Свеска: 377 | Сећајте се својих старешина
... раковица, јула 2020 године
живот у христу
50 1 / 2021
будући да сте себе предали у службу цркви
реците нам како доживљавате настанак
једна иконе?
– сликање једне иконе пре свега представља дар божији, како за самог иконописца,
тако и за цркву или појединце који ће се пред
њом молити богу зато иконописац треба да
приступи сликању са богобојажљивим трепетом, уз молитвени труд сликање иконе позива онога ко је слика да се утврди у молитви и
да се труди да живи врлинским животом тада
сликање иконе мења оног ко је слика, а сама
икона мења онога ко је посматра бог је свакога од нас створио по свом лику и подобију
како нас учи реч божија, због тога се сваки човек остварује у пуноћи својих потенцијала као
икона христова стога видим настанак иконе
као део процеса нашег узрастања у христу,
како самих иконописаца, тако и молитвеника
који се пред иконама моле
према основним начелима хришћанског
етоса уметност над уметностима је успињање на светотајинској и световрлинској
лествици, тако да долазимо до истине да је
иконописање својеврсна служба и неодвојиво је од хришћанског живота у свеукупности замолио бих вас да наше читаоце
упознате са иконописањем као службом
– хришћанска вера нам, за сагледавање нашег сопственог живота и стварности која нас
окружује, нуди перспективу која подразумева
постојање наднебеског света и надвременске
реалности царства божијег то виђење човека као бића које је створено за вечност даје
једном иконописцу и смелост и инспирацију
наравно, ово је могуће само уз помоћ божију
када иконописац успе у томе да пренесе амбијент царства божијег у оквирима свог уметничког дела, тада то не можемо разумети као
нешто његово, већ као дар од бога наша вера је мртва без дела која је потврђују иконописац на делу исповеда своју веру ставивши
свој таленат првенствено у службу богу на тај
начин он служи читавој цркви иконопис није само сликарство у оквиру кога се сликари
надмећу својим умећем сликајући господа,
пресвету богородицу и све свете, иконописац
се учи животу у нади на други долазак христов уједно, трудећи се на том свом путу он
и себе мења, а уједно и оплемењује и умирује
душе многих који долазе у додир са његовим
радом управо се у томе огледа служба једног
иконописца
шта подразумева рестаурација?
– рестаурација у уметности подразумева
потпуно обнављање оштећених споменика
културе, било да се ради о оштећењима која
су настала услед дотрајалости самих споменика или услед физичких и хемијских утицаја консервација се односи на максимално
хришћански живот
разговор са јеленом антић,
иконописцем и рестауратором
за покајање, преображење,
и нови почетак у христу
никад није касно
разговор водио:
катихета бранислав илић
јануар / фебруар 2021 51
велико је мучење искушаваног духа!
издржи ли – пригодан је за истински вечни живот не издржи ли – крст је пао
очување обновљених или сачуваних споменика културе у циљу њиховог што дужег века
трајања сачувани споменици културе могу
бити споменици у виду папира, у виду штафелајне или зидне слике (фреске), споменици у виду мозаика, или у виду споменика од
камена рестауратори и консерватори се на
терену баве очувањем набројаних споменика културе такође, постоје и институције – библиотеке, музеји и заводи за заштиту
културне баштине који такође имају своја
рестаураторска и консерваторска одељења
драга јелена, будући да се бавите калиграфијом, упознајте нас са појмом калиграфија и како ви доживљавате исти?
– реч калиграфија је грчког порекла и односи се на уметност лепог писања, код нас се
користила и реч краснопис калиграфија је у
себи садржала и сликани део у виду илуминација, минијатура и иницијала код нас се она
развија са појавом писмености (x век) битно
је напоменути да је тада била неопходна, јер
није постојао други вид бележења и умножавања било ког текста људи тога времена
јако су се трудили и око најситнијих детаља,
упркос томе што је израда калиграфије трајала доста дуго најлепше су се украшавале
књиге за богослужење, управо због узвишености њихове намене постојала су два писма – уставно и континуирано уставно се користило за бележење свечаних текстова, док
је континуирано писмо било мање свечано
данас, у овом брзом и модерном свету, калиграфија за мене представља једну од лепих
уметности она је у прилици да промовише
и популаризује дубоке и суштински важне
текстове она може да комуницира са публиком приближавајући им неке од текстова са
којима се никад нису сусрели, истовремено
ненаметљиво оплемењујући им душу молитве и различити поучни текстови исписани
на најлепши могући начин теше, преображавају, и дају наду посматрачу
шта повезује иконопис, калиграфију и рестаурацију?
– све три наведене области црквене уметности: иконопис, калиграфија и рестаурација, имају сличне узвишене циљеве о којима
сам говорила истовремено и приступ коме
теже црквени уметници им је заједнички, а
то је стварање кроз одрицање од самовоље
и послушно и смирено прихватање ауторитета наших претходника стварање кроз послушност у иконопису се односи на поштовање канона на првом месту за иконописца
хришћански живот
52 1 / 2021
је изображавање личности светога, тј етоса
којим је живео и због кога сматрамо да је
прослављен у царству божијем, те због чега за нас он представља модел хришћанског
живота притом, печат самог иконописца
треба да буде на последњем месту калиграфија на првом месту треба да истиче значај и
смисао текста који је исписан и да нам приближи његову дубину, као и да нас научи да
стремимо вишим идеалима рестаурација
нас уводи у свет претходног ствараоца таленат рестауратора је у томе да што боље осети свет уметника чије дело обнављамо и да
му служи, опет због виших циљева лишавајући се сопственог сликарског изражавања
све три наведене дисциплине су потврда талента за оног уметника који је научио да ради на себи, који је научио да се смири пред
задатком који се од њега тражи и да радећи
на својој унутрашњости напредује и у ликовном смислу
у каквом су односу икона и литургија?
– сама литургија је икона на више начина
прво литургија је икона царства небеског
по структури саме заједнице: у самој литургији имамо епископа који символизује христа, свештенике који символизују апостоле,
ђаконе који символизују анђеле, верни народ у цркви који символизује свете и вернике сабране око христа литургија је такође
и икона тела христовог по светом апостолу
павлу тако смо сви ми који се причешћујемо
телом и крвљу христовим, уједно и удеоници тог тела чија је глава сам христос икона
има и употребну функцију у богослужењу,
будући да ми иконе осветљавамо светлошћу свећа и кандила, кадимо их и целивамо,
носимо у литије итд тако, поштујући иконе,
ми градимо лични однос са личношћу која
је изображена на њима такође, и сам храм
је једна јединствена икона то је сасвим очигледно када данас уђемо у храм св саве на
врачару, који је сада у потпуности живописан мозаиком храм је блистави пример о
томе како сваки храм можемо да доживимо
као само царство небеско, у коме су пресвета богородица, сви анђели и свети, као и народ божији сабрани око христа
у духу претходног питања шта бисте рекли
о савременом човеку и иконопису?
– човек изразито визуелно доживљава
свет који га окружује међутим, савремена
цивилизација често злоупотребљава човекову подложност утицају слике, те смо преко
хришћански живот
јануар / фебруар 2021 53
телевизије, филма, телефона итд бомбардовани различитим визуелним садржајима та
пријемчивост за визуелни доживљај указује
на чињеницу да је икона неопходна савременом човеку она је прозор у вечност, како
се често каже теологија за неупућене једна
икона говори хиљаду језика, те помоћу ње
верници, али и они који то нису, могу да приме и разумеју истине хришћанске вере она
привлачи својом једноставношћу, искреношћу и својим аскетским приступом сликарству све претходно наведено указује на
чињеницу да је она контраст свету који нас
свакодневно окружује, што је чини изузетно занимљивом за савременог посматрача
икона за нас представља оприсутњење вечности односно оностраног у наш видокруг
она доводи сегмент вечности, и гледајући је
ми се поучавамо она је јеванђеље у бојама
које нас истовремено упућује на молитву и
на живот у христу
шта вам се чини као најважније за нас савремене вернике?
– ми савремени хришћани, као и толике генерације хришћана пре нас, морамо улагати
труд у то да еванђелске и предањске идеале покајања и истрајне молитве непрестано враћамо у центар свога живота сви смо
свесни тога да појам греха у савременој цивилизацији представља нешто готово неприхватљиво, нешто што и ми сами често избегавамо савременом човеку чини се да је свака
врста уживања и слободе нормална међутим, свето писмо и црквено предање, ако у
њих мало загребемо, кажу да постоји много
тога што нас може одвести у вечну пропаст
зато, основна духовна хигијена од нас тражи
да сагледавамо своје поступке и да се за оне
који нису у складу са јеванђељем искрено
покајемо то овога може да нас доведе само
ако промишљамо о свом вечном спасењу
истрајност у молитви подразумева да се наша молитва не завршава оног момента кад се
завршила света литургија на којој смо присуствовали једном недељно, већ да молитва
постане наше дисање трудимо се да у сваки
моменат нашег живота удахнемо речи молитве, опет бивајући непрестано свесни долазећег будућег суда и царства божијег
како утиче молитвени живот на једну савремену породицу?
– хришћанска породица у сваком времену је тежила да буде једнодушна у љубави и
молитви то и ми данас морамо да чинимо
свети старац порфирије кавсокаливит каже
да је „светост родитеља најбоље васпитање у
господу“ родитељи стога треба да се труде да
буду носиоци свих врлина, дајући себе максимално у безусловној љубави према својој
деци деца ће на првом месту учити у својој
кући гледајући своје родитеље како се непрестано труде око сопственог исправљања кроз
покајање и исповест, те највеће дарове човеку који од најгорих грешника праве свеце
која би била ваша порука читаоцима
православног мисионара?
– порука за ваше читаоце била би крајње
једноставна: сви треба да се трудимо да пронађемо своје инспирације за духовни живот
не треба да се бавимо лошим причама које
могу само да ране наше душе и да нас заведу,
па да помислимо да узрастамо тако што се
бавимо нпр туђим грешкама за покајање,
преображење, и нови почетак са христом
никад није касно
животопис иконописца и
рестауратора јелене антић
јелена антић (рођ кијац), рођена је
1985 године у новом саду у родном граду је завршила основну, као и средњу
школу за дизајн „богдан шупут“, популарно названу уметничка школа године 2011
дипломирала је на академији српске
православне цркве за уметности и консервацију, смер рестауратор до сада је
одржала једну самосталну изложбу калиграфије и учествовала у више заједничких
изложби иконâ са супругом владимиром
антићем има двоје деце живи и ствара у
београду
хришћански живот
54 1 / 2021
двадесет година постојања једног удружења представља добар тренутак да се
начини пресек у раду, да се сумирају резултати и праве планови за будућност двадесет
година је довољно да новорођенче постане
одрастао човек, спреман да крене у сусрет
изазовима које доноси живот двадесет година је недовољно да стигну резултати мукотрпног рада
но, пођимо од почетка
друштво пријатеља српских манастира,
„студенички круг“, основано је крајем 2001
године и то са благословом братства студенице, а пре свега архимандрита саве, који је
био и духовни отац рада овог удружења
разлози и циљеви оснивања овог друштва
темеље се на традицији нашег црквено-народног живота и потребе за његовом обновом, у покушају наше цркве и народа да изађу из мрака богоборног материјализма који
још траје даље, задаци постављени пред ово
удружење су, такође, упознавање шире јавности са духовним наслеђем сачуваним у
животу српских манастира, организовање
научних скупова посвећених православној
култури и духовности, као и организовању
хуманитарних акција
један од најважнијих циљева „студеничког круга“ је обнова саборног живота у цркви у том смислу је и само удружење једно
народно-црквено тело које јача светосавску
традицију српског народа „студенички круг“
окупља људе који доприносе животу цркве
на тим темељима ова улога удружења постаје све значајнија како јачају тенденције у друштву које покушавају да измене или сасвим
затру српски пут православља све су гласнији они изван цркве који захтевају њену
реформу, као и они наводно у цркви који не
виде ништа лоше у покрету политичког екуменизма или у понудама за унију са римокатоличком црквом
светосавље, као српски пут православља,
синтетичка је тачка оног црквеног и државохришћански живот
„студенички круг“ је настао, радио, и даље ради, у духу саборног јединства цркве
и народа, и као такав представља образац светосавског, православног и српског
израза онога што је у двадесетом веку названо — лаички апостолат
две деценије на
светосавском путу
миленко
бодин
једно од бројних вечери благослов блаженопочившег патријарха иринеја
јануар / фебруар 2021 55
творног основа српског националног бића
на тај начин „студенички круг“ је, такорећи
природно, деловао на продубљивању како
човекољубиве тако и родољубиве бразде у
традицији светосавске духовности начин деловања је истим путем задобијао смисао мисионарења на светосавски начин, а то значи
изворно хришћанско просветитељство народа отуд вишегодишњи циклуси предавања и
трибина за многобројне посетиоце у клубу
српског православља „боготражитељ“ отуд
и богатство, и за многе неочекивана разноликост, културних догађаја како у „боготражитељу“, тако и на многим другим местима
на тај начин је „студенички круг“ сведочио и
животодавну улогу светосавске просвете, доказујући да је исправно схваћена православна вера у срцу живота, а не изван њега како
је и речено, наша вера је вера живих људи у
живога бога кроз највећи пројекат „студеничког круга“, назван „боготражитељ“, обухваћен
је свеукупни рад у клубу српског православља истог имена, стварање часописа под тим
именом и електронских канала комуникације само унутар овог пројекта, жива реч светосавља допрла је до десетина хиљада људи
поред тога, „студенички круг“ је живом речју
назвао и своју издавачку библиотеку, кроз
чију је делатност објављено око 15 наслова
реч је о књигама које су углавном настале у
крилу „студеничког круга“ и посвећена су
управо доминантно преточеном искуству из
рада у књижевни и научни облик
„студенички круг“ је настојао да обезбеди живу везу између манастирског начина
обликовања духовности и онога, који се у
бројне активности
у клубу су годинама одржавани циклуси предавања као што су: здравље и православље, звоно на узбуну (ишчезавање
српског језика), мала школа православне
културе, православље на делу
сваке прве среде у месецу одржава се
гусларско вече, а сваког петка духовно
било је много књижевних, музичких, песничких вечери, отворено је низ изложби:
слика, икона, ручних радова, дубореза и
честитки бројни пројекти су настали у
крилу студеничког круга, као што су: распето косово за васкрс србије, дани видовдана, дани породичних вредности и
преобразимо себе да бисмо преобразили
србију
у сарадњи са министарством одбране,
пуних седам година, друштво је организовало добротворне приредбе за манастире: драганац, зочиште, свети архангели
(сви са ким), као и три за манастир свете
тројице (код љубовије) затим, одржан је
концерт за две породице пострадале у земљотресу који је погодио краљево, па за
децу са посебним потребама из београда,
као и за вртић у ораховцу (ким)
круг је дао свој допринос у очувању ћирилице, као и у борби против беле куге
у боготражитељу је организовано неколико школа: иконописа, мозаика и минијатуре, школа калиграфије, црквенословенског језика са појањем, као и школа
руског језика
патријарх обрадован обимним радом
студеничког круга
последње предавање и гостовање
жарка видовића
хришћански живот
56 1 / 2021
различитим видовима може остваривати у
световним, односно градским срединама и
због тога је настојао да просвети људе позивом на љубав према манастирима који су
нарочито угрожени, од светиња на косову
и метохији, преко далматинског косова, па
све до оживљавања манастирских обитељи
у средишњем делу србије то је чинио организујући и прожимајући својом душом добротворне културно уметничке приредбе и
догађаје у концертним салама, али и на трговима градова, а све у сврху повезивања људи
са светињом
„студенички круг“ је настао, радио, и даље
ради, у духу саборног јединства цркве и народа, и као такав представља образац светосавског, православног и српског израза оног
што је у двадесетом веку названо – лаички
апостолат јер, многи који су знали заборавише, а многи и не знају да је лаос народ који у себи носи призив господњи светим апостолима речју: „идите и крстите све народе у
име оца и сина и светога духа“ светосавље,
на трагу другог српског спаситеља, како га је
назвао свети николај жички, трајни је просветно-мисионарски циљ обожења српског
народа, али и као пример обожења за све
људе и народе света на том путу просветљења света, како би рекао други светионик српског богословља, свети ава јустин ћелијски,
„студенички круг“, у бури световних искушења остаје, и уз божију помоћ, иде ка циљу а
то је у радост васкрсења православља у српском народу, у радост васкрсења наше отаџбине србије, у радост васкрсења као победе
христове над силама таме
св тројица, слава друштва, о михаило сече колач занимљиве теме окупљају велики број посетилаца
занимљиве теме окупљају велики број посетилаца
о воја билбија први пут пева поему српско срце
јоханово пред аутором, веселином џелетовићем и
бројном публиком
„студенички круг“ је,
такорећи природно,
деловао на продубљивању
како човекољубиве тако и
родољубиве бразде у традицији
светосавске духовности
хришћански живот
јануар / фебруар 2021 57
арабљанско освајање на истоку византијског царства (египат, сирија, палестина)
у vii вијеку, затим реакција из правца запада, тачније крсташки ратови (cruce signati),
од xi до xiii вијека и најпослије реакција на
реакцију – отоманско освајање хришћанске
византије, а касније и словенских земаља
у xiv вијеку, у великој мјери пореметили су
међуетничке и међуконфесионалне односе
у хришћанском и муслиманском свијету ова
чињеница, не само да је довела до захлађења односа између хришћана и муслиманâ,
већ је на дуже вријеме одложила озбиљан
и темељан теолошки дијалог између двије
стране одсуство дијалога на вишем нивоу
примјетно је и данас међутим, будући да
ниједна свјетска монотеистичка религија не
искључује дијалог, макар декларативно, већ
га афирмише, у посљедњих неколико деценија учестали су сусрети и дијалог између
хришћанских и муслиманских теолога на нижем нивоу ради истраживања различитих
потреба од заједничког интереса међусобно повезивање исламског свијета у разне
лиге, удружења, асоцијације и томе слично
не би требало да, у оквиру свог развоја,
спречава дијалог тог свијета и са немуслиманима и обрнуто у том смислу неопходно
је истаћи да би дијалог требало да буде конструктиван, тј да подразумијева међусобно
уважавање странâ учесницâ, дијалог из којег
ниједна страна не би требало да изиђе обесправљена и понижена по било којем основу!
уколико су стране учеснице дијалога неравноправне, онда је свакако мања штета изостанак дијалога, све док за његово вођење
не буду створени адекватни услови
увијек је неопходно правити дистинкцију између обичних вјерника и тзв вјерникâ
с фундаменталистичким схватањима у било
којој религији сходно реченом, нису сви
муслимани вјерски фундаменталисти, али
ни сви вјерски фундаменталисти нису муслимани третирати све муслимане као вјерске фундаменталисте је стереотип такође,
важно је нагласити и то да вјерски фундаментализам није иманентан ни јудаизму, ни
хришћанству, нити исламу, али је феномен
богословски дијалог
одсуство дјелатне међурелигијске толеранције је суштински проблем
свих балканских нетрпељивости
хришћанство и ислам –
немогућност дијалога или немоћ
за дијалог хришћана и муслиманâ
јереј др
живко илић
епископ захумско–херцеговачки и приморски
димитрије и муфтија мостарски салем дедовић
(фото: епархија зхп)
58 1 / 2021
који, изгледа, може да се појави само у монотеистичким религијама важно је рећи и
то да ниједна монотеистичка религија није
имуна на појаву вјерско-фундаменталистичких тенденција
озбиљну активност у правцу хришћанско-исламског дијалога, у посљедњих педесет година, развио је одсјек дијалога с
људима друге вјере (dialogue with men of
other faiths) поводом другог ватиканског
концила и послије њега, римокатоличка црква, својом историјском декларацијом о односима цркве с нехришћанским религијама
(nostra aetate, 1965), пажљиво је његовала
односе с муслиманима данас иницијативу
обично преузимају различити универзитетски кругови, међународне црквене организације, научне институције и истраживачки
центри осим хришћанских, иницијативу за
сазивање релевантних конференција, сада
преузимају и муслимански кругови, из чега
видимо обострану отвореност за међурелигијску сарадњу
упоредо с класичним теолошким питањима, која настављају да обузимају двије
стране, попут догме о пресветој тројици,
божанства господа исуса христа, личности
мухамеда, схватања о курану и уопште питања тумачења светих списа, постоје многи савремени проблеми о којима је дијалог
мање тежак то су проблеми у вези са схватањем историје, проблеми сарадње с људима других религија, проблеми његовања
мирољубивог амбијента и разумијевања
међу људима
закључујући, желим рећи да је присуство
толеранције муслиманâ према инославнима варијабилног карактера, тј од државе до
државе у исламском свијету се разликује
све оно, што хришћане и муслимане дијели,
требало би у перспективи оставити на страну и дијалог развијати искључиво у правцу
плодотворног доприноса свјетском миру
и у правцу међурелигијске толеранције и
саживота у први мах изгледа као да то до
сада није био случај чињеница је да декларативне међурелигијске толеранције није
мањкало, али будући да је била само декларативна, често су чланови и једне и друге
конфесије од политичких фактора у својим
државама били регрутовани да „бране“ вјеру од насртаја наводних непријатеља вјере,
али, притом, не схватајући да су њиховој
вјери већа пријетња били они који су вршили регрутовање неголи они против којих су
регрутовани из разлога одсуства дјелатне
међурелигијске толеранције неријетко је
долазило и до етничких сукоба, нпр на простору бјр босне и херцеговине одсуство
дјелатне међурелигијске толеранције је
суштински проблем свих балканских нетрпељивости! дакле, не декларативна, него
дјелатна међурелигијска толеранција јесте тема којој у будућности обавезно треба
посветити већу пажњу, неголи што је то био
случај до сада
богословски дијалог
патријарх иринеј и муфтија мевлуд дудић са сарадницима (фото: информативна служба спц)
јануар / фебруар 2021 59
наш славни путописац, љубомир п ненадовић слао је из иностранства опширна
писма оцу проти матеји, сродницима и пријатељима у њима је описивао земље у којима је
боравио, пределе које је видео и људе које је
сретао од свих тих писама посебан значај има
оно које је, из напуља, 8 априла 1851 године,
упутио ђорђу малетићу, професору гимназије у београду у њему љуба
исказује одушевљење виђеним, пре свега посетом везуву и вергилијевом гробу,
и покушава да дочара боје
и звуке једне далеке земље
младалачки понесено, са
пуно идеализма и романтике, чари једног изазовног
путовања оживеле су пред
читаоцима у разиграној
игри речи тек на средини
писма љуба узгред саопштава да је упознао црногорског владику с којим често иде у шетњу чамцем или
колима, а онда се занесено
враћа на опис путовања по природним и археолошким лепотама егзотичне италије
седамнаест година касније, љуба, сада већ
прослављени писац, у свом листу шумадинка,
се враћа својим прекоморским доживљајима
он је то описао у фељтону владика црногорски
у италији у својим новинама (1868), а затим, годину дана касније, објавио као књигу писма из
италије лепоте италијe су и даље су присутне, али ту сада доминирају друге теме сусрети
са људима и историјским знаменитостима су
у првом плану у једној уравнотеженој прози,
стилски доста изнијансираној, промичу градови, села, реке, језера, пећине, бродови, али
над свиме тиме доминира лик владике његоша
и његових пратилаца, перјаника вукала и сердара андрије сам сусрет двојице наших великана помало је необичан по
савету једног странца, љуба је
отишао на литургију у православну капелу која је постојала у згради руског посланства
по завршеној служби, готово
случајно, упознао је перјаника
вукала у живописној народној
ношњи како жури низ степениште перјаник га је одвео до
владике његоша и тако је започело њихово пријатељство
његошев лик очарао је љубу, који покушава да га верно
прикаже и пажљиво дочара
читаоцима за љубу, владика
је, пре свега, велики песник
и државник који пати због народних послова
и љуте болести која га мучи у свом том опису,
љуба приказује његоша и као духовника те
странице нису тако ретке, али измичу пажњи
читалаца, јер су ушушкане у обиљу догађаја,
места и људи које путописац помиње у овом
делу када су владика и путописац посетили
палату богатог лукула, затекли су тамо просјака коме су уделили милостињу у музеју је
хришћанска етика
јасно се кристалишу ликови св петра цетињског и ловћенског тајновидца његоша
сећања љубе ненадовића
на велике архијереје
др ђорђе
вуковић
портрет љубе ненадовића
(1826–1895) — књижевника и
песника,члана српске kраљевске
академије (извор: википедија)
60 1 / 2021
владика посматрао неке слике, посебно се задржао на једној од вандика, и том приликом се
нашалио: „ваљда ми се зато допадају његове
картине (слике), што му је име налик на моје
(владика)“ већ овај детаљ оправдава каснију
љубину тврдњу (изречену у писмима са цетиња) да владика његош никад није заборављао
свој владичански чин и дужности које из њега
проистичу за рушевине некад величанствене
вароши помпеје, владика је љуби рекао: „она
(разрушена помпеја) опомиње човека на његово ништавило“ у другом музеју владика је
помно проучавао рафаелову слику „преображење“ и после пола сата, како се љуба изразио,
проучавања божанског лица христовог, објавио свој закључак: „заиста кад би ова христова слика могла проговорити, прве би јој речи
биле: „не чините другима оно што сами себи
не желите“ силазили су и у сибилину пећину,
али се његош стално шалио и певао стихове из
народних песама забележено је како се владика често спомињао свога стрица, свeтог петра
цетињског и питао се шта би он радио у овим
тешким тренуцима више пута је упозоравао
љубу да не поклања толико пажње разним церемонијама и протоколима, него да се посвети
другим стварима и кад га је позивао да поклони пажње њему, владици, мислимо да је његош заправо желео да каже љуби да се окрене
духовности и бризи за ближње, а поготово за
болесне
љуба је описао како су његоша у писму обавестили да омер паша латас спрема поход на
црну гору, при чему се владика одмах сетио
страшног суда: „е, дабогда се на страшном суду погледао (паша) у очи са обилићем!“
загонетка његошевог лика и дубина његових поука пратиле су љубу, може се слободно рећи, кроз цео живот он се овој теми вратио у делу: о црногорцима (писма са цетиња
1878) сада је његов захват био много дубљи
истраживао је прошлост народа, обичаје, духовност, зачетке књижевности применио је
књижевни поступка који ће касније назвати
„документарна проза“ и „полифонијско писање“ он о томе често казује у анегдотама,
као да ублажава озбиљност теме коју износи
пред читаоца поред лика људи који насељавају непроходне планине, јасно се кристалишу ликови св петра цетињског и ловћенског
тајновидца његоша свети петар i петровић
је приказан као одважни владика који сузбихришћанска етика
петар i петровић његош — свети петар
цетињски (1748–1830) петар ii петровић његош (1813–1851)
јануар / фебруар 2021 61
хришћанска књижевност
ја штетне појаве у својој пастви, умирује крвну
освету и вешто преговара са страним изасланицима још у писмима из италије описао је
како је св петар i био скроман у јелу детаљно
је описано како је изабрао његоша за наследника и како га је упутио на школовање код јосифа троповића, који се, као што знамо, бринуо за манастир савину и цркву у топлој, код
херцег новог приказано је и боловање св
петра цетињског и како је често ишао на иванова корита, чија је вода сматрана за лековиту свако дрво под којим се св петар одмарао
на путу од цетиња до иванових корита народ
је сматрао благословеним и није их секао, мада су били оскудни у огреву
његош је следио стрица на путу духовности,
што се огледа у многим његовим делима и он
се бавио умиривањем крвне освете често се
заборавља (а љуба то напомиње), да се много
старао и о народној ношњи и одредио јој крој
и облик поред многих других ствари, љуба је
забележио и његошево боловање приповедање је наставио тамо где је стао у писмима
из италије његош је дошао у беч, где се болест погоршала, па су морали да му пуштају
крв нису се сви лекари усуђивали да обаве
ту ризичну интервенцију, па су то препуштали
доктору шкоди, а кад њега нема др радишићу
његош се вратио на цетиње, а крајњи исход се
неизоставно ближио у једном тренутку било
му је толико лоше, да су разматрали могућност
да га у столици снесу до котора осетивши да
се ближи неумитни крај, његош је објавио своју последњу вољу и открио да је тестамент поверио конзулу гагићу који је био у дубровнику
опоменуо је главаре и сенаторе да чувају народ завршио је позивом да брину о сиротињи и да јој чине правду примио је причешће
и последњим речима богу поверио старање
о народу тако се растао са светом овај велики
човек, владика, духовник, песник, државник,
правдољубац растао се бринући о народу и
о сиротињи, о онима о којима нема ко да брине бринуо је о другима чак и у последњем часу тако се, бележењем надахњујућих сећања,
љуба ненадовић одужио великанима српске
духовности, великим архијерејима и старешинама једног напаћеног народа
драги викторе сергејевићу, неизоставно ћу вам послати причу, само ме не
пожурујте“ тако је написао чехов у децембру 1899 године мирољубову, бившем појцу, а тада издавачу часописа за све и боготражитељу „послаћу вам причу архијереј“
прошло је више од године у марту 1901
године, олга книпер је добила писмо од
њега из јалте „сада пишем причу архијереј,
која ми седи у глави већ петнаестак година“
у августу исте године книпер је отишла
у москву у театар чехов јој је 31-ог упутио
нежно писмо са проблесцима туге – њему је
тако досадно у самоћи, као да су га „затворили у манастир“ и опет фраза о архијереју:
„ извукао сам из кофера“, и подухватио се
писања пре петнаест година је замислио,
пре скоро две године је обећао мирољубову, а сада тек што вади рукопис из кофера но, није лако ни писати: гости долазе од
ујутро („манастир“) прича се може писати
само у међувремену између даме-поклонице, лекара из москве и туберкулозног, који
тражи у јалти пристаниште
јесен жалосна лови мишеве, пушта их на
слободу, побољева у децембру, две године
после тога, како је обећао, пише мирољубову: „са архијерејем вас нећу преварити,
послаћу пре или касније“
и послао је крајем фебруара 1902
године
извињавао се – завршио је давно, али се
преписивање показало тешко, јер „једнако
побољева“ у априлу 1902 године се појавио архијереј, коначно у 4-ом броју часописа за све
прича је невелика, заузела је свега неколико страница мирољубову се вероватно
учинило чудним, због чега је преписка због
исте трајала две године? о петнаест година
он и није знао
можда је ово и заиста чудно, али ево тако се десило, а зашто заправо, ми не знамо
у сваком случају замисао је дуго лежала
подземно није се започињао онај тајанствени живот, који рађа живо детенце он
се започео онда, када је узрастао довољно
сам, чехов врло је добро, што није напихришћанска етика
62 1 / 2021
чудесно слободно;
он споро и тајно зри
жуковски (шилер)
„архијереј“
са руског превео:
небојша ћосовић
сао архијереја 80-их година: тада још није био
спреман
развитак уметника је прекаљивање укуса,
чврста рука, одбацивање непотребног, заборав младићког писања – онај раст који се
одвијао у чехову непрекидно напоредо са
растом човека као и у јарузи, архијереј је написан са оном савршеном једноставношћу
која се даје трудом током читавог живота но,
ова прича није састављена, него створена,
то јест у њој нема извештачености, већ је све
живо све је непосредно и све је проживљено, иако је заправо замишљено бог зна када,
могло заморити, учинити апатичним али није учинило
над овом причом чехов је почео да ради
неочекивано у јесен 1901 после кумиса, на
који се надао, а пошто кумис није помогао
и он почео слабити и побољевати у јалти,
написао је тестамент олга книпер је одавно већ играла у москви, када је он окончао
архијереја
читавог живота његов унутрашњи развитак је ишао двема линијама – на разне стране тако је било и сада материјализам чехова
добио је подршку у средини, где се он литерарно преселио (лева интелигенција) горког
је схватао свакако потпуно, с њим је стицао
славу у фоајеу художественог театра треба
веровати у прогрес, кроз двеста-триста година све ће бити предивно; код толстоја су
исувише умне очи да би био верујући (горки),
цркву и религију одавно je требало сломити
итд ово је тада пут опште струје, он даје познатост и славу
горки је сав био у овоме са чеховом је било сложеније, јер је и он сам био сложенији
он је волео славу, али се држао на растојању
од ње и владао је вешто собом и главно – у
њему је било нечег подземног, нечега сасвим
друге врсте са годинама, у страдањима од
болести, у усамљеним јалтинским созерцањима, у предосећању блиског краја („пет
годиница“), то подземно је расло и просветљавало се, тражило излаз и нешто му се откривало, а то он није могао изразити рационално ово је била несвесна светлост вишег
света, царства божијег, које је „унутар вас“
младом, здравом, руменом чехову се оно
мало откривало у студентским данима међутим, зрелом чехову је коначно било откривено зато он није могао у младости написати
архијереја (чак и његов студент није био
написан у младости) а архијереј је сведочанство зрелости, у предсмртној и несвесној
просветљености
сав архијереј је пун ове светлости у мужицима се она већ пробила, у причи у јарузи је
дао дивне странице ноћног сусрета липе са
мужицима у архијереју је подједнако неземно
озарење разливено од првих страница приповести, од свеноћне у цветну суботу до краја дуго бденије служи преосвећени петар, већ
болестан и све је дивно у цркви море људи,
хришћанска књижевност
антон павлович чехов (1860–1904), портрет из
1898 године, рад осипа е браза (извор: јандекс)
јануар / фебруар 2021 63
свима се сјаје очи, као кроз маглу архијереју се
чини да му је после врбице дошла мајка, проста
жена, удова ђакона, коју он није видео 9 година, „и све време гледала на њега са радосним
осмехом, док се није помешала с масом света и
због нечега су му потекле сузе низ лице сузе су
заблистале код њега на лицу, на бради и у близини још је неко заплакао, потом даље још неко
други, потом још и још, и мало по мало црква се
напунила тихим плачем“
откуда ово? зашто плачу сви? догађа ли се
тако? но, ево чехов одмах узима такав тон, да
покорава и убеђује: да, виши свет је присуствовао тада на цветном бденију панкратјевског манастира, он ће тако до краја и присуствовати у овом чудесном делу: и у месечевој
светлости априлске ноћи, и у успоменама о
детињству и љубави мајке према њему, и у
смиреном оцу симеону, који се није могао
сетити где се у светом писму помиње јегудилова магарица, и у сећању архијереја на
своју дечачку „наивну веру“, када су носили
по селима икону литијом, и у оном последњем предсмртном бденију великог четвртка,
12 јеванђеља, коју је служио кроз неколико
дана преосвећени петар и сам наизуст читао
прво, најдуже јеванђеље „сада се прослави
син човјечији“ и „осећао се бодар, делатан,
срећан“, као и увек када је служио у цркви
виши свет је и у љубави мајке према њему,
кога се бојала као архијереја
ништа не значи, што је око њега убог и таман живот, и што сви дрхте пред архијерејем
и ово га љути, и он нема с киме ни реч да прозбори чак рођена мајка, чак девојчица каћа,
рођака, која све испушта из руку и којој се коса изнад чешља на глави сјаји као ореол – све
је некако изван уобичајених граница
у доњем, бедном, грешном свету нашем
преосвећеном петру је тесно он се и болестан сећа свег детињства и живота у иностранству, где је био послан у јужни дивни
град, где је живео усамљено и отмено, пишући научни рад све ово су одјеци вишег
и ево смрт долази, коначно; управо на овој
страсној се он приближава њој – није му се
случајно слошило још на цветном бденију
(трбушни тифус) мајка му је дошла у архијерејски конак, он би тако хтео да буде љубазан, и да помогне њој и сестричини каћи, но
већ је касно он је одједном смршао, ослабио, престао да се осећа као архијереј, страшни начелник, напротив сада је последњи и
незнатнији од свих
„како је добро, – мислио је – како је добро“
мајка је одмах схватила да је ово крај
„она се више није сећала да је он архијереј,
и целивала га је као своје дете најрођеније
„павлуша, чедо моје, рођени мој! шта је то с
тобом? павлуша, одговори ми!“
„а он више није могао да изговори ни реч,
ништа није схватао, и чинило му се како већ
као обичан човек иде по некаквом пољу брзо, весело, лупкајући штапићем, а над њим је
широко небо, заливено сунчевим сјајем, и он
је сада слободан као птица, може да иде куда
му се прохте!“
ишао је он коначно према богу
своје приповести о свештенству чехов је
започео са оцем христофором сиријским у
степи, и наставио са ђаконом у двобоју, да
би завршио ликом преосвећеног петра –
сам, вероватно и несвестан да даје чудесну
заштиту и чак превазношење оног свештенства, коме су већ зловесници припремали
мученички венац чехов је добро познавао
живот и није био склон једностраности и дотеривању и ево показује се, да када се узму
његови ликови духовног сословија, ту скоро
да нема негативних особа
не знам, да ли је мирољубов схватао, какав
му је дар послао чехов, могу само рећи, да он
тада није био примећен и оцењен горки и
андрејев су више галамили међутим, архијереј није био написан ради галаме
ова прича, истинско ремек-дело, долазила
је полако и као што је споро настајала, тако је
и не журећи освајала све више и дубље као
што је речено о зрну горушичином: „ иако
мање од свију сјемена, али када узрасте, веће
је од свих трава, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим“ (види мт 13, 32)