-БЕЈАЗ-

Свеска: 379 | Ликови жена у Библији
... турбулентна историјска дешавања којима је сведочила и црква у xx веку, култ мученице босиљке је остао на локалном нивоу, у преображењској цркви као средишту култ мученице босиљке своје упориште има и у отмицама које се доводе у везу са ктиторком пасјанске цркве, али и са пореклом назива села према предању, пасјанска црква је задужбина бејаз хануме, односно беле госпође – хришћанке из зајечара која је отета, насилно потурчена и удата за рашид-бега џинића према другом предању, турци су покушали да отму девојку јану (бојану) коју је одбранио њен пас турци су убили пса, а јана је у жалости за псом ударала ногама у тло одакле је потекла вода која је потопила и њу и турке мештани су јану сахранили јужно од цркве, а село је добило име пасјане од синтагме пас јанин, односно пас јане канонизација новомученице босиљке је само потврда да је ово народно поштовање благословено дело дана, 23 октобра 2019 лета господњег, руком епископа теодосија обретене су мошти новопројављене светитељке занимљива је и важна прича о њеним моштима, те бих вас замолио да је поделите са нашим читаоцима? – према предању, када је црква обновљена у облику каквом и данас постоји, посмртни остаци мученице босиљке су узидани у храм тачније, у део који је дозидан уз северозападни стуб, на улазу из припрате у наос ту су потом постављене њене две иконе, а у врху дозидане конструкције насликан је фриз са сценама њеног страдања иако није била канонизована, мученицу босиљку је сликар константин јаковљевић на самом крају xix века насликао служећи се иконографским елементима попут нимба, христовог благослова и мученичког венца који добија од анђела, а који су имали функцију исказивања њене светости сцене отмице и успења мученице босиљке, које представљају визуелну конструкцију предања на којем се темељи њен култ, истовремено су и кључне сцене у конструкцији циклуса страдања мученика похрањивање њених моштију унутар храма, и док је било само на нивоу предања, имало је за циљ јачање позиције у процесу канонизације, у складу са чињеницом да извориште сваког култа представљају гробови и мошти док се још није догодило обретење њених моштију, у храму се чувала, надам се да се и даље чува, шкриња са босиљкином гардеробом то су заправо делови народне ношње који су највероватније представљали мираз, и који су у процесу конструкције култа добили статус реликвије гроб, мошти, реликвије и визуелне представе основни су елементи сваког култа, услед чега су употребљени и у пасјанској цркви као центру култа мученице босиљке коначно, заиста велики догађај за вернике и за српску цркву представља тај 23 октобар када су њене мошти пронађене, односно обретене на месту које је носило ту визуелну конструкцију култа године 2019, октобра 23 мошти су извађене из стуба, и свечани чин њиховог умивања сверазговор детаљ са трона чудотворне иконе богородице пећке 14 3 / 2021 том водом и вином обавили су епископ теодосије и игуман манастира драганац, архимандрит иларион, у присуству монаха и монахиња из манастира драганац, грачанице, кончуле, кормињана, и надлежног јереја далибора којића пећки парох дејан јаковљевић и монах давид из ђурђевих ступова начинили су кивот за мошти светитељке према вашем мишљењу, да ли је наш народ у довољној мери свестан значаја и културног богатства великих светиња, које су украс не само српске православне цркве и епархије рашко-призренске, већ много шире? – у српском колективном памћењу, у предањима, књижевности, уметности, и у побожности, трајно је присутна сакрална топографија косова и метохије, односно косовско-метохијске светиње и светих дубоко верујем да постоји свест о немерљивом значају српског средњовековног наслеђа, задужбина немањића али, већина становника србије не зна како на пример изгледа црква светог николе у гњилану, већина није чула за многа села која сам, богу хвала, имала прилике да обиђем за потребе истраживања, а у којима се налазе цркве као окамењена сведочанства стекла сам утисак да су о важности свих тих малих сеоских или чак и великих цркава свесни они који тамо живе, односно тамо су живели људи немају свест о томе да је у xix веку свако село насељено србима имало своју цркву, јер им такви подаци нису познати о тим црквама и том периоду се не учи у школи, ни на факултету, о њима се ништа не може чути на телевизији а многи од тих споменика и данас су живо сведочанство о континуитету живота срба на косову и метохији и њиховом праву да ту и остану пред крај нашег разговора упознајте нас са вашом библиографијом и предстојећим плановима у погледу издаваштва? – од 2011 године, од када радим на институту за српску културу, где тренутно имам звање вишег научног сарадника, објавила сам више научних радова неки су публиковани у стручним часописима, неки као поглавља у монографијама, неки пак у зборницима који су произашли из научних скупова круна мог првог великог истраживања свакако је књига црквена уметност у рашко-призренској епархији (1839–1912) међутим, осим црквене уметности на косову и метохији, предмет мојих истраживања биле су и друге теме, попут споменичке и културе сећања у срба у xix веку и других облика визуелне културе тренутно пишем монографију о манастиру раковица која ће, ако бог да, коначно угледати светлост дана ове године, и коју доживљавам као круну свог другог великог истраживања која би била ваша порука читаоцима православног мисионара? – уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују  разговор детаљ са дечанског иконостаса мај / јун 2021 15 из острошке ризнице преподобни исаија од оногошта мр раде с булајић после пораза српске војске на реци марици 1371 године, османске снаге почеле су полако да освајају територије српског етничког простора пад српских земаља под османску власт обухвата више догађаја у којима су српске земље изгубиле независност ови догађаји прожети су великим страдањем српског народа који је изродио мноштво мученика страдалих „за крст часни и слободу златну“ пред османском најездом велики део српског народа предвођен својим свештенством и монаштвом повукао се у неприступачне планинске пределе испуњавајући светосавски завет који се огледао у очувању „вере чисте и молитве честе“ међу бројним аскетама који су се подвизавали у неприступачним пределима посебно се истиче личност преподобног оца исаије „от оногошта“ у народном и црквеном предању налазимо податак да је преподобни исаија пореклом из села попи у никшићком пољу локалитет попи, некадашње село и родно место оца исаије, данас је приградско насеље никшића налази се испод бедема старог никшића, близу никшићке железничке станице постоји претпоставка да се раније у попима налазио манастир светог димитрија из доба немањића у том манастиру столовао је свети василије острошки у периоду када га је патријарх пећки гаврило (рајић) актом из 1651 године, поставио за епископа епархије источно–херцеговачке неколико година касније, услед зулума локалних муслиманских власти, свети василије се настанио у познату пећину острошких греда крајем xvii или почетком xviii века турци су порушили у народном и црквеном предању налазимо податак да је преподобни исаија пореклом из села попи у никшићком пољу од овог броја православног мисионара отварамо нову сталну рубрику под називом из острошке ризнице, коју ће водити мр раде с булајић, архивар манастира острог 16 3 / 2021 манастир светог димитрија у попима 1 овај манастир више није обнављан пре неколико година острошки јеромонах владимир (палибрк) рођени никшићанин, покренуо је иницијативу пред блаженопочившим митрополитом амфилохијем да се обнови ова древна светиња година када се преподобни исаија родио, на жалост, није позната подвизавао се у острошким стенама у периоду од краја xvi до почетка xvii века, до своје земаљске кончине након упокојења преподобног оца, његов култ је почео да се шири по читавој старој херцеговини турци су, по црквено – народном предању, узели мошти преподобног исаије и спалили их на планиници, планинском превоју између масива острошких греда и околине никшића година упокојења, као и датум када су мошти овог подвижника спаљене, није позната, јер су архивски списи острошког манастира из периода пре почетка владавине књаза и краља николе уништили турци постоји мишљење да су мошти преподобног исаије, турци спалили у 1 у конаке порушеног манастира уселили су се мушовићи, срби исламске религије, чији су потомци управљали никшићким градом од 1714 до 1877 године, када је никшић ослобођен и присаједињен српској књажевини црној гори току казнене експедиције на бјелопавлиће, 1611 године када су османске снаге стигле у бјелопавлиће, почели су да пљачкају и пале куће, у којима су многи људи живи изгорели жене, децу и старце, паша је повео, остављајући за собом згаришта, смрт и пустош тешко да су бјелопавлићи икада у својој историји доживели такву несрећу сасвим је реално претпоставити да су мошти преподобног исаије тада спаљене међутим, део монашког братства се није растурио и наставио је да се подвизава у острошким гредама око 1650 или 1660 године, исаијин близак рођак постаје игуман манастира он је узео монашко име као и његов деда настојањем унука преподобног оца исаије, јеромонаха исаије, сазидана је 1665 године црква часног крста у горњем острогу најважније и најаутентичније сведочанство о прошлости горњег острога исписано је на унутрашњој страни цркве часнога крста 1666/1667 године: извољенијем оца и поспешенијем сина и савршенијем светаго духа сазда се сија света(ја) и свештена(ја) црков ва име ч(а)снаго и животворештаго крста в ље(то) 7173 (1665), а пописа се в ље(то) 7175 (1667) са бл(а)гословенијем свеос(ве)штенаго митрополита захлмискаго кир василија, трудом и подвигом и платоју јеромонаха игумена исаије, ванука прваго светаго и препоиз острошке ризнице са освећења параклиса преподобног исаије од оногошта (извор: митрополија црногорско-приморска) мај / јун 2021 17 добнаго оца нашего исаије от села попа б(ог) да их прости иже и почеше и савршише овај натпис је једини сачувани историјски извор у коме се експлицитно помиње преподобни исаија „от оногошта“ архива манастира острога сачувана је у временском континуитету тек од 1885 године па до наших дана старијих манастирских архивских аката остало је сачувано јако мало османске снаге су 1768 године похарали острошки манастир манастир острог спаљен је још у два наврата од турске руке, и то у јануару 1853 и у јуну 1877 године старија манастирска архива несумњиво је уништена у тим похарама постоји могућност да се у острогу чувао и рукопис животописа преподобног исаије „от оногошта“, али да је накнадно уништен у некој од поменутих похара из свега наведеног проистиче да је и тадашњи митрополит захумски, потоњи свети василије острошки, заправо кренуо у обнављање и проширење једног већ зачетог, али под ватром и камџијом замрлог подвижничког станишта, што би опет у целини одговарало духу православне традиције из немањићких времена да се цркве и манастири подижу на постојећим култним местима култ преподобног оца исаије дуго је слављен у народу овог краја, а успомену на њега и данас чувају острошки монаси један међу њима је и острошки сабрат јерођакон роман (виларет) који веома често одлази на место страдања преподобног исаије, чита му акатист и молитве такође, сакупља приче народа овога краја везане за чуда овог дивног подвижника спомен преподобног исаије од оногошта слави се 28 априла/11 маја тропар и кондак преподобном оцу исаији написао је блаженопочивши митрополит амфилохије, а акатист и службу је саставила монахиња олимпијада (кадић) прва служба му је служена при освећењу његовог новог параклиса – храма у горњем острогу 28 априла/11 маја 2015 године  постоји могућност да се у острогу чувао и рукопис животописа преподобног исаије „от оногошта“, али да је уништен у некој од похара из острошке ризнице преподобни исаија од оногошта — живопис на острошкој стени (извор: митрополија црногорско-приморска) 18 3 / 2021 охридски пролог епископа николаја велимировића препознат је као духовно благо не само међу верујућима српске православне цркве, за које је на првом месту настао, већ и међу верујућима других помесних цркава с друге стране, ово дело владике николаја није читано само међу србима у отаџбини и дијаспори, већ и међу другим народима, на различитим континентима интерес за охридски пролог, поред тога, не постоји само међу православнима и није ограничен искључиво на православне хришћане мишљења смо да су из одређених разлога препознати богословски и књижевни квалитети као и мисионарске могућности и домети овог дела владике николаја, те би то могао бити разлог да оно буде преведено и на неколико светских језика, као ретко које дело настало на српском језику мисао владике николаја је већ више од сто година доступна и на другим језицима — неколико напомена о његовим делима на немачком, енглеском, руском, бугарском, те преводима његових радова на шпански, чешки и румунски објављеним пре ii светског рата изнели смо у православном мисионару бр 373 (за мај–јун 2020), стр 25–26 али превођење дела владике николаја на стране језисрпско духовно наслеђе збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом владике николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године ово дело епископа николаја преведено је на неколико светских језика из историје превода охридског пролога владике николаја срећко петровић мај / јун 2021 19 ке добило је нарочити полет тек у протеклих тридесетак година, посебно након званичног прибрајања његовог имена лику светих почетком 21 века међутим, од неког потпунијег списка преведених дела владике николаја веома смо далеко, будући да његови списи постоје и у преводу на неке језике врло удаљене нашој култури и поднебљу, о којима се мало зна примера ради, живот светог саве из пера владике николаја објављен је и у преводу на арапски језик, у сирији 2002 године (sīrat al-qiddīs sābā: raʼīs al-asāqifah, 1173–1236, превели н комин и л саиба [nūh kūmīn, lūlū ̣ sayba ̣ ʻah] ([syria]: mutrānīyat bus ̣ rá h ̣ ūrān wa- ̣ jabal al-ʻarab wa-al-jūlān, 2002)); његов катихизис преведен је и на индијски телугу језик, итд само набрајање познатијих превода дела епископа николаја на разне језике заузело би много више места него што га овде имамо на располагању, те ћемо се држати искључиво превода охридског пролога први преводи охридског пролога први превод охридског пролога на неки страни језик, колико нам је познато, јесте превод на енглески објављен у четири тома 1985–1986 године у бирмингаму, у великој британији, у издању издавачке куће „лазарица прес“ овај превод охридског пролога дело је мати марије рул (mother maria (marigold) rule, 1937–2013) — енглескиње коју је замонашио митрополит сурошки антоније блум (1914–2003) и која је као монахиња провела десетак година у манастиру градац, научивши добро српски језик у наредној деценији, изгледа да је 1992 године изашло и друго издање пролога у преводу мати марије (према литератури и такође према подацима са портала „амазон“; међутим, нисмо успели да проверимо овај податак) у америци су се пак појавиле две књиге изабраних одломака из охридског пролога у преводу на енглески језик, које је приредила џоана менлеј (johanna manley); прва, објављена у илиноју 1998 године, доноси кратка житија прилагођена деци и младима; друга, објављена у калифорнији 2000 године, садржи духовне поуке на македонски језик охридски пролог преведен је и у два тома објављен 2001 године овај превод дело је ефтима бетинског, а изашао је у охриду; било је више издања овог дела — друго је изашло 2009 године нови и потпуни превод охридског пролога на енглески језик, дело блажене успомене о тимотија тепшића (fr t timothy tepsic, 1926–2008), објављен је у два тома у оквиру издаваштва епархије западноамеричке; друго издање овог превода објављено је 2008, поновљено 2012 године (доступно и у електронском облику — као е-књига за киндл), а исправљено и проширено треће издање 2017 године српско духовно наслеђе 20 3 / 2021 преводи охридског пролога широм света румунски превод охридског пролога објављен је 2005 године, у два тома, у преводу михаеле гросу; овај превод објавио је издавач „игуменица“ из места галаци исти издавач 2010 године објавио је још једно издање пролога, који потписује други преводилац (а станкилеску) (остаје нејасно да ли је реч о истом преводу?) на руски језик преведен је импресиван број дела владике николаја, а нека од њих превођена су и по више пута; у оквиру издавачког подухвата објављивања сабраних дела српског духовника на руском језику, 2008 године појавио се први, а потом и други том охридског пролога у преводу на руски (јануар–март и април–јун), у преводу сергеја фонова, у редактури блажене успомене слависте иље м числова (1965–2019); 2010 године изашла су још два тома, односно комплетан текст пролога на руском (и то као 4, 5, 6 и 7 том сабраних дела владике николаја); овај превод имао је више издања: колико нам је познато, најновија су издања из 2018 године која је штампао руски издавач „ново небо“, уз препоруку издавачког савета руске православне цркве — и то и као самостално издање у 4 тома, и као део сабраних дела епископа николаја у 12 томова на руском језику током 2007 године, „братство св апостола петра и павла“ из хонгконга објавило је књижицу која је најавила превођење охридског пролога на кинески језик, са предговором охридском прологу владике николаја и уводом за житија светих св јустина поповића две године касније, 2009 године исто братство објавило је први том охридског пролога у преводу на кинески језик, односно текстове за месец јануар (прев с–м бурикан) нисмо успели да сазнамо да ли је касније штампан и читав текст пролога на кинеском према подацима из каталога народне библиотеке грчке (https://cataloguenlggr/), превод охридског пролога харе лијанантонаки (χαρά λιαναντωνάκη) на грчки језик објављен је у атини 2009 године: у 12 томова, опремљен илустрацијама христине дулигери – папатеу (χριστίνα δουληγέρη – παπαθέου) друго издање овог превода објављено је 2010 године, треће 2011, а четврто и пето 2014 и 2015 године (према подацима са портала библионет — https://biblionetgr/); електронско издање овог превода, у формату epub књига, објављено је 2012 године превод охридског пролога на немачки језик објављен је 2009 године овај превод је плод труда јоханеса волфа (johannes a wolf) друго немачко издање пролога објављено је 2017 године, и подељено на два тома (јануар–јун и јули–децембар) у лозани је 2009 године објављен први том охридског пролога у преводу на француски језик љубомира михаиловића и зорице терзић; српско духовно наслеђе мај / јун 2021 21 у њему се налазе чтенија за прва четири месеца — јануар–април други том тј превод пролога за наредна четири месеца (мај–август) на француски угледао је светлост дана 2017 године, а трећи још увек није изашао први део охридског пролога објављен је у преводу на шпански језик 2015 године, и дело је љиљане поповић; редактори овог превода су митрополит аргентински силуан из антиохијске патријаршије и презвитер стефан јовановић први том шпанског пролога обухвата штива за јануар, фебруар и март; нисмо успели да сазнамо да ли је у међувремену објављен и шпански превод преосталих девет месеци исте године појавио се и први превод охридског пролога на словачки језик, који је дело о петра сороке; још једно издање пролога у преводу на словачки објавио је православни богословски факултет у прешову 2018 године на португалском језику у бразилу је 2016 године објављен први том охридског пролога — издавач је издавачка кућа „теотокос“ из сао паола, а у овом издању обухваћени су септембар и октобар, према древном рачунању почетка године од септембра архимандрит сава тинков превео је охридски пролог на бугарски језик — његов превод штампан је 2018 године у пловдиву парохија св јована лествичника из варшаве објавила је крајем 2020 године превод расуђивања из охридског пролога владике николаја у преводу на пољски преводи охридског пролога — хронолошки преглед nikolaj velimirović, the prologue from ochrid: lives of the saints and homilies for every day in the year, vol 1–4; translated by mother maria [rule] (birmingham, england: lazarica press, 1985– 1986); vol 1 january, february, march — 398 стр (1 том изашао је 1985 г); vol 2 april, may, june — 424 стр, vol 3 july, august, september — 440 стр, vol 4 october, november, december — 440 стр (томови 2–4 изашли су 1986 године) stories of saints from the prologue: based on the prologue from ochrid by bishop nikolai velimirovich, compiled and adapted by johanna manley (libertyville, il: bishop nikolai resource center — st sava serbian orthodox monastery, 1998); 94 стр nikolai velimirovich, pearls from the prologue: pearls of wisdom from the prologue from ochrid; arranged and edited in index form by johanna manley (menlo park, ca: monastery books, 2000); vi + 184 стр епископ николај (велимировиќ), охридски пролог: житија, размислувања и беседи; дел 1 (јануари – јуни); дел 2 (јули – декември) [превел ефтим бетински] (охрид: канео, 2001; 20092 ); 569 + 670 стр st nikolai velimirović, the prologue of ohrid: lives of saints, hymns, reflections and homilies for every day of the year, vol 1 and 2; translated from the serbian by fr t timothy tepsić; edited by fr janko trbović, the st herman of alaska serbian orthodox monastery, and the st paisius serbian orthodox monastery (alhambra, ca: serbian orthodox diocese of western america, 2002; 20082 ; 2012 kindle edition); t 1 january to june (650 стр); t 2 july to december (703 стр); kindle ediсрпско духовно наслеђе 22 3 / 2021 tion 2097 стр (3 поправљено и допуњено издање, у два тома на 784 + 840 страна, појавило се 2017 године у издању себастијан преса) sfântul nicolae velimirovici, proloagele de la ohrida: vieţile sfinţilor însoţite de cântări, cugetări, luări aminte şi predici pentru fiecare zi a anului; volumul i — ianuarie – iunie; volumul ii — iulie – decembrie; traducere, tabel cronologic i note mihaela grosu (galaţi: editura egumenița, 2005) [20102 ?]; 814 + 882 стр st nikolai velimirovich and justin popovich, introduction to prologue & lives of saints [simplified chinese]; translator xuebin–mihaela burican (hong kong: brotherhood of ss peter & paul — ofasc, 2007); 33 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (январь, февраль, март); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 4] (москва: паломник, 2008); 431 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (апрель, май, июнь); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 5] (москва: паломник, 2008); 425 стр st nikolai velimirovich, january lives of saints — prologue from ohrid [simplified chinese]; translator xuebin-mihaela burican (hong kong: orthodox brotherhood of apostles ss peter & paul — ofasc, 2009); 130 стр ἁγίου νικολάου βελιμίροβιτς, ὁ πρόλογος τῆς ὀχρίδας: bίοι ἁγίων, ὕμνοι, στοχασμοί καί ὁμιλίες γιά κάθε ἡμέρα τοῦ χρόνου πνευματικό ἡμερολόγιο, τ 1–12 [ἰανουάριος–δεκέμβριος]; μετάφραση, ἐπιμέλεια κειμένου χαρά λιαναντωνάκη; σχέδια χριστίνα δουληγέρη – παπαθέου (ἀθήνα: ἐκδόσεις ἄθως, 2009; 20102 ; 20113 ; 20144 ; 20155 ; epub 2012); илустровано, у 12 књига, приближно 12 х 300 стр saint nicolas vélimirovitch, le prologue d’ohrid: vies des saints, hymnes, réflexions, thèmes de contemplation et homélies pour chaque jour de l’année tome premier, janvier à avril; traduit du serbe par lioubomir mihailovitch et zorica terzić; introduction de jean-claude larchet [collection: grands spirituels orthodoxes du xxe siècle] (lausanne — paris: l’âge d’homme, 2009); 477 стр nikolaj velimirović, der prolog von ochrid; ins deutsche übertragen von johannes a wolf; herausgeber johannes a wolf und priesterrat der serbischen ortodoxen diözese füf mitteleuropa [orthodoxe quellen und zeugnisse] (apelern: j a wolf, 2009); 855 стр sfântul nicolae velimirovici, proloagele de la ohrida: vieţile sfinţilor însoţite de cântări, cugetări, luări aminte şi predici pentru fiecare zi a anului; volumul i — ianuarie – iunie; volumul ii — iulie – decembrie; traducere de andreea stănciulescu (galaţi: editura egumenița, 2010); 814 + 882 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (июль, август, сентябрь); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 6] (москва: паломник, 2010); 480 стр святитель николай сербский (велимирович), охридский пролог (октябрь, ноябрь, десрпско духовно наслеђе мај / јун 2021 23 кабрь); перевод с сербского сергея фонова; под общей редакцией ильи михайловича числова [творения святителя николая сербского (велимировича), том 7] (москва: паломник, 2010); 528 стр san nicolai de ohrid y de toda américa, el prólogo de ohrid: vida de los santos, reflexiones y sermones para cada día del año, el primer volumen: enero–febrero–marzo; traducido por ljiliana popovich; revisado, editado y corregido por ser monseñor siluan, metropolita de buenos aires y toda la república argentina, y por el presbítero esteban jovanovich (buenos aires, argentina: diócesis de buenos aires, 2015); 330 стр sv nikolaj srbský (velimirovič), ochridský prológ: životy svätých, básne, úvahy, rozjímania a besedy na každý deň v roku; zo srbčiny preložil peter soroka; fotografie tatiana kerekaničová (nový sad: prometej — trnava: spolok srbov na slovensku, 2015); 856 стр são nikolaj velimirović, prólogo de ohrid: vida de santos, reflexões, contemplações e homilias para cada dia do ano (setembro e outubro); ed priscila casagrande salomão e gabriel zanardelli vince esgalha; revisão teológica pe pedro siqueira (campinas, são paulo: editora theotokos, 2016) saint nicolas vélimirovitch, le prologue d’ohrid: vies des saints, hymnes, réflexions, thèmes de contemplation et homélies pour chaque jour de l’année tome deux, mai à août; traduit du serbe par lioubomir mihailovitch et zorica terzić [collection: grands spirituels orthodoxes du xxe siècle] (lausanne (suisse): l’âge d’homme, 2017), 512 стр hl nikolaj velimirović, der prolog von ochrid: heiligenleben, lobeshymnen, fragen zum nachdenken, betrachtungen und homilien für jeden tag des jahres, 2 bände [band 1: januar — juni; band 2: juli — dezember], 2 auflage; übersetzung: johannes a wolf [orthodoxe quellen und zeugnisse] (apelern: j a wolf, 2017); 866 стр saint nikolai of ohrid and zhicha, the prologue of ohrid: lives of saints, hymns, reflections and homilies for every day of the year, volume 1 january to june; volume 2 july to december: complete, amplified, revised, and expanded; 3rd edition; translated from the serbian by fr t timothy tepsić; edited by bishop maxim [vasiljević], the st herman of alaska serbian orthodox monastery, and the st paisius serbian orthodox monastery (alhambra, calif: sebastian press, 2017); 784 + 840 стр святитель николай сербский (велимирович), жития святых и поучения на каждый день года: охридский пролог в 4 томах (москва: издательство „новое небо“, 2018); 1936 стр sv nikolaj velimirovič, ochridský prológ: životy svätých, básne, úvahy, rozjímania a besedy na každý deň v roku; zo srbčiny preložil peter soroka; odborná korektúra a preklad básni peter savčak (prеšov: prešovská univerzita v prešove, pravoslávna bohoslovecká fakulta, 2018); 992 стр светител николай (велимирович), охридски пролог; прев от сръб архимандрит сава (тинков) ([пловдив]: fast print books, 2018); 735 стр św nikolaj (velimirović), rozważania z prologu ochrydzkiego (warszawa: parafia prawosławna św jana klimaka na woli w warszawie, 2020); 528 стр  српско духовно наслеђе 24 3 / 2021 у дијалогу са атеизмом велики је број примера интеракција живог света, којима докинс поткрепљује своју теорију о себичном гену заједничко свим тим примерима јесте себична жеља за опстанком, односно живот који се себично бори да опстане у тој борби за живот постоји, како докинс каже, као себично искоришћавање сваког од стране сваког идеја себичности др александар милојков у докинсовој занимљивој причи о генима идеја бесмртности представља темељ на који се надзидава читава егзегетска логика понашања човека, али и осталог живог света, као и интеракције између живих јединки, у првом реду симбиоза и алтруизам неодвојиво од те темељне идеје бесмртности, као сама логика фукционалности живота и опстанка, стоји и идеја себичности све интеракције између живих јединки објашњавају се кроз интерес јединке, односно конкретног генског фонда који је „програмира“, да опстане кроз своје копије (потомке и сроднике) та „жеља“ гена је „себична“, јер он другог види искључиво као средство за свој опстанак и „програмираће“ јединку да она буде алтруистична, да уме да тргује, да калкулише, да узвраћа мило за драго, али и да вара, све са једним циљем – да конкретни ген настави да постоји себични ген ову „себичност гена“ видели смо на примеру објашњења тзв реципрочног алтруизма подсетимо се да је основно начело овог алтруизма обострана корист када кажемо „обострана корист“, то тако изгледа само из нашег угла посматрања из угла посматрања саме јединке, или, да се послужимо докинсоновом перспективом, из угла посматрања самих гена који програмирају конкретну јединку, мотив алтруизма је искључиво једностран – покренут је прорачуном интереса самог гена, односно његовог опстанка иако у тој интеракцији и друга јединка, односно други ген који ступа у интеракцију има такође свој интерес, тај интерес не представља мотив за улазак у интеракцију прве јединке, односно првог сета гена поједностављено, симбиоза и алтруизам су ништа друго него сусрет две аутономне себичности, у којем свака ону другу гледа кроз призму калкулације властитих интереса ступање јединке у интеракцију са другом јединком у овом случају, нема другу јединку и њено добро (њен интерес) као мотив ступања у интеракцију иако се то добро друге јединке у самом сусрету може дешавати, оно је од стране прве јединке само карика у ланцу калкулације настајања властитог интереса – тај властити интерес је једини мотив који покреће јединку (то јест, гене који је програмирају) да ступа у интеракције са другим јединкама и да се дешава оно што ми перципирамо као симбиозу и алтруизам докинсонова метафора погађа право у центар – ген заиста јесте/ изгледа „себичан“ (намерно остављам јесте/ изгледа, како бих отворио пут промишљању да ли је овде реч о онтологији/стварности или епистемологији/моделу стварности као продукту разумевања и тумачења) себично начело прорачуната себичност је кључ објашњења многих интеракција живих бића у свету око нас, не само оних које бисмо назвали ал- мај / јун 2021 25 у дијалогу са атеизмом труистичним и симбиотичким, већ и оних који нам изгледају као веома сурови, самоубилачки, чедоморачки и братоубилачки – или, како то докинс метафорично каже, они који изгледају као „ђаволско понашање“ примери су многи тако, гени програмирају мајку птицу како да се понаша према једном од својих птића који је „жгољавко“ – логика понашања је заправо калкулација да се за опстанак конкретних гена (који се налазе у њеним младунцима) више „исплати“ бављење јачим птићима, а да жгољавка треба пустити да угине, јер корист (у виду преживљавања гена) не би могла бити пропорционална мајчином труду напротив, такав труд мајке би умањио стварну корист у преживљавању гена, јер би трошила драгоцено време и енергију коју треба да посвети здравим и снажним потомцима – они који имају већи изглед да генима омогуће репликацију и даљи опстанак када су у питању људи, слично су се понашали древни спартанци – новорођенчад која би се родила слаба, болесна или са било каквом маном, они су једноставно бацали злочин чедоморства, рећи ћемо али, парадокс је што се у суштини тог злочина налази жеља за животом, жеља да генетска конкретност преживи са том прорачунатошћу се и ступа у различите интеракције са конкретним јединкама – брига (родитељска љубав) или одбацивање (чедоморство) наступају као процена исплативости, у односу на задати циљ опстанка конкретног гена и самоубилачки акт, по овој теорији, представља борбу за живот ово је језиво чудно, али како докинс на примеру поменутог птића „жгољавка“ објашњава у његовој концепцији то је управо тако калкулација у функцији опстанка гена је јасна докинс пише: „по интуицији бисмо могли претпоставити да ће сам жгољавко кренути да се бори до последњег даха, али теоријска предвиђања не иду неминовно у том правцу чим жгољавко постане тако мали и слаб да се очекивана дужина његовог живота сведе на тачку када ће корист коју ће он имати од родитељског улагања бити упола мања од користи коју исто улагање потенцијално може пружити осталој деци, жгољавко ће мирно и добровољно угинути тиме он највише потпомаже своје гене то јест, ген који даје упутство: тело моје, ако си много мање него тело твојих другара у леглу, дижи руку од борбе и угини – могао би бити успешан у генском фонду, јер изгледи су 50 одсто да се он налази и у телу сваког спасеног брата или сестре, а изгледи да опстане у телу жгољавка ионако су веома мали“ тиранија себичлука неко ће можда рећи да је у докинсовој концепцији реч о саможртвовању, али ипак се не ради о томе овде сама природа, конкретни ген, себично диктира своју тежњу да опстане, макар и на штету јединке коју „програмира“ пројављује се, дакле, нешто што бисмо могли назвати као природном себичношћу или себичном природом – безличност која би да опстане на рачун конкретности – на рачун јединке или, када је човек у питању, на рачун личности природа чува и ту „своју“ позицију живота – живот се везује за безличност и општост, не за јединке и личност јединке и личност су само привремени контејнери у које се природа као живот смешта или одела у која се привремено облачи са једним циљем ричард докинс (извор: јандекс) 26 3 / 2021 – да јој та конкретност јединки и личности послужи у тежњи да траје кроз време, да живи, да постоји не личи ли ова логика промишљања и тумачења тајне живота око нас на античку грчку онтологију и на њено повезивање општег и појединачног? не личи ли и на индијску философску и религијску мисао о истој проблематици? да, јако личи и то не треба да чуди природа заиста тако функционише и то су многи умни људи кроз историју примећивали и на том опажању градили своје приче о бићу – своје онтологије, али и своје религије – своје метемпсихозе, реинкарнације и нирване те религије су природне религије – њихов извор није божанско откривење, већ посматрање природе (theologia naturalis) зато се хришћанство, као религија заснована на божанском откровењу, по свему, а поготово по овим питањима о којима сада расправљамо, суштински разликује од свих древних, савремених, будућих и свих уопште могућих религија – и заиста је исправно закључено да је реч о распетом христу (хришћанство), јудејцима саблазан, а јелинима лудост (1кор 1, 23) лудост, дакле, за сваку религију и за сваку философију о томе тек треба да говоримо, у нашим даљим писањима у овој рубрици православног мисионара себичност као начин постојања има и многих других, занимљивих примера интеракција живог света, којима докинс поткрепљује своју теорију о себичном гену заједничко свим тим примерима је – себична жеља за опстанком, односно живот који се себично бори да опстане у тој борби за живот постоји, како докинс каже, као себично искоришћавање сваког од стране сваког наравно, треба увек подсећати да су ова објашњења у докинсоновој теорији, како он то често истиче, само метафоре увек, дакле, можемо поставити питање да ли природа јесте себична или је та себичност само наше разумевање природе, наше тумачење међутим, било да је реч о самој онтологији или епистемологији, та себичност представља наш, људски ментални код којим разумевамо и доживљавамо свет око себе ми заправо разумевамо свет кроз менталну матрицу онога што јесмо – кроз себичност у нама људима се свакако себичност поклапа и као онтологија и као епистемологија – ми јесмо онако како и разумевамо рекао бих чак да и свет јествује кроз то наше разумевање себичност света постаје његово јестаство управо кроз епистемолошки апарат човека – кроз његову слободу и разум, кроз моћ разумевања и моћ слободе да креира објашњења, да тумачи парадоксално, свет задобија јестаство себичности кроз оно што је у човеку икона божија – управо су то, по тумачењу светих отаца, слобода, ум и разум у човеку то битисање творевине кроз себичност је „уздисање и туговање“ о којем говори апостол павле, наводећи и разлог тог уздисања и туговања: јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови божији јер се сва твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце божије јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (рим 8, 19–22) саможивост као темељ узрок себичности, у чијој основи је страх од смрти или неугасива жеља за животом, лежи дакле у оном ко је творевину, својом у дијалогу са атеизмом библиотека колеџа свете тројице у даблину, ирска (извор: википедија) мај / јун 2021 27 вољом, покорио тој таштини овде се свакако ради о првом човеку – адаму, који је носио одговорност не само конкретне већ и колективне личности – он је возглављивао целокупну природу, те су последице његове воље уједно и последице које остају на природи у њеном тоталитету читав космос је – стари адам његовом вољом је постојање творевине утемељено као себичност – као саможивост, самодовољност, самољубље самољубље – силна и страшна реч у њој је сједињено све ово што нам је професор докинс писао и објашњавао – жеља за животом неодвојива од себичности заправо, себичност не као атрибут живота и живљења већ као сами живот и само живљење та адамова одлука је утемељила не само васцелу људску природу, већ и васцелу творевину природа у тоталитету постала је оно што свети августин назива massa damnata – маса или гомила погибли гомила погибли не у јуридичком смислу, већ управо у онтолошком – отуда и христос, нови адам, инсистира не на пуком религијском поправљању човека, на философској или религијској етици, већ на нечему што се дубоко тиче самог бића као таквог, саме онтологије – инсистира на новом рођењу (крштењу): ако се ко не роди водом и духом, не може ући у царство небеско (јн 3, 5) себични свет природом палог адама јествује сваки биолошки рођен човек, а њеним начином и свако друго живо биће, сва твар у основи тог палог постојања је самољубље, саможивост и себичност – успостављање живота као одвајање од бога и ближњих та massa damnata положена је у биће свакога човека – њоме човек и јествује и њоме размишља и тумачи адамова massa damnata је не само онтолошки већ епистемолошки архетип положен у сваког човека, самим његовим биолошким рођењем себичност и живот – две су супротности, али ипак сједињене и онтолошки и епистемолошки неодвојиве једна од друге, у искуству света који опажамо и у којем и сами јествујемо архетип те онтологије и те епистемологије је она древна лаж – нећете ви умрети, ако бога не послушате, то јест ако бога одбаците, него ће вам се отворити очи па ћете постати као богови (пост 3, 4–5) онај који је створен да буде преварен је лажним бити речи светог августина можда ово најпрецизније објашњавају: magna hominis miseria est cum illo non esse, sine quo non potest esse (највећа људска беда је не бити са оним, без којег није могуће бити) себичност је управо пројава тог палог, лажног бића, те највеће људске беде и несреће – не вољом божијом, не ни самом природом од бога створеном, већ вољом оног који све својом вољом покори таштини – вољом човека управо тај човек сада гледа, разумева и тумачи биће као себичност и не, није ту реч само о метафори – пала природа заиста тако функционише, докинс је то фасцинантно објаснио међутим, као натуралисти и атеисти недоступан му је разлог, одговор на питање – зашто је све то тако тамо где докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени бог ту почињу хришћанска теологија и хришћанска антропологија  у дијалогу са атеизмом тамо где докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени бог 28 3 / 2021 тема броја: ликови жена у библији мироносице на гробу господњем, руска икона из 18 или 19 века (извор: wikimedia commons ) мај / јун 2021 29 тема броја: ликови жена у библији библија је за хришћане не само најзначајнија књига, већ најпре реч божија коју са пуно страхопоштовања читају и приступају јој она заузима централно место, што исказује и положај који јеванђеље има у цркви то је због тога што је за цркву библија књига чији су писци надахнути од бога, као и они који је читају и у њој препознају глас и реч божију свето писмо као реч господња је увек актуелна и жива за хришћане савремени тумачи, анализирајући библију, наводе податак да мало мање од поло

Свеска: 379 | Ликови жена у Библији
... Фотографија на насловној страни корице: „Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу“ (Пс 8, 3): гости у манастиру Градац Фото: Светлана Дингарац Фотографија на другој страни корице: Исаијо ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Богочовека, Исток Му је име: Њега величајући, ми прослављамо Пресвету Дјеву Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Радуј се, Жено, чија је утроба шира од Небеса изобилних! (из Акатиста Пресветој Богородици у част Њене иконе Гора Изобиља) Фото: ђакон Драган С Танасијевић ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 379, МАЈ / ЈУН 2021 Реч уредника Ликови библијских жена и наше време 3 Хришћански живот Схиархимандрит Авраам Рејдман Ко може проповедати Јеванђеље? 4 Разговор Разговор са др Иваном Женарју-Рајовић Рад на дубљем сагледавању српске културе 9 Из острошке ризнице Преподобни Исаија од Оногошта 15 Српско духовно наслеђе Из историје превода Охридског пролога Владике Николаја 18 У дијалогу са атеизмом Идеја себичности 24 ТЕМА БРОЈА Библијске хероине 29 Библијски ликови жена као образац служења Христу 32 Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу 35 Љубав према свекрви 38 Лик Марије, сестре Аронове у старој српској уметности 40 Мисија Шта недостаје савременим мисионарима?42 Вишедетне хришћанске породице Арамбашићи са тридесеторо унучади 47 Човекољубље Апел за помоћ Златку Васиљевићу 51 Беседа Свадба у Кани Галилејској као икона нашег живота у Цркви 52 Света Земља Манастир Св Лазара, Марте и Марије у Витанији 54 Света Гора Нови Скит 57 Хришћанство и медицина Љубав и вера као лек на примерима светих жена 60 Поучне приче Кућни духови — то су демони 61 Хришћанска књижевност Поетика Ивана В Лалића 62 Mисионарско-медијскa сарадњa Благодарност редакције Православног мисионара медијским делатницима Српске Православне Цркве 64 стране мај / јун 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Ликови жена у Библији мисионарспцсрб misionarspcrs МАЈ / ЈУН 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити