Претрага садржаја

Свеска: 378 | Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења
... је то сасвим ново искуство атанасије је неуморно посећивао парохије и манастире, обилазио школе и здравствене установе… током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богоповерени му народ због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту мостару, него у требињу, на видовдан 1992 године месец дана после устоличења дао је интервју под карактеристичним насловом: „јесу вихори, јесу буре, али нисмо сламке“ у тим речима је сажет био пастирски и људски мото новог херцеговачког пастиреначалника „завршио се овај рат, ништа ми није било, само ме један коњ ујео, мало… ја се шалио са њим, а он ме ујео, али после рата сам сломио врат; требало је да будем паралисан, али нисам“ и док је као умировљени владика живео у манастиру на тврдом херцеговачком камену, атанасије није престајао да шаље личне поруке живота онима близу и онима далеко; делећи исти — и свакодневни и надсуштински — хлеб са монасима и простим светом, радујући се са децом, великом и малом, немајући страха пред „естаблишментима“ духовним и световним, он није марио за утисак који ће оставити својим необичним речима или понашањем говорио је, „када се ми данас из неке ревности ‘ражестимо’ тада нас оптужују за свашта, зато што нисмо по њиховим калупима“ бивајући пак „знак препоречни“ за многе, владика атанасије је био јунак достојевског наших дана живећи крај њега у манастиру тврдош, сваки од нас монаха је могао, парафразирајући св макарија египатског, слободно да каже: „ја још нисам постао монах, али сам видео монаха — владику атанасија“  епископ западноамерички максим (васиљевић) сећајте се својих старешина епископ атанасије — са српчићима у нишу април / март 2021 9 света мученица агнија рођена је у моћном граду риму, од родитеља племенитог порекла, који се истицаше својом вером у једнога бога и побожношћу имала је још једну сестру, емерентијану, која је такође пострадала ради љубави христове њено име потиче од латинске речи agnus,-i што значи јагње зато је у ранохришћанској уметности (на сликама, агиографијама, мозаицима, скулптурама) представљана са јагњетом у рукама или крај ногу тих година владар славне империје био је диоклецијан прогони хришћана вршени су силовито и са нарочитом свирепошћу агнија је од рођења била у цркви, пажљиво слушала реч божију и одрастала у ишчекивању сусрета са жеником христом и стицања небеских добара имала је дванаест година и са невиношћу и жаром својих година служила је телу христовом, цркви чувајући себе невином и чистом, неукаљаном телесном и духовном прљавштином и бејавши посвећена молитви богу, поучавала је еванђелској речи многе жене које су жуделе за сусретом са њом позивала их је да поверују у истинског тројичног бога и да се крсте, говорећи им о величини хришћанског живота и уверавајући их да следе чист и разборит живот у то време један римски племић многобожац тражио је да се ожени њоме она је то наравно одбила, исповедивши своју веру у христа и своју намеру да остане чедна ово одбијање брака, заједно са исповедањем вере и читавим њеним мисионарским делањем довели су је пред епарха рима његова обећања и претње нису успели да промене њено мишљење и зато је издао заповест да је обуку у једну просту хаљину и, пошто је јавно изругају, да је затворе у јавну кућу агнија у молитви уђе на место свога мучеништва, где искуси велико чудо: сви који би пришли да се огреше о њено девичанско тело бејаше спречени небеском силом заустављани су у својим насртајима, удови би им се сасушили и стајаху непомични као мртви један материк агнија је од рођења била у цркви, пажљиво слушала реч божију и одрастала у ишчекивању сусрета са жеником христом и стицања небеских добара света мученица агнија превод са јелинског: михаела панковић света мученица агнија, новија грчка икона (извор: спцсрб) 10 2 / 2021 мате младић, разузданији од свих осталих, моралрик но необразован и дивљег карактера, насрнуо је необуздано на младу девицу као што лав насрне на младу срну да је растргне божија правда, међутим, учини своје дело и младић сместа паде као да би погођен муњом услед овог неочекиваног догађаја, један младић изрече да је вера хришћана једина истинска, највећа вера ово исто исповеди тада читаво мноштво окупљеног народа једини ко је остао нетакнут овим догађајем био је епарх, који је похитао у јавну кућу да затражи објашњење од свете агније за смрт младића тако је агнија смирено и не изгубивши храброст пред њим одговорила да ју је на путу ка јавној кући где су је заточили пратио анђео господњи у облику младића окупаног белом светлошћу, како и давидови псалми говоре: јер ће анђелима својим заповедити за тебе, да те сачувају на свим путевима твојим (пс 90, 11) тај анђео извршио је вољу божије правде онеспособивши бестидне мушкарце и усмртивши најсмелијег од њих тада је света искористила прилику да још једном потврди своју веру у исуса христа и своју оданост њему и цркви његовој епарх је у неверици слушао њене речи и тражио доказ да поверује агнија се, са рукама подигнутим ка небу, помолила и затражила од бога да пројави величину своју окупљенима, да поверују и спасу своју душу умрли младић одмах васкрсе окупљени и епарх са њима прославише истинитога бога и благословише веру младе девојке тамо су се, међутим, нашли и неки фанатични идолопоклоници који су тражили од епарха да је одмах погуби, приписујући чудо магијском чину изречена јој је смртна казна огњем она, не изгубивши храброст, начинивши над собом знак часнога крста, и уђе у ватру предавши своје тело пламену, искористивши последње тренутке на земљи молећи се и појући мучеништво је извршено на месту укаљаном грехом и злочинима, на месту данашње piazza navona забележено је да се piazza navona налази на месту старог домицијановог хиподрома, који је био познат под именом circus agonalis базилика свете агније која се налази овде носи име santa agnese in agone (света агнија у агонији/борби) и изграђена је на темељима места где је мученички пострадала света агнија, дакле у јавној кући, на чијем некадашњем месту се налази крипта храма занимљиво је да су на крстастим сводовима крипте осликане све сцене из живота и страдања агније, у техници римског периода на истом месту постоји и мермерни рељеф који осликава свету у детињем добу вођену нагу у јавну кућу, покривену рукама и косом пошто се ватра угасила хришћани су сакупили њене мошти и сахранили је уз почасти на месту где је касније константин велики подигао малу базилику у њену част њене мошти до данашњих дана представљају извор светости и божанствене снаге хришћана целог света према епиграму папе дамаса, пострадала је ватром амброзије и пруденције пишу да је заклана као јагње у једној песми која се приписује амброзију наводи се да је задављена међутим, већина оних који прате римско приповедање њеног живота сматрају да, како јој пламен није наудио, беше заклана као јагње сећање на њу црква прославља 21 јануара/3 фебруара  архимандрит димитрије кавадиас извор: https://wwwpemptousiagr константин велики подигао је малу базилику у њену част њене мошти до данашњих дана представљају извор светости и божанствене снаге хришћана целог света април / март 2021 11 казивати о светим тајнама није лако, јер њихово благодатно дејство и освећујућа сила као дело љубави божије превазилазе људски ум и логику свете тајне су пројавa јединствене светајне — цркве, у којој сâм господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола ову благословену истину потврђује и велики отац цркве, свети никола кавасила, рекавши да је црква представљена у светим тајнама све свете тајне се на тајанствен начин савршавају благовољењем оца небеског, присуством сина (христа), — који је једини истински првосвештеник који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје христос бог наш, како нас подсећа молитва херувимске песме, — и благодатним дејством светога духа христос је истовремено и онај ко приноси и само приношење присуство христа у евхаристијском догађају, између осталог, изражено је у речима поздрава који размењују свештенослужитељи за време светог целива: христос je међу нама поимање светих тајни као дела христовог присутно је не само у литургијским текстовима, већ и код отаца цркве блажени августин говори: крштење заиста није у сили оног ко га врши, а исто тако ни оног ко га прима, него је у сили његове сопствене светости и истине, благодарећи оном ко га је успоставио свети јован златоуст вели: управо отац, син и свети дух све савршују свештеник тек уступа свој језик и своју руку за време светог причешћа рука самог христа пружа се ка теби исти свети отац наставља: дарови божији нису последица било какве врлине свештеника; они свецело јесу дејства благодати дело свештеника је у томе да просто отвори своја уста, а оно што изговара, савршава бог евхаристијски дарови остају једни те исти, ма ко да их приноси — павле или петар благодатни живот цркве који се пројављује кроз свете тајне сагледан је у остварењу заједнице са христом ова свештена веза цркве и светих тајни разумљива је једино у светлу повезаности цркве и евхаристије у том духу знаменити дионисије ареопагит о евхаристији говори као тајни над тајнама, која је у сржи свих светих тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан тајном над тајнама — светом евхаристијом литургија даје смисао светим тајнама, јер у себи садржи васколику тајну спасења вођени овом истином, хришћански етос и учешће у евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени дародавац добарâ, човекољубиви господ наш, стога свети теодор студит подсећа да је света литургија понављање целокупног богочовечанског домостроја спасења  хришћански живот велики си господе и чудесна су дела твоја, и ниједна људска реч није кадра да опише сва чудеса твоја! свете тајне као благодатно дело љубави божије катихета бранислав илић 12 2 / 2021 светотајински стослов на таласима радио беседе — eмисија светотајинско богословље благословом епископа бачког др иринеја, богата катихетска ризница радио беседе употпуњена је емисијом светотајинско богословље у оквиру три циклуса припремљено је и реализовано сто емисија са циљем да слушаоцима приближимо благословени значај свеколиког светотајинског живота цркве емисију о светим тајнама карактерисала је изражена саборност свих медијских делатника радио-беседе који су своју љубав и труд уградили у ово богоугодно дело, учествујући сви без изузетка у реализацији емисије светотајинско богословље након три уводне емисије у оквиру којих смо говорили о светим тајнама уопште, пет емисија посвећено је значају припреме за свету тајну крштења, док је тумачење наведене тајне изложено у оквиру четири емисије први циклус завршили смо разговором о светој тајни брака којој смо посветили седам емисија други циклус емисија о светим тајнама наше цркве почели смо темом свете тајне свештенства у оквиру наведених емисија говорили смо о старозаветном и новозаветном свештенству, о епископу као икони христа у евхаристији затим, у оквиру две емисије предочили смо последовање хиротоније у свештени чин епископа, а потом смо тумачили и последовања хиротоније презвитера, ђакона, као и хиротесије у чин чтеца и ипођакона емисије посвећене свештенству употпуњене су разговором о свештеним одеждама, као и о почасним јерархијским степенима други циклус емисије светотајинско богословље настављен је озбиљним бављењем тајном над тајнама — светом евхаристијом после пет емисија уводног карактера, на основу релевантне литературе кроз двадесет и две емисије тумачили смо свету литургију, чиме је завршен други циклус разговор о светајни цркве настављен је и у првом делу трећег циклуса старозаветни и новозаветни праобрази о евхаристији; савршавање божанствене евхаристије у време светих апостола; савршавање божанствене евхаристије у другом и трећем веку; свети василије велики и јован златоуст као састављали анафоре; древне литургије светог апостола јакова и светог апостола и еванђелисте марка; епископ хризостом (столић) и његов допринос литургијском богословљу, биле су теме првог дела трећег циклуса шест емисија посветили смо значају и историјском развоју свете тајне покајања, као и практичним напоменама у погледу исте после тумачења свете тајне јелеосвећења, у оквиру десет емисија говорили смо о светој тајни монаштва завршни део трећег циклуса био је посвећен следећим молитвословљима и последовањима: велико и мало водоосвећење; освећење — троносање храма; мироварење — освећење светог мира и светотајински карактер заупокојених служби благодарећи троједином господу који нас је надахњивао да ово богоугодно дело почнемо и завршимо у славу његову, са благословом и молитвеном бригом нашег архипастира и духовног оца, eпископа иринеја, уз свесрдну подршку и несебичну помоћ уредништва и свих медијских делатника радиобеседе, надамо се да ће овај мали дар и допринос бити на духовну корист и радост, те да са слободом можемо завапити благодарствену песму пред господом, речима из химне светог амвросија: тебе бога хвалимо, тебе господа исповедамо, тебе превечнога оца сва земља велича теби сви ангели, теби небеса и све силе, теби херувими и серафими непрестаним гласовима кличу: свет, свет, свет је господ бог саваот, пуни су небо и земља величанства славе твоје!  хришћански живот април / март 2021 13 велики раскол цркава истока и запада се збио на драматичном крају већ постојеће вековне диференцијације источне и западне цркве главни узроци раскола одређују се обично као теолошки (filioque), политички (оснивање папске државе и западног царства карла великог) и црквени (папско првенство) 1 од свих наведених узрока посебно се издваја папски примат папски примат је додатно наглашен псеудоисидоровом декреталијом и дошао је због захтева папе да целу цркву потчини римској јурисдикцији источна црква као главне разлоге раскола сматра: а) противзаконите захтеве о првенству римских папа, који су против духа једне свете саборне и апостолске цркве у светом писму овековеченог, а очуваног у седам светих васељенских сабора; б) увођење новотарија које су удаљиле римску цркву од православне саборне и апостолске цркве; в) укидање одлука светих сабора, који једини могу садржати истину цркве насупрот источној, западна црква сматра као главни разлог раскола непристајање источне цркве да призна папи првенство на начин како га она подразумева 2 теолошке разлике (filioque) употребљене су касније, 1 видети: јевсевије поповић, општа црквена историја, 2, нови сад 1992, стр 54 2 панагиотис д василиадис, исток и запад патријарховање св фотија цариградског, београд 2003, стр 20 после оштрог сукоба око престола између цариграда и рима, иако су од раније биле познате 3 већ постојеће разлике између истока и запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира,4 вршење миропомазања само од стране епископа, другачије рачунање велике четрдесетнице, служење свете литургије на бесквасном хлебу занимљиво је да су се око овог последњег питања водиле најжешће препирке остављајући много компликованија догматска неслагања, патријарх михаило кируларије је главно тежиште ставио на ову опипљиву и лакше схватљиву литургијску разлику 5 велики раскол се догодио у време византијског цара константина ix мономаха (1042–1055), патријарха цариградског михаила кируларија (1043–1058) и папе римског лава ix (1049–1054) у то време цар константин ix мономах је имао боље односе са западом и папом од патријарха цариградског михаила кируларија зато је папа послао у цариград трочлану делегацију сачињену од хумберта, канцелара римске цркве фридри3 hubert jedin, velika povijest crkve, 3/1, zagreb 1971, str 194–213 4 у православној (источној) цркви за кандидате за свештенички чин постоји могућност да буду ожењени или целибатни парохијски свештеници 5 георгије острогорски, историја византије, београд 1998, стр 319 историја хришћанства постојеће разлике између истока и запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира, вршење миропомазања само од стране епископа, скраћење велике четрдесетнице за једну недељу, служење свете литургије на бесквасном хлебу велики раскол мр раде с булајић 14 2 / 2021 ха лотариншког и надбискупа петра амалфијског стигавши у цариград, цар је примио посланство са свим почастима, али је посета патријарху била више него хладна латини су сматрали да им није исказана довољна почаст, а патријарх да није поздрављен у складу са протоколом 6 том приликом хумберт је понео са собом свој одговор архиепископу лаву охридском и никити ститатосу претходно је патријарх михаило кируларије ангажовао архиепископа лава охридског и монаха студијског манастира у цариграду, никиту ститатоса да богословски образложе новотарије које су се на западу појавиле услед великог незадовољства од стране представника римске цркве, бачена је анатема (проклетство) на цариградску цркву тако су се у суботу, 16 јула 1054 године, у цркви свете софије у цариграду појавили представници римске цркве пробили су се напред и приближили олтару говорећи против патријарха михаила кируларија затим су на часну трапезу ставили раније написа6 hubert jedin, velika povijest crkve, str 463 ну булу којом се баца анатема на патријарха и његове присталице при изласку из храма они су отресли прашину с ногу и изговорили речи: нека види бог и нека суди 7 ова була, која сведочи о крајњој острашћености представника римске цркве и која је пуна недоследности и противречности, ипак представља званични акт од прворазредног значаја на којем се заснива коначни раскол између источне и западне цркве ослањајући се на подршку свештенства и народа, патријарх михаило је у цариграду, 20 јула 1054 године, одржао сабор була папских легата којом се изриче анатема преведена је на грчки језик, на сабору је била осуђена, а пет дана после била је спаљена у цариграду 8 раскол из 1054 године никада није превазиђен, иако су више пута вођени озбиљни преговори о поновном уједињењу покушаји црквене уније на саборима у лиону 1274 и фиренци 1439 године нису заживели разлог томе можемо да тражимо у четвртом крсташком походу у коме су западни (римокатолички) ритери заузели цариград 1204 и основали латинско царство (1204–1261) током своје владавине латини су се крајње окрутно односили према православном становништву године 1965 године патријарх цариградски атинагора и папа павле vi поништили су међусобне анатеме из 1054 године литургијско јединство, међутим, није постигнуто због догматских разлика које и данас постоје  7 фјодор успенски, историја византијског царства период македонске династије 867–1057, београд 2000, стр 553 8 георгије острогорски, историја византије, стр 319 историја хришћанства устоличење патријарха михаила кируларија — илуминација из историје јована скилице, препис из 13 века skyllitzes matritensis biblioteca nacional de españa , fol 225r (извор: викимедија) април / март 2021 15 према казивањима која је пренео вл јован велимировић (1912–1989), синовац владике николаја велимировића, после боравака на светој гори епископ охридски николај долазио је назад у охрид са читавим свескама исписаним поукама, созерцањима, молитвама — духовном грађом коју је сакупљао међу светогорцима светогорске утицаје у стваралаштву еп николаја, попут утицаја учења старца силуана (1866–1938) запазили су и други истраживачи, те су указали на исте у молитвама на језеру које је вл николај објавио 1921 године но постоји још дела вл николаја за која су ранији истраживачи напоменули да су вероватно надахнута сусретима са светогорском духовношћу међу њима нарочито место заузима охридски пролог, дело које је врло утицајно и које је нарочито топло прихваћено међу верујућима већ скоро читав век на почетку 20 века хагиографских штива на српском језику није било много неколико кратких житија преведено је још у другој половини 19 века и штампано у оквиру издавачке делатности карловачке митрополије, а почетком 20 века још неколико у ослобођеној и уједињеној србији а потом краљевини схс издаваштво богомољачког покрета — народне хришћанске заједнице и сродних организација — доносило је од 1925 године српским читаоцима одабрана житија, најчешће у преводу са руског језика, у оквиру серије (под називом „библиотека народне хришћанске заједнице“, у којој је у међуратном периоду изашло укупно стотинак књига) и периодичног издања које је под насловом житија светих излазио у крагујевцу од 1925 године охридски пролог као дело епископа николаја збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом вл николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године за разлику од сличних ранијих збирки, познатих како у источној тако и западној хришћанској традицији (почев од најдревнијих мартирологија, затим доцнијих синаксара, минеја и патерикона, преко рада познатијих уређивача и издавача хагиографских материјала — поменимо допринос св симеона метафраста († око 990), пахомија србина († око 1484), макарија московског (око 1482– 1563), димитрија ростовског (1651–1709) итд, као и боландиста), дело еп николаја било је обогаћено његовим пригодним беседама, коментарима на светописамске и јеванђелске одељке, тумачењима, созерцањима, поукама и песмама — и у том смислу било слично ранијим за ромејски а потом хрисрпско духовно наслеђе збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом вл николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године ово дело еп николаја обогаћено је његовим пригодним беседама, коментарима на светописамске и јеванђелске одељке, тумачењима, созерцањима, поукама и песмама — и у том смислу слично ранијим пролозима, соборницима, торжественицима и чети-минејима, али опет ново и оригинално о једном веома читаном делу: охридски пролог владике николаја срећко петровић 16 2 / 2021 шћански словенски свет карактеристичним пролозима, соборницима, торжественицима и чети-минејима, али опет ново и оригинално вредност његовог дела моментално је препозната, те се исте године појавило и друго издање охридског пролога, а недуго потом и треће: пролог је у овим првим издањима штампан и као тротомна књига, али и као једна књига и као раздељен у две књиге о утицају и значају овог штива сведоче и прикази и препоруке које су се у наредним годинама појављивали у домаћој, нарочито црквеној штампи но углед пролога није био краткотрајан: охридски пролог владике николаја је радо читан деценијама после свог настанка упркос одређеном дистанцирању од лика и дела епископа николаја, охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке југославије у неким манастирима а касније и парохијским црквама уведен је обичај свакодневног читања пролога, било после вечерње службе било током сабрања за трпезом из историје издавања охридског пролога прво послератно издање охридског пролога — насловљено као житија светих (са оригиналним насловом на хрбату) штампао је свети архијерејски синод спц у београду 1961 године током следеће деценије појавило се и емигрантско издање — објављено у диселдорфу трудом тадашњег епископа западноевропског лаврентија 1976 године, као 7 том сабраних дела вл николаја према сећањима вл лаврентија, ово издање је на различите начине допремано у отаџбину, дистрибуирано у тајности и скривено од очију власти у југославији је пак следеће издање охридског пролога објављено у ваљеву, одн у манастиру ћелије 1984 године — а као аутор потписан је „монах тадија“ од 1991 године, у којој је штампано још једно издање пролога које је објавио свети архијерејски синод, појавио се већи број различитих изсрпско духовно наслеђе охридски пролог владике николаја је радо читан деценијама после свог настанка упркос одређеном дистанцирању од лика и дела епископа николаја, охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке југославије владика николај велимировић, фотографија из међуратног периода (извор: поукеорг) април / март 2021 17 дања овог дела еп николаја — штампали су их „глас цркве“ из шапца, „православац“ из шапца, православна црквена општина из линца, манастир ђурђеви ступови из раса, „духовни луг“ из крагујевца, епархија ваљевска и манастир лелић, манастир св николаја соко (неки од поменутих издавача по више пута), уз бројна додатна издања других домаћих издавача, нарочито оних комерцијалнијих права је штета што су многа од ових издања и после краја периода у ком власти нису одобравале публиковање дела еп николаја објављена илегално или полулегално, без каталогизације и евидентирања у народној библиотеци србије, те се о укупном броју издања и свеукупном тиражу одн укупном броју одштампаних примерака охридског пролога може само нагађати — а сва је прилика да је ово дело на српском језику штампано свакако у стотинама хиљада примерака ако не и више поред поменутих „стандардних“ издања (од којих су бројна заправо фототипски приређена ранија издања,

-БОГОПОВЕРЕНИ-