-БЕЗУМЉА-

Свеска: 303 | Хришћанство и култура
... јасперс је на свој кожи и на кожи своје породице осетио пуноћу зла тог „просвећеног“ и „узнапредовалог“ човечанства, и то у лику национал-социјализма то га је и довело пред један океан нихилизима, и то у једно стање отрежњења, где он размишљања о скоку из страве у спокојство каљен управо патњом и страдањем, на рушевинама разумног безумља коме је можда и сам веровао, јасперс трага за смислом а смисао је у односу са трансцеденцијом: онај ко излази на крај без одношења на егзистенцију и транцседенцију и разметљиво полаже право на чисту иманенцију, не уздиже стварност садашњега будући да дубину тубивства не налази у поменутом односу са тран- сцеденцијом него у пуком овде и сада, он чак допушта да тубивство постане плитко јасперс додаје и да његова философија није успокојена философија, жалећи да покаже да не жели да лажно успокојава човечанство заиста, савременој философији недостаје храброст коју је имао јасперс, и то га чини јединственим иако због поменуте искључивости разума и вере, спекулације и откриве- ња није успео да досегне спокојство - егзистенцију до краја - јасперс ипак показује да човек мора да победи своју уображеност и гордост и да призна властити неуспех тај корак је почетак хода ка успеху хришћански речено, то је једно својеврсно покајање ^овек мора напустити философију која га лажно успокојава он мора да се покаже храбрим и да се суочи са нихилизмом који следи то је нада да се нађе пут из бесмисла у коме се човек налази једна истинска философија егзистенције је потребнија него икад али, то је философија храбрих православни мисионар 17 јединица за време је трајање од тачно 9192631770 периода зрачења које одговара прелазу између два хиперфина нивоа основног стања атома цезијума 133 на температури од 0 к ово је дефиниција секунде мислили сте да знате шта је време? у свету у коме живимо дат нам је практично неограничен простор, али смо ограничени вре- менским интервалом наше искуство проток вре- мена најчешће везује за годишња доба, за месечне и дневне циклусе, за празнике, као физичка величина време нам служи као реалан параметар трајања неке промене време представља једну од четири општеприхваћене димензије које су интуитивно свима јасне основна јединица времена је секунда, уведена конвенцијом, слично као што је јединица за дужину метар или за јачину струје ампер готово сви основни закони физике су инваријантни у односу на време у литератури се као примери најчешће наводе билијар и капљица мастила у чаши воде ако бисмо посматрали судар две били- јарске кугле, закони који важе при том судару би важили ако бисмо „пустили филм уназад“, однос- но ако бисмо окренули стрелицу на временској оси - ако би време текло уназад процес који није инваријантан био би стављање капљице мастила у чашу воде мастило би обојило воду а обрунти процес се у природи не дешава нећемо видети како се замућена вода полако бистри и ствара стрелица времена аутор: александар савић хришћанство и наука 18 5 / 2008 са настанком хришћанства настаје један нови моменат у погледу на историју историја као ток времена добија свој почетак и крај - стрелицу времена - и више није круг у коме се све врти и циклично понавља капљица мастила, а око ње чиста вода слични су и сви искуствени догађаји: падање кише, разбијање чиније, спаљивање папира, ови догађаји имају усмерену стрелицу времена, односно постоји правац тока времена који се не може окренути поимање историје је неизводљиво без поимања времена схватање историје као цикличног кретања је било уврежено код стар- их грка и других древних народа са настанком хришћанства настаје један нови моменат у погледу на историју историја као ток времена добија свој почетак и крај - стрелицу времена - и више није круг у коме се све врти и циклично понавља на тој стрели времена, рођење христа је историјска прекретница толико велика да ми датуме делимо на оне пре христа и оне после христа (термин пре нове ере и после нове ере је скројен за употребу у нехришћанским државама и срединама које су прихватиле хришћанску еру - мерење времена) проблематика календара је присутна од почетака мерења времена тако постоје десе- тине календара који имају своју употребу у одређеним крајевима света или у одређеним ситуацијама, областима науке навешћемо само јулијански, грегоријански, кинески, хебрејски, астрономски, лунарни, соларни форма и дужина овога текста не дозвољава детаљније упуштање у проблематику кален- дара, али оно што можемо да кажемо јесте да је, као и много других ствари, и календар ствар договора оно што хришћански систем мерења вре- мена апсолутно издиже изван сваке физике је евхаристија, где ми сада и овде имамо пре- докус онога што ће бити на евхаристијском сабрању ми улазимо у будући век, кушамо царство које ће бити есхатон у литургији постаје сада будућност и прошлост се сусрећу у садашњости тако на сабрању пре- вазилазимо ограничење времена, и та четврта димензија нам више не представља ограничење, већ изазов сећајући се, дакле, другог и славног доласка, онога што ће бити на крају историје, надилазимо димензију вре- мена, сећамо се будућег догађаја који је већ овде и сада испуњен православни мисионар 19 20 5 / 2008 какав је однос хришћанства и културе? да ли су постојали и још увек постоје међусобни утицаји? многи би рекли да је хришћанство застарело и да конзервира неке вредности које су одавно превазиђене, чије данас присутне љуштуре - ако су уопште у стању да их примете - јесу споменици које би или што пре требало срушити и трагове затрти или пустити да у пот- пуности обрасту у коров заборава у том слислу култура се посматра као оно-што-је-у-тренду, при чему веома често не постоји никакав критеријум тренда, већ се оно узима здраво за готово, као једна датост куда, међутим, води овакво схватање културе? пролазност културог аутфита, и сами смо сведоци, води трагичном и бесциљном тумарању „савременог“ човека који упорно, свес- но или не, декултивише читаву творевину укључујући и себе све постаје ресурс задовољст- ва, а свака упитаност о одговорности делује сувишно с правом названа потрошачка, савреме- на култура је култура привидног стицања јер - стичући себи пролазно - човек не само да читав свет доводи у трошно стање, него - незадовољан „стеченим“ - тежи да потпуно потроши и упропасти оријентир човековог деловања [та је алтернатива? другачије поимање кул- туре и њеног односа и улоге човекове у свету мора да понуди, пре свега осталог, критеријуме онога- што-је-у-тренду како би се недвосмислено пре- познао оријентир човековог деловања - живљења позивањем савечних вредности савременост постаје сврховита и тек тада сваки тренутак постаје изузетно драгоцен да бисмо критички сагледали савремено поимање културе и оценили њен однос према хришћанству, неопходно је да укажемо на изворно значење речи култура реч култура латинског је порекла „цултура“, а изворно значење јој је „земљорадња“ узевши у обзир чињеницу да је замљорадња у далекој прошлости представљала праву вештину и врхунац технолошког напретка, где су биле упрегнуте све прихосоматске енергије човека, не аутор: стеван јовановић хришћанство као православни мисионар 21 чуди што је савремено схватање културе везано за технологију и идеју цивилизације семантика речи цултура упућује на обраду и усавршавање неке ствари са јасно одређеним циљем ипак, сма- трамо да није исправно да се свако сврховито деловање на природу и човека окарактерише као култура наука, поготову у области примене, од којих предност има војна индустрија, сведочи у прилог нашем ставу јаз између културе и технологије, тачније измећу културе и циви- култура пар еxелланце тема броја 22 5 / 2008 лизације, све је већи тако можемо говорити о друштвима која су на завидном цивилизацијском нивоу, а која су културно заостала или дегради- рана и обратно [та је разлог томе? појму култура је одузет један аспект његовог значења, који се показује као кључан за наведени проблем наиме, реч је о религијском аспекту, који се очитује чак и у корену речи култура култ или обред представљао је, на митском нивоу људске свести, једини начин обраде земље, али и више од тога: он је представљао једини начин одношења са природом испуњеном боговима и различитим митским бићима који су на њу, природу, непосредно утицали, а тиме и на човека временом земљорадња постаје налик данашњој, али као своју главну карактеристику задржава обредну радњу сетимо се, овде, првих страница библије и прародитељског греха није нимало случајно да је последица нарушене заједнице са богом наведено евино рађање деце у мукама и адамово мукотрпно обрађивање земље: „земља да је проклета због тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега века трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; са знојем лица свога јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (пост 3, 17-19) још нам може послужити и епизода са каином и авељом, где су као главне одлике њихових занимања, земљорад- ње и сточарства, наведене култне радње каинов жртвени принос од „плодова земљских“ бог није примио, а казна за касније почињено братоубист- во је уследила: „када земљу узрадиш неће ти више давати блага својега“ (пост 4,12) у другим религијама, такође, многобројна су сведочанства о религијском карактеру земљорадње хананска народна религија хананска народна религија, слично римској, знала је за сакралну проституцију, која је за циљ имала да обнови иницијално оплођавање земље, често у митској слици представљено одређеним сношајем дакле, напорно стање човека у свету доводило се у везу са јазом измећу бога или бого- ва и људи, чија се наклоност имала да осигура wеговим/њиховим умилостивљавањем можемо претпоставити да је радња којом је требало да се изазове или повећа принос „рода земаљског“ првобитно била богослужбена умилостивити бога одређене регије било је круцијално уколико се желела добробит култура је, дакле, спочетка представљала обраду и усавршавање природе од стране човека, са циљем да човеков живот постане мање напоран временом, разуме се, човек је савладавао нове препреке,и од култиви- сања природе постепено је прелазио на култиви- сање појединца и друштва тако у платоновим дијалозима читамо о земљораднику као идиоту, што ће рећи особењаку који не ради на усавршавању живота заједнице: на општем добру земљорадња, дакле, више не може бити сматрана културом међутим, иако је појам култура мењао конотације, остао је битно религиозан, те ће још дуго државне и друштвене улоге бити посматране кроз религиозно сочиво примери за то су много- бројни обреди посвећења државних службеника у римској прехришћанској религији, старозавет- но помазивање царева, средњевековна симбиоза цркве и државе и сл ипак, проникавши у многе тајне природних процеса, човек почиње да делује на свет на начин на који су то некада чинили богови та постепена секуларизација довела је до савременог схватања света у којем бог нема никакву улогу одговорност морамо бити свесни одговорности коју и хришћанство сноси у овоме процесу наиме, његовим ступањем на историјску сцену разна митска бића и богови протерани су из овога света, те је човек ослобођен тескобе њиховог непрестаног умилостивљавања ^овеково досто- јанство постаје богообразно и он почиње да дише слободно и смело ^ак је и старозаветно поимање бога и односа са wиме преутемељено, о чему апостол павле сведочи, неуморно подсећајући на слободу коју смо задобили у исусу христу, на сло- боду од закона хришћанство, дакле, руши и старозаветни концепт испуњавања заповести, које би за циљ имало божији благослов у свакод- невним човековим активностима оно себе, у том смислу, поставља као антирелигију, јер нарушава дотадашњи свеопшти религиозни концепт трговине са богом или боговима, због чега се показује као одлучујуће средство секуларизације „и ако се само у овоме животу уздамо у христа, православни мисионар 23 најнесрећнији смо од свих људи“ - вели апостол павле (1 кор 15,19) дакле, бити христов не значи бити богом заштићен од несрећа и зала која нас могу задесити, већ напротив то значи бити у свету као овца међу вуковима (мт 10,6) на више места у светоме писму христос упозорава на трновит пут и на тешкоће које чекају „оне који држе реч wегову“ награда за труд налази се са оне стране историје и, за разлику од страрозаветног и мно- гобожачког поимања историјског благослова, не нуди никакву видљиву и опипљиву добит, напро- тив сва у ишчекивању есхатолошких догађаја вера хришћанина је „потврда ствари нев- идљивих, основ свега чему се надамо“ бити са богом због wега самог коренитом демистификацијом природе и њених процеса, хришћанство је утрло пут савре- меном смелом и слободном човековом односу према васељени заједница са богом више није наметнута човеку, него је слободно/љубвено опредељење за бога бити са богом због wега самог и ни због чега другог, дар је усиновљења добијеног кроз пријатељство са сином, које се остварује у духу светом сада се поставља питање: да ли је демистификацијом природе хришћанст- во културу лишило оријентира? другим речима: да ли је хришћанство одговорно за кулурно тумарање и тумарање културе, о чему смо на почетку говорили? одговор на ова питања налаз- имо, поново, у смислу термина култура наиме, култура као земљорадња има за циљ бољи род, а у ширем смислу она има за циљ бољитак у ма којој области човековог делања коначно, култура има за циљ бољитак као такав, што претпоставља идеју добра рад човека на сопственом обрађивању и усавршавању са идејом добра као крајњим циљем његовог постојања, добро познат античкој грчкој и њеним философским школама, није био јасно и недвосмислено назначен и образложен црквени доживљај исуса из назарета, за последицу има христологију и тријадологију, сотириологију, есхатологију, а у целости се огледа у хришћанској антропологији, којом култура, иако већ секуларизована, добија јасно оно што јој је, сматрамо, недостајало недвосмислено назначење, задатак и метод теолошки аспект христологије резултовао је тријадологијом, након чега су се отвориле многе онтолошке препреке у христологији савладавањем ових препрека највише је добила хришћанска антропологија, која у тајни христа открива нови смисао човекове сличности богу (пост 1,26) а коју је остварио исус циљ човековог постојања као слике бога је да буде у заједници са прволиком задатак је да постане личност, што ће рећи да постоји на начин постојања свете тројице, а које је безрез- ервно припадање другоме метод (од грчке речи која значи слеђење, пут) је сам христос, који и назива себе путем (јн 14,6) култура је у хришћанском кључу, дакле, иако постављена на темељ слободе јасно усмерена добровољним самокултивисањем стиче се вештина да се читав космос, као предмет обраде, узводи ка добру прича о злим виноградарима (лк 20,9-16) управо описује творевину као виноград а људе као виноградаре, који имају да богу, као власнику винограда, приносе дарове ова свештена улога човека у хришћанству суштински је благодарећа богослужи се, пре свега, да би се захвалило богу на делу спасења, јер жртва је принешена, бог је одобровољен једном заувек према томе је богослужење новозаветне цркве и названо евхаристија истини за вољу, литургија обилује прозбама, али је њен врхунац канон благодарења, а сва су очекивања есхатолошка ослобођени од неопходности да умилостивљујемо бога као слуге господара, ми му се обраћамо као синови оцу, а свако наше дело му приносимо са захвалношћу, иако то није нужно оцена савременог појма културе сама се намеће па је нећемо износити ако култура има за циљ добро, онда се хришћанство може сматрати кул- туром пар еxеланце многобројни утицаји различитих култура на хришћанство нису проме- нили његово биће, већ додирнувши се светиње и сами су постали светињом свака култура, уко- лико има добро као сврху, може бити усвојена хришћанским учењем, при чему не мења његов идентитет, већ му се прилагођава овом својом способношћу хришћанство себе поставља изнад свих култура, ослобађа их нужности и узвисује због тога се са сигурношћу може тврдити да бити хришћанин истовремено значи и бити културан, чак и ако не сматрамо да бити културан значи и бити хришћанин 24 5 / 2008 православни мисионар 25 помислите: кад, на пример, муче човека; ту су патња и ране, мучење телесно, и, наравно, све то одвлачи патникову пажњу од душевних мука, тако да само те ране и муче, све док не умре али главни и најјачи бол можда није у ранама, него што ту онај јадник баш сигурно зна да ће, ево, за један сат, а после за десет минута, затим кроз пола минута, затим сад, ево овог тренутка душа из тела одлетети, те да он тада већ неће бити човек, и да је то већ сигурно: главно је то што је сигурно оно, кад главу мећеш под нож и чујеш како он клизи над главом, ето, баш то четврт секунде и јесте нешто најстрашније знате, то није моја фантазија, но су тако многи говорили ја у толикој мери у то веру- јем да ћу вам отворено казати своје мишљење убијати некога због убиства несразмерно је већа казна него што је било његово злочинство убиство по пресуди несразмерно је ужасније него што је разбојничко онај кога убију разбојници, кољу ноћу у шуми, или како му драго, тај се увек, у сваком случају, до последњег тренутка нада да ће се још спасти бивало је примера да је већ грло пресечено, а он се још нада, па или бежи или моли а овде се насигурно одузима сва та последња нада с којом је десет пута лакше умирати; ту је пресуда, и у томе што ти сигурно знаш да нећеш умаћи, у томе се и састоји ужасна мука, и нема на свету страшније муке од те доведите и метните војника пред топ у боју и гађајте га, он ће се још увек надати; али прочитајте том истом војнику пресуду насигурно, он ће полудети или заплакати ко каже да је човекова природа кадра издржати то да не полу- ди? нашто то кињење гадно, непотребно, узалуд- но? можда има где-год човека коме су прочитали смртну пресуду, пустили га да се намучи, а затим му рекли: "иди, прашта ти се" ето, такав би нам човек можда и могао испричати о тој је муци и страхоти и христос говорио не, с човеком се не сме тако поступати! // фјодор михаилович достојевски, идиот, рад, 1977, стр 33 да, и то је за човека можда и није за све људе - неки полуде, неки никада више не могу да се врате у нормалу, постану или ћутљиво утучени или брбљиво егоцентрични јер, признаћете, није лако гледати смрти у очи, а знати: ево је, долази долази сигурно! и одједном: ништа нема је косач је отишао и није ме покосио неко се смиловао или је погрешио или - ко зна свеједно, прошло је, то је најважније! питања зашто се ово десило, зашто баш мени брзо провеју кроз свест и оду не треба се питати, треба живети! и тако, ти људи наставе да живе и - не виде ништа, ништа они су смрт преживели, али је нису проживели а неки други људи - прогледају питања која су прву групу људи тек дотакла, а онда свесно беху одбачена, другу групу људи прате и муче цео живот: зашто се ово догодило, зашто баш мени да западне ово што ни најгорем непријатељу не бих пожелео, зашто ми је дато да видим смрт, да је опипам, да осе- тим њен мирис и рушилачку снагу, да се рвем са њом - са тако неравноправним противником да ли зато да схватим све проћердане тренутке свог јадног живота, да ли зато да увидим да већина ствари која ме је чинила неодлучним, несигурним, полутаном, превртљивцем и покварењаком и да сви разлози и оправдања зашто неке ствари нисам видео - нисам хтео да видим - нису ништа друго до ништавни, неважни, млаки и сиви? и, ето, у тих неколико тренутака, неколико минута или дана док сам чекао смрт, ту страшну околност непојмљиву аутор: бранимир нешић ^овек који је проживео смрт тема броја 26 5 / 2008 (или најтеже појмљиву) људској природи, тада, у том лудачком валцеру схватио сам: живот зашто баш мени! да ли је то била пука случајност или, пак, страшно божије допуштење? боже, одгов- ори ми - зашто? зашто баш мени? зашто ћутиш, свезнајући! тражим, чујеш ли ме, захтевам да ми кажеш - сада и овде! зашто си се поиграо мноме? [та хоћеш да видиш! да провериш? да испиташ? зашто ћутиш? зашто а када прође мало времена, када схватиш да небе- са ћуте и да ће ћутати, да ти никада неће одговор дати, када паднеш на колена изнемогао од трагања за тим страшно битним одговорима, онда једна мала, сасвим мала и чудна реч заискри у твојој мисли дар! нељудски, монструозни, катаклизмички - дар - од бога! по wеговом допуштењу! по wеговој милости у немилости да бих - прогледао! да бих сазнао, да бих ојачао, да бих другима пренео тешком и великом ценом плаћену спознају - о животу, о пуноти, о истини, о правди не треба лагати, не треба децу учити да лажу нити да учествују у лажи било каквој лажи, свеједно је; лажи је много а истина је само једна - пут, истина и живот! како ми је сада све јасно, чудновати боже, када очи имаш и - видиш! и сва блага овога света неважна су ако очи изгубиш у тајни пшеничног зрна морао сам умрети да бих оживео, морао сам умрети у коначности да бих се родио у бесконачности! већини се то догоди када оду са овога света, а мени је дато да останем и: сведочим! фјодор михаилович достојевски - сведок! александар исајевич солжењицин - сведок! поред многих подударности њихових живота, претходно наведено искуство које су обојица прошли - свако у својим околностима и приликама (достојевски је био осуђен на смртну казну, па помилован; солжењицин је добио дијагнозу да болује од малигног тумора, да му је остало свега неколико недеља живота и, одједном, излечење: тумора нема, нестао је!) - доводи их у исту раван: раван сведока, раван људи који су преживели, али и проживели смрт сва њихова философија живота заоденута је тра- гањем, мучним трагањем за истинским, пунотним животом где он постаје, ко га даје, како људи издају живот, како извитоперавају свој позив и дар од бога, како постају убице и гонитељи, а како постају мученици и светитељи? и један и други, с једне стране, дотакли су смрт, а с друге, као православни хришћани, дотакли су божију руку, божију милост и божију qубав они који христа и до дана данашњег називају занесењаком и фантастом, фанатиком и фунда- менталистом, исто тако карактеришу и достојевског и солжењицина занимљива је појава да људи оно што не прихватају или не схватају веома лако оцењују као погрешно, ретроградно, ненормално и свакако неприхватљиво да ли су у основи њихова другачија стремљења, другачија мерила и систем вредности од ова два руска зане- сењака јер, питају се они, зашто би нам тај, руку на срце, мирољубиви и незлобиви христос био мера свих ствари када ја, то јест ми у својим животима можемо да будемо мера свих ствари и зашто бисмо свет морали да меримо по христовим православни мисионар 27 законима и учењима када овде, на земљи, постоји цивилизација, напредак, наука, постоје закони, римско право, позитивни прописи, људска права, толеранција, тачно - узвикују два руска занесењака, а посебно александар солжењицин, и подсећају: постоји и колима, постоји и аушвиц, постоји и јасеновац, постоји хирошима, постоје свесно истребљени народи индијанаца, с намером мрцварени црнци, са задовољством уништавани јевреји, са до скора дозвољеним ловом ловљени абориxини, са колат- ералним штетама масакрирани срби и ирачани, постоје управо од оних који вероваше у светску науку и прогрес без оног мирољубивог и незло- бивог занесењака, на стотине гулага, логора, гас- них комора, на стотине и стотине мрвилица васцеле људске цивилизације достојевски је пророчки наслутио да време злих духова долази у веома лепој обланди плитко и наивно схваћених људских права, цивилизациј- ских потреба и некакве једнакости и слободне мисли и љубави, солжењицин у својим делима сведочи њихово отелотворење, сведочи у шта су се све оне лепе приче о братству, слободи и јед- накости претвориле, сведочи и описује зле духе у њиховој потпуној бестијалности, у потпуно разби- јеним границама људскости и у потпуној аморал- ности солжењицин описује пакао на земљи и људе у том паклу оно што су иван карамазов, родион раскољников и други јунаци достојевског на појед- иначним људима испробавали, у солжењициново време се испробавало на милионима, милионима, милионима, милионима људи и у том паклу, у том черечењу људске душе, савести и тела, неки људи су, после свих мука, остајали живи: живи у христу, живи са христом, живи за христа и то није философија, то није теорија, то није пуки ларпурлартизам - то је искуство, монструозни опит показао искуство које нема цену, искуство после којег не остајеш млак, већ само врућ или хладан за разлику од тог опита, од тог искуства кроз које су прошли словенски народи, говорио је солжењицин у својој харвардској беседи - људи на западу пролазе кроз само на први поглед беза- зленију мрвилицу људских душа описујући запад- ну културу као бездушну, аморалну и себичну, солжењицин западњаке опомиње да ће и на њихо- ва врата доћи гулази, можда у неком другом облику, можда не ни толико приметно као што је било искуство руског народа у стаљиново време, али узрок и извршилац су исти: узрок - духовна успа- ваност (солжењицин би рекао ушушканост напомињући да до револуције у царској русији не би ни дошло да су људи у цркви били на духовном нивоу припадајућег им задатка, а не ушушкани и задовољни - какви су били), а извршилац - зло, само зло које се користи безумним људским рукама солжењицин је човек човекољубив, пророк исти- нољубив, мученик достојан насеља праведних а тамо га, као свога исповедника, сведока и пророка, чекају милиони који нису заборављени управо зах- ваљујући њему дакле, опет је солжењицин победио смрт у коначном скору - 2:0 за александра довољно, сасвим довољно 28 5 / 2008 хришћанско аутор: благоје пантелић бог је створио човека као умно биће које може да општи с wим место за остваривање дијалога је рајски врт, а начин богослужење рајски врт је једино место на коме човеков живот достиже своју пуноћу, место на коме је живот вредан живљења али човек у једном моменту свог прогреса у добру почиње да пориче себе као богослужбено биће, односно као биће које разго- вара са богом, и бива протеран из рајског врта протеран је јер се није понашао у складу са богоустановљеном културом живљења у њему; постао је некултуран, некултурно је желео да постане нешто што у бити не може бити бог му је дао могућност обожења, а он је хтео да буде бог; дао му је могућност освећења, а он је хтео да буде апсолутно свет у „прогонству“, човек успоставља неки свој начин постојања (који је неретко трагичан); он живи у греху, живи сопствени промашај новоуспостављени начин живота бисмо могли назовати паракултуром, или, можда, подкултуром та паракултура у свим својим верзи- јама постоји и данас као негација хришћанске културе, као негација оне културе која за основу има богочовека паракултура је сурогат хришћанске културе, али ипак има могућност преображења, исправљања (о том процесу сада - због стешњености простора - нећемо говорити) мишљења смо да прво треба правилно дефини- сати појам културе, па тек онда окарактерисати и дефинисати паракултуру и отпочети њено исправљање остваривање светости култура је начин живота човека по строго одређеним правилима у конкретном систему вредности хришћанска култура је свој систем вредности, односно своја „начела живота“ (како би то рекао јован златоусти), усмерила на ост- варивање светости човека - на његово обожење - јер је то у складу са божијим стваралачким промислом следствено томе, хришћанска кул- тура - коју сматрамо једином аутентичном - јесте култура светости“ апсолутно свет је само бог, који је и извор светости човека док се човек освећује, бог јесте свет хришћанска култура се, дакле, уте- мељује богом, и то оним кога је открио христос - оваплоћени син wегов христос је тај који одређује, дефинише културу wегов живот је њена парадигма која се мора отелотворити у животу појединца да би његова егзистенција имала смис- ла ^овек се освећује тако што непрестано пози- тивно одговара на позив божији на заједничко живљење, тако што пристаје да у себи оваплоти бога, да и он постане христос (богочовек) живљење са христом и по угледу на христа значи прихватање одређене културе основни садржај те културе је богослужење христова служба оцу је образац човекове службе богу космички свештенослужитељ хришћанска култура је - као изразито литургиј- ска - најприроднија за човека, који је творевина божија јер је он створен да буде свештеник ^овек је човек само као литург - онај који служи богу божанско предназначење је да човек буде космички свештенослужитељ бог човеку предаје материју на управљање, које се првенствено очитује у литургијском приношењу те исте матер- ије wему културом се одређује употреба читаве живљење са христом и по угледу на христа значи прихватање одређене културе основни садржај те културе је богослужење христова служба оцу је образац човекове службе богу православни мисионар 29 поимање културе тема броја творевине, тако да се човекова одговорност односи и на свет изабравши извесну паракултуру, (која је у бити култура ништавила јер одстрањење бога и живота човека подразумева повратак у оно из чега је створен, а то је апсолутно ништавило) човек одређује и судбину читавог света култура живљења овде и сада јесте пут који се завршава у вечности која, пак, може бити двојака: бескрајна депресивна празнина или пуноћа постојања систем вредности који одређује културу човека одређује и квалитет његове вечне егзистенције; на основу тог квалитета вечност дефинишемо као рај или пакао ^овек се културом опредељује да ли ће вечно живети у једном или у дру- гом стању у томе је примарни значај културе неопходно је, дакле, да човек свој начин живота усклади са хришћанским, са јеванђељским сис- темом вредности, који препоручује интеграцију људског живота у божански да би „културу празнине“ (паракултуру) преобразио у „културу светости“ и своје пролазно биће пре- образио у богочовечанско - „пози- тивно вечно“, остварено хришћан- ска култура је „култура вазнесења“ истински културан човек, по хришћанском схватању, непрестано тежи да трансцендентира себе као психофизичко биће, тежи да се љубавно сједини са богом и на тај начин себе афирмише у сфери пнев- матолошког (духовног), тачније теолошког (божанског) тако човек непосредно преображава самога себе, а посредно целокупну материју на крају, треба напоменути да хришћанска култура не претендује порицању апсолутно свих актуелних паракул- тура, већ тежи да их, у оној мери у којој је то могуће, преобрази и укључи у своје богослужбено живљење; мења, дакле, њихову суштину, а њихова форма може да постане органски део хришћанске културе 30 5 / 2008 слобода и стваралаштво у аутор: о ромило хиландарац монах напушта свет да би био сам са богом wегов призив и његова најдубља животна жудња да буде сам са богом записани су већ у његовом имену јер грчка реч монахос може да се преведе и као онај који је сам са богом када се монах нађе у манастиру, неизбежно се суочава са питањем које задире у саму суштину монашког призива: шта ваистину значи бити сам са богом он се моли усамљен у својој келији потом одлази у цркву, где се моли са целом заједницом али то још не значи да се он - као управо тај одређени монах - заиста и упустио у разговор са богом да бисмо објаснили ово питање, направићемо једно поређење када се неко бави науком или умет- ношћу, он у почетку изучава правила међутим, ако научник остане само на правилима и на њиховом међусобном комбиновању, никада не може доћи до открића не може доћи до нових правила и закона оних правила и закона који су особени само за њега, као за јединствену и непоновљиву јединку збир правила - ма колико велики био - на послетку даје само правило уметник стваралац када је, пак, реч о уметнику, ако ради само на основу правила која је утврдило нечије туђе искуст- во истине, он ће до краја живота остати добар умет- ник, али никада неће постати стваралац уметник постаје стваралац онога часа када прекрши сва до тада утврђена правила, она правила која су некада била потпуна новост уметник, дакле, постаје ства- ралац онда када (пре)крши пређашња правила научник постаје проналазач када се одвоји од поз- нате земље правила и упусти се у авантуру непоз- натог можемо ли пронаћи непознату земљу ако се држимо само познатих путева? неко нам може замерити да проповедамо пот- пуни субјективизам како неко може изаћи изван поља свих дотадашњих правила, а и даље бити разумљив другим људима? у свакој области људског стваралаштва видимо да је нешто тако ипак могуће за оно што желимо да кажемо, уметност пружа бољу могућност поређења од науке у науци, наиме, постоји напредак свако ново откриће потире оно претходно то значи да у науци постоји револуција у уметности, као и у духовном животу, не постоји револуција, већ бескрајно обогаћивање када неки светитељ доживи христа, сусретне се са wим, а његово искуство не пориче сва дотадаш�

Свеска: 303 | Хришћанство и култура
...