-БОГОНОСНО-

Свеска: 380 | Богомољачки покрет
... јеванђеља христовог у пракси и на делу, у стварном свакодневном животу богомољачки покрет настао је половином прошлог века, растао и развијао се, да би после великог богомољачког сабора у крњеву 1920 године почео организовано да делује у крилу цркве као православна народна хришћанска заједница, под непосредним руководством светог и богоносног владике николаја велимировића период између два светска рата може се с правом назвати златним богомољачким добом о богомољачком покрету, његовим особеностима, као и прегалаштву светог владике николаја и блаженопочившег епископа браничевског хризостома (војиновића), разговарамо са протопрезвитером-ставрофором др дарком ђогом, ванредним професором православног богословског факултета у источном сарајеву драги оче, шта је богомољачки покрет? – дозволите ми најприје да вам се захвалим за прилику да нека од личних запажања подијелим са читаоцима православног мисионара, часописа са којим са растао у цркви христовој (одмах да кажем да се тим, мајчиним старим мисионарима од 1988 до 1992 године и данас често враћам не само због емотивних разлога већ и због квалитета штива) такође, нека ми буде дозвољено да одмах укажем на двије крајности у приказивању карактера богомољачког покрета које ћу, надам се, успјети да избјегнем у казивању, а које су подједнако опасне: најприје: уобичајено је било да се о богомољачком покрету говори као о својеврсном елитном духовном и унутар црквеном покрету људи који су у хришћанским врлинама хтјели да надиђу просјечност свог времена и средине то је, уосталом, заједничко објема екстремним виђењима његовог карактера, док се ова „елитност“ онда описује или изразито афирмативно, са извјесном дозом поноса, па понекад и гордости, или се управо због „елитности“ покрета данас понекад чују гласови који га, по мом суду, неоправдано посматрају као пара-цркву и девијантну тема броја хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо крст христов и чекамо васкрсење разговор са протопрезвитером-ставрофором др дарком ђогом, ванредним професором православног богословског факултета св василија острошког (универзитет у источном сарајеву) позвани смо да живимо јеванђеље христово и пут светога саве разговор водио: катихета бранислав илић јул / август 2021 31 тема броја појаву коју је тек св николај некако успио да оцркови мислим да је заправо суштина проблема у том инсистирању на елитизму који би, бар према мом суду, био у потпуној супротности са поруком покрета, а то је актуелизација хришћанске етике живота по јеванђељу богомољац жели да живи свјестан тога да није бољи хришћанин већ хришћанин који жарко жели да буде бољи хришћанин самим тим он не може бити елитиста дакле: богомољачки покрет треба посматрати као унутар црквени покрет за актуелизацију еванђелског етоса који се понекад просто успава у животу друштва, па и јерархије у чему је сагледан значај овог покрета који је деловао у окриљу цркве? – нарочито се значајним показала ова консолидација српског вјерујућег народа у искушењима са којима се сусретао у 19 и 20 вијеку то су била: духовна и црквена дезинтеграција српског народа који је то доба, крајем 19 вијека када покрет започиње дјеловање, и даље живио у неколико државних оквира и црквених цјелина богомољачки поркет је налазио начина да се појави и да повеже и србију и тада окупиране крајеве српске босне и херцеговине (од св саве), и војводства српског у ондашњој јужној угарској такође, у доба када се наш народ сусреће са увозом не само културних модела и достигнућа већ и девијација из европске културе тога времена, богомољачки покрет нуди повратак идеалима саборности и црквености, па га можемо гледати и као покрет сличан по чувености руских словенофила светог владику николаја је свети архијерејски сабор српске православне цркве званично задужио да води бригу о богомољцима, и он је ту дужност прихватио са радошћу и пастирском бригом каква се ретко сретала у светлу житија српског златоуста, реците нам шта је био циљ и задатак владике николаја? – његов задатак и циљ је био да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог покрета, али и послије њега да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења цркви да од људи који су имали богословље срца начини комплетне личности, стамене, уцрковљене, богословље и срца и ума, и душе и тијела, и литургије и поста, и службе народу и отачаству и он је у томе успио дакле, није случајно да се тропару светога владике николаја охридског и жичког поје, да је он „человођа богомољне војске христовеˮ? – тако је нити је богомољачки покрет замислив без свештеног дјеловања владике николаја, нити његово житије потпуно без помињања тог његовог свештеног задатка блажене успомене умировљени епископ захумско-херцеговачки атанасије (јевтић), богомољце одређује као религиознозадатак и циљ владике николаја био је да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог покрета, али и послије њега да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења цркви 32 4 / 2021 морални покрет српских православних сељака крајем 19 и у 20 веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима можемо ли рећи да је основни садржај овог лаичког верског покрета био покајање и доследан морални живот - лични, домаћи и друштвени? – можемо то да кажемо, а и врло је важно да на томе инсистирамо, јер је отпор од морализма увезеног из иностранства у савременој хеленској, па кроз њу и српској теологији створио опасан супротан порив да се морал и моралност ниподаштавају и багателишу по себи што се онда подудара са етичким распадом постмодернистичког поријекла, а што све води обесмишљавању етоса цркве богомољци су управо осјетили почетак тога духа у своме времену и насупрот етичком релативизму и нихилизму супротставили захтијев за досљеднијим животом хришћанин треба да живи бесједу на гори или није хришћанин то нису они измислили то је исти приступ који налазимо код златоустог или симеона новог богослова несумњиво је да би без светог владике николаја богомољачки покрет био на великим искушењима и питање је како би текао његов развој колико је било важно да на челу покрета буде један архијереј? – било је важно да на чело покрета дође не толико архијереј колико николај, аутентични свједок идеала које је покрет захтијевао од људи у цркви, а који је у исто вријеме био и епископ да је неки други епископ дошао, можда не би могао да им покаже животом шта значи бити истински слуга божији наравно, имала је наша црква и тада сјајних епископа – узмимо на примјер само св петра сарајевског – али мислим да је светодуховски надахнута одлука о томе да баш владика николај буде и први богомољац као велики проповједник, богослов и епископ поред светог владике николаја важну улогу у богомољачком покрету имао је и знаменити епископ браничевски хризостом (војиновић) упознајте нас укратко са делом и доприносом овог неуморног мисионара, који је био и први уредник нашег часописа? – владика хризостом (војиновић) је за мене лично можда најраније сјећање на помен једног епископа, и то управо преко бројева тема броја кратак животопис протопрезвитераставрофора др дарка ђога протојереј-ставрофор др дарко р ђого (сарајево, 1983) ванредни је професор на православном богословском факултету светог василија острошког, универзитета у источном сарајеву са породицом, оцем ристом, мајком горданом и братом марком услед ратних околности долази на пале (1992), где је завршио основну школу и гимназију богословско образовање и сва досадашња научна звања стекао је на пбф у фочи, а стручно се усавршавао у немачкој и сад до сада је објавио две књиге и више самосталних научних радова на српском, енглеском, руском и румунском језику говори неколико страних језика настоји да богословље као потрагу за смислом учини саставним делом савремене српске културе ожењен је супругом јеленом и отац је троје деце: евгенија, николине и марије продекан је за науку на православном богословском факултету светог василија острошког у фочи јул / август 2021 33 тема броја мисионара које сам касније читао у питању је епохална личност српске цркве човјек који је у себи управо носио тај етос непретенциозног, истинског слуге и свједока божијег, човјек који је слушао „тихи глас“ а не букачки прекоравао људе та окренутост другом човјеку у љубави, а себи у покајању: то је истински етос православља и богомољачког покрета народ је и данас гладан и жедан заједништва и саборовања после литургије да ли и данас имамо неки вид наставка етоса богомољачког покрета? – јесте, жедан је и ту леже и многи од наших проблема и многи од наших одговора идеологија нагле релитургизације без чвршћег повезивања људи која је била основна идејна потка многих кретања у православљу посљедњих деценија показала је своје наличје није довољно да људе само мотивишемо да се причешћују светим тајнама – оне су залог једног другачијег живота, али и залог наше обавезе ка свима са којима се те литургије причестимо без истинског предавања једних другима, а затим христу богу, ми ћемо најсветију од тајни свести на ритуалистику, а то неће дуго трајати зато се и појављују парацрквени покрети, па попуне те празнине које ми остављамо због немара, небриге, умора или с тога што идеолошки вјерујемо да наша обавеза престаје са причешћивањем, иако она, једних ка другима, вјерних ка свештенству и свештенства ка вјерника, тек почиње када се оконча литургија у каквом су односу химнографија цркве и богомољачке песме? – ово је комплексно питање које нам помало одсликава разне слојеве тог покрета има их дивних и величанствених, а нарочито су такви они бисери наше књижевности које је народ прихватио као своје пјесме и сада ми суза крене сваки пут када пјевам или слушам „ко удара тако позно“ са друге стране, има и правог шунда који треба избацити из цркве каква ли је памет некога ко пјева „ој пресвета тројице/наша мила надо/ко је тебе славио/никад није страдо“… то је лажна, бласфемична пјесма једног зашећереног хришћанства које везе нема са црквом оче, која би била ваша порука читаоцима православног мисионара? – моја порука се састоји у врло једноставном позиву: живимо јеванђеље христово и пут св саве и свих светитеља наше српске цркве хришћанство је конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо крст христов и чекамо васкрсење ми смо завјетна заједница и треба да смо тога свјесни да живимо косовски завјет од малог ка великоме, од љубазности ка продавцу новина преко жртвовања за породицу до жртве на бранику отачанства, ако затреба али, једно не може без другога јеванђеље се у нама рађа, када пустимо христа да његов живот постане наш, а наш да постане његов  34 4 / 2021 да би мисија цркве била плодотворна и аутентична, неопходно је да има утемељење у мистиријско-подвижничком етосу у супротном, она ће бити не само неуспјешна, него ће често произвести појаве стране предањском духу и бићу цркве зато је увијек потребно, а нарочито данас, подсјећати на важност молитве, подвига и богослужења у очувању здраве хришћанске етике и црквеног живота уопште управо на тој основи се развио и ширио богомољачки покрет с почетка прошлог вијека, те се са сигурношћу може говорити о значајном доприносу који је тај покрет дао у обнови молитвеног и литургијског живота код нас феномен богомољачког покрета тумачен је са различитих аспеката, а неријетко је и од стране наших теолога карактерисан као „протестантско чедо“ и својеврсна копија пијетистичких покрета у европи 17 вијека не задржавајући се на анализи неоправданости и кратковидости таквог поимања, само ћемо подсјетити на ријечи аве јустина који је говорио да ће богомољачки покрет уколико се посматра кроз „протестантски микроскоп“ заиста изгледати протестантски и данас је чест случај да се од стране појединих теолога не само на појединачне појаве, већ и на свеукупно предање и богословље цркве гледа кроз микроскопе протестантског и либералног типа, те је и слика која се таквим посматрањем добија искривљена истинско богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом тема броја отклон штетних наслага у данашњој богословској науци могућ је само обновом истинског предањског етоса, саборности, жртве, молитве и покајања богомољачки покрет и обнова молитвеног живота протојереј слободан лукић богомољци на ходочашћу: поклоници на гробу господњем у јерусалиму 1930 године — у средини фотографије седе епископ николај велимировић и прота стеван димитријевић, а испред њих у првом реду на земљи седи, држећи у рукама грамату, млађи мушкарац који би могао бити др радоје арсовић (извор: фејсбук) јул / август 2021 35 и страдањем и кроз све то познањем – бога без укоријењености у мистиријско-подвижнички амбијент цркве, са ослонцем искључиво на интелект и логику, не стиче се благодат божија те постоји опасност од „потапања“ (уп мт 14, 23–32) управо је светотајински аспект, те етика страдања, жртве и подвига оно што је сачувало богомољачки покрет од склизнућа у неправославне воде и онда када је у својим редовима имао појединце који су нагињали не-предањским струјама још један показатељ да је теолошка свијест данас једним дијелом укалупљена у протестантске и либералне матрице јесте критика активизма и етике богомољачког покрета као нечега штетног и нецрквеног заборавља се да је тај активизам и таква етика заснована на науци господњој: ако не учинисте једноме од ове најмање браће, ни мени не учинисте (мт 25, 31–46) или: ко напоји чашом хладне воде једнога од ових малих (мт 10, 42) непрестано подсјећање на ове еванђелске истине неопходно је да би се одбранила здрава хришћанска етика од разводњене „онтологије“ и богословља лишеног истинске црквене свијести и подвига отклон штетних наслага у данашњој богословској науци могућ је само обновом истинског предањског етоса, саборности, жртве, молитве и покајања данашњи вртоглави темпо живота нам често не дозвољава да погледамо у лице онога који се моли до нас у храму, а о саборовању послије литургије да и не говоримо из тог разлога би драгоцјено било на један начин оживјети богомољачку праксу „довршења службе“ која је често погрешно схваћена као умањене значаја саме литургије напротив, жеља и потреба да се чује ријеч и осјети њена благодатна сила и по изласку из храма јесте најбоља потврда истинског доживљаја потпуности литургије један такав импулс који је развоју црквеног живота и мисије дао богомољачки покрет потребан је и данас зато је потребно имати на уму ријечи владике николаја који је, бранећи богомољце од „просвијећених“ опоменуо: „уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити христа не одбацујте их да они вас не одбаце“  аутор је парох будвански тема броја свети јустин ћелијски (1894–1979) (извор: http://wwwdiakonimagr) епископ охридски николај велимировић у охриду са члановима друштва „кнегиња љубица“ из панчева и народом, фотографија из 1928 године (извор: историјски архив у панчеву / http://wwwarhivpancevors/) 36 4 / 2021 монахиња херувима рођена је 10 септембра 1896 године на празник преподобног мојсија мурина у чуругу, од родитеља николе и јеле рођ везилић на крштењу је добила име чарна након очеве смрти заједно са млађим братом славком одлази код деде после неколико година враћају се мајци која се удала за повратника са солунског фронта николу станкина како нису имали деце, честити ратник преузео је бригу о жениној деци из првог брака и обоје стасају у честите људе чарна се удала за стевана чонкића, житарског трговца из жабља и са њим је изродила три сина, милорада, момчила и мирослава пошто је супруг банкротирао обоје су се запослили у владичанском двору у новом саду, он као „пединтер“ епископа др иринеја (ћирића), она као домаћица од своје ране младости сестра чарна, како су је сви звали, била је веома активна у богомољачком покрету између два светска рата у својој књизи диван свети владика николај назвао је „душом богомољачког сестринства у новом саду“, и забележио њена сведочанства која је имала пешачећи са бачким и банатским богомољцима у манастире од војловице у банату, ковиља у бачкој, до раванице и привине главе у срему онда се то звало „мали хаџилук“ ко би три пута на тај начин обишао светиње сматрао се поклоником свете горе ако би неко седам пута учинио такво тема броја у богатој историји богомољачког покрета у xx веку у нашем народу пажње је вредно споменути име сестре хаџи чарне чонкић, рођ црни, потоње монахиње херувиме коју је свети владика николај (велимировић) у свом дивану назвао „душом богомољачког сестринства у новом саду“ душа богомољачког сестринства у новом саду монахиња херувима (чарна) чонкић (1896–1986) ђакон будимир кокотовић јул / август 2021 37 ходочашће, гледало се на њега као да је поклоник гроба господњег у јерусалиму постило се три дана пред полазак, и још три дана уз пут, па би се седмог дана причестило у неком од манастира где би се затекло многи су пешачили боси појући црквене и духовне песме од владике николаја, као своју небеску заштитницу сестра чарна је добила свету мавру често је певала: „богомољци храбро стојте, никог се не бојте, ви сте слуге живог бога, оца небеснога!“ тридесетих година дошло је до реорганизације православне народне хришћанске заједнице (пнхз) светог великомученика георгија у новом саду за председника је, 1934 године изабран берберин тодор – тоша, отац потоњег академика душана каназира, док је потпредседница била сестра чарна братство је имало преко двеста уписаних чланова касније је сестра чарна изабрана за председницу она је поред својих свакодневних обавеза црпила знање из непресушног извора епископа бачког др иринеја много је путовала, активно је посећивала саборе и братствене славе, негујући везе са бројним епископима, духовницима, мисионарима и богомољцима који су приликом посета новом саду или приликом пропутовања одседали у њеном скромном, али топлом дому временом се растала од супруга стевана који се није мирио са њеним активностима на богомољачком плану након тога је имала још више времена за духовно усавршавање бавила се поезијом, писала је духовне, мисаоне и родољубиве песме које је објављивала у црквеним периодичним издањима сестра чарна имала је добро памћење, много је читала и говорило се да је свето писмо знала готово напамет, нарочито псалме говорила је да је учила псалме док је била млада, јер човек никад не зна кад ће доћи у ситуацију да му буду потребни и стварно кад је остарила и оперисала катаракту на оба ока није могла да чита, али је говорила псалме наизуст, јер они су највеће молитве бавила се проучавањем живота светитеља и зато њеној радости није било краја када је свети ава јустин (поповић) почео да објављује превод житија светих није било манастира који није посетила шездесетих година посетила је свету земљу, као и вечни град рим скоро пуних седам деценија свакодневно је присуствовала свим богослужењима у саборном храму светог великомученика георгија у новом саду где је имала своје место у стасидији у дубокој старости, 1978 године, сестру чарну у тајности замонашио је епископ др андреј (фрушић) и причислио сословију манастира велике ремете давши јој име херувима како због старости није могла остати у манастиру свог пострига, благословом епископа др андреја живела је у свом дому у новом саду који су због њене побожности називали домом акиле и прискиле последње дане овоземаљског живота монахиња херувима провела је на лиману у пансиону геронтолошког центра у новом саду упокојила се изненада и мирно на ђурђевдан 6 маја 1986 године, вративши се са свете литургије на дан покровитеља своје заједнице, и из храма њему посвећеном то је био трећи дан празника васкрса сахрањена је 8 маја на градском гробљу у новом саду  у дубокој старости, 1978 године, сестру чарну у тајности замонашио је епископ др андреј (фрушић) и причислио сословију манастира велике ремете давши јој име херувима тема броја 38 4 / 2021 познато је како се краљ александар обреновић потрудио са сарадницима око побољшања стања манастира хиландар, отплате његових дугова и слања српских монаха у манастир у пракси се наилазило на велике проблеме, јер бугарски монаси нису радо гледали ни примали госте из србије, без обзира на знаке љубазности које су показивали коначно из србије је упућен епископ жички сава бараћ са потребним овлашћењима, а имао је и дозволу цариградског патријарха и турских власти за улазак у манастир братство је у први мах примило епископа, али када је он показао овлашћења и објаснио своје намере, настао је проблем епископ је физички нападнут и удаљен из манастира, заједно са чланом братства, архимандритом василијем самоковцем два изгнаника се нису предавали и остали су још на светој гори, тражећи коначиште идући од манастира до манастира, али у хиландар више нису могли ући вест о инциденту изазвала је згражавање и неверицу у србији тим поводом, епископ тимочки мелентије вујић писао је митрополиту михаилу, из зајечара (9 новембра 1897 године), изражавајући разочарење због савиног понижења од стране недостојних монаха то је изгледа био тренутак када је епископ мелентије почео да помишља на необичан корак, а то је да дâ свој допринос у борби за повратак српских монаха у хиландар у томе су га спречиле обавезе у епархији, али победа у првом балканском рату (1912), отворила је могућност за исправљање историјске неправде добивши умировљење од надлежних црквених власти (15 јуна 1913), епископ мелентије је објавио да се повлачи са свог владичанског положаја, због тешког стања у епархији, али је оставио могућност да се врати, ако се стање поправи то је било уочи другог балканског рата (29 јун – 30 август 1913), у којем је сломљена бугарска војна моћ чим су прилике дозволиле, храбри и умировљени епископ мелентије је хитро кренуо на још тежи духовни подвиг, на далеки пут, у хиландар, у средину која није била пријатељски настротема броја сведочанства о епископу тимочком мелентију вујићу која је нашао свети владика николај указивала су на великог подвижника, који је остао упамћен као кротак, тих и смирен живео је као обичан монах, хранио се, исповедао, причешћивао као обичан монах и умро као обичан монах свети владика николај о епископу мелентију хиландарцу др ђорђе вуковић епископ тимочки мелентије вујић — хиландарац 1857–1921), фотографија из календара за 1900 годину (извор: библиотека града београда / https://wwwbgbrs/) јул / август 2021 39 јена и бугарски монаси су се нашли у чуду, када су видели пред вратима манастира још једног српског епископа, али овог пута пензионисаног, нарушеног здравља и са жељом да се подвизава као прост монах, без специјалних жеља за себе и без неких овлашћења да мења постојећи поредак у обитељи не без извесног оклевања они су га примили у своју средину тако је по милости божијој и заступништву богородице и молитвама светих ктитора хиландарских св саве и св симеона, у манастир ушао духовник који је полако и неосетно довео ствари у ред овај необични српски подвижник и духовник, који је оставио немерљив траг повратком хиландара у духовно окриље српске цркве, привукао је пажњу светог николаја, тада епископа охридског долазећи на ходочашће у хиландар, владика се заинтересовао да истражи дело свог великог земљака, па је потражио још живе сведоке и прикупио његове рукописе пронашао је и његов дневник, који га је изненадио: „тада сам ја са запрепашћењем узвикнуо: ‘ко од људи зна шта је у човеку осим духа човековог који живи у њему (кор 2, 11)?’“ тек тада се пред епископовим духовним очима указао лик једног божијег угодника и аскете, који је дотле био скривен пред очима света свети николај није могао да се уздржи, а да не запише да се мелентије повукао у свету гору „не да мирује и одмара се у нераду, него да се свом енергијом устреми на унутрашњу борбу са самим собом, на очишћење себе, на разрачунавање са самим собом и на припремање на смрт“ тиме је хтео да отклопо милости божијој и заступништву богородице и молитвама светих ктитора хиландарских св саве и св симеона, у манастир је ушао духовник који је полако и неосетно довео ствари у ред владика николај велимировић и патријарх варнава росић са другим гостима за трпезом; патријарх послужује госте колачима, фотографија из око 1935 године (извор: фејсбук) тема броја 40 4 / 2021 ни заблуде које су се биле појавиле у српској јавности око правог разлога мелентијевог повлачења са архијерејског трона сведочанства која је нашао свети владика николај указивала су на великог подвижника, који је остао упамћен као кротак, тих и смирен живео је као обичан монах, хранио се, исповедао, причешћивао као обичан монах и умро као обичан монах својом незлобивошћу и простодушном послушношћу укротио је и духовне лавове, који су се борили против њега из народа из кога је потицао: „његова послушност, ђачка послушност, према манастирским старешинама служила је за диван пример послушности свима монасима у хиландару“ његова доброта и љубазност, по необичној милости божијој, донела је духовне плодове, који су од непријатеља направили пријатеље и саговорнике: „они, које је он слушао, слушали су њега са двоструком ревношћу и љубављу“ то је било необјашњиво, као и све духовне ствари које човек не може разумом да појми и сам владика николај је имао прилике да упозна мелентија и са њим разговара: „у неколико махова он ми је говорио, да му је много лакше било „у свету“, на епархији, него ли у пустињској самоћи но ипак се радовао, што је ступио на тежи и ужи пут“ али, угодник божији понашао се као монах који не привлачи пажњу и ништа чудесно не пројављује али, кад се у његовом дневнику прочитају речи: „данас нисам могао плакати на литургији ах, камено срце моје! господ ми нуди своје тело и крв, а ја нисам у стању да му то платим ни са једном сузом!“, постаје јасније до које је духовне висине он у току свог подвига узрастао у манастиру епископ мелентије је доста проучавао духовну литературу, а нарочито добротољубље, отачник од епископа игњатија, житија светих и пролог на словенском језику (његово проучавање пролога можда је додатно мотивисало св николаја да доврши рад на охридском прологу) од духовника, мелентије је нарочито ценио св димитрија ростовског и св тихона задонског све што је прочитао и у животу применио, епископ мелентије је решио и да запише за духовну поуку свима који ишту царство небеско упркос нарушеном телесном здрављу, он је упорно писао, исписавао, сређивао, допуњавао и прерађивао рукописе успео је да окупи и доведе групу ученика из србије, да унесе један нови дух оптимизма у манастирско братство и поведе путем препорода саветовао је и себе и друге, као што је то записао на једном месту: „нисам ли ти сто пута говорио: буди равнодушан према увредама људи исто као и према њиховим похвалама? то је азбука хришћанског живота, а ти ниси још ни ту азбуку научио! кад ћеш се једном привићи, да очекујеш само увреде од људи, а награду само од господа кад те је н онако увредио, зашто ниси метанисао пред њим?“ доследан у животу, епископ мелентије је био доследан и на самрти по угледу на св димитрија ростовског, саставио је „посмртно слово“ са жељом да га прочитају на погребу (1921) „у том слову он исповеда своју грешност и слабост, молећи за опроштај и за молитве за душу своју“ тако се од братства опростио неуморни подвижник мелентије хиландарац, који је хтео да остане невидљив за овај свет, а којег је св владика николај препоручио за углед својим богомољцима  гроб владике тимочког мелeнтија вујића у хиландару (извор: википедија) тема броја јул / август 2021 41 хришћански живот певајте господу песму нову, певајте господу сва земљо певајте господу, благословите име његово, благовестите дан дану спасење његово; објавите у незнабошцима славу његову, у свима народима чудеса његова јер је велик господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима (пс 95, 1–4) псалтир tонски дијапазон који даје прецизан тон нашем духовном животу катихета бранислав илић молитва цркве је увек библијска – она је изражена језиком, сликом и символима светог писма ако је библија за човека божанско откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то откривење, па и образац и садржина његове молитве, славословља и поклоњења псалми су одувек заузимали јединствено место у хришћанском богослужењу они су, од самог почетка, сачињавали основ црквене молитве и њен „природни језик“ имамо богослужбену употребу, такозваних утврђених псалама, које можемо назвати постојаним материјалом свих дневних служби: „вечерњи псалми“ (пс 103) – на вечерњи; шестопсалмије на јутрењу (пс 3, 37, 62, 87, 102, 142), и хвалитни псалми (пс 148, 149, 150); групе од по три псалма на часовима целокупан свештени садржај псалтира, раздељен на двадесет делова или катизми, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњима и јутрењима овај трећи вид употребе псалтира удвостручава се за време великог поста – свете четрдесетнице, када се псалтир испева (прочита) не једанпут, него двапут сваке недеље према речима протопрезвитера александра шмемана: „црква у псалмима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, покајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону христа и цркве, откривењe у откривењу свети амвросије милански (медиолански) је говорио: „у читавом писму дише благодат божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење“ када су браћа упитала великог и богоносног светитеља јована златоустог, да ли је добро оставити псалтир, он рече: „боље је да сунце остави пут свој, него оставити псалтир јер више је користи учити се у псалмима и пажљиво читати псалтир све су, вели, књиге на корист (човеку) и на тугу ђаволу, али ни једна није као псалтир“ овај уводни део који садржи светоотачке поуке о значају псалтира, употпуниће речи светог василија великог, архиепископа кесарије кападокијске, који каже: „kњига псалама (псалтир) садржи у себи корисне поуке које су расуте у свим осталим књигама библије у њој се налазе пророчанства о будућности, сећања на прошлост она даје правила за живот и законе друштва ова књига је општа ризница добрих савета, свима на корист она лечи старе ране душе, као и новодобијене озледе на души она изгони страсти из човековог ср42 4 / 2021 хришћански живот ца и при томе она уноси у човека неко тихо задовољство, које га уздиже да мисли целомудрено свети дух зна да је тешко повести човечански род на пут врлине, јер он више воли нижа задовољства на кривом путу“ псалтир је зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк давид поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са богом, духовна корист од читања псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (гал 5, 22) све су то дарови духа светога, и дарују се онима који траже бога читање псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам на путу (бого)трагања прекрасна одлика псалмопојца давида је његово целисходно стремљење ка богу и ка заједници са њим не заборавимо да је псалмопојац давид био човек као и ми, са успонима и падовима, али човек који је увек био спреман да искорачи из свог егоизма и самодовољности, бивајући кадар да све мери правом и истинском мером – божијом мером цар давид није био лишен грехова, узнемирености која је својствена свим људима, страхова и разних животних борби и свега онога што је и нама самима својствено управо у псалмима сазнајемо како је он превазилазио сваку животну бригу – непрестаним уздањем у бога, уз љубав и суштинско преумљење и покајање вођени овом истином, читајући псалтир, псалмопојећи бога, ми заједно са овим великим псалмопојцем, без обзира на све наше греховне падове, недаће и тешкоће, узносимо своја срца ка господу, знајући да нас отац небески неће оставити, већ ће нам, као плод усрдних молитава светитеља који је сâм спознао и окусио све могуће тешкоће овоземаљског живота, дати одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка господу и уздање у њега пред крај јеванђеља по матеју читамо о догађајима који су се збили на голготи: а око деветога часа повика исус говорећи: боже мој! боже мој! зашто си ме оставио? (мт 27, 46) ове речи изговара христос, а оне потичу управо из псалтира (пс 21, 2) према слободнијем тумачењу, можемо рећи да господ исус христос све нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо псалтиру, те да у псалмима проналазимо молитвене речи утехе читање псалтира је истинско величање бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива књига похвале поред хвалитних и благодарствених, имамо покајне псалме као што видимо, псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење богу за његово многобројно доброчинство и радосно славословље господу као нашем оцу и промислитељу често чујем од својих ученика средњошколаца, али и од браће и сестара које срећем у храму, како кажу да су псалми неразумљиви језиком ове болне и несретне јул / август 2021 43 ситуације у којој се налази цео свет, одговор на констатацију да су псалми неразумљиви, могао бих да формулишем на следећи начин: ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га користимо дакле, уколико не приступимо читању псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо смисао свега, па и читања псалтира, постаје јасан по мери нашег духовног узраста и духовног искуства псалтир је велика ризница он нам дарује духовну бодрост, ослобађа нас од надолазећих искушења, помаже нам да свагда постојано и храбро ходимо стазом правом, оном стазом која води у радост вечнога живота господ је благословио наш народ великим молитвеницима и светилницима, служитељима његовим који су га целим својим бићем прослављали и величали, а нама били и остали наставници (учитељи, васпитачи) пута који води у живот вечни један од тих прекрасних и миомирисних изданака је свети и богоносни отац наш василије, чудотворац острошки и тврдошки, највећи сведок љубави божије и силе васкрсења он је као архимандрит 1637 године походио свету гору и тамо се по благослову светог патријарха пајсија јањевца задржао годину дана за време свог боравка у врту пресвете богородице и расаднику монаштва, према сведочанству из његовог чудесног житија, он је као права духовна пчела ишао од манастира до манастира, учећи се молитви и стасавајући уз псалтир по повратку са свете горе изабран је за митрополита и у пећи хиротонисан, а његово архијерејство је протекло у непрестаном служењу богу и роду, са исусовом молитвом на уснама и поукама и порукама псалтира у срцу овај прекрасни пример је нама духовни путоказ да као светосавски и световасилијевски народ све меримо једином правом мером, никада не заборављајући да је псалтир сличан тонском дијапазону који даје прецизан тон нашем духовном животу готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу твоју! (пс 56, 8)  изазов постајања човеком овде бих се радо подсетила лекара, психијатра виктора франкла када је започео други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне франкл је био јеврејин и ускоро се обрео у концлогору он је провео укупно у концентрационим логорима скоро три године, али је успео да преживи касније, описујући своје искуство, виктор франкл је писао, да се у затвору сусретао са две групе људи већина затвореника је настојала просто да преживи, и то, по ма по коју цену све њихове мисли биле су концентрисане на једно: како добити још један комадић хлеба но, понекад су се могли сусрести и другачији људи, – такви, који су без обзира на страшне услове преживљавања, налазили смисао у нечему што је превазилазило њих саме, то јест у нечему узвишеном и предивном, у љубави према сродном човеку (ближњем) или према богу франкл је сматрао да је човек одговоран за свој однос према неизбежности сопствене смрти ми имамо избор: или да постанемо жртве судбине или да нађемо смисао у ономе, што се догађа, то јест да се нечему научимо из околности у коју смо допали виктор франкл је, налазећи се у концлогору, дошао до важног закључка: најважније питање које стоји пред човеком није „како преживети?“, већ „ради чега живети?“ не „шта ја могу узети од живота?“, већ „шта ја могу дати животу?“ он цитира и ничеа: „код кога има зашто, тај ће издржати скоро свако како“ ево шта пише између осталог франкл: „човек који тражи смисао, може га наћи на три начина: као прво, он може увидети смисао у раду, у стварању нечег поред тога, он види смисао у томе да доживи нешто и види смисао у томе, да некога заволи чак у безнадежној ситуацији, пред којом је он беспомоћан, он је под извесним условима кадар да увиди смисао хришћанска етика хришћански живот 44 4 / 2021 како преживети смрт и страдања ближњих? ово питање је постало основно у новој књизи фредерике де грааф растанка неће бити пореклом холанђанка, духовна кћи митрополита антонија сурошког, фредерика је више од 10 година служила као неговатељица умирућих и њихових сродника у првом московском хоспису године 2015, 24 септембра одржао се у културном центру „покровска врата“ сусрет са ауторком и приказ књиге уочи овог догађаја публикован је један одломак из књиге фредерика де грааф због чега толико страдам? са руског превео: небојша ћосовић битни су став и оријентација, са којима он доживљава своју судбину, коју није у стању да избегне или промени само став и оријентација дају му могућност да пројави оно, за шта је способан само човек: преображај страдања у достигнуће на људском нивоу“1 виктор франкл сматра да у животу не постоје ситуације, које би биле стварно лишене смисла: „остварујући смисао, човек остварује себе а остварујући смисао, затворени у страдањима, остварује оно најљудскије у човеку ми достижемо зрелост, растемо, надмашујемо сами себе управо тамо, где смо ми беспомоћни и лишени наде, будући да нисмо у ситуацији да изменимо ситуацију – управо тамо смо призвани, да осетимо неопходност самопромене“2 франкл цитира човека, који је преживео аушвиц: „страдање има смисао, ако ти сам постајеш други (другачији)“ ја бих да наведем пример пацијенткиње хосписа, младе жене оксане, која је на моје питање: „чему си се научила захваљујући болести? је ли се променило нешто у твоме животу?“ – одговорила следеће: „почела сам 1 франкл, в человек в поисках смысла м: прогресс, 1990 2 наведено дело дубље да верујем у бога, повратила се моја вера у добре људе радујем се, што сам се упознала са многим дивним људима повратила ми се некаква детиња наивност, отвореност ја сам постала мало боља и трпељивија према себи и другим људима мој карактер је постао толерантнији сада болест прихватам хришћанска етика фредерика де грааф (фото: наталья макаренко) јул / август 2021 45 спокојно, без зловоље, са смирењем опростила сам старе увреде, и у душу се уселила лакоћа! уопште почела сам више да ценим и волим живот и поново сам се уверила у то, да је потребно живети у хармонији са својом душом и да је потребно повремено се обраћати лекарима“ овде је реч о достизању целосности, каже владика антоније (блум) хоћеш ли да будеш опет здрав, ради тога да би се вратио ономе, што те је разрушило и у телу, и у души? хоћеш ли да живиш од сада другим животом, целовитим животом? целовитост, по владици антонију, означава живот у хармонији са богом, а ово је важније од физичког здравља зато, добро је ако је таква целовитост повезана са физичким оздрављењем, а ако није, опет је њено достизање – добро в франкл приповеда о једној жени, коју је сусрео у концлогору жена је знала, да ће умрети кроз неколико дана, али је без обзира на то била душевно бодра: „ја сам благодарна судбини, због тога што се овако сурово понела према мени, - рекла је она – јер сам у своме пређашњем животу била сувише размажена, а моје духовне тежње нису биле озбиљне“ прихватајући изазов страдања и зла, човек, по сведочењу владике антонија „несумњиво ураста у савршено нову димензију, савршено нову величину, када је он кадар да се сусретне лицем у лице са страдањем, са мржњом, са ратним ужасима, а да при томе остане до краја човек, и још урасте у већу меру, рецимо, састрадавања, разумевања, храбрости, способности жртвовања себе“ 3 у вези са овим бих хтела да цитирам речи 29-годишње јеврејке, житељке амстердама, која се звала ети хилесум (1914–1943), која је умрла у гасној комори немачког концлогора смрти, за време другог светског рата она је маштала да постане књи3 антоний, митр сурожский диалог верующего с неверующим: беседы с ам гольдбергом в религиозной программе би–би–си (1972), http://wwwmitrasru/ besedy/besedy1htm жевница у своме дневнику који је водила у концлогору, ети је записала: „страдање је увек било с нама, зар је онда важно, у каквој форми се оно појављује? једино што је важно – то је: како га ми подносимо и како га чинимо делом нашег живота понекад ја сагињем главу пред тешким теретом, који виси надамном но, чим сагнем главу, ја скоро истовремено осећам потребу да се молим и тако, ја могу седети сатима и знати све, подносити све, постајати све јачом у прихватању тога што се догађа и истовремено свом нутрином веровати да је живот леп и да има смисао, и да вреди живети“4 ова дивна млада жена је припадала трећој од група које смо навели сачувала су се сведочанства о томе, да је она идући у гасну комору, придржавала оне, који су били поред ње виктор франкл је сматрао, да човек не може не тражити смисао свог живота, јер то је његова суштинска, то јест неодвојива од њега, тежња и најоштрије се питање о смислу јавља у ситуацији „када нигде није горе“ (као код умирућих болесника), или када се удаљује сујета и појављује се простор и време да се промисли о томе, због чега ти живиш? по франклу, човеково постојање треба да буде усмерено на нешто, што није он сам, не нешто или некога: на смисао који би требало остварити или на другог човека, ка коме ми тежимо с љубављу он је сматрао, да управо у служењу делу, или у љубави према другом ми реализујемо себе, постајемо сами собом, налазимо свој смисао франкл је био убеђен, да савест обдарује човека способношћу да открије овај јединствени и уникатни смисао, који се крије у свакој ситуацији „управо тамо, где смо ми беспомоћни и лишени наде, немоћни да изменимо ситуацију, управо тамо смо призвани да се променимо 4 hillesum, e an interrupted life: the diaries, 1941–1943 pantheon books, 1983 хришћанска етика 46 4 / 2021 сами човек није овде ради тога, да би откривао и одржавао самог себе, он није овде, да би представљао себе, већ да би одбацујући себе кроз познање и љубав, жртвовао себе“, – писао је франкл у нечујном вапају за смислом у оваквим екстремним, егзистенцијалним ситуацијама, као што су пребивање у концентрационом лагеру или преживљавање тешке болести и смрти, најупечатљивије се означава (пројављује) проблем личности франкл је приметио, да без наде човек просто не може да постоји управо се губитком „структуре унутрашњег временског плана“ објашњава пустош и бесмисленост постојања у екстремним ситуацијама „онај ко не верује у будућност, своју будућност, тај гине у логору он се лишава духовног ослонца, он дозвољава себи унутрашње опуштање, а овом душевном паду следи и телесни“ врло малом броју у лагеру је пошло за руком да сачувају своју људскост, и такви су били пример за друге дакле, франкл долази до закључка, да је у екстремној ситуацији питање о смислу живота, пре свега, питање о коначном смислу, то јест о смислу смрти, и само одговоривши на ово питање, човек може живети као личност, не западајући под утицај спољашњих услова ако постоје задатак и смисао, онда се може претрпети врло много научити се „бити“ најтеже за човека, који озбиљно болује, показује се стање, када он више не може радити као раније, и уместо уобичајене активности принуђен је да просто „буде“ насамо са собом тада се јавља питање: „како се научити „постојати“? и овде бих хтела да наведем пример, о коме говори митрополит антоније пре много година код њега у парохији је био један крајње послован човек, звао се александар овај човек се често жалио владици, како нема времена да се заустави и осмисли свој живот једног предивног дана он је пошао у болницу на редовне претраге (прегледе), и лекари су открили код њега рак јетре александар је пришао владици и рекао: „како је ово жалосно! имам толико посла, али ради болести ништа не могу да радим“ владика је ово одговорио: „ти си се увек жалио на то, да немаш времена да се зауставиш и размислиш о своме животу, а сада је господ зауставио време ради тебе“ владика му је рекао, да је настало време да се буде, а не делâ, и обећао је помоћ у овоме владика је као ретко ко схватао, ослањајући се на своје лекарско и свештеничко искуство, колико је тесна веза између тела и душе: колико сва негативна осећања, емоције, доживљаји, као што су завист, гнев, страх, непраштање одузимају наше животне снаге и управо они су заједно разгледали све што је лежало код александра на души: његове поступке, мисли, емоције, почевши од текућег времена, постепено се окрећући прошлости, све до најудаљенијих детињих успомена владика је говорио, да је александар проживео врло тежак и сложен живот, и митрополит антоније сурошки (извор: pravmirru) хришћанска етика јул / август 2021 47 имао је о чему ће мислити, са ким ће се помирити, коме опростити пред смрт, када је александар био већ толико слаб, да није могао да држи у руци ни чашу, он је рекао: „ја сам сада врло слаб, али се никада у животу нисам осећао тако живим“ важно је схватити: када човек не може да буде активан, него само може да „буде“, ипак он има задатак и мени се чини, да о томе вреди говорити, пошто је то тесно повезано са осмишљавањем страдања ако се сетимо виктора франкла, онда човек има одговорност за свој однос према неизбежном крају, то јест према томе, што он не може променити постоји избор: бити жртва или изабрати пут духовне слободе када човек бира „да буде жртва“ (обично то настаје несвесно), тада се код њега врло често јављају свемогући симптоми – физички, душевни и духовни стање се погоршава, он је упућен само на себе, и његов живот се концентрише око болести он допада у „егзистенцијални вакуум“ такви људи припадају другој групи људи, за њих су, како је говорио митрополит антоније „сви около криви“ и обратно, када човек изабере пут унутрашњег раста, то јест пут унутрашње слободе, он се стара да нађе смисао у своме страдању болест и осећање кривице виктор франкл је писао о тријади „страдање – осећање кривице – смрт“ у егзистенцијалном очајању ми не можемо наћи срећу, али можемо ојачати свест о смислу човек није просто жртва, он је учесник своје судбине зато на њему лежи одговорност за оно што се догађа стварна слобода није „од нечега“, већ „за нешто“, ради некаквих циљева, задатака, дела човек може бити свезан, неслободан у томе, што се с њим догађа (неодољива сила околности), али он остаје слободан у своме односу према томе, што се догађа с њим страдање је често немогуће променити, али је могуће променити однос према њему говорећи о осећању кривице, франкл призива, пре свега, да се оно призна без икаквих изговора („ово нисам ја!“) прихватити своје осећање кривице даље он призива на помирење са онима, у односу на које човек осећа кривицу ако је помирење немогуће, франкл саветује да се нађе начин да се некако изрази своје покајање на пример, надокнадити учињену штету или просто учинити нешто добро ономе, пред којим смо криви а, ако се ни за шта од тога нема снаге, онда се може дубоко и поштено доживети оно што је било, те и прихватити своја кривица, и у овом самом преживљавању постати други човек ево шта је говорио у вези са овим митрополит антоније једном је код њега дошла старија жена, коју су мучили кошмари, навејани прошлошћу она није могла да заборавити нешто што је некада учинила, и у сновима ју је тај поступак опет и опет прогањао она није знала, како да се постави у оваквој ситуацији владика ју је посаветовао да себе поново замисли у истим животним околностима и поштено и храбро запита себе: „ако бих се опет нашла у оваквој ситуацији са свим искуством, које сам стекла током читавог живота, да ли бих поступила на исти начин или не?“ „ако ти, — наставио је владика, — истински можеш рећи, да сада не би ни за шта поосећање кривице чешће од свега се лечи праштањем (ова два појма су тесно повезана), при томе не само праштањем другом човеку, него и самоме себи хришћанска етика 48 4 / 2021 ступила тако, тада се може сматрати, да ово више ниси ти ти си постала други човек, и тебе се ова прошлост више не тиче тада осећање кривице отпада као већ неумесно а, ако би ти могла поступити исто тако и сада, тада ово није више проблем прошлости, већ садашњости, и са овим би се требало борити“ ослањајући се на своје искуство, могу рећи, да је осећање кривице непродуктивно, ако оно не води разматрању и анализи узрока, а даље – ка одређеном раду над собом осећање кривице чешће од свега се лечи праштањем (ова два појма су тесно повезана), при томе не само праштањем другом човеку, него и самоме себи прихватити себе, онаквим какав јеси, чак и у одбојном виду, даје снаге да се иде даље, настављајући да се на себи носи терет својих прошлих грешки и промашаја, и помаже да се учи другачијем поступању резултат оваквог активног рада над осећањем кривице биће помирење цитирајмо владику антонија: „неопходно је припремати се за смрт кроз сурови, али ослобаћајући нас процес помирења са свима, са самим собом, са сопственом савешћу, са околностима, са садашњошћу, са прошлошћу, са догађајима и са људима, и чак са будућношћу, са самом долазећом смрћу немогуће је ући у вечност свезан, заплетен у мржњу, и пун немира“5 и они који умиру и који остају на земљи треба да буду у стању да кажу из дубине свог срца: „опрости ми!“ - и затим: „ја ти опраштам“ истрајност духа за мене је пример ети хилесум – најочигледнији пример истрајности духа навешћу речи из етиног дневника, које је она написала, постајући свесна, да јој предстоји смрт у гасној комори „ја страдам, онолико колико може страдати човек но, ја се не прилепљујем страдањима, она пролазе кроз мене, као сам живот – као широка, вечна река и живот се наставља“6 виктор франкл сведочи, да човек у себи носи огромне ресурсе и може преживети и у најтежим ситуацијама човек се може привићи на много тога у хоспису је лежала 12-годишња девојчица њено име је било софија између ње и њене маме је била тесна емоционална веза мајчина енергија се преливала на ћерку, и како ми се чинило, захваљујући томе девојчица је проживела мало дуже, него ли што су јој прогнозирали лекари софија је много пута била на ивици смрти, али је излазила из коматозног стања и поново почела да разговара за мене је била највећа радост да поново чујем њен глас после 5 смерть // антоний, митр сурожский жизнь болезнь смерть м: фонд «духовное наследие митрополита антония сурожского», 2010 http://www mitrasru/illness/ill_smerthtm 6 hillesum, e une vie boulevesdée : journal 1941–1943: suivi de lettres de westerbork / trad de nederl par p noble paris: ed de seuil, 1991 хришћанска етика виктор франкл (извор: pravmirru) јул / август 2021 49 дугог ћутања она је врло храбро, у многим погледима, како ми се чинило, ради вољене маме, наставила да се бори за живот но, без обзира на лечење (хемиотерапију), болест је напредовала девојчица се парализовала софија је страдала, њене снаге су се гасиле али, и поред тога у овом стању мене су запрепашћивале њене очи из њих се изливало толико живота, толико заноса! ја никада нисам видела тако несаломиву снагу живота чак пред смрт, када је она исцрпљена полу-лежала у колицима, њу није напуштао осећај за хумор, а њене дубоке очи су настављале да сијају када је софија умрла, мени се очигледно открило, да она није могла умрети, јер она је заувек жива у богу, и управо јој је божија сила за време њеног кратког живота давала такву моћ  извор: фредерика де грааф, „почему мне столько страданий?“, https://wwwpravmirru/razluki-ne-budet/ у свакој животној потешкоћи молитва понизног молитеља одговор је на позив свевишњег који нас усмерава на милосрдни пут избављења душе која се под теретом живота немилице разбољева није сваки човек спреман за молитву пркосни људи терајући инат другим људима, па и самом богу, желе благослов и испуњење не верујући у снагу своје молитве, не осећајући да их бог чује и не уздајући су у његова обећања христос је приликом исцељивања болесника, умео да упути поруку: више не греши, да ти не буде горе (јн 5, 14) телесни и духовни греси су свакако „фактори ризика“, како их назива званична медицина, за развој различитих болести понос је осећање према сопственом бићу, самоосећање које се осећа добијањем наклоности и одобравањем ауторитета овим, пре свега социјалним осећањем, обичан човек се такмичи са другим људима за наклоност онога који му је важан из тог разлога поносне особе не желе да се понизе у молитви, јер је понос „супериорно“ осећање због несигурности у своју вредност ти људи једнакост или супериорност доказују пркосом најтеже је управо таквим људима да се моле, јер им структура оваквог осећања то и не дозвољава – пркос поносних (гордих) људи разједа њихово тело попут највећег непријатеља хришћанство и медицина христос исцељује крвоточиву жену мт 9, 20–22), детаљ мозаика из базилике светог аполинарија новог, равена, 6 век (извор: пинтерест) хришћанска етика ети хилесум (извор: pravmirru) 50 4 / 2021 вером у дејство молитве човек може бити ослобођен заблуда и власти греха које га воде у пропаст душе и тела уколико истрајава у уверењима која су супротна смерницама које даје медицина, али и онима које су давно записане у светим списима, може себи веома наудити послушност настала из чистог срца наш ум доводи у склад са божијом вољом очишћена и посвећена воља кроз молитву пут је ка оздрављењу исус као најпожртвованији исцелитељ остајао је међу болеснима помажући им да схвате у чему је узрок њихових телесних и духовних невоља, покушавајући да им укаже прави пут ка излечењу, ослобађању душе, избављењу и постизању најпријатније и највеће животне радости човек који греши може осећати кривицу због својих греха, али тај осећај нема свако у истом интензитету, што зависи од прихваћених социјалних норми и саме личности самољутња прати осећај кривице, и уколико су јаког интензитета могу на најнепријатнији начин болети тело које не уме да се каје и моли кајањем особа показује да није зла, а молитвом се постиже избављење тела и душе од страдања ниподаштавањем тог позива на милост божију, кроз пркос, тврдокорни људи указују на своју удаљеност од спасења пребивалиште њихових душа испуњено је непријатним емоцијама које, у крајњем случају, воде у оболевање тела у молитвама су поруке исцељења чудотворац је зналац који нам је помогао да то схватимо само искреном и чистом молитвом човек може заиста оздравити и духовно се родити ако се ко наново не роди, не може видети царства божијега (јн 3, 3), порука је давно предата свима нама болестан човек се нада, и ако поштује христова начела која преображавају карактер и управљају његовим понашањем које га је грешним поступцима довело у болест, он након покајања може да очекује награду за свој залог и напуштање неправедних поступака које су га раније карактерисале сваки обраћени, покајани човек, који је некада следио погрешна уверења, покајањем и молитвом је на путу оздрављења упоређено речником психотерапије: здрав човек излечен молитвом која је изговорена из дубине душе сличан је ономе који је након одређеног времена проведеног на психотерапији, освешћавањем несвесног постигао стабилност свога ума и тако заштитио тело од болести и пропадања  ауторка је психотерапеут и писац кајањем особа показује да није зла, а молитвом се постиже избављење тела и душе од страдања молитвом до здравља др марија лазаревић христос исцељује двојицу слепаца мт 9, 27–30), детаљ мозаика из базилике светог аполинарија новог, равена, 6 век (извор: пинтерест) хришћанство и медицина јул / август 2021 51 етика јеванђеља често се коси са друштвом, није му комплементарна није од овога света, мада је ту за свет изграђена је да живи међу људима, али није увек у складу са тренутним расположењима, жељама и укусима христове параболе су за јуче, данас и сутра оне обликују веру упућене су масама, али делују појединачно, јер je потребна унутрашња спознаја и промена, а човек јесте зрно, свет у малом у библији свака биљка има своју улогу која нам указује на чудо живота и могућности које нам се пружају чак и најмање зрно, као што је горушичино, мање од биберовог (сетимо се бајке „биберче“) може да израсте у огроман жбун или високо дрво, под условом да падне на плодно тле клијање семена и раст биљке представљају велику мистерију, и тај процес је одувек занимао човека зато је молитва била неопходна пред сетву семе симболизује животну моћ, потенцијал ка расту и развоју; а куглица средиште из кога израста васељенско дрво на трпези горушица – слачица горушица (лат sinapis) или слачица како пише у вуковом „ријечнику“, или сенф, све су то синоними реч горушица се не користи често у савременом говору, али она и даље има своју резонанцу код оних који су бар једном чули или прочитали христову параболу о зрну горушице и царству небеском међу 40 врста издвојене су три: црна, смеђа индијска и бела слачица зрно је величине од 1–2 милиметра, и изузетно је ситно ситније је једино зрно орхидеје, али оно нема те одлике за поруку у ондашњем библијском свету, горушица је била познатија и распрострањенија птицама је и данас веома омиљена храна у новом завету се помиње црна (лк 13, 18–19), јер бела и смеђа не расту толико високо остало је забележено код писаца јеврејског талмуда и касније, западних путописаца и истраживача свете земље у xix веку, да стабљике горушице расту и по неколико метара медитеранског је порекла, али у модерно доба највише је има у индији што је семе тамније, то је љуће и ароматичније библијски хербаријум јеванђелске приче су за сва времена могу да оживе, да се актуализују, репродукују, у свим условима од литургије до уметности када садимо неку биљку можемо се сетити приче о зрну горушице о искри вере које расте… зрно горушичино ма милена стефановић сл 1: парабола о зрну горушичином, икона (извор: hcaocоrg) 52 4 / 2021 дивље није за јело, и може бити отровно за домаће животиње од слачице је настао један од најпознатијих зачина у виду пасте који се користи широм света, јер побољшава укус храни, а то је сенф (лат sinapis arvensis) иако историја сенфа почиње од древног египта, ипак је он римски изум користан за време поста, припрема се на исти начин како су то радили стари римљани: самлевено семе се помеша са вином, винским сирћетом и зачинима; може и са уљем чувена хиландарска кромпир салата поред уобичајених састојака као гастрономски додатак садржи зрнца слачице уобичајено је да се ова салата на трпези служи уз рибу те тако долази до интересантног споја зрна горушице и рибе поред кулинарства, горушица је лековита и коришћена је у традиционалној медицини античких грка и римљана пуна је хранљивих материја битних за човеков животни развој семе садржи велику количину антиоксиданата, селена и других витамина и минерала који су добри за здравље и одагнавање бола штити од инфекција и упала семе и лишће су јестиви и у сировом стању занимљиво је да је глумац бен кингсли користио црну слачицу да би добио тен махатме гандија, глумећи насловну улогу у филму ричарда атенбороуа из 1982 године горушица – семе вере свете земље парабола је прича у којој се врши упоређивање кратка прича са блиским и препознатљивим садржајем има моћ да заинтересује и господ ју је у проповедима користио ради поуке и познања истине, да би га чули и они који нису били отворени да приме данас би се популарно рекло, био је добар сторителер (storyteller) у новом завету, зрно горушичино je главни јунак параболе која се помиње у синоптичким јеванђељима: код матеје (13, 31–32), марка (4, 30–32) и луке (13, 18–19) о њему и царству небеском нам говори христос, син божији (мт 21, 37): „царство небеско је као зрно горушичино које узме човјек и посије на њиви својој оно је, истина најмање од свију сјемена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим“ (мт 13, 31–32) (сл 1) зрно горушичино израста у велико дрво и упоређено је са царством небеским дрво је било познато као старозаветни симбол моћног царства које је давало уточиште народима оно представља земаљску величину и уточиште према тумачењу, „зрно горушичино“ означава проповед или семе проповеди посејано по земљи које се разгранало и порасло; и апостоле, јер иако их је било мало, а ипак су обухватили целу васељену, раздвојили су се као гране: један је отишао у рим, други у индију, трећи у грчку (мт 28, 19) црква, почетно врло мала као организација, најпре састављена од неколицине верника, за две хиљаде година се проширила људи свих раса, језика и култура могу наћи спасење као што птице налазе склониште на гранама дрвећа у олуји док су „птице небеске“, људи одуховљеног ума који се уздиже ка висинама тако, да би требало, према блаженом теофилакту охридском, свако од нас да буде зрно горушичино, сл 2: христос алфа и омега, вечни ја сам почетак и крај отк 22, 13; 1, 18), катакомба комодиле, касни iv век, рим (извор: enwikipediaorg) библијски хербаријум јул / август 2021 53 ревностан у подвигу и савршенији и већи од „свега поврћа“ несавршених и слабих „птице небеске“ су анђели који почивају на верујућим људима јефимије зигабен забележио је да гране могу бити верујући, у којима бораве птице небеске, то јест анђели, њихови чувари или, пак, да су гране врлине, а птице људи који узлећу над земаљским стварима и крилима ума се уздижу у висину богопознања и стреме ка небу ако се осврнемо на свакодневни живот људи тога доба и сагледамо особености зрна, јасније нам је зашто је зрно горушице, изабрано зрно од господа за човека, радост је у малим стварима, уобичајеним активностима, као у сејању бог даје живот усевима који напредују и расту (1кор 3, 7) царство је божији захват у историји, и његово успостављање је дело коме он даје животну снагу, тако што расте изнутра као зрно, попут семена и неодољиво се шири (мт 28, 19, 20) царство небеско или царство божије (арам malkutha, како је христос говорио, царевање, управљање), је термин познат из старог завета, и постоји у два вида: садашњем и будућем то значи да је већ присутно, али је и будућа стварност (уп мт 10, 7; 24, 14) у новом завету, то је показано доласком сина божијег (мт 28, 18), јер је царство небеско повезано са делима и личношћу исуса христа (сл 2): „царство божије не долази на видљив начин, нити ће се рећи: ево га овдје, или: ено га ондјe; јер, гле царство божије унутра је у вама“ (лк 17, 20–21) за хришћане царство божије је реалност коју они исповедају по мери духовног узраста сваког човека реалност, која сада већ постоји и која се искуствено доживљава у благодатној заједници са богом, у цркви и светотајинском животу христос нам показује пут у царство и помаже приликом овог путовања у њега се улази добровољно, и они који га следе ући ће у царство које није од овога света по пореклу и духовном обележју парабола о зрну говори да царство божије тек треба да се доврши и усаврши али, оно је већ присутно упркос свим препрекама иде према свом испуњењу, као што зрно расте значајно је и његово помињање у контексту вере (лк 17, 6; мт 17, 20) вере која кроз љубав делује (гал 5, 6) вере која охрабрује — „веруј у христа и спашћеш се“ подсећа нас да и са малом количином вере у христа ништа није немогуће, чак ни то да да горе и дрвећа „премештамо“, јер онај у кога верујемо управља свим стварима (уп јов 9, 5) бог превасходно жели, како каже св јован дамаскин, да се сви људи спасу и удостоје царства његовог (уп 1тим 2, 4) саздао нас је да бисмо учествовали у његовим добрима (мт 6, 33) царство небеско је божанско промишљање о нашем спасењу есхатолошко царство христос је близу и једнако зове у његово царство: „ходите к мени“ (мт 11, 28) у касноантичко доба, ране хришћане су називали „бројачима облака“, јер су често гледали у небо са уздахом очекујући скори долазак христа и царства небеског (сл 3) маран aта!  сл 3: другидолазак христов парусија), црква св козме и дамјана, 526–30 г, рим (извор: wgahu) библијски хербаријум 54 4 / 2021 света земља према јеванђељу, овде је исус исцељавао и чинио многа чуда због свега овога капернаум је од хришћана добио почасно име „његов град“ манастир 12 aпостола у капернауму јелена јонић капернаум је место на северној обали језера кинерет, библијског галилејског језера капернаум заузима посебно место у историји хришћанства јосиф флавије пише о капернауму као граду у успону чији се житељи баве риболовом, трговином и пољопривредом у давним временима овај град је био важан културни центар, смештен на раскрсници трговачких путева за време римског царства у капернауму је постојао гарнизон римске легије центурион овог гарнизона, који је прешао у јудаизам, саградио је синагогу, управо ону у којој је исус држао своје проповеди у овом месту постојала је и царинарница, место за прикупљање пореза, одакле је порезник матеј био позван у апостолско звање према јеванђељу, овде је исус исцељавао и чинио многа чуда око 7 века град нестаје бива прекривен песком и муљем на површини је остало само неколико објеката у северном делу града у 19 веку земљиште око капернаума купују католици и изграђују самостан током изградње пронашли су остатке синагоге која се показала, након ископавања, у свом правом светлу по величини, раскошним високим стубовима и белим јерусалимским мермером од којег је била изграђена северно од капернаума уздиже се брдо високо 125 метара познатије као гора манастир дванаесторице апостола у капернауму (извор за фотогрфије: strelnikovalv) јул / август 2021 55 беседе или планина блаженства на којој се налазе фрањевачки самостан и црква, док се у његовом подножју, тј на самој обали језера налази манастир јерусалимске патријаршије, наиме манастир дванаесторице апостола манастир 12 апостола саграђен је 1920 године за време патријарха дамјана i у источном делу рушевина града капернаума по предању, манастир је изграђен на месту куће у којој је исус исцелио паралисаног човека од 1925 до 1948 године у њему су се свакодневно одржавале службе, а у периоду 1948 до 1969 године храм је био напуштен након формирања државе израел 1948 године, храм се нашао у пограничном подручју између израела и сирије напетост између ове две државе је довело до тога да нико од монаха није могао да буде у манастиру који је у пограничној линији, а ходочасници у складу са тим нису имали приступа манастиру после шестодневног рата 1967 године, граница је померена на голанску висораван, а јерусалимска патријаршија захтевала је да израел врати манастирску земљу, манастир и њему припадајуће објекте, што се и догодило 1969 године те 1969 године када је јерусалимски патријарх са свештенством ушао у манастир, затекао га је у веома лошем стању: у њему је било муља у висини до 70цм, иконе нису сачуване, малтер са зидова је отпао, прозори су били поломљени, а вода се сливала низ зидове из времена његове изградње сачуван је само камени иконостас из 1931 године, дар руске православне цркве радови на његовој обнови су убрзо започети, зидови и куполе обновљени до 1985 године, а фрескопис је урадио грчки уметник константин дзумакис комплетна обнова манастира је завршена 1995 године фрескопис је изузетно богат сценама из новог завета: смиривање олује, ход по води, чукомплетна обнова манастира је завршена 1995 године фрескопис је изузетно богат сценама из новог завета: смиривање олује, ход по води, чудесни риболов, лечење болесних света земља манастир дванаесторице апостола у капернауму (извор: lookatisraelcom) манастир дванаесторице апостола у капернауму (извор: lookatisraelcom) 56 4 / 2021 десни риболов, лечење болесних и друге од представа се истиче на западном зиду храма последњи суд изнад, у светлосном кругу је исус христос, са његове десне стране је богородица, са леве стране је јован крститељ поред њих седе апостоли, а иза њих су анђели испод свих њих су адам и ева који на коленима искупљују грех господња рука држи вагу на којој се одмеравају греси и врлине људи анђели одводе праведнике у рај, а ђаволи одводе грешнике у пакао на истој представи се види широка река ватре, а иза ње многа чудовишта пакла главна светиња манастира је чудотворна икона пресвете богородице страснаја, која је учинила многа чуда храм је изграђен у грчком стилу, али његове куполе нису традиционално плаве боје, већ ружичасте боје, јер у рану зору и касно предвечерје, боје купола су у складу са бојама неба и површине галилејског језера иначе храм има укупно 12 купола асоцирајући на 12 апостола око манастира је прелеп врт са пауновима, стаблима јужног воћа, дрворедима целокупну бригу о манастиру води један монах из грчке од 2015 године сваке друге суботе се у манастиру држи служба на црквенословенском језику ове службе обавља руски свештеник из јерусалимске патријаршије за време васкршње литургије се последњих 5 година у овом манастиру окупи велики број ходочасника и староседелаца  света земља манастир дванаесторице апостола у капернауму (извор: lookatisraelcom) манастир дванаесторице апостола у капернауму (извор: lookatisraelcom) манастир дванаесторице апостола у капернауму (извор: lookatisraelcom) манастир дванаесторице апостола у капернауму (извор: lookatisraelcom) јул / август 2021 57 скит успења пресвете богородице је смештен на источним обронцима свете горе, на удаљености од једног сата хода од манастира пантократор или једног сата од кареје и око пола сата хода од скита пророка илије храмовна слава је велика госпојина овај општежитељни скит припада руском манастиру светом пантелејмону скит је изграђен на косим обронцима планине на надморској висини од 700 метара, окружен шумовитим брдима, у непосредној близини древног манастира ксилургу са којим се поистовећује назив ксилургу је добио по професији његовог оснивача, теодосија из продајног документа из 1030 године, који је купио земљу од димитрија из халкије у следећем документу се помиње да је 1048 године игуман манастира био јоаникије по руским изворима, прво помињање манастира ксилургу датира још из 1016 године, када се именом ксилургу означавала царска лавра ктитори древног манастира су били свети благоверни велики кијевски кнез владимир и његова супруга, ромејска принцеза ана у наредних 100 година јарослав мудри и многи други кијевски кнежеви ће својим прилозима помагати изградњу скита иначе, руски кнез владимир је истовремено подизао два манастира посвећена успењу пресвете богородице у јерусалиму и овај на светој гори манастир у јерусалиму је постојао наредна три века, када је срушен у походу арабљана, док је овај на светој гори преживео до данашњег дана децембра 1143 године игуман манастира је био христифор, а монаси су руси протат је 1169 године овом манастиру уступио суседни мањи манастир тесалоникеос, јер је братство ксилурга било толико бројно да није било места за све монахе у њему пошто се временом брзо ширила економија манастира ксилургу, на захтев манастира ватопед 1312 године, протат је одредио земљишну границу између манастира ксисвета гора од првих времена постојања овог манастира и скита, преко њега се обављала духовна и културна размена русије и ромејског царства из овог некада манастира, а данас скита, монах антоније печерски пренео је у русију традицију светогорског монаштва скит успења пресвете богородице – ксилургу др немања јонић успењски храм скита ксилургу (извор: manastir-lepavinaorg) 58 4 / 2021 лургу и манастира ватопед, удаљену 80 минута хода године 1340 из више докумената се види да су, у време српског цара стефана душана, манастир ксилургу настањивали српски монаси, и то све до краја 17 века током османског периода, манастир, ионако малих димензија, без одбрамбених зидова често је био мета многих пљачкаша српски монаси су се повлачили у лаку скит, манастир пантелејмон и манастир хиландар аделфат из 1810 године, којим је овом скиту уступљена једна келија двојици калуђера, наводи да у скиту преовлађују бугарски монаси, као и монаси из области скопља године 1805 игуман манастира есфигмен напомиње да је скит у поседу руског манастира године 1818 године скит је обновљен и насељен углавном бугарским монаштвом они су 1820 године прво изградили капелу посвећену светом јовану рилском, а 1885 године и нови двоспратни подрум са великом капелом посвећеном св кирилу и методију крајем 19 века у скиту су живела 32 монаха од којих су 25 били бугари, а остали бесараби после упокојење дикеја скита прокопија 11 јануара 1899 године бесараби су покушали да, иако у мањини, протерају новоизабраног бугарског дикеја јеромонаха стефаноса, у чему су и успели тек 1902 године манастир пантелејмон је интервенисао и успео да легално изабраног јеромонаха стефаноса постави на место дикеја скита, честитог и часног монаха до средине 80-их година 20 века у овом скиту су живели бугарски и скопљански монаси касни 19 и рани 20 век су овом скиту донели велике невоље, попут пожара и земљотреса 1905 године, 1917 године након октобарске револуције, храм скита је почео да пропада, а знатно се смањио и број монаха и искушеника на свега неколико њих шездесетих година 20 века скит је запустео од тада се више није помињао ни у једном светогорском документу као активна монашка насеобина недавно су скит обновили монаси из манастира светог пантелејмона и настанили се у њему архитектонски, комплекс скита се састоји од три правоугаона објекта са заједничким двориштем у чијем средишту се налази храм источна страна овог комплекса остаје отворена данашњи изглед храм је стекао у 18 веку посвећен је успењу пресвете богородице у главном храму је дрвени иконостас са бројним иконама, а сам иконостас је изграђен у класичном грчком стилу у овом иконостасу се налази копија иконе богородице умилеикона богородице гликофилусе скит ксилургу (извор: yandexru) света гора јул / август 2021 59 ние, чији се оригинал налазио у малом манастиру на острву који је страдао у пожару у 19 веку храм има централну куполу са високим тамбуром припрата је додата 1847 године, а у подруму храма се налази костурница у главном храму се чувају честице живоносног крста и мошти светих мученика јевтимија, акакија и игњатија, као и мученика пантелејмона, анастасије, кирила и методија, георгија новог, марине и калиопе најважнија светиња овог скита јесте икона матере божије гликофилуса, подарена скиту 1802 године северно од храма, у оквиру комплекса је трпезарија, саграђена 1885 године на месту старије трпезарије коју су вероватно подигли српски монаси током 15 века данашња трпезарија се на истоку завршава конхом, удубљењем у ниши изнад трпезарије, на спрату се налази параклис светих кирила и методија североисточно од храма налази се и гробљански параклис саграђен 1820 године због чињенице да су овде живели бугарски монаси овај параклис је посвећен светом јовану, оснивачу рилског манастира јужно од скита до средине 20 века се налазила мала ветрењача која се користила за млевење жита у летњим месецима, док се у зимским месецима када су бујичне воде, на оближњем планинском потоку користила воденица до 1800 године скит је био идиоритмијски, па су многе келије по упокојењу стараца остајале напуштене и временом су се урушавале, тако да је око самог скита било око 20 срушених и полусрушених келија већ крајем 19 века скит је 1818 године проглашен за општежитељни, киновијални, први те врсте на светој гори од првих времена постојања овог манастира и скита, преко њега се обављала духовна и културна размена русије и ромеје из овог некада манастира, а данас скита, монах антоније печерски пренео је у русију традицију светогорског монаштва заснованог на послушности и старешинству руска успенска лавра на светој гори, како је често називају постала је центар духовног просветљења за русију значајно је да се на попису књига овог скита из 1142 године, налазило чак 49 преписаних руских књига, неке су писане ћирилицом, а неке глагољицом тренутно се у руској државној библиотеци у москви налази један од најзначајнијих споменика ране словесности, маријино јеванђеље из 11 века, којег је в и барски 1840 године однео из овог скита последњих година у скиту су обављени рестаураторски радови обновљена је црква преподобног јована рилског која се налазила у рушевном стању, реконструисане манастирске келије, поправљен је пут до њега  скит ксилургу (извор: yandexru) скит ксилургу (извор: риа новости) света гора 60 4 / 2021 поздрав свима! зовем се василије и имам 20 година имам дијагнозу спастичне тетраплегије, као последицу пада са четвртог спрата, који се десио 2 августа 2019 године након изласка из шок собе у трајању од два месеца, наставио сам рехабилитацију у старом сланкамену у трајању од четири месеца након паузе од осам месеци, код куће, рехабилитација је настављена у сокобањској у трајању од шест месеци, с тим да сам у међувремену био на неурохирургији клиничког центра србије ради операције односно транспозиције нерава у циљу добијања сензибилитета и покрета у прстима шаке по завршетку рехабилитације у сокобањској отпуштен сам са непромењеном дијагнозом моје тренутно стање везало ме за кревет и колица у потпуности сам зависан од других особа немам контролу над сфинктерима бешике (уринирам помоћу једнократног катетера), и дебелог црева (празним се помоћу супозиторија) тело ми је одузето од груди па на доле, односно испод нивоа повреде (c7) покушаћу да опишем какав је то (не)осећај то је утрнулост, унутрашњи осећај мравињања, пецкања и жарења, а немогућност померања доњих екстремитета чини да се осећам као да ми је тело закопано у земљу са главом, вратом и рукама ван ње иако немам вољних покрета имам невољне, који се испољавају у облику спазма ноге неконтролисано „скачу“, тресу се или не могу да се савију што се одрази и на дисање, јер осим у ногама имам спазам и у стомаку пробао сам да пијем лекове за умиривање спазма у великим дозама, међутим, без резултата у потпуности сам зависан од других те ме они хране, купају, облаце, окрећу у кревету, перу зубе, умивају, мењају пелене мало је ствари које могу апсолутно сам да урадим човекољубље апел за помоћ василију урошевићу јул / август 2021 61 е-мисија тешко ми је да опишем како ми је и какав живот живим, јер то у потпуности може да разуме само неко ко пролази кроз исто осећам се немоћно и беспомоћно замислите да желите нешто да поједете, да је то на дохват руке, али не можете, јер знате да ни кашику не можете да држите, или да пресвучете мокру мајицу, обучете јакну ако ми нешто испадне на под, ту и остаје тешко ми пада што не могу да се бавим са оним што највише волим, а то је музика и режија често помислим како је тешко и безизлазно, али, онда видим колико људи ме подржава и верује у мене па ми буде лакше да све истрпим и без обзира на све, не губим веру и наду у свој опоравак све док постоји и најмања шанса за њега шанса ми се пружа у новом саду где се ради операција матичним ћелијама међутим, операција се плаћа, а моја мајка и ја немамо средстава за њу зато бих желео да замолим све који су у могућности да нам помогну колико могу у нашој борби за боље сутра  сајт православног мисионара (мисионар спцсрб; misionarspcrs) представља вредну архиву ауторских текстова само током последње деценије, аутори су дотакли многе егзистенцијалне теме савременог живота (социјалне и друштвене делатности, екологију, културу, проблеме овисности, секте, технологију, медицину), а обрађени су и значајни историјски догађаји и личности везане за српску православну цркву, попут миланског едикта, лозе немањића, свете царске породице романов овај извор доброг садржаја покрива готово сва интересовања једног православног хришћанина, а свакако поред мисионарског и просветарског деловања има значај и у истраживачким областима захваљујући неколицини људи, већ неколико година је објављена и јавно доступна архива „православног мисионара“ од 2008 године до данас која (у моментима писања овог текста), садржи преко 80 свесака у pdf формату с обзиром да већина штампаних свесака више није доступна у продаји, не морамо посебно објашњавати значај поменуте архиве на сајту часописа дигитализација штампаног садржаја је битна из више разлога, како због чувања од физичке пропадљивости, тако и због доступности широј јавности како бисмо ову архиву учинили доступнијом и лакшом за руковање, садржаји се могу претраживати аутоматски, кроз претраживачку базу података која се налази на адреси misionarspcrs/pretraga и која (поред матичне садржине), алгоритмима креира корисне мета* податке о садржају, свескама, ауторима и прилагођена је делу „читалачке публике“ која са намером трага „по изворима“ текстова, али и свима онима чија се сфера интересовања дотиче и теолошког погледа на конкретне теме циљ претраживача православног мисионара јесте брзо добијање адекватних информација које су потребне читаоцу, а сакривене унутар архива претраживач „православни мисионар“ је осмишљен да кориснику прикаже шири контекст пронапомоћ за василија урошевића можете послати путем фондације „буди хуман“ слањем sms поруке на телефон што је редни број за помоћ василију детаљније о осталим начинима уплате помоћи на: https://wwwbudihumanrs/cir/ korisnik/762/vasilije-urosevic 3030 762 уз садржај поруке човекољубље 62 4 / 2021 објављена и јавно доступна архива православног мисионара од 2008 године до данас садржи преко 80 свесака у pdf формату електронски претраживач архиве православног мисионара александар арсенин ђеног материјала и да омогући даље претраге „на клик“ које обухватају тражену тему индексни регистар података издатих свесака од 2008 године садржи преко 7000 дактилографских страница текста тј преко два милиона појединачних речи са таквом архивом, концепт претраге је усмерен на „истраживачки“ приступ циљ, да се што лакше пронађе свеска у којој се налази тражени податак, једноставно није довољан с обзиром да свака свеска садржи просечно око 80 дактилографских страница те контекст садржаја не мора обавезно бити у складу и са потребама корисника у том случају, алгортими су креирани да назначе пасус и кратак контекст, али додатном ознаком корисник може добити и детаљнији приказ теме са друге стране, вредност ауторских радова објављених у православном мисионару свакако превазилази простији приступ обзиром на разноликост тема и богату листу аутора битан приступ када су интернет технологије у питању јесте и техничка видљивост садржаја на целокупном интернету анализом и сабирањем кљу�

Свеска: 380 | Богомољачки покрет
... Фотографија на насловној страни корице: Благослов (детаљ са Спасовданске литије у Београду) Фото: Матија Поповић Фотографија на другој страни корице: Изабрани викарни епископ марчанси Сава (Бундало) Фото: Матија Поповић Фотографија на трећој страни корице: Народ на молитви у манастиру Светог Романа у Ђунису августа 2020 г Фото: др Михајло Лазаревић Епархија нишка (https://eparhijaniskars/) Фотографија на полеђини корице: Православни хришћани у литији у Пољској (трећа награда на 15 међународном конкурсу „15 Православље на интернету“) Фото: Алексанер Васиљук (Аleksander Wasyluk), Пољска ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 380, ЈУЛ / АВГУСТ 2021 Реч уредника Људи молитве 2 Хришћански живот Васкршње искуство вере – узбудљив живот уместо досадне глуме 4 Материк Света Макрина 7 Из острошке ризнице Свети новомученик Станко 8 Сећајте се својих старешина Разговор са протопрезвитером Немањом Кривокапићем Сећање на проту Момчила-Мому Кривокапића 10 Српско духовно наслеђе Богословске димензије Охридског пролога 18 У дијалогу са атеизмом Божански призив човеку — архетип живота 24 ТЕМА БРОЈА Праведни богомољци 29 Разговор са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Саве 31 Богомољачки покрет и обнова молитвеног живота 35 Душа богомољачког сестринства у Новом Саду Монахиња Херувима (Чарна) Чонкић (1896–1986) 37 Свети Владика Николај о Епископу Мелентију Хиландарцу 39 Хришћански живот Псалтир 42 Хришћанска етика Фредерика де Грааф Због чега толико страдам? 44 Хришћанство и медицина Молитвом до здравља 50 Библијски хербаријум Зрно горушичино 52 Света Земља Манастир 12 Aпостола у Капернауму 55 Света Гора Скит Успења Пресвете Богородице – Ксилургу 58 Човекољубље Апел за помоћ Василију Урошевићу 61 Е-мисија Електронски претраживач архиве Православног мисионара 62 стране јул / август 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Богомољачки покрет мисионарспцсрб misionarspcrs ЈУЛ / АВГУСТ 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити �