивој причи о генима идеја бесмртности представља темељ на који се надзидава читава егзегетска логика понашања човека, али и осталог живог света, као и интеракције између живих јединки, у првом реду симбиоза и алтруизам неодвојиво од те темељне идеје бесмртности, као сама логика фукционалности живота и опстанка, стоји и идеја себичности све интеракције између живих јединки објашњавају се кроз интерес јединке, односно конкретног генског фонда који је „програмира“, да опстане кроз своје копије (потомке и сроднике) та „жеља“ гена је „себична“, јер он другог види искључиво као средство за свој опстанак и „програмираће“ јединку да она буде алтруистична, да уме да тргује, да калкулише, да узвраћа мило за драго, али и да вара, све са једним циљем – да конкретни ген настави да постоји себични ген ову „себичност гена“ видели смо на примеру објашњења тзв реципрочног алтруизма подсетимо се да је основно начело овог алтруизма обострана корист када кажемо „обострана корист“, то тако изгледа само из нашег угла посматрања из угла посматрања саме јединке, или, да се послужимо докинсоновом перспективом, из угла посматрања самих гена који програмирају конкретну јединку, мотив алтруизма је искључиво једностран – покренут је прорачуном интереса самог гена, односно његовог опстанка иако у тој интеракцији и друга јединка, односно други ген који ступа у интеракцију има такође свој интерес, тај интерес не представља мотив за улазак у интеракцију прве јединке, односно првог сета гена поједностављено, симбиоза и алтруизам су ништа друго него сусрет две аутономне себичности, у којем свака ону другу гледа кроз призму калкулације властитих интереса ступање јединке у интеракцију са другом јединком у овом случају, нема другу јединку и њено добро (њен интерес) као мотив ступања у интеракцију иако се то добро друге јединке у самом сусрету може дешавати, оно је од стране прве јединке само карика у ланцу калкулације настајања властитог интереса – тај властити интерес је једини мотив који покреће јединку (то јест, гене који је програмирају) да ступа у интеракције са другим јединкама и да се дешава оно што ми перципирамо као симбиозу и алтруизам докинсонова метафора погађа право у центар – ген заиста јесте/ изгледа „себичан“ (намерно остављам јесте/ изгледа, како бих отворио пут промишљању да ли је овде реч о онтологији/стварности или епистемологији/моделу стварности као продукту разумевања и тумачења) себично начело прорачуната себичност је кључ објашњења многих интеракција живих бића у свету око нас, не само оних које бисмо назвали ал- мај / јун 2021 25 у дијалогу са атеизмом труистичним и симбиотичким, већ и оних који нам изгледају као веома сурови, самоубилачки, чедоморачки и братоубилачки – или, како то докинс метафорично каже, они који изгледају као „ђаволско понашање“ примери су многи тако, гени програмирају мајку птицу како да се понаша према једном од својих птића који је „жгољавко“ – логика понашања је заправо калкулација да се за опстанак конкретних гена (који се налазе у њеним младунцима) више „исплати“ бављење јачим птићима, а да жгољавка треба пустити да угине, јер корист (у виду преживљавања гена) не би могла бити пропорционална мајчином труду напротив, такав труд мајке би умањио стварну корист у преживљавању гена, јер би трошила драгоцено време и енергију коју треба да посвети здравим и снажним потомцима – они који имају већи изглед да генима омогуће репликацију и даљи опстанак када су у питању људи, слично су се понашали древни спартанци – новорођенчад која би се родила слаба, болесна или са било каквом маном, они су једноставно бацали злочин чедоморства, рећи ћемо али, парадокс је што се у суштини тог злочина налази жеља за животом, жеља да генетска конкретност преживи са том прорачунатошћу се и ступа у различите интеракције са конкретним јединкама – брига (родитељска љубав) или одбацивање (чедоморство) наступају као процена исплативости, у односу на задати циљ опстанка конкретног гена и самоубилачки акт, по овој теорији, представља борбу за живот ово је језиво чудно, али како докинс на примеру поменутог птића „жгољавка“ објашњава у његовој концепцији то је управо тако калкулација у функцији опстанка гена је јасна докинс пише: „по интуицији бисмо могли претпоставити да ће сам жгољавко кренути да се бори до последњег даха, али теоријска предвиђања не иду неминовно у том правцу чим жгољавко постане тако мали и слаб да се очекивана дужина његовог живота сведе на тачку када ће корист коју ће он имати од родитељског улагања бити упола мања од користи коју исто улагање потенцијално може пружити осталој деци, жгољавко ће мирно и добровољно угинути тиме он највише потпомаже своје гене то јест, ген који даје упутство: тело моје, ако си много мање него тело твојих другара у леглу, дижи руку од борбе и угини – могао би бити успешан у генском фонду, јер изгледи су 50 одсто да се он налази и у телу сваког спасеног брата или сестре, а изгледи да опстане у телу жгољавка ионако су веома мали“ тиранија себичлука неко ће можда рећи да је у докинсовој концепцији реч о саможртвовању, али ипак се не ради о томе овде сама природа, конкретни ген, себично диктира своју тежњу да опстане, макар и на штету јединке коју „програмира“ пројављује се, дакле, нешто што бисмо могли назвати као природном себичношћу или себичном природом – безличност која би да опстане на рачун конкретности – на рачун јединке или, када је човек у питању, на рачун личности природа чува и ту „своју“ позицију живота – живот се везује за безличност и општост, не за јединке и личност јединке и личност су само привремени контејнери у које се природа као живот смешта или одела у која се привремено облачи са једним циљем ричард докинс (извор: јандекс) 26 3 / 2021 – да јој та конкретност јединки и личности послужи у тежњи да траје кроз време, да живи, да постоји не личи ли ова логика промишљања и тумачења тајне живота око нас на античку грчку онтологију и на њено повезивање општег и појединачног? не личи ли и на индијску философску и религијску мисао о истој проблематици? да, јако личи и то не треба да чуди природа заиста тако функционише и то су многи умни људи кроз историју примећивали и на том опажању градили своје приче о бићу – своје онтологије, али и своје религије – своје метемпсихозе, реинкарнације и нирване те религије су природне религије – њихов извор није божанско откривење, већ посматрање природе (theologia naturalis) зато се хришћанство, као религија заснована на божанском откровењу, по свему, а поготово по овим питањима о којима сада расправљамо, суштински разликује од свих древних, савремених, будућих и свих уопште могућих религија – и заиста је исправно закључено да је реч о распетом христу (хришћанство), јудејцима саблазан, а јелинима лудост (1кор 1, 23) лудост, дакле, за сваку религију и за сваку философију о томе тек треба да говоримо, у нашим даљим писањима у овој рубрици православног мисионара себичност као начин постојања има и многих других, занимљивих примера интеракција живог света, којима докинс поткрепљује своју теорију о себичном гену заједничко свим тим примерима је – себична жеља за опстанком, односно живот који се себично бори да опстане у тој борби за живот постоји, како докинс каже, као себично искоришћавање сваког од стране сваког наравно, треба увек подсећати да су ова објашњења у докинсоновој теорији, како он то често истиче, само метафоре увек, дакле, можемо поставити питање да ли природа јесте себична или је та себичност само наше разумевање природе, наше тумачење међутим, било да је реч о самој онтологији или епистемологији, та себичност представља наш, људски ментални код којим разумевамо и доживљавамо свет око себе ми заправо разумевамо свет кроз менталну матрицу онога што јесмо – кроз себичност у нама људима се свакако себичност поклапа и као онтологија и као епистемологија – ми јесмо онако како и разумевамо рекао бих чак да и свет јествује кроз то наше разумевање себичност света постаје његово јестаство управо кроз епистемолошки апарат човека – кроз његову слободу и разум, кроз моћ разумевања и моћ слободе да креира објашњења, да тумачи парадоксално, свет задобија јестаство себичности кроз оно што је у човеку икона божија – управо су то, по тумачењу светих отаца, слобода, ум и разум у човеку то битисање творевине кроз себичност је „уздисање и туговање“ о којем говори апостол павле, наводећи и разлог тог уздисања и туговања: јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови божији јер се сва твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце божије јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (рим 8, 19–22) саможивост као темељ узрок себичности, у чијој основи је страх од смрти или неугасива жеља за животом, лежи дакле у оном ко је творевину, својом у дијалогу са атеизмом библиотека колеџа свете тројице у даблину, ирска (извор: википедија) мај / јун 2021 27 вољом, покорио тој таштини овде се свакако ради о првом човеку – адаму, који је носио одговорност не само конкретне већ и колективне личности – он је возглављивао целокупну природу, те су последице његове воље уједно и последице које остају на природи у њеном тоталитету читав космос је – стари адам његовом вољом је постојање творевине утемељено као себичност – као саможивост, самодовољност, самољубље самољубље – силна и страшна реч у њој је сједињено све ово што нам је професор докинс писао и објашњавао – жеља за животом неодвојива од себичности заправо, себичност не као атрибут живота и живљења већ као сами живот и само живљење та адамова одлука је утемељила не само васцелу људску природу, већ и васцелу творевину природа у тоталитету постала је оно што свети августин назива massa damnata – маса или гомила погибли гомила погибли не у јуридичком смислу, већ управо у онтолошком – отуда и христос, нови адам, инсистира не на пуком религијском поправљању човека, на философској или религијској етици, већ на нечему што се дубоко тиче самог бића као таквог, саме онтологије – инсистира на новом рођењу (крштењу): ако се ко не роди водом и духом, не може ући у царство небеско (јн 3, 5) себични свет природом палог адама јествује сваки биолошки рођен човек, а њеним начином и свако друго живо биће, сва твар у основи тог палог постојања је самољубље, саможивост и себичност – успостављање живота као одвајање од бога и ближњих та massa damnata положена је у биће свакога човека – њоме човек и јествује и њоме размишља и тумачи адамова massa damnata је не само онтолошки већ епистемолошки архетип положен у сваког човека, самим његовим биолошким рођењем себичност и живот – две су супротности, али ипак сједињене и онтолошки и епистемолошки неодвојиве једна од друге, у искуству света који опажамо и у којем и сами јествујемо архетип те онтологије и те епистемологије је она древна лаж – нећете ви умрети, ако бога не послушате, то јест ако бога одбаците, него ће вам се отворити очи па ћете постати као богови (пост 3, 4–5) онај који је створен да буде преварен је лажним бити речи светог августина можда ово најпрецизније објашњавају: magna hominis miseria est cum illo non esse, sine quo non potest esse (највећа људска беда је не бити са оним, без којег није могуће бити) себичност је управо пројава тог палог, лажног бића, те највеће људске беде и несреће – не вољом божијом, не ни самом природом од бога створеном, већ вољом оног који све својом вољом покори таштини – вољом човека управо тај човек сада гледа, разумева и тумачи биће као себичност и не, није ту реч само о метафори – пала природа заиста тако функционише, докинс је то фасцинантно објаснио међутим, као натуралисти и атеисти недоступан му је разлог, одговор на питање – зашто је све то тако тамо где докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени бог ту почињу хришћанска теологија и хришћанска антропологија у дијалогу са атеизмом тамо где докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени бог 28 3 / 2021 тема броја: ликови жена у библији мироносице на гробу господњем, руска икона из 18 или 19 века (извор: wikimedia commons ) мај / јун 2021 29 тема броја: ликови жена у библији библија је за хришћане не само најзначајнија књига, већ најпре реч божија коју са пуно страхопоштовања читају и приступају јој она заузима централно место, што исказује и положај који јеванђеље има у цркви то је због тога што је за цркву библија књига чији су писци надахнути од бога, као и они који је читају и у њој препознају глас и реч божију свето писмо као реч господња је увек актуелна и жива за хришћане савремени тумачи, анализирајући библију, наводе податак да мало мање од половине библијског текста комуницира са читаоцима кроз приповедање то значи да описује догађаје, било историјске, било фиктивне, да би на тај начин читаоца упутио на разумевање божијег деловања у свету, тј да у многим на око неповезаним догађајима, или онима који се чине као небитни, у опису ликова, њихових поступака и дијалога лежи прикривен смисао који је тако скројен да човека мами да га одгонетне у псалмима се говори: „пазите народе мој, на закон мој, пригните ухо речима уста мојих отворићу у причама уста своја, говорићу загонетке од почетка“ (пс 77, 1с: уп пс 48, 2–5) сам господ наглашава да је његова проповед прикривена у причама, тј у чувеним параболама које траже од слушалаца пажњу, размишљање, духовни и интелектуални напор да препознају оно у њима скривено: „све ово у причама говори исус људима, и без прича ништа не говораше“ (мт 13, 35; уп мк 4, 33с; лк 8, 10) ово заправо јесте позив да стално „истражујемо писма“, јер нас бог подстиче да тражимо смисао, путеве његовог деловања и дивимо се премудрости његовој на тај начин, приступајући тексту библије као живој речи божијој, свако читање претвара се у нови сусрет који открива нешто ново управо један такав доживљај светог писма пружају ликови жена које сусрећемо на његовим страницама зашто баш жена? с обзиром на то да су библијски текстови настали у старом веку, у добу где је доминантан тип друштвеног уређења био патријархат, ликови жена врло често служе као једна субверзивна критика таквог система наиме, жене су у том периоду (до нама блиске прошлости), биле у сенци мушкараца њихов социјални статус је био подређен мушкарцу жена није имала никаква права сама по себи, већ једино у односу на мушкарца то се огледа у левиратском браку, полигамији, честом приказу да оне наводе мушкарце на грех или им представљају искушење (пост 3, 6с; 39, 11–20) међутим, поред ових случајева који осликавају преовлађујући став, ликови жена у библији су особени по својим поступцима који одскачу од окружења у којем се налазе, често рушећи предрасуде које се везују за њих, или се чак показују способније и храбрије од мушкараца због поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у старом и новом завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред богом многе од женских ликова је најбоље представити кроз особине које више њих деле или ситуазбог поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у старом и новом завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред богом библијске хероине тема броја ђакон владимир пекић 30 3 / 2021 тема броја ције у којима се налазе тако је једна од преовлађујућих ситуација, тзв типских сцена, она о заручењу или о нероткињи сцене заручења се готово по правилу збивају око бунара / студенаца где те жене самом својом појавом привлаче пажњу такав је случај са ревеком, рахиљом или мојсијевом сефором у случају нероткиња, оне по правилу трпе понижења од околине, одбацују их мужеви, да би кроз трпљење биле награђене јављањем божјим и рођењем личности која бива миљеник божији и вођа израиљев рахиља рађа јосифа који поред тога што је очев миљеник, постаје избавитељ и браће која га мрзе и њихових породица, али и праслика страдајућег христа који без греха узима безакоња свих људи у сличној ситуацији се налази и мајка пророка самуила, ана, али пре ње и самсонова мајка коначно, на те сцене и ликове се надовезује и јелисавета, мајка св јована крститеља, али и родитељи пресвете богородице предузимљивост, храброст и иницијатива су особине којима поједине жене показују да њихова интуиција итекако може да их упути на оно што је по вољи божијој, премда се то на први поглед не чини ревека препознаје духовну узвишеност јакова и иницира превару да он преузме благослов првенца од ослепелог, немоћног и пасивног оца исака њен поступак, иако може бити протумачен као неправедан, јер фаворизује једног од синова, показује се у тој мери важан јер причу усмерава ка томе да се управо по јакову тј израиљу именују сви они који припадају народу божијем као наследници обећања његових; укључујући и хришћане у књизи о судијама, девора и јаиља су носиоци ослобођења израиљаца од хананског тлачења прва је и пророчица, представљена као судија у израиљу где њено суђење готово да асоцира на царско достојанство док седи под палмом у гори јефремовој, док јаиља иако није израиљка, убија сисеру интуитивно у њему препознавајући злочинца ове особине могу се приписати и рави блудници, нојемини, јестири мироносице у новом завету доводе до врхунца ове особине наиме, оне у недељу, у праскозорје одлазе на христов гроб, иако пред њима стоје опасности и препреке које не могу савладати, не би ли обавиле прописане погребне ритуале над христовим телом једино што их на то покреће јесте љубав и верност према њиховом учитељу баш због тога оне, жене, бивају први сведоци догађаја који осмишљава свеукупно постојање читавог космоса – васкрсења христовог ништа мања храброст исказана кроз спремност да поднесу жртву зарад својих ближњих је она што краси лотове кћери, тамару и руту иако би поступци тамаре и лотових кћери испрва били саблажњиви, иза њих стоји верност коју показују према свекру, односно оцу, чак и по цену властите срамоте и осуде тамара, која није имала никакав разлог да остане уз јуду, јер су му оба сина за које је била удата умрла, чини нечасан поступак, заводећи пијаног јуду не би ли му подарила потомство слично томе, само још наглашеније чине пре ње лотове кћери које напијају оца након уништења содома и смрти њихове мајке ови наративи, о лоту и кћерима, као и о јуди и тамари носе и другачије поруке и значења овде наглашавају песма маријина, изл 15, 21 — хлудов псалтир, 9 век (извор: schoolorthpatrru) мај / јун 2021 31 решеност тамаре и кћери лотових да понесу срамоту и тескобу такве стигме за разлику од малодушности свекра, тј оца у новом завету, ликови жена, често анонимних су у функцији показивања вере, покајања, препознавања христа и љубави према богу коју чак ни апостоли не могу да досегну тако, молба сирофеничанке или поступак крвоточиве жене представља парадигму вере, блуднице која сузама кваси, а косом брише ноге исусове и љуби их јесте показатељ љубави, две лепте сиромашне удовице симбол су предавања читавог свог живота богу, све оне не само да превазилазе свој друштвени статус и анонимност, него постају истакнуте у тој мери да се њихови примери непрестано користе као надахнуће у животу хришћана коначно, лик пресвете богородице у себи сабира све ове жене о којима свето писмо приповеда поред тога што она представља значењску супротност еви у смислу поводљивости, сладострашћа и, на концу, непослушања вољи божијој у коју повлачи и адама, пресвета дјева марија се показује као истинска мати, не само христа, него свих људи уз то, управо кроз лик жене и њеног саглашавања са вољом божијом исказано у речима: „ево слушкиње господње, нека ми буде по речи твојој“ (лк 1, 38), бог започиње месијанско време и преображај не само људског рода, већ целокупне творевине да би се приповест завршила женама које су сведоци васкрсења бог је од жене тражио сагласност да би остварио спасење рода људског и од ње узео људску природу тиме свето писмо жели да нам каже да централна фигура библије поред господа исуса христа, јесте нико други до жена ликови жена описаних у библији суштински стоје у директној вези са једним од основних начела хришћанске вере: да је сваки човек, свако људско биће, створен по лику божијем (пост 1, 26) иако то представља идеал који ни данас није досегнут колико год мислили да је људско друштво слободно и равноправно, библијске хероине заправо служе да подсете на ту истину, али и покажу колико животне околности не треба прихватати са малодушношћу напротив, оне сведоче о храбрости, ватрености у служењу богу и ближњима ради којих су спремне да поднесу жртве оне, такође, показују, да бити сведок бога живога значи и прекршити правила, одступити од устаљених образаца мишљења, препустити се унутрашњем осећају и савести која јесте неписани закон божији у човеку, не мирити се са стањем у којем јесмо коначно, то значи тежити превазилажењу ограничености властите природе као израза дубоке жудње за богом и живљења по његовој вољи и заповестима аутор је ђакон при манастиру ваведење у београду и професор верске наставе тема броја ревека крај студенца, пост 24, 15 — мозаик, катедрала у монреалеу, сицилија, 12 век (извор: википедија) 32 3 / 2021 свој однос према жени, њеном достојанству и узвишеној улози у домостроју спасења, црква је одувијек темељила на истинама светог писма већ из библијског описа стварања човјека сазнајемо да је диоба човјека на полове дар божији и израз његовог човјекољубља због потребе заједнице бог адаму ствара жену, сабесједника и сарадника на путу, јер није добро човјеку да је сам (пост 2, 18) то што је прво створен адам, а потом ева не значи да је адам узвишенији, да има другачију улогу и назначење од еве или да је она биће другог реда они су од бога постављени на исти ниво, са заједничким циљем да се уподобљавају тројичном богу опис божијег стварања жене од ребра, тј од костију и тијела адамовог (пост 2, 23) показује тијесну везу мужа и жене у јединствености и једнакости њихове опште и особне људске природе, а то потврђују и ријечи спаситељеве: од почетка је творац створио мушко и женско да буду двоје једно тијело (мт 19, 4–6) зато у животу цркве христове не постоји било какво разликовање људи на полове (у смислу да је један пол већи и значајнији од другог), јер је у заједници цркве остварено такво јединство њених чланова да нема више мушког и женског, јер сте ви сви један човјек у христу исусу (гал 3, 28) будући да је ева у рају, по изразу св василија великог, била дијете (νηπια), ђаво је обмањује „жељом равнобоштва“, чиме почиње трагедија гријехопада но, већ у ријечима које господ упућује змији, да ће јој сјеме женино газити главу (пост 3, 15) наговјештава се блага вијест спасења кроз христа ева, прва жена у историји је згријешила и навела адама, првог човјека на гријех а евина кћи марија, „благословена међу женама“, није згријешила и родила је ново сјеме, „благословен плод утробе своје“, нотема броја жене које помиње јеванђеље су на разне начине послужиле христу и његовом прослављењу једне су посвједочиле исуса као месију (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге су у сусрету с њим пружиле образац дубоке вјере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти библијски ликови жена као образац служења христу протојереј слободан лукић царица јестира, новији живопис (извор: википедија) мај / јун 2021 33 вог адама – христа спаситеља дакле, још од тада унапријед је проповиједан онај који ће се родити од жене дјевојке ева је, по ријечима блаженопочившег епископа атанасија јевтића, трагична но величанствена фигура историје рода људског, која ће се спасти рађањем дјеце (1тим 2, 13–15) и тиме бити прамајка свих живих, и тако прамајка христова као праобраз богородице марије, друге еве 1 свето писмо старог завјета нас даље упознаје са ликовима жена попут саре, рахиље или ревеке, које имају важну и активну улогу у историји спасења рађајући носиоце обећања и завјета божијег са изабраним народом такође, у старозавјетним књигама описани су ликови жена које су у неким одсудним тренуцима за израиљ, доносиле избављење своме народу тако је девора пророчица, у вријеме када неста путева и села у израиљу, након побједе над хананским царем јавином, названа мајком израиља (суд 5, 6–7) захваљујући царици јестири, јевреји бивају спасени од истребљења, те им дође свјетлост и весеље и радост и слава (јест 8, 16) дакле, стари завјет нам указује на достојанство жене и њену улогу у историји спасења али, на неким мјестима се упоредо са похвалама жени као извору радости, весеља и преносиоцу благослова божијег, сусрећемо и са изразима који говоре о жени као заводници, извору пропасти итд према томе, тек у новом завјету достојанство и узвишена мисија жене бива потпуно освијетљења у тајни марије дјеве-богородице се најјасније очитује достојанство, призив и улога жене у домостроју 1 ср књига постања, превод и тумачење: епископ атанасије јевтић, београд 2004, стр 28 спасења свијета и човјека већ само име богородице, по ријечима св јована дамаскина, садржи у себи сву тајну божанског домостроја спасења никола кавасила каже да човјек није могао да буде спасен без сарадње његове слободне воље, а што је најбоље дошло до изражаја у пристанку дјеве марије: нека ми буде по ријечи твојој (лк 1, 38) као што је хтио да се оваплоти, бог је тако исто хтио да га његова мајка роди слободно, по сопственој вољи дакле, марија дјева није била пасивно оруђе у рукама божијим, већ је пројавила своју личну слободу, сарађујући у дјелу спасења она није нека идеална вјечна жена, нити божанско биће, већ права жена, али која је, због њене чистоте од бога узвишена над свим створењима и изабрана да као „најчистији сасуд у роду људском“ роди бога у тијелу у свјетлу у којем јеванђелисти описују лик богородице и других жена које су биле свједоци и учесници христових дјела, јасно се спознаје достојанство и призив жене еванђелист лука већ на почетку свог јеванђеља, уз лик марије доноси и лик јелисавете, описујући њихов сусрет (лк 1, 39–45), а у следећој глави и лик пророчице ане, кћери фануилове која са праведним симеоном прима четрдесетодневног младенца (лк 2, 36–38) лука помиње и жене, које прате исуса у његовом прохођењу кроз села и градове, све до голготе: а за њим иђаше мноштво народа и жена, које плакаху и нарицаху за њим (лк 23, 27) такође, ликови жена чине важан дио структуре јеванђеља по јовану на почетку се описује свадба у кани галилејској, гдје дјева марија поспјешује „час“ христовог јављања и његовог чудотворства: што је мени до тебе, жено (јн 2,1–12) такође, исус исцјељује петрову ташту (мк 1, 31), крвоточиву (мт 9, 20–22; мк 5, 33–34; лк 8, 48) тема броја марија дјева није била пасивно оруђе у рукама божијим, већ је пројавила своју личну слободу, сарађујући у дјелу спасења 34 3 / 2021 тема броја и згрчену жену (лк 13, 12–13) сажаливши се над наинском удовицом, он васкрсава њеног умрлог сина (лк 7, 13), спасава од убиства жену затечену у прељуби (јн 8, 3–11) и опрашта другој грешници која помазује миром његове ноге(лк 7, 36–50) и чак је наводи као примјер вјере фарисејима за углед је навео и удовицу с њеном лептом (мк 12, 42–44, лк 21, 2–4), истичући тиме узвишену племенитост душе која жртвује материјално ради духовног један од најдубљих и најпоетичнијих еванђелских догађаја јесте разговор исусов са женом самарјанком који нам открива велику истину да је мјесто сусрета са богом, у ствари – срце човјеково и да су плод тога сусрета – дух и истина, који се усељавају у човјека који живи вјером предање казује да је самарјанка, која је бесједила са христом код студенца јаковљевог, читав свој каснији живот посветила проповиједи јеванђеља пострадала је за вјеру и празнује се као св мученица фотина самарјанка еванђелско казивање о страдању господњем носи један нарочит детаљ који нас дубоко потреса, а то је вјерност христу оних малобројних, углавном жена: а стојаху код крста исусова мати његова, и сестре матере његове марија клеопова, и марија магдалина (јован 19, 25) они који су за вријеме христове проповиједи били непрестано уз њега, у тим страшним часовима су се разбјежали у страху, док су се они које готово да нисмо, или смо их само спорадично сретали на страницама јеванђеља, и којима христос није ни говорио о свом васкрсењу, показали као највјернији и најистрајнији у љубави жене излазе рано ујутро на гроб са мирисима, иако знају да је гроб запечаћен тешким каменом иако су, по ријечима апостола павла, „слабији сасуд“, оне су ради њихове дубоке вјере и љубави удостојене да прве приме вијест о васкрсењу послије пресвете богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом посвједочиле еванђелску љубав и чврсту вјеру, оно што је једино сијало у тами страсне седмице и најтежим тренуцима када је спаситељ предавао себе на жртву и у апостолској цркви жене су имале важну улогу у ширењу јеванђеља и дјелима милосрђа, а које им мојсијев закон није дозвољавао из дјела апостолских и посланица апостола павла сазнајемо да жене пророкују (дјел 2, 17; 1кор 11, 5), да учествују и помажу у оснивању црквених заједница, као лидија из града тијатирског (дјел 16, 14), хлоја у коринту (1кор 1, 11), фива у кенхреји (рим 16, 1), марија, трифена, трифоса, јулија у риму (рим 16, 6–15) и др дакле, жене које помиње јеванђеље су на разне начине послужиле христу и његовом прослављењу једне су посвједочиле исуса као месију (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге су у сусрету с њим пружиле образац дубоке вјере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти помазујући га миром, наговјештавајући тако његову крсну смрт (марија магдалина) кроз ликове ових жена открива се спасоносна сила вјере и смисао истинског служења и корачања за христом зато њима припада посебно мјесто и улога у новом завјету, као обрасцима служења христу у дјелу спасења свијета и човјека аутор је парох будвански богомајка са мироносицама, византијски мозаик (извор: ruiconru) мај / јун 2021 35 тема броја читајући свештено јеванђеље, видимо да су господа нашег исуса христа, током његовог земаљског живота и служења, пратиле жене чији је значај изузетно истакнут неке од жена која се спомињу у светоме писму сведоче о месији (јелисавета, пророчица ана, жена самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (хананејка, крвоточива жена), треће му указују почасти помазујући га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних прва међу женама која се спомиње је јелисавета, мајка светога јована, пророка, претече и крститеља господњег она је прва међу људима дознала за долазак господа који се тада налазио у утроби пресвете дјеве: и повика узвишеним гласом и рече: благословена си ти међу женама и благословен плод утробе твоје (лк 1, 42) у светлим ликовима праведнога симеона богопримца и пророчице ане, господ се јавио израиљу и ана је прослављала господа, и говораше о њему свима који чекаху избављење у јерусалиму (лк 2, 38) тако је она постала друга, после јелисавете, која је посведочила о доласку месије поред овога, не заборавимо да је жена самарјанка, са којом је спаситељ наш разговарао, прва која је господа исуса христа препознала као месију и вечног учитеља и спаситеља у пету недељу по пасхи господњој, заоденути пасхалном радошћу, а у попразништву празника преполовљења педесетнице, црква празнује догађај сусрета господа исуса христа са женом самарјанком крај кладенца (бунара) јаковљевог дошавши са вером самарјанка на бунар, виде те као воду премудрости, којом си је напојио изобилно: и царство небеско наследи вечно, као свеславна, појемо у кондаку овог недељног дана дакле, жена самарјанка примивши од христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина света мученица фотитема броја у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима примери оваплоћене љубави и истинског живота по богу бранислав илић христос и самарјанка, православна икона из 17 века, чува се
Свеска: 379 | Ликови жена у Библији
... Фотографија на насловној страни корице: „Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу“ (Пс 8, 3): гости у манастиру Градац Фото: Светлана Дингарац Фотографија на другој страни корице: Исаијо ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Богочовека, Исток Му је име: Њега величајући, ми прослављамо Пресвету Дјеву Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Радуј се, Жено, чија је утроба шира од Небеса изобилних! (из Акатиста Пресветој Богородици у част Њене иконе Гора Изобиља) Фото: ђакон Драган С Танасијевић ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 379, МАЈ / ЈУН 2021 Реч уредника Ликови библијских жена и наше време 3 Хришћански живот Схиархимандрит Авраам Рејдман Ко може проповедати Јеванђеље? 4 Разговор Разговор са др Иваном Женарју-Рајовић Рад на дубљем сагледавању српске културе 9 Из острошке ризнице Преподобни Исаија од Оногошта 15 Српско духовно наслеђе Из историје превода Охридског пролога Владике Николаја 18 У дијалогу са атеизмом Идеја себичности 24 ТЕМА БРОЈА Библијске хероине 29 Библијски ликови жена као образац служења Христу 32 Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу 35 Љубав према свекрви 38 Лик Марије, сестре Аронове у старој српској уметности 40 Мисија Шта недостаје савременим мисионарима?42 Вишедетне хришћанске породице Арамбашићи са тридесеторо унучади 47 Човекољубље Апел за помоћ Златку Васиљевићу 51 Беседа Свадба у Кани Галилејској као икона нашег живота у Цркви 52 Света Земља Манастир Св Лазара, Марте и Марије у Витанији 54 Света Гора Нови Скит 57 Хришћанство и медицина Љубав и вера као лек на примерима светих жена 60 Поучне приче Кућни духови — то су демони 61 Хришћанска књижевност Поетика Ивана В Лалића 62 Mисионарско-медијскa сарадњa Благодарност редакције Православног мисионара медијским делатницима Српске Православне Цркве 64 стране мај / јун 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Ликови жена у Библији мисионарспцсрб misionarspcrs МАЈ / ЈУН 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити
... Фотографија на насловној страни корице: „Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу“ (Пс 8, 3): гости у манастиру Градац Фото: Светлана Дингарац Фотографија на другој страни корице: Исаијо ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Богочовека, Исток Му је име: Њега величајући, ми прослављамо Пресвету Дјеву Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Радуј се, Жено, чија је утроба шира од Небеса изобилних! (из Акатиста Пресветој Богородици у част Њене иконе Гора Изобиља) Фото: ђакон Драган С Танасијевић ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 379, МАЈ / ЈУН 2021 Реч уредника Ликови библијских жена и наше време 3 Хришћански живот Схиархимандрит Авраам Рејдман Ко може проповедати Јеванђеље? 4 Разговор Разговор са др Иваном Женарју-Рајовић Рад на дубљем сагледавању српске културе 9 Из острошке ризнице Преподобни Исаија од Оногошта 15 Српско духовно наслеђе Из историје превода Охридског пролога Владике Николаја 18 У дијалогу са атеизмом Идеја себичности 24 ТЕМА БРОЈА Библијске хероине 29 Библијски ликови жена као образац служења Христу 32 Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу 35 Љубав према свекрви 38 Лик Марије, сестре Аронове у старој српској уметности 40 Мисија Шта недостаје савременим мисионарима?42 Вишедетне хришћанске породице Арамбашићи са тридесеторо унучади 47 Човекољубље Апел за помоћ Златку Васиљевићу 51 Беседа Свадба у Кани Галилејској као икона нашег живота у Цркви 52 Света Земља Манастир Св Лазара, Марте и Марије у Витанији 54 Света Гора Нови Скит 57 Хришћанство и медицина Љубав и вера као лек на примерима светих жена 60 Поучне приче Кућни духови — то су демони 61 Хришћанска књижевност Поетика Ивана В Лалића 62 Mисионарско-медијскa сарадњa Благодарност редакције Православног мисионара медијским делатницима Српске Православне Цркве 64 стране мај / јун 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Ликови жена у Библији мисионарспцсрб misionarspcrs МАЈ / ЈУН 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити
Одреднице:
Архива бројева | Почетна страна
Претрага архиве часописа 'Православни мисионар'
Од 2008. - 2021. године. Претражујете: 7825 страница или 1815643 речи!
Претражите по индексу речи
А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М
Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
O претраживачу | Како најефикасније искористити претраживач
data-sfera.com
Претрага архиве часописа 'Православни мисионар'
Од 2008. - 2021. године. Претражујете: 7825 страница или 1815643 речи!
Претражите по индексу речи
А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М
Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
O претраживачу | Како најефикасније искористити претраживач
data-sfera.com