Претрага садржаја

Свеска: 364 | Света Тајна Свештенства
... један од узрока моје болести свакако јесте потенција и склоност људског бића ка болестима, која је ту због адамовог и евиног греха ипак, један од узрока моје болести свакако не мора бити неки од мојих грехова односно кршење неке од божијих заповести као аргумент ларше наводи болешљивост неких монаха чији живот можемо сматрати готово безгрешним, док постоје многобројни грешници чије је тело у изванредном здравственом стању ипак, из овога закључујемо да је смрт повезана са болешћу, не само због тога што болест често завршава смрћу, већ и зато што је на један други начин смрт, тј смртност, узрок болести како нам у овоме помаже сећање на смрт које помиње јован лествичник? сећања на смрт страх од смрти је, како каже лествичник, својство природе ипак, од њега не треба бежати и смрт не треба заборављати, већ је потребно присећати је се што је чешће могуће „као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига сећање на смрт подстиче монахе који живе у заједници на труд и дубоко размишљање, па штавише и на радосно подношење увреда а код оних који живе у безмолвију, оно доводи до престанка бриге о било чему земаљском, до непрекидне молитве и чувања ума те врлине су и мати и кћи сећања на смрт“ касније лествичник каже: „онај који хоће стално да у себи држи помисао на смрт и на суд божији, а предаје се бригама и пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива, а да не покреће руке“ можемо приметити два фактора сећања на смрт који чине ову делатност исцељујућом теологија и медицина новембар / децембар 2018 11 први фактор је извежбавање стрпљења у болести сведочанства о значају стрпљења су многобројна – појам трпљења у хришћанству не представља врлину само због окрепљења које пружа духу, већ и зато што подсећа на христа стрпљење такође указује и на помирљивост човека са ситуацијом у којој се налази, а то свакако јесте један од важних аспеката сећања на смрт други фактор сећања на смрт је одвајање овог од вечног живота смрт је само телесна, и што смо свеснији тога, то ћемо мирнији бити и у болести и у смрти мир и спокојност у болести се показала делотворном и у телесним, а поготово у психичким сметњама рецимо, скоро свака неуроза у психологији представља одсуство мира у човековом духу овај други фактор сећања на смрт, фактор одвајања овог од вечног живота, јасније је изложен кроз учење григорија паламе јаз између душе и тела као што смо већ помињали раније, када смо разматрали учење светог григорија паламе, два су начина спознаје, а само један од та два води до бога први, филозофски приступ, везан је за чулни свет и ван њега не може да трансцендира други, теолошки приступ, спознаје бога кроз његове енергије, а пут спознаје везан је за молитвено тиховање како ово спознавање бога може бити делотворно за људе који се сукобљавају са различитим телесним болестима? молитвено тиховање као такво нас само нагони на дистанцираност од телесних осећаја, пријатних или непријатних то се дешава услед фокусирања читавог бића на нешто вансветовно – на божанске енергије спознавањем истих, наша душа је ближа надчулном свету, а даља је од чулног света самим тим, телесне непогоде које су нас снашле постају мање важне, јер бивамо усмерени на своју душу и постајемо свесни пролазности телесних патњи због њиховог обитавања у овосветовној реалности ово је важно за преживљавање различитих болести, јер што се мање поистовећујемо са сопственим телом, то ћемо мање осећати патње којим је оно подвргнуто својатање тела и поистовећивање са њим наводи нас на приврженост телесним осећајима, како пријатним, тако и непријатним молитвеним тиховањем можемо своју душу довести у стање делимичног или потпуног занемаривања телесног бола у корист фокусираности на много важније ствари – на спознају бога и нас самих кроз божанске енергије као што смо на самом почетку поменули, савремени човек се готово у потпуности удаљио од ових начина лечења ипак, ови начини лечења, а и превенције болести, потребне су савременом човеку приметно је, да је због тога, у последњих неколико деценија оријентална култура практиковања јоге, пилатеса и осталих медитативних делатности, јако популарна у западном свету хтели то данас да признамо или не, научно-технолошки развој, тежња ка практичности и објективизација многих аспеката нашег живота нагони нас на занемаривање душе и духовних осећаја мира, спокојства и равнотеже јаз између душе и тела никада није био већи, с обзиром на то да смо тело подвргли различитим видовима механизовања, а душу одгурнули у неки превише апстрактни и далеки свет, као да она није у нама читање древних православних теолога-аскета, са макар оквирним освртом на позадину њихове мисли, може нам помоћи у превазилажењу овог јаза  теологија и медицина онај који хоће стално да у себи држи помисао на смрт и на суд божији, а предаје се бригама и пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива, а да не покреће руке 12 6/ 2018 тема последњих времена у нашој црквеној, али и широј јавности, изазива опречне реакције и коментаре у једном броју електронских и штампаних медија, као и у разговорима неких верника, преовлађују драматични и апокалиптични тонови који изазивају зебњу, страх и забринутост за себе и своје најближе у тим круговима се непрестано говори о владавини антихриста и времену највеће тираније у историји човечанства, потирању свих хришћанских вредности и, коначно, прогону хришћана са друге стране, академско богословље отворено заобилази ову тему, вероватно због њеног пророчког садржаја и далеког, неодређеног времена када треба да се одиграју ови драматични догађаји оба приступа потенцијално могу водити у крајност апокалиптичност и драматичност говора о овој теми може код једног броја верника да изазове смутњу која ће на крају довести до опсесивног страха и губитка вере преовладаће негативне емоције и доживљаји, што се може одразити на снагу и квалитет вере, као и на укупно психичко стање неких верника игнорисање ове теме, насупрот томе, води ка неразумевању времена у коме живимо, пасивизацији и неспремности да се уоче знаци „тајне безакоња“ ово безакоње, иако је тајно, не значи да није присутно напротив познати стих из друге посланице солуњанима светог апостола павла који каже да „тајна безакоња већ дејствује, само док се не уклони онај који сад задржава“ (2 сол 2, 7), свети јустин ћелијски тумачи на следећи начин: „шта је то што спречава, што задржава – τὸ κατέχον – антихриста да се јави сада, или сутра, или прексутра, или ма када сем ’у своје време’? црква христова: благодатна делатност цркве христове у свету, благодатна сила и власт њена: власт над нечистим дусима (мт 10, 1); власт да изгони ђаволе из људи, из света (мк 3, 15); власт и сила да сузбија свако зло и разраста свако добро; власт да спасава људе од греха, смрти и ђавола; власт над паклом“ (ср мт 16, 18) светитељ додаје: „вера људи у христа такође је сила која задржава и спречава да се јави антихрист али, када се у роду људском буде нагло почела гасити вера у господа христа; када се већина људи у својој слободи буду драговољно опредељивали за зло, и чинили зло, и волели зло; и када их бог, по жељама срца њиховог буде пустио да потону у нечистоту, у срамне сласти, у покварен ум, и они буду чинили сваку неправду, сваки грех, са свесним богоборством и злољубљем (ср рим 1, 24–31); и када кроз сва та добровољна људска зла ђаволи овладају већином људи који су се одрекли вере у јединог спаситеља света господа христа; – тада ће господ допустити да се јави и њихов врховни вођ христоборства антихрист, коме они хрле и јуре кроз, своја добровољна зла“ са тим у вези треба имати у виду и пророчко тумачење светог теофана затворника у коме он истиче и улогу власти: „пошто ће хришћанска етика шта је то што спречава, што задржава – τὸ κατέχον – антихриста да се јави сада, или сутра, или прексутра, или ма када сем ’у своје време’? црква христова: благодатна делатност цркве христове у свету ко (не)задржава? виктор вицановић новембар / децембар 2018 13 главно дело антихриста бити да све одврати од христа, то се он неће ни јавити док буде силна царска власт она му неће дати да се шири, спречиће га да дела у свом духу то јесте оно што задржава када свуда буду заведени такви пореци који погодују раскривењу антихристових стремљења тада ће се појавити и антихрист до тога доба ће сачекати, биће задржан“ дакле, црква и господ као глава цркве, задржавају долазак антихриста, али не безусловно, већ у оној мери којом људи верују у бога и живе богоугодним, хришћанским животом власт или друштвени поредак, из хришћанског угла гледано, има обавезу да својим законима обезбеди очување хришћанских вредности и стварање таквог друштвеног амбијента који ће омогућити верницима и честитим људима да живе у складу са законом божијим ради се заправо о небоземној вертикали: закон божији => морални закон => правда => друштвени (државни) закон ако власт себе види и препознаје у овој духовној вертикали, онда ће она задржавати продор „антихристових стремљења“(св теофан затворник) данас, нажалост, законски и правосудни системи скоро свих западних држава (којима србија жели да се прикључи), не само да себе не виде у наведеној вертикали, већ незаустављиво иду у правцу „инклузије греха“, легализујући неке велике грехове као друштвено прихватљиву норму понашања и живота легализују се хомосексуални бракови са могућношћу усвајање деце, легализује се еутаназија, употреба марихуане (канада), говори се о легализацији проституције, у школске системе уводи се сексуално образовање са учењем о разврату као саставним делом људске сексуалности, а о абортусу и неким аспектима вантелесне оплодње (пресађује се само једна од више оплођених јајних ћелија), не треба посебно говорити на тај начин етаблира се грех као инклузивни садржај система вредности, што се није дешавало од времена паганских држава и уређења чак ни тоталитарни (у суштини безбожнички), системи 20 века нису ишли толико далеко за хришћане нема дилеме у погледу релативизације греха: сваки који чини грех и безакоње чини, а грех јесте безакоње (1 јн 3, 4) другим речима, грехом се крши закон божији, удаљава се од бога и отвара се пут антихристовим стремљењима онај ко је саучесник у томе, не задржава његов долазак  хришћанска етика црква христова и њени непријатељи (извор: хризмарф) 14 6/ 2018 библија није писана да би нам пружила научне истине не само због тога што библија обухвата другачију сферу питања од оних научних, те нема преклапања једних и других, већ и зато што би било каква текстуална канонизација научних истина била немогућа заправо, синтагма „научна истина“ представља оксиморон јер, истина представља нешто стално и непроменљиво, док је својство научног поимања и исказа покрет и променљивост наука зато пре представља ход, померање ка некој претпостављено постојећој истини, него ли истину саму истина је по себи неупитна, догматична, несумњива, док су, са друге стране својства науке упитаност, недогматичност и сумња наука је сфера људског духа где човек себе пројављује као homo logicus и homo rationalis (логично и разумно биће), али и као homo ludens (биће које се игра) трагајући да ли и у којој мери оно како би могло бити (научна хипотеза) кореспондира са стварношћу (научни експеримент), идеја са емпиријом, научник је неко ко креативно гради (научну теорију стварности), имајући увек неодољиву жељу и спремност да све што сагради поруши, како би зидао ново науку на тај креативни покрет покреће сумња али, не сумња у истину већ сумња у знање сумња у знање као сумња да је истина досегнута отуда, никакав коначни текст, чија је непроменљивост постала канон, не може садржати научне истине бивајући покретне и променљиве, научне тврдње не могу постати текст са канонском непроменљивошћу зато, библију не треба читати као уџбеник науке, нити је библија ту да на било који начин буде пандан науци али, са друге стране, ни наука не може да буде пандан библији и уопште теологији ову позицију односа теологије (вере) и науке, лепо илуструје алистер мекграт, наводећи анегдоту са строгом учитељицом творца noma (non-overlapping megisteria) концепта односа вере и науке, стефана џ гулда гулдова учитељица, госпођа мекинери је имала обичај да децу удара по зглавцима уколико кажу или ураде нешто лоше и погрешно мекграт потом цитира гулда: „рећи ћу свим мојим колегама по ко зна који пут (од наших расправа на колеџу до писања научних трактата): наука једноставно не може (својим легитимним методама) дати суд о могућности божијег управљања природом ми то не потврђујемо, али и не поричемо; једноставно, ми као научници не можемо коментарисати такву ствар ако су неки међу нама нетачно тврдили да дарвинизам оспорава бога, онда ћу пронаћи госпођу мекинерни и замолити је да их изудара по зглавцима (али, само ако једу дијалогу са атеизмом јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним а кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени (рим 7, 15; 20) теолошки поглед на либетове експерименте хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (i) александар милојков новембар / децембар 2018 15 нако казни и оне међу нама који тврде да дарвинизам описује методе божијег деловања)“ библија и уопште теологија, дакле, не могу долазити у такав дијалог са науком где би се тежило неком конкордизму библије и науке, или пак где би ове две сфере приступа стварности биле пандан једна другој и међусобно се искључивале међутим, библија и теологија не само да могу, већ би и морале да уђу у један други вид дискусије са науком теологија би у тој дискусији требало да буде метафизичко окриље оном појавном, физичком, које наука види и описује када кажемо метафизичко, ту не мислимо само на бога који је иза појавног физичког света, већ и на сва она питања порекла и смисла самих физичких појава, чији се одговори налазе са оне стране физичког, а самим тим и са оне стране научно појмљивог и дескриптивног теологија, дакле, треба да пружи одговоре о пореклу и смислу физичке стварности коју наука испитује и описује научна истраживања и експерименти могу бити веома важни за сферу теологије оно у науци физичко може бити извесна манифестација онога што је у теологији живо као метафизичка теорија другим речима, теологија може дати тумачење појавног физичког света тј може да понуди ону смислену дескрипцију која методолошки измиче науци на овакав један начин, покушаћемо да уђемо у дијалог са науком, конкретно овде са неурофизиологијом, у редовима који следе довешћемо у дијалог библијску, хришћанску антропологију, појам слободе и првородног греха са неурофизиолошким испитивањима која су позната као либетови експерименти бенџамин либет (1916–2007), био је неуролог, који је осамдесетих година xx века спровео неурофизиолошко испитивање односа електричних сигнала у мозгу и садржаја свести испитивање је извршено на добровољцима којима је дат задатак да помере зглоб руке или у дијалогу са ате измом „рећи ћу свим мојим колегама по ко зна који пут: наука једноставно не може дати суд о могућности божијег управљања природом“ 16 6/ 2018 прст када то желе, те да једном посебном методом означе тачно време доношења своје одлуке циљ је био да се то време доношења одлуке (када је човек свестан да је одлучио), упореди са променама у електричним активностима мозга које су са свесним одлучивањем у вези резултати који су добијени у експерименту показују да електрична активност у мозгу временски претходи свесној одлуци да се начини задати покрет графички резултати изгледају као на слици: на хоризонталној скали дијаграма налази се време активирања појединих сегмената одлуке о покрету, као и време самог покрета на вертикалној скали налазе се вредности мерења електричних промена у мозгу или како су је либет и његови сарадници назвали, потенцијал спремности (rp: readiness potential) на временској скали видљива су три кључна момента у експерименту: 1) активација потенцијала спремности (on set of rp); свесна одлука о покрету 2) (w: time of awareness of urge to move) и 3) покрет (movement onset) дијаграм, дакле показује да покрету најпре претходи електрична активност у мозгу, тзв потенцијал спремности (rp), који се у мозгу региструје 0,5 sec пре покрета након потенцијала спремности следи свесност субјекта да се покрет вољно учини (w) та свесна одлука наступа 025 sec након што је започела електрична активност у мозгу (rp) закључак је да електрична активност мозга (оно несвесно) претходи свесности одлуке резултати либетовог експеримента, ако се узме у обзир да је још шездесетих година xx века откривено да сваком свесном покрету претходи пораст електричног потенцијала у мозгу, довели су до питања о онтолошком статусу слободе човекове одлуке и питања о постојању детерминизма овде се поново отвара егзегетско поље у којем копља поново укрштају не само присталице постојања и непостојања људске слободе, већ и теистички и атеистички поглед на човека као биће  аутор је предавач верске наставе у земунској гимназији анегдоте наших пријатеља из свакодневног живота једном, док сам учила у четвртом разреду, путовала сам минибусом на тренинг пружам новац возачу, а он уместо да узме, пита: „какав си ђак?“ прво сам се зачудила, затим сам одговорила да сам одлична (и то је била истина) возач је рекао: „онда остави новац себи“ заувек сам запамтила тог возача ** ово се десило у санкт-петербургу прелазила сам улицу и слушала дијалог маме и малог детета дете није хтело да ухвати маму за руку и ту му је она рекла, да он (дечак) треба да је преведе преко улице, да јој се нешто лоше не би десило било је то веома користан сусрет, зато што ћу ускоро и ја постати мајка ** када сам питала баку, ко је био најзначајнији човек у њеном животу, надала сам се, да ће рећи: деда или неко од деце, али она је испричала, да је тај човек био немачки војник, који ју је нашао саму, шестогодишњу у рушевинама; није је издао, понекад је долазио и доносио јој шећера и хлеба он је био страшан, бубуљичав, мршав и без обрва није га разумела и уплашила се, када ју је изненада некуда повезао, али он ју је, једноставно, предао у селу добрим људима да није било њега, не би било ни наше породице ** било ми је 10 година, када сам успела да зарадим свој први новац боцкала сам иглом салвете и правила рупице потом сам их давала у дом рукотворина а када су их они продали, мени су дали мој ситан новац безумно сам била поносна! и тек са 30 и више година сам сазнала, да је то моја бака одлазила, куповала све моје „рукотворине“ и чувала их код себе са руског превела дајана лазаревић новембар / децембар 2018 17 тема броја: света тајна свештенства силазак духа светога на апостоле (извор: sunhomeru) 18 6 / 2018 тема броја: света тајна свештенства карактеристично је да савремени човек у србији цркву доживљава (из којих год разлога), као институцију са којом он нема много везе цркву чине свештеници, и још на све то неки се међу њима називају владикама, мада тешко да је то разумљиво ако неко и жели да разуме и појасни себи ту структуру цркве, врло често се зауставља на аналогији са војском и у њој постоје извесни чинови који, осим завршене војне академије, много не зависе од живота појединца који их носи поред тога, уврежено је мишљење да свештенство мора да испуњава, макар и формално, неке услове живота који нису обавезујући за верника – пост, доброта, благост, скромност итд неретко је наивност на добром гласу али, исто тако је мало срба који нису срели „попа како једе сланину на велики петак“ једно од питања које се поставља јесте и шта нам треба свештеник? што не можемо директно да комуницирамо са богом, а не преко неког посредника који често има за нас неприхватљиве мане или бар мислимо да их има но, ствари не стоје тако црква нити је свештенички посед, нити су они једина одговорна лица у њој ништа мање нисмо ни ми као лаици бити свештеник, значи вољно се прихватити најпре призива божијег на то служење оно подразумева једну посебну врсту посвећења – не само у богослужбеном смислу – које га још више погружава у тајну крста христовог, тј жртвене љубави према ближњима у старом завету, након изласка из египта, мојсије и израиљци долазе у подножје синаја у неколико наврата када мојсије треба да приступи богу на планини (гори) синај, бог упозорава мојсија да народ остане у околу, тј у логору у подножју планине и да не пређе границе које су му постављене, јер ће их господ погубити (2 мој 19, 10–13; 24, 1–2) иако господ каже да ће му израиљ, народ који је избавио из ропства у египту, бити народ изабрани и свет, царско свештенство, нису сви позвани да ступе на гору боговиђења и да говоре са богом мојсије је посредник то посредништво мојсије расподељује на старешине племена израиљевих, али што је још важније, и на свог брата арона и његове синове које по заповести божијој посвећује за свештеникејасно је да је у старом завету, поред израиљаца који су род изабрани и царско свештенство, левијево племе добило посебну дужност да обавља богослужења при скинији, а потом при храму који је сазидао цар соломон дакле, свештеници су били ти који су испред народа приносили жртве и богослужили да би то чинили постојало је микрокосмос владимир пекић тема броја служба клира (епископа, свештеника и ђакона) као и лаичка тј служба народа божијег, има за циљ да покаже структуру царства која је описана у новом завету, а своје корене има још у старом завету ове службе, појединачно узете, немају никакав значај све оне јесу дарови божији који кроз посебност служења треба да искажу разноликост и јединство цркве као богочовечанског организма који је тело христово у тврдњи да је човек свештеник творевине, налази се мисао да у себи сабира све оно што сачињава видљиви и невидљиви космос – мали космос (микрокосмос) у великом новембар / децембар 2018 19 тема броја посебно посвећење и било је резервисано за арона и његове потомке (в 2 мој 28–29) за остале израиљце приступање било којем од делова скиније који је само за посвећене и оне које је бог одабрао да служе пред њим, значило је смрт било да је бог био тај који је убијао или је било заповеђено да се такви погубе самим тим свештенство се означило као посебан сталеж мимо осталих колико је у томе лежала привилегија, толико је била и дужност да култне, богослужбене потребе израиљаца они испуњавају а богослужење је у старом завету означавало видљиву и личну приврженост сваког израиљца завету који је са богом склопљен на синају због те службе, како нам вели стари завет, левијево племе и аронови синови и њихови потомци нису добили земљу у наслеђе, већ су сви били дужни да их издржавају у хришћанству, све ово је типолошки тумачено свештеник је био тајанствена слика христа као посредник између бога и човека жртве које се приносе најава су и праслика христове крсне жртве и страдања када је дошао христос, ово се укида једини и истински свештеник читавог људског рода је нико други до оваплоћени син божији, који своје свештенослужење извршава кроз страдање на крсту (в јевр 6, 6–10; 7,17–8,6) од самих почетака хришћанске вере, како нам и нови завет говори, у црквама које апостоли установљују кроз своју мисију издвајају се службе епископа, презвитера и ђакона разлика између презвитера и епископа није толико јасна у почетку међутим, са ширењем цркве, епископ се издваја као онај који је први и који надгледа читаву заједницу цркве отуда назив епископ – који надгледа, надзиратељ презвитери и ђакони на евхаристији окружују епископа због свега тога, хришћанство преузима структуру старозаветног поретка на свештенике и народ тако епископ бива икона христа (у старом завету мојсија), презвитери (свештеници) су иконе апостола који су, опет, по узору на 70 старешина племена израиљевих отуда и симболика броја 12, односно 70, за број апостола ђакони су упоређивани са левитима сва света архијерејска литургија у храму светог великомученика димитрија на новом београду (фото: ђакон драган с танасијевић) 20 6 / 2018 ова подела настаје у оквиру евхаристијског сабрања то подразумева и посебно посвећење у ове службе (в дап 6, 1–6; 1 тим 3, 1–13) као што видимо из примера у делима апостолским, посвећење се вршило полагањем руку на изабране у почетку, и крштење је потврђивано полагањем руку на новокрштеног (дап 19, 1–6) временом се направила разлика тако што је дар и служба лаика у цркви, као царског свештенства, почела да се обавља миропомазањем, док посвећење у свештенство остаје кроз полагање руку тј свету тајну рукоположења на ову службу су хришћани посвећивани и то на основу сведочења заједнице о њиховој вери, као и насумичног избора, тј коцке (клир на грчком) да би се показало да је ипак бог тај који одређује кога призива на ту службу како се хришћанство ослободило окова и прогона који су били присутни за време прва три века, сусрећући се са хеленизмом, разним теургијским мистеријама пагана, појављује се потреба за једним садржајнијим објашњењем служби у цркви које су се већ јасно издиференцирале хришћански текстови који су то учинили су небеска и црквена јерархија псеудо-дионисија аеропагита, писца из 6 века који је као псеудоним узео име једног од првих преобраћеника у хришћанство у атини и који се потом сматрао учеником апостола павла и атинским епископом на овог писца, који је вероватно из сирије, велики утицај имао је неоплатоничарски писац јамвлих који је описивао паганске јерургије (свештенодејства) језик псеудо-дионисија је у потпуности неоплатоничарски, али је његов светоназор, његов корен и полазиште хришћанска вера и бог као творац укратко, текстови овог аутора имају за циљ да искажу поредак који је бог установио и који се, по систему чинова, преноси од анђела па све до људи описујући небеску јерархију, он њу користи потом као слику и образац црквене која од ње преузима божанска дејства и просветљења тако црквене службе (које су у основи литургијске и ван ње не би могле ни да постоје за овог писца), епископа, свештеника, монаха и лаика треба да изражавају присутност божанских дејстава унутар сваког чина који се преноси на нижи на тај начин се поредак који треба да осликава јединство творевине и бога очувава и спасава свет, а сваки од чинова кроз дијалошки однос са богом оприсутњује и чини активном божанску енергију текстови псеудо-дионисија су оставили дубок траг на теолошко и литургијско предање како истока тако и запада ово дело је служило да се објасни литургијски поредак цркве који треба да одражава слику (икону) царства божијег на земљи нарочито га је на истоку тумачио и објашњавао преподобни максим исповедник дакле, од новозаветних времена је присутна свест да црква собом уноси у свет реалност коначног јединства бога и света у њеној основи лежи идеја човека као свештеника творевине који све што је бог створио приводи јединству са њим израз тог космичког јединства је литургија служба клира (епископа, свештеника и ђакона) као и лаичка тј служба народа божијег, има за циљ да покаже структуру царства која је описана у новом завету, а своје корене има још у старом завету ове службе, појединачно узете, немају никакав значај – штавише, саме за себе су потпуно тема броја временом се направила разлика тако што је дар и служба лаика у цркви, као царског свештенства, почела да се обавља миропомазањем, док посвећење у свештенство остаје кроз полагање руку тј свету тајну рукоположења новембар / децембар 2018 21 тема броја бесмислене њихов смисао се испуњава тек у њиховом јединству у литургији све оне, и свештеничке и лаичка служба, јесу дарови божији који кроз посебност служења треба да искажу разноликост и јединство цркве као богочовечанског организма који је тело христово међутим, ова представа царства није само симболичка присутност бога и његове стварности међу нама човек није само пасивни прималац или инструмент у божијим рукама наиме, у тврдњи да је човек свештеник творевине, налази се мисао да у себи сабира све оно што сачињава видљиви и невидљиви космос – мали космос (микрокосмос) у великом из тог разлога, човек је и посредник између бога и творевине првостворени човек, адам, одбио је ово назначење услед обмане коју му је понудио ђаво, а он је прихватио као реалност адам није изгубио лик божији који је уткан у њега, али је могућност сличности (подобија) са богом изокренута и помрачена стога и долази син божији, који постаје човек не би ли управо човека (читај сваког појединачно) вратио у позицију коју му је наменио – боголиког бића које посредује између бога и света; који свештенослужи тајну божијег домостроја спасења из овог разлога, литургијске службе нису дарови божији који изграђују свет као слику царства божијег, а да смо ми као људи само проводници тога (попут каквих „функционера“) сваки од ових дарова јесте уствари и пуноћа христовог служења, христа као надзиратеља (епископа), или пастира (презвитера) или слуге (ђакона) притом, упућени једни на друге у узајамном прожимању и предавању уз то, човек као онај коме је дарована свештеничка служба неопходно мора да буде достојан носилац тог дара свако од нас, било да је лаик, било да је свештеник, треба да узврати на овај дар у питању је самопредавање себе богу у љубави којим ми кроз врлински живот и преображај у подвигу отварамо себе за дар божији којег постајемо носиоци и онда га у евхаристијском самоприношењу предајемо другима шта нам ово говори? најпре да положај који имамо у цркви, почевши од оног ко се крстио и миропомазао па до епископа не треба да узимамо здраво за готово склони смо, услед слабости природе, да дар поистоветимо са моћи и сматрамо да оно што смо добили нам припада без труда, те да власт коју собом носи беспоговорно јесте наша почнимо од лаика који истичу себе као велике вернике, који славе славу, пале свеће, о великим празницима иду у цркву до свештеника и епископа који себе на основу службе издвајају од обичног народа трагика лежи у томе што нас мисао наводи да наш црквени положај покрива све слабости које имамо а није тако када тако чинимо, онда чинимо исту ону грешку коју је начинио адам узевши плод знања добра и зла но, превасходније су позитивне последице овога дарови које нам бог дарује у цркви, а као један од најважнијих дар свештенослужења (епископ, презвитер, ђакон), нису само нешто што нам бог даје да би црква представљала, осликавала тело христово они су најпре лични бог нам их дарује да, вршећи свештеничко служење утемељујемо своју личну различитост и посебност као и љубавно (агапијско) прихватање различитости других свака од свештеничких служби – епископска, презвитерска и ђаконска – има смисао и сврху онда када помаже да се други благодатни дарови остваре на крају, уколико желимо да своје хришћанство практикујемо на прави начин, да бисмо њиме сведочили и другима, треба да почнемо од тога да је сваки хришћанин свештеник онај који освећује свој космос, свој свет дакле, остварује се у крсном служењу свету и ближњима са којима живи они међу хришћанима који су свештенослужитељи изграђујући цркву као литургијску заједницу – заједницу узајамне љубави и сусрета са богом – отварају могућност да сви ми овде и сада, у сили духа светога, доживљавамо јединство и радост живота целокупне творевине као коначног смисла постојања у неисказивом прожимању са богом који је бескрајна и непојмљива љубав  аутор је предавач верске наставе у дванаестој београдској гимназији 22 6 / 2018 када би се направила анкета о томе ко је свештеник сигурно бисмо добили мноштво различитих одговора неки би били похвални, а неки покудни ипак, до правог одговора, да смо сви ми православни хришћани „царско свештенство“ (1 пт 2, 9), ретко бисмо дошли овде би се требало зауставити и потражити појашњење индивидуалистичка свест се на поменутом случају пројављује у пуној трагичности коју носи по црквени живот без свести о својој припадности и без учествовања (удеоничарења, причасности) у животу цркве, у тајни христа, крштени људи остају без белих крштењских хаљина које се непрестано чисте и перу кроз облачење у христа он је давалац, али и образац (архетип) свих благодатних служби цркве његово служење спасењу рода људског, успостављање заједнице човека са богом, основ је постојања цркве као богочовечанског тела свети апостол павле је у посланици коринћанима (1 кор 12), на убедљив и сликовит начин исповедио да су све службе у цркви различити дарови божији, а једни без других не могу сви су од једног духа дародавца као што цело тело човеково пати када га боли неки поједини део, тако је и са црквом која је једно велико мистичко тело христово пројављено у светим тајнама, по речима светог николе кавасиле када из овако постављене теологије служби у цркви отворимо прозор у преовлађујуће и савремено доживљавање теме свештенства, видећемо да су се многи одрекли или сраметема броја рукоположење као увођење у службу предстојања кроз литургијски догађај само по себи је доказ да ван литургијске заједнице нема правилног разумевања теме свештенства свештеник – биће заједнице протонамесник александар р јев

-БЕЗГРЕШНИМ-