-БОГОСЛОВА-

Свеска: 377 | Сећајте се својих старешина
... су управо они који деле њихову веру, и коју преносе другима њихова вера треба хришћанима да буде узор посматрано из овог угла, вера и јесте својеврсно прејемство / преношење служења другима није случајно да се кроз историјски ход цркве, са овим старешинама поистовећују велики пастири цркве попут светих василија великог, григорија богослова, јована златоустог, светог саве, св василија острошког заправо, оци цркве су они који су себе предали тој врсти служења, стављања потреба других и њиховог спасења испред себе, понекад и властите душе али, битно је нагласити да на ово не треба гледати као на дивне обичаје и прошла времена, већ да је ово упућено свакој генерацији хришћана колико свештенослужитељима, толико и сваком хришћанину јер, иза овог служења се не крије ништа друго до љубав која једина и може човека покренути на то не треба губити из вида да христа као цара славе препознајемо распетог на крсту то је један од разлога што га зовемо господом, и препознајемо као таквог (уп фил 2, 9, 11) јер управо су голгота и крст место христове интронизације / устоличења стога, истинска слава човека почива у спремности да се одрекне себе, јер љубав христова човека отвара за то да загрли цео свет и тако себе учини обитавалиштем божијим бивајући то, свако од нас се може придружити низу који се наводи у посланици јеврејима и који није коначан, већ сеже у вечност  аутор је професор верске наставе и ђакон при манастиру ваведење у београду тема броја истинска слава човека почива у спремности да се одрекне себе, јер љубав христова човека отвара за то да загрли цео свет и тако себе учини обитавалиштем божијим јануар / фебруар 2021 35 неуморно вишедеценијско прегалаштво на њиви господњој, дубока вјера и жртвена љубав према богу и роду учиниле су митрополита амфилохија радовића достојним насљедником великих претходника на трону цетињских митрополита умноживши дивне од бога дароване му таланте, он је као вјерни слуга божији и добри пастир свога словесног стада ушао у радост господара свога баш у навечерје празника чудотворца и миротворца цетињског тек ће са одређеног временског одстојања бити могуће јасније сагледати и врједновати његово архипастирско дјело којим је оставио неизбрисив траг у животу наше помјесне цркве синовска љубав и апостолска заповијест да се сјећамо својих учитеља у христу побуђује ме да напишем неколико редова као скромно уздарје нашем учитељу, ономе под чијим омофором смо духовно стасавали и служили цркви тешко је писаном ријечју и приближно описати искуство односа са духовним горостасима какав је био митрополит амфилохије, али вјерујемо да ће се свако наше сјећање, похвала и благодарност митрополиту уклопити у велики мозаик оданости великом архијереју и пастиру наших дана сјећајте се својих старјешина у нашем хришћанском искуству сјећање има посебан смисао и оно је одраз божијег сјећања и памћења земаљско памћење је пролазно и ограничено, једино је божије памћење вјечно и животворно утјеловљујући се у цркву кроз свету тајну крштења човјек постаје вјечан и задобија бесмртност и све оно што такав човјек принесе христу на дар остаје у божијем памћењу и постаје вјечно и непролазно истински свједок таквог живота који је кроз принос христу освећен и обесмрћен јесте митрополит амфилохије сам је често говорио да црква све памти и да је њено памћење заправо божије памћење и тема броја сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову (јевр 13, 7) митрополит амфилохије – дивни свједок васкрсења протојереј слободан лукић 36 1 / 2021 пошто је бог свезнајући, тако и црква задобија то његово свезнање и не заборавља ни једну једину душу сјећање на митрополита амфилохија чини наш однос са њим живим и непрекинутим, јер оно извире из саборног памћења цркве које је заправо христово памћење такво сјећање на наше духовне старјешине и учитеље представља извор надахнућа и служења цркви, као и залог учешћа у благодатним даровима која је бог преко њих излио на нас митрополит амфилохије је био старјешина у љубави, његово старјешинство се огледало у сили дејства на душе и срца није увијек његова ријеч била тиха и блага, често нас је, кад је требало, неком тврђом и опоријом ријечју будио из духовне летаргије и учмалости дисциплина која се некако подразумијева кад је у питању однос клирика према архијереју је у нашем односу са митрополитом проистицала превасходно из љубави а једино љубав и оправдава сваку дисциплину и ауторитет ава исидор презвитер је рекао: „они који се поучавају треба своје истинске учитеље и да љубе као оце и да поштују као господаре; те нити због љубави да се лишавају страха, нити због страха да гасне њихова љубав“ митрополитова ширина праштања, често и нама несхватљива и нелогична, исправљала је људе и потресала биће у његовој личности су чудесно биле спојене строгост у питањима вјере, живота по вјери и јеванђељу и благост која се испољавала у спремности за праштање његова очинска и пастирска љубав је посвједочена дјелом, та љубав су – обновљено монаштво, свештенство, дјеца на вјеронауци, вјерни народ сабран око светиња; то су и величанствени храмови, манастири, богословија било је можда оних који у почетку нису разумјели потребу подизања грандиозних храмова, попут подгоричког или барског да би се у првим мјесецима протекле године ови величанствени храмови, а и бројни други, пројавили и засјали као најчвршћи бедеми народне одбране вјере и светиње који вам проповиједише ријеч божију ријечи божије су непролазне и онај човјек који их усвоји, како је говорио ава јустин, постаје такође непролазан, непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила која обесмрћује човјека и чини га вјечним митрополит амфилохије је цијелог живота проповиједао и испуњавао ријечи божије, поставши тако сродник господа христа који је рекао: мати моја и браћа моја су они који слушају ријеч божију и извршавају је (лк 8, 21) ријеч божија, посољена благодаћу и освештана духом светим била је ријеч светих апостола а потом и свих учитеља и истинских пастира цркве таква је била и митрополитова ријеч иако је био велики ерудита, човјек широког образовања, он није говорио од учености већ од „саопштавања духа“ то је дар божији који се стиче животом у истини и само таква ријеч може да мијења и исправља људе о том чудесном дејству ријечи утемељене на вјери и примјеру свједочио је митрополит сјећајући се свог учитеља ћелијског: „у моменту у коме сам се налазио, на жеравичном раскршћу живота, он ми је својом пламеном ријечју и живим примјером посвједочио живоносни христов лик, открио ми га као срце живота и васионе и извориште сваке словесности при том ми је указао и увео ме у тајну тема броја митрополитов живот је био непрекидна одбрана светиње божије и он је своје дане несебично давао у тој себераспињујућој одбрани и изградњи јануар / фебруар 2021 37 тема броја ‘узрастања у мјеру раста висине христове’, и тајну живљења › ‘са свима светима’, живљења, којим се обесмрћује и осаборњује људско биће открио ми је и цркву као свеобухватну тајну живота и свијета, са њеним живим и непресушним предањем, и скренуо ми пажњу на непоновљивост и сву важност светоотачке мисли и светоотачког духовног искуства’’ митрополит је са посебним настројењем био предан литургијском служењу ријечи служио је свету литургију готово свакодневно и на литургијском приносу заснивао је сваки вид мисије и проповиједи служење са њим био је истински празник, јер нам се у тим моментима литургија јасније откривала као пут ка царству божијем, како је сам често волио да је опише нарочито је опомињао на важност припреме за служење литургије и учествовање у светој тајни тијела и крви говорио нам је да молитве пред свето причешће отварају ум за јасније сагледавање и доживљај ове велике тајне, јер цјелокупни наш хришћански живот и јесте заправо припрема за заједничарење са христом које се у овом вијеку најприсније остварује у тајни евхаристије на дан рукоположења у ђаконски чин, дао ми је само једну поуку: прије сваког служења литургије читај молитвено правило пред свето причешће и то нека ти буде благослов во вјеки вјеков! гледајући на свршетак њихова живота угледајте се на вјеру њихову у животној доби када се човјек обично повлачи у мирније воде, митрополит је имао тај усуд да води једну од најважнијих битака у свом пастирском раду и то је био божији благослов који га је удостојио да види побједу цркве над тамом безбожништва у тој борби пројављен је један истински црквени етос преточен у јединствен усклик: не дамо светиње! митрополитов живот и јесте био непрекидна одбрана светиње божије и он је своје дане несебично давао у тој себераспињујућој одбрани и изградњи остаће заувијек утиснуте у биће овог народа библијске сцене народних литија предвођених својим епископима у јеку режимске репресије над црквом, митрополит је поручивао: „ми смо народни епископи и народни свештеници и не можемо да будемо против народа, морамо бити са народом јер то нам је заповијест божија, а и заповијест светих божијих људи“ са народом је понио и битку против опаког и тајанственог вируса од којега данас пати цијело човјечанство али, његова болнија рана је био вирус богомржње и братомржње, и зато се непрестано молио за братско помирење и слогу и у тој борби је истрајао до самога краја причестивши се пречистим тајнама ушао је у покој господа свога дошао је, по обећању, на славу светом петру у манастир цетињски, овај пут у још приснијем загрљају са њим сахрањен је на дан упокојења ловћенског тајновидца у чему се опет пројавила милост божија у старечнику је описано како су ученици аву исака питали шта да чине послије његове смрти, на шта им је одговорио: „и ми смо жалили кад су наши оци били на самрти; али чувајући заповијести господње и њихове препоруке, осјећали смо као да су они са нама тако и ви чините и спасићете се“ нама остаје да слиједимо митрополитовo завјештање, утјешени вјером да он наставља да молитвено вида ране свога рода у бесједи на дан његове хиротоније, рекао је: „издао бих своје епископско звање и служење, ако радости мога народа не би биле и моје радости, и ако његова страдања не би била и моја страдања“ и ми бисмо издали нашу службу и позвање ако не бисмо остали вјерни ономе чему нас је митрополит учио, на шта нас је упућивао и благосиљао стога са надом васкрсења, молимо се васкрслом господу да подари вјерном слуги своме вјечни живот и блаженство, а нас његовим молитвама да укријепи у сваком богоугодном дјелу и да у срцу увијек носимо оно његово топло и очинско: благо мени!  аутор је свештеник митрополије црногорско-приморске 38 1 / 2021 многе успомене везују ме за блаженопочившег патријарха господина иринеја памтим његову благост и радост, која је чудесно искрила из његових очију увек када смо спомињали проту стеву димитријевића, кога је много волео и на кога се није љутио што га је на матури у богословији у призрену оборио из српског језика, јер је „промашио тему“ и сваки пут ми је то с осмехом спомињао и говорио како памти речи проте стеве : „када је душа разгрејани восак, у који се за век отискују утисци, стичу појмови и стварају убеђења, у том добу се израђује будући човек“ благодарна сам му била на лепоти његове душе и на његовој спремности да буде попут господа слуга свима, а посебно сам му благодарна што је дошао на промоцију књиге о проти стеви, у алексинац, када је био епископ нишки, у јулу 2001 године тема броја патријархове сузе у техничкој школи „прота стеван димитријевић“ у алексинцу зорица пелеш прота стеван димитријевић (1866–1953), у средини фотографије, на матури у богословији у призрену 1951 године; међу богословима је и млади мирослав гавриловић, будући патријарх иринеј јануар / фебруар 2021 39 тема броја благодарна сам му и што је дошао на мој позив у алексинац, у новембру 2003 године, да одржи 50–годишњи помен проти стеви, у друштву неколико високих грчких црквених великодостојника била сам тада очарана, слушајући га како предивно говори грчки језик благодарна сам му што је говорио на округлом столу, посвећеном проти стеви, у техничкој школи „прота стеван диитријевић“ у алексинцу том приликом сам му показала једну фотографију из богословије у призрену, на којој је био прота стева са ученицима, професорима и г ректором протојерејем–ставрофором живаном маринковићем (студентом проте стеве), коју сам донела на дар школи та фотографија благо је задрхтала у патријарховим рукама и очију пуних суза, али с осмехом на лицу, узвикнуо је: „ево и мене овде на слици“ милујући дрхтавом руком слику, присетио се тада речи свог вољеног г ректора маринковића, како је „и новац повратив, уколико се изгуби, али време је немогуће икада вратити“ све нас присутне дубоко је дирнуло то патријархово сећање и бескрајно сам му благодарна што је подржао моју молбу министарству просвете (заједно са пок председником сану, академиком дејаном медаковићем) да техничка школа у алексинцу, која је саграђена на имању које је прота стева даривао школи, добије светло име проте стеве димитријевића 2004 године његову светост г патријарха сусретала сам се у последњих 20 година често не само на научним скуповима, већ и на многим црквеним и пригодним свечаностима, као и на опелима, а наше последње виђење било је у јануару 2020 године, у манастиру ваведење на сењаку у београду царство небеско свјатјејшем патријарху иринеју, уз молитву господу да га сачува у граду вечности, у месту покоја, до васкрсења  тема броја патријарх иринеј (1930–2020) 40 1 / 2021 свети апостол павле упућује поруку која одјекује вековима побуђујући у свакоме човеку усрдну молитву за упокојене, као и на спремност да се угледамо на веру и живот наших духовних отаца преподобни отац наш јустин ћелијски поучава: једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића, и душе и тела, односно бесмртност човека у целини говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој литургији, тајни над тајнама, у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост царства небеског литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се црква као заједница моли да човекољубиви господ и васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише људско памћење је ограничено и нестално, док памћење цркве као заједнице верних у христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у господу нашем нема мртвих, већ су сви живи а бог није бог мртвих, него живих; јер су њему сви живи (лк 20, 38), рекао је христос спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих према речима светог владике николаја, у светом писму често се говори како ће имена праведника бити записана у књигу живих, док ће имена грешника бити збрисана и заборављена из приче о богаташу и лазару видимо да господ изговара име лазарево својим пречистим устима, док име неправедног богаташа прећуткује лазар је, значи, ушао у царство небеско, и добио је вечни живот и вечни спомен, а грешни богаташ изгубио је и царство и живот и – име претходног, 2020 лета господњег, у вечни загрљај господу своме коме су целога живота верно служили прешли су наш блаженопочивши првојерарх и два отачаствена архијереја господ је призвао у вечност патријарха српског иринеја, митрополита црногорскоприморског амфилохија, као и епископа ваљевског милутина нашег блаженопочившег првојерарха и архијереје амфилохија и милутина обједињавала је непоколебива вера у бога и васкрсење, али и спремност на непрестано сараспињање, састрадавање и безусловно предавање васколиког бића богу ова три духовна светила нашег времена својим смиреним животом посведочили су да је једина истинска вера она која се потврђује делима господ је од нас узео наше духовне оце, учитеље и истинске сведоке вере и правоживља у вечност су отишли најбољи међу нама нема човека који се није замислио над овом болном реалношћу, иако рањиви и испуњени тугом, наша туга се преобразила у радост та радосна туга нам поручује да духовни поглед нашег срца усмеримо на охристовљени пут спасења, на пут којим су ходили и ови христосећајте се својих старешина који вам проповедаше реч божију, гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (јевр 13, 7) сећање на три великана наших дана катихета бранислав илић јануар / фебруар 2021 41 тема броја носци нашег времена гледајући на свршетак њиховог живота и надахњујући се њиховом делатном вером, били смо сведоци чудесних порука и символа који су се пројавили у данима њиховог пресељења у вечност не штедећи себе, наш блаженоупокојени патријарх је до последњега даха био проповедник мира, љубави, и био велики духовни, али и материјални градитељ иако није доживео испуњење своје највеће жеље – освећење спомен-храма светог саве на врачару, његово погребење у темеље велелепног храма, постало је свештен увод у освећење овог дома молитве овај неуморни измиритељ и проповедник љубави носио је у свом бићу велику љубав према светињама старе србије, према острошкој светињи и острошком чудотворцу о којем је често говорио и позивао народ да своје духовне кораке саобрази са корацима светог василија острошког који је својим молитвеним сузама загревао хладне острошке стене, а сада својим благословом озарује срца наша двадесет дана пре упокојења патријарха иринеја, у господу се представио митрополит црногорско-приморски амфилохије свети петар цетињски био је учитељ живота и правило вере блаженопочившег митрополита као и свети петар, митрополит амфилохије је усрдно наставио дело подвига живећи наглашено аскетским животом, не тражећи никад ништа лично за себе и ради своје удобности и угођаја његову душу хранила је и испуњавала света служба божија, братско сабрање, љубав и народна слога, зато је често нама говорио као наш добри учитељ: ништа не дугујемо једни другима, већ само љубав, јер смо позвани да безусловно волимо једни друге христоликом љубављу том и таквом христоликом љубављу лађу цркве божије у митрополији црногорско-приморској мудро је предводио наш блаженопочивши митрополит чији је живот био непрестано на распећу све ране народне биле су и његове ране, али и свака радост његове пастве била је укрепљење за њега свој овоземаљски живот завршио је делећи судбину свога народа, бивајући и сâм суочен са опаком болешћу која ја завладала целим светом богу и ближњима се мора, а уз божију помоћ и може, служити безрезервно и саможртвено без сопствене жртве нема напретка тако је говорио блаженопочивши митрополит учећи нас да будемо и останемо такви, истрајавајући на том, често трновитом, али благословеном путу господ је тако уредио да се у упокојењу и нашег првојерарха и нашег митрополита амфилохија пројави символизам ова два светилника нашег времена упокојили су се у петак, у дан када се у оквиру дневног богослужбеног митрополит амфилохије (1938–2020) 42 1 / 2021 круга сећамо крсне смрти господа нашег исуса христа упокојише се патријарх иринеј и митрополит амфилохије у навечерје престоног празника њихових катедралних храмова који су били заодевени важним јубилејима патријарх иринеј упокојио се уочи празника сабора светог архангела михаила – славе саборног храма у београду који је у тај празнични дан 2020 лета господњег прослављао јубилеј 175 постојања архиепископ цетињски је уснуо у господу у навечерје празника светог петра цетињског у светлости 190-годишњице упокојења овог великог чудотворца чије свете мошти сведоче радост заједнице са господом господ је тако уредио како би нам указао да су од нас отишли у царство вечно велики јерарси чије ће семе у погодно време да произрасте дивне и благословене плодове сећамо се и следимо пример и великог владике милутина који је од своје четрнаесте године кренуо путем монашког позива и служења цркви којој је посветио цео живот живео је тихо, молитвено, испуњен љубављу, благошћу, архипастирском бригом и жртвом руководећи поверени му народ ка господу саобразно целокупном његовом животу и ванредном монашком етосу који је исијавао из њега, владика милутин се упокојио тихо, а услед искушења које нас је задесило, и његов молитвени испраћај у вечност био је у духу његовог овоземаљског живота, оног живота који је давао свима нама једну изузетну поуку подсећајући нас да су хришћани људи који ходе земљом, али су привезани за небеса  смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа васкрсе христос, и ад се стропошта! васкрсе христос, и падоше демони васкрсе христос, и радују се анђели! васкрсе христос, и живот живује! васкрсе христос, и ниједног мртвог у гробу! (из васкршњег слова светог јована златоуста) тема броја нашег блаженопочившег првојерарха иринеја и архијереје амфилохија и милутина обједињавала је непоколебива вера у бога и васкрсење владика милутин (1949–2020) јануар / фебруар 2021 43 хришћанска етика одређене нам године су као сасуди за пуњење хоћемо ли их испунити нечим добрим и вредним или оставити празним, или што је још горе, испунити свакојаким отпацима и прљавштином – зависи од нас самих колико би ти хтео да живиш? са руског превео: небојша ћосовић у „идиоту“, роману ф м достојевског, има много потресних размишљања и описа личних доживљаја, које је писац изразио преко свог главног јунака замислимо само оне трагичне тренутке, када је он стајао код губилишта и подсетимо се при томе да се фјодор михајловић у младости заносио револуционарним идејама а пошто се тада у европи јавио талас револуција 1848 године (негде само „наранџастих“, а негде и крвавих), то су се у русији донеле најстрожије мере ради сузбијања истих и тако ухапшене доводе на семјоновски трг, на коме је постављено губилиште од дрвета, обмотано црним сукном над главама затвореника се ломе сабље у знак лишавања свих грађанских и сталешких права 1 на губилишту су три стуба чита се пресуда: „смртна казна стрељањем“ дакле, преостаје још неколико минута живота? ставимо се на место достојевског: шта бисмо ми осећали у тим тренуцима? тада му је било 28 година, он је пун снаге и животне енергије, и колико је још књига хтео да напише! а фјодор михајловић је своје доживљаје изразио, рекавши: „пет минута до смрти се чинило огромним богатством, бесконачним 1 грађанска казна у руској царевини и другим земљама – један од видова срамне казне у 18–19 веку, када се јавно унижавао кажњеник ломљењем сабље над главом у знак лишавања свих права – прим прев временом“ оштро се доживело да он сада јесте и живи, а кроз неколико минут ће бити већ нешто но, најужаснија је била непрекидна мисао: „шта ако не умрем! шта ако се живот поврати, – каква би то била бесконачност! и све ово би било моје! ја бих тада сваки минут и цели век преобразио, ништа не бих изгубио, сваку минуту бих прорачунавао, ниједну не бих протраћио у празно!“ достојевски је ишао у другој тројци осуђеника прву тројку су привезали за стубове пришли су војници са пушкама зачула се команда: „нишани“ војници су подигли пушке и нанишанили и прошло је пола минута сваки од нас би на месту осуђених могао просто сићи с ума (један од привезаних је и изгубио разум) неочекивано се разлегао топот копита на семјоновски трг је галопом дојахао гласник са поштом управо су на губилишту прочитали нову пресуду: казну заменити тамницом тако је започело само горнило страдања, које је претопило фјодора михајловића у истинског христовог слугу међутим, у роману „идиот“ на питање, – је ли се успео окористити овим богатством чудесно дарованог времена? – он одговара: „оштрина доживљаја је полако спала са душе, и вредност живота се није осећала онако упечатљиво потекли су уобичајени дани, и опет је много времена протекло у празно“ ми обично доживљавамо свој живот као клупко нити, које се могу бесконачно размотавати а прекидање нити се доживљава као 44 1 / 2021 хришћанска етика трагедија „зар је ово све?“ – збуњено се питамо и ево шта је зачуђујуће: проживео ли ти 20, 40, 60 или чак 80 година, све ово се доживљава дословно као тренутак, који је пролетео и као да га и није било живот пролази брзо, као јарки, али кратки расцват мајских башти; као сан, тако да се на крају увек чини, као да уопште ниси ни живео показује се да је време у нашем личном доживљају – неуловљива величина, ишчезавајућа као вода на длановима године лете тако, да ми не успевамо ни да се њима наситимо само што си пошао у школу и гле, треба се припремати за матуру до недавно си био школарац, а ево већ си стекао породицу, одгајаш децу и припремаш и њих саме за школу раније си бринуо о себи, а сада све више о деци, док се не појаве унуци стрела времена се помера унапред, тако да ми и не примећујемо њено кретање у књизи постања читамо да је првим праоцима био одређен много дужи живот него ли нама, – са роком више од 900 година затим је творац скратио живот људи до 120 година, а потом је мера живота постало седамдесет година, а ако је у снази – осамдесет година (пс 89, 10) и никаква медицина, никакав научнотехнички прогрес, а подједнако ни методика здравог начина живљења нису могли суштински повећати меру нашег живота но, хајде да претпоставимо да нам је дато десет пута више живота, него ли у датом моменту богу није тешко да нам да рок земаљског живота такве дужине нека би то било 200, 400, 600, па чак и 1000 година, да бисмо достигли библијске праоце међутим, као прво, чиме бисмо ми испунили ових 1000 година? авај, човек се врло лако саблажњава свиме, чега је одвише: новцем, некретнинама, успесима, непољуљаним здрављем и на жалост обиљем година саблазан је врло велика „поживећу на своје задовољство 900 година, а покајаћу се у последњем столећу“, – таква би била мисао већине људи но, за ових 900 година греха душа би се толико укоренила у пороку, да би покајање на крају живота било могуће само теоретски и ево објашњења због чега је првим људима, описаним у књизи постања, који су живели скоро 1000 година, господ скратио живот они су се претворили у чудовишта греха, које је могао исправити само свемирски потоп вековима живети са злобним помислима, раздраженошћу на околне људе, многовековном јурњавом за земаљским комфором, блудним разонодама, да би се пред крај живота постало непоправљивим чедима ада? може ли се представити рђавија, одвратнија варијанта нашег живота? очигледно, да је свакоме од нас потребно своје губилиште, своја неизвесност судбине, своје невоље, своје бројање последњих минута, за време којих бисмо погледали на себе са стране и схватили колико смо времена изгубили узалуд, колико минута смо потрошили у празно! господе, опрости мени грешноме као друго, никакав рок земаљског живота ми не доживљавамо као довољан све што се даје привремено, па се потом одузима, оставља у души разочараност и тугу замислимо да су вољена жена или муж дати само привремено, привремено и деца, а потом одузети, и да је привремено и здравље тако и земаљски живот дат на неко време, а потом одузет, оставља у души само осећање гнева и огорчености ево на пример човек коме је 40 година он каже да су му године пролетеле неприметно за њега самог но, и два пута по 40 дају тај исти ефекат ако 80-годишњи старац каже: „године су пролетеле, као да и нисам уопште живео“, онда ће и следећих 80, па и 800, исто тако пролетети муњевито човек је створен за вечност и он се не може заситити никаквим одсечком времена, чак и 1000-годишњим ма колико одредиш човеку година или чак векова, све то ће утонути у прошлост; а то значи само једно: човек није створен за десетине, стотине или чак хиљаду година, он је створен за вечност и не може се заситити никаквим одломком времена чежња наше душе је бесмртни живот потреба душе је само вечност и не мање од тога јануар / фебруар 2021 45 ево још једног интересантног запажања показује се, да ми не бисмо ни обраћали пажњу на проживљене године, да се није похабало наше тело ми примећујемо колико је прохујало година само по борама на лицу, губитку пређашње гипкости и спретности, губљењу даха и болу у крстима ако би наше тело остало здраво, нас не би бринуле проживљене године то јест увиђање прохујалих година односи се само на наш спољашњи омотач – телесну природу, која се троши као и сваки земни механизам, док се душа изнутра осећа истом и тражи непрекидну сталност душа тежи да буде увек, увек доживљава овај непоновљиви тренутак, купа се у животу и радости постојања, увиђајући себе, општећи са сроднима и блискима, црпећи бескрајно и неизрециво добро а где је ово добро, у чему је оно, или тачније – у коме постаје разумљиво у мери рушења земних илузија бог је ограничио наш земаљски живот на седам или осам деценија ово је свакако мало но одређени рок омогућује да се спозна како се брзо руше жеље, како брзо вене тело, и брзо млитаве руке и најспретнијег човека земаљске радости се завршавају разочарањем, да бисмо ми тражили истинску радост, која не зна за разочарања свето писмо нам говори о томе, да у човеку постоји неизмерна вредност – бесмртна душа јер каква је корист човјеку, ако задобије сав свијет, а души својој науди? или какав ће откуп дати човјек за душу своју? (мк 8, 36–37) ми смо створени по образу божијем, призвани на бесмртност, као што је бесмртан сам бог зато се наша душа не може наситити земаљским пролазним животом, она чезне за вечношћу, али не вечношћу у смислу бесконачно трајућих бесмислених година, већ у смислу причасности вечном богу није важно, колико, већ како ћеш проживети овај живот одређене нам године су као сасуди за пуњење хоћемо ли их испунити нечим добрим и вредним или оставити празним, или што је још горе, испунити свакојаким отпацима и прљавштином – зависи од нас самих празан воз са 70 или 80 вагона губи смисао а воз са неколико вагона испуњених нечим драгоценим, има огромну вредност дароване нам године сличне су чистој свесци некоме је дата дебела свеска, а он шара листове, прља их, цепа, да би потом добијао плодове своје својевољности а некоме је дата танка свеска, али и на тим малобројним листовима он утискује нешто чисто и предивно и видјех мртве, велике и мале, гдје стоје пред пријестолом, и књиге се отворише и бише суђени мртви по дјелима својим као што је записано у књигама (откр 20, 12) листови се завршавају, сасуди се испуњавају, године прођу, али остаје бесмртна душа човек који живи земним животом, сличан је пробушеном бурету, које се све време налива и никако се не може напунити душа упија у себе разоноде и добра овог света, али као и пре остаје празна, гладна и жедна а човек који живи небеским, сличан је извору у коме не пресахњује жива вода која утољава сваку жеђ достојевски се и поред губилишта сећао спаситеља „ми ћемо бити са христом“, – рекао је он једном од осуђених састрадалника он је по своме у том тренутку схватио служење христу, а даља страдања су га претопила у истинског слугу христовог у животу свакога од нас бива своје губилиште, своје очекивање, али и свакоме се од бога дају своје милости, своја чудесна помоћ хоћемо ли се ми преобразити, да би преостале године проживели са христом, да ниједну минуту више не бисмо изгубили? време се освећује, када се испуњава благодаћу онога, ко сам и јесте освећење („јер си ти освећење наше“ – обраћамо му се ми у богослужбеном возгласу) време се испуњава вечношћу, када пролазни човек постаје причастан вечном богу и чак и најмањи трен задобија смисао, када си ти у том трену свецело у ономе који и дарује смисао помози нам, боже, да не губимо драгоцено време, које нам је даровано за вечност!  јереј валериј духањин извор: священник валерий духанин, сколько бы ты хотел жить? https://pravoslavieru/114095html хришћанска етика 46 1 / 2021 живот у христу најчешће видим како људи доживе умиљење после целивања светиње видиш како људи долазе хладног срца, а после целивања светиње видим као да човек оживи, мења му се израз лица разговор са оцем арсенијем чувар честице светог хитона господњег разговор водио и са руског превео: јован хонда разговарамо о доласку ове велике светиње у србију, са иноком арсенијем, чуваром честице светог хитона господњег, сабратом јаковљевско-преображенског манастира у ростову великом помаже бог, оче арсеније, кажите нам молим вас, за почетак, колико дуго сте у србији? – у србији сам већ другу годину дошао сам са искушеником валентином две недеље пре васкрса 2019 године, у току великог поста и ево, прошао је други васкрс, а ми смо још увек ту можете ли нам рећи које сте епархије српске цркве обишли са хитоном? – практично све, практично целу србију смо обишли обишли смо стотине, можда и хиљаде храмова и манастира у свим епархијама спц кад смо дошли први пут, ја сам имао план и имам га и даље код себе хитон је требало, по том плану, да буде у србији свега месец дана само месец дана! од 12 априла до 12 маја 2019 године, а ми смо овде већ другу годину! кажите ми из ког сте ви манастира у русији? – наш манастир се налази у граду ростов велики то је јарославска митрополија, тачно 200 километара на северозапад од москве око сат и по времена вожње то је вероватно древни манастир? – да, јако је стар, из 1376, то је xiv век зове се спасо-јаковљевски манастир његов оснивач је био свети јаков, први епископ ростовски ростов је тада био специфичан град и његови житељи су имали неке своје, сурове обичаје у то време мушкарци су се тада грубо опходили према женама, за њих су оне биле као ствари могли су их избити до смрти, убити, било шта и једном је нека жена, коју је муж тако избио побегла код епископа јакова и он ју је заштитио и житељи ростова су се окупили и побунили се против њега: „ко си ти да мењаш наше обичаје? ми имамо своје законе! не може то тако!“ и он је отишао из града и недалеко од њега прво себи подигао колибу, затим малу цркву и на крају је основао и манастир и црквени људи, који су били озбиљно верујући, су пошли к њему и временом је настала ту и заједница он је основао манастир а други великан нашег манастира је свети димитрије ростовски, митрополит јарославски и ростовски он је живео у нашем манастиру и у њему је писао своје чувене радове, житија светих и друге он је захтевао и да га сахране у нашем манастиру, где се налазе његове свете мошти он није био само ревнитељ православља, већ и искоренитељ старообредског раскола то је његова заслуга то је био један од разлога зашто је канонизован – не само због житија јануар / фебруар 2021 47 светих већ и зато што је много учинио да се тај раскол превазиђе то је xvi век како је честица светог хитона господњег доспела у ваш манастир? – та светиња је дошла у наш манастир 2016 године десило се да је наша ватерполо репрезентација тада била у француској њихов духовник је архимандрит силвестар из нашег манастира и њима су тада у католичком манастиру у градићу аржанте поред париза, понудили да купе ту светињу просто да је купе кад су они питали за цену, тражили су им тако високу цифру да нису могли да прихвате међутим, како је то хитон господњи, на којем је његова пречиста крв, они су ипак решили да позову свог духовника и питају га кад је он чуо о чему се ради, само им је рекао: „шта, још размишљате? одмах узимајте!“ и они су га купили то је хитон који је био на христу кад су га бичевали римски војници он је био натопљен његовом крвљу и ова честица хитона је од тог хитона да ли је ваш манастир тада постао место ходочашћа? – да, одмах су почели да долазе и да траже да се носи у разне епархије руске цркве претпостављам да сте били сведок многих чуда, која су се десила од светог хитона господњег? – не бих баш могао да кажем да сам видео многа чуда постоје писана сведочанства, која смо добили, њих има доста, и из србије, која су послата нашем игуману у русији десило се једно чудо у вазнесењској цркви у београду, мало пре него што сам ја дошао из русије по други пут мало пре мог доласка, једној жени су се исцелиле ноге она није могла да хода, није могла да савије колена, довозили су је у колицима у цркву и пошто се поклонила хитону, помолила се, после два дана је дошла својим ногама у цркву то је све записано и званично регистровано то је реално чудо исцељења ја знам ту жену, она је после ишла у многе храмове по београду где је био хитон господњи најчешће видим како људи доживе умиљење после целивања светиње видиш како људи долазе хладног срца, а после целивања светиње видим као да човек оживи, мења му се израз лица још једна сестра је имала велике болове у ногама после пада низ степенице, пошто има скоро седамдесет година она је једва дошла у цркву и није могла ни да се поклони хитону, али пошто је имала јаку веру, поклонила се и болови су јој нестали и она је устала здрава! отишла је кући без икаквих болова у коленима! ви долазите из древног манастира, какво је ваше поређење између српског и руског православља? – у принципу, срби и руси су исти срби се према вери односе отвореније, искреније, да тако кажем у русији се тренутно православживот у христу 48 1 / 2021 ни људи односе према вери и цркви, као да је то нека дужност, некако формално у србији тог формализма нема догађа се, али није таква духовна клима срби су више духовно настројени, руси су почели да се духовно хладе не сви, наравно, али мислим да се вера полако хлади видим то и по односу људи према деци како се срби односе према деци ја се томе дивим у русији пусте дете да иде само овде отац или мајка држе дете, а људи прилазе и љубе их у руку, главицу, ножицу у русији тога нема то је западни утицај на нас код нас је дошло до распада породице у совјетском савезу данас се све тако брзо дешава да људи уопште не успевају да схвате шта се догађа шта се уопште догађа? многи се питају шта се јуче десило, где сам ја био, шта се десило? тешко је људима да се саберу у данашњем свету, да знају где иду и шта раде данас многи у русији говоре добро о стаљину, рехабилитују га на неки начин шта ви мислите о томе? – он није чак ни богословију завршио, истерали су га због лошег понашања и револуционарне делатности старац илија је говорио да је све време његове владавине била глад у русији он је погубио десетине хиљада православних руских људи он је основао слон – соловецки логор, севлаг – северни логор, логоре на уралу и сибиру и све остало све сами логори колико је тамо људи нестало и то православних, верујућих људи! било је тамо и атеиста и других политичких противника, али већина њих су били верујући људи то му никад неће бити опроштено чак ни иван грозни није могао себи да дозволи да толико уништава своје становништво, свој народ није то могао да дозволи јер је схватао да убија своју демографију: „са ким ћу ратовати? ко ће кренути за мном?“ стаљин је то могао себи да дозволи, јер је земља била огромна и било је много људи, а тада су сви живели у страху пре њега је спроведен геноцид лењина и троцког, била је ужасна глад, тако да су се људи бојали за живот и гледали да не „таласају“ много ја нисам против тога да се тврди да је русија почела да се диже из небића у стаљиново време он је спровео развој индустрије, економије, војске, много се градило: фабрике, колхози и све остало али, опет, то се десило због тих великих жртава, које је руски народ поднео руски народ је био као роб у то време: сви су слепо извршавали оно што им се каже то је био класичан робовласнички систем није то било божанско уређење односа, јер нама господ каже: „нисте више робови, сад сте моја браћа“ онај ко служи богу, тај је раб божији, али није више роб, већ брат, сарадник божији социјалистички поредак је био својеврсна узурпација власти социјалистичка, комунистичка власт, која је дошла по револуцији, у правном, јуридичком смислу је апсолутно нелегална и нелегитимна, све до данас јер, оно што је засновано на злочину, никада не може постати праведно и законито ваш, спасо-јаковљевски манастир, је ли он био затваран или рушен? – да, био је затваран, али није био рушен од једне цркве су направили коњушницу, у другој су држали разне машине, и уопште од целог манастира су направили неки производни погон је ли било новомученика у вашем манастиру? – код нас није било новомученика, колико знам неколико монаха је завршило на соловкама, али пре затварања је цело братство напустило манастир тако да никог нису стрељали у њему снимљен је сурови руски филм „комесар“, о времену одмах после револуције, када су тројке без суда судиле људима и многе су погубили „ти си крив, и ти си крив, и ти си крив стрељај!“ људе су хапсили, трпали у неке подруме, скидали их и тако голе их стрељали већ на пола тог филма нисам могао да издржим да гледам даље затим су их у гомилама бацали на камион и одвозили их негде и иако је то филм, једва издржиш да гледаш а шта је тек било у стварности! и тај живот у христу јануар / фебруар 2021 49 комесар је на крају полудео многи од њих су се на крају убили ево, један истинити случај кад су немци напали ссср и освојили неки град у белорусији нквд није успео да уништи све своје трагове, документа из архива, а морали су да беже кад су немци нашли та документа и почели да гледају фотографије, њима се дизала коса на глави говорили су да они нису знали шта је мучење док нису видели те слике нису могли да схвате то што су видели, што су чекисти радили људима та документа су доступна како је све то могло да се деси? свети теофан полтавски, духовник царске породице све то је врло једноставно објаснио он је рекао да је бог допустио да у велики део руског народа уђу бесови и руски народ је постао буквално ђавоиман зато су они могли да врше таква зверства то нису били људи већ бесови али, по великој милости божијој, тај народ ће се исцелити и православље ће се обновити али оног православља које је раније било – више неће бити тако је он говорио може се рећи да је светско православље данас у кризи, има много напада на православље у целом свету, од украјине, преко сирије, до белорусије, србије и даље шта ви мислите, како да се поставе данашњи православци, на коју страну да гледамо? – увек треба гледати на божију страну увек морамо гледати у бога кад год ме питају тако нешто, ја им кажем: „врло је просто људи, будите добри, чините добро не чините зло не одговарајте на зло, чак и ако вам чине зло чините обрнуто“ и у житију светог димитрија ростовског било је неколико таквих тренутака, када човек чини добро а њему чине зло, и он се моли за њих после тога, они падају у невоље, а он им помаже, превија им ране, учи их и даје им новац и ти људи, молитвама овог, кога су мучили, почињу да схватају шта се догађа и да се исправљају све се враћа тако је и свети серафим говорио: „спасавај се сам и спашће се хиљаде око тебе“ то је најважније данашњем човеку недостаје доброте, то је основно ни смирење, ни трпљење, већ доброта ја у србији још увек видим ту доброту, видим је у односима родитеља према деци у русији се то губи нема тих осећања која су постојала раније тада су међу људима били топла осећања људи нису носили кључеве са собом већ су их остављали испод отирача сви су били исти у материјалном погледу и односи међу људима су били добри, топли, могу да кажем и да су се људи волели међусобно, да су то била права осећања данас тога више нема, тих добрих осећања данас се у згради суседи не познају то је раније било незамисливо раније су сви људи у једном улази знали како се ко зове, име, очество и презиме, колико ко има година данас пролазе једни поред других, не познају се зато ми данас треба да будемо добри према свим људима према свима ево напољу стоје цигани, и просјаци и њима треба дати дај им макар десет динара, и они су божији људи зато господ и каже да даје сунце и праведнима и неправеднима, и добрима и злима а зашто мислите да је дошло до хлађења тих осећања код људи? – господ је рекао: „умножиће се безакоње и охладнеће љубав многих“ због греха ми живимо у содоми и гомори, и још горе то је већ граница, коју је господ поставио те градове је господ уништио, као што знате за крај, да ли имате неку поуку за нас? – треба се трудити бити добар, бити бољи сваки дан се треба питати како смо провели дан време лети јуче ми је било седам година како сам у чину инока као да је било јуче буквално као да је било јуче! ја ћу сада напунити шездесет година и шта сам урадио за то време? ништа баш ништа хајде да почнемо да живимо за бога, да се поправљамо! свака душа тражи бога, тражи да се сједини са њим свако треба да се труди у посту, молитви, трезвењу јер, ускоро ћемо морати да полажемо рачун како смо провели живот оче арсеније хвала на разговору – хвала вама  избор из разговора вођеног у манастир у раковица, јула 2020 године живот у христу 50 1 / 2021 будући да сте себе предали у службу цркви реците нам како доживљавате настанак једна иконе? – сликање једне иконе пре свега представља дар божији, како за самог иконописца, тако и за цркву или појединце који ће се пред њом молити богу зато иконописац треба да приступи сликању са богобојажљивим трепетом, уз молитвени труд сликање иконе позива онога ко је слика да се утврди у молитви и да се труди да живи врлинским животом тада сликање иконе мења оног ко је слика, а сама икона мења онога ко је посматра бог је свакога од нас створио по свом лику и подобију како нас учи реч божија, због тога се сваки човек остварује у пуноћи својих потенцијала као икона христова стога видим настанак иконе као део процеса нашег узрастања у христу, како самих иконописаца, тако и молитвеника који се пред иконама моле према основним начелима хришћанског етоса уметност над уметностима је успињање на светотајинској и световрлинској лествици, тако да долазимо до истине да је иконописање својеврсна служба и неодвојиво је од хришћанског живота у свеукупности замолио бих вас да наше читаоце упознате са иконописањем као службом – хришћанска вера нам, за сагледавање нашег сопственог живота и стварности која нас окружује, нуди перспективу која подразумева постојање наднебеског света и надвременске реалности царства божијег то виђење човека као бића које је створено за вечност даје једном иконописцу и смелост и инспирацију наравно, ово је могуће само уз помоћ божију када иконописац успе у томе да пренесе амбијент царства божијег у оквирима свог уметничког дела, тада то не можемо разумети као нешто његово, већ као дар од бога наша вера је мртва без дела која је потврђују иконописац на делу исповеда своју веру ставивши свој таленат првенствено у службу богу на тај начин он служи читавој цркви иконопис није само сликарство у оквиру кога се сликари надмећу својим умећем сликајући господа, пресвету богородицу и све свете, иконописац се учи животу у нади на други долазак христов уједно, трудећи се на том свом путу он и себе мења, а уједно и оплемењује и умирује душе многих који долазе у додир са његовим радом управо се у томе огледа служба једног иконописца шта подразумева рестаурација? – рестаурација у уметности подразумева потпуно обнављање оштећених споменика културе, било да се ради о оштећењима која су настала услед дотрајалости самих споменика или услед физичких и хемијских утицаја консервација се односи на максимално хришћански живот разговор са јеленом антић, иконописцем и рестауратором за покајање, преображење, и нови почетак у христу никад није касно разговор водио: катихета бранислав илић јануар / фебруар 2021 51 велико је мучење искушаваног духа! издржи ли – пригодан је за истински вечни живот не издржи ли – крст је пао очување обновљених или сачуваних споменика културе у циљу њиховог што дужег века трајања сачувани споменици културе могу бити споменици у виду папира, у виду штафелајне или зидне слике (фреске), споменици у виду мозаика, или у виду споменика од камена рестауратори и консерватори се на терену баве очувањем набројаних споменика културе такође, постоје и институције – библиотеке, музеји и заводи за заштиту културне баштине који такође имају своја рестаураторска и консерваторска одељења драга јелена, будући да се бавите калиграфијом, упознајте нас са појмом калиграфија и како ви доживљавате исти? – реч калиграфија је грчког порекла и односи се на уметност лепог писања, код нас се користила и реч краснопис калиграфија је у себи садржала и сликани део у виду илуминација, минијатура и иницијала код нас се она развија са појавом писмености (x век) битно је напоменути да је тада била неопходна, јер није постојао други вид бележења и умножавања било ког текста људи тога времена јако су се трудили и око најситнијих детаља, упркос томе што је израда калиграфије трајала доста дуго најлепше су се украшавале књиге за богослужење, управо због узвишености њихове намене постојала су два писма – уставно и континуирано уставно се користило за бележење свечаних текстова, док је континуирано писмо било мање свечано данас, у овом брзом и модерном свету, калиграфија за мене представља једну од лепих уметности она је у прилици да промовише и популаризује дубоке и суштински важне текстове она може да комуницира са публиком приближавајући им неке од текстова са којима се никад нису сусрели, истовремено ненаметљиво оплемењујући им душу молитве и различити поучни текстови исписани на најлепши могући начин теше, преображавају, и дају наду посматрачу шта повезује иконопис, калиграфију и рестаурацију? – све три наведене области црквене уметности: иконопис, калиграфија и рестаурација, имају сличне узвишене циљеве о којима сам говорила истовремено и приступ коме теже црквени уметници им је заједнички, а то је стварање кроз одрицање од самовоље и послушно и смирено прихватање ауторитета наших претходника стварање кроз послушност у иконопису се односи на поштовање канона на првом месту за иконописца хришћански живот 52 1 / 2021 је изображавање личности светога, тј етоса којим је живео и због кога сматрамо да је прослављен у царству божијем, те због чега за нас он представља модел хришћанског живота притом, печат самог иконописца треба да буде на последњем месту калиграфија на првом месту треба да истиче значај и смисао текста који је исписан и да нам приближи његову дубину, као и да нас научи да стремимо вишим идеалима рестаурација нас уводи у свет претходног ствараоца таленат рестауратора је у томе да што боље осети свет уметника чије дело обнављамо и да му служи, опет због виших циљева лишавајући се сопственог сликарског изражавања све три наведене дисциплине су потврда талента за оног уметника који је научио да ради на себи, који је научио да се смири пред задатком који се од њега тражи и да радећи на својој унутрашњости напредује и у ликовном смислу у каквом су односу икона и литургија? – сама литургија је икона на више начина прво литургија је икона царства небеског по структури саме заједнице: у самој литургији имамо епископа који символизује христа, свештенике који символизују апостоле, ђаконе који символизују анђеле, верни народ у цркви који символизује свете и вернике сабране око христа литургија је такође и икона тела христовог по светом апостолу павлу тако смо сви ми који се причешћујемо телом и крвљу христовим, уједно и удеоници тог тела чија је глава сам христос икона има и употребну функцију у богослужењу, будући да ми иконе осветљавамо светлошћу свећа и кандила, кадимо их и целивамо, носимо у литије итд тако, поштујући иконе, ми градимо лични однос са личношћу која је изображена на њима такође, и сам храм је једна јединствена икона то је сасвим очигледно када данас уђемо у храм св саве на врачару, који је сада у потпуности живописан мозаиком храм је блистави пример о томе како сваки храм можемо да доживимо као само царство небеско, у коме су пресвета богородица, сви анђели и свети, као и народ божији сабрани око христа у духу претходног питања шта бисте рекли о савременом човеку и иконопису? – човек изразито визуелно доживљава свет који га окружује међутим, савремена цивилизација често злоупотребљава човекову подложност утицају слике, те смо преко хришћански живот јануар / фебруар 2021 53 телевизије, филма, телефона итд бомбардовани различитим визуелним садржајима та пријемчивост за визуелни доживљај указује на чињеницу да је икона неопходна савременом човеку она је прозор у вечност, како се често каже теологија за неупућене једна икона говори хиљаду језика, те помоћу ње верници, али и они који то нису, могу да приме и разумеју истине хришћанске вере она привлачи својом једноставношћу, искреношћу и својим аскетским приступом сликарству све претходно наведено указује на чињеницу да је она контраст свету који нас свакодневно окружује, што је чини изузетно занимљивом за савременог посматрача икона за нас представља оприсутњење вечности односно оностраног у наш видокруг она доводи сегмент вечности, и гледајући је ми се поучавамо она је јеванђеље у бојама које нас истовремено упућује на молитву и на живот у христу шта вам се чини као најважније за нас савремене вернике? – ми савремени хришћани, као и толике генерације хришћана пре нас, морамо улагати труд у то да еванђелске и предањске идеале покајања и истрајне молитве непрестано враћамо у центар свога живота сви смо свесни тога да појам греха у савременој цивилизацији представља нешто готово неприхватљиво, нешто што и ми сами често избегавамо савременом човеку чини се да је свака врста уживања и слободе нормална међутим, свето писмо и црквено предање, ако у њих мало загребемо, кажу да постоји много тога што нас може одвести у вечну пропаст зато, основна духовна хигијена од нас тражи да сагледавамо своје поступке и да се за оне који нису у складу са јеванђељем искрено покајемо то овога може да нас доведе само ако промишљамо о свом вечном спасењу истрајност у молитви подразумева да се наша молитва не завршава оног момента кад се завршила света литургија на којој смо присуствовали једном недељно, већ да молитва постане наше дисање трудимо се да у сваки моменат нашег живота удахнемо речи молитве, опет бивајући непрестано свесни долазећег будућег суда и царства божијег како утиче молитвени живот на једну савремену породицу? – хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и молитви то и ми данас морамо да чинимо свети старац порфирије кавсокаливит каже да је „светост родитеља најбоље васпитање у господу“ родитељи стога треба да се труде да буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој деци деца ће на првом месту учити у својој кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце која би била ваша порука читаоцима православног мисионара? – порука за ваше читаоце била би крајње једноставна: сви треба да се трудимо да пронађемо своје инспирације за духовни живот не треба да се бавимо лошим причама које могу само да ране наше душе и да нас заведу, па да помислимо да узрастамо тако што се бавимо нпр туђим грешкама за покајање, преображење, и нови почетак са христом никад није касно  животопис иконописца и рестауратора јелене антић јелена антић (рођ кијац), рођена је 1985 године у новом саду у родном граду је завршила основну, као и средњу школу за дизајн „богдан шупут“, популарно названу уметничка школа године 2011 дипломирала је на академији српске православне цркве за уметности и консервацију, смер рестауратор до сада је одржала једну самосталну изложбу калиграфије и учествовала у више заједничких изложби иконâ са супругом владимиром антићем има двоје деце живи и ствара у београду хришћански живот 54 1 / 2021 двадесет година постојања једног удружења представља добар тренутак да се начини пресек у раду, да се сумирају резултати и праве планови за будућност двадесет година је довољно да новорођенче постане одрастао човек, спреман да крене у сусрет изазовима које доноси живот двадесет година је недовољно да стигну резултати мукотрпног рада но, пођимо од почетка друштво пријатеља српских манастира, „студенички круг“, основано је крајем 2001 године и то са благословом братства студенице, а пре свега архимандрита саве, који је био и духовни отац рада овог удружења разлози и циљеви оснивања овог друштва темеље се на традицији нашег црквено-народног живота и потребе за његовом обновом, у покушају наше цркве и народа да изађу из мрака богоборног материјализма који још траје даље, задаци постављени пред ово удружење су, такође, упознавање шире јавности са духовним наслеђем сачуваним у животу српских манастира, организовање научних скупова посвећених православној култури и духовности, као и организовању хуманитарних акција један од најважнијих циљева „студеничког круга“ је обнова саборног живота у цркви у том смислу је и само удружење једно народно-црквено тело које јача светосавску традицију српског народа „студенички круг“ окупља људе који доприносе животу цркве на тим темељима ова улога удружења постаје све значајнија како јачају тенденције у друштву које покушавају да измене или сасвим затру српски пут православља све су гласнији они изван цркве који захтевају њену реформу, као и они наводно у цркви који не виде ништа лоше у покрету политичког екуменизма или у понудама за унију са римокатоличком црквом светосавље, као српски пут православља, синтетичка је тачка оног црквеног и државохришћански живот „студенички круг“ је настао, радио, и даље ради, у духу саборног јединства цркве и народа, и као такав представља образац светосавског, православног и српског израза онога што је у двадесетом веку названо — лаички апостолат две деценије на светосавском путу миленко бодин једно од бројних вечери благослов блаженопочившег патријарха иринеја јануар / фебруар 2021 55 творног основа српског националног бића на тај начин „студенички круг“ је, такорећи природно, деловао на продубљивању како човекољубиве тако и родољубиве бразде у традицији светосавске духовности начин деловања је истим путем задобијао смисао мисионарења на светосавски начин, а то значи изворно хришћанско просветитељство народа отуд вишегодишњи циклуси предавања и трибина за многобројне посетиоце у клубу српског православља „боготражитељ“ отуд и богатство, и за многе неочекивана разноликост, културних догађаја како у „боготражитељу“, тако и на многим другим местима на тај начин је „студенички круг“ сведочио и животодавну улогу светосавске просвете, доказујући да је исправно схваћена православна вера у срцу живота, а не изван њега како је и речено, наша вера је вера живих људи у живога бога кроз највећи пројекат „студеничког круга“, назван „боготражитељ“, обухваћен је свеукупни рад у клубу српског православља истог имена, стварање часописа под тим именом и електронских канала комуникације само унутар овог пројекта, жива реч светосавља допрла је до десетина хиљада људи поред тога, „студенички круг“ је живом речју назвао и своју издавачку библиотеку, кроз чију је делатност објављено око 15 наслова реч је о књигама које су углавном настале у крилу „студеничког круга“ и посвећена су управо доминантно преточеном искуству из рада у књижевни и научни облик „студенички круг“ је настојао да обезбеди живу везу између манастирског начина обликовања духовности и онога, који се у бројне активности у клубу су годинама одржавани циклуси предавања као што су: здравље и православље, звоно на узбуну (ишчезавање српског језика), мала школа православне културе, православље на делу сваке прве среде у месецу одржава се гусларско вече, а сваког петка духовно било је много књижевних, музичких, песничких вечери, отворено је низ изложби: слика, икона, ручних радова, дубореза и честитки бројни пројекти су настали у крилу студеничког круга, као што су: распето косово за васкрс србије, дани видовдана, дани породичних вредности и преобразимо себе да бисмо преобразили србију у сарадњи са министарством одбране, пуних седам година, друштво је организовало добротворне приредбе за манастире: драганац, зочиште, свети архангели (сви са ким), као и три за манастир свете тројице (код љубовије) затим, одржан је концерт за две породице пострадале у земљотресу који је погодио краљево, па за децу са посебним потребама из београда, као и за вртић у ораховцу (ким) круг је дао свој допринос у очувању ћирилице, као и у борби против беле куге у боготражитељу је организовано неколико школа: иконописа, мозаика и минијатуре, школа калиграфије, црквенословенског језика са појањем, као и школа руског језика патријарх обрадован обимним радом студеничког круга последње предавање и гостовање жарка видовића хришћански живот 56 1 / 2021 различитим видовима може остваривати у световним, односно градским срединама и због тога је настојао да просвети људе позивом на љубав према манастирима који су нарочито угрожени, од светиња на косову и метохији, преко далматинског косова, па све до оживљавања манастирских обитељи у средишњем делу србије то је чинио организујући и прожимајући својом душом добротворне културно уметничке приредбе и догађаје у концертним салама, али и на трговима градова, а све у сврху повезивања људи са светињом „студенички круг“ је настао, радио, и даље ради, у духу саборног јединства цркве и народа, и као такав представља образац светосавског, православног и српског израза оног што је у двадесетом веку названо – лаички апостолат јер, многи који су знали заборавише, а многи и не знају да је лаос народ који у себи носи призив господњи светим апостолима речју: „идите и крстите све народе у име оца и сина и светога духа“ светосавље, на трагу другог српског спаситеља, како га је назвао свети николај жички, трајни је просветно-мисионарски циљ обожења српског народа, али и као пример обожења за све људе и народе света на том путу просветљења света, како би рекао други светионик српског богословља, свети ава јустин ћелијски, „студенички круг“, у бури световних искушења остаје, и уз божију помоћ, иде ка циљу а то је у радост васкрсења православља у српском народу, у радост васкрсења наше отаџбине србије, у радост васкрсења као победе христове над силама таме  св тројица, слава друштва, о михаило сече колач занимљиве теме окупљају велики број посетилаца занимљиве теме окупљају велики број посетилаца о воја билбија први пут пева поему српско срце јоханово пред аутором, веселином џелетовићем и бројном публиком „студенички круг“ је, такорећи природно, деловао на продубљивању како човекољубиве тако и родољубиве бразде у традицији светосавске духовности хришћански живот јануар / фебруар 2021 57 арабљанско освајање на истоку византијског царства (египат, сирија, палестина) у vii вијеку, затим реакција из правца запада, тачније крсташки ратови (cruce signati), од xi до xiii вијека и најпослије реакција на реакцију – отоманско освајање хришћанске византије, а касније и словенских земаља у xiv вијеку, у великој мјери пореметили су међуетничке и међуконфесионалне односе у хришћанском и муслиманском свијету ова чињеница, не само да је довела до захлађења односа између хришћана и муслиманâ, већ је на дуже вријеме одложила озбиљан и темељан теолошки дијалог између двије стране одсуство дијалога на вишем нивоу примјетно је и данас међутим, будући да ниједна свјетска монотеистичка религија не искључује дијалог, макар декларативно, већ га афирмише, у посљедњих неколико деценија учестали су сусрети и дијалог између хришћанских и муслиманских теолога на нижем нивоу ради истраживања различитих потреба од заједничког интереса међусобно повезивање исламског свијета у разне лиге, удружења, асоцијације и томе слично не би требало да, у оквиру свог развоја, спречава дијалог тог свијета и са немуслиманима и обрнуто у том смислу неопходно је истаћи да би дијалог требало да буде конструктиван, тј да подразумијева међусобно уважавање странâ учесницâ, дијалог из којег ниједна страна не би требало да изиђе обесправљена и понижена по било којем основу! уколико су стране учеснице дијалога неравноправне, онда је свакако мања штета изостанак дијалога, све док за његово вођење не буду створени адекватни услови увијек је неопходно правити дистинкцију између обичних вјерника и тзв вјерникâ с фундаменталистичким схватањима у било којој религији сходно реченом, нису сви муслимани вјерски фундаменталисти, али ни сви вјерски фундаменталисти нису муслимани третирати све муслимане као вјерске фундаменталисте је стереотип такође, важно је нагласити и то да вјерски фундаментализам није иманентан ни јудаизму, ни хришћанству, нити исламу, али је феномен богословски дијалог одсуство дјелатне међурелигијске толеранције је суштински проблем свих балканских нетрпељивости хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ јереј др живко илић епископ захумско–херцеговачки и приморски димитрије и муфтија мостарски салем дедовић (фото: епархија зхп) 58 1 / 2021 који, изгледа, може да се појави само у монотеистичким религијама важно је рећи и то да ниједна монотеистичка религија није имуна на појаву вјерско-фундаменталистичких тенденција озбиљну активност у правцу хришћанско-исламског дијалога, у посљедњих педесет година, развио је одсјек дијалога с људима друге вјере (dialogue with men of other faiths) поводом другог ватиканског концила и послије њега, римокатоличка црква, својом историјском декларацијом о односима цркве с нехришћанским религијама (nostra aetate, 1965), пажљиво је његовала односе с муслиманима данас иницијативу обично преузимају различити универзитетски кругови, међународне црквене организације, научне институције и истраживачки центри осим хришћанских, иницијативу за сазивање релевантних конференција, сада преузимају и муслимански кругови, из чега видимо обострану отвореност за међурелигијску сарадњу упоредо с класичним теолошким питањима, која настављају да обузимају двије стране, попут догме о пресветој тројици, божанства господа исуса христа, личности мухамеда, схватања о курану и уопште питања тумачења светих списа, постоје многи савремени проблеми о којима је дијалог мање тежак то су проблеми у вези са схватањем историје, проблеми сарадње с људима других религија, проблеми његовања мирољубивог амбијента и разумијевања међу људима закључујући, желим рећи да је присуство толеранције муслиманâ према инославнима варијабилног карактера, тј од државе до државе у исламском свијету се разликује све оно, што хришћане и муслимане дијели, требало би у перспективи оставити на страну и дијалог развијати искључиво у правцу плодотворног доприноса свјетском миру и у правцу међурелигијске толеранције и саживота у први мах изгледа као да то до сада није био случај чињеница је да декларативне међурелигијске толеранције није мањкало, али будући да је била само декларативна, често су чланови и једне и друге конфесије од политичких фактора у својим државама били регрутовани да „бране“ вјеру од насртаја наводних непријатеља вјере, али, притом, не схватајући да су њиховој вјери већа пријетња били они који су вршили регрутовање неголи они против којих су регрутовани из разлога одсуства дјелатне међурелигијске толеранције неријетко је долазило и до етничких сукоба, нпр на простору бјр босне и херцеговине одсуство дјелатне међурелигијске толеранције је суштински проблем свих балканских нетрпељивости! дакле, не декларативна, него дјелатна међурелигијска толеранција јесте тема којој у будућности обавезно треба посветити већу пажњу, неголи што је то био случај до сада  богословски дијалог патријарх иринеј и муфтија мевлуд дудић са сарадницима (фото: информативна служба спц) јануар / фебруар 2021 59 наш славни путописац, љубомир п ненадовић слао је из иностранства опширна писма оцу проти матеји, сродницима и пријатељима у њима је описивао земље у којима је боравио, пределе које је видео и људе које је сретао од свих тих писама посебан значај има оно које је, из напуља, 8 априла 1851 године, упутио ђорђу малетићу, професору гимназије у београду у њему љуба исказује одушевљење виђеним, пре свега посетом везуву и вергилијевом гробу, и покушава да дочара боје и звуке једне далеке земље младалачки понесено, са пуно идеализма и романтике, чари једног изазовног путовања оживеле су пред читаоцима у разиграној игри речи тек на средини писма љуба узгред саопштава да је упознао црногорског владику с којим често иде у шетњу чамцем или колима, а онда се занесено враћа на опис путовања по природним и археолошким лепотама егзотичне италије седамнаест година касније, љуба, сада већ прослављени писац, у свом листу шумадинка, се враћа својим прекоморским доживљајима он је то описао у фељтону владика црногорски у италији у својим новинама (1868), а затим, годину дана касније, објавио као књигу писма из италије лепоте италијe су и даље су присутне, али ту сада доминирају друге теме сусрети са људима и историјским знаменитостима су у првом плану у једној уравнотеженој прози, стилски доста изнијансираној, промичу градови, села, реке, језера, пећине, бродови, али над свиме тиме доминира лик владике његоша и његових пратилаца, перјаника вукала и сердара андрије сам сусрет двојице наших великана помало је необичан по савету једног странца, љуба је отишао на литургију у православну капелу која је постојала у згради руског посланства по завршеној служби, готово случајно, упознао је перјаника вукала у живописној народној ношњи како жури низ степениште перјаник га је одвео до владике његоша и тако је започело њихово пријатељство његошев лик очарао је љубу, који покушава да га верно прикаже и пажљиво дочара читаоцима за љубу, владика је, пре свега, велики песник и државник који пати због народних послова и љуте болести која га мучи у свом том опису, љуба приказује његоша и као духовника те странице нису тако ретке, али измичу пажњи читалаца, јер су ушушкане у обиљу догађаја, места и људи које путописац помиње у овом делу када су владика и путописац посетили палату богатог лукула, затекли су тамо просјака коме су уделили милостињу у музеју је хришћанска етика јасно се кристалишу ликови св петра цетињског и ловћенског тајновидца његоша сећања љубе ненадовића на велике архијереје др ђорђе вуковић портрет љубе ненадовића (1826–1895) — књижевника и песника,члана српске kраљевске академије (извор: википедија) 60 1 / 2021 владика посматрао неке слике, посебно се задржао на једној од вандика, и том приликом се нашалио: „ваљда ми се зато допадају његове картине (слике), што му је име налик на моје (владика)“ већ овај детаљ оправдава каснију љубину тврдњу (изречену у писмима са цетиња) да владика његош никад није заборављао свој владичански чин и дужности које из њега проистичу за рушевине некад величанствене вароши помпеје, владика је љуби рекао: „она (разрушена помпеја) опомиње човека на његово ништавило“ у другом музеју владика је помно проучавао рафаелову слику „преображење“ и после пола сата, како се љуба изразио, проучавања божанског лица христовог, објавио свој закључак: „заиста кад би ова христова слика могла проговорити, прве би јој речи биле: „не чините другима оно што сами себи не желите“ силазили су и у сибилину пећину, али се његош стално шалио и певао стихове из народних песама забележено је како се владика често спомињао свога стрица, свeтог петра цетињског и питао се шта би он радио у овим тешким тренуцима више пута је упозоравао љубу да не поклања толико пажње разним церемонијама и протоколима, него да се посвети другим стварима и кад га је позивао да поклони пажње њему, владици, мислимо да је његош заправо желео да каже љуби да се окрене духовности и бризи за ближње, а поготово за болесне љуба је описао како су његоша у писму обавестили да омер паша латас спрема поход на црну гору, при чему се владика одмах сетио страшног суда: „е, дабогда се на страшном суду погледао (паша) у очи са обилићем!“ загонетка његошевог лика и дубина његових поука пратиле су љубу, може се слободно рећи, кроз цео живот он се овој теми вратио у делу: о црногорцима (писма са цетиња 1878) сада је његов захват био много дубљи истраживао је прошлост народа, обичаје, духовност, зачетке књижевности применио је књижевни поступка који ће касније назвати „документарна проза“ и „полифонијско писање“ он о томе често казује у анегдотама, као да ублажава озбиљност теме коју износи пред читаоца поред лика људи који насељавају непроходне планине, јасно се кристалишу ликови св петра цетињског и ловћенског тајновидца његоша свети петар i петровић је приказан као одважни владика који сузбихришћанска етика петар i петровић његош — свети петар цетињски (1748–1830) петар ii петровић његош (1813–1851) јануар / фебруар 2021 61 хришћанска књижевност ја штетне појаве у својој пастви, умирује крвну освету и вешто преговара са страним изасланицима још у писмима из италије описао је како је св петар i био скроман у јелу детаљно је описано како је изабрао његоша за наследника и како га је упутио на школовање код јосифа троповића, који се, као што знамо, бринуо за манастир савину и цркву у топлој, код херцег новог приказано је и боловање св петра цетињског и како је често ишао на иванова корита, чија је вода сматрана за лековиту свако дрво под којим се св петар одмарао на путу од цетиња до иванових корита народ је сматрао благословеним и није их секао, мада су били оскудни у огреву његош је следио стрица на путу духовности, што се огледа у многим његовим делима и он се бавио умиривањем крвне освете често се заборавља (а љуба то напомиње), да се много старао и о народној ношњи и одредио јој крој и облик поред многих других ствари, љуба је забележио и његошево боловање приповедање је наставио тамо где је стао у писмима из италије његош је дошао у беч, где се болест погоршала, па су морали да му пуштају крв нису се сви лекари усуђивали да обаве ту ризичну интервенцију, па су то препуштали доктору шкоди, а кад њега нема др радишићу његош се вратио на цетиње, а крајњи исход се неизоставно ближио у једном тренутку било му је толико лоше, да су разматрали могућност да га у столици снесу до котора осетивши да се ближи неумитни крај, његош је објавио своју последњу вољу и открио да је тестамент поверио конзулу гагићу који је био у дубровнику опоменуо је главаре и сенаторе да чувају народ завршио је позивом да брину о сиротињи и да јој чине правду примио је причешће и последњим речима богу поверио старање о народу тако се растао са светом овај велики човек, владика, духовник, песник, државник, правдољубац растао се бринући о народу и о сиротињи, о онима о којима нема ко да брине бринуо је о другима чак и у последњем часу тако се, бележењем надахњујућих сећања, љуба ненадовић одужио великанима српске духовности, великим архијерејима и старешинама једног напаћеног народа  драги викторе сергејевићу, неизоставно ћу вам послати причу, само ме не пожурујте“ тако је написао чехов у децембру 1899 године мирољубову, бившем појцу, а тада издавачу часописа за све и боготражитељу „послаћу вам причу архијереј“ прошло је више од године у марту 1901 године, олга книпер је добила писмо од њега из јалте „сада пишем причу архијереј, која ми седи у глави већ петнаестак година“ у августу исте године книпер је отишла у москву у театар чехов јој је 31-ог упутио нежно писмо са проблесцима туге – њему је тако досадно у самоћи, као да су га „затворили у манастир“ и опет фраза о архијереју: „ извукао сам из кофера“, и подухватио се писања пре петнаест година је замислио, пре скоро две године је обећао мирољубову, а сада тек што вади рукопис из кофера но, није лако ни писати: гости долазе од ујутро („манастир“) прича се може писати само у међувремену између даме-поклонице, лекара из москве и туберкулозног, који тражи у јалти пристаниште јесен жалосна лови мишеве, пушта их на слободу, побољева у децембру, две године после тога, како је обећао, пише мирољубову: „са архијерејем вас нећу преварити, послаћу пре или касније“ и послао је крајем фебруара 1902 године извињавао се – завршио је давно, али се преписивање показало тешко, јер „једнако побољева“ у априлу 1902 године се појавио архијереј, коначно у 4-ом броју часописа за све прича је невелика, заузела је свега неколико страница мирољубову се вероватно учинило чудним, због чега је преписка због исте трајала две године? о петнаест година он и није знао можда је ово и заиста чудно, али ево тако се десило, а зашто заправо, ми не знамо у сваком случају замисао је дуго лежала подземно није се започињао онај тајанствени живот, који рађа живо детенце он се започео онда, када је узрастао довољно сам, чехов врло је добро, што није напихришћанска етика 62 1 / 2021 чудесно слободно; он споро и тајно зри жуковски (шилер) „архијереј“ са руског превео: небојша ћосовић сао архијереја 80-их година: тада још није био спреман развитак уметника је прекаљивање укуса, чврста рука, одбацивање непотребног, заборав младићког писања – онај раст који се одвијао у чехову непрекидно напоредо са растом човека као и у јарузи, архијереј је написан са оном савршеном једноставношћу која се даје трудом током читавог живота но, ова прича није састављена, него створена, то јест у њој нема извештачености, већ је све живо све је непосредно и све је проживљено, иако је заправо замишљено бог зна када, могло заморити, учинити апатичним али није учинило над овом причом чехов је почео да ради неочекивано у јесен 1901 после кумиса, на који се надао, а пошто кумис није помогао и он почео слабити и побољевати у јалти, написао је тестамент олга книпер је одавно већ играла у москви, када је он окончао архијереја читавог живота његов унутрашњи развитак је ишао двема линијама – на разне стране тако је било и сада материјализам чехова добио је подршку у средини, где се он литерарно преселио (лева интелигенција) горког је схватао свакако потпуно, с њим је стицао славу у фоајеу художественог театра треба веровати у прогрес, кроз двеста-триста година све ће бити предивно; код толстоја су исувише умне очи да би био верујући (горки), цркву и религију одавно je требало сломити итд ово је тада пут опште струје, он даје познатост и славу горки је сав био у овоме са чеховом је било сложеније, јер је и он сам био сложенији он је волео славу, али се држао на растојању од ње и владао је вешто собом и главно – у њему је било нечег подземног, нечега сасвим друге врсте са годинама, у страдањима од болести, у усамљеним јалтинским созерцањима, у предосећању блиског краја („пет годиница“), то подземно је расло и просветљавало се, тражило излаз и нешто му се откривало, а то он није могао изразити рационално ово је била несвесна светлост вишег света, царства божијег, које је „унутар вас“ младом, здравом, руменом чехову се оно мало откривало у студентским данима међутим, зрелом чехову је коначно било откривено зато он није могао у младости написати архијереја (чак и његов студент није био написан у младости) а архијереј је сведочанство зрелости, у предсмртној и несвесној просветљености сав архијереј је пун ове светлости у мужицима се она већ пробила, у причи у јарузи је дао дивне странице ноћног сусрета липе са мужицима у архијереју је подједнако неземно озарење разливено од првих страница приповести, од свеноћне у цветну суботу до краја дуго бденије служи преосвећени петар, већ болестан и све је дивно у цркви море људи, хришћанска књижевност антон павлович чехов (1860–1904), портрет из 1898 године, рад осипа е браза (извор: јандекс) јануар / фебруар 2021 63 свима се сјаје очи, као кроз маглу архијереју се чини да му је после врбице дошла мајка, проста жена, удова ђакона, коју он није видео 9 година, „и све време гледала на њега са радосним осмехом, док се није помешала с масом света и због нечега су му потекле сузе низ лице сузе су заблистале код њега на лицу, на бради и у близини још је неко заплакао, потом даље још неко други, потом још и још, и мало по мало црква се напунила тихим плачем“ откуда ово? зашто плачу сви? догађа ли се тако? но, ево чехов одмах узима такав тон, да покорава и убеђује: да, виши свет је присуствовао тада на цветном бденију панкратјевског манастира, он ће тако до краја и присуствовати у овом чудесном делу: и у месечевој светлости априлске ноћи, и у успоменама о детињству и љубави мајке према њему, и у смиреном оцу симеону, који се није могао сетити где се у светом писму помиње јегудилова магарица, и у сећању архијереја на своју дечачку „наивну веру“, када су носили по селима икону литијом, и у оном последњем предсмртном бденију великог четвртка, 12 јеванђеља, коју је служио кроз неколико дана преосвећени петар и сам наизуст читао прво, најдуже јеванђеље „сада се прослави син човјечији“ и „осећао се бодар, делатан, срећан“, као и увек када је служио у цркви виши свет је и у љубави мајке према њему, кога се бојала као архијереја ништа не значи, што је око њега убог и таман живот, и што сви дрхте пред архијерејем и ово га љути, и он нема с киме ни реч да прозбори чак рођена мајка, чак девојчица каћа, рођака, која све испушта из руку и којој се коса изнад чешља на глави сјаји као ореол – све је некако изван уобичајених граница у доњем, бедном, грешном свету нашем преосвећеном петру је тесно он се и болестан сећа свег детињства и живота у иностранству, где је био послан у јужни дивни град, где је живео усамљено и отмено, пишући научни рад све ово су одјеци вишег и ево смрт долази, коначно; управо на овој страсној се он приближава њој – није му се случајно слошило још на цветном бденију (трбушни тифус) мајка му је дошла у архијерејски конак, он би тако хтео да буде љубазан, и да помогне њој и сестричини каћи, но већ је касно он је одједном смршао, ослабио, престао да се осећа као архијереј, страшни начелник, напротив сада је последњи и незнатнији од свих „како је добро, – мислио је – како је добро“ мајка је одмах схватила да је ово крај „она се више није сећала да је он архијереј, и целивала га је као своје дете најрођеније „павлуша, чедо моје, рођени мој! шта је то с тобом? павлуша, одговори ми!“ „а он више није могао да изговори ни реч, ништа није схватао, и чинило му се како већ као обичан човек иде по некаквом пољу брзо, весело, лупкајући штапићем, а над њим је широко небо, заливено сунчевим сјајем, и он је сада слободан као птица, може да иде куда му се прохте!“ ишао је он коначно према богу своје приповести о свештенству чехов је започео са оцем христофором сиријским у степи, и наставио са ђаконом у двобоју, да би завршио ликом преосвећеног петра – сам, вероватно и несвестан да даје чудесну заштиту и чак превазношење оног свештенства, коме су већ зловесници припремали мученички венац чехов је добро познавао живот и није био склон једностраности и дотеривању и ево показује се, да када се узму његови ликови духовног сословија, ту скоро да нема негативних особа не знам, да ли је мирољубов схватао, какав му је дар послао чехов, могу само рећи, да он тада није био примећен и оцењен горки и андрејев су више галамили међутим, архијереј није био написан ради галаме ова прича, истинско ремек-дело, долазила је полако и као што је споро настајала, тако је и не журећи освајала све више и дубље као што је речено о зрну горушичином: „ иако мање од свију сјемена, али када узрасте, веће је од свих трава, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим“ (види мт 13, 32)

Свеска: 377 | Сећајте се својих старешина
... Фотографија на насловној страни корице: „У стараца је мудрост, и у дугом вијеку разум“ (Јов 12, 12) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: „Радујте се и веселите се“ (Мт 5, 12) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Патријарси Иринеј и Кирил — посета руског првојерарха Србији у новембру 2014 г Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Молитвени испраћај Митрополита Амфилохија, Подгорица, 1 новембра 2020 г Фото: Митрополија црногорско-приморска / Светигора ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 377, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2021 Реч уредника Сећање и угледање на српске духовне старешине наших дана 3 Материк „Станиште Бога“ у утроби Богородице 4 Реч пастира Благословите! Нек је благословено6 Хришћанска етика Митрополит сурошки Антоније (Блум) „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (4 део) 8 Историја хришћанства Свети Фотије Цариградски и осуда филиоквистичког учења 14 Савремена мисија Цркве Разговор са Томасом Халбертом, духовним чедом игумана Германа Платинског Игуман Герман (Подмошенски) и православна мисија у САД 16 Библијски хербаријум Библијско воће: Дуд 23 Православље и медицина Разговор са психотерапеутом Маријом Лазаревић Здравље душе у свету сурове борбе 26 У дијалогу са атеизмом „Себични ген“ као нехотична метафизика 28 ТЕМА БРОЈА Старешине као служитељи 33 Митрополит Амфилохије – дивни свједок Васкрсења 36 Патријархове сузе у Техничкој школи „Прота Стеван Димитријевић“ у Алексинцу 39 Сећање на три великана наших дана 40 Хришћанска етика Колико би ти хтео да живиш? 44 Живот у Христу Разговор са оцем Арсенијем Чувар честице Светог хитона Господњег 47 Хришћански живот Разговор са Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором За покајање, преображење, и нови почетак у Христу никад није касно 51 Хришћански живот Две деценије на светосавском путу 55 Богословски дијалог Хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ 58 Хришћанска етика Сећања Љубе Ненадовића на велике архијереје 60 Хришћанска књижевност „Архијереј“ 62 стране јануар / фебруар 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Сећајте се својих старешина мисионарспцсрб misionarspcrs ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни С�