Претрага садржаја

Свеска: 379 | Ликови жена у Библији
... вољи божијој господ сам зна, у који ће час, кога и на који начин призвати наши људски, чак најбољи покушаји се понекад развејавају ни у шта, јер воља другог човек свагда врши свој лични избор у крајњој мери се помоли за тога човека, да би га господ призвао и спасао и мисионарство ће се приближити побожности свештеник сергије бегијан: – има добра источњачка пословица: „ма колико говорио ’алва’, у грлу од тога неће бити слађе“ вероватно ми управо овако и грешимо сви говоримо без престанка о мисионарству, а потребно је просто живети христом на дан светих апостола треба и говорити речима апостола ето велики павле, колико је он напора поднео? боље од њега самог то и не можеш изразити, он и говори, као да пореди себе и с нама такође: „јесу ли слуге христове? ја сам још више: више сам се трудио, одвише у ранама био, више пута био у тамници, често у смртној опасности од јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац; три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини; често сам путовао, био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи; поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све цркве ко ослаби, а да и ја не ослабим? ко се саблажњава, а ја да не горим?“ (2кор 23–29) како су живели апостоли христови? стално на граници, стално на ивици људских могућности и својих сопствених снага радили су својим рукама да би се хранили, да не би оптерећивали паству (уп дап 18, 3) и били мисија 44 3 / 2021 су спремни у свако доба на страдања и смрт, само да би проповед напредовала чак се догађало и да се расправљају, премишљајући како је најбоље поступити ради проповеди (уп дап 15, 2) је ли то уопште живот по нашим представама? ко од савремених мисионара живи тако? то је живот само ради христа то и није уопште живот, већ „муке рађања“ (гал 4, 19) хришћанске заједнице а ми покушавамо да учинимо мисионарство „савременим“ или „омладинским“ или „мултикултурним“, вулгарно схватајући речи апостола „свима сам био све“ (1кор 9, 22) као промену стила општења, иако ово означава надилажење себе, постављање себе на крајњи степен саосећања са човеком, када, осим његовог спасења, у целом свету нема ничег важнијег и када ово значи свакодневно умирање за бога и ближњег и шта онда чинити? читати свето писмо и трудити се да се живи по њему и мисионарство ће се приближити побожности потребно је стварање парохијских заједница, које ће из својих недара давати свештенике ватрене вере свештеник александар ђаченко: – узмимо на пример време апостола петра и павла то је било време, када су први хришћани очекивали из дана у дан други долазак спаситеља зато су живели и веровали врло харизматично све што су тада чинили ови људи, они су чинили у духу светом они су се погружавали у њега, молили се, и чак се земља потресала, када су они пребивали једнодушно заједно ученици христови су продавали своју имовину, а добијене паре су трошили са читавом заједницом коме је потребна ова имовина, ако сваког дана може доћи христос? чак је и сенка падајућа од пролазећих апостола, исцељивала болеснике за људе те епохе је било природно да жртвују земаљски живот ради живота вечног павле је жудео да се што пре ослободи од „телесне храмине“, да би се што пре сјединио са христом и још једна важна особеност тог времена – скоро да није било људи, који нису веровали у овог или оног бога такви као што је био демокрит, могли су се набројати на прсте једне руке међутим, христос није дошао црква је била принуђена да се организује у структурирани организам са својим унутрашњим законитостима поврх тога се хришћанство, победивши незнабоштво, сâмо постало државна религија мноштво незнабожаца је мимикрирало под маском хришћана постепено су се губили харизматични дарови монаштво се и појавило као облик протеста црквеном посветовњачивању ми, данашњи хришћани, не живимо више толико духом, колико правилима и црквеним прописима не супротстављајући се безбожном друштву, лако идемо на компромис с њиме тако имамо парадокс: сви су се крстили, а литургија се савршава у полупразним храмовима номиналним хришћанима су постали непотребни тело и крв мисија мај / јун 2021 45 христова није случајно што се наше време дефинише као „постхришћанско“ мислим да ми данашњи мисионари чинимо оно што можемо и што смо у стању да учинимо ми говоримо, моралишемо, призивамо људе на моралан живот, али је грех уноснији и привлачнији од врлине тим више у епохи појаве компјутерских људи и шта се може чинити у оваквој ситуацији и ка чему нациљати црквену мисију? по моме мишљењу – то је стварање парохијских заједница, које ће из својих недара дати нове ватрене вером, свештенике нама много недостају апостоли! данас се у цркви разматра став о световном раду свештеника, који им дозвољава да сједињују служење у цркви са радом у производњи или негде још ово је правилан корак, који ће омогућити да се привуку у редове свештенства људи самостални, имућни, али који живе вером у христа око таквих свештеника ће се и формирати нове хришћанске заједнице недостаје нам пуноћа живота у христу и са христом свештеник димитрије шишкин: – сила апостолске проповеди се састоји у оном особеном стању духа ученика божијих, о коме је апостол павле рекао: „више не живим ја, већ живи христос у мени“ (гал 2, 20) свецело самоодрицање, свагдашње живо и јасно увиђање присуства христовог и његове неодступне помоћи у делима благовести (нарочито очигледно после силаска светог духа) – све је то чинило проповед апостола тако многоплодном и резултативном (ефектном), како би се рекло данас међутим, овај резултат се није састојао у првом реду у томе, да је човек почео да поштује некаква обавезна правила, која су се, као што се сећамо, за обраћене незнабошце сводила на неопходни минимум (уп дап 15, 29), већ у потпуном унутрашњем преображају човека, када је главно место у његовом животу заузимао сам христос, а његове заповести постале темељ новог живота и такав преображај је постајао могућ не само зато што су апостоли причали људима о истинској вери, већ зато што су они делили с њима благодатни опит сопственог живота у христу и са христом у недрима његове цркве управо ово учествовање апостола у животу самог христа је и представљало залог успеха њихове многотрудне проповеди а нама савременим мисионарима кад-кад недостаје тај сами опит делатног и живог оцрковљења, то јест пуноћа живота у христу и са христом, без које је свака проповед не може бити успешна, јер се може говорити о некаквим правилним и нужним стварима, може се маштати о себи, да смо ми „за све постали свим“, али ако твоја делатност не буде осољена духом светим, ако она не буде у пуном смислу те речи сведочанством, онда сва ова делатност у бољем случају остаје бесплодна, а у горем ће посејати саблазан и образоваће код новообраћених нетачну представу о христу и истинској вери и животу, који је сагласан с њом  извор: wwwpravoslavieru мисија 46 3 / 2021 вишедетне хришћанске породице ако ћемо се свега бојати, остаће само стари ја мислим да је свако време тешко ево, како је нама било? живели смо сиромашно, али смо рађали децу арамбашићи са тридесеторо унучади радмила грујић причом о породици арамбашић из београдског насеља жарково 2012 године отворили смо нову сталну рубрику у православном мисионару под назовом „многодетне хришћанске породице“ та рубрика је касније преименована у „вишедетне хришћанске породице“, по захтеву самих породица, али и многих читалаца, са образложењем да деце никад није много да је то заиста тако доказују и деца која следе родитељски пример радомир, звани рајко (66) и мира (56) са 15-оро деце (6 синова и 9 кћери) пре девет година имали су 15-оро унучади, а данас имају дупло више ове године славе два јубилеја: 40 година брака и 30-оро унучади они су истински рекордери у љубави према деци, коју сматрају божијим даровима и највећим мај / јун 2021 47 богатством то је прави разлог да поново пишемо о њима најстарији зоран сада има 39, а најмлађа исидора 16 година унучад од кћери: зорица у земуну има двоје, десанка код ариља – троје, маја код ариља – једанаесторо, ивана код шапца – двоје, тања у француској – близанце, милица у дражевцу – троје, љиљана код шапца – троје, јелена у гучи – двоје, а син дејан – једног сина то је укупно 29, али како дејанова супруга има девојчицу из првог брака, арамбашићи и њу рачунају као своје унуче горан је близанац са дејаном и одскора ради у француској, зоран има сталан посао, а милан ради кад нађе неки посао, али и помаже оцу у водоинсталатерском послу, као и веселин и петар, иако још уче у средњој школи за расхладне уређаје исидора иде у средњу техничку школу у новом београду, смер механичар оптике како се осећају деда и баба са толико унучади? рајко: то је велика радост срећни смо због тога само нека се рађају! прошле године нам је центар „за живот“, који је основао доктор бојан цакић, уручио плакету за пожртвовано родитељство и поклон – креветац за унуче, који смо однели љиљани у шабац за малог алексу већ годину дана смо изложени пандемији вируса корона, који је често изазивао и смртни исход како да жене рађају у оваквим условима? рајко: треба да рађају нама се родило троје унучади баш у последње време ако ћемо се свега бојати, остаће само стари ја мислим да је свако време тешко ево, како је нама било? живели смо сиромашно, али смо рађали децу ја сам радио као водоинсталатер у пкб-у и 1990 године настрадао у саобраћајном удесу две недеље сам био клинички мртав и преживео са тешким оштећењем кичме, и онда су ми дали инвалидску пензију која није била довољна да се прехрани само јевишедетне хришћанске породице 48 3 / 2021 вишедетне хришћанске породице дан члан, а камоли цела наша породица тада смо имали седморо деце и живели у стану од 17 квадрата други пут, кад сам радио на грађевини, пао сам са терасе на висини трећег спрата и остао жив а трећи пут ме ударио ауто сам бог ме спасио и повратио ми здравље три недеље пре бомбардовања 1999, залагањем нашег парохијског свештеника милана виленице и самог патријарха павла, као и тадашњег директора дирекције за изградњу града београда, веселина бошковића, ми смо добили овај стан од 112 квадрата и даље смо рађали децу, а нисмо имали да платимо ни комуналије, нисмо имали увек ни довољно хране али, уздали смо се у бога и стизала је помоћ од цркве, од вдс-а, од добрих људи као добри хришћани ви испуњавате божије заповести, а није увек лако, велика су искушења имате ли и неких лепих догађаја и успомена? рајко: вдс нас је водио на летовање у грчку, са благословом патријарха иринеја, у августу 2015, у град катерина тада је ишло осам вишедетних породица за нас и наше петоро деце тих десет дана било је незаборавно, деца нису до тада ишла на море још бих поменуо, као нешто посебно велико за нас, и ово да нас је два пута посетио патријарх павле пошто је чуо за нас од оца милана, дошао је сâм, без пратње, баш на нашу крсну славу св јована крститеља, коју смо славили код мога оца мој отац је био посебно срећан због тога други пут је дошао после пет година, недељу дана по усељењу у овај стан, а са њим су били и телевизијски сниматељи хтео је да види како нам је у новом стану, донео је деци воћа и рекао нам да од сада славимо славу у својој кући тада је наша милица имала пет година, стала је пред патријарха павла и рекла молитву оче наш, а он је благословио посета патријарх павле је чуо за нас од оца милана, и дошао је сâм, без пратње, баш на нашу крсну славу св јована крститеља мај / јун 2021 49 његове светости је за нас била највећа част годину дана смо уживали у новом стану и онда нас је изненада задесило нешто страшно – избио је пожар у стану ни милиција ни стручњаци за пожар нису могли да нам објасне шта га је изазвало, јер је температура била толика да су се и радијатори топили посумњали су да нам је то неко подметнуо, али ништа нису предузели сва срећа што су деца била у школи и напољу само је мира чула ту детонацију и видела којом се брзином пламен ширио али, имамо и једну непреболну успомену раније, када сте писали о нама, нисмо вам рекли да је мира родила шеснаесторо деце, јер нам је то превише болно после десанке, 1987 је родила девојчицу коју није донела кући порођај је био нормалан, а мири су рекли да је дете рођено мртво, да се угушило пупчаном врпцом мира је тражила да види дете и донели су јој ледено дете зар је могло тако брзо да се охлади? и да ли је то наше? ја мислим да је у питању крађа детета то никада не можемо заборавити ни прежалити то је заиста тешка тема и можемо је само молитвено покрити ћутањем како се данас, када су деца одрасла, сналазите око ваших потреба и обавеза? мира: синови ујутро оду, а увече дођу, сами се хране кад су на послу, али и потроше то мало што зараде овима што иду у школу морамо дати џепарац и рајко повремено добије посао, па му и неко од синова помогне али, ни сада немамо довољно новца за храну, користимо и црквену кухињу, а добијемо повремено и пакете хране од вдс-а, а када им напишемо молбу за новчану помоћ да бисмо платили комуналије које су нам се накупиле, добијемо и нешто новца помажу нам и неки свештеници али нисмо гладни и, хвала богу, сви смо здрави лакше нам је сада него када су деца била мала да ли ваша деца поштују брак као свету тајну? јесу ли и црквено венчани? рајко: неки су у црквеном браку, неки само у грађанском, а неки још нису венчани, али су сва деца крштена мира и ја смо се венчали у цркви и желимо да и они то учине, јер то сматрамо веома важним они то знају али, деца данас са те стране не гледају исто као ми не могу то да разумем, али видим да омладина данас избегава ту одговорност ћерке су вам се поудале на далеко колико често можете да их посећујете? мира: ми немамо ауто, морамо платити превоз, а треба нешто и унуцима купити одемо повремено, ужелимо се унучади прошлог лета смо били код маје у ариљу они имају малињаке па смо им помагали вишедетне хришћанске породице 50 3 / 2021 апел за помоћ златку васиљевићу драга браћо и сестре, пре неколико месеци смо у православном мисионару, гласилу наше свете цркве за младе, објавили апел за помоћ златку васиљевићу, младићу из борче, узорном и честитом хришћанину, који се бори са мишићном атрофијом неки од вас су, уграђујући своју жртву у златкову борбу, дали свој допринос томе да наш брат у христу остане на ногама и да се његово стање унеколико побољша, захваљујући интензивним терапијама којима је био подвргнут наставак његовог лечења, међутим, представља исувише тешко искушење за његову скромну породицу, која је у тешкој материјалној ситуацији стога и овом приликом на молбу златкове мајке упућујемо апел читаоцима да према својим могућностима помогну и златков живот учине подношљивијим човекољубље 170–0010393714000–95 unicredit банка верица васиљевић veravasiljevic09@gmailcom +381/64-945-39-54 помоћ можете уплатити на текући рачун број: брати малине рајко и наши синови су им помогли да реновирају купатило у новој кући рајко: зет пеђа је вредан и добар домаћин и послушао ме је што се тиче рађања деце њима се у фебруару родило једанаесто дете мира: увек се радујемо када смо са унуцима, а и они се нама радују ја сам поносна бака и највећа ми је жеља да све унуке окупимо и да се сви сликамо са њима али, то је теже изводљиво ни велика животна искушења, ни садашње тешко стање на глобалном нивоу, због пандемије вируса корона, ни неизвесност докле ће претити опасност од ове опаке болести и хоће ли светски лекари пронаћи прави лек за њу, ништа од тога није било препрека арамбашићима да се радују животу и благодаре богу за свако новорођено дете, а посебно сада за свако унуче ово је рајкова порука: све дође у своје време и прође, али ако човек не схвати да је породица најважнија у животу, време ће му проћи узалуд ако мисли да је богатство у стварима, а да су деца сиромаштво, биће му душа увек тужна и празна кад је кућа пуна деце, тада је пуно и срце и душа само љубав и слога, и нема ништа веће од тога!  мај / јун 2021 51 беседа свадба ова у кани галилејској, предслика је и икона – саме богочовечанске љубавне заједнице – цркве христове, коју ће управо он – господ наш основати односно, слика свих нас у цркви свадба у кани галилејској као икона нашег живота у цркви протојереј-ставрофор милосав радојевић отпочињући своју јавну мисију спасења, исцељења људи од греха и смрти, мисију обесмрћења света и човека, мисију доношења радости „новога“ и вечнога живота, господ наш исус христос најпре је учествовао на свадби у кани галилејској учествовао на догађају опште радости и заједничења у љубави свих на свадби окупљених људи благосиљајући својим присуством сам темељ брака као љубавне заједнице, сам улазак у светињу „законитог брака и рађања деце у њему“, али и свеколико љубавно сабрање људи на истом месту и око истог циља, и не желећи да та радост и топлина љубави било чиме помањка и изгуби своју обесмрћујућу пуноћу, он – господ наш, на молбу своје мајке – а још више у изливу своје неизмерне љубави према људима, претвара воду у вино и то, у најбоље вино, умножавајући тим првим учињеним чудом и радост људску то показује да је син божији дошао у овај свет – оваплотивши се од духа светога и марије дјеве – да нам управо радост дарује, да нам љубав и вечни живот дарује да љубавна заједница – која се брак зове – у којој се и деца рађају као плод и умножење љубави и живота, буде црква у малом; „домаћа црква“ – како је назива апостол павле да се „вода живота“ брачника, њихов подвиг искупљења пред богом односно заједничког ношења породичног крста, бремена и одговорности, и њихово заједничко молитвено стајање пред господом у кући и у цркви, претвори у само „вино“ – вечног живота њиховог у крстоваскрсни чин њиховог спасења, чин вечне радости и блаженства њиховог „оне које је бог саставио, човек да не раставља“ – гласи реч господња а „ко разара цркву, разориће њега господ“ ово упозорење је упућено сваком ко разара ту љубавну, породичну заједницу живота, „домаћу цркву“ и оно што се на самом христу темељи љубав је нешто што се даје, што се жртвује у корист оних које љубимо, а никако жртвовање других за себе, за своје самољубље и себичне интересе и по томе ће се и препознати истински следбеници христови, они који су спремни да попут њега „и живот свој положе за ближње своје“ бог је љубав, те стога љубав и чини основу и радост живота, и у овом и у будућем веку љубав је највећа врлина, животворна, збир и садржај свих врлина истинска љубав „никад не престаје“, како нам казује свети апостол свадба у кани галилејској је предслика и икона саме богочовечанске љубавне заједнице, цркве христове, коју ће управо господ наш основати она је слика свих нас у цркви, са вером и љубављу окупљених око љубвеобилног богочовека христа, за трпезом самог „женика“ наших душа, око чаше тела и крви његове у нашем љубавно-евхаристијском заједничењу и јединству са њим, али и међусобном заједничењу и јединству у љубави „са свима светима“ у том сабрању учествује и сама пресвета мати исусова, молећи се за нас; али и сви анђели свети, и сви апостоли 52 3 / 2021 беседа и сви светитељи, сва пуноћа цркве неба и земље икона, дакле, самог свељубавног и свеколиког литургијског сабрања цркве, на коме господ наш духом светим претвара не воду у вино најлепше и најчистије, већ хлеб и вино – у само тело и крв своју пречисту и у ком сабрању нам самога себе дарује за обесмрћујућу храну и пиће вечнога живота и радости вечне, која се по речи његовој: „неће узети од нас“ (јн 16, 22) јер црква православна стога и јесте неразорива нити јој „врата пакла могу одолети“, јер се темељи и заснива на самом телу и самој крви христа васкрслога, а не на људској организацији како многи погрешно мисле и сви ми – крштени људи, рођаци по телу и крви христовој, позвани смо на радост ову велику, на учешће у самој „свадби царевог сина“ управо у том заједништву увек „ново пиће пијемо“, као што и певамо у васкршњој катавасији, пиће животочно и живоносно једемо саму храну бесмртности и живота вечнога, и пијемо пиће које чини сам крвоток живота цркве, свих њених удова, свих нас и тако сви будемо црква бога живога, једна и иста заједница љубави, удови једног и истог – вечног тела богочовека христа; који се управо са људском природом у себи вазнео на небеса у славу царства божијег, и седи са десне стране бога оца да вечно живимо у блаженству и радости самог царства божијег, у блаженству „које око људско не виде, ухо људско не чу, и у срце људско не дође“ у светлости саме чудесне и чаробне христове личности, искупитеља нашег од ђавола, од греха и смрти на ову „велику вечеру“ – свето причешће – не долази се необучено у „свадбено рухо“ необученим у „хаљину“ чистоте свога крштења, у одежду вере и покајања, мира и љубави према богу и према ближњима, према свим људима и свакој твари божијој ако тог руха немамо, то ће разгњевити домаћина „свадбе“, оца нашег небеског, и бићемо избачени „напоље“ и вргнути „у таму најкрајњу“ јер ништа што је без истинске вере и љубави: што је прљаво, што је подло и лицемерно, не може ући у светлост царства божијег и учествовати у самој „свадби царевог сина“ бог се не да обманути, воља и речи његове не могу се игнорисати стога: „са страхом божијим – и вером – и љубављу приступите!“ са свом пуноћом вере и љубавним страхопоштовањем приступимо, „да причасници вечнога живота будемо“, да радост бесмртности – и блаженства вечнога имамо нека управо светолитургијски благослов обитава на свим нашим младенцима, и нека: „благодат господа нашег исуса христа, и љубав бога и оца, и заједница светога духа, буде са свима нама“  мај / јун 2021 53 света земља данашње село витанија добило је име од старог хебрејског назива за село беитхананиах, а палестинци га називају ел-азариа од грчког лазарио, према истоименом манастиру који је саграђен још у византијско време изнад лазареве куће манастир св лазара, марте и марије у витанији јелена јонић витанија, село недалеко од јерусалима, у југоисточном делу mаслинове горе овде је живео лазар са својим сестрама мартом и маријом исус је често посећивао ово село, нарочито последњих дана свог јавног служења људском роду данашње село витанија добило је име од старог хебрејског назива за село беит-хананиах, а палестинци га називају ел-азариа од грчког лазарио, према истоименом манастиру који је саграђен још у византијско време изнад лазареве куће витанија је смештена на брдовитом и каменитом терену, и данас је углавном настањују палестинци свим путницима намерницима обично се, по доласку у ово село, покаже место лазаревог гроба и рушевине лазареве куће у којој је живео са својим сестрама, а које су смештене у дворишту манастира св лазара гробница је по свом изгледу слична древним јеврејским гробницама урезана је у стену; улаз у гробницу је висок свега 1, 5 метар, а широк 2 метра од улаза низ од 27 степеника води у малу, мрачну пећину у којој су четири нише за сахрану мртвих у овој пећини-гробници некада је био мали параклис од којег је данас остао само мали олтар верује се да је био исклесан од камена који је некада затварао ову гробницу, везану за једну од најпознатијих еванђелских прича – велико чудо христа који је васкрсао лазара након четири дана од његове смрти прва помињања ове гробнице као богомоље за хришћане датирају с почетка 4 века ходочасник из бордоа 333 године пише о њој у манастир св марте и марије у витанији (извор: wwwromiosiniorggr) 54 3 / 2021 света земља свом путнику: „одавде (са маслинске горе), хиљаду и пет стотина корака на исток је село звано витанија овде је пећина у којој је положено тело лазарево којег је васкрсао христос“ преводећи ономастикон јевсевије додаје: „витанија, село, на другој миљи од елије (јерусалима), на падини маслинове горе, где је спаситељ подигао лазара, чији је гроб и на који сада указује храм који је тамо саграђен“ само име села витанија јероним преводи као „кућа послушности“, други као „кућа палми“, а јевреји као „кућа сиромаха“ (хебр беит ани) етерија, 385 године, наводећи света места на којима је одржана празнична литургија, такође спомиње витанију: „петог дана у цркви св лазара, која је од јерусалима удаљена петнаест стотина корака“ археолошка ископавања, која су 1949 године извели фрањевачки археолози, о солера и бељармино багати, открила су темеље византијског храма св лазара источно од лазареве гробнице детаљне анализе остатака овог храма су показале да је овај храм један од првих хришћанских богомоља у палестини могуће је да је први храм уништио земљотрес већ у 5 или 6 веку након чега је храм обновљен вероватно да је тако и било имајући у виду да је мозаик поприлично очуван, а зна се да су се догодила два разорна земљотреса у то време, тачније 447 и 551 године када су се затресле цела палестина, месопотамија и сирија цар јустинијан који је тада био на власти био је поманастир св марте и марије у витанији (извор: wwwromiosiniorggr) мај / јун 2021 55 знат као велики покровитељ градње и обнове многих храмова у палестини темељи новог храма из 6 века нису се поклапали са првобитним храмом, померени су тринаест метара на исток, западни зид прелази преко бродова првог храма, али темељи северног и јужног зида су остали на истим местима крсташи, освојивши овај део палестине, затекли су овај храм у полусрушеном стању, и почели су да га обнављају, али су том приликом унели мноштво измена у његову архитектуру, тако да археолози о њему говоре као о трећем храму крсташи су значајно ојачали северни зид, додавши му пиластре дебљине до 230 цм поред тога, крсташи су изградили још један храм, непосредно изнад лазаревог гроба, који се назива четвртим храмом о овим храмовима су сачувана сведочења ходочасника из 12 века средином 14 века оба храма су била у рушевинама, али је гробница остала неоштећена хришћани су и поред овога наставили да ходочасте гробницу и успоставили су добре односе са тамошњим арапским становништвом манастир посвећен светој марији и марти обновио је кипарски архимандрит спиридон 1879 године (каснији антиохијски патријарх), на рушевинама старијег манастира исте године постављен је натпис изнад западне капије који гласи: „садашњи свети храм, некада рушевина, очишћен и са побожношћу, ревношћу и трошковима архимандрита часног гроба, господина спиридона из пароксона обновљен, у име нашег спаситеља исуса христа постављен на месту куће лазареве, мартине и маријине“ у десном делу данашњег манастира налази се стена која има облик малог гребена, а на којој је, према предању, седео христос пре него што је ушао у витанију данас је то женски манастир, игуманија је монахиња евпраксија са кипра, која је у овом манастиру од 1955 године сестринство манастира чини укупно 5 монахиња из грчке, канаде и аустралије имајући у обзир да је манастир окружен муслиманским насељима, често се дешавало у последњих 10 година да монахиње буду вербално нападане и да зидови манастира буду ишарани разним погрдним графитима ипак, иако живе у лошим условима, монахиње уз помоћ јаке вере, љубави и труда успевајући да сачувају ово светилиште иначе, манастир св лазара марте и марије је смештен преко пута лазареве гробнице храм је једноставнијег архитектонског изгледа, а састоји се од кратке припрате која је потпуно источно, спојена са наосом на који се наставља кратки олтар, бочно на наос су лева и десна певница иконостас је позлаћен, рад грчких мајстора с краја 19 века храм је делимично фрескописан, осредње уметничке вредности, са представама светитеља везаних за лазара и његово васкрснуће сваке године на лазареву суботу у овом манастиру се окупи велики број православних палестинаца, грка, руса, прослављајући овај велики празник, подсећајући се великог догађаја из новог завета  лазарева гробница (извор: https://materinstvoru/) света земља 56 3 / 2021 нови скит или кула, како су га светогорци називали до 19 века, налази се између манастира св павла од којег је удаљен 20 минута ходом, и скита свете ане, на косом терену изнад самог мора на јужној обали свете горе иако назив упућује на скит изграђен у новије време, ипак није тако први трагови овог скита потичу чак из 10 века тада га је чинило мноштво малих келија и калива које су биле разбацане по литици ближе скиту свете ане, а саборни храм је био на месту данашње колибе ваведења господњег у то време је саграђена и кула према легенди, кула је саграђена током владавине цара јустинијана, али вероватније је да ово здање потиче из доба андроника i комнина (1150) кула је сачувана у одличном стању и одбрамбени је архитектонски споменик ова структура налази се у северном делу скита, на надморској висини од 80 м висина куле је 20 м, а њен темељ мери 8х7,8 м то је четвороспратница на чијем се последњем спрату налази капела свете ане на западној страни се налази света гора овај скит познат је по томе што су се у њему подвизавали и радили изузетни духовни оци који су припадали покрету коливадон или коливадес, познатији као као кољивари нови скит др немања јонић нови скит (извор: wwwgo-athoscom) мај / јун 2021 57 света гора наткривени балкон недавно су овде изведени рестаураторски радови како би кула могла да се користи као сакристија која је функционисала до 1950 године, те отуда име скита кула у другој половини 11 века, скит је премештен ближе мору, а саборни храм је саграђен на месту на којем се данас налази келија јапанти до 1760 године овај скит су углавном настањивали срби, о чему пише и путописац василије барски 1744 године он тада бележи и да је једини саборни храм, храм пресвете богородице у пећини од 1760 године скит преузимају грци овај скит познат је по томе што су се у њему подвизавали и радили изузетни духовни оци који су припадали покрету коливадон или коливадес, познатији као кољивари кољивари су инсистирали на редовном причешћивању и временом су прерасли у јак покрет за обнављање живота и повратка истинском светоотачком предању данашњи саборни храм скита посвећен је рођењу пресвете богородице његова изградња је започела 1730 године, а завршена 1757 године храм је изграђен уз помоћ донације мештана града јањина овај храм је скромних димензија, има унутрашњу и спољашњу припрату обе припрате су из 19 века године 1901 у храму је изграђен бочни олтар у част светом константину у којем је гробница три првосвештеника који су живели у овом скиту: теофана, висариона и герасимоса године 1819 васељенски патријарх григорије овај скит је доделио манастиру светог павла и променио му је име у нови скит света трпеза је израђена и изрезбарена у дрвету на импресиван начин звоник је изграђен 1812 године, али је због неких пукотина насталих због подземних вода обновљен 1816 у дворишту саборног храма налази се и гробљански параклис, подигнут у спомен свих светих, а мало даље је и костурница у којој се чувају кости манастирских отаца више од 400 година ово место је на обронцима планине атос и одликује се благим летима и хладним зимама многи сматрају да је нови скит данас нови скит, саборни храм (извор: go-athoscom) 58 3 / 2021 најуређенији скитски простор на светој гори, у којем су се до средине прошлог века подучавали и подвизавали школовани свештеници у двориштима скоро сваке келије расту наранџе, па зими цео крајолик скита добије наранџасту боју осим наранџи има много чемпреса, врба и еукалиптуса скит има своју малу арсану, луку на коју се наставља кратка и увек чиста и сређена песковита плажа, а на коју се опет наставља зграда у којој се чисте туне, након улова библиотека саборног храма чува око 200 старих рукописа и око 500 публикација новијег датума рукописи су углавном преписи из 19 века, од познатог преписивача, ученог монаха јакова у ризници се чувају иконе, одежде, крстови и друге реликвије у саборном храму се чувају две чудотворне иконе из 14 века: христа пантократора и пресвете богородице „мило целивање“ већина скитских келија садржи и мале параклисе у којима монаси бораве током службе, а само недељом и великим празником се сви сабирају у саборни храм скита монаси овог скита се углавном баве иконописом, дуборезом, узгојем цитруса великим иконописцима се сматрају келиоти келија: кирила, аврама, спиридона, монаха никоноса лево од куле могу се видети две каливе изнад је калива благовештења богородице, где је живео о јефрем филотејски, који се касније преселио у провату, а одатле, заједно са братијом у манастир филотеј овде је последњих осам година свог живота провео монах јосиф спилеот (1900–1950), велики подвижник 20 века са острва парос старац јосиф је живео у пећинама био је неписмен али је, упркос томе, успео да многе приведе монашком животу тешко је проценити његов допринос повратку светогорских манастира у киновијски живот током 19 века овај скит насељавају у већем броју грци и руси, тако да је средином тог века бројао око 70 монаха у око 30 келија и калива почетком 20 века у њему живи 80 монаха у 28 келија и калива, а 80-их година 20 века у 20 келија и калива живи 30 монаха, да би 2001 године према попису било 48 монаха  ово место је на обронцима планине атос и одликује се благим летима и хладним зимама многи сматрају да је нови скит данас најуређенији скитски простор на светој гори, у којем су се до средине прошлог века подучавали и подвизавали школовани свештеници икона богородица мило целивање (извор: wwwathosguide) света гора мај / јун 2021 59 метни ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју јер је љубав јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је њезин као жар огњен, пламен божији“ (песма над песмама, гл 8 верност вечно сједињених), једна је од описа љубави преузета из светих списа смрт је јака, незаустављива, једина сигурна и у својој снази неминовна; сумња мучна, али трпљива онима који воле само љубав искрена, попут пламена божијег греје, а жар њен хладну душу лечи није само ова врста љубави жене лек који треба правилно „дозирати“ свето писмо нас опомиње да је улога мајке дакако значајна и у цркви као и у психологији и медицини психоанализа открива да је корен многих душевних проблема у нездравом односу са мајком, оном мајком којој недостаје благости и љубави према својој деци, управо онакве какву проповеда библија дуго жељено мајчинство, наспрам овоземаљског затеченог, испуњено је љубављу искреном и честитом у односу на наметнуту и случајну потреба да се воли дугоочекивани плод утробе своје, често је замењена другим врстама задовољстава библија говори о љубави, оној којој сви теже, али је не спознају, већ у свом незнању бивају изненађени непрепознавањем богомајка је безгрешно зачела, медицински непрепознато но нама поруком указано: љубав душе која се уздиже ка богу, ствара духовно здраво потомство марија магдалена, ученица исуса из назарета, која је искрено веровала у његове хришћанство и медицина психоанализа открива да је корен многих душевних проблема у нездравом односу са мајком, оном мајком којој недостаје благости и љубави према својој деци, управо онакве какву проповеда библија љубав и вера као лек на примерима светих жена др марија лазаревић 60 3 / 2021 мироносице на гробу господњем, живопис из пећинске цркве у кападокији (извор: википедија) марија магдалена, новија икона речи била је уз господа када му је било најтеже она је исусово учење примила након излечења од седам злих духова, и прихватила га са љубављу, вером и надом, са којима га је пратила све до његовог крста и васкрсења након тога, у улози неименованог апостола, одлази у рим, а потом наставља да проповеда јеванђеље ученик и верник, она која је разумела и која се излечила, а затим и другима помагала у излечењу у медицини би је назвали вештим практичарем и следбеником и љубав према богу варваре великомученице, коју је отац незнабожац окружио свим угодностима и слушкињама, али јој није дао светлост (спознају), неминовно је водила у жртвовање ове умне жене мудроме бићу не дати истину, сила је краткога даха тело затворено његовом посесивношћу желело је више, оно што души може дати само поглед кроз још једно окно на тамници, препознато као симбол хришћанства, због чега је варвара и настрадала од руке свога родитеља можда је тај нови поглед светој варвари, чији су духовни оквири пробијали кроз зидове овоземаљског света, доносио радост и сазнање о духу светом, и истини, који су јој били неопходни за здравље душе љубав према знању, спознаји још једна је љубав јака попут смрти, како је то описано у песми над песмама света петка параскева живела је аскетским животом, одавајући се молитви која ју је приближавала богу, који јој је даровао исцелитељске способности сведоци смо многобројних исцељења на молитве свете петке док су њене мошти попут блага много пута премештане, а она се јављала несрећним женама у сновима указујући им на решења тегоба које су их водиле у болест господ је лечио је и тело и душу својом благодаћу, коју је пренео на апостоле, али и на многе у вери истрајне жене које су пошле за њим, поштујући поуке светих списа попут врсних лекара који следе своју лекарску заклетву  ауторка је психотерапеут и писац кућни духови — то су демони ако хоћете – верујте, ако нећете – не морате, али ово је реалност не играјте се са нечистом силом позвали су ме да освештам стан домаћица се жалила на присуство нечистог у дому када се налазила у кухињи или у спаваћој соби, осећала је неко биће, које се налазило поред ње, које је ту присуствовало, понекад је чак осећала дисање тог бића жена ме је од страха позвала да освештам стан ушао сам у њихов дом, погледао около и видео да поред икона у ћошку стоји и амајлија кућног духа-заштитника на моје питање: „шта је то?“, домаћица је рекла да јој је пре много година ову амајлију за срећу поклонила њена другарица и где год да се селила, своју заштиту је носила са собом и тако је овај кућни дух постао члан породице морао сам да објасним овој жени, да је кућни дух тај исти демон који је постао члан породице и свуда путује са њом „ако хоћете да демон напусти вашу кућу“, рекао сам јој, „мораћете да спалите амајлију морате да направите избор – или иконе или амајлија“ домаћица је одмах одбацила амајлију кућног духа, стан смо освештали и после тога је биће, које је живело у дому и плашило домаћицу, ишчезло и више их није узнемиравало дешава се да људи посебно хране „кућне духове“ (демоне), стављајући у ћошак тањирић са млеком, да би их кућни дух штитио али, самим тим они приносе жртву нечистом духу, а онда се чуде, када се нешто лоше дешава у кући, када неко почне да долази и чак се дешавало да ноћу ступа у контакт са људима ако хоћете – верујте, ако нећете – не морате, али ово је реалност не играјте се са нечистом силом свештеник андреј барабаш превод: дајана лазаревић поучне приче мај / јун 2021 61 хришћанска књижевност „неко ће можда, у мудрој пратњи наших душа шетати једном по црти ових бедема, где смо гледали сунце, бакарни утег нагнут у меру ноћи; море ће лучити сребро и наплавине на шљунак заобљен будућом нежношћу; ваздух ће бити модар од дима наших имена; но ко ће да нас разуме?“ поетика ивана в лалића дејан војводић у поетској књижевној историји хх века код нас пратимо три генерације модерниста прва је несумњиво најутицајнија и пресудна за постојање друге две, а њу предводе песници попут момчила настасијевића и других авангардних песника двадесетих и тридесетих година прошлог века у ону другу генерацију, стасалу након другог светског рата, ободрену и најбурнијим сукобом модерниста и реалиста, убрајају се васко попа и миодраг павловић прва и друга биле су ослоњене једна на другу, што песници нису ни крили трећа група модерниста, у коју спада и иван в лалић била је наочиглед издвојена од претходника, али је по духу испунила континуитет српског песништва њена особеност била је угледање на традицију на посебан начин песници проналазе конкретне ахретипске узоре у историји из којих црпе инспирацију за ивана в лалића била је то византија, али не она о којој смо пре њега сазнавали од дучића и ракића била је то византија у свој својој пуноћи и снази византија чије корене смо сазнавали у визуелном, културолошком, али и духовном аспекту трајања једног народа јован христић примећује: „традиција византије била је присутна и код песника прве модерне међутим, код дучића и ракића она је само одбљесак спољашњег сјаја и раскоши поведени типичним грађанским комплексом племства, они су сликали византијску провинцију, а не културну прошлост од које смо били насилно одсечени са бојићем случај је нешто друкчији са њиме византија у нашем песништву почиње да се продубљује и добија праве димензије песничке визије и историје он почиње осећати дух прошлости“ када се загледамо у своје трајање онда нам је из поетске равни ивана в лалића дошло битно сазнање о нашем утемељењу у велику и значајну традицију чини се да је сам лалић у својој поезији тежио да пронађе тачно оне моменте и мотиве којима би то трајање и потврдио он је био хроничар једног континуитета, али и сам творац нечег што је архетипска историја на овај начин, примећује христић, ми смо постали део шире културне заједнице, којој смо уосталом и раније припадали, али без знања о томе: „у лалићевом песништву византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, грчком она је знак нашег припадништва и нашег учествовања у медитеранској култури, која је ипак основ свеколике европске културе“ 62 3 / 2021 хришћанска књижевност да је доказана духовна утемељеност на овом нивоу битнија због културолошких корена сведочи и овај пример у коме се имплицитно сугерише на сам настанак и развој српске цркве и државе, а све посредством византије постојао је раскорак у тој спознаји, раскорак од неколико векова, на који и сам лалић упозорава због тога смо се и отуђили од своје архетипске отаџбине „она нам показује да ми не само што плаћамо дугове европској култури, него имамо и своја природна потраживања од ње византија значи да смо ми, у једном тренутку, били неодвојиви део једног великог културног круга претворити то културно подручје у аутентичну традицију представља и потврду аутентичности своје културе“ ако уз све ово додамо да критика примећује да се „код лалића опажајна лепота и пуноћа света прожимају са интелектуалним значењем и воде у сазнање“, онда је јасно из чега проистиче снага једног поетског тренутка и значаја ивана в лалића и његове песничке генерације они су доказ да је лепота песништва и у сазнању о једном духовном трајању, какво нам у сувопарним историјским тумачењима брже измагли овако у поноћи песништва оно има да траје дуже него игде у праву је био врли христић, хроничар и песнички сабрат лалићев, који је ову песничку појаву свео на опажаје: „то је тренутак када ће се дух и материја наћи у срећном медитеранском споју тражење духовних вредности не почиње за лалића аскетским одрицањем од опажања оно има смисла тек када нас пуноћа и богатство опажаја почну да воде ка зрелости, мери и сазнању“

-БЕГИЈАН-