Претрага садржаја

Свеска: 363 | Косовски завет и наше време
... одвојили своје време за овај надахнути разговор за крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашим читаоцима завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарам са вама о темама које су значајне за живот цркве старац софроније сахаров је рекао: христов живот је и мој живот та богооткривена истина на коју нас упуће старац софроније треба да је дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити божији народ  реч архијереја манастир крка (фото: ђакон драган с танасијевић) 12 5/ 2018 црква у основи садржи само једну и јединствену мисију, а то је обухватање целог човечанства у тело христовоона на тај начин остварује уједињење човека са богом дакле, велика је потреба да се чује јеванђеље у свим народима и тако се настави порука ка остварењу истинитог уједињења у љубави мисионарско служење може постојати само уз покушаје пуног истинског деловања, напора, труда, успеха (али и неуспеха), од стране људи испуњених вером, вредношћу и пламтећим срцима, који су нам предати у овој великој божанској „перипетији“, да би на тај начин и други упознали јеванђелску поруку спасења пратећи наведено, једини циљ мисионарења мора бити оглашавање царства које долази, а не трансмисија религијских убеђења, догматских истина, или одређених етичких и друштвених заповести 1 сагласно са догматским учењем хришћанства, откровење постаје стварност само уз оваплоћење које представља њен централни стуб и са којом син божији постаје човек ради спасења свих људи та чињеница формира један од основних елемената стварања цркве, а самим тим и њену мисију 2 дакле, долазимо до закључка да мисионарење јесте, у ствари, 1 βασιλειάδης πέτρος, ενότητα και µαρτυρία, изд ιάνος, θεσσαλονίκη 2007, стр 105 2 μαρτζέλος, γεώργιος, η σάρκωση του λόγου ως θεµελιώδης ιεραποστολική αρχή της αρχαίας εκκλησίας, επιστηµονική επετηρίδα θεολογικής σχολής (ново издање), τµήµα θεολογίας, 10 (2000), стр 155 узвраћање нама упућеној љубави божијој, као и исказивање љубави према ближњима у сваком тренутку се морамо сетити свих мисионара који дају чак и свој живот ради преношења поруке божије свим народима и следити њихов пример у последњих неколико година појавили су се одређени ситни, али значајни покушаји мисионарења у такозваном „спољашњем свету“ тако да се са сигурношћу укратко може рећи да живимо у једном бојажљивом, али зато постепеном, оживљавању мисионарских узвишености наше цркве мисиологија сагласно са догматским учењем хришћанства, откровење постаје стварност само уз оваплоћење које представља њен централни стуб и са којом син божији постаје човек ради спасења свих људи савремена мисија цркве никола с костић (извор: orthodoxmissionorggr) септембар / октобар 2018 13 „идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу“ јасно представљање мисионарске поруке може се пронаћи у свим делима његовог блаженства архиепископа тиране, драча и све албаније анастасија, а првенствено у његовој последњој књизи бдење 3 он је својим личним залагањем и неописивом борбом за опстанак православља у албанији и на папиру живописно дочарао суштину истинског мисионарења овај скромни рад довршићемо његовим очаравајућим речима из наведене књиге: „данас се сви веома лако сложимо за потребе унутрашње мисије у свим православним црквама у овом часу осећам обавезу да назначим да говорећи искључиво о тој унутрашњој мисији ризикујемо да заборавимо и у потпуности погрешно схватимо истинско значење правог мисионарења на крају, ипак постајемо равнодушни према сопственом саображавању уз јасну заповест господњу, која је запечатила све остале: идите, дакле, и научите све народе4 православни литургијски живот окреће се са сигурношћу око оваплоћења бога логоса,5 али 3 наслов на грчком језику – εγρήγορση – такође се може превести и као будност, или чак опрезност 4 мт 28, 19 5 оваплоћење речи божије – сина божијег првенствено око пасхе6 и педесетнице пасха директно утиче на цео наш култни живот и савест непосредно је уз васкрсење господње повезана једна заповест: идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу7 васкрсење сачињава почетак ширења мисије из израиља ка васељени од стране ученика (христових) дакле, сви који настављају да се крећу искључиво у границама новог благодатног израиља, хришћанске цркве, као да инсистирају на животу пре васкрсења, и на тај начин, наравно, живе живот пре педесетницесиласком светог духа на дан педесетнице нестале су све националистичке и језичке препреке и доказано је да јеванђелски видик не може бити само једно место, јудеја, нити данас било које друго хришћанско тло, већ цео свет дар познавања језика предат је да би реч божија доспела у свим народима представља, дакле, страшну несагласност, да ми православци инсистирамо на томе да смо првенствено црква васкрсења и педесетнице, а да са друге стране остајемо затворени у просторијама сопствених страхова и оклевања за васељенску одговорност коју сносимо и да на тај начин у пракси, у ствари, усвајамо искључиво локализовану тактику“8  6 пасха – васкрс 7 мк 16, 15 8 γιαννουλάτος  αναστάσιος, εγρήγορση, изд εν πλώ, αθήνα 2017, стр 61–63 мисиологија (извор: orthodoxmissionorggr) 14 5/ 2018 моћ расуђивања, изградња става, нарочито моћ да се мишљење промени и да се одлучује, стоје на аксиому постојања слободе слобода, пак, представља нешто трансцендентно у човековом бићу, нешто што није доступно научном методолошком, нити било ком другом натурализму отуда се ни стварност, ни човеково биће као део те стварности, не може свести само на натуру, на природу, на хемијске и физичке фундаменте бића, а да се у исто време тврди постојање слободе, или да се наступа тако као да слобода постоји у овој тачки атеистички мисионарски активизам, који је углавном склон натурализму, долази до свог парадокса уколико се стварност коначно своди на природне механизме и на физичке и хемијске законитости, нa чему обично инсистирају атеисти попут професора ричарда докинса, те се природнонаучном (биолошком, хемијском или физичком) наративу даје позиција јединог валидног наратива, онда то има следеће импликације најпре, будући да природнонаучни метод и наратив ни на какав начин не може појмити и исказати стварање света ни из чега (ex nihilo), свет, у неком свом крајњем утемељењу, мора бити вечан вечни свет, свакако, нема никакву потребу за постојањем бога творца, да би објаснио чињеницу свог постојања несумњиво, овакав приступ иде у прилог атеизму и то у његовом „тврђем“ издању – у прилог потпуног одрицања постојања бога творца али, такав приступ не чини само бога излишним, већ и нешто чега се ни атеисти не би лако одрекли – излишном чини и људску слободу у свету који је вечан не само да нема места за креативног бога, већ ни људска креативност, као сушта пројава слободе, није могућа зашто? зато што, ако природне механизме и физичке и хемијске законитости поставимо за темељ стварности којој припадамо, онда је сама та стварност прожета једном нужношћу догађања природни закони као такви су непроменљиви и стварност која се на њима темељи јесте предвидљива предвидљивост догађања јесте један од главних квалитета и корисности науке но, предвидљивост је друго име за нужност са друге стране, основно својство слободе је непредвидљивост слобода је креативна, она изненађује својим стваралаштвом уметност је најбољи пример слободеу науци пак нема стваралаштва већ технолошког овладавања стварношћу, управо кроз предвидљивост разлика између уметничког стваралаштва и научног технолошког овладавања стварношћу је као разлика између библијског бога творца и платоновог бога уобличитеља (демијурга) има ли, дакле места слободи ако за крајњу реалност стварности признамо природне механизме и природне законе? одговор је: не слобода се у таквом гледишту показује не као стварност, већ као субјективни осећај и илузија један научни експеримент је, по неким тумачењима управо то и показао, 80-их година прошлог века либетови у дијалогу са атеизмом професор докинс покушава да, не само феномен религиозности, већ и уметност објасни кроз такозвани биолошки наратив и еволутивне механизме стрела и круг (други део) александар милојков септембар / октобар 2018 15 експерименти, названи тако по неурологу бенџамину либету, имали су за циљ испитивање односа електричне активности мозга и тренутка човекове свесности одлучивања човеку је дат једноставан задатак померања зглоба или прста на руци онда када то пожели наиме, експеримент је потврдио да мождана активност, дакле подручје несвесног, претходи 350 милисекунди у односу на свесну одлуку да се предложена радња изврши мада сам професор либет није негирао постојање слободне воље, неки су овај експеримент протумачили на детерминистички начин на пример, једно такво тумачење изнео је познати атеистички мислилац и натуралиста сем харис у својој књизи free will (слободна воља) заиста, ако се несвесна електрична активност нашег мозга, коју бисмо метафорично могли назвати биохемијом одлуке, појављује пре него ли смо свесни своје одлуке, онда онтолошки статус слободне воље може бити доведен у питање овакви резултати дали су повода натуралистичком тумачењу стварности и онтолошком свођењу свега на натуру, природу и њене нужне и несвесне законе у поменутој књизи, сем харис ће негирати онтолошки статус слободне воље и рећи да смо ми као субјекти, будући да несвесни електрични процеси у мозгу претходе нашој свесној одлуци, само сведоци своје одлуке, а да никако на њу не утичемо„одлука“ је, као стварност, заправо природна активност мозга, која представља сплет природних околности и законитости унутар мозга као органа другим речима, све се дешава нужно, диктирано природним околностима ткива нашег мозга и хемијским и физичким процесима у њему свест да смо донели слободну одлуку, дакле, по оваквом тумачењу представља нашу субјективну илузију ако се начело наше „одлуке“ налази у несвесним природним процесима у нашем мозгу, ствар онда стоји исто као и са целим космосом којем смо природне законе одредили као коначно утемељење – слобода не постоји чињеница постојања света је нужна и сама собом објашњива у том случају, сви догађају, како у космосу, тако и у у дијалогу са атеизмом хераклит (извор: pennwealthfileswordpresscom) 16 5/ 2018 људском деловању и живљењу, представљају предвидљиву нужност чак и то што је неко верник, а неко атеиста представља не слободу одлуке и слободу личног расуђивања, већ производ неумољиво нужних хемијских и физичких процеса у нашем мозгубити верник и бити атеиста, тако, стоји дубоко у вези са нашом крајњом супстанционалношћу: са ткивом и биохемијским и физичким процесима у њему који су неумољиво нужни и непроменљиви космосом и човеком влада предвидљивост: биће што бити мора све је предвидљиво јер свиме управљају непроменљиви закони који су нам познати нема креативности, нема слободе примера ради, професор докинс покушава да, не само феномен религиозности, већ и уметност објасни кроз такозвани биолошки наратив и еволутивне механизме механизам, то је израз који означава челичну нужност која управља стварношћу, попут снажне опруге и механизма у сату у таквом, вечном и детерминисаном космосу морали бисмо поново поставити питање из кантове антиномије: како је у вечном космосу могуће наше искуство овог егзистенцијалног, личног „сада“? како је могуће то једно „сада“ које несумњиво искуствујемо да постоји, ако му претходи беспочетност, односно бесконачност времена пре њега? како је бесконачно иза нас стигло до нашег искуства „сада“, ако је бесконачно? тако нешто очигледно није могуће егзистенцијално искуство садашњег тренутка непобитно одбацује могућност постојања једног вечног, незапочетог космоса једини начин да се вечност космоса помири са егзистенцијалним искуством садашњости јесте тај да је стварност кружна или, тачније речено, да осцилује попут опруге кружење стварности, односно осцилације ширења и скупљања космоса, представља вечно понављања циклуса једне и исте стварности циклус започиње „праском“, траје ширењем космоса и довршава се његовим скупљањем и враћањем у стање „сингуларитета“ потом, циклус се понавља у таквом вечном космосу, наше егзистенцијално искуство садашњости био би тренутак у временској фази која протиче од момента почетка циклуса као један моменат на кружници у том случају, ми као личности не бисмо били јединствене и непоновљиве стварности, већ моменти природе који се циклично понављају вечно кружење стварности није нешто што би се могло извести као закључак само из савремених научних теорија такво размишљање било је присутно и у античкој грчкој философији поменимо поново хераклита: свет је вечита ватра која се са мером пали и са мером гаси хераклитово „са мером“ представља нужност природних закона израз „са мером“ представља древну антиципацију природнонаучне предвидљивости представља антиципацију природног механизма као детерминанте стварности, о чему говори професор у дијалогу са ате измом ни стварност, ни човеково биће као део те стварности, не може се свести само на натуру, на хемијске и физичке фундаменте бића, а да се у исто време тврди постојање слободе у овој тачки атеистички мисионарски активизам, који је углавном склон натурализму, долази до свог парадокса септембар / октобар 2018 17 докинс, као неуморни промотер атеизма, кроз своје наметање биолошког наратива као универзалне матрице за разумевање и говор о стварности овакав поглед на свет подразумева нужност која прожима стварност али, зашто се онда професор докинс труди да, кроз писање своје књиге the god delusion (заблуда о богу) вернике преобрати у атеисте? какво је преобраћење могуће у стварности којом управљају нужне законитости и механизми? шта је онда то што може да мења човеково мишљење? није ли то другачији биохемијски и физички супстрат нашег бића? али, онда се до промене мишљења долази само дејством на тај супстрат, квантитативном и квалитативном променом супстанционалности човековог бића то је онда могуће само природом, медикаментима, хемикалијама – никако другачије, ако је све само природа чему онда говор другом човеку, са намером и вером да ће говор променити нечије мишљење? ако је све само природа, шта је онда говор? није ли говор само осциловање ваздуха? али, онда би и ветар могао људима да мења мишљење но, осциловање ваздуха не мења мишљење мења га информација али, шта је информација? може ли натурализам дати одговор на ово питање? какав је онтолошки статус информације у стварности где је све само природа? коначно, како ће натурализам, којем су атеисти склони, да реши парадокс свог наступа? са једне стране тврди се да је све само природа и сходно томе се намеће натуралистички наратив као једино валидан и смислен, док се са друге стране подразумева постојање апстрактних и илузорних стварности попут информације и слободе да се она прихвати и доведе до промене става прво искључује могућност другог ако се подразумева постојање слободе, онда се у промишљању и дискусији мора изаћи из натуралистичког наративног оквира и прихватити стварност трансцендентног ово не значи брисање наратива природних наука као таквог, већ престанак неоснованог проглашавања таквог наратива за универзални другим речима, природне науке, па самим тим и њихов наратив, имају своју ограничену сферу гледања на стварност те границе нису границе бића, а границе природнонаучног наратива нису границе мишљења и смисленог наратива уопште свођење стварности само на природу не чини само питање постојања бога излишним (такво нешто атеистима свакако иде на руку), већ и саму људску слободу атеисте склоне натурализму не треба оптерећивати питањем бога у којег не верују већ управо питањем слободе у коју верују, или барем наступају као да она постоји ако слободе нема, чему ваш мисионарски труд професоре докинс? ако је има, а ви и наступате као да подразумевате њено постојање, одговорите нам: шта је слобода, какав је њен онтолошки статус? шта је то што евентуално може променити моје мишљење? аргумент? али, можете ли нам, натуралистичким наративом, објаснити онтолошки статус аргумента? можете ли нам објаснити онтолошки статус тог нечег, ма шта то било, што може да мења нечији став? ако слободе нема, већ је она само субјективна илузија, опет вас питам: чему ваш мисионарски труд? чему, када то да ли ћу бити верник или бити атеиста представља само пројаву нужних природних процеса у мојој супстанционалности? ако пак слобода постоји, у пуном онтолошком смислу, онда се морамо ослободити окова натуралистичког наратива и дати простора стварности трансцендентног  аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији у дијалогу са ате измом фрагмент из еф 2, 12 који означава оне „без бога“ атеисте (извор: wikimedia commons) 18 5/ 2018 посети неки монах авву пимена и пожали му се како није у стању да изађе на крај са сопственим помислима пимен га на то изведе из своје келије и они се нађоше на ветру „рашири руке“, рећи ће му старац, „и задржи ветрове“ на то ће монах: „не могу то учинити“ потом, уследиће пименов одговор: „ако то не можеш, не можеш ни помисли спречити да дођу твоје је да им се супротставиш“ став светих отаца свети оци се слажу да помисли представљају слике здружене са мислима свети исихије презвитер сматра да су помисли сликари који на нашем разумном делу душе живопишу разнолике слике и представе, а већина њих су сећање на прошлост треба рећи да је најважнији узрок помисли демонска борба и да већина њих потиче од ђавола који жели да покори човеков ум уколико се то догоди, долази до сагрешења у мислима или на делу када се грех почини више пута, организам стиче навику, након чега настаје и страст страсти нису власништво наше душе, оне долазе споља, а ми их пуштамо у себе постоје различити превентивни методи борбе са негативним помислима неки од њих су: трезвеноумље, пажња, безмолвије, одсецање, избегавање узрока који их изазивају на пример, павле гумеров говори да их не смемо сматрати својим и не допуштати им да уђу кроз врата наше душе, већ их треба терати метлом за смеће и што скорије на њихово место настанити светле, добре мисли уколико је наша душа под утицајем помисли потребно је да са њима не водимо разговор већ да се трудимо да презремо и одсечемо страст уколико се упустимо у беседу са њима, непрестано ћемо се сусретати са њиховим усложњавањем такође, не смемо допустити помислима да буду дуготрајне, већ онда када препознамо да су нас савладале морамо приступити молитви и оне ће се повући од помисли се можемо избавити и неговањем разних врлина и читањем светог писма и житија светих наравно, потребно је и исповедити их свом духовном оцу став психолошке науке психолошка наука се на свој начин бавила помислима и начином на који утичу на човеково понашање за ову прилику ће бити издвојени процеси који доприносе појави негативних мисли такве мисли су често узрок западања у тужно или депресивно расположење такође, чине да се осећамо несигурнима и спутавају наш креативни потенцијал борба са њима изискује много хришћанство и психологија постоје различити превентивни методи борбе са негативним помислима неки од њих су: трезвеноумље, пажња, безмолвије, одсецање, избегавање узрока који их изазивају о негативним помислима милош благојевић септембар / октобар 2018 19 енергије, често се вртимо у кругу из којег сами не можемо да изађемо црно-бело мишљење црно-бело мишљење је један од механизама који често користимо на пример у неким ситуацијама себе, или своја дела, процењујемо као потпуно лоша јасно је да смо сви сложена бића и да је такав закључак упрошћен, јер је немогуће извршити ваљану процену ако се она темељи на два поларитета без ичега између када приметимо да на такав начин вршимо процену, треба да застанемо и сачекамо потребно је да осетимо да смо запали у тзв тунелски вид и да из неког разлога ствари не сагледавамо у потпуности већ смо их поједноставили персонализација персонализација се јавља у ситуацијама када себе сматрамо главним узроком различитих дешавања када се деси нешто што процењујемо негативно, одмах претпостављамо да се то десило због нас на пример: ако се наш пријатељ није насмејао приликом сусрета, сматрамо да се то десило зато што смо раније нешто урадили што га је повредило, а заправо узрок томе може бити нешто што са нама нема никакве везе – тежак дан на послу, породични проблеми и слично катастрофизација катастрофизација се јавља у ситуацијама када за неко будуће дешавање очекујемо најгори могући сценарио наравно, такво мишљење нема озбиљно утемељење у реалности и стога је погрешно важност захвалности у ситуацијама када се осећамо лоше потребно је да вежбамо захвалност истраживања показују да показивање захвалности доприноси да се осећамо позитивније и хришћанство и психологија исповест (извор: crkvauobrenovcucom) 20 5/ 2018 срећније чак и у најтежим ситуацијама могуће је пронаћи мале ствари на којима треба да будемо захвални саветује се и писање дневника захвалности у који би се сваког дана уносило по неколико ствари здраво самопоуздање не поредити се са другима често поређење са другима је сигуран пут у губитак самопоуздања! иза поређења се крије незадовољство, завист или и једно и друго сувишно је рећи да је потребно да се трудимо да сваког дана будемо бољи него што смо јуче били на тај начин градимо здраво самопоуздање и утиремо прави пут ка напретку труд и вера плацебо ефекат сви смо чули за плацебо ефекат, али је ретко ко чуо да он има и своју тамну страну у занимљивој студији за субјекте су одабрани мушкарци који пате од увећане простате половини учесника у истраживању речено је да би могли да искусе негативне ефекте иначе нашироко употребљаваног лека за ово стање, као што су проблеми са ерекцијом, ејакулацијом и ослабљени либидо испоставило се да су се они два пута чешће жалили на побројана нежељена дејства лека у поређењу са контролном групом, коју истраживачи нису обавештавали о компликацијама потребно је да се трудимо и вежбамо да мислимо позитивно позитивним начином размишљања унећемо више светла у свој живот то је један део онога што можемо, а за остало се надајмо и верујмо да ће доћи од онога од кога и треба да дође позитивно мишљење је утемељено у вери да је бог љубав и да брине о нама  аутор је дипломирани психолог позитивно мишљење је утемељено у вери да је бог љубав и да брине о нама духовне поуке у причама како су дечаци појели мед мама је послала седмогодишње близанце олега и романа код деде, у суседно село обрадовала су се браћа, одавно код деде нису били у његовој башти су укусне јабуке „можемо да ручкамо“, помислили су понели су деди кошуљу, коју је мама сашила деда се захвалио и рекао: „идите, децо, у башту, берите јабуке“ отрчала су деца у башту јабука је много и све су укусне пузали су дечаци на јабуку, брали плодове а на другој – јабуке још укусније, тако маме појели су дечаци довољно јабука, а деда поставио теглу са медом на сто појели су олег и роман по кашику и нису могли више спремили су се да иду кући дао им је деда теглу и рекао: „нека и мама проба мед“ иду дечаци дуг је пут огладнели су сели су под врбу, појели мало меда иду даље поново су се зауставили, опет појели мало, а меда је остало тек на дну још једном су се дечаци зауставили и појели мед до краја дошли су до јавора и размишљају: „шта ли ће рећи мама?“ а мама је изашла из куће, види – њени дечаци плачу „зашто плачете, децо?“, зачудила се мама причала су браћа, како су појели мед а мама се обрадовала, смеје се зачудили се дечаци, па питају: „мама, чему се радујеш?“ „томе, што ви плачете“ василиј сухомлинскиј из часописа „духовный вестник“, 2018 бр 6 (252), брест, белорусија превела: дајана лазаревић септембар / октобар 2018 21 тема броја: косовски завет и наше време косовка девојка (део слике), аутор: урош предић (извор: wikimedia) 22 5 / 2018 тема броја: косовски завет и наше време косовски бој представља крај српске средњовековне државе и наступање ропства под османском империјом које је трајало преко 350 година овај догађај је кључан са историјске стране, али још већу снагу и значај добио је кроз народно предање изражено понајвише у народној епској поезији његова снажна симболика се огледа у чврстом опредељењу за хришћанску веру и слободу која свој врхунац добија у мученичком страдању светог кнеза лазара оно представља идеал потоњим генерацијама у борби за слободу државе и народа многи догађаји у савременој српској држави су били обојени успоменом на овај догађај и симболиком коју је он носио бој на косову је био последица продора турака на балканско полуострво први велики пораз од турака доживела је српска војска 1371 године на марици после смрти последњег владара из лозе немањића, уроша нејаког, српске земље су се распарчале на обласне господаре међу њима је предњачио кнез лазар хребељановић који је владао поморављем са седиштем у крушевцу већ од 1380 године, кнез лазар је имао проблема са турским упадима на његову територију коначно, турци су покренули освајачки поход на балкан који је проузроковао сукоб са српским владарима, и који се десио у уторак, 15 јуна 1389 године на косову пољу, између река лаб и ситница турску војску је предводио султан мурат, док је српску војску предводио кнез лазар (у саставу српске војске биле су војске његовог зета вука бранковића и одред краља твртка који је предводио влатко вуковић) турски султан мурат је погинуо у току битке да ли је то било на почетку или пред крај битке није јасно, но свакако га је погубио српски витез милош обилић након преузимања команде, муратов син бајазит успео је да зароби кнеза лазара и да га погуби војнички гледано, исход битке можемо сматрати нерешеним, па можда чак и српском победом, али пировом у годинама након битке, врло брзо се развило поштовање кнеза лазара као великомученика који је свесно ушао у борбу са турцима његов мотив није био чисто владарски, већ одбрана хришћанства у српским државама, а и шире стога, његово супротстављање турцима било је мотивисано најузвишенијим хришћанским идеалима продор турака на балкан још пре косовског боја у србији, али и византији, био је тумачен као праведна казна божија за слабљење вере и побожности код владара и народа стиховима које је писао, то изражава и свети патријарх српски јефрем: „сагрешисмо безаконовасмо и ходисмо по вољи срца нашега“ то је било последица великог утицаја исихастичке духовности која је била водећа српске земље су преплавили синаити и исихасти, чији је покровитељ био кнез лазар на трону српских патријараха био је јефрем, који је био исихаста, а који се и након смрти патријарха спиридона, после опредељење за царство божије је засновано на дубокој свести да једино што нас може суштински сачувати од надолазећег зла је крсто-васкрсна веза са господом исусом христом кроз цркву његову то је једино и најдрагоценије благо које треба да сачувамо косовски завет владимир пекић тема броја септембар / октобар 2018 23 тема броја косовског боја, поново вратио на катедру до избора новог, услед пометње настале због погибије кнеза лазара у светлу богословља и побожности непосредно после боја, кнез лазар, као великомученик је истовремено човек потпуног богопознања његов ум и срце су прожети јасним зрацима божанске светлости кроз коју и којом сагледава ситуацију у којој се налази српски род и земље према томе, опредељење за царство божије је засновано на дубокој свести да једино што нас може суштински сачувати од надолазећег зла турака (који се називају и исмаилићани) је крсто-васкрсна веза са господом исусом христом кроз цркву његову то је једино и најдрагоценије благо које треба да сачувамо свети кнез као наш предводник и господар је гарант да ћемо се угледати на њега симболика боја – опредељење за царство божије поред овога, током историје, у народном предању симболика боја као опредељења за царство божије одговара похвалама и значајем кнеза лазара који је препознат након косовске битке особито снажно је изражен доживљај и схватање боја на косову у народној епској поезији или у поезији петра ii петровића његоша народна песма „пропаст царства српскога“ у којој се пред кнеза лазара ставља дилема између земаљског и небеског царства, у лазарева уста ставља његово опредељење за царство небеско свети кнез каже: земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, са пуном свешћу да тај избор доноси страдање и смрт готово све јунаке епских песама надахњује мотив косовског боја дати живот „за крст часни и слободу златну“ је језгровита формула која носи срж и дубину хришћанске вере која је уткана у само биће српског народа косовски бој је српски велики петак којем неминовно следи васкрсење овај једноставни говор и свест народа кроз епску поезију указује на теолошку прецизност хришћанског схватања страдања и васкрсења христовог, којег ми хришћани треба да будемо сведоци и носиоци у сваком добу и времену истовремено, то је потврда да је етос нашег народа дубоко хришћански, да живот и његове околности гледа из перспективе царства божијег као вечне заједнице слободе и љубави са богом видовдан за нас србе има јаку симболику борба за ослобођење од турака је била прожета мотивом косовског боја поступак војводе синђелића у боју на чегру јесте жртва заснована на косовском предању спремност на племениту жртву зарад ближњих и свог рода је красила српске устанике и војнике врхунац те спремности можемо видети у балканским ратовима и првом светском рату када су у балканским ратовима српски војници крочили на косово, са сузама узбугазиместан (извор: wikimedia) 24 5 / 2018 ђења сви су, као по команди, поскидали капе чињеница да, након колубарске битке српска команда прима у своје болнице, нарочито ваљевску, аустроугарске рањенике и тифусаре, потпуно је нелогична осим у светлу голготе и светлу косовског боја жртва мајора гавриловића и његовог батаљона и, коначно, албанска голгота срба и острво видо носе у себи исту снагу љубави и спремности за жртву какву је имао свети кнез лазар из тих разлога потпуно је погрешно називати косовски завет митом поготово што реч мит у свакодневном говору има значење нечег измишљеног и нереалног чак погрешног и варљивог управо способност да се историјски догађај боја на косову кроз нашу историју, кроз све нивое друштва и културе – од интелектуалног до најпростијег, народног – толико дубоко доживи и промишља, говори о снажној утемељености нашег народа за хришћанску веру и њен најдубљи смисао крст и васкрсење потреба да се у тој мери направи паралела између косова и и пасхе говори о живости новозаветне поруке у свести нашег српског народа још једна ствар овде бива очигледна истина није увек оно што нам чула, па чак и разум говори да јесте тога смо сведоци поготово у нашим временима, када се за истину проглашава најбизарнији могући прагматизам и свођење човека на ресурс, на биће које треба да се сведе на свакодневницу и њену колотечину без потребе да је осмисли и вреднује све остало, осим редовности плате, комфора, удаљености од некакве несреће је сувишно и осуђено тако седиран, савремени човек у србији губи оријентир тај оријентир је увек била истина а за нас хришћане, истина није неко безлично и непроменљиво начело (принцип), већ је то живи бог и вера у њега међутим, то не значи да имамо тапију на истину и непогрешивост управо истина хришћанске вере за коју су страдали свети косовски мученици на челу са светим кнезом лазаром најпре полази од себе полази од покајања не од убеђености да ако је истина и правда на нашој страни, да смо и ми нужно праведни и исправни јер завет са богом није нека окамењена стварност, већ је завет са богом свакодневни живот прожет крстом и васкрсењем једноставније, то је сваког дана изнова потврђивање вере у бога која се изражава кроз врлине, кроз спремност на жртву, кроз побуну против неправде али, исто тако и спремност да се грешник прихвати, да се ближњи љуби какав год да је, и које год нације или вере да је према томе, говорити о косовском завету данас, и уопште, није питање политике, нарочито не оне дневнеоно је питање идентитета свакога од нас, јер нас води ка живом и непосредном односу са живим и личним богом оцем који нам се јавио кроз христа у сили духа светога свети косовски мученици са кнезом лазаром као првим међу њима, показали су нам да опредељење за царство небеско није бежање, већ суочавање са историјском стварношћу која је натопљена вером и убеђеношћу да је све што је створено „добро веома“ и да је позвано у заједницу са васкрслим господом у мери у којој живимо са силном жељом за преображајем себе угледајући се на христа бићемо сведоци истине јављене у христу посведочене и кроз косовске мученике и све наше претке који су том вером и животом дисали и напајали се  аутор је предавач верске наставе у дванаестој београдској гимназији тема броја свети кнез каже: земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, са пуном свешћу да тај избор доноси страдање и смрт септембар / октобар 2018 25 у 15/28 дан месеца јуна, поред светог славног великомученика кнеза лазара и светих славних и добропобедних мученика и новомученика пострадалих од косова поља до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитих угодника божијих, међу којима треба споменути светог славног и добропобедног мученика вита, светог славног пророка амоса, као и свете отачаствене патријархе српске: јефрема и спиридона житијâ и подвизи ових угодникâ божијих свакако су различита, и време њиховог овоземаљског живљења и делања је различито, али је циљ њиховог богоугодног живота и служења господу био исти онај који је дивно изрекао свети благоверни великомученик лазар, рекавши: земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног кнеза лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде образац и пример нашег живљења у историји ослањајући се на ове дивне и благословене речи светог благоверног кнеза лазара, умировљени епископ захумско-херцеговачки и приморски атанасије (јевтић) указује на њихово дуб�

-БОГООТКРИВЕНА-