-БОГОРОДИЧИНОМ-

Свеска: 322 | Вера и знање
... 11, 29) света екатерина, кћи цара консте и мајке хришћанке, поред своје изразите физичке лепоте, имала је мноштво дарова, таланата, пошто до своје осамнаесте године уђе у бит многим светским наукама, а обдарену и мудрошћу, прелепу екатерину многи пожелеше за супругу од духовног оца њене мајке сазнаје за свог будућег женика и са иконом богородичином и малим христом у својој одаји искрено и дуго се молила да види светло лице богомладенца господ је скривао лице од ње и рекао да она уопште није лепа и да се врати код старца ради следећег послушања старац јој тада рече да се крсти и поново помоли богородици у храму тада господ, као знак обручења због њене чистоте и девствености, стави прстен на њену десну руку али, ако злоба има око, оно је увек једно, и уз то увек слепо, говорио је свети ава јустин нови света екатерина би љуто мучена од цара максимина, али је анђео крепио све време, а за време мучења посетио је и сам христос својом храброшћу и неустрашивошћу исповедања праве вере многе је преобратила и призвала на прави, вечни пут, поред многих и царицу максиминову августу василису, као некада свети ђорђе царицу александру, жену свога мучитеља цара диоклецијана из родне александрије света земља манастир св екатерине на синају хаџи драган б поповић на месту где је купина горела не сагоревајући и где се бог јавио мојсију налази се једна од највећих православних светиња – манастир свете екатерине света екатарина синајска, са царских двери из манастира свете екатарине новембар/децембар 2011 31 посечено тело свете анђели божији су чудесно пренели на највиши врх синајских планина, који се по њој прозва врх свете екатерине на месту где је купина горела не сагоревајући, и где се мојсију сам бог огласио – казујући да се пророк изује јер стоји на светој земљи (2 мој 3, 5-6), благочестива мајка цара константина, августа јелена 337 г зида прелепи параклис посвећен дјеви марији, који је данас владичанска резиденција цар јустинијан је подигао велику цркву, такође посвећену богомајци, и комплекс оградио зидинама, које су до данас под једним кровом касније је у част царице теодоре саграђена још једна црква, и она се посвећује чудесном преображењу господњем када су часне мошти свете екатерине у 8 веку пронађене на највишем врху синаја, ова црква преображења се посвећује светој екатерини и у њу се преносе мошти, десна шака са прстеном и накитом и глава са круном угоднице божије ту је и мојсијев бунар, као и једна од најзначајнијих хришћанских библиотека, са великим бројем древних списа овде је до 1859 г чуван примерак чувеног превода светог писма старог завета са старојеврејског и арамејског на грчки језик – септуагинте на пергаменту, тзв кодекс синаитикус овде се чувају и добромирово јеванђеље из 12 века и псалми српске редакције из 13 века света екатерина синајска се прославља 24 новембра/7 децембра она је заштитница девственика, али и свих који јој се са усрђем помоле само истинита вера побуђује на ревност и одолева свим налетима овог живота смирен човек је та необорива тврђава јер као што пастир мирној овци може безбедно ошишати руно, тако господ нашим смирењем сажиже невесташтво наших грехова на велику суботу, бог је сатро силу ђаволску и разрушио царство таме од тада ђаво је беспомоћан и не може оборити човека нажалост, понуђеном шареном удицом греха, човек добровољно поробљава себе и бива уловљен за смрт одрекнимо се тих дела за смрт, јер је душа над телом; дух над душом; а живот над смрћу не плашимо се чинити добра (1 јн 4,18), јер страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (рим 8,18) света екатерина је управо сведок да све наше земаљске истине и разлози нису сигуран сведок нашег постојања за вечност, ако христом нису посведочене јер љубав је, ма колико изгледала нестварна ипак најсигурнији пут  аутор је вероучитељ у архиепископији беорадско-карловачкој и водич у свету земљу 32 3/2011 тема броја: вера и знање новембар/децембар 2011 33 предмет веровања и предмет знања често се морају раздвајати нарочито ако се под знањем подразумева оно што је рационално, очигледно, егзактно када људи постављају питање како се тачно може знати оно у шта се верује, они тада показују да не познају праву природу вере верује се баш зато што се не може знати поуздано када бисмо умом могли потпуно да обухватимо оно у шта верујемо, више не би било потребе за вером она постоји тамо где се човек више руководи интуицијом него разумом вера почиње тамо где престају разум и логика то не значи да је она против разума већ да разум има своја ограничења и да се њиме не може све досегнути постати свестан тих граница представља један од битних предуслова религиозности однос знања и вере проблем односа знања и вере често се, како кроз историју, тако и данас, постављао у контексту научног истраживања неки противници религије сматрају да је вера неспојива са научним знањем те да једно искључује друго овакав став показује непознавање не само вере већ и науке сфера божанског не може бити предмет научног истраживања када би се бог могао експериментално доказати, више не би био бог немали број научника је кроз повест исповедао своју религиозност њихова вера није била израз поштовања према магловито замишљеној традицији већ сведочанство о дубоком поимању и доживљају смисла света и живота, смисла који се темељи у трансцендентном а таква вера, по њиховом сопственом признању, била је инспирација и подстицај за научно проучавање света вера и знање се, дакле, не морају поклапати, али могу ићи руку под руку важно је само да се не мешају тј да се разумски критеријуми не намећу религиозним убеђењима разум не може бити врховни арбитар у питањима која постављају дух и свест јер је ужи од њих океан се не може преточити у чашу непојмљиво и неисказиво људи су одувек настојали да свој инстинкт за веровањем некако уобличе павле карастојковић тајна и загонетка загонетка је увек предмет научног истраживања и она представља упитаност пред још неоткривеним принципима функционисања природних закона она се односи на сферу створеног тајна се односи на сферу нествореног, божанског или пак, на уплив бесконачног у област коначног тема броја 34 3/2011 и што је могуће прецизније артикулишу показивало се да је то клизав терен природно је да разум тежи да осмисли свако искуство, поготово религиозно и у томе он свакако има значајну улогу на том путу је много постигнуто у историји људске мисли али увек се мора имати у виду да се у област непојмљивог и неисказивог продире искључиво вером и да рационално промишљање ту није од велике помоћи погрешан однос знања и веровања најизразитије се огледа на примеру гностицизма, како оног древног тако и савременог – у свим својим различитим облицима постоји и такозвано духовно знање, које није исто што и рационално добијено знање тј оно до којег се долази математичким прорачунима, мерењима и експерименталним испитивањима духовно знање не одговара захтевима разума, чак може ићи и против њих то је знање које се темељи на духовном искуству које је изнад било какве умне извесности вера је ризик, неизвесност научно сазнање увек тежи извесности, нужности, општеобавезујућим схемама наука жели да учврсти стабилне основе људског и космичког битисања, али се тешко може нешто поуздано на том плану изградити научне теорије и хипотезе смењују једна другу, а једино што константно опстаје јесте чудо постојања света и човека квалитет односа између двоје или више људи мери се степеном поверења које постоји међу њима управо такав однос и бог очекује од људи поверење упркос свим опипљивим очигледностима које човеку могу да заклоне лик бога из простог разлога што је поверење увек дубоко лично (а знамо да је личност највећа вредност у хришћанству), док су умска изоштреност и апстрактна спекулација, чак и ако су генијалне, врло често безличне јер су свеопште, нужне, обавезујуће бог не жели да се њему долази путем неког механизма већ подвигом личне вере, љубави и стваралаштва питање релације знања и вере може се формулисати и успостављањем разлике између загонетке и тајне загонетка је увек предмет научног истраживања и она представља упитаност пред још неоткривеним принципима функционисања природних закона она се односи на сферу створеног тајна се односи на сферу нествореног, божанског или пак, на уплив бесконачног у област коначног загонетком се баве егзактне науке, а тајном, поред религије и уметности, бави се свако ко није изгубио дар непосредног опажања мистерије твари, као и тронутости пред чудом живота и онога који га је створио  аутор је вероучитељ у архиепископији београдско-карловачкој новембар/децембар 2011 35 тема броја синтеза наслеђа и савремености је путоказ који богословље дугује оваплоћеном богу логосу богочежњива неопатристичка стремљења која миомиром аутентичне духовности обележавају xx и xxi век корачају по траговима распетога и васкрслога богочовека то значи да плодови овога прегнућа нису новотарија модернизма, већ верност ономе за кога пророк надахнуто сведочи да је „увијек исти, и године твоје неће минути“ (јевр 1, 12), а који је дао нелажно обећање: „ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека амин“ (мт 28, 20) ношени на крилима овог покровитељског завета учитељи и оци свете цркве су без страха гледали у очи свим изазовима и опасностима са којима су се сусретали њихова богословска изградња цркве је била прожета настројењем да се свима буде све то је обавезивало и на верност сопственом времену са свим историјским студенима пред којима је дрхтао тадашњи човек загледани у ходнике времена ми им на томе благодаримо и молитвено их призивамо неки учине и корак више постајући баштиници духа светог они се враћају оцима идући истовремено у сусрет страдалном човеку и целокупној твари данашњице стазама ове богоподобне парадоксалности упутио се и архимандрит јустин (поповић), хаџија вечности по урвинама трагичног осећања света на крсту времена и вечности дарован је од христа господа светитељским венцем победе који нас подсећа да сведоци истине неће бити свети јустин ћелијски нови прилози за стари проблем гносеологије авва јустин је указао на то да се корен проблема гносеологије и антропологије налази описан на првим страницама светог писма актери догађаја су: бог, човек и сатана александар р јевтић 36 3/2011 заборављени један од клинова којим је разапињан овај новопрослављени авва био је и стари проблем гносеологије (теорије сазнања) веран подвигу сведочења, он је приложио значајан труд на подручју односа разума и вере сматрамо да актуелност питања овог односа траје до данас и зато га се заједно са светим јустином ћелијским овде дотичемо тема докторског рада јеромонаха јустина (поповића) била је: проблем личности и сазнања по светом макарију египатском одбрањена на православном богословском факултету у атини 1926 године, она је била наговештај смера богословствовања будућег великог авве ћелијског тај смер ће у клими радикалног рационализма и материјалистичког емпиризма која је испуњавала простор европске интелектуалне сцене представљати аутентичан контекстуални приступ проблему одређеног времена у њему не постоји непреображени емоционални набој осуде нити тежња за некритичким одбацивањем разматрајући однос разума и вере, свети јустин је наступао не као непријатељ разума, већ као брат који тугује због застрањења браће своје ипак, то га није спречило да истину каже јасно као некада пустињак јордански, тако је у xx веку гласом вапијућег у пустињи ћелијској проговорио свети јустин сазнање и мисаони грех не плашећи се да буде погрешно протумачен он је указао на то да се корен проблема гносеологије и антропологије налази описан на првим страницама светог писма актери догађаја су: бог, човек и сатана познање у односу љубави између бога и човека нарушено је кроз неверство човека и пристајање на заводљиву понуду коју му је сатана свети јустин ћелијски рођен је 1894 г у врању, од оца спиридона и мајке анастасије крштен је на празник благовести, и добио је име благоје одгајан је у побожности после завршене богословије светог саве у београду и повлачења са српском војском преко албаније одлучује да се замонаши (1916) наставио је богословско образовање у русији, енглеској и грчкој стекао је широко образовање био је професор у карловачкој, призренској и битољској богословији, као и на православном богословском факултету у београду године 1930–31 је боравио у православној мисији на подручју прикарпатских крајева од времена после другог светског рата служио је службу богу као архимандрит манастира ћелије код ваљева ту се и упокојио у господу на празник благовести 1979 године написао је велики број чланака и књига званично је канонизован 2010 године новембар/децембар 2011 37 тема броја понудио лукавство сатане се пројавило кроз метод деконструкције божијег добронамерног упозорења адаму (пост 2, 17) у целофан пријатељства била је умотана демонска лаж која ће ради гносеолошког поседа познања добра и зла и кривотвореног постајања боговима донети грех и смрт човеков пристанак је свети макарије египатски, а са њим и авва јустин, назвао блудом са ђаволом утемељен на мисаоном саглашавању са ласкавом понудом, овај грех је првенствено мисаоне природе важност проблема гносеологије у аскетском кључу је очигледна жеља да се без подвига дође до постајања боговима се пројавила као леност и гордост уместо да се човек као син божији зацари на сапрестољу благодати, сатана је, по речима светог јустина, сео на престо ума човековог без подлегања опасности недостатка холистичке перспективе антропологије, авва јустин истиче важност умне делатности у томе он следује не само класичним античким философима, већ првенствено аскетском отачком предању које је држало правац на коме ће у xiv веку бити пројављена велика благодат умно-срдачног богословља светог григорија паламе и осталих освештаних исихаста управо у отачком односу према средњовековној схоластици проналазимо нит којом ће ћелијски исихаста плести дивни ћилим критике апсолутизације разума не потцењује се вредност ума, али се указује на опасности које доноси његова самоизолација, а тиме и фрагментализација до свођења на раван разума како један савремени књижевник рече: „разум је постао када је разорен ум“ дезинтеграција личности заснована на гносеолошком промашају човека довела је до живота заснованог на сопственој природи то не значи ништа друго до смрт, јер је природа из небића следујући аргументацији светог атанасија великог, свети јустин себичност човека изједначава са самоубиственом тежњом стање у коме важи закон самоидентитета (ја = ја), представља закопавање бунара воде живе и изрицање самопресуде усахнућа и смрти позивањем на оца павла флоренског и његово дело стуб и тврђава истине, авва јустин указује на предукус пакла који се крије иза живота заснованог на оваквој логици терминолошки осврти (стање невиђења које стоји у основи термина „ад“) представљају додатно сведочанство у прилог овоме стање умишљености и егоцентричности се јавља као болест која се преузимањем генијалног израза из канона светог андреја критског назива „самоидол“ пројекцијом тако свети јустин говори о болести познања која се дијагностикује као последица логике: „je pense donc je suis; je pense donc je suis et le diable est“ (= мислим дакле постојим; мислим дакле постојим и ђаво постоји) спасење у христу поред описане дезинтеграције личности пројављене као самоизолованост, свети јустин указује и на реинтеграцију личности у христу личност богочовека је лек за све болести антропологије које врхуне у смрти у њему се човеку пружа могућност спасења од пропадања у јаму коју је у целофан пријатељства била је умотана демонска лаж која ће ради гносеолошког поседа познања добра и зла и кривотвореног постајања боговима донети грех и смрт 38 3/2011 сам ископао кроз оваплоћење он је показао безгранично човекољубље своје, а кроз васкрсење власт над оковима смрти без васкрсења, по речима светог јустина, сваки би људски прогрес био бесмислен, а боље би било бити тигар у џунгли или лав у пустињи него човек у свету у величанственом есеју између две философије, одлучније од символа вере достојевског, потресније од поуке о држању ума у аду и неочајавања старца силуана, авва јустин ће заблаговестити: „ја бих радије пристао да будем у паклу у коме је христос (опростите парадокс!) него ли у рају који је без христа“ ипак, улога човека није потцењена у подвигу обожења користећи се термином свете врлине, ћелијски подвижник је указао на човекову одговорност према светотајинском животу у цркви богочовека кроз аскетски опит на лествици етичке тријаде вере, наде и љубави, у складу са богословљем светог апостола павла и других отаца цркве, он је подвукао важност етоса антрополошке динамике која се спушта у загрљај светотројичне љубави вера није апстракција, већ искуство радости тог загрљаја она је „једино гносеолошко око које може одмерити бескрајну тајну распетог христа и видети јасно да је он у истини божја премудрост и божја сила“ (из: проблем личности и сазнања по светом макарију египатском) дакле, вера не искључује разум она га узводи на висине са којих је он отпао кроз самоизолацију од бога јасно је да холистичка перспектива о којој се у новије време доста говори и пише није страна светом јустину његово богословље нуди димензију бескрајног потенцијала како разума, тако и вере радост васкрсења и јесте радост целовитости човека и творевине, спасених од смрти и распадања као резултата интелектуалног и сваког редукционизма антропологије ум и преумљење на први поглед делује необично да свети јустин ћелијски истиче непроцењиву важност људског ума, а истовремено одбацује концепцију човекобоштва која је глорификовала умне способности решење ове недоумице се налази у чињеници да оно што се често сматра умним способностима није изворни богопросвећени ум (νοϋς), већ ум деградиран у разум (διανοία) да би се задобило целовито и нормално умно деловање потребно је проћи кроз подвиг покајања, тј преумљења (μετανοία) терминолошка сродност појмова ума, разума и покајања у вези је са истином о њиховом односу непокајан човек не може бити уман, већ само разуман – а тиме и потенцијални зликовац по угледу на сатану који га је спустио на ниво разумности у јединству свете цркве као тела христовог стиче се искуство гносеолошко-богочовечанског метода од живљења у „празноумљу своме“ (еф 4, 17) човек бива спасен за постојање у благодати стања философије по христу (уп кол 2, 8) заједница у „мисли која је и у христу исусу“ (фил 2, 5) је сигурност не само за појединца, већ и за друштво које се без ње претвара у крваво игралиште похлепе и најразноврснијих свирепости, о којима можемо свакодневно да чујемо, гледамо и читамо многи од злочинаца су разумни, али ипак нису добри неопходно је замислити се над питањем: да ли је боље бити добар и глуп, или разуман и зао? блаженопочивши патријарх српски павле је сматрао да се подвиг хришћанина састоји у избегавању обе крајности, јер је господ исус христос саветовао да будемо мудри као змије, али и безазлени као голубови јасно је да гледано из угла ове поуке нема основа за супротстављање вере и разума  новембар/децембар 2011 39 коегзистенција је нешто што је дато, дијалог је, међутим, оно што се тражи тако некако бих одредио односе теологије и егзактне науке у нашем друштву, у нашој епохи оне коегзистирају на различите начине некада се чини да делају на пољима која се не додирују, некада делује као да им се орбите пресецају, а некада као да им се мачеви укрштају међутим, најчешће се чини да се свака креће у свом свету, знајући за постојање друге, али игноришући њен рад, језик, ток и предлоге насупрот датости постојања, дијалог није нешто што је дато, већ је нешто што je задaтo он је покушај једног чудног хемијског експеримента, чији успех уопште није унапред загарантован то је интеракција између моје воље да се отворим ка другоме и моје сумњичавости ка њему дијалог тражи од мене да се не задовољим сликом коју сам већ формирао о ономе преда мном, него да жудим за сазнањем о том истом који је наспрам мене у овоме се налази основни предуслов за дијалог између теологије и науке: да ставимо под знак питања убеђење које имамо о томе шта заиста подразумева „супротно подручје“ тобоже је сигурно да подразумева оно што ми мислимо да подразумева и због чега га, врло вероватно, одбацујемо? не алудирам на то да дијалог неминовно води ка коначној сагласности али он може да рашчисти питање шта је заиста то што прихватам, а шта је то што одбацујем дакле, потребно је центар тежине преместити перспектива дијалога носи у себи један изазов: слушање гласа другачијег од нашег и, можда, једну добровољну неугодност услед довођења под сумњу образаца које смо већ уредили у нашем уму претпоставке за дијалог теологије и науке превод са јелинског: михаела јагер тема броја 40 3/2011 са фантазије коју имам о другоме на тог другог који се налази наспрам мене укратко, оно што је засигурно потребно јесте успостављање колико је могуће добре спознаје туђег гласа и, макар на минималном нивоу, заједнички језик данас, нпр, не да није задовољавајуће, већ је штавише отужно и непоуздано то да се један теолог задовољава полемичким писанијима епохе у којој су неке теолошке тежње желеле да поразе дарвинизам и обрнуто, неприхватљиво је и достојно жаљења то да се један научник, доктор, задовољава информацијама о богословљу које су му нудили часови верске наставе у његовом ђачком добу у том смислу, перспектива дијалога носи у себи један изазов: слушање гласа другачијег од нашег и, можда, једну добровољну неугодност услед довођења под сумњу образаца које смо већ уредили у нашем уму као, нпр, да говоримо о важним питањима са једним егзактним научником путем књижевности или са једним теологом путем казанзакиса! стога ћу управо један текст овог великог и контраверзног књижевника овде навести, како бих покушао да откријем неколико претпоставки дијалога егзактне науке и теологије казанзакис описује једну необичну и карактеристично критску сцену једна група пријатеља се забавља уз вино и критску лиру на неком гробљу и разговара о људској души и бесмртности онај који је поставио питање узима лиру у руке и показује осталима сваки њен појединачни део: струне, тело, врх, њене кључеве, лук, итд „ово је“ – каже он – „тело човека: ноге, руке, утроба, глава“ затим почиње да свира, час левентске мелодије, час аманеде (врсте песама карактеристичне за крит, прим прев) „ово је човекова душа“, рече он „музика“ остали га погледаше скептично и закључи победнички: „ако разбијем ову лиру у парампарчад, шта ће бити са њеним звуком? где одлази музика? постоји ли музика без лире? постоји ли душа без ногу, руку, утробе и главе?“ у овом сегменту читалац се може осетити затеченим чини се да је овај обешењак доказао да човек није ништа друго до збир компоненти и да њихово распадање означава крај човека али управо ту, изненадно, казанзакис уводи неочекивани обрт једна од тих адам, ева и змија: мозаик, 12–13 век, сицилија новембар/децембар 2011 41 тема броја званица се појављује и говори му: „ко је свирач лире? то ти мени реци ко држи тај лук и прелази по нашој утроби и свира?“ „бог“, одговори неко од њих, натмурен1 изненадно – у овој сцени лежи у упаду једног другачијег гледишта, ком није постављено прво питање имам утисак да ово друго гледиште може да подсети на тезе православне теологије, које се често игноришу и чије дефинисање би могло да се употреби као основни предуслов за један дијалог 1 многи егзактни научници верују да хришћанство човека сматра дихотоним бићем, прво да је од материјалног и пропадљивог тела, а друго да је од нематеријалне и непропадљиве душе дакле, верују да хришћанство подржава постојање једног елемента унутар човека онтолошки другачијег од тела стога, како биомедицинско и генетско знање иде даље, и како се све више дефинише биолошко-материјална основа многих споменутих психичких функција, тако се све више многима улива осећај да се хришћанска антропологија оповргава у реалности, међутим, ова наглашена, онтолошка дистинкција душе и тела уопште се не тиче православне антропологије истина је да је као таква широко представљена много пута током историје, а свакако током последњих векова али, у суштини она представља идеалистичку, платонистичку, а не хришћанску тезу занимљив је случај патријарха западне теолошке мисли, светог августина (iv-v век), који је достигао ту тачку да душу одреди као самодовољну суштину коју је тело угостило, али нема за њим потребу, чак 1 ν καζαντζάκη, ο καπετάν μιχάλης, εκδ ε καζαντζάκη, αθήνα 1974, стр 188-189 за ширу анализу овог одломка види θανάση ν παπαθανασίου, «εδώ σε θέλω κάβουρα μερικές προτάσεις για τη διδακτική πράξη των θρησκευτικών», часопис σύναξη, τχ 71 (1999), стр 97-107 ни као оруђе2 на овом дуалистичком схватању изграђене су велике струје не само западне теологије, већ и философије и антирелигијске критике међутим, за православно богословље не постоји онтолошка разлика између „деловâ“ човека3 целокупно људско постојање (као уосталом и читав космос) припада једној онтолошкој категорији, категорији „тварног“, дакле створеног ниједан „део“ људског постојања нема порекло „друге врсте“ душа се не схвата као нека суштина која долази из неког другог света, другачијег од оног из ког је тело; није „нестворена“ једино нетварно, дакле нестворено постојање и онтолошки „другачије“ од света јесте бог 2 за хришћанство човек јесте биће које је произашло од земаљске материје која је већ постојала пре његовог појављивања стари завет врло хладнокрвно указује 2 π νικόλαος λουδοβίκος, η κλειστή πνευματικότητα και το νόημα τον εαυτόν ο μυστικισμός της ισχύος και η αλήθεια φύσεως και προσώπου, εκδ ελληνικά γράμματα, αθήνα 1999, стр 48-49, 52, 328 3 π γ φλωρόφσκυ, δημιουργία και απολύτρωση, εκδ πουρναρά, θεσσαλονίκη 1983, стр 49-88 θανάσης ν παπαθανασίου, «δυτικός και ανατολικός χριστιανισμός», часопис σύναξη, τχ 5 (1983), стр 68-71, 243-275 истог аутора, ανεστιότητα και παραπεμπτικότητα κριτικές προσεγγίσεις στα θεολογικά δρώμενα, εκδ αρμός, αθήνα 1998, стр 103-119 неприхватљиво је и достојно жаљења то да се један научник, доктор, задовољава информацијама о богословљу које су му нудили часови верске наставе у његовом ђачком добу 42 3/2011 на то да материја његовог стварања нити долази изван створеног нити представља део неке божанске суштине, већ је „од праха земаљског“ (1мој 2, 7) зато никаква расправа не може стајати између православног богословља и теорије еволуције међутим, његова специфичност (печат божији на њему, рекли бисмо више теолошки) се налази у нечем другом: не у некаквој посебној суштини унутар њега, већ у његовој могућности да дође у личносну заједницу са другачијим постојањем које се назива бог оно је нешто слично свирачу лире који се не убраја у компоненте лире такође, оно је попут тога да се истина заљубљеног не исцрпљује у његовим суштинама по себи, него лежи у могућности њиховог саслуживања, сусрету са тим другим постојањем (са својим љубљеним или љубљеном) и постајању учесником његовог живота овде се јавља питање слободе, на које би, пошто је и оно изобличено, било добро да се на кратко осврнемо поново ћу се послужити сликовитим приликама казанзакисове сцене, иако је не сматрам потпуним изразом црквених теза (за цркву, нпр, човек је активно лице и посебна личност, а не некакав инструмент/лира у рукама неког бога господара/музичара) стога, ако свирач лире случајно не постоји, онда казанзакис има право: човек се потпуно гаси чим се сломи међутим, ако ван лире постоји свирач, онда лира има перспективу да настави да постоји, не захваљујући неком њеном елементу, већ захваљујући вези са њим, који и даје лири могућност „обнове“ супротно распрострањеном веровању, црква не сматра вечни живот настављањем душе која напушта тело, дакле као да је оно тобоже некакав омотач или затвор вечни живот је онај који ће осванути на крају историје, који ће искрснути из сусрета света и бога и означити обнову света не укидање материје, већ укидање пропадања не укидање тела, него његов преображај и ослобођење од смрти дозволите ми да то кажем и овако: ако бог заиста постоји, и дакако ако постоји тако како га црква „схвата“ (дакле, као постојање коренито другачије од човека и света, као постојање које је живот који не пропада и љубав која не осиромашује), онда се човеку нуди огромна могућност, могућност коју је немогуће да му понуди сам човек или читав свет ако прихвати овај позив божији и постане причасник овог другачијег, божијег, живота, онда ће се људско постојање отворити ка потпуно новим димензијама, моћи ће да се ослободи од задаха смрти не наводим све ово као најприродније ствари како би их прихватили беспоговорно питање вере остаје отворено, за хришћанско богословље свирач лире остаје неизрецив и препознаје се на другачије начине, дакле потпуно је другачији од лире све ово наводим како бих показао да се у једном дијалогу – невезано за лично прихватање или одбацивање вере – не невезано за лично прихватање или одбацивање вере – не може се прескочити чињеница да гледиште хришћанске теологије потврђује свет, његову целину и материјалност итд и нуди тло за један озбиљан дијалог новембар/децембар 2011 43 тема броја може прескочити чињеница да гледиште хришћанске теологије потврђује свет, његову целину и материјалност итд и нуди тло за један озбиљан дијалог 3 један други предуслов у дијалогу науке и теологије може се тицати критеријума примене научних открића лично, нисам сагласан са паником која се шири међу многим хришћанима пред брзим напретком, и имам утисак да у великој мери ова паника није последица знања о постојећим опасностима, већ напросто несигурности коју осећа онај ко гледа како се мења оно што је познато о свету дакле, питање које се поставља нема везе са сузбијањем научног напретка, нити са носталгијом за пећинским добом оно је у вези са опасношћу од специфичног морализма, од ког је у опасности и научна и теолошка свест то је опасност владајућег схватања „добра“ да дефинишемо – изаберемо, дакле, нешто „добро“ и затим да га остваримо чак и на уштрб слободе даћу један пример могућности пренаталне провере или одређења пола детета ме не брину толико, јер генерално јачају људску интервентност на природу, него зато што засебно храбре родитељски апсолутизам и јачају физиономију деце као „тековина“, а не као засебних личности сећам се ериха фрома који је говорио о три изласка у животу човека: излазак из материце мајке (који се увек деси), излазак, тј одвајање од њених груди (који се такође једног момента догоди) и излазак из њеног загрљаја (до чега, у неким случајевима, никада не дође)4 неуспех трећег изласка се поклапа са катастрофалном параморфозом младе личности у подређеном положају, сенци или под надзором старијег, увек, наравно, за „добро“ детета чини ми се да ова параморфоза вреба многе изборе данашњих заједница, владајуће изборе, што може имати опсег од лоботомије генетског кандидата за злочинца, до сматрања човека кесом резервних делова можда се испоставља да је питање следеће: како ће човек постати учесник и протагониста живота, а не његов посматрач или потрошач? ово значи уступање првенства његовој слободи  танасис папатанасиу из часописа φιλοσοφία και παιδεία (τ 17-18, 1999, стр 34-36) 4 έριχ φρομ, το δόγμα του χριστού, εκδ μπουκουμάνης, αθήνα 1974, стр 218-219 исус христос, победитељ ада 44 3/2011 l можете ли нешто више да нам кажете, са становишта православног учења, о појмовима вера и знање, и његовим методама сазнања, с обзиром на савремене токове теологије, философије, науке и културе? то јест, да ли можемо да кажемо: верујем или знам да постоји бог? – овде бих желео да нагласим две ствари прво, дилема „вера или знање“, која почива на поставци да знање потире веру, а вера искључује знање, ствар је прошлости рационалистички ентузијазам, позитивизам и читава модерна од просветитељства па до краја 19 и почетка 20 века, у центар постављају рационалног човека способног да рационално делује, ослобођеног од „религијског мрака“ два светска рата и низ локалних ратова, као и многи увиди из области антропологије, културологије и психологије, показали су да ова антрополошка идеја није спроводива у животној пракси, нити је историјски утемељена религијско у 20 и 21 веку доживљава озбиљну рехабилитацију друго, када говоримо о вери и знању потребно је јасно дефинисати на коју веру и на које знање мислимо мислимо ли на прирoдна знања или знања о натприродном? знање о природи, сва знања до којих човек долази проучавајући свет око себе, без сумње су позитиван развој сетимо се само, на пример, епидемија и глади у средњем веку које су сејале смрт широм европског континента и развој прехрамбене индустрије и медицине у новом веку, који данас омогућавају човеку да унапреди квалитет и квантитет живота с друге стране, говоримо о знању о натприродном тврдити да неко зна да нема бога или да има бога, данас је мало проблематично ми који верујемо, сакупљамо наша знања о вери из нашег предања и личног искуства, и таква знања нам нико не може оспорити слободни смо да их сведочимо свету када, пак, неко данас тврди да зна да нема бога или неке ултимативне реалности, сам себе дисквалификује из озбиљног научног дискурса ако верује да бог не постоји, то је друго данашња дискусија о „стварности“ одвија се у арени интерпретација један од равноправних бораца у тој арени је хришћанска вера и теологија разговор са др предрагом драгутиновићем доцентом на катедри светог писма новога завета православног богословског факултета у београду вера и(ли) знање разговор водила: милана ивковић човек који верује може постати свемогући бог, управо на супротан начин од онога на који је човек хтео да постане бог не верујући богу новембар/децембар 2011 45 тема броја l да ли сматрате да појмове вера и знање можемо да повежемо са речима из старог завета: „па ћете постати као богови и знати шта је добро, а шта зло“ (1мој 3, 5)? – наведени текст је вишедимензионалан његов акценат није толико на тајновитим речима „познања добра и зла“ колико на акту човековог одбијања да верује богу, и то баш када се од њега тражи нешто мало, готово у виду молбе у контексту егзистенцијалне интерпретације извесно повезивање између вере и знања је могуће: веру, као поверење између човека и бога, замењује знање о добру и злу човек одбија заједницу поверења и чини оно једино што се тражи од њега да не чини овај текст је један од многих библијских текстова који илуструје човекову немоћ да верује библија читаоцу често указује на потребу надилажења самога себе и сопственога знања, и позива га на беспоговорно предавање божијој вољи, ма колико се она човеку чинила парадоксалном и то јесте парадоксално: коначна извесност је у вери, а не у знању 46 3/2011 богу, да пројави веру аврамову (јевр 11, 8), веру праотаца која је маркирала главне странице у историји спасења одбијање (по)вере(ња) у корист знања и познања одводи човека од бога l у какву везу се могу довести еванђељске речи: „ако имате вјере колико зрно горушичино рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“ (мт 17, 20), и „ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује“ (мк 9, 23), са православним учењем о стваралачкој слободи која је изнад сваког „избора“? – не знам на које православно учење о „стваралачкој слободи која је изнад сваког избора“ мислите? уопште нисам сигуран да се о слободи нешто може учити у сваком случају, наведени текстови указују на моћ вере која је у стању не само да поремети природне законе, већ да оспособи човека да све што му његово природно знање сугерише као немогуће, учини могућим овде срећемо типичан мотив библијске вере човек који верује може постати свемогући бог, управо на супротан начин од онога на који је човек хтео да постане бог не верујући богу (пост 3, 5) и као што видите, у библији, вера није првенствено декларативно исповедање вере или неко учење о вери, већ суштинско поверење да је бог ту, да је са нама l како нам је познато наглашавање вере петрове на којој се изграђује црква: „блажен си симоне, сине јонин! јер тијело и крв не открише ти то, него отац мој који је на небесима а и ја теби кажем да си ти петар, и дилема „вера или знање“, која почива на поставци да знање потире веру, а вера искључује знање, ствар је прошлости новембар/децембар 2011 47 тема броја на томе камену сазидаћу цркву своју, и врата пакла неће је надвладати и даћу ти кључеве царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, а што раздријешиш на земљи, биће разрдријешено на небесима“ (мт 16, 17–19), можете ли нам саопштити и неколико речи у вези са тим? – вера коју петар исповеда је почетак једног новог поглавља у историји спасења у личности исуса из назарета, петар, заступнички за све апостоле и коначно све хришћане, препознаје обећаног месију да је извор његовог познања „одозго“, од бога, а не „од крви и меса“ још једном показује напетост између знања која човек стиче природним путем и вере која је дар и која се често противи природном познању ако читате даље овај текст, видећете кризу петрове управо исповеђене вере, која „пада“ на његовом људском знању, знању „од крви и меса“, да је немогуће да месија, цар израиљев, пострада на крсту (mт 16, 22–23) још једном се показује напетост између вере и знања све што петар „зна“ о месији не важи његова вера угрожена је његовим знањем библија читаоцу често указује на потребу надилажења самога себе и сопственога знања, и позива га на беспоговорно предавање божијој вољи, ма колико се она човеку чинила парадоксалном и то јесте парадоксално: коначна извесност је у вери, а не у знању l да ли можете нешто да нам кажете о вери и знању из преспективе „химне љубави апостола павла“: „и ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“ (1кор 13, 2) – долазимо до саме суштине овај текст показује основно убеђење хришћанске цркве да свако знање, свака вера, ма колико били узвишени и фасцинантни, без љубави нису ништа господ христос је господ бескомпромисне љубави вера у њега је вера бескомпромисне љубави према њему и људима у којима га срећемо напетост између вере и знања потире се љубављу знања која имамо, вера коју поседујемо стоје или падају на испиту љубави према људима интегрална хришћанска личност сва знања и сву веру ставља у службу љубави према људима то је апостол павле поручио коринћанима, који, као уосталом често и ми, нису били начисто са тим како да пројаве свој нови хришћански идентитет ако желимо да знамо шта је у овоме веку највеће, то је љубав (1кор 13, 13)  апостол петар, детаљ са фреске из манастира жиче 48 3/2011 живимо у добу изузетног технолошког и научног напретка без многих врхунских технолошких достигнућа као што су аутомобил, телевизор, радио, компјутер итд просто је незамислив живот човека данашњице иако се човек данашњице често изјашњава као верник и припадник неке од традиционалних религија његов живот је до те мере одређен апаратима „без којих се не може“ да он, уљуљкан у сигурност коју му пружају исти, и не схвата колико му је позитивизам ушао под кожу људи 21 века додуше нису позитивисти у смислу да су филозофске присталице оснивача овог правца огиста конта, него они једноставно имају велико поверење у све оно што званична наука каже како и не би кад су плодови те науке супер-компјутери, васионски бродови, сателити и најсавременији авиони? самоуверени због страховитог напретка науке и продора у најскровитије кутке живог и неживог света, научници пледирају да путем исте, реше чак и она питања која су одвајкада задавала муке људима свих времена и простора наравно, то су метафизичка или „проклета“ питања како их зове достојевски како и када је настао свет, како је постао живот, има ли живота после смрти, постоји ли створитељ – питања су која су одувек интересовала и задавала муке људима од старине до данашњих дана „официјелна“ наука се потрудила да нам и на ова питања да своје одговоре тако да их она често намеће као једине и општеобавезујуће тако имамо теорију о настанку универзума путем великог праска, разне хипотезе о абиогенези које се баве настанком живота, теорију еволуције која се бави генезом живог света, свакојаке хипотезе о старости свемира итд какав став треба да има православни хришћанин према свим тим хипотезама и према савременој науци уопштено? што се теоријског аспекта тиче једно је сигурно – о којој год од горепоменутих и осталих сродних тема желимо да износимо мишљење обавезно је да се добро разумемо у то шта причамо у супротном се може врло лако десити да будемо исмејани од оних који нису верујући, али су упућени у задате теме, а то посредно значи да се исмева хришћанска вера сама по себи зато треба бити опрезан и говорити искључиво о ономе у шта се заиста хришћанско учење и савремена наука протонамесник горан живковић какав став православни хришћанин треба да има према научним хипотезама и према савременој науци уопштено? новембар/децембар 2011 49 тема броја разумемо, уједно бивајући свесни да ниједна од ових хипотеза није савршена, као и да је наука сама по себи ход ка научној истини што се у историји исте доказало много пута такође треба да будемо свесни чињенице да науке често у самом свом називу имају суфикс – „логија“ настао од предивне речи логос којом богонадахнути апостол јован богослов назива друго лице свете тројице – сина божијег зато уз познавање тематике треба увек да будемо свесни чињенице да је бог створитељ невероватно комплексне, логосне васељене и у том смислу да имамо храбрости да управо путем науке сведочимо величанственог бога наука није терен са кога треба да бежимо, већ напротив коме треба да хитамо јер исти недвосмислено говори о логосу, али треба бити добро припремљен за то сведочење што се егзистенцијалне стране тиче, поћи ћемо од максиме великог јована златоустог који каже да је (парафразирано) највећи непријатељ хришћанина конформизам данашњи човек је управо уљуљкан у том обиљу технологије путем које осећа једну тобожњу сигурност, а која га опет утврђује у назови-уверењу да му бог и није потребан јер, ето, све што је потребно има ту, у 21 веку зато некако и не осећа потребу да осети оно једино право покровитељство, а то је покровитељство господа исуса христа наиме, он је често лењ да устане недељом и дође и види оно што се дешава у његовом матичном храму осетивши у пракси то једино право и аутентично покровитељство небеског оца свих људи на жалост он се често задовољава мрвицама, а то је управо та сигурност коју му пружају све могуће савремене технологије, тако да и не размишља о томе да постоји нешто далеко савршеније од тога као и у целој историји човечанства, човека је лако преварити и све оно што се данас дешава око нас нам управо говори о томе ипак, може се рећи да су данас многи засићени чаролијама модерног доба и да се код њих јавља дубока потреба за аутентичним духовним вредностима које управо могу наћи у саборном православљу на православним мисионарима данашњице, нарочито свештеницима, управо је да препознају ту духовну глад и да помогну онима који су духовно гладни да се засите једине хране која доликује човеку као боголиком бићу  аутор је свештеник при храму преподобне мати параскеве у лапову 50 3/2011 „знам да ништа не знам“, рекао је сократ, а притом га је пророчиште у делфима назвало најмудријим човеком у грчкој песми на евровизији 1979 године, сократ се назива и „првим христом“, с обзиром да је учио да познати добро, значи бити добар, односно да ћемо, знајући шта је добро, следствено томе и чинити добро гледајући шта се све у историји дешавало пре, а нарочито после њега, тешко би се могли сложити с тим (бар не у потпуности) јер се показало да познавање добра и зла није допринело томе да се зло никад не деси напротив но, тај мудри човек, сократ, тврдио је да ништа не зна сматрао је да све знање које поседује сувише ситно спрам свега што не зна; тиме као да је покушавао самог себе да сачува од гордости, кроз својеврсно аскетско разматрање себе самог, што га на неки начин (заједно са страдањем) и чини првим хришћанином (тј неком античком прасликом христа) кроз историју, а и данас, некако се наметало – споља, рекли бисмо – да су вера и знање у супротности, што је већ на самом почетку – нетачно, будући да не можемо да верујемо ако пре тога не знамо нешто о томе у шта верујемо вера се наставља на знање, и даје нам одговоре на оно на шта егзактне науке не могу, но она, насупрот увреженом мишљењу, нарочито међу људима који се изјашњавају као атеисти (а притом испољавају потребу да причају о вери), не негира знање, ма како да су поједини „представници“ појединих грана хришћанства у свом времену поступали према науци и научницима само хришћанство као такво се не scio me nihil scire оно што желимо да спознамо је много шире од наших капацитета и тек кад човек застане и себи самом призна да не може да спозна и разуме све, долази на ниво мудрог човека миљан танић свети апостол лука, икона из друге половине 17 века, русија новембар/децембар 2011 51 тема броја одриче науке – свети оци су врло добро познавали науку свог времена и користили се њоме, св апостол лука је био лекар (што они који су против медицине изгледа заборављају), а и данас су многи служитељи цркве истовремено и истакнути научници наш проблем са знањем није дакле тај да су вера и знање нешто супротно, него што се ми занесемо па мислимо да знамо све, а нисмо свесни да напросто нити можемо да знамо све, нити имамо чиме да спознамо све, будући да научници (да, они које присталице знања у рату истог с вером величају као нове богове) кажу да о органу којим спознајемо – мозгу – много више не знамо, него што знамо а и да знамо, оно што желимо да спознамо је много шире од наших капацитета и тек кад човек застане и себи самом призна да не може да спозна и разуме све, долази на ниво мудрог човека – сократа – да схвати и каже да ништа не зна, не мислећи наравно да буквално ништа не зна, већ остављајући простора једином који зна све да делује у нама, направи скок ка вери (о чему је говорио и кјеркегор) и спозна сопствену ништавност то нас с једне стране штити од гордости и прелести, а с друге стране нас подстиче да радимо и учимо даље, у чему и јесте смисао знања – не да стагнира и буде самодовољно, него да се шири, дели и помаже нам да се уздижемо ка једином свезнајућем  аутор је стални сарадник радија слово љубве смрт сократова, рад француског сликара жак-луј давида (jacques-louis david,1748–1825), чува се у метрополитен музеју у њујорку 52 3/2011 оно што толстој овде каже је, једноставно, да не можемо појмити књигу, слику или песму ако их нисмо прво искусили, тј ако их нисмо прочитали, видели, чули опипали, и не само то, већ да не постоји ни један други начин да доживимо та дела дело које се може препричати, објаснити у својој целокупности, или изразити на различите начине није уметничко дело односно, уметничко дело је уметничко само ако није препричљиво, објашњиво нити изразиво на неки други начин, већ је једини начин схватања и поимања уметничког дела искуственост у њему, односно гледање слике, читање књиге,, слушање песме оно што се овде мисли може се изразити на другачији начин помоћу појма непоновљивости наиме, дело је уметничко само ако је непоновљиво, тј ако се не може поновити ни на један други начин колико год он био напреднији, савременији или древнији, бољи, другачији; дело је уметничко само ако такво какво јесте, и, ако може да се пореди са другим делима, није сводљиво на њих, већ у њему постоји нешто непоновљиво, и то толстој назива жижом, тј фокусом и центром дакле, појмом жиже се дефинише оно што је за дело нужно да буде непоновљиво да би се могло назвати уметничким чини нам се да је овде наслућено нешто не само везано за дефиницију уметничког дела, већ и за ваљано схватање појма душе мало ћемо променити цитат: „најважније у човека је душа у којој се сустичу сви остали зраци који из ње полазе ова душа треба да остане недоступна свим нашим објашњењима сваки истински човек има свој разлог и смисао управо у чињеници да његов садржај не може бити изражен другачије, до овим средиштем“ другим речима, биће које би се могло објаснити у својој целокупности не би било човек слично као и у случају уметничког дела, оно што се овде мисли, може се изразити помоћу појма непоновљивости човек је човек само ако је непоновљив, тј ако се не може поновити ни на један други начин колико год он био напреднији, савременији или древнији, бољи, другачији; човек постоји само ако такав какав јесте, иако може да се пореди са другим људима, није сводљив на њих, већ у њему постоји нешто непоновљиво, а што се може назвати душом дакле, појам душе, који хришћански аутори користе бавећи се питањем шта је то човек, постоји да би се што боље описала, истакла или дочарала мисао да је за човека нужно да буде непоновљив да би се могао називати човеком жижом, односном душом се описује непоновљивост  песнички станује човек фокус, жижа или о души малиша пушоња најважније у једном уметничком делу је жижа, фокус, центар у коме се сустичу сви остали зраци који из њега полазе ова жижа треба да остане недоступна свим нашим објашњењима свако истинско уметничко дело има свој разлог и смисао управо у чињеници да његов садржај не може бити изражен другачије, до овим средиштем л н толстој новембар/децембар 2011 53 међу изузетне личности српске историје убраја се, по свом под- вижништву, преподобни монах давид, у световном животу димитрије (дмитар), потомак светородне лозе не- мањића димитријев отац био је вукан, најстарији син великог жупана стефана немање (св симеона мироточивог) и његове супруге анe (св анастасије) кнез вукан је покушао да, упркос жељи св симеона, преузме престо великих жупана, али се на крају помирио са братом стефаном првовенчаним и уче- ствовао у преносу моштију свог оца из светитељи српске цркве по­то­мак све­то­род­не ло­зе не­ма­њи­ћа, пра­де­да кне­ги­ње ми­ли­це (све­те ев­ге­ни­је – ефро­си­ни­је), чи­ја ло­за „мно­го ле­по про­цве­та“ – кти­тор ма­на­сти­ра да­ви­до­ви­ца жупан димитрије пре­по­доб­нимо­нахда­вид др ђорђе т вуковић 54 3/2011 хиландара у студеницу очеве мошти, како казује сава i, до саме студенице понела су савина браћа, вукан и краљ стефан првовенчани та сцена прено- са моштију приказана је и у живопису сопоћана на фресци се виде браћа како носе очеве мошти, један напред, а други позади, а око њих млади племићи, вероватно њихови синови тај светосав- ски дух који је помирио браћу надахнуо је и младог димитрија, који је, могуће, приказан на овој сопоћанској фресци у њему је остала жудња да пружи лич- ни допринос и оправда оца вукана и своју породицу по жељи св симеона, владарски престо и ктиторска права на хиландар припала су стефану првовен- чаном и његовом потомству димитрије је пожелео да се одужи хиландару, за шта се указала прилика у време краља уроша i по­клон хи­лан­да­ру димитрије је одлучио, вероватно по жељи самих монаха, да село кастрин (градац) откупи и приложи српском све- тогорском манастиру хиландар то је да- нашње село кастри, око три километра југозападно од евкарпије, у долини стру- мице пошто се поменуто село налазило у границама византије, то се димитрије обратио надлежним властима његов дар је прво одобрио деспот јован, царев брат и управник солуна, а затим и сам цар михаило viii у златопечатној повељи (април 1271 године) у повељи се „жупан кир димитрије“ помиње као царев „при- јатељ“, што, по мишљењу нашег угледног историчара в ћоровића, указује на ње- гове родбинске односе са византијским двором сасвим је могуће да је цар имао у виду преговоре по којима је царева кћер- ка ана требало да се уда за урошевог си- у вре­ме свар­хи­е­пи­ско­па јев­ста- ти­ја i и уро­ше­вог си­на, св кра­ља дра­гу­ти­на, жу­пан ди­ми­три­је је по­чео град­њу за­ду­жби­не у жу­пи љу­бо­ви­ђи, нали­му: до­го­во­рио се са не­и­ма­ри­ма, углед­ним ду­бро­вач­ким гра­ђа­ни­ном де­си- ном де ри­са и ње­го­вим си­ном вла­хом да са­гра­де храм све­тог бо­го­ја­вље­ња, и ис­пу­не храм укра­сом до вр­ха, са свим ра­до­ви- ма у ка­ме­ну и мал­те­ру по мо­на- шком име­ну кти­то­ра, ма­на­стир је про­зван да­ви­до­ви­ца све­ти­те­љи срп­ске цр­кве манастир давидовица, задужбина светог давида новембар/децембар 2011 55 на, принца милутина димитрије је био брат од стрица краљу урошу и као близак рођак српског краља могао је да се назо- ве царевим пријатељем и у дипломатском и у родбинском смислу међутим, цар се изненада предомислио по питању плани- раног венчања, вратио свадбену повор- ку са границе и чак погоршао односе са српским двором скоро у исто време, цар је ушао у сукоб и са србијом и са бугар- ском, о чему сведочи и једна његова пове- ља (август 1271 године), а разишао се и са деспотом јованом, којег је удаљио из своје близине поменути догађаји су покренули оспоравање димитријевог поклона ма- настиру хиландар новонастали спор је дошао до цара, али је михаило viii остао при ранијој одлуци да одобри димитри- јев поклон хиландару цареву одлуку у дело је спровео пансеваст јован комнин, а нову хрисовуљу о поклањању села са тамошњом црквом саставио је царев ло- готет георгије акрополит (јул 1277) тако је, још за димитријевог живота, разреше- но спорно питање и остварено даривање једног чистог и побожног срца манастиру хиландар за­ду­жби­на на ли­му у време св архиепископа јевстати- ја i и урошевог сина, краља драгутина, жупан димитрије је почео градњу заду- жбине у жупи љубовиђи, на лиму: дого- ворио се са неимарима, угледним дубро- вачким грађанином десином де риса и његовим сином влахом да саграде храм светог богојављења, и испуне храм укра- сом до врха, са свим радовима у камену и малтеру у уговору који је склопљен овом приликом у дубровнику, вуков (син) димитрије (dimitrius de volco) по- миње се као личност у одмаклим годи- нама живота (30 август 1281) упркос старости, архивска белешка из наредне године обавештава нас да је димитри- је постао монах како казује белешка, у дубровник је дошао марко васиљевић из котора, посланик краљице јелене, и у краљичино име примио већи део новца (1600 перпера) из поклада „старца дави- да, који се некад називао жупан дими- трије“ (19 маја 1282) „ан­гел­ски образ“: мо­нах да­вид вест да је димитрије постао монах не треба повезивати само са успешним то- ком радова на довршавању задужбине то је била година изузетних догађаја у срп- ској историји краљ драгутин предао је власт млађем брату милутину на сабору у дежеву, а краљица јелена се заузела да се пренесу мошти св архиепископа јо- аникија i блиска временска веза између преноса моштију св јевстатија (27 април 1282) и подизања велике суме новца из дубровачког поклада (19 мај 1282) гово- рили би у прилог позајмици којом би се тренутно покрили новонастали трошко- ви краљичиног двора после свега три месеца, у дубровачку благајну је враћена увећана сума новца и положено вредно посуђе (20 август 1282), вероватно као награда димитрију за његово разумевање и помоћ у изузетно важном догађају срп- ске духовне и световне историје током наредних година, монах давид је посте- пено подизао мање новчане износе, било лично, било преко посланика груб(и)ше он новац није штедео да би сакупио бла- го на земљи где га мољац и рђа кваре, и где лопови поткопавају и краду, већ да би стекао благо на небу (ср мт 6, 19–20) где свих ових опасности нема и где су многи станови оца нашег небеског (ср јн 14, 2) вођен истинском побожношћу, у вре- ме српског архиепископа јакова и краља милутина, монах давид је подигао сву своју уштеђевину и упутио се на ходоча- шће у свету земљу без обзира на старост, пловидбу морем и друге потешкоће које 56 3/2011 су га успут чекале, свети монах се упутио на далек поклонички пут он се свакако угледао на светле примере његових са- временика, искусних подвижника, светих српских архиепископа који су ишли на ходочашће у јерусалим на основу крат- ких бележака у сачуваним летописима и одсуства података о преносу моштију, мо- же се закључити да се св давид вратио у србију са поклоничког путовања (око 1287 године), а недуго потом се упокојио (око 1288) сахрањен је у свом манастиру, у задужбини коју је за живота подигао и која и данас постоји по монашком имену ктитора, манастир је прозван давидови- ца насеље у коме се налази храм светог богојављања називало се некада (старо) бродарево (али су знатно касније турци ово насеље преселили на данашњи поло- жај на обали лима) и брајина лука, а сада гробнице (због изузетно старог гробља чији су остаци и данас видљиви) све­та ло­за од овакве дивне и богочежњиве лич- ности, као што је био св давид, потекли су славни и значајни потомци према објављеним старим српским летописима (карловачки, бранковићев, загребачки и врхобрезнички), свети давид је имао синове и кћери пре свог монашења од његових потомака, по имену се спомиње најстарији син вратислав, који је по се- ченичком и бранковићевом летопису, као и надгробном натпису жупана радослава, био велики кнез од потомака великог кнеза вратислава у историјским извори- ма се спомињу жупан радослав, сахрањен у давидовици, и кнез вратко, прославље- ни војсковођа цара душана према ра- зним летописима, вратко је имао синове и кћери, при чему се у досад проученим историјским изворима спомињу жупан никола и његова сестра кнегиња милица (преподобна евгенија) константин философ је у „житију све- тог деспота стефана лазаревића“ иста- као да деспотова мајка, кнегиња милица, води порекло од вукана и његовог сина димитрија (дмитра), који је назван „у светом анђеоском чину – давид“, што вероватно представља одјек култа који је почео око задужбине давидовице и проширио се даље у цркви закључујући излагање о давидовом потомству, кон- стантин философ језгровито каже: „и та (давидова) лоза много лепо процвета“ у време светог патријарха макарија (соколовића), посланство цара макси- милијана ii, на свом путу за цариград задржало се у манастиру раваница не- колико дана (1567) царско посланство је видело свете лазареве мошти и чу- дотворну богородичину икону чувану у манастирској ризници члан посланства, марко антоније пифагета, познати пи- сац свог времена, записао је да су рава- ничке фреске биле скоро обновљене и да једна фреска приказује лазаревог „таста“, иначе „деспота“ који се замонашио пи- сцу је вероватно објашњено да је свети монах („преподобни отац “) кнегињин предак, што је пифагету навело да поми- сли да је реч о „оцу“ свете кнегиње ми- лице и према томе, о лазаревом „тасту“ овде је највероватније реч о једином ми- личином претку за кога је забележено да се замонашио – о кнегињином прадеди, св монаху давиду немањићу како су се лазаревићи позивали на сродство са немањићима, преко кнегиње милице и њеног прадеде св давида, то је пифагета схватио да је „таст“ оставио лазару кру- ну и земљу у наслеђе приказивање све- тог давида српског на једној раваничкој фресци значи да је његов култ постао ра- ширен изван лимске области, а сведочан- ство царског посланства говори како је култ одржаван и у xvi веку, а и данас се прославља у нашој помесној цркви  све­ти­те­љи срп­ске цр­кве новембар/децембар 2011 57 „што је неба да је лист ’артије што је гора да су калемови што је море да је црн мурећеп, па да пишем три године дана, не би моји’ исписала јада“ лепота и туга једне хиперболе овако се завршава једна жалостива пе- сма која говори о прекинутој љубави имена двоје младих који су је градили ни- су записана они се у тој народној песми, која је продрла и у уметничку књижевност, називају шифрованим именима „плави зумбул“ и „зелена када“ обоје су расли у њиви препуној слатког бостана, а онда је плави зумбул изненада „отишао на доља- не“, док је када остала сама у бостану, камо је зумбул дозива: „душо, моја, у бостану кадо, како ти је у бостану самој?“ зелена када своју тугу исказује горе наведеном хиперболом није било храбрих историчара и фол- клориста који би покушали да докуче ме- сто и време настанка фабуле из романсе топоним и насеље дољани, поред нама блиске посавске остружнице, срећу се нај- масовније у босни и херцеговини и то на неколико места, од централне босне, преко западне херцеговине до крајине ношен „црним ветром“ који у српској народној митологији дува са истока, докотрљали смо се у радозналости баш на запад, у по- трази за најаутентичнијим дољанима јер, најраспричанију и најзанимљивију про- шлост, са највише наративне и поетске снаге, имају управо босански дољани, село које се налази у поуњу, на граници босне са ликом, у федерацији бих ово место је средином xix века било средиште чувене дољанске буне која је из- била 1858 и која је била увертира за велики босанско-херцеговачки устанак 1875–1878 године данас у њему нема живих српских домаћинстава, јер је село жртва етничког чишћења српство се угасило на многим историјским територијама бивше југосла- вије, пардон, западног балкана, или каквом све не геополитичком синтагмом сада на- зивамо „регион“ у западној босни, север- ној далмацији, лици, банији и на кордуну, гробља су мање на удару варвара и мрзите- ља српског имена, него на пример у неким срединама на косову и метохији у бо- санској крајини, зато, гробља, а нарочито тамошњи епитафи, могу бити добар извор писцима историје када смо посетили бо- санске дољане, нисмо ни слутили да ће нам песма, учена на часовима књижевности у српска историја ни­ко бу­нић је по­кој­ник на чи­јем гро­бу ве­ге­та­ци­ја на­го­ве­шта­ва не­бе­ску исти­ну и ра­дост оп­штег вас­кр­се­ња јуначка глава нике бунића (историјске белешке из бихаћке крајине) радован пилиповић 58 3/2011 основној школи бити потпуно освежена у памћењу у бо­сан­ским до­ља­ни­ма у дољане, или боље речено на дољане, иде се из босанског петровца, прође се поред љуточа, планине карактеристичног имена, а онда се удари налево, помало раз- локаним макадамом пожељно је имати топографску карту крупније размере, јер тамо general packet radio service (gprs) не помаже недалеко од босанских дољана, пар километара југоисточно, налази се пре- дивни водопад – штрбачки бук, који је по- пуларна природна лепота и знаменитост шумски пут којим се стиже у босанске дољане пролази прекрасним перивојем ко- ји, нарочито у октобру, током михољског лета, када јавор добија пламено-црвену бо- ју, открива сву богом дану лепоту крајине али, тај пут се не одржава чак ни онда, ка- да срби из дољана иду у родно место, своју дедовину, на дан празника њихове попаље- не и срушене цркве, 28 августа (успеније пресвете богородице) дољанска црква је изграђена 1901, запаљена 1941, а ништа боље није прошла ни у последњем рату федерална полиција, која обезбеђује при- јављени скуп, до скора је мрким погледима испраћала аутомобиле са регистарским та- блицама из србије, али не пролазе ништа боље ни они са „неутралним“ таблицама из босне и херцеговине иако су срби конститутиван народ федерације бих, њихова прва дискри- минација је на рукавима полицајаца грб федерације има љиљан, шаховницу и 12 звездица европске уније приде, али нигде српског народног симбола срби из фе- дералних општина босанског петровца, гламоча, босанског грахова и дрвара при- хватили су то, али, кроз пошалицу, комен- таришу највеће доње поље штита – жуте звездице, кажу, изображавају управо србе „како играју коло“ након молитве у полуразрушеном и остарелом црквеном здању, кренули смо у обилазак дољанског гробља ни сами не знамо како смо доспели до једног спомени- ка који је био прекривен и тако украшен са бујади и папрати, ниским шумским расти- њем, да је све изгледало као дар природе покојнику примакнувши се, успели смо на споменику да рашчитамо следеће: „овђе лежи тело нике бунића, сина луке и јерине из грмуше који у 38 години живота маја 1867 као српски ускока би посјечен ђе и лежи, а јуначка глава на коцу у бихаћ однешена“ по­бу­на и ка­зна ни­ке бу­ни­ћа нико бунић је покојник на чијем гробу вегетација наговештава небеску истину и радост општег васкрсења егзекуција учи- њена над њим је била сурова, мада меди- цинари мисле да је одсећи главу у суштини лагана смрт, нешто попут брзе гиљотине и јесте, ако џелат зна свој посао међутим, из- ложити главу је страшна опомена другима, опомена становништву сачињеном од по- тенцијалних бунтовника турци су волели да врше погубљења непријатеља мухамедо- ве вере, шеријатског поретка, јавног реда и мира, на петак, на њихов религиозни пра- зник, и то на видним местима – вешањем, сечењем или у најгорем случају набијањем на колац набијање на колац је нешто што је било балканска уобичајеност и део свако- дневице, како говоре многи путописци откривени епитаф обавештава да је нико бунић био „српски ускока“ време ускока из млетачко-турских ратова је давно прошло, али подручје турског серхата и аустријске војне границе (militär-grenze) ни у xix веку није раскрстило са побуњеницима, хајду- цима и наоружаним групама које су биле сигурне да бију битку за национални понос српска историја новембар/децембар 2011 59 или да воде приватну оружану мисију се- ла попут дољана, тик уз границу, била су прави рај за „разбојнике“, „зле госте“, чешће турског царства него ли бечко-пештанске ћесаревине таква природна гнезда, упо- ришта гусларске традиције и концептуал- но-прагматичне поезије била би лишена сваког смисла ако нису у амбијенту сече, пушчаног праха и олова таква места није било могуће пацифико- вати другачије јер „хајдуцима се не може учинити ништа док се не попале куће оних који их скрива- ју“, како једном депешом из 1851 године извештава своју централу у сињу аустријски ухода, познат у историји као „ливањски аноним“ „српски ускока“ је упадао из правца лике, прелазио уну, узне- миравао турске пограничне ка- рауле, бежао од гра- ничних одреда, напа- дао, палио и рушио бе- говске чарда- ке био је потај- на утеха социјално обесправљеном, економски и мо- рално тлаченом становништву ни- ко бунић је последњи изданак оних хајдука и одметнутих ратника ка- кви су били станко сочивица (крај xviii века) и мијат томић (средина xix века), који су водили приватне ратове, мало другачије него њихови претходници јанковићи и смиљани- ћи ови последњи из xvii века су, у глобалним сукобима две цивилиза- ције, ратовали за венецију и много су лакше могли да уновче своје уме- ће баратања пушком и сабљом са- временици нике бунића су свакако и они хајдуци које, на свом путовању кроз босну, помиње александар гиљфердинг 1856 го- дине он истиче њихову способност скри- вања и покретљивости у гламочком крају и како каже, „врло су популарни у босни“ наш нико бунић је нестао у турској јаро- сти, али је можда уписан у неком полицијском извештају, који је том пригодом послат у бихаћ, сарајево или цариград за нас је, засад, једини извор о бунићевој хајдучији лапидаран извештај са његовог надгробника, који по духу досеже у време мраморова бо- санских крстјана, упра- во оних хришћана са кр- сним именом, изданака земље своје племените он је своју главу дао за слободу својих сународ- ника, а има ли ко веће љубави од онога „који душу своју положи за ближње своје“ (јн 15, 13)  аутор је библиотекар српске патријаршије 60 3/2011 највећа стратишта православног српског народа о којима се доне- давно мало знало јесу јаме без- данке на велебиту јадовно је мало личко село у срцу велебита као да је и само име одредило да постане познато по јаду и страдању десетинa хиљада људи, жена и деце према сведочењу преживелих из логора „јадовно“ и на основу исто- ријских података, овај казамат смрти се убраја у најбруталнија стратишта другог светског рата све је почело проглашавањем независне државе хрватске (ндх), 10 априла 1941 г већ једанаестог априла усташе су започеле серију хапшења и спровођења срба из го- спића и околине, уз страшну тортуру, у ка- знионицу окружног суда павелић је дру- гог јуна 1941 г издао званично наређење о оснивању логора у ндх међутим, подаци говоре да су и пре овог датума постојали концентрациони логори: „даница“ код ко- привнице, „керестинац“ код самобора и „госпић“ у лици логор „јадовно“ настао је у првој половини маја 1941 г на велебиту, двадесетак километара од госпића и те- слиног смиљана, на 1200 метара надмор- ске висине, дубоко у шуми и под ведрим небом, најпре на површини од 50m х 20m, а на крају читавих 180m х 90m, ограђен са 4 метра високом, бодљикавом жицом у овај комплекс усташких логора, пре- ма вишегодишњем истраживању др ђуре сећања ја­дов­но је ма­ло лич­ко се­ло у ср­цу ве­ле­би­та као да је и са­мо име од­ре­ди­ло да по­ста­не по­зна­то по ја­ду и стра­да­њу десетинa хи­ља­да љу­ди, же­на и де­це молитва на велебиту протојереј-ставрофор чедо савичић новембар/децембар 2011 61 затезала из карловца, од 11 априла до 21 августа 1941 доведено је са подручја целе ндх 42246 мушкараца, жена и деце и на најокрутнији начин убијено 40123 особе само 2123 заточеника усташе нису убиле јер их је у томе спречила италијанска вој- ска, па су их на брзину транспортовали у логор „јастребарско“ код загреба ту их је 200 убијено, а друге су отпремили у „јасе- новац“ и у логор „крушчица“ код витеза у енциклопедији старе југославије сто- ји податак да је у јамама велебита убијено 72000 људи, а да је само „шаранова јама“ прогутала 35000 жртава међу убијеним је далеко највећи број срба, преко 38000, затим неколико стотина јевреја, претежно млађих особа, чланова спортског друштва „макаби“ из загреба међу пострадалима 62 3/2011 налази се и један број хрвата антифаши- ста, као и особа других националности чињеница да је међу жртвама толико деце, жена, свештених лица и да су хап- шени у својим кућама и на имањима, го- вори да им је једина кривица била та што су друге вере и нације потресно би било и само набрајање како су, и на који начин, жртве лишаване живота постоје доку- мента која показују колико су се и сами немачки и италијански војници згражава- ли над бруталношћу усташа у целој ндх комунистичка власт је ради „братства и јединства“, на разне начине спречавала свештенике и родбину да посећују масовне гробнице, а „јадовно“ посебно прву већу спомен-плочу над „шарановом јамом“, уз доста проблема, поставило је удружење православних свештеника, 1983 за по- страдале: двојицу архијереја (свештено- мученика петра зимоњића, митрополита дабробосанског и саву трлајића, епископа горњокарловачког) и 53 свештеника тада се знало за толико имена, а према најно- вијим подацима до којих је дошао др зате- зало, у овим логорима су убијена најмање 73 свештена лица ова плоча је полупана 1991 г и још није обновљена ове године, 26 јуна, први пут је досто- јанствено обележена тужна годишњица епископ горњокарловачки г герасим са свештеницима ове епархије служио је над „шарановом јамом“ свету заупокојену литургију и парастос јеврејски рабин произнео је молитву за покој душе својих сународника пригодним говорима број- ном народу су се обратиле многе јавне личности „јадовно“ је и данас отворена и недо- вршена књига како је написала једна новинарка, ово је треће јадовно: прво је оно из 1941, друго из 1991 и треће – ово, данас размишљајући о злу у свету, за крај наводимо речи митрополита амфилохија (радовића) који је негде записао: „семење зла је најопасније ка- да је прикривено учињено зло је најо- тровније кад после извршења буде прав- дано или намерно прикривено велом заборава покајати се за учињено зло, лично или колективно, значи поново открити у себи прави људски лик, значи од братоубице поново постати брат, об- новити се тајном изгубљеног братољу- бља непокајано и неокајано зло постаје извориште нових зала као што се и решења кратковиде политике, донешена и донета ради себичних интереса или лажног мира међу људима и народима, троструко и петороструко плаћају све до деветог кољена“  новембар/децембар 2011 63 ово дводневно путешествије вероу- читеља и његових ђака (матурана- та) отпочело је са врачара, након јутарње молитве и благослова свештеника светосавске цркве планирана је посета великих српских светиња: студенице и испоснице светога саве, петрове цркве, ђурђевих ступова, сопоћана и миле- шеве на „практичној веронауци“ тј на поклоничком путовању, гимназијалци су, посетивши студеницу и испоснице св саве, у свој пуноћи осетили дух правосла- вља иако су само једно поподне боравили у горњој испосници, милостива рука божија помиловала је њихо- ве нежне душе у тим часовима изгубили су осећај за време, ишче- зла је њихова жеља да се брзо врате у циви- лизацију, осетили су да човек може да постоји на један другачији на- чин – до тада неопи- тован, где се битише у вечним оквирима, и где се осећа дејство благо- дати божије ту неопи- сиву милину која обузима душу у сусрету са њеним творцем осетила су не само деца, већ и професори и свештеници који су их предводили мир, спокојство, и не- скривену унутрашњу раздраганост – који се не могу купити никаквим новцем – по- казивали су сви ђаци редом спознали су да је свети сава из ризнице божије, заси- гурно, за своју велику жртву и подвизава- ње добијао неизмерно више од њих самих за непобожног човека ово би било једно место занимљиво тек неколико минута, да се направи нека прелепа фотографија за побожне људе, боготражитеље, ово је место божијег јављања у њиховим срцима и ти тренуци су драгоцени и незаборавни путопис уче­ни­ци xiv београдске гим­на­зи­је у дводневној посети великим српским светињама млади боготражитељи ненад вујић 64 3/2011 сусрет са једним монахом на овом по- клоничком путовању поразио је увек присутну сумњу да се баш нама неће посрећити да упознамо некога ко се упу- тио на „она мала врата тесним путем“ ка царству божијем присуство овог скром- ног војника христовог и кратак разговор оставили су неизбрисив траг у младим ђачким срцима код многих ђака су се појавиле сузе на лицима које су изража- вале „радосну тугу“ радост, зато што смо видели да бог обасјава непрестано и кроз наше савременике својом незалазном и нествореном светлошћу оне који изађу њему у сусретање; тугу, јер смо били све- сни да велики део нашега живота прово- димо у сенци, ван домашаја пуноће бо- жанске светлости која обасјава само оне који то траже какви су �

Свеска: 322 | Вера и знање
... Фотографија на насловној страни корице: Света Литургија у Капели Православног богословског факулета у Београду фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: Викарни Епископ ремезијански г Андреј (Ћилерџић) фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Молитва у манастиру Високи Дечани фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Манастир Саринац (епархија шумадијска) фото: ђакон Драган С Танасијевић новембар/ децембар 2011 стране PRAVOSLAVNI misionar Реч уредника Вера, поверење, знање и познање 2 Старечник Старац Арсеније Папачок (1914 – 2011) 4 Оци тумаче Свето Писмо Похвална песма Давидова Разматрање на 90 псалам Tумачење Св Јована Златоустог 7 Свето Писмо О Богу у Старом Завету 12 Празници Цркве Смисао празника 17 Хришћанска етика Проблем греха са становишта етике 22 Из историје СПЦ Робијаши за певницом 25 Црква и друштво „Православно дело“ у Паризу 28 Света Земља Манастир Св Екатерине на Синају 30 Тема броја Тајна и загонетка 33 Свети Јустин Ћелијски: нови прилози за стари проблем гносеологије 35 Претпоставке за дијалог теологије и науке 39 Вера и(ли) знање 44 Хришћанско учење и савремена наука 48 Scio me nihil scire 50 Песнички станује човек Фокус, жижа или о души 52 Светитељи Српске Цркве Жупан Димитрије – Преподобни монах Давид 53 Српска историја Јуначка глава Нике Бунића (Историјске белешке из Бихаћке крајине) 57 Сећања Молитва на Велебиту 60 Путопис Млади боготражитељи 63 Тема броја: Вера и знање misionar PraVosLaVni новембар/децембар 2011 мисионарско гласило српске православне цркве за младе цена 90 динара 2 3/2011 сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат (1Кор 13, 12) Када говоримо о односу вере и знања обично и не размишљамо о значењу тих појмова већ их узимамо као саме по себи разумљиве Но, уколико мало брижљивије испитамо неке животне ситуације у којима употребљавамо један односно други појам, приметићемо да није баш све тако једноставно Примера ради: највећи број нас ће рећи да зна када и где је рођен, но уколико мало боље размислимо, ми у то заправо верујемо Тачније, верујемо сведочанству наших родитеља или, у крајњем случају, матичних књига За супротан пример, сетимо се познате епизоде из живота Владике Николаја Велимировића док је био заточеник у логору Дахау за време Другог светског рата На питање немачког официра да ли верује у Бога (с обзиром на његово високо образовање) Владика је одговорио одречно Официр је због тога био веома задовољан јер је сматрао да човек таквог интелектуалног „калибра“ не може бити верник, но Свети Владика је додатно појаснио свој став: некада је веровао, али је временом његова вера постала искуствено знање, те он више не верује већ зна да Бог постоји Са вером и знањем је нераскидиво повезан однос поверења и познања Вера и поверење нису идентичне ствари: у контексту живота у Христу, могли бисмо рећи да је вера први степеник ка поверењу Тако је у време Авраама било оних који су веровали у Бога, али се Авраам издвајао по непоколебљивом поверењу у Њега УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Епископ бачки др Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958-1983), Епископ бачки Иринеј (1983-1994), Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994-2007) Главни и одговорни уредник презвитер Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник М Р Марковић Секретар редакције Снежана Крупниковић Фотограф ђакон Драган С Танасијевић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Вукашин Милићевић, протонамесник Горан Живковић, ђакон Ненад Идризовић, Милана Вучићевић, Милана Ивковић, Александар Милојков Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни пр