Претрага садржаја

Свеска: 378 | Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења
... кућу, покривену рукама и косом пошто се ватра угасила хришћани су сакупили њене мошти и сахранили је уз почасти на месту где је касније константин велики подигао малу базилику у њену част њене мошти до данашњих дана представљају извор светости и божанствене снаге хришћана целог света према епиграму папе дамаса, пострадала је ватром амброзије и пруденције пишу да је заклана као јагње у једној песми која се приписује амброзију наводи се да је задављена међутим, већина оних који прате римско приповедање њеног живота сматрају да, како јој пламен није наудио, беше заклана као јагње сећање на њу црква прославља 21 јануара/3 фебруара  архимандрит димитрије кавадиас извор: https://wwwpemptousiagr константин велики подигао је малу базилику у њену част њене мошти до данашњих дана представљају извор светости и божанствене снаге хришћана целог света април / март 2021 11 казивати о светим тајнама није лако, јер њихово благодатно дејство и освећујућа сила као дело љубави божије превазилазе људски ум и логику свете тајне су пројавa јединствене светајне — цркве, у којој сâм господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола ову благословену истину потврђује и велики отац цркве, свети никола кавасила, рекавши да је црква представљена у светим тајнама све свете тајне се на тајанствен начин савршавају благовољењем оца небеског, присуством сина (христа), — који је једини истински првосвештеник који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје христос бог наш, како нас подсећа молитва херувимске песме, — и благодатним дејством светога духа христос је истовремено и онај ко приноси и само приношење присуство христа у евхаристијском догађају, између осталог, изражено је у речима поздрава који размењују свештенослужитељи за време светог целива: христос je међу нама поимање светих тајни као дела христовог присутно је не само у литургијским текстовима, већ и код отаца цркве блажени августин говори: крштење заиста није у сили оног ко га врши, а исто тако ни оног ко га прима, него је у сили његове сопствене светости и истине, благодарећи оном ко га је успоставио свети јован златоуст вели: управо отац, син и свети дух све савршују свештеник тек уступа свој језик и своју руку за време светог причешћа рука самог христа пружа се ка теби исти свети отац наставља: дарови божији нису последица било какве врлине свештеника; они свецело јесу дејства благодати дело свештеника је у томе да просто отвори своја уста, а оно што изговара, савршава бог евхаристијски дарови остају једни те исти, ма ко да их приноси — павле или петар благодатни живот цркве који се пројављује кроз свете тајне сагледан је у остварењу заједнице са христом ова свештена веза цркве и светих тајни разумљива је једино у светлу повезаности цркве и евхаристије у том духу знаменити дионисије ареопагит о евхаристији говори као тајни над тајнама, која је у сржи свих светих тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан тајном над тајнама — светом евхаристијом литургија даје смисао светим тајнама, јер у себи садржи васколику тајну спасења вођени овом истином, хришћански етос и учешће у евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени дародавац добарâ, човекољубиви господ наш, стога свети теодор студит подсећа да је света литургија понављање целокупног богочовечанског домостроја спасења  хришћански живот велики си господе и чудесна су дела твоја, и ниједна људска реч није кадра да опише сва чудеса твоја! свете тајне као благодатно дело љубави божије катихета бранислав илић 12 2 / 2021 светотајински стослов на таласима радио беседе — eмисија светотајинско богословље благословом епископа бачког др иринеја, богата катихетска ризница радио беседе употпуњена је емисијом светотајинско богословље у оквиру три циклуса припремљено је и реализовано сто емисија са циљем да слушаоцима приближимо благословени значај свеколиког светотајинског живота цркве емисију о светим тајнама карактерисала је изражена саборност свих медијских делатника радио-беседе који су своју љубав и труд уградили у ово богоугодно дело, учествујући сви без изузетка у реализацији емисије светотајинско богословље након три уводне емисије у оквиру којих смо говорили о светим тајнама уопште, пет емисија посвећено је значају припреме за свету тајну крштења, док је тумачење наведене тајне изложено у оквиру четири емисије први циклус завршили смо разговором о светој тајни брака којој смо посветили седам емисија други циклус емисија о светим тајнама наше цркве почели смо темом свете тајне свештенства у оквиру наведених емисија говорили смо о старозаветном и новозаветном свештенству, о епископу као икони христа у евхаристији затим, у оквиру две емисије предочили смо последовање хиротоније у свештени чин епископа, а потом смо тумачили и последовања хиротоније презвитера, ђакона, као и хиротесије у чин чтеца и ипођакона емисије посвећене свештенству употпуњене су разговором о свештеним одеждама, као и о почасним јерархијским степенима други циклус емисије светотајинско богословље настављен је озбиљним бављењем тајном над тајнама — светом евхаристијом после пет емисија уводног карактера, на основу релевантне литературе кроз двадесет и две емисије тумачили смо свету литургију, чиме је завршен други циклус разговор о светајни цркве настављен је и у првом делу трећег циклуса старозаветни и новозаветни праобрази о евхаристији; савршавање божанствене евхаристије у време светих апостола; савршавање божанствене евхаристије у другом и трећем веку; свети василије велики и јован златоуст као састављали анафоре; древне литургије светог апостола јакова и светог апостола и еванђелисте марка; епископ хризостом (столић) и његов допринос литургијском богословљу, биле су теме првог дела трећег циклуса шест емисија посветили смо значају и историјском развоју свете тајне покајања, као и практичним напоменама у погледу исте после тумачења свете тајне јелеосвећења, у оквиру десет емисија говорили смо о светој тајни монаштва завршни део трећег циклуса био је посвећен следећим молитвословљима и последовањима: велико и мало водоосвећење; освећење — троносање храма; мироварење — освећење светог мира и светотајински карактер заупокојених служби благодарећи троједином господу који нас је надахњивао да ово богоугодно дело почнемо и завршимо у славу његову, са благословом и молитвеном бригом нашег архипастира и духовног оца, eпископа иринеја, уз свесрдну подршку и несебичну помоћ уредништва и свих медијских делатника радиобеседе, надамо се да ће овај мали дар и допринос бити на духовну корист и радост, те да са слободом можемо завапити благодарствену песму пред господом, речима из химне светог амвросија: тебе бога хвалимо, тебе господа исповедамо, тебе превечнога оца сва земља велича теби сви ангели, теби небеса и све силе, теби херувими и серафими непрестаним гласовима кличу: свет, свет, свет је господ бог саваот, пуни су небо и земља величанства славе твоје!  хришћански живот април / март 2021 13 велики раскол цркава истока и запада се збио на драматичном крају већ постојеће вековне диференцијације источне и западне цркве главни узроци раскола одређују се обично као теолошки (filioque), политички (оснивање папске државе и западног царства карла великог) и црквени (папско првенство) 1 од свих наведених узрока посебно се издваја папски примат папски примат је додатно наглашен псеудоисидоровом декреталијом и дошао је због захтева папе да целу цркву потчини римској јурисдикцији источна црква као главне разлоге раскола сматра: а) противзаконите захтеве о првенству римских папа, који су против духа једне свете саборне и апостолске цркве у светом писму овековеченог, а очуваног у седам светих васељенских сабора; б) увођење новотарија које су удаљиле римску цркву од православне саборне и апостолске цркве; в) укидање одлука светих сабора, који једини могу садржати истину цркве насупрот источној, западна црква сматра као главни разлог раскола непристајање источне цркве да призна папи првенство на начин како га она подразумева 2 теолошке разлике (filioque) употребљене су касније, 1 видети: јевсевије поповић, општа црквена историја, 2, нови сад 1992, стр 54 2 панагиотис д василиадис, исток и запад патријарховање св фотија цариградског, београд 2003, стр 20 после оштрог сукоба око престола између цариграда и рима, иако су од раније биле познате 3 већ постојеће разлике између истока и запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира,4 вршење миропомазања само од стране епископа, другачије рачунање велике четрдесетнице, служење свете литургије на бесквасном хлебу занимљиво је да су се око овог последњег питања водиле најжешће препирке остављајући много компликованија догматска неслагања, патријарх михаило кируларије је главно тежиште ставио на ову опипљиву и лакше схватљиву литургијску разлику 5 велики раскол се догодио у време византијског цара константина ix мономаха (1042–1055), патријарха цариградског михаила кируларија (1043–1058) и папе римског лава ix (1049–1054) у то време цар константин ix мономах је имао боље односе са западом и папом од патријарха цариградског михаила кируларија зато је папа послао у цариград трочлану делегацију сачињену од хумберта, канцелара римске цркве фридри3 hubert jedin, velika povijest crkve, 3/1, zagreb 1971, str 194–213 4 у православној (источној) цркви за кандидате за свештенички чин постоји могућност да буду ожењени или целибатни парохијски свештеници 5 георгије острогорски, историја византије, београд 1998, стр 319 историја хришћанства постојеће разлике између истока и запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира, вршење миропомазања само од стране епископа, скраћење велике четрдесетнице за једну недељу, служење свете литургије на бесквасном хлебу велики раскол мр раде с булајић 14 2 / 2021 ха лотариншког и надбискупа петра амалфијског стигавши у цариград, цар је примио посланство са свим почастима, али је посета патријарху била више него хладна латини су сматрали да им није исказана довољна почаст, а патријарх да није поздрављен у складу са протоколом 6 том приликом хумберт је понео са собом свој одговор архиепископу лаву охридском и никити ститатосу претходно је патријарх михаило кируларије ангажовао архиепископа лава охридског и монаха студијског манастира у цариграду, никиту ститатоса да богословски образложе новотарије које су се на западу појавиле услед великог незадовољства од стране представника римске цркве, бачена је анатема (проклетство) на цариградску цркву тако су се у суботу, 16 јула 1054 године, у цркви свете софије у цариграду појавили представници римске цркве пробили су се напред и приближили олтару говорећи против патријарха михаила кируларија затим су на часну трапезу ставили раније написа6 hubert jedin, velika povijest crkve, str 463 ну булу којом се баца анатема на патријарха и његове присталице при изласку из храма они су отресли прашину с ногу и изговорили речи: нека види бог и нека суди 7 ова була, која сведочи о крајњој острашћености представника римске цркве и која је пуна недоследности и противречности, ипак представља званични акт од прворазредног значаја на којем се заснива коначни раскол између источне и западне цркве ослањајући се на подршку свештенства и народа, патријарх михаило је у цариграду, 20 јула 1054 године, одржао сабор була папских легата којом се изриче анатема преведена је на грчки језик, на сабору је била осуђена, а пет дана после била је спаљена у цариграду 8 раскол из 1054 године никада није превазиђен, иако су више пута вођени озбиљни преговори о поновном уједињењу покушаји црквене уније на саборима у лиону 1274 и фиренци 1439 године нису заживели разлог томе можемо да тражимо у четвртом крсташком походу у коме су западни (римокатолички) ритери заузели цариград 1204 и основали латинско царство (1204–1261) током своје владавине латини су се крајње окрутно односили према православном становништву године 1965 године патријарх цариградски атинагора и папа павле vi поништили су међусобне анатеме из 1054 године литургијско јединство, међутим, није постигнуто због догматских разлика које и данас постоје  7 фјодор успенски, историја византијског царства период македонске династије 867–1057, београд 2000, стр 553 8 георгије острогорски, историја византије, стр 319 историја хришћанства устоличење патријарха михаила кируларија — илуминација из историје јована скилице, препис из 13 века skyllitzes matritensis biblioteca nacional de españa , fol 225r (извор: викимедија) април / март 2021 15 према казивањима која је пренео вл јован велимировић (1912–1989), синовац владике николаја велимировића, после боравака на светој гори епископ охридски николај долазио је назад у охрид са читавим свескама исписаним поукама, созерцањима, молитвама — духовном грађом коју је сакупљао међу светогорцима светогорске утицаје у стваралаштву еп николаја, попут утицаја учења старца силуана (1866–1938) запазили су и други истраживачи, те су указали на исте у молитвама на језеру које је вл николај објавио 1921 године но постоји још дела вл николаја за која су ранији истраживачи напоменули да су вероватно надахнута сусретима са светогорском духовношћу међу њима нарочито место заузима охридски пролог, дело које је врло утицајно и које је нарочито топло прихваћено међу верујућима већ скоро читав век на почетку 20 века хагиографских штива на српском језику није било много неколико кратких житија преведено је још у другој половини 19 века и штампано у оквиру издавачке делатности карловачке митрополије, а почетком 20 века још неколико у ослобођеној и уједињеној србији а потом краљевини схс издаваштво богомољачког покрета — народне хришћанске заједнице и сродних организација — доносило је од 1925 године српским читаоцима одабрана житија, најчешће у преводу са руског језика, у оквиру серије (под називом „библиотека народне хришћанске заједнице“, у којој је у међуратном периоду изашло укупно стотинак књига) и периодичног издања које је под насловом житија светих излазио у крагујевцу од 1925 године охридски пролог као дело епископа николаја збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом вл николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године за разлику од сличних ранијих збирки, познатих како у источној тако и западној хришћанској традицији (почев од најдревнијих мартирологија, затим доцнијих синаксара, минеја и патерикона, преко рада познатијих уређивача и издавача хагиографских материјала — поменимо допринос св симеона метафраста († око 990), пахомија србина († око 1484), макарија московског (око 1482– 1563), димитрија ростовског (1651–1709) итд, као и боландиста), дело еп николаја било је обогаћено његовим пригодним беседама, коментарима на светописамске и јеванђелске одељке, тумачењима, созерцањима, поукама и песмама — и у том смислу било слично ранијим за ромејски а потом хрисрпско духовно наслеђе збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом вл николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године ово дело еп николаја обогаћено је његовим пригодним беседама, коментарима на светописамске и јеванђелске одељке, тумачењима, созерцањима, поукама и песмама — и у том смислу слично ранијим пролозима, соборницима, торжественицима и чети-минејима, али опет ново и оригинално о једном веома читаном делу: охридски пролог владике николаја срећко петровић 16 2 / 2021 шћански словенски свет карактеристичним пролозима, соборницима, торжественицима и чети-минејима, али опет ново и оригинално вредност његовог дела моментално је препозната, те се исте године појавило и друго издање охридског пролога, а недуго потом и треће: пролог је у овим првим издањима штампан и као тротомна књига, али и као једна књига и као раздељен у две књиге о утицају и значају овог штива сведоче и прикази и препоруке које су се у наредним годинама појављивали у домаћој, нарочито црквеној штампи но углед пролога није био краткотрајан: охридски пролог владике николаја је радо читан деценијама после свог настанка упркос одређеном дистанцирању од лика и дела епископа николаја, охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке југославије у неким манастирима а касније и парохијским црквама уведен је обичај свакодневног читања пролога, било после вечерње службе било током сабрања за трпезом из историје издавања охридског пролога прво послератно издање охридског пролога — насловљено као житија светих (са оригиналним насловом на хрбату) штампао је свети архијерејски синод спц у београду 1961 године током следеће деценије појавило се и емигрантско издање — објављено у диселдорфу трудом тадашњег епископа западноевропског лаврентија 1976 године, као 7 том сабраних дела вл николаја према сећањима вл лаврентија, ово издање је на различите начине допремано у отаџбину, дистрибуирано у тајности и скривено од очију власти у југославији је пак следеће издање охридског пролога објављено у ваљеву, одн у манастиру ћелије 1984 године — а као аутор потписан је „монах тадија“ од 1991 године, у којој је штампано још једно издање пролога које је објавио свети архијерејски синод, појавио се већи број различитих изсрпско духовно наслеђе охридски пролог владике николаја је радо читан деценијама после свог настанка упркос одређеном дистанцирању од лика и дела епископа николаја, охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке југославије владика николај велимировић, фотографија из међуратног периода (извор: поукеорг) април / март 2021 17 дања овог дела еп николаја — штампали су их „глас цркве“ из шапца, „православац“ из шапца, православна црквена општина из линца, манастир ђурђеви ступови из раса, „духовни луг“ из крагујевца, епархија ваљевска и манастир лелић, манастир св николаја соко (неки од поменутих издавача по више пута), уз бројна додатна издања других домаћих издавача, нарочито оних комерцијалнијих права је штета што су многа од ових издања и после краја периода у ком власти нису одобравале публиковање дела еп николаја објављена илегално или полулегално, без каталогизације и евидентирања у народној библиотеци србије, те се о укупном броју издања и свеукупном тиражу одн укупном броју одштампаних примерака охридског пролога може само нагађати — а сва је прилика да је ово дело на српском језику штампано свакако у стотинама хиљада примерака ако не и више поред поменутих „стандардних“ издања (од којих су бројна заправо фототипски приређена ранија издања, понекада верна старијим верзијама или првом послератном синодском издању), године 1995 дип „филип вишњић“ објавило је аудио издање охридског пролога током прве две деценије 21 века појавило се и неколико верзија илустрованог охридског пролога, од којих су најраспрострањенија издања „гласа цркве“, „православца“ и „духовног луга“, а најновије је издање издавачке куће „пи-прес“ из пирота попис издања охридског пролога на српском 1928–1991 николај [велимировић], епископ охридски, охридски пролог: православна верска читанка (ниш: штампарија „св цар константин“, 1928); 1052 стр [у три књиге: књ 1, стр 1–328; књ 2, стр 329–684; књ 3, 685–1052 стр] николај [велимировић], епископ охридски, охридски пролог: православна верска читанка, 2 издање (ниш: штампарија „св цар константин“, 1928); 1052 + xvi стр (опремљено регистром) [исте године код истог издавача штампан и као двотомна публикација (књ 1, стр 1–500; књ 2, стр 501–1052 + xvi стр) [било је више поновљених тј прештампаних издања ове публикације до почетка 2 светског рата] [еп николај (велимировић)], житија светих (београд: свети архијерејски синод српске православне цркве, 1961); 1052 + xiii стр (наслов на хрпту: охридски пролог) епископ николај [велимировић], охридски пролог (= епископ николај, сабрана дела, књ 7) (диселдорф: српска православна епархија западноевропска, 1976); 1052 + xiii стр (фототипско издање — репродуксрпско духовно наслеђе прво издање охридског пролога из 1928 године 18 2 / 2021 ција издања светог архијерејског синода из 1961 г) [било је више прештампаних, поновљених и поправљених издања ове публикације у оквиру сабраних дела вл николаја; последње је објавио манастир св николаја соко, и оно је у импресуму датирано на 2016 годину] монах тадија [= еп николај велимировић], пролог (ваљево: манастир ћелије, 1984); 1052 + xiii стр епископ николај [велимировић], охридски пролог (шабац: глас цркве, 1991); 1052 + xiii стр (наслов на хрпту: пролог) епископ николај [велимировић], охридски пролог (београд: српска патријаршија, 1991); 1052 + xiii стр изабрана новија издања охридског пролога на српском епископ николај [велимировић], охридски пролог (београд: српска патријаршија, 19962 ; 19993 ); 1052 [+ xiv] стр владика николај [велимировић], охридски пролог, књ 1 (јануар–април); књ 2 (мај–август); књ 3 (септембар–децембар) [= (љубомир ранковић, радован биговић и митар миловановић, прир), владика николај, изабрана дела, књ 18; књ 19; књ 20] (ваљево: глас цркве, 1997); 352 + 375 + 384 стр владика николај велимировић, охридски пролог [звучни снимак] (београд: дип „филип вишњић“, 1999); 4 цд (3363 мин) (према штампаном издању из 1996 године, текст чита предраг михаиловић) владика николај [велимировић], охридски пролог (шабац: глас цркве, 2000); 961 + viii стр владика николај [велимировић], охридски пролог (линц: православна црквена општина, 2001); 960 стр свети николај [велимировић] српски, пролог [= сабрана дела, i; главни и одговорни уредник драган мићић] (линц: православна црквена општина линц, 2001); 868 + xii стр свети владика николај [велимировић], пролог (јануар–децембар; књ 1–12) (рас: манастир ђурђеви ступови — београд: завод за уџбенике и наставна средства, 2004); у 12 књига, приближно 12 х 250 стр владика николај [велимировић], охридски пролог (ваљево: епархија ваљевска — лелић: манастир лелић, 2007); 967 + viii стр владика николај [велимировић], охридски пролог (лелић: манастир лелић — шабац: глас цркве, 2009); 1100 стр [прештампавано и касније код других издавача, нпр манастир св николаја соко, 2016] свети владика николај охридски и жички, охридски пролог [илустровани]; приредио и уредио горан вељковић (крагујевац: духовни луг, 2013); 1124 + xvi стр (илустровано издање) (2 допуњено, измењено и поправљено издање 2017; 3 издање 2019) охридски пролог светог владике николаја: илустрована житија светих са поукама и песмама за сваки дан у години (пирот: pi-press, 2016); 749 стр + 1 електронски оптички диск (cd rom)  српско духовно наслеђе свети владика николај велимировић, фотографија настала највероватније после 2 светског рата (извор: поукеорг) април / март 2021 19 људи су одувек били заинтересовани за свет животиња живећи у природи више него данас, тај свет их је окруживао и они су га посматрали тако су настала старовремена знања о птицама која су прикупљана у списима званим бестијаријуми у доба када је писан природослов (фисиолог), првобитна збирка, све приче о животињама које су кружиле усменим путем, биле су бележене без било какве провере онако, као што је херодот једном изјавио: „ја сам једноставно писао о ономе што сам чуо или читао“ у самом тексту светог писма старог завета пеликану се не приписује нека посебна особина која га одликује и самим тим, издваја међу другим птицама (ис 34, 11; соф 2, 14) међутим, постоји један наратив који надјачава све и има своју резонанцу забележен је у фисиологу, који је углавном био познат раним хришћанима, а потом је заживео у средњовековним бестијаријумима, представљајући главну иконографску представу пеликана, са својом хришћанском симболиком и значењем које одашиље (сл 1) оно што је допринело посебном доживљају пеликана јесте да живећи на обалама нила (док се једна врста хранила рибом, друга, која је живела на острвима прождирала је гуштере и крокодиле животиње са лошим предзнаком), буде одређен као уништитељ зла пеликан у природи пеликан је величанствена велика птица, мирног и радозналог понашања воли да жицрквена уметност изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога, настављајући да живи у световној књижевности средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба библијски бестијаријум: пеликан сл 1 пеликан у побожности, детаљ, горња маргина, рукопис, пирпонт морган библиотека, ms m 1031, fol 076r 1445–60 (извор: corsairmorganlibraryorg) ма милена стефановић 20 2 / 2021 ви на усамљеним местима, попут стеновитих острва усред океана (уп пс 102, 6; пустиња као метафора, прогоњеног и тужног давида; у познавању значења речи и покајања које у себи скрива псалтир) распон од главе до репа може да одговара висини једног високог човека као водена птица, која живи на обалама мора, река и језера, одличан је пливач и ловац на рибу карактеристичан је његов дугачак кљун који постаје упадљив када у његов доњи део који изгледа као кеса стане више од једне уловљене рибе у потрази за храном зарања у воду, често у јатима, добро организованим, што је представљало повод за једну од прича, да том приликом ослепи само две од осам врста роне, а нама најпознатији, велики бели пеликан лови уз помоћ аеродинамичних способности, хватајући плен отвореним кљуном на површини воде и то више пута заредом потом одлази на усамљено место или, уколико их има, до својих птића да би извукао уловљену рибу из свог кљуна и нахранио их, он притиска своје груди и то би могао бити мотив за настанак митског наратива забележеног у фисиологу у свету птица не спада у дуговечне, и у дивљини живи од 15–25 година спава на дрвећу, а када женка снесе јаја, родитељи наизменично леже на њима убројан је у нечисте животиње и није за јело (лев 11, 18; пнз 14, 17) пеликан (грч πελεκάν; лат pelicanus) се у српском преводу старог завета помиње пет пута, и даничић га преводи као гем за њега постоји мноштво синонима: куф, бучац, гушавац, нејасит, несит (који се не може заситити), јер у кљуну сабира мноштво плена што наводи на помисао да никада није сит у француско-грчком филму „пеликан“ доживљеном као хришћанском (из 2011 године) заплет се гради око њега као птића дечак га налази у потпалубљу, у замену за његов живот, скида свој златни крст са врата и даје га капетану брода и одводи га са собом живећи заједно између њих се успоставља топло пријатељство, што је необично, иако је пеликан друштвена и дружељубива птица чак постаје тачка ослонца између сина и оца и њиховог односа који се поново успоставља познавање симболизма и тумачења ове птице (лат pelecanus onocrotalus, ружичасти, бели пеликан) доприноси доживљају филма на сасвим другачији начин евхаристијски симбол на гласу је да међу живим бићима важи за најпожртвованијег родитеља према потомству фисиолог каже да преко сваке мере воли своје младе према том спису, доноси их четворо на свет, а када они порасту, младалачки, ударају родитеље у лице, а родитељи пеликани узвраћају ударце и убијају их, а потом из самилости, тугују над њима три дана плачу, јадикујући и трећег дана мајка пецрквена уметност сл 2 пеликан, нортумберланд бестијаријум 1250–60 године, ms 100, fol 41 пол гети музеј (извор: blogsgettyedu) април / март 2021 21 ликан удара себе у груди и просипа своју крв преко мртвих птића и тако их буди из мртвих овим чином исказала је љубав, пробијајући своје груди да би нахранила младунце својом крвљу у неким интерпретацијама помиње се отац пеликан у зависности од тоналитета и варијације приче (сл 2) није ли господ рекао: „чујте, небеса и слушај, земљо; јер господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене“ (ис 1, 2; уп ис 3, 5) творац свих живих бића нас је донео на свет, учинио јакима, а ми га „ударамо“ тако што радије служимо твари, него творцу (рим 1, 25) св епифаније кипарски каже да се ми, у тежњи да следујемо васкрслом христу, понашамо на овај начин међутим, он, уместо да нам узврати, смирено се пење на крст, на коме му је копљем пробијено тело, из кога су одмах потекли крв и вода (као својеврсна изворишта две темељне свете тајне цркве: евхаристије и крштења) за спасење и живот вечни (јн 19, 34; 6, 54–55) на основу овог наратива, пеликан је постао симбол христове крсне жртве коју је из љубави принео за живот света (сл 2, 3) то је слика евхаристије наглашена на студеничком распећу, на коме је и детаљ проливене крви која пада на адамову лобању, знак спирања прародитељског греха како се истиче на проскомидији: „искупио си нас пречистом крвљу својом од клетве законске на крсту прикован и копљем прободен излио си бесмртност људима, спаситељу наш“ ово схватање поткрепљено је стиховима из псалама (102, 6), јер нам се господ открива у псалмима: „постадох као гем у пустињи“, каже пророк давид, као морска птица на сувом, без воде, у пустињи као пустој, празној земљи (уп ис 34, 11; соф 2, 13–14) мада, библијске пустиње не морају да буду обавезно простори, нити времена оне могу бити подједнако и душевна стања као што су сабраност, повлачење у самоћу, спремност за сусрет са богом и слушање његове речи у некој мистичкој пустињи, пустињи у којој се христос суочавао са искушењима (мт 4, 1; лк 22, 39, 41) наслонимо се на христа изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога (св епифанија кипарског за кога се претпоставља да је састављач грчког фисиолога, св василија великог, св петра александријског), настављајући да живи у световној књижевности средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба у xiv веку у певањима помиње га данте алигијери, док се метафора „пеликанове кћери“ (those pelican daughters) сл 3 распеће христово, живопис, 1208–9 године, студеница (извор: galerijametropolitanacrs) црквена уметност 22 2 / 2021 којом је описано незахвално потомство, појављује у раном xvii веку у „краљу лиру“ вилијама шекспира пеликан има своје место и у „ричарду ii“, док лаерт у „хамлету“ дочекује госта добродошлицом као „пеликан који оживљава“ у елизабетанско доба жива симболика пеликана јасно се учитава на портрету краљице елизабете i, „пеликан“ николаса хилијарда око 1573 године, на коме носи привезак у облику ове птице на својим грудима данте у „божанственој комедији“ (рај xxv, 114) помиње христа као „нашег пеликана“, због мита раширеног у средњем веку да пеликан своје младе храни срцем овог на својим носио је груд’ма пре наш пеликан, и њега одреди с крста да служба припадне му судња’ (преоркестрација коља мићевић) апостоли су били позвани на мистични обед, трпезу љубави у горњу собу куће св јована богослова приликом вечере „један од ученика кога исус љубљаше бјеше наслоњен на наручје исусово“ (јн 13, 23), што је представљало посебну част (сл 4) у грудима смештена су племенита осећања људи, срце и данас би требало да се наслонимо на христа јер не можемо ништа без његове помоћи и безграничне љубави на послетку, не пева ли дивно св јефрем сирин у божићној химни (iii) он, док је наслоњен на мајчино наручје, на његовим грудима наслоњена су сва бића  сл 4 пеликан храни младе својим срцем, мозаик, катедрала у ахену, 786 (извор: commonswikimediaorg) сл 5 тајна вечера, живопис, манастир хиландар (извор: hilandarinfo) црквена уметност април / март 2021 23 две основне идеје у докинсоновој причи о алтруизму су бесмртност и себичност прва, бесмртност, је темељна идеја докинс гене назива „бесмртним смотуљцима“ и читава прича у објашњењу алтруизма стоји на тој темељној идеји бесмртности – гени „желе“ да се умноже и да тако преживе наравно, идеја бесмртности је ту попут аксиома – докинс нити објашњава, нити би биолошким, па чак ни његовим симпатичним метафоричним наративом, могао да објасни одакле таква темељна идеја,

-АМБРОЗИЈЕ-