-АМЕРИКАНАЦА-

Свеска: 377 | Сећајте се својих старешина
... германа зна само неколицина заједно са о серафимом роузом, у платини (калифорнија), он је основао православни манастир и штампарију заједно су објављивали православну светоотачку литературу био је проповедник, мисионар, иконописац, издавач шта је он све радио и какву улогу је одиграо у животу о серафима (роуза) и других православних американаца, говори нам наш саговорник, томас халберт, који је љубазно пристао да подели са нама своја сећања томасе, испричај нам, молим те, нешто о себи – где и када си био крштен, када си први пут срео о германа, и какву улогу је он одиграо у твом животу? – нашао сам православље 1988 године тада сам био студент треће године сваке године студенти у сад морају да бирају предмете за свој факултетски програм на почетку сваке школске године одржавају се презентације предмета у згради универзитета испред универзитета студенте чекају презентације различитих студентских клубова, волонтерских организација, интересних група (певање, јога итд) када сам се уписао на следећу годину, придружио сам се друговима на презентацији седели смо за столом и видели да наспрам стола иде расправа – неки студенти су заузели сто, који су већ резервисали монаси пре тога смо разговарали о будизму и другим филозофским учењима, и одједном смо видели праве аскете напољу је било 40 степени, били смо лагано обучени, а ти људи су били са брадама, у дугачким црним одеждама, тешким ципелама и чудним капама (ја тада нисам знао да су то клобуци) током разјашњавања односа, монаси се нису бранили, већ су просто показивали резервацију тог стола пришли смо монасима и помогли смо им да добију своје место на презентацији су присуствовали и други хришћани, на пример сећам се групе „међууниверзитетска хришћанска организација“ (inter varsity christian fellowship) ти људи су били апсолутна супротност монасима – млади мушкарци и жене, прелепо и скупо обучени раздавали су флајере и мале џепне библије на крају дана студенти су износили хрпу позивница, плаката, рекламних објава савремена мисија цркве разговор са томасом халбертом, духовним чедом игумана германа платинског игуман герман (подмошенски) и православна мисија у сад томас халберт 16 1 / 2021 и односили их на крај алеје, где су стајали контејнери студенти су не гледајући бацали хрпе папира у контејнере, међу њима и библије, које су им бесплатно делили! већ увече, када су се сви разилазили, видели смо монахе, како претурају по тим контејнерима, не би ли нашли бачене библије питао сам их: „шта то радите?“ одговорили су: „не можемо да допустимо да реч божија буде бачена у канту!“ питао сам зашто се они брину за протестантску библију, а они су одговорили: „реч божија је увек реч божија!“ у том тренутку сам схватио да су ти људи прави подвижници, да заиста воле бога, а не своју религиозну групу то је био почетак мог дружења са монасима и са њиховом књижаром они ме нису приморавали да будем сличан њима, већ сам осећао да сам им интересантан као личност, а не као „објекат обраћања“ то је било прво валаамско мисионарско друштво у америци, у граду чико (име се са шпанског преводи као „мали“) и прва православна књижара валаамског друштва у калифорнији тада сам био потпуно мирски човек, типичан млади човек из калифорније имао сам тада 22 године проучавао сам филозофију, опробао сам се у овом или оном послу, био сам довољно циничан, и мислио сам да сам срећан монаси су ми се веома допали, али сам помислио да мој живот са њима нема ништа заједничко, зато што ја хоћу да од живота добијам задовољство добро се сећам тренутка мог обраћења био сам на рок концерту и узео сам наркотик који вероватно није био та супстанца за коју сам мислио да јесте био је то веома јак наркотик изгубио сам свест, одвезли су ме на клинику у том стању имао сам виђење видео сам као икону, на којој су се налазиле стене, као што се приказују управо на иконама онда су се налазили таласи који су наликовали на округле нацртане прегибе никада пре нисам видео иконе, у сваком случају нисам видео такве иконе на икони из мог виђења су се налазиле стене, а у средини је била река на реци се налазио чамац, као што се виђа на иконама, можемо рећи, симболичан приказ који указује на реалну ствар која то заправо није на чамцу се налазила црква и чуо сам глас: „запамти!“ само ту једну реч у том тренутку сам дошао себи и схватио да сам апсолутно трезан био сам шокиран, изгубљен, потпуно уверен да је то некако повезано са монасима из валаамског друштва убрзо сам отишао код њих у књижару, иако још нисам одлучио да им испричам о свом духовном искуству позвали су ме у манастир за трпезу тада нисам знао шта је то празнична трпеза рекао сам у реду, и пошли смо у платину, у манастир био је то васкрс то јест, била је то васкршња трпеза? – узгред, о герман је никада није тако звао говорио је: „васкршња трпеза – то нису васкршњи зечеви и пите!“ управо је о герман и назвао књижару валаамског друштва дореволуционарним словом „лавка“ (полица) у платини сам по први пут угледао манастирску цркву и то је била управо иста она црква коју сам видео у виђењу – бела зграда са плавим кровом и једном златном куполом у манастиру сам провео неколико дана не знам ни како се то догодило, али сам хтео да се исповедим говорили су ми: „томасе, ти ниси православан, не можеш да савремена мисија цркве писмо о германа на меморандуму валаамског друштва — издавача руског ходочасника јануар / фебруар 2021 17 игуман герман платински (подмошенски) – мисионар милошћу божијом о герман платински био је мисионар божијом милошћу још као млади богослов у свето-тројичкој богословији у џорданвилу (рпцз), примио је светоотачки образ мишљења од истакнутих православних мислилаца, који су му тада предавали: архиепископа аверкија, о михаила помазанског, проф андрејева, а у сан-франциску од св јована шангајског, који је био духовник двојици платинских пустињака о герман је привео православљу и о серафима роуза заједно са њим, он је покренуо изузетна издања: часопис „православна реч“ (orthodox word) на енглеском, „календар светог германа“ (saint german calendar), часопис „православна америка“ (orthodox america), „православна аустралија“ (orthodox australia), издао је огроман број светоотачких књига на руском и енглеском језику, основао 8 мушких и женских манастира и скитова у калифорнији, аризони и на аљасци, основао око 20 англојезичних парохија и 39 православних књижара са капелама при њима о герман је крстио са припремом, пуним погружењем око 1000 људи замонашио је око 80 монаха – православних американаца при том, он никада није заборављао ни руску паству објавио је ред врло значајних књига о оптини пустињи и дивјејеву, које су много допринеле при обнављању духовног живота у тим светим обитељима први је писао о подвигу св матроне московске још 1993 године пошто је оставио америчку мисију у добрим рукама, концентрисао се на проповед у русији тамо је издао још један изванредан часопис, „руски ходочасник“ (русскiй паломникъ) целокупна његова мисионарска делатност није могла, а да не буде примећена од стране непријатеља хришћанског рода – о герман је био више пута нападан, чак и од стране оних, који би требало да се радују његовој мисији у русији се много потрудио: гостовао је од московског државног универзитета — до скромних обитељи и парохија држао је читаве циклусе проповеди на радију „радоњеж“ нарочито је волео православне сајмове помогао је и оснивање часописа „тома“ године 1991 саслуживао је у успењском сабору московског кремља његовој светости патријарху московском и све русије, алексију ii, од кога је тада добио на поклон напрсни крст упокојио се 17/30 јуна 2014 године у америчког градићу севастопољу, на обали реке руска, у калифорнији савремена мисија цркве игуман герман (лево), архиепископ антоније медведев (у средини), јеромонах серафим роуз (десно) са малим ходочасником; скит преподобног германа аљаског, платина, 1979 г 18 1 / 2021 се исповедиш, јер ниси крштен“ али ја сам нашао могућност и испричао сам о свом виђењу о герману имао је око 20 минута слободног времена, повео ме је са собом, и пошли смо низбрдо по манастирској стазици када смо се на око 5 минута удаљили од манастира, испричао сам му све схватио је нешто, али није коментарисао, није ми говорио шта он о томе мисли просто је рекао: „бог те зове“ и потом је додао, нешто што тада нисам могао да схватим : „ја ћу бити твој отац“ (i’ll be your daddy)! то ми је било врло мило, наравно, али сам помислио: „али ја већ имам оца!“ у том тренутку сам схватио да морам да постанем православан то није била мисао: „о! хоћу да постанем православан!“, то је више личило на осећај дуга : „ја морам да то урадим“ тако је и отпочео мој пут ка православљу крстио сам се после годину дана и постао сам православан то је било на васкрс следеће године о германа су скоро све време окруживали људи, који су се трудили да привуку његову пажњу на своје проблеме сви су знали да треба да траже погодан тренутак за разговор, и ја сам био срећан што имам могућност да будем код њега у манастиру видео сам његов познати пријем, који су људи називали „торта у лице“ (cake in your face) шта то значи? – то је када би, на пример, људи, одстојавши службу, седали за трпезу, а он би изненада рекао монасима: „иди и направи торту!“ а монаси су живели у шуми! некако су налазили нешто од производа и правили су торту наравно, то је била најпростија торта, коју чак нису ни пекли, већ су правили нешто налик на торту а за трпезом, током дугих беседа, које је он увек држао, могао би изненада да каже неком младом човеку, буквално би му у лице гурао ту торту, и узвикивао: „теби треба торта!“ при томе би изгледао тако брижан, узнемирен то је било тако неочекивано за аскету из пустиње, који би требало да се понаша строго, недоступно био је то човек који је волео друге и који је хтео да они који су долазили осете ту љубав понашао се онако како се осећао, а понекад би монаси превртали очима и уздисали: „о не! опет торта!“ али, су ипак правили ту торту, и он је био срећан све је то водило ка томе да су се људи обраћали богу, он их је водио ка богу, показујући ту своју брижност само он је обратио стотине и хиљаде људи! то је био његов начин разговора са људима – трпеза, торта – мислио сам да је то православље мислио сам да су и други православни такође неформални као он али, изгледа да није тако о герман је био јединствен човек? – био је често окружен скандалима и противуречним осудама други православни су могли да кажу: „то није православно! он је расколник!“ узгред, 1991 године патријарх савремена мисија цркве свети јован шангајски и санфранцискански (1896–1966) – мисионар и чудотворац нашег времена јануар / фебруар 2021 19 алексије ii га је позвао да саслужује у успењском сабору кремља, на празник успења богородице потом га је патријарх наградио крстом са украсима зар то није признање заслуга „расколнику“? једном сам посетио обичну православну парохију у калифорнији у тој парохији су покушавали да ме упозоре на опасност општења са њим, говорили су да се он не понаша по правилима, да је опасан човек и схватио сам да никада не бих прешао у православље у тој парохији ја се никада не бих обратио, да су ми са свих страна говорили, упирући прстом: „не, не, не, то је неправилно, никакве торте! само правила!“ платина је била сасвим другачије место манастир се налазио у шуми, подсећао је на камп, камп за туристе у природи, све је било као оживљена библија и ти би се налазио унутар те живе библије ништа није било тако супер лепо (super beautiful) све је било врло просто – и трпеза и обраћање то јест није било управо тог америчког комфора? – не, није постојало купатило, тј није било цеви за воду, нису имали струју (можда се она појавила сада, не знам, тада је нису имали), није било телефона то је било нешто попут древноруског скита – црква и неколико зграда около они су просто живели у шуми? мени су говорили да су келије тамо биле веома мале? – да, то су управо биле келије, не некакве зграде, као у општежитељном већем манастиру грађевине су биле старе, као келија о серафима роуза нисам га упознао, пошто се он упокојио 1982 године, пре него што сам ја први пут дошао у платину колико је тада у манастиру било монаха? да ли су били налик о герману? да ли су га осуђивали? – тада је било 7 или 10 монаха, и сви су они били веома различити нико није осуђивао, не, били су као једна породица, по мом мишљењу неки монаси су одлазили у град чико да би вршили мисионарско служење у књижари осим о германа у манастиру више није било рукоположених јеромонаха, он је био једини свештеник а које су биле одлике његовог духовног руководства? већ сам разумела за торте, али можда ћеш се сетити још нечега, што је карактеристично управо за њега? – о герман је био проповедник за свет био је веома јак у омилитици, у проповедима, прекрасно је служио литургију говорио је са људима на њиховом језику, на њиховом нивоу он није говорио о светом јовану златоустом и другим сличним стварима, зато што нико није знао ко је јован златоусти он је говорио о америци, како је она велика земља волео је америку! био је имигрант, дошао је у сад још као дечак и тада још увек није говорио енглески родио се у литванији, његова породица је преживела протеривања од комуниста, који су им одузели имосавремена мисија цркве свети јован шангајски 20 1 / 2021 вину његов отац, доброчинитељ спасо-казањског манастира у псковској области, био је тада убијен његов деда, александар михајлович фокин, оснивач тројицког театра у санкт петербургу, у своје време био је удостојен личне захвалности од цара николаја ii узгред, када се деда после тога вратио кући, стиснуо је руку свом унуку, рекавши при томе, да је његову руку управо стиснуо цар потом, када је о герман постао свештеник, у полу шали је говорио, да полаже руку на своју духовну децу и кроз то им предаје благослов цара-мученика после гоњења породица је дошла у немачку, али су их послали у логор за расељена лица, то је била зона са строгим правилима, није био затвор, наравно, али ипак нешто тога типа преко француске, њихова породица је успела да се домогне сад у њујорк је дошао после другог светског рата, тада глеб подмошенски, са мајком и сестром јеј потом је, управо захваљујући старањима његове сестре, била насликана позната мироточива икона цара николаја ii њу је осликао према благослову о германа иконописац п н тихомиров, затим је та икона била у неколико земаља, међу њима и у русији глеб подмошенски је пошао у америчку школу и научио је енглески језик говорио је на лепом енглеском језику! у проповедима је учио људе да цене најпростије ствари, на пример, да цене то што имају говорио је: „буди захвалан“ али, како да то применимо у пракси? просто изјава „буди захвалан“ не показује шта управо треба да се уради да би се изразила своја захвалност шта ће бити ако ми почнемо да говоримо: „америка је ужасна земља?“ на пример, у америци сада постоји много противуречности, много проблема у образовању, систем преобраћује становништво у масу људи, која не воли своју сопствену земљу али, ако се ми будемо фокусирали само на негативне црте, изгубићемо равнотежу то јест, за нас ће постојати или само лоше, или само добро и осећаћемо само стид за своју земљу, фокусирајући се на оно лоше он је волео америку, био је тако срећан, да има право да гласа! не мислим да се интересовао за политику, али му се свиђала сама идеја да има право гласа волео је слободу која се за њега пре свега састојала у слободи исповедања вере могао је да оде у шуму, и нико га није узнемиравао, нико га није пратио говорио је да је то просто сјајно, да ми као каубоји или древни свети оци можемо да живимо у шуми или у пустињи био је срећан, позитиван човек није говорио: „зашто живимо у таквој беди без струје и воде?“, већ је тврдио да имамо све што је потребно: литургију, наслеђе светих - и то је довољно он није проповедао да треба да будемо мрачни, већ је говорио о могућностима које се отварају захваљујући слободи у сад вероватно, не смемо да заборавимо да је тада у земљама социјалистичког логора, а то је скоро пола света, религија била прогањана нама је у русији сада тешко савремена мисија цркве свети герман аљаски (1751–1837), један од првих мисионара у америци јануар / фебруар 2021 21 савремена мисија цркве да то замислимо, колико је кратко наше сећање – да, то морамо да узмемо у обзир главну карактеристику његовог духовног учења су чинила три основна момента: 1 проповед; 2 објављивање православне литературе објављивао је два часописа „руски ходочасник“ – на руском језику за русију и рускојезичне, и „православну реч“ (the orthodox word) на енглеском језику осећао се као наследник типографије почајевске лавре која је штампала духовну литературу пре револуције; 3 мисија ради се о књижари православне литературе то је била луда идеја за православне у то време! али, о герман је говорио – погледајте протестанте и католике а шта ми радимо? православна црква не сме да се скрива по угловима штампајте било шта! радите било шта! у православној парохији у калифорнији, о којој сам већ говорио, није било никакве књижаре, људи су се окупљали само недељом после службе код њих су давали чај или кафу то је било, наравно, веома мило и пријатно, није било ствари као што су „торта у лице“ и обично би говорили о томе како је ужасно живети у наше време а он би питао такве људе: „а шта ви радите? у чему је ваша мисија?“ они не би имали одговор на такво питање само би рекли: „идемо у цркву читамо молитве и поштујемо правила“ наравно, да не бисте могли да се са њима не сложите, све је то исправно, али за о германа је било тако важно да шири реч о православљу у свету, а не само да се православље затвара у оквиру етничких група – руса, грка, бугара и других, за које је оно део националне идентификације он је живео у платини, испуњавајући своју машту – живео је као прави слободни амерички каубој осећао је да је управо право време да оствари своју мисију и говорио је: „ви сте слободни и можете то да радите“ познате су речи о серафима: „већ је касније него што мислите журите да творите дело божије!“ због тога је о герман показивао неописиву ревност: „уради то управо сада!“ био је у таквој журби да би стигао све да уради, пре него што настану времена гоњења, када ће проповед бити немогућа и ја сам био први човек, који је крштен посредством његове књижаре у чико, можемо рећи да сам био први плод те мисије ја сам био први, али не једини, наравно постоји огромна разлика када се проповеда ономе ко се већ обратио, ко је већ православан, и онога ко о томе ништа не зна а о герман је буквално ишао у мекдоналдс да би проповедао био је обучен у подрасник и за американце је изгледао као свемирац са својом брадом и одејанијем сео би поред неких момака из рок или панк средине и говорио би са њима о животу монаси су говорили: „о не! опет мекдоналдс!“, један од монаха је чак то назвао „фишбургерски фонд“ (fish burger fund) сео би у кола или би зауставио било који камион на путу и говорио: „ми путујемо идемо на фишбургере ловићемо рибу (као апостоли)“  интервју припремила: ксения ермишина источник: https://pravoslavieru/123354html 26 августа 2019 г превод: душка здравковић, православна породица, новембар 2020 гроб игумана германа платинског 22 1 / 2021 библијски хербаријум међу воћкама поменутим у библији појављује се и дуд, кога ботаничари сматрају црним библијско воће: дуд у негованом врту пећке патријаршије, у самој манастирској порти, постоји један стари дуд који својим необично распрострањеним гранама обухвата велики простор присутан, као неми сведок протеклих векова дуд од неких 750 година старости, пореклом је из свете земље, из јерусалима познат је као дуд светог саве, што наводи на помисао да га је засадио први српски архиепископ међутим, садницу је донео, према манастирским књигама, трећи по реду архиепископ сава ii, братанац св саве, син краља стефана првовенчаног и ромејке евдокије ангелине, при повратку са поклоничког путовања то је врста шам-дуда из истоимене покрајине у сирији (сл 1) цвета сваке последње недеље у априлу три средњовековна дуда ово најстарије дрво у србији посађено је између 1263–1272 године (пролеће 1269 – јесен 1270) по предању, после косовске битке у њега је ударио гром и расцепио га, међутим, корен је опстао и из њега су изникле гране велике као стабла ово објашњава порекло његовог необичног изгледа забележено је да 1950 године у њега поново удара гром који га је разделио и даље обилато рађа слатке плодове које монахиње користе у домаћинству правећи сок од зрелих дудиња ако се вратимо у прехришћанско доба, дуд је био значајно култно дрво код многих народа од библијских времена стабла се поштују, а испод њих се одувек правио скуп око дрвета се народ окупља, већа, одлучује, суди (суд 4, 5), слави религиозне свечаности испод крошњи дуда светог саве, кажу монахиње у пећкој патријаршији, доношене су важне и тешке одлуке једна од њих је и одлука о сеоби под патријархом арсенијем iii чарнојевићем 1690 године одлука која је донела далекосежне последице по историју српског народа недавно су из прастарог дрвета изникла три велика јака и млада изданка, што игуманија харитина тумачи као најаву бољих времена на овим просторима три дуда ове сорте која расту у нашој јужној покрајини су најстарија у европи, у којој званично не постоје примерци старији од 250 година за друга два, игуманија тврди да су пресађени изданци тако поред шам-дуда из пећке патријаршије, постоје још два средњовековна дуда друго по старости је дуд-мурика (мурика, црни) у порти цркве светог ђорђа у руднику код србице, млађи само за коју деценију нажалост, цркву су срушили 1999 године албански терористи, а становништво околних места је расељено трећи је кара-дуд (тур кара, црни) који се налази поред муратовог турбета на газиместану, за који се сматра библијски хербаријум дуд св саве, порта пећке патријаршије, март 2019 (фото: аутор) милена стефановић јануар / фебруар 2021 23 да је старији од 700 година, а гранчицу је по предању из сирије највероватније донео и засадио бајазит, како тврде у породици која традиционално чува турбе, мада је најранији могући термин садње 1389 година, што дуд чини старим само 631 годину помиње се још један дуд, вршњак поменутих, јужније, у порти манастира лесново, задужбини душановог велможе, деспота јована оливера кад зашушти лишће дуда дуд је дрво које расте у граду и краси урбани пејзаж своје плодове дарује породицама птица које се прехрањују овим воћем издашног рода које пада на тротоаре бојећи их у црвено на пролеће и лето разлистано обезбеђује дебели хлад један од оних градских дудова који посебно привлаче пажњу (а да нису посечени), како својом лепотом, тако и старошћу јесте онај који се налази поред чесме — задужбине мехмед–паше соколовића, у горњем граду београдске тврђаве, ареалу које владимир велмар–јанковић у својој књизи „поглед са калемегдана“ означава као топос „фићир бајир“ – место за размишљање са овог места пуца поглед на ушће река саве и дунава његов раскошан изглед, дебело стабло и густа крошња доприноси јединственом призору старе оријенталне чесме у библији се помиње четрдесетак плодоносних стабала и свако је посебно у пророчкој и апокалиптичкој књижевности стабло постаје симбол коначног спасења, као поновни улазак у рај (јез 47, 12; пс 1, 3; јов 8, 16) дуд одликује дуговечност зрели плодови се користе као и свако јестиво воће у кулинарству, а чај од лишћа је добар као лек (јез 47, 12); још се прави вино, ликер и ракија дудовача постоје црни, црвени и бели дуд, а црни и црвени имају најјачу арому црни дуд се узгаја ради јестивог укусног плода, а бели због свиларства боја му је јарко црвена, улепи и офарба усне и прсте слатким соком још дуго након јела деца се умусаве, али воле да се пењу по њему, што је овековечио урош предић у свом ремек–делу реализма (сл 2) међу воћкама поменутим у библији појављује се и дуд, кога ботаничари сматрају црним (лат morus nigra) у преводу ђуре даничића у старом завету налазимо га само на два места (2 сам 5, 23–24), док се према другим преводима наводи на седам, од којих је пет даничић превео као врбе мада, може се рећи да преводи библијских биљака нису увек поуздани дрвету дуда се у библијској причи додељује улога маркера у ратној тактици (2 сам 5, 23) бог се пројављује човеку кроз биљни свет, али посебан однос, савез, има са давидом који је владао из хеброна као цар јуде (2 сам 5, 5) међутим, када је од јерусалима направио нову престоницу преневши ковчег завета, и ујединивши царство, да би га учврстио и проширио утицај, поразио је многе народе, међу којима и филистејци, ослањајући се на божију помоћ кроз успостављен близак лични однос са богом (2 сам 7, 1–17) цар давид се руководио божијим знаком: „па кад чујеш да зашушти по врховима од дудова, онда се крени, јер ће онда поћи господ пред тобом да побије војску филистејску“ (2 сам 5, 24) био је то (над)природни звук који је чуо само цар давид или је он произвео утибиблијски хербаријум деца под дудом, урош предић 1887 (извор: narodnimuzejrs) 24 1 / 2021 сак код филистејаца да их напада бројнија и јача војска када господ говори апостолима о вери, помиње дуд: „када бисте имали вјере колико зрно горушичино, рекли бисте овоме дуду: ишчупај се и усади се у море! – и послушао би вас“ (лк 17, 6) вук караџић у свом преводу новог завета помиње дуб (храст), а дуд је означен у преводу комисије светог архијерејског синода спц (1997) занимљиво је да је в караџић забележио да се дуд у црној гори секао за бадњаке како каже блажени теофилакт охридски, јака вера је као зрно горушичино, изгледа ништавно због „лудости проповеди“ (1 кор 1, 21), али, ако наиђе на добру земљу разрасте се у велико дрво на коме ће се настанити „птице небеске“, то јест, мисли које узлећу ка висини (сл 3) пут свиле дуго скривана, санкционисана смрћу, тајна свиле откривена је тек у vi веку прокријумчареном свиленом бубом из кине акција је трајала око две године и спроведена је у време цара јустинијана у виду оновремене „индустријске шпијунаже“ кинези су љубоморно чували тајну израде ове јединствене тканине, која је дала име надалеко познатој мрежи трговачких путева дугој 10000 километара, којом од i века пре хр на караванима стиже до блиског истока мада је пророк језекиљ помиње још крајем vi века пре хр (јез 16, 10, 13) када ју је први пут видео у вавилону ретка увозна тканина сматрана је предметом удобности и раскоши захваљујући белом дуду (лат morus alba) имамо свилу, јер ларве свилене бубе живе на лишћу овог дрвета којим се и хране тако су и примећене, јер су грицкањем лишћа умањивале лепоту царског дуда у врту палате у пекингу свилена буба је део еколошке текстилне индустрије у зачетку, а њен продукт је неупоредив: најнежније „свиленкасте“ текстуре која светлуца јер прелама светлост из разних углова, протеинског влакна које је изузетно јако (када је суво) и отпорно према микроорганизмима неограниченог је века трајања визуелна порука оног који носи свилу је јасна и као таква, у почетку је била резервисана само за цара томазо гарцони, италијански ренесансни писац из xvi века, сажео је у две реченице: „зар није јасно да постоји велика разлика између даме обучене у свилу и друге која носи вуну зар није иста разлика као светли дан и тамна ноћ?“  дуд, винсент ван гог, октобар 1889 (извор: wikiartorg) цар давид се руководио божијим знаком: „па кад чујеш да зашушти по врховима од дудова, онда се крени, јер ће онда поћи господ пред тобом да побије војску филистејску“ (2 сам 5, 24) јануар / фебруар 2021 25 за почетак нашег разговора реците нам у кратким цртама нешто о себи, свом професионалном раду и вашем односу према православној цркви – лекар сам већ седамнаест година радила сам са одраслим особама различитих верских опредељења као лекару сви су ми пацијенти једнаки моје верско уверење пореклом и личним, унутрашњим мотивима окренуто је ка истоку, ка православној цркви бавим се психотерапијом и медицином завршавам докторске студије из неуронаука, где сам изабрала интелигенцију као поље ужег интересовања и докторске дисертације волим да пишем те сам до сада објавила мноштво научних радова из области медицине и психотерапије, затим књигу о психолошким играма политичара, збирку прича и збирку песама, а у припреми се налази и књига која садржи моје сабране текстове које је објављивао један наш портал, а везане су за емоције које смо сви осећали током периода пандемије која нас је затекла, као и збирку песама посвећених православљу, православном духу и цркви наше време је, између осталог, карактеристично и по огромном порасту такозваних психосоматских болести како ви као здравствени радник и психотерапеут посматрате ову појаву и на који начин видите сарадњу између психотерапеута и свештеника на решавању овог проблема? – психосоматске болести су тема неких мојих радова који су објављени у научним часописима, али и тема мог великог интересовања за структуру и ефекте емоција које су проузроковачи многих болести услед прејаког и дисфункционалног дејства путем неуротрансмитера на наш организам православље има лепе и правилне инструкције везане за наше понашање, које треба поштовати, јер нам дају душевни мир који је неопходан за емоционалну стабилност емоционална стабилност је знак здравог организма у блиској и далекој будућности стога сматрам да све поруке које прочитамо у светим списима чувају нас, наше ближње и доприносе душевном миру продужавајући нам овоземаљско битисање и вечно споправославље и медицина веома је важно да лекар поштује начела етичког кодекса, али и личне моралне норме које понекада могу бити изнад друштвених начела разговор са психотерапеутом маријом лазаревић здравље душе у свету сурове борбе разговор водио: презвитер оливер суботић од овог броја православног мисионара покрећемо рубрику „православље и медицина“ тим поводом, разговарамо са нашим новим сарадником, лекаром, писцем и песником маријом лазаревић 26 1 / 2021 мињање праведне и чисте душе у царству небеском спадате у круг српских интелектуалаца који негују хришћанске вредности и примењују их како у сопственом животу, тако и у лекарској пракси реците нам нешто о томе – веома је важно да лекар поштује начела етичког кодекса, али и личне моралне норме које понекада могу бити изнад друштвених начела, што само човек високог степена моралног развоја може оценити морални развој особе не мора да прати остале аспекте развоја личности, али је у складу са духовним развојем свакога од нас, те је особа искрене и чисте душе ближа светом духу и праведнија према себи и другима сваког пацијента посматрам као посебну особу са сопственим жељама и склоностима поштујући њен лични избор везан за свој живот и здравље одлуке о лечењу никада не доносим сама без сарадње са пацијентом, изузев ако пацијент није довољно свестан свога стања морални или духовни развој у много чему су слични што је човек моралнији, то је и духовно виши и ближи богу у свим аспектима свог деловања без обзира да ли говоримо о професионалној активности или сопственом животу ваша књига под изазовним насловом психолошке игре политичара је привукла велику пажњу српске јавности да ли нам можете рећи нешто о основној идејној нити и поруци те књиге? – књигу сам прво представила као научни рад на конгресу психотерапеута 2016 године у београду, а затим објавила у проширеном обиму и представила на сајму књига 2019 године у овај рад сам додала лирске и духовне елементе, те је тако књига, могло би се рећи оживела и почела да живи сопственим животом на почетку ове књиге описан је дан мога крштења на празник сретења господњег, када сам срела патријарха павла на уласку у саборну цркву у београду кума се бавила политиком, али се без обзира на актуалност политиче позиције и ситуацију нашла у сенци његове светости крај књиге описује моју посету патријарховом гробу и догађаје у манастиру раковица где је сахрањен, као и људе које су се нашли тада на том светом месту ту у закључку сам и рекла да човек не бира да ли ће се бавити политиком или вером, јер су православље и медицина јануар / фебруар 2021 27 његове моћи пред богом и ингеренције пред народом мале ми се духовно или интуитивно мотивишемо ка православљу, а интелектуално опредељујемо ка политици што често може бити и случајно о томе одлучује бог поред психотерапије, стручно се бавите и неуронаукама и проблематиком повећања интелигенције у којој мери данас постоји превелики нагласак на повећању такозване математичко-логичке интелигенције, јер се стиче утисак да је недовољно наглашена потреба за упоредним повећањем емоционалне интелигенције, која је далеко важнија – када се човек нађе у зони комфора он има простора да се бави лепим и духовним стварима у свом животу и тако многи и чине у моментима оскудице човек се бори за сам живот и преживљавање због тога људи све док не стекну финансијску стабилност потискују душу и питање душе у други план онога тренутка када стекну све материјално ка чему су тежили схватају да је за развој њихове душе остало премало времена и да је она обневидела на том путу, па често одустају од њеног чишћења и спасења и остају у свету сурове борбе за интелектуалну и материјалну надмоћ над другима потребно је да човек подједнако развија и своју душу док храни тело, јер ће му чиста душа донети више благодети него сав новац који је стекао искључујући емоције које су га ометале у тој борби захваљујемо вам на издвојеном времену за наш часопис и радујемо се будућој сарадњи у оквиру рубрике „хришћанство и медицина“ – велика ми је срећа додељена давањем могућности за проналажење рецепата за чисту душу у овом часопису срећа, јер бог даје срећу, а срећа је једна од пет основних емоција које су мени током бављења психотерапијом постале још важније него што су ми раније биле надам се да ће ова срећа да прерасте у радост, јер радост је дуготрајно осећање описано и у светим књигама радујмо се богу!  за професора ричарда докинса могли бисмо рећи да је мајстор у ономе што називамо популаризацијом науке ради се о умећи да се научне идеје пренесу најширем делу читалаца, од стручних људи до лаика, поготово овим другим докинс заиста мајсторски преводи стручни наратив биологије у језик метафоричних, сликовитих аналогија неки научници су га због тога критиковали, да упрошћава биологију мени пак, као лаику за биологију, који се те науке сећа још из времена свог средњошколског образовања, докинсов наратив је јако занимљив и инспиративан са једне стране, омогућава ми да као лаик разумем неке важне теме из области биологије у томе је занимљивост инспиративност се налази управо у матафоричним, сликовитим аналогијама које професор докинс користи у свом објашњењу и тумачењу биологије као науке са те стране, он је занимљив мени као теологу било би некоректно према уваженом професору ако бих прећутао да је његов начин објашњења биологије у књигама, какав је на пример његов првенац себични ген (the selfish gene), заправо метафорична аналогија, за коју и сам докинс каже да је „немаран језик“: „шта је себични ген? то није само један физички комадић днк као и у оној преисконској супи, посреди су све реплике одрешеног делића днк разасуте широм света узмемо ли слободу да о генима говоримо као да имају свесне циљеве, умирујући се тиме да ћемо тај немаран језик, ако будемо хтели, превести натраг у поштовања достојне изразе, можемо поставити следеће питање: шта себични ген покушава да постигне? он покушава да опстане у генском фонду у основи, он то чини тако што помаже да тела у којима се налази буду програмирана да опстају и размножавају се“ ако бисмо неправедно превидели да је у докинсовом наративу реч о метафоричним аналогијама, његов научно популарни наратив се не би много разликовао од древних митологија – у којима су природни феномени персонализовани, добијајуу дијалогу са атеизмом православље и медицина 28 1 / 2021 докинсова прича о „себичном гену“, кроз који жели да објасни и тајну међуљудских односа, ма колико он говорио да је то „само метафора“, представља метафизичку тему „себични ген“ као нехотична метафизика др александар милојков ћи својство и идентитет живог, конкретног божанског или полубожанског (или каквог другог митолошког) бића и докинс, у својој популаризацији науке, размишља блиско митотворном начину мишљења наравно, за разлику од древних митотвораца, докинс је свестан да користи метафоре – гени имају свесне циљеве, нешто покушавају да постигну, помажу, програмирају… ипак, ма колико да су у питању метафоре, оне су ту само помоћно средство којим се остварује намера а нaмeрa је – говор о смислу неке природне појаве, тумачење природе професор докинс је свакако свесно користио метафоре учинио је то маестрално, мајсторски – он је дефинитивно сјајан писац његове књиге нису тек случајно милионски бестселери себични ген написан је давне 1976 године – и још увек се штампа, на многим језицима, укључујући и наш, српски језик међутим, питање је да ли је професор докинс свесно или несвесно ушао у област метафизике? а то јесте учинио – и зато је мени, као теологу инспиративан: покреће ме да му одговорим на многе занимљиве теме које је покренуо у својим књигама због тога сам му захвалан, јер и код мене иницира креативни дух по ко зна који пут, овде ми поново извире питање о натурализму и смислу људи који знање и уопште промишљање о свету око себе сведу на границе методолошког натурализма природних наука тврде у дијалогу са ате измом фото: стефка борисова јануар / фебруар 2021 29 у дијалогу са ате измом како не постоји никакав објективни смисао космоса, нити било које појаве у њему професор докинс је свакако један од таквих научника и натуралистичких мислилаца међутим, мени у том случају није јасно о чему ричард докинс говори у својој књизи себични ген, ако не говори о смислу? он би ми можда одговори: „не, не, то што ти у мојој књизи видиш као смисао, то су само метафоре, аналогије које треба да ти помогну да разумеш на који начин фукционише живи свет око тебе“ наравно, то јесу, да их тако назовем, метафоричне аналогије али, шта остаје од докинсове књиге ако би се те метафоричне аналогије склониле, или како он каже, ако би се све оне претвориле у „поштовања достојне изразе“? да ли би онда могло кроз те „достојне изразе“ да се објасни оно што разумевам кроз метафоричне аналогије? јер управо то што разумевам, то што схватам, све те одговоре на питања o понашању живих бића – ја називам смислом ако је пак и то што називам смислом опет само једна метафора, коју не треба буквално схватати – шта онда професор докинс уопште објашњава и шта је то што треба да схватим? ако би он свој наратив свео на границе које диктира методолошки натурализам у биологији, да ли би уопште могао да говори о, на пример, алтруизму? мислим да не би могао објашњавањем алтруизма, кроз еволуциону биологију, докинс се, можда нехотично, упушта у област метафизике сав тај његов говор о алтруизму, који објашњава кроз тежњу гена – тих, како их назива, бесмртних смотуљака, да преживе кроз своје копије, није ништа друго него метафизика нехотична, невољна, али ипак метафизика толико нехотична и толико невољна, да се докинсови искази често претварају готово у контрадикцију за гене, наравно метафорично, докинс каже да они „одлучују“ – персонификација равна митотворству но, да нас та метафора не би сувише завела, докинс ће рећи: „речју одлука користим се да означим један несвестан стратешки потез“ одлука је дакле метафора гени не одлучују забога, па то су само „комадићи днк“, несвесни делови, несвесног молекула – како би тако нешто могло одлучивати!? наравно да ћемо прихватити да су гени несвесни и да као такви не могу одлучивати ако бисмо и говорили да гени одлучују, онда би то одлучивање било слично одлучивању рачунара – то је заправо рад једног софтвера, једног програма можемо ли ген, па и читаву днк назвати софтвером или програмом? докинс у својој књизи себични ген често користи и такву метафору – програм, програмирање али, гени и днк јесу нека врста програма, без икаквог метафоричног значења овог израза међутим, ту већ улазимо у, за докинса опасну зону ако су гени програми, ко је програмер? докинс би сигирно рекао да је то опет неки природни и једнако тако несвесни програмер можда али, за тако нешто, по мом мишљењу, потребна је јако велика вера много већа од оне да је програмер неко свестан ја ипак толико велику веру немам, па се опредељујем за ово друго решење, то јест да је програмер свестан али, не замерам професору докинсу он, једноставно, има јачу „веру“ од мене да се вратимо горе цитираној реченици о метафори одлуке та метафора, говори професор докинс, означава „несвестан стратешки потез“ потез може да буде несвестан, то је јасно али несвестан стратешки потез!? то заиста звучи као contradictio in adjecto стратегија се дефинише као „општи план акција, чија је сврха остваривање одређених, јасно дефинисаних циљева“ сама реч стратегија је грчког порекла – strategia и означава службу војног заповедника, вештину планирања и извођења војних операција у савременој употреби, стратегија не означава више само војну стратегију некада би синтагма војна стратегија била плеоназам, али данас то више није стратегија данас означава план делатности у некој области, са одређеним циљем дакле, план и циљ, сврха остали су конститутивни чиниоци појма стратегије због тога је докинсова синтагма „несвесни стратешки потез“ contradictio in adjecto, чак ако и то представља само метафору наиме, посматрање и тумачење гена кроз идеје стратегије у супротности је са поменутим ставом да космос, ствари и појаве у 30 1 / 2021 у дијалогу са ате измом њему немају никакав објективни смисао поготово, са становишта методолошког натурализма, објективно се не може тврдити постојање било каквог почетног плана (стратегије) у самој генези космоса, као ни у генези било које појаве у њему о овоме је писао француски биолог и философ науке жак моно (1910-1976), у својој књизи случајност и нужност моно је у наведеној књизи писао да није могуће предвидети интеракције међу ентитетима у природи, колико год да су сами ентитети унутар себе детерминисани другим речима, на самом почетку постојања космоса, ма колико биле познате законитости које у њему владају, није било могуће предвидети, на пример, настанак живог света и човека због тога је моно противник анимистичких теорија, које говоре о начелном плану (стратегији), која би била a priоri присутна и као таква спознатљива у природним ентитетима и њиховим будућим интеракцијама једноставно, тврди моно (и докинс, наравно), такав план не постоји интеракције су производ случајности, не никаквог детерминишућег плана или стратегије то значи да када би се наш космос вратио на почетак, када би се поново догодио „велики прасак“, ствари се не би морале одигравати нужно онако како ми то знамо a posteriori (укључујући и појаву живота и нас људи) но, све и да се сложимо са моноом и докинсом да се у начелима саме творевине a priоri не може говорити о постојању плана (стратегије), да ли је легитимно закључити да су тај план или стратегија видљиви a posteriori? да, чак и докинс каже да живи свет изгледа као пројектован/дизајниран једино што докинс не признаје постојање пројектанта (отуд и оно „као“), али слепу и несвесну (!?) пројектованост итекако примећује и труди се да је објасни у тим објашњењима докинс, био он тога свестан или не, излази изван граница методолошког натурализма природних наука и улази у област метафизике можда је то учино случајно, али његова прича о „себичном гену“, кроз који жели да објасни и тајну међуљудских односа, ма колико он говорио да је то „само метафора“, представља метафизичку тему метафизика, можда нехотична, али ипак метафизика након читања поменуте књиге жака моноа, постаје ми јаснија та научно-натуралистичка тврдња да у творевини не постоји никакав објективни смисао они ту говоре о непостојању смисла a priоri, као нечега што би било видљиво и одређујуће у самој суштини творевине будући да негирају постојање a priori смисла (плана, стратегије), чак и оно што се a posteriori спознаје као комплексна уређеност не желе да препознају као постојање смисла – који, ако се и не види на почетку, ипак се види на крају, након искуства и то одсуство смисла, које се докинс труди да смислено објасни (!?), радије се назива „несвесном стратегијом“ све је случајно и несвесно, јер никакав a priоri план или стратегија не постоје, али смо резултате те несвесне случајности принуђени да назовемо стартегијом због нашег a posteriori знања (занимљиво, изгледа да докучујем тајну докинсове контрадикторне синтагме „несвесни стратешки потез“) ипак, реч је о стратегији дакле, у питању је метафизика, иако, можда нехотична и ту ништа не би било спорно – метафизика је сасвим легитимна тема спорно је када метафизичар не види да је метафизичар – метаприродословац, већ и даље мисли да је научник, природословац и да је оно што говори природна наука тако настају интелектуални кентаури, каква је, конкретно, социобиологија, у чијој се причи докинс дубоко налази  одсуство смисла, које се докинс труди да смислено објасни (!?), радије се назива „несвесном стратегијом“ јануар / фебруар 2021 31 тема броја: сећајте се својих старешина васељенски учитељи побожности: света три јерарха — свети василије велики (око 329–379), свети јован златоусти (око 349–407), свети григорије богослов (око 330–390), руска икона из средине 16 века, псков; чува се у државном историјском музеју у москви (извор: http://praviconcom) 32 1 / 2021 тема броја: сећајте се својих старешина реч старешина најчешће указује на некога ко је носилац руководеће функције, некога ко под својом влашћу има одређен број људи у неким друштвима, попут атинског, то су угледни, старији људи који имају ауторитет у својим заједницама може означавати чин неког од дворских службеника или војног заповедника у библији, овај појам се појављује у причи о јосифу и његовој браћи када прича води јосифа у египатску тамницу где упознаје старешину над пехарницима који је лажно оптужен, и који као својеврсни помоћник у причи, препоручује јосифа фараону као врсног тумача снова (пост 40, 1–41, 9) међутим, много чешћа асоцијација на ово звање везана је за „старешине израиљеве“ који су непосредно везани за излазак том приликом мојсије изабира поглаваре народне који ће му помагати у решавању проблема, расправа и тужби међу израиљцима о њима се каже да: „ из свега народа избери људе поштене, који се боје бога, људе праведне, који мрзе на мито, па их постави над њима за поглаваре, тисућнике, стотинике, педесетнике и десетнике“ (изл 18, 21 сс) то су, такође, људи који су били директни потомци јаковљевих синова који настављају да управљају племенима израиљевим тако да у старом завету постоји једна врста поклапања ових старешина са поглаварима народним који су дужни да суде и доносе одлуке у складу са законом божијим несумњиво је да су то људи од угледа у својим племенима и заједницама, као што и говори изл 18, 21 наравно, овакав статус старешина није само присутан у старом завету старешине већином представљају људе који су имућни, способни, угледни у друштву у великој мери, друштвени положај заснован на богатству и моћи јесте пресудан за препознавање неког као старешине он собом носи и могућност корумпираности тако пророк исаија каже: „господ ће доћи на суд са старјешинама народа својега и с кнезовима његовијем, јер ви потрсте виноград, грабеж од сиромаха у вашим је кућама зашто газите народ мој и лице сиромасима сатирете? говори господ, господ над војскама“ (ис 3, 14–15) у новом завету се помињу старешине синагоге, старешине народа које су чланови синедриона, старешине цариника (порезника) као што је био закхеј, али се старешинама сматрају и јаковљеви синови, њих дванаест та паралела је веза са старим заветом, која се показује и у одабиру дванаесторице апостола то могу бити и људи који учествују у власти у римској империји (уп дап 25, 23) у сваком случају, очигледно је да се старешине поистовећују са људима који поседују неку власт и управу било световну, било духовну те којима су други подређени и имају обавезу да их поштују (уп јн 18, 52) власт је свакако подразумевала бригу о потчињенима особито се то односило на старешине израиљеве и јудејске у новом завету у хришћанском схватању, бити над неким старешина не значи господарити, већ служити то служење се поистовећује са христовим старешине као служитељи тема броја ђакон владимир пекић јануар / фебруар 2021 33 тема броја међутим, управо у jеванђељима се види да они нису тако схватани како од господа, тако и од народа који се око њега окупљао оно што преовлађује код њих јесте власт која је заснована на логици овога света већ у првим главама јев

Свеска: 377 | Сећајте се својих старешина
... Фотографија на насловној страни корице: „У стараца је мудрост, и у дугом вијеку разум“ (Јов 12, 12) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на другој страни корице: „Радујте се и веселите се“ (Мт 5, 12) Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: Патријарси Иринеј и Кирил — посета руског првојерарха Србији у новембру 2014 г Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на полеђини корице: Молитвени испраћај Митрополита Амфилохија, Подгорица, 1 новембра 2020 г Фото: Митрополија црногорско-приморска / Светигора ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 377, ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2021 Реч уредника Сећање и угледање на српске духовне старешине наших дана 3 Материк „Станиште Бога“ у утроби Богородице 4 Реч пастира Благословите! Нек је благословено6 Хришћанска етика Митрополит сурошки Антоније (Блум) „Браћо моја, свештеници, чувајте се!“ (4 део) 8 Историја хришћанства Свети Фотије Цариградски и осуда филиоквистичког учења 14 Савремена мисија Цркве Разговор са Томасом Халбертом, духовним чедом игумана Германа Платинског Игуман Герман (Подмошенски) и православна мисија у САД 16 Библијски хербаријум Библијско воће: Дуд 23 Православље и медицина Разговор са психотерапеутом Маријом Лазаревић Здравље душе у свету сурове борбе 26 У дијалогу са атеизмом „Себични ген“ као нехотична метафизика 28 ТЕМА БРОЈА Старешине као служитељи 33 Митрополит Амфилохије – дивни свједок Васкрсења 36 Патријархове сузе у Техничкој школи „Прота Стеван Димитријевић“ у Алексинцу 39 Сећање на три великана наших дана 40 Хришћанска етика Колико би ти хтео да живиш? 44 Живот у Христу Разговор са оцем Арсенијем Чувар честице Светог хитона Господњег 47 Хришћански живот Разговор са Јеленом Антић, иконописцем и рестауратором За покајање, преображење, и нови почетак у Христу никад није касно 51 Хришћански живот Две деценије на светосавском путу 55 Богословски дијалог Хришћанство и ислам – немогућност дијалога или немоћ за дијалог хришћана и муслиманâ 58 Хришћанска етика Сећања Љубе Ненадовића на велике архијереје 60 Хришћанска књижевност „Архијереј“ 62 стране јануар / фебруар 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Сећајте се својих старешина мисионарспцсрб misionarspcrs ЈАНУАР / ФЕБРУАР 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни С�