-АМАЛФИЈСКОГ-
1
Свеска: 378 | Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења
...раде с булајић 14 2 / 2021 ха лотариншког и надбискупа петраАМАЛФИЈСКОГ 📌 стигавши у цариград, цар је примио
посланство са свим почастима, али је посета
патријарху била више него хладна латини су
см
...раде с булајић 14 2 / 2021 ха лотариншког и надбискупа петра
МЕТА инфо: Р:22741 К:170072 Д:94
 | Свеска 378 |
Свеска: 378 | Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења
... разлике између истока и запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира, вршење миропомазања само од стране епископа, скраћење велике четрдесетнице за једну недељу, служење свете литургије на бесквасном хлебу велики раскол мр раде с булајић 14 2 / 2021 ха лотариншког и надбискупа петра амалфијског стигавши у цариград, цар је примио посланство са свим почастима, али је посета патријарху била више него хладна латини су сматрали да им није исказана довољна почаст, а патријарх да није поздрављен у складу са протоколом 6 том приликом хумберт је понео са собом свој одговор архиепископу лаву охридском и никити ститатосу претходно је патријарх михаило кируларије ангажовао архиепископа лава охридског и монаха студијског манастира у цариграду, никиту ститатоса да богословски образложе новотарије које су се на западу појавиле услед великог незадовољства од стране представника римске цркве, бачена је анатема (проклетство) на цариградску цркву тако су се у суботу, 16 јула 1054 године, у цркви свете софије у цариграду појавили представници римске цркве пробили су се напред и приближили олтару говорећи против патријарха михаила кируларија затим су на часну трапезу ставили раније написа6 hubert jedin, velika povijest crkve, str 463 ну булу којом се баца анатема на патријарха и његове присталице при изласку из храма они су отресли прашину с ногу и изговорили речи: нека види бог и нека суди 7 ова була, која сведочи о крајњој острашћености представника римске цркве и која је пуна недоследности и противречности, ипак представља званични акт од прворазредног значаја на којем се заснива коначни раскол између источне и западне цркве ослањајући се на подршку свештенства и народа, патријарх михаило је у цариграду, 20 јула 1054 године, одржао сабор була папских легата којом се изриче анатема преведена је на грчки језик, на сабору је била осуђена, а пет дана после била је спаљена у цариграду 8 раскол из 1054 године никада није превазиђен, иако су више пута вођени озбиљни преговори о поновном уједињењу покушаји црквене уније на саборима у лиону 1274 и фиренци 1439 године нису заживели разлог томе можемо да тражимо у четвртом крсташком походу у коме су западни (римокатолички) ритери заузели цариград 1204 и основали латинско царство (1204–1261) током своје владавине латини су се крајње окрутно односили према православном становништву године 1965 године патријарх цариградски атинагора и папа павле vi поништили су међусобне анатеме из 1054 године литургијско јединство, међутим, није постигнуто због догматских разлика које и данас постоје 7 фјодор успенски, историја византијског царства период македонске династије 867–1057, београд 2000, стр 553 8 георгије острогорски, историја византије, стр 319 историја хришћанства устоличење патријарха михаила кируларија — илуминација из историје јована скилице, препис из 13 века skyllitzes matritensis biblioteca nacional de españa , fol 225r (извор: викимедија) април / март 2021 15 према казивањима која је пренео вл јован велимировић (1912–1989), синовац владике николаја велимировића, после боравака на светој гори епископ охридски николај долазио је назад у охрид са читавим свескама исписаним поукама, созерцањима, молитвама — духовном грађом коју је сакупљао међу светогорцима светогорске утицаје у стваралаштву еп николаја, попут утицаја учења старца силуана (1866–1938) запазили су и други истраживачи, те су указали на исте у молитвама на језеру које је вл николај објавио 1921 године но постоји још дела вл николаја за која су ранији истраживачи напоменули да су вероватно надахнута сусретима са светогорском духовношћу међу њима нарочито место заузима охридски пролог, дело које је врло утицајно и које је нарочито топло прихваћено међу верујућима већ скоро читав век на почетку 20 века хагиографских штива на српском језику није било много неколико кратких житија преведено је још у другој половини 19 века и штампано у оквиру издавачке делатности карловачке митрополије, а почетком 20 века још неколико у ослобођеној и уједињеној србији а потом краљевини схс издаваштво богомољачког покрета — народне хришћанске заједнице и сродних организација — доносило је од 1925 године српским читаоцима одабрана житија, најчешће у преводу са руског језика, у оквиру серије (под називом „библиотека народне хришћанске заједнице“, у којој је у међуратном периоду изашло укупно стотинак књига) и периодичног издања које је под насловом житија светих излазио у крагујевцу од 1925 године охридски пролог као дело епископа николаја збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом вл николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године за разлику од сличних ранијих збирки, познатих како у источној тако и западној хришћанској традицији (почев од најдревнијих мартирологија, затим доцнијих синаксара, минеја и патерикона, преко рада познатијих уређивача и издавача хагиографских материјала — поменимо допринос св симеона метафраста († око 990), пахомија србина († око 1484), макарија московског (око 1482– 1563), димитрија ростовског (1651–1709) итд, као и боландиста), дело еп николаја било је обогаћено његовим пригодним беседама, коментарима на светописамске и јеванђелске одељке, тумачењима, созерцањима, поукама и песмама — и у том смислу било слично ранијим за ромејски а потом хрисрпско духовно наслеђе збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом вл николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године ово дело еп николаја обогаћено је његовим пригодним беседама, коментарима на светописамске и јеванђелске одељке, тумачењима, созерцањима, поукама и песмама — и у том смислу слично ранијим пролозима, соборницима, торжественицима и чети-минејима, али опет ново и оригинално о једном веома читаном делу: охридски пролог владике николаја срећко петровић 16 2 / 2021 шћански словенски свет карактеристичним пролозима, соборницима, торжественицима и чети-минејима, али опет ново и оригинално вредност његовог дела моментално је препозната, те се исте године појавило и друго издање охридског пролога, а недуго потом и треће: пролог је у овим првим издањима штампан и као тротомна књига, али и као једна књига и као раздељен у две књиге о утицају и значају овог штива сведоче и прикази и препоруке које су се у наредним годинама појављивали у домаћој, нарочито црквеној штампи но углед пролога није био краткотрајан: охридски пролог владике николаја је радо читан деценијама после свог настанка упркос одређеном дистанцирању од лика и дела епископа николаја, охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке југославије у неким манастирима а касније и парохијским црквама уведен је обичај свакодневног читања пролога, било после вечерње службе било током сабрања за трпезом из историје издавања охридског пролога прво послератно издање охридског пролога — насловљено као житија светих (са оригиналним насловом на хрбату) штампао је свети архијерејски синод спц у београду 1961 године током следеће деценије појавило се и емигрантско издање — објављено у диселдорфу трудом тадашњег епископа западноевропског лаврентија 1976 године, као 7 том сабраних дела вл николаја према сећањима вл лаврентија, ово издање је на различите начине допремано у отаџбину, дистрибуирано у тајности и скривено од очију власти у југославији је пак следеће издање охридског пролога објављено у ваљеву, одн у манастиру ћелије 1984 године — а као аутор потписан је „монах тадија“ од 1991 године, у којој је штампано још једно издање пролога које је објавио свети архијерејски синод, појавио се већи број различитих изсрпско духовно наслеђе охридски пролог владике николаја је радо читан деценијама после свог настанка упркос одређеном дистанцирању од лика и дела епископа николаја, охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке југославије владика николај велимировић, фотографија из међуратног периода (извор: поукеорг) април / март 2021 17 дања овог дела еп николаја — штампали су их „глас цркве“ из шапца, „православац“ из шапца, православна црквена општина из линца, манастир ђурђеви ступови из раса, „духовни луг“ из крагујевца, епархија ваљевска и манастир лелић, манастир св николаја соко (неки од поменутих издавача по више пута), уз бројна додатна издања других домаћих издавача, нарочито оних комерцијалнијих права је штета што су многа од ових издања и после краја периода у ком власти нису одобравале публиковање дела еп николаја објављена илегално или полулегално, без каталогизације и евидентирања у народној библиотеци србије, те се о укупном броју издања и свеукупном тиражу одн укупном броју одштампаних примерака охридског пролога може само нагађати — а сва је прилика да је ово дело на српском језику штампано свакако у стотинама хиљада примерака ако не и више поред поменутих „стандардних“ издања (од којих су бројна заправо фототипски приређена ранија издања, понекада верна старијим верзијама или првом послератном синодском издању), године 1995 дип „филип вишњић“ објавило је аудио издање охридског пролога током прве две деценије 21 века појавило се и неколико верзија илустрованог охридског пролога, од којих су најраспрострањенија издања „гласа цркве“, „православца“ и „духовног луга“, а најновије је издање издавачке куће „пи-прес“ из пирота попис издања охридског пролога на српском 1928–1991 николај [велимировић], епископ охридски, охридски пролог: православна верска читанка (ниш: штампарија „св цар константин“, 1928); 1052 стр [у три књиге: књ 1, стр 1–328; књ 2, стр 329–684; књ 3, 685–1052 стр] николај [велимировић], епископ охридски, охридски пролог: православна верска читанка, 2 издање (ниш: штампарија „св цар константин“, 1928); 1052 + xvi стр (опремљено регистром) [исте године код истог издавача штампан и као двотомна публикација (књ 1, стр 1–500; књ 2, стр 501–1052 + xvi стр) [било је више поновљених тј прештампаних издања ове публикације до почетка 2 светског рата] [еп николај (велимировић)], житија светих (београд: свети архијерејски синод српске православне цркве, 1961); 1052 + xiii стр (наслов на хрпту: охридски пролог) епископ николај [велимировић], охридски пролог (= епископ николај, сабрана дела, књ 7) (диселдорф: српска православна епархија западноевропска, 1976); 1052 + xiii стр (фототипско издање — репродуксрпско духовно наслеђе прво издање охридског пролога из 1928 године 18 2 / 2021 ција издања светог архијерејског синода из 1961 г) [било је више прештампаних, поновљених и поправљених издања ове публикације у оквиру сабраних дела вл николаја; последње је објавио манастир св николаја соко, и оно је у импресуму датирано на 2016 годину] монах тадија [= еп николај велимировић], пролог (ваљево: манастир ћелије, 1984); 1052 + xiii стр епископ николај [велимировић], охридски пролог (шабац: глас цркве, 1991); 1052 + xiii стр (наслов на хрпту: пролог) епископ николај [велимировић], охридски пролог (београд: српска патријаршија, 1991); 1052 + xiii стр изабрана новија издања охридског пролога на српском епископ николај [велимировић], охридски пролог (београд: српска патријаршија, 19962 ; 19993 ); 1052 [+ xiv] стр владика николај [велимировић], охридски пролог, књ 1 (јануар–април); књ 2 (мај–август); књ 3 (септембар–децембар) [= (љубомир ранковић, радован биговић и митар миловановић, прир), владика николај, изабрана дела, књ 18; књ 19; књ 20] (ваљево: глас цркве, 1997); 352 + 375 + 384 стр владика николај велимировић, охридски пролог [звучни снимак] (београд: дип „филип вишњић“, 1999); 4 цд (3363 мин) (према штампаном издању из 1996 године, текст чита предраг михаиловић) владика николај [велимировић], охридски пролог (шабац: глас цркве, 2000); 961 + viii стр владика николај [велимировић], охридски пролог (линц: православна црквена општина, 2001); 960 стр свети николај [велимировић] српски, пролог [= сабрана дела, i; главни и одговорни уредник драган мићић] (линц: православна црквена општина линц, 2001); 868 + xii стр свети владика николај [велимировић], пролог (јануар–децембар; књ 1–12) (рас: манастир ђурђеви ступови — београд: завод за уџбенике и наставна средства, 2004); у 12 књига, приближно 12 х 250 стр владика николај [велимировић], охридски пролог (ваљево: епархија ваљевска — лелић: манастир лелић, 2007); 967 + viii стр владика николај [велимировић], охридски пролог (лелић: манастир лелић — шабац: глас цркве, 2009); 1100 стр [прештампавано и касније код других издавача, нпр манастир св николаја соко, 2016] свети владика николај охридски и жички, охридски пролог [илустровани]; приредио и уредио горан вељковић (крагујевац: духовни луг, 2013); 1124 + xvi стр (илустровано издање) (2 допуњено, измењено и поправљено издање 2017; 3 издање 2019) охридски пролог светог владике николаја: илустрована житија светих са поукама и песмама за сваки дан у години (пирот: pi-press, 2016); 749 стр + 1 електронски оптички диск (cd rom) српско духовно наслеђе свети владика николај велимировић, фотографија настала највероватније после 2 светског рата (извор: поукеорг) април / март 2021 19 људи су одувек били заинтересовани за свет животиња живећи у природи више него данас, тај свет их је окруживао и они су га посматрали тако су настала старовремена знања о птицама која су прикупљана у списима званим бестијаријуми у доба када је писан природослов (фисиолог), првобитна збирка, све приче о животињама које су кружиле усменим путем, биле су бележене без било какве провере онако, као што је херодот једном изјавио: „ја сам једноставно писао о ономе што сам чуо или читао“ у самом тексту светог писма старог завета пеликану се не приписује нека посебна особина која га одликује и самим тим, издваја међу другим птицама (ис 34, 11; соф 2, 14) међутим, постоји један наратив који надјачава све и има своју резонанцу забележен је у фисиологу, који је углавном био познат раним хришћанима, а потом је заживео у средњовековним бестијаријумима, представљајући главну иконографску представу пеликана, са својом хришћанском симболиком и значењем које одашиље (сл 1) оно што је допринело посебном доживљају пеликана јесте да живећи на обалама нила (док се једна врста хранила рибом, друга, која је живела на острвима прождирала је гуштере и крокодиле животиње са лошим предзнаком), буде одређен као уништитељ зла пеликан у природи пеликан је величанствена велика птица, мирног и радозналог понашања воли да жицрквена уметност изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога, настављајући да живи у световној књижевности средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба библијски бестијаријум: пеликан сл 1 пеликан у побожности, детаљ, горња маргина, рукопис, пирпонт морган библиотека, ms m 1031, fol 076r 1445–60 (извор: corsairmorganlibraryorg) ма милена стефановић 20 2 / 2021 ви на усамљеним местима, попут стеновитих острва усред океана (уп пс 102, 6; пустиња као метафора, прогоњеног и тужног давида; у познавању значења речи и покајања које у себи скрива псалтир) распон од главе до репа може да одговара висини једног високог човека као водена птица, која живи на обалама мора, река и језера, одличан је пливач и ловац на рибу карактеристичан је његов дугачак кљун који постаје упадљив када у његов доњи део који изгледа као кеса стане више од једне уловљене рибе у потрази за храном зарања у воду, често у јатима, добро организованим, што је представљало повод за једну од прича, да том приликом ослепи само две од осам врста роне, а нама најпознатији, велики бели пеликан лови уз помоћ аеродинамичних способности, хватајући плен отвореним кљуном на површини воде и то више пута заредом потом одлази на усамљено место или, уколико их има, до својих птића да би извукао уловљену рибу из свог кљуна и нахранио их, он притиска своје груди и то би могао бити мотив за настанак митског наратива забележеног у фисиологу у свету птица не спада у дуговечне, и у дивљини живи од 15–25 година спава на дрвећу, а када женка снесе јаја, родитељи наизменично леже на њима убројан је у нечисте животиње и није за јело (лев 11, 18; пнз 14, 17) пеликан (грч πελεκάν; лат pelicanus) се у српском преводу старог завета помиње пет пута, и даничић га преводи као гем за њега постоји мноштво синонима: куф, бучац, гушавац, нејасит, несит (који се не може заситити), јер у кљуну сабира мноштво плена што наводи на помисао да никада није сит у француско-грчком филму „пеликан“ доживљеном као хришћанском (из 2011 године) заплет се гради око њега као птића дечак га налази у потпалубљу, у замену за његов живот, скида свој златни крст са врата и даје га капетану брода и одводи га са собом живећи заједно између њих се успоставља топло пријатељство, што је необично, иако је пеликан друштвена и дружељубива птица чак постаје тачка ослонца између сина и оца и њиховог односа који се поново успоставља познавање симболизма и тумачења ове птице (лат pelecanus onocrotalus, ружичасти, бели пеликан) доприноси доживљају филма на сасвим другачији начин евхаристијски симбол на гласу је да међу живим бићима важи за најпожртвованијег родитеља према потомству фисиолог каже да преко сваке мере воли своје младе према том спису, доноси их четворо на свет, а када они порасту, младалачки, ударају родитеље у лице, а родитељи пеликани узвраћају ударце и убијају их, а потом из самилости, тугују над њима три дана плачу, јадикујући и трећег дана мајка пецрквена уметност сл 2 пеликан, нортумберланд бестијаријум 1250–60 године, ms 100, fol 41 пол гети музеј (извор: blogsgettyedu) април / март 2021 21 ликан удара себе у груди и просипа своју крв преко мртвих птића и тако их буди из мртвих овим чином исказала је љубав, пробијајући своје груди да би нахранила младунце својом крвљу у неким интерпретацијама помиње се отац пеликан у зависности од тоналитета и варијације приче (сл 2) није ли господ рекао: „чујте, небеса и слушај, земљо; јер господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене“ (ис 1, 2; уп ис 3, 5) творац свих живих бића нас је донео на свет, учинио јакима, а ми га „ударамо“ тако што радије служимо твари, него творцу (рим 1, 25) св епифаније кипарски каже да се ми, у тежњи да следујемо васкрслом христу, понашамо на овај начин међутим, он, уместо да нам узврати, смирено се пење на крст, на коме му је копљем пробијено тело, из кога су одмах потекли крв и вода (као својеврсна изворишта две темељне свете тајне цркве: евхаристије и крштења) за спасење и живот вечни (јн 19, 34; 6, 54–55) на основу овог наратива, пеликан је постао симбол христове крсне жртве коју је из љубави принео за живот света (сл 2, 3) то је слика евхаристије наглашена на студеничком распећу, на коме је и детаљ проливене крви која пада на адамову лобању, знак спирања прародитељског греха како се истиче на проскомидији: „искупио си нас пречистом крвљу својом од клетве законске на крсту прикован и копљем прободен излио си бесмртност људима, спаситељу наш“ ово схватање поткрепљено је стиховима из псалама (102, 6), јер нам се господ открива у псалмима: „постадох као гем у пустињи“, каже пророк давид, као морска птица на сувом, без воде, у пустињи као пустој, празној земљи (уп ис 34, 11; соф 2, 13–14) мада, библијске пустиње не морају да буду обавезно простори, нити времена оне могу бити подједнако и душевна стања као што су сабраност, повлачење у самоћу, спремност за сусрет са богом и слушање његове речи у некој мистичкој пустињи, пустињи у којој се христос суочавао са искушењима (мт 4, 1; лк 22, 39, 41) наслонимо се на христа изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога (св епифанија кипарског за кога се претпоставља да је састављач грчког фисиолога, св василија великог, св петра александријског), настављајући да живи у световној књижевности средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба у xiv веку у певањима помиње га данте алигијери, док се метафора „пеликанове кћери“ (those pelican daughters) сл 3 распеће христово, живопис, 1208–9 године, студеница (извор: galerijametropolitanacrs) црквена уметност 22 2 / 2021 којом је описано незахвално потомство, појављује у раном xvii веку у „краљу лиру“ вилијама шекспира пеликан има своје место и у „ричарду ii“, док лаерт у „хамлету“ дочекује госта добродошлицом као „пеликан који оживљава“ у елизабетанско доба жива симболика пеликана јасно се учитава на портрету краљице елизабете i, „пеликан“ николаса хилијарда око 1573 године, на коме носи привезак у облику ове птице на својим грудима данте у „божанственој комедији“ (рај xxv, 114) помиње христа као „нашег пеликана“, због мита раширеног у средњем веку да пеликан своје младе храни срцем овог на својим носио је груд’ма пре наш пеликан, и њега одреди с крста да служба припадне му судња’ (преоркестрација коља мићевић) апостоли су били позвани на мистични обед, трпезу љубави у горњу собу куће св јована богослова приликом вечере „један од ученика кога исус љубљаше бјеше наслоњен на наручје исусово“ (јн 13, 23), што је представљало посебну част (сл 4) у грудима смештена су племенита осећања људи, срце и данас би требало да се наслонимо на христа јер не можемо ништа без његове помоћи и безграничне љубави на послетку, не пева ли дивно св јефрем сирин у божићној химни (iii) он, док је наслоњен на мајчино наручје, на његовим грудима наслоњена су сва бића сл 4 пеликан храни младе својим срцем, мозаик, катедрала у ахену, 786 (извор: commonswikimediaorg) сл 5 тајна вечера, живопис, манастир хиландар (извор: hilandarinfo) црквена уметност април / март 2021 23 две основне идеје у докинсоновој причи о алтруизму су бесмртност и себичност прва, бесмртност, је темељна идеја докинс гене назива „бесмртним смотуљцима“ и читава прича у објашњењу алтруизма стоји на тој темељној идеји бесмртности – гени „желе“ да се умноже и да тако преживе наравно, идеја бесмртности је ту попут аксиома – докинс нити објашњава, нити би биолошким, па чак ни његовим симпатичним метафоричним наративом, могао да објасни одакле таква темељна идеја, идеја бесмртности а питање би се итекако могло поставити не само једно, већ више њих: зашто гени желе да опстану? зашто програмирају јединке да им тај опстанак, кроз размножавање омогуће? космос би могао постојати и без живота и сви они елементи из којих се и сами гени састоје, могли би постојати и без живота и без гена због чега живот? количина материје и енергије је свеједно непроменљива зар самом том чињеницом (законом о одржању материје и енергије) све већ не опстаје? одакле та идеја да је живот и то бесконачни живот тако важан, да на темељу те идеје креће читава прича о човеку и живом свету чак и од стране једног еволуционог биолога, уз то натуралисте и атеисте? не знам како би професор докинс одговорио на ова питања велика би ми жеља била (велика и, нажалост, за сада у практичном смислу неостварива), да се са њим сретнем и да му поставим макар једно питање управо ово – зашто у својој занимљивој причи, у којој маестрално популаризује науку, постулира идеју бесмртности? јер управо тај постулат диктира читаву логику његове даље теорије о алтруизму и „себичном гену“ ако би се извукла та база – жеља „бесмртних смотуљака“ (гена) да опстану кроз време, читава докинсонова теорија, која је иначе веома лепршава и са пуно детаља, распала би се у парампарчад идеја бесмртности је темељна спона, арматура која читаву докинсонову теорију односа међу живим светом држи као смислену грађевину мени лично, као хришћанину и теологу, његов постулат бесмртности говори много да се јунговски изразим, идеја бесмртности је архетип усађен у саму природу човека иако је атеиста и натуралиста, докинс не може да се отме овом архетипу, из простог разлога – јер је човек ако би остао доследан свом натурализму, докинс не би могао да оправда своју темељну идеју бесмртности у природи је бесмислено да ишта тежи бесмртности, укључујући и докинсонове „бесмртне смотуљке“, јер са становишта саме природе – смрт и не постоји да би се та истина природе видела, потребно је пажњу усмерити не на феномене, какви су гени или јединке живих бића које они „програмирају“, већ на оно што увек и непроменљиво јесте а шта је то што непроменљиво јесте и у чему се огледа та непроменљивост? савремена наука каже – количина материје и енергије су непроменљиви дакле, оно што заиста јесте су материја и енергија њихова постојаност и непроменљивост су у њиховој количини – нити настаје у дијалогу са атеизмом човекова идеја бесмртности, па и идеја ричарда докинса о „бесмртним смотуљцима“ јесу ништа друго него, свесно или несвесно, сведочење истине библијског откривења – да човек јесте на слику оног који јесте идеја бесмртности др александар милојков 24 2 / 2021 нова материја, нити нова енергија, нити пак постојећа материја и енергија ишчезавају а шта ишчезава и одакле нама људима уопште идеја да постоји смрт? ишчезавају управо феномени, пролазне појаве – укључујући и докинсонове „бесмртне смотуљке“, у којима се пројављују непролазне материја и енергија заправо, то ишчезавање феномена и није никакво стварно ишчезавање, век кружење оног што је количински непроменљиво – материје и енергије ово што данас говори савремена наука – кроз закон о одржању материје и енергије, представља одјек древног људског увида, старог колико и сам човек космогонијски митови, античка онтологија, поготово она пресократовска, говоре исто што и савремена наука – хаос, једно, вода, ваздух, ватра, апеирон само су другачија имена за оно што увек јесте – за оно што данас називамо материјом и енергијом отуда делује заиста зачуђујуће да један натуралиста, какав је професор докинс, бесмртност постулира тамо где јој по самој натури, или по самој природи ствари није место – у пролазне форме материје и енергије дефинитивно је изневерио своје натуралистичке оце, древне пресократовце свакако, ја ћу се сложити са професором докинсом у једном: не мирим се ни ја, као ни он, да бесмртност постављам тамо где јој је по природи ствари место – у непроменљиву количину материје и енергије ја ћу чак отићи и корак даље од докинса, постулираћу бесмртност не у гене, већ у саме живе и непоновљиве јединке – у личности али, за мене ово није ништа чудно, јер ја, за разлику од докинса, нисам натуралиста сматрам да је и његов (гени) и мој постулат бесмртности (личности) нешто потпуно неприродно обојица смо се, ја за корак даље, одмакли од поменутог природног места бесмртности – од чињенице да једино опстаје непромењена количина материје и енергије и докинсонови „себични гени“, ма колико успевали да се репликују кроз историју, као и моје личности – умиру, мењају се, нестају додуше, моје личности су још краћег века него докинсонови „себични гени“ његови „бесмртни смотуљци“, иако нису заиста бесмртни, јесу далеко ближи бесмртности од мојих личности ипак, има нечег заједничког у наша два постулата бесмртности – оба бесмртност постулирају на конкретност докинс на конкретан ген, ја на личност, која је по дефиницији конкретна и непоновљива гени јесу поновљиви, али нису конкретни у својој појединачности иако се за ген може рећи да је конкретан, јер се разликује од других гена, ген који је у конкретној јединки не опстаје као такав – опстаје само његова копија, која се налази у потомку јединке коју је „програмирао“ дакле, „бесмртност гена“ није бесмртност конкретне појединачности (гени који су у мом у дијалогу са ате измом фото: стефка борисова април / март 2021 25 телу, свакако ће умрети са мном), већ бесмртност као опстајање копија одређеног гена (у мојим потомцима преживеће не моји гени, већ копије мојих гена) ако бисмо ово превели на поље бесмртне личности, то би било нешто слично клонирању хипотетички, да ли би појединац преживео и након смрти (попут гена, о којем говори докинс), ако би се направио његов клон (копија) и неком техником у мозак тог клона убацила меморија читавог животног искуства покојника? да ли би тај клонирани појединац, на пример да је то мој клон, имао свест да он јесте ја – александар, са свим оним односима који ме чине александром, ако би му био преписан „софтвер“ из мог мозга? питање делује као тема за роман научне фантастике, заиста ко је гледао играни филм аватар, могао је видети управо овакву идеју бесмртности наравно, то јесте научна фантастика али, на тој „фантастици“ су ницале читаве религије и философски системи зар индијска реинкарнација није прича о бесмртности слична овој? платонова философија о метемпсихози (сеоби душа), такође? изгледа да је ова „фантастика“ поново онај архетип усађен у човекову природу докинсонова прича о генима, као „бесмртним смотуљцима“, следи готово идентичну логику као поменути религијскофилософски системи и ова моја илустрација на тему играног филма аватар с тим што смо докинс и ја отишли корак даље од поменутих религијско-философских система ти системи се углавном задржавају на бесмртности која је везана за општост, не за конкретност сеоба душа или реинкарнација је сеоба једне опште душе у различита тела на крају је циљ – нирвана, нестанак сваке појединачности и постојање једног океана општости улазак конкретног човека (душе, атмана) у нирвану, сликовито, био би као улазак капи воде у океан – кап се стапа са океаном и нестаје као појединачна ове религијско-философске системе бисмо могли назвати природном религијом, јер инспирација за њихов настанак није ништа друго до очигледна природа и свет око нас, који су мислећи људи посматрали са друге стране, идеја бесмртности која се поставља на конкретност јесте, како смо на почетку „јунговски“ рекли, архетип утиснут у свест човека тој идеји човек не може одолети – чему је сведок читава историја људског рода идеја бесмртности конкретног бића никада није нестајала из људске цивилизације тој идеји није одолео ни ричард докинс – његова симпатична метафорична прича о генима као „бесмртним смотуљцима“, утемељена је (верујем, несвесно, када је докинс у питању), управо поменутим древним архетипом порекло тог архетипа у човеку – ту базичну жељу да конкретно биће буде бесмртно, расветљава библијско откривење на својим првим страницама књиге постања човек је биће створено на слику бесмртности – на слику оног који јесте (изл 3, 14) – на слику бога (пост 1, 26–27) будући да је слика (икона) оног који јесте у човеку је положена жеља за тим јесте – за трајањем, за бесмртношћу јер, бог није небо и земљу, које је створио на почетку (пост 1, 1), створио по свом лику, па да истинито биће и бесмртност буду у безобличној земљи (пост 1, 2) – или, језиком савремене науке речено, у непроменљивој количини материје и енергије (што заправо и јесте библијска безоблична земља – безоблична материја и енергија, јеврејски: тоху ва-боху) иако то изгледа очигледно, те је на тој очигледности никла и једна велика и славна античка грчка онтологија и природне религије, какве су будизам, хиндуизам и њима сличне, архетип који је положен у човека тежио је и наставља да тежи да ту идеју бесмртности помери са опу дијалогу са ате измом докинс је добро прочитао у генима заиста пише – буди, јествуј! 26 2 / 2021 штег и безобличног на обликовано и конкретно тај архетип у човеку јесте управо његово саздање на слику онога који јесте човекова идеја бесмртности, па и идеја ричарда докинса о „бесмртним смотуљцима“ јесу ништа друго него, свесно или несвесно, сведочење истине библијског откривења – да човек јесте на слику оног који јесте та иконичност са оним који јесте, наводи и самог докинса, који је такође, као људско биће (иако атеиста), икона оног који јесте, да гене представи као „програм“ чији је задатак да се обезбеди бесмртност „бесмртни смотуљци“ – какав дивна синтагма! у њима је „смотана“ информација са самог почетка – да створимо човека по лику нашем – по лику оног који јесте – по лику бесмртности да, докинс је добро прочитао у генима заиста пише – буди, јествуј! фото: стефка борисова у сусрет часном посту: небеско благо праштална недеља (мт 6, 14–21) служење богу у нашем животу може бити изражено у речима трећег дела овог јеванђељског одељка не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше ми служимо ономе чему приања наше срце а оно не треба да се приљубљује земаљским добрима, већ небеским небеска блага су она која са душом човека прелазе и у вечни живот — она која човек једном стекавши, никада не губи ова блага су својства саме душе, којима се она карактерише сходно томе, небеска блага су хришћанске врлине управо и њих треба стицати с обзиром на то, ево управо поуке цркве својим чедима, која стоје код врата великог поста пост је време покајања опростивши ближњима, тражите опроштај од бога у благодатној тајни покајања средство за покајање и исправљање себе може бити пост, уздржање, смиравање тела ради победе духа о посту као неопходном средству јасно говори христос, одвраћајући само од коришћења њиме за сујетне циљеве будан и торжествујући над телом дух подиже човека на горе, а у горњим тежњама је и циљ људског живота * * * животиње наједене и дебеле не могу трчати тако брзо, као витки јелен, тако и чревоугодник не може бити делатан и успешан у подвизима као уздржани (свети филарет московски) из вечног мисионарског календара, изд у с – петербургу 1913 г, а према понов изд евангельские беседы на каждый день года (по церковним зачалам) (москва: правило веры, 2003 г превео са руског небојша ћосовић поуке светих отаца април / март 2021 27 тема броја: свети василије острошки — сведок васкрсења свети василије острошки чудотворац, новија икона (фото: ђакон драган с танасијевић) 28 2 / 2021 тема броја: свети василије острошки — сведок васкрсења данашњи секуларизовани свијет изгубио је прави појам светости то искушење не заобилази ни хришћане те се све више заборавља да је крајњи циљ човјековог постојања управо – светост светост као благодатно обожење у заједништву са јединим светим зато ријеч о светости никада не застаријева, увијек је савремена и упућена сваком човјеку у свакој епохи светост је искључиво божији дар то је нестворена божанска енергија тројичног бога који је свет по природи, а која се дарује човјеку у заједничарењу са христом у заједници цркве као његовог тијела према томе, светост је по природи – својство божије, а по заједничарењу – својство светих божијих људи светитељи откривају и пројављују у времену оно што је вјечно својство божије, откривају љепоту лика божијег у човјеку као такви, они су најдрагоцјенији дар божији једном народу, а и цркви уопште оваплотивши у својој личности оно што је најврједније у народу из којег потичу, светитељи су уједно и потврда божијег благодатног старања о том народу гледано кроз историју, у најтежа времена бог је у народу подизао своје свједоке који су одржали брод цркве и хришћанског етоса у бурама житејског мора и историјских недаћа и они су остали трајни свјетионици и путеводитељи на уском путу спасења учествујући непрестано у животу цркве и народа који их поштује чуда која чине светитељи најблагодатнији су израз њихове светости и оно чиме они залазе у сложено биће народног живота дакле, светост светитеља није субјективна, већ објективна вриједност која се испољава у односу према људима светац је живи примјер еванђелског живота наши српски светитељи су „со“ нашем народном организму и духовна „видјела“ нашој историји, која је бог открио и учинио видним светитељи откривају и пројављују у времену оно што је вјечно својство божије, откривају љепоту лика божијег у човјеку као такви, они су најдрагоцјенији дар божији једном народу, а и цркви уопште свети василије острошки — похвала рода нашега тема броја протојереј слободан лукић манастир острог (извор: shutterstockcom) април / март 2021 29 тема броја као такву свијећу неугасиве свјетлости, поставио је бог светог василија острошког да са висине „града који на гори стоји“ обасјава духовне стазе српском роду и свима који притичу његовим цјелебним и чудотворним моштима за живота је личио на земаљског анђела, његово тијело је и тада било храм духа светога, а по упокојењу његове нетрулежне мошти постале су ризница благодати и исцјелитељске силе божије из црквице ваведења у острошкој пештери, као из бање витезде сијају његове свете мошти које дух свети оживотворава и чини нетрулежним показујући тиме да је веза између светих људи и бога и по смрти нераскидива записани су бројни случајеви исцјељења и благодатне помоћи острошког свеца, а могли би се написати томови књига у којима би се сабрали сви примјери чуда која су заправо наставак чуда господњих описаних у писму: слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују (мт 11, 5) вјера светог василија је била безусловна и несебична он се није повукао у малу острошку пећину да би задобио неки дар од бога већ зато да би се цијелим својим бићем и животом предао на служење богу као и свети сава и многи други његови претходници, свети василије је „побјегао“ из свијета у потрази за пуноћом, а вратио се да би обасјао народ свој свјетлошћу откривене тајне 1 зато бог није оставио такву свјетиљку сакривену него ју је издигао да са врха острошке стијене обасјава цијели народ тако се још за његовог живота образовао култ који се срастао са срцем и душом православног народа, а који се ширио и међу инославним, чак и међу нехришћанима онај ко истински свједочи бога и правду његову не гледа „ко је ко“ већ у сваком човјеку види ближњег свога зато је острошки светитељ небројено пута потврдио да му је ближњи сваки онај који са вјером и љубављу приступа његовом светом кивоту свети василије се уткао 1 амфилохије радовић, „светост-мјера људског достојанства“, у зборнику радова: светост и одговорманастир острог (извор: shutterstockcom) ност, цетиње 2000, стр 72 30 2 / 2021 у народни живот превасходно као светитељ и чудотворац и његов харизматски значај се потврђује већ три и по вијека али, исто тако не треба губити из вида ни његов земаљски живот и рад, као архијереја једне од најважнијих области у тадашњој пећкој патријаршији, у веома сложеним и мучним приликама тога времена повукавши се из епископског двора у малу острошку пештеру, жељан испосничког, анахоретског живота, није престајао да као ревносни пастир брине о свом народу и цркви он је знао да ће се народ очувати у вјери и свештеној традицији не толико физичком борбом колико снажењем народне душе, јачањем морала и његовањем народне културе 2 стога је његовим прегалаштвом и подвизима „острошка пустиња процвјетала као неувели љиљан“,3 мала пештера је прерасла у манастир који је постао расадник вјерског и духовног живота подвижнички живот није га удаљио од народа већ је, напротив, развио још јаче по2 душан љ кашић, „свети василије острошки и његово доба“, у: свети василије острошки чудотворац, београд 1971, стр 27 3 акатист св василију острошком, икос 4 штовање према њему и велики углед међу савременицима поштован је као божији човјек послан ради спасења своме роду након његовог престављења, то поштовање је прерасло у култ, а он као светитељ постаје још присутнији у животу народа чуда, којима је бог прославио мошти светог василија још више су утврдила вјеру да је он послан као дар неба, захваљујући коме се овај народ одржао и опстао у врло немирном периоду историје и остао одан истинским и непролазним вриједностима вијековима свети василије острошки, као непоколебљиви стуб православља, својим доброчинствима чува душу српског народа, опомиње савјест и одржава пламен кандила вјере под олујним вјетром данашњице зато је и у овом нашем времену, бременитом разним искушењима и напастима, потребно управљати поглед срца ка острошким висинама, с молитвом светом василију, богоносном архијереју и великом бранитељу вјере православне, да одбрани све нас који његову свету вјеру држимо и поштујемо његов свети спомен аутор је парох будвански (митрополија црногоргско-приморска) тема броја световасилијевска литија у никшићу, децембар 2019 године (извор: епархија будимљанско-никшићка) април / март 2021 31 манастир острог је вероватно једно од најпознатијих места са кога многи срби желе да имају некакву реликвију попут бројанице, освештаног уља, иконе многи носе своје предмете од куће да би пронели поред моштију св василија управо је поменути светитељ разлог због којег људи долазе, а не толико задивљујући положај манастира у стени, неприступачност и стрмине које га окружују уколико би се неко нашао у конаку предвиђеном за поклонике који се наслања на горњи манастир, могао би чути приче од исцељења од разних болести до готово фантастичних приповести о св василију и његовом појављивању често се ове приче протежу од позиције аутентичне, искрене и дубоке вере па све до сујеверја међутим, не треба их одбацити, јер оне све представљају својеврсни покушај људи да, на себи могућ и доступан начин, искажу свој доживљај светиње, односно светитеља као и да повежу и идентификују живот са једним од најдивнијих и најчудеснијих угодника божијих који је изнедрио наш народ – светим василијем острошким тема броја мошти светог василија, међутим, никако нису једини разлог зашто би га требало повезивати са животом који сведочи васкрсење, премда су најочигледнији заправо читав живот овог угодника божијег говори о томе васкрсење — начин живота светог василија острош
... разлике између истока и запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира, вршење миропомазања само од стране епископа, скраћење велике четрдесетнице за једну недељу, служење свете литургије на бесквасном хлебу велики раскол мр раде с булајић 14 2 / 2021 ха лотариншког и надбискупа петра амалфијског стигавши у цариград, цар је примио посланство са свим почастима, али је посета патријарху била више него хладна латини су сматрали да им није исказана довољна почаст, а патријарх да није поздрављен у складу са протоколом 6 том приликом хумберт је понео са собом свој одговор архиепископу лаву охридском и никити ститатосу претходно је патријарх михаило кируларије ангажовао архиепископа лава охридског и монаха студијског манастира у цариграду, никиту ститатоса да богословски образложе новотарије које су се на западу појавиле услед великог незадовољства од стране представника римске цркве, бачена је анатема (проклетство) на цариградску цркву тако су се у суботу, 16 јула 1054 године, у цркви свете софије у цариграду појавили представници римске цркве пробили су се напред и приближили олтару говорећи против патријарха михаила кируларија затим су на часну трапезу ставили раније написа6 hubert jedin, velika povijest crkve, str 463 ну булу којом се баца анатема на патријарха и његове присталице при изласку из храма они су отресли прашину с ногу и изговорили речи: нека види бог и нека суди 7 ова була, која сведочи о крајњој острашћености представника римске цркве и која је пуна недоследности и противречности, ипак представља званични акт од прворазредног значаја на којем се заснива коначни раскол између источне и западне цркве ослањајући се на подршку свештенства и народа, патријарх михаило је у цариграду, 20 јула 1054 године, одржао сабор була папских легата којом се изриче анатема преведена је на грчки језик, на сабору је била осуђена, а пет дана после била је спаљена у цариграду 8 раскол из 1054 године никада није превазиђен, иако су више пута вођени озбиљни преговори о поновном уједињењу покушаји црквене уније на саборима у лиону 1274 и фиренци 1439 године нису заживели разлог томе можемо да тражимо у четвртом крсташком походу у коме су западни (римокатолички) ритери заузели цариград 1204 и основали латинско царство (1204–1261) током своје владавине латини су се крајње окрутно односили према православном становништву године 1965 године патријарх цариградски атинагора и папа павле vi поништили су међусобне анатеме из 1054 године литургијско јединство, међутим, није постигнуто због догматских разлика које и данас постоје 7 фјодор успенски, историја византијског царства период македонске династије 867–1057, београд 2000, стр 553 8 георгије острогорски, историја византије, стр 319 историја хришћанства устоличење патријарха михаила кируларија — илуминација из историје јована скилице, препис из 13 века skyllitzes matritensis biblioteca nacional de españa , fol 225r (извор: викимедија) април / март 2021 15 према казивањима која је пренео вл јован велимировић (1912–1989), синовац владике николаја велимировића, после боравака на светој гори епископ охридски николај долазио је назад у охрид са читавим свескама исписаним поукама, созерцањима, молитвама — духовном грађом коју је сакупљао међу светогорцима светогорске утицаје у стваралаштву еп николаја, попут утицаја учења старца силуана (1866–1938) запазили су и други истраживачи, те су указали на исте у молитвама на језеру које је вл николај објавио 1921 године но постоји још дела вл николаја за која су ранији истраживачи напоменули да су вероватно надахнута сусретима са светогорском духовношћу међу њима нарочито место заузима охридски пролог, дело које је врло утицајно и које је нарочито топло прихваћено међу верујућима већ скоро читав век на почетку 20 века хагиографских штива на српском језику није било много неколико кратких житија преведено је још у другој половини 19 века и штампано у оквиру издавачке делатности карловачке митрополије, а почетком 20 века још неколико у ослобођеној и уједињеној србији а потом краљевини схс издаваштво богомољачког покрета — народне хришћанске заједнице и сродних организација — доносило је од 1925 године српским читаоцима одабрана житија, најчешће у преводу са руског језика, у оквиру серије (под називом „библиотека народне хришћанске заједнице“, у којој је у међуратном периоду изашло укупно стотинак књига) и периодичног издања које је под насловом житија светих излазио у крагујевцу од 1925 године охридски пролог као дело епископа николаја збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом вл николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године за разлику од сличних ранијих збирки, познатих како у источној тако и западној хришћанској традицији (почев од најдревнијих мартирологија, затим доцнијих синаксара, минеја и патерикона, преко рада познатијих уређивача и издавача хагиографских материјала — поменимо допринос св симеона метафраста († око 990), пахомија србина († око 1484), макарија московског (око 1482– 1563), димитрија ростовског (1651–1709) итд, као и боландиста), дело еп николаја било је обогаћено његовим пригодним беседама, коментарима на светописамске и јеванђелске одељке, тумачењима, созерцањима, поукама и песмама — и у том смислу било слично ранијим за ромејски а потом хрисрпско духовно наслеђе збирка кратких пролошких житија за целу годину на савременом српском језику настала је трудом вл николаја, и под насловом охридски пролог штампана 1928 године ово дело еп николаја обогаћено је његовим пригодним беседама, коментарима на светописамске и јеванђелске одељке, тумачењима, созерцањима, поукама и песмама — и у том смислу слично ранијим пролозима, соборницима, торжественицима и чети-минејима, али опет ново и оригинално о једном веома читаном делу: охридски пролог владике николаја срећко петровић 16 2 / 2021 шћански словенски свет карактеристичним пролозима, соборницима, торжественицима и чети-минејима, али опет ново и оригинално вредност његовог дела моментално је препозната, те се исте године појавило и друго издање охридског пролога, а недуго потом и треће: пролог је у овим првим издањима штампан и као тротомна књига, али и као једна књига и као раздељен у две књиге о утицају и значају овог штива сведоче и прикази и препоруке које су се у наредним годинама појављивали у домаћој, нарочито црквеној штампи но углед пролога није био краткотрајан: охридски пролог владике николаја је радо читан деценијама после свог настанка упркос одређеном дистанцирању од лика и дела епископа николаја, охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке југославије у неким манастирима а касније и парохијским црквама уведен је обичај свакодневног читања пролога, било после вечерње службе било током сабрања за трпезом из историје издавања охридског пролога прво послератно издање охридског пролога — насловљено као житија светих (са оригиналним насловом на хрбату) штампао је свети архијерејски синод спц у београду 1961 године током следеће деценије појавило се и емигрантско издање — објављено у диселдорфу трудом тадашњег епископа западноевропског лаврентија 1976 године, као 7 том сабраних дела вл николаја према сећањима вл лаврентија, ово издање је на различите начине допремано у отаџбину, дистрибуирано у тајности и скривено од очију власти у југославији је пак следеће издање охридског пролога објављено у ваљеву, одн у манастиру ћелије 1984 године — а као аутор потписан је „монах тадија“ од 1991 године, у којој је штампано још једно издање пролога које је објавио свети архијерејски синод, појавио се већи број различитих изсрпско духовно наслеђе охридски пролог владике николаја је радо читан деценијама после свог настанка упркос одређеном дистанцирању од лика и дела епископа николаја, охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке југославије владика николај велимировић, фотографија из међуратног периода (извор: поукеорг) април / март 2021 17 дања овог дела еп николаја — штампали су их „глас цркве“ из шапца, „православац“ из шапца, православна црквена општина из линца, манастир ђурђеви ступови из раса, „духовни луг“ из крагујевца, епархија ваљевска и манастир лелић, манастир св николаја соко (неки од поменутих издавача по више пута), уз бројна додатна издања других домаћих издавача, нарочито оних комерцијалнијих права је штета што су многа од ових издања и после краја периода у ком власти нису одобравале публиковање дела еп николаја објављена илегално или полулегално, без каталогизације и евидентирања у народној библиотеци србије, те се о укупном броју издања и свеукупном тиражу одн укупном броју одштампаних примерака охридског пролога може само нагађати — а сва је прилика да је ово дело на српском језику штампано свакако у стотинама хиљада примерака ако не и више поред поменутих „стандардних“ издања (од којих су бројна заправо фототипски приређена ранија издања, понекада верна старијим верзијама или првом послератном синодском издању), године 1995 дип „филип вишњић“ објавило је аудио издање охридског пролога током прве две деценије 21 века појавило се и неколико верзија илустрованог охридског пролога, од којих су најраспрострањенија издања „гласа цркве“, „православца“ и „духовног луга“, а најновије је издање издавачке куће „пи-прес“ из пирота попис издања охридског пролога на српском 1928–1991 николај [велимировић], епископ охридски, охридски пролог: православна верска читанка (ниш: штампарија „св цар константин“, 1928); 1052 стр [у три књиге: књ 1, стр 1–328; књ 2, стр 329–684; књ 3, 685–1052 стр] николај [велимировић], епископ охридски, охридски пролог: православна верска читанка, 2 издање (ниш: штампарија „св цар константин“, 1928); 1052 + xvi стр (опремљено регистром) [исте године код истог издавача штампан и као двотомна публикација (књ 1, стр 1–500; књ 2, стр 501–1052 + xvi стр) [било је више поновљених тј прештампаних издања ове публикације до почетка 2 светског рата] [еп николај (велимировић)], житија светих (београд: свети архијерејски синод српске православне цркве, 1961); 1052 + xiii стр (наслов на хрпту: охридски пролог) епископ николај [велимировић], охридски пролог (= епископ николај, сабрана дела, књ 7) (диселдорф: српска православна епархија западноевропска, 1976); 1052 + xiii стр (фототипско издање — репродуксрпско духовно наслеђе прво издање охридског пролога из 1928 године 18 2 / 2021 ција издања светог архијерејског синода из 1961 г) [било је више прештампаних, поновљених и поправљених издања ове публикације у оквиру сабраних дела вл николаја; последње је објавио манастир св николаја соко, и оно је у импресуму датирано на 2016 годину] монах тадија [= еп николај велимировић], пролог (ваљево: манастир ћелије, 1984); 1052 + xiii стр епископ николај [велимировић], охридски пролог (шабац: глас цркве, 1991); 1052 + xiii стр (наслов на хрпту: пролог) епископ николај [велимировић], охридски пролог (београд: српска патријаршија, 1991); 1052 + xiii стр изабрана новија издања охридског пролога на српском епископ николај [велимировић], охридски пролог (београд: српска патријаршија, 19962 ; 19993 ); 1052 [+ xiv] стр владика николај [велимировић], охридски пролог, књ 1 (јануар–април); књ 2 (мај–август); књ 3 (септембар–децембар) [= (љубомир ранковић, радован биговић и митар миловановић, прир), владика николај, изабрана дела, књ 18; књ 19; књ 20] (ваљево: глас цркве, 1997); 352 + 375 + 384 стр владика николај велимировић, охридски пролог [звучни снимак] (београд: дип „филип вишњић“, 1999); 4 цд (3363 мин) (према штампаном издању из 1996 године, текст чита предраг михаиловић) владика николај [велимировић], охридски пролог (шабац: глас цркве, 2000); 961 + viii стр владика николај [велимировић], охридски пролог (линц: православна црквена општина, 2001); 960 стр свети николај [велимировић] српски, пролог [= сабрана дела, i; главни и одговорни уредник драган мићић] (линц: православна црквена општина линц, 2001); 868 + xii стр свети владика николај [велимировић], пролог (јануар–децембар; књ 1–12) (рас: манастир ђурђеви ступови — београд: завод за уџбенике и наставна средства, 2004); у 12 књига, приближно 12 х 250 стр владика николај [велимировић], охридски пролог (ваљево: епархија ваљевска — лелић: манастир лелић, 2007); 967 + viii стр владика николај [велимировић], охридски пролог (лелић: манастир лелић — шабац: глас цркве, 2009); 1100 стр [прештампавано и касније код других издавача, нпр манастир св николаја соко, 2016] свети владика николај охридски и жички, охридски пролог [илустровани]; приредио и уредио горан вељковић (крагујевац: духовни луг, 2013); 1124 + xvi стр (илустровано издање) (2 допуњено, измењено и поправљено издање 2017; 3 издање 2019) охридски пролог светог владике николаја: илустрована житија светих са поукама и песмама за сваки дан у години (пирот: pi-press, 2016); 749 стр + 1 електронски оптички диск (cd rom) српско духовно наслеђе свети владика николај велимировић, фотографија настала највероватније после 2 светског рата (извор: поукеорг) април / март 2021 19 људи су одувек били заинтересовани за свет животиња живећи у природи више него данас, тај свет их је окруживао и они су га посматрали тако су настала старовремена знања о птицама која су прикупљана у списима званим бестијаријуми у доба када је писан природослов (фисиолог), првобитна збирка, све приче о животињама које су кружиле усменим путем, биле су бележене без било какве провере онако, као што је херодот једном изјавио: „ја сам једноставно писао о ономе што сам чуо или читао“ у самом тексту светог писма старог завета пеликану се не приписује нека посебна особина која га одликује и самим тим, издваја међу другим птицама (ис 34, 11; соф 2, 14) међутим, постоји један наратив који надјачава све и има своју резонанцу забележен је у фисиологу, који је углавном био познат раним хришћанима, а потом је заживео у средњовековним бестијаријумима, представљајући главну иконографску представу пеликана, са својом хришћанском симболиком и значењем које одашиље (сл 1) оно што је допринело посебном доживљају пеликана јесте да живећи на обалама нила (док се једна врста хранила рибом, друга, која је живела на острвима прождирала је гуштере и крокодиле животиње са лошим предзнаком), буде одређен као уништитељ зла пеликан у природи пеликан је величанствена велика птица, мирног и радозналог понашања воли да жицрквена уметност изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога, настављајући да живи у световној књижевности средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба библијски бестијаријум: пеликан сл 1 пеликан у побожности, детаљ, горња маргина, рукопис, пирпонт морган библиотека, ms m 1031, fol 076r 1445–60 (извор: corsairmorganlibraryorg) ма милена стефановић 20 2 / 2021 ви на усамљеним местима, попут стеновитих острва усред океана (уп пс 102, 6; пустиња као метафора, прогоњеног и тужног давида; у познавању значења речи и покајања које у себи скрива псалтир) распон од главе до репа може да одговара висини једног високог човека као водена птица, која живи на обалама мора, река и језера, одличан је пливач и ловац на рибу карактеристичан је његов дугачак кљун који постаје упадљив када у његов доњи део који изгледа као кеса стане више од једне уловљене рибе у потрази за храном зарања у воду, често у јатима, добро организованим, што је представљало повод за једну од прича, да том приликом ослепи само две од осам врста роне, а нама најпознатији, велики бели пеликан лови уз помоћ аеродинамичних способности, хватајући плен отвореним кљуном на површини воде и то више пута заредом потом одлази на усамљено место или, уколико их има, до својих птића да би извукао уловљену рибу из свог кљуна и нахранио их, он притиска своје груди и то би могао бити мотив за настанак митског наратива забележеног у фисиологу у свету птица не спада у дуговечне, и у дивљини живи од 15–25 година спава на дрвећу, а када женка снесе јаја, родитељи наизменично леже на њима убројан је у нечисте животиње и није за јело (лев 11, 18; пнз 14, 17) пеликан (грч πελεκάν; лат pelicanus) се у српском преводу старог завета помиње пет пута, и даничић га преводи као гем за њега постоји мноштво синонима: куф, бучац, гушавац, нејасит, несит (који се не може заситити), јер у кљуну сабира мноштво плена што наводи на помисао да никада није сит у француско-грчком филму „пеликан“ доживљеном као хришћанском (из 2011 године) заплет се гради око њега као птића дечак га налази у потпалубљу, у замену за његов живот, скида свој златни крст са врата и даје га капетану брода и одводи га са собом живећи заједно између њих се успоставља топло пријатељство, што је необично, иако је пеликан друштвена и дружељубива птица чак постаје тачка ослонца између сина и оца и њиховог односа који се поново успоставља познавање симболизма и тумачења ове птице (лат pelecanus onocrotalus, ружичасти, бели пеликан) доприноси доживљају филма на сасвим другачији начин евхаристијски симбол на гласу је да међу живим бићима важи за најпожртвованијег родитеља према потомству фисиолог каже да преко сваке мере воли своје младе према том спису, доноси их четворо на свет, а када они порасту, младалачки, ударају родитеље у лице, а родитељи пеликани узвраћају ударце и убијају их, а потом из самилости, тугују над њима три дана плачу, јадикујући и трећег дана мајка пецрквена уметност сл 2 пеликан, нортумберланд бестијаријум 1250–60 године, ms 100, fol 41 пол гети музеј (извор: blogsgettyedu) април / март 2021 21 ликан удара себе у груди и просипа своју крв преко мртвих птића и тако их буди из мртвих овим чином исказала је љубав, пробијајући своје груди да би нахранила младунце својом крвљу у неким интерпретацијама помиње се отац пеликан у зависности од тоналитета и варијације приче (сл 2) није ли господ рекао: „чујте, небеса и слушај, земљо; јер господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене“ (ис 1, 2; уп ис 3, 5) творац свих живих бића нас је донео на свет, учинио јакима, а ми га „ударамо“ тако што радије служимо твари, него творцу (рим 1, 25) св епифаније кипарски каже да се ми, у тежњи да следујемо васкрслом христу, понашамо на овај начин међутим, он, уместо да нам узврати, смирено се пење на крст, на коме му је копљем пробијено тело, из кога су одмах потекли крв и вода (као својеврсна изворишта две темељне свете тајне цркве: евхаристије и крштења) за спасење и живот вечни (јн 19, 34; 6, 54–55) на основу овог наратива, пеликан је постао симбол христове крсне жртве коју је из љубави принео за живот света (сл 2, 3) то је слика евхаристије наглашена на студеничком распећу, на коме је и детаљ проливене крви која пада на адамову лобању, знак спирања прародитељског греха како се истиче на проскомидији: „искупио си нас пречистом крвљу својом од клетве законске на крсту прикован и копљем прободен излио си бесмртност људима, спаситељу наш“ ово схватање поткрепљено је стиховима из псалама (102, 6), јер нам се господ открива у псалмима: „постадох као гем у пустињи“, каже пророк давид, као морска птица на сувом, без воде, у пустињи као пустој, празној земљи (уп ис 34, 11; соф 2, 13–14) мада, библијске пустиње не морају да буду обавезно простори, нити времена оне могу бити подједнако и душевна стања као што су сабраност, повлачење у самоћу, спремност за сусрет са богом и слушање његове речи у некој мистичкој пустињи, пустињи у којој се христос суочавао са искушењима (мт 4, 1; лк 22, 39, 41) наслонимо се на христа изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога (св епифанија кипарског за кога се претпоставља да је састављач грчког фисиолога, св василија великог, св петра александријског), настављајући да живи у световној књижевности средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба у xiv веку у певањима помиње га данте алигијери, док се метафора „пеликанове кћери“ (those pelican daughters) сл 3 распеће христово, живопис, 1208–9 године, студеница (извор: galerijametropolitanacrs) црквена уметност 22 2 / 2021 којом је описано незахвално потомство, појављује у раном xvii веку у „краљу лиру“ вилијама шекспира пеликан има своје место и у „ричарду ii“, док лаерт у „хамлету“ дочекује госта добродошлицом као „пеликан који оживљава“ у елизабетанско доба жива симболика пеликана јасно се учитава на портрету краљице елизабете i, „пеликан“ николаса хилијарда око 1573 године, на коме носи привезак у облику ове птице на својим грудима данте у „божанственој комедији“ (рај xxv, 114) помиње христа као „нашег пеликана“, због мита раширеног у средњем веку да пеликан своје младе храни срцем овог на својим носио је груд’ма пре наш пеликан, и њега одреди с крста да служба припадне му судња’ (преоркестрација коља мићевић) апостоли су били позвани на мистични обед, трпезу љубави у горњу собу куће св јована богослова приликом вечере „један од ученика кога исус љубљаше бјеше наслоњен на наручје исусово“ (јн 13, 23), што је представљало посебну част (сл 4) у грудима смештена су племенита осећања људи, срце и данас би требало да се наслонимо на христа јер не можемо ништа без његове помоћи и безграничне љубави на послетку, не пева ли дивно св јефрем сирин у божићној химни (iii) он, док је наслоњен на мајчино наручје, на његовим грудима наслоњена су сва бића сл 4 пеликан храни младе својим срцем, мозаик, катедрала у ахену, 786 (извор: commonswikimediaorg) сл 5 тајна вечера, живопис, манастир хиландар (извор: hilandarinfo) црквена уметност април / март 2021 23 две основне идеје у докинсоновој причи о алтруизму су бесмртност и себичност прва, бесмртност, је темељна идеја докинс гене назива „бесмртним смотуљцима“ и читава прича у објашњењу алтруизма стоји на тој темељној идеји бесмртности – гени „желе“ да се умноже и да тако преживе наравно, идеја бесмртности је ту попут аксиома – докинс нити објашњава, нити би биолошким, па чак ни његовим симпатичним метафоричним наративом, могао да објасни одакле таква темељна идеја, идеја бесмртности а питање би се итекако могло поставити не само једно, већ више њих: зашто гени желе да опстану? зашто програмирају јединке да им тај опстанак, кроз размножавање омогуће? космос би могао постојати и без живота и сви они елементи из којих се и сами гени састоје, могли би постојати и без живота и без гена због чега живот? количина материје и енергије је свеједно непроменљива зар самом том чињеницом (законом о одржању материје и енергије) све већ не опстаје? одакле та идеја да је живот и то бесконачни живот тако важан, да на темељу те идеје креће читава прича о човеку и живом свету чак и од стране једног еволуционог биолога, уз то натуралисте и атеисте? не знам како би професор докинс одговорио на ова питања велика би ми жеља била (велика и, нажалост, за сада у практичном смислу неостварива), да се са њим сретнем и да му поставим макар једно питање управо ово – зашто у својој занимљивој причи, у којој маестрално популаризује науку, постулира идеју бесмртности? јер управо тај постулат диктира читаву логику његове даље теорије о алтруизму и „себичном гену“ ако би се извукла та база – жеља „бесмртних смотуљака“ (гена) да опстану кроз време, читава докинсонова теорија, која је иначе веома лепршава и са пуно детаља, распала би се у парампарчад идеја бесмртности је темељна спона, арматура која читаву докинсонову теорију односа међу живим светом држи као смислену грађевину мени лично, као хришћанину и теологу, његов постулат бесмртности говори много да се јунговски изразим, идеја бесмртности је архетип усађен у саму природу човека иако је атеиста и натуралиста, докинс не може да се отме овом архетипу, из простог разлога – јер је човек ако би остао доследан свом натурализму, докинс не би могао да оправда своју темељну идеју бесмртности у природи је бесмислено да ишта тежи бесмртности, укључујући и докинсонове „бесмртне смотуљке“, јер са становишта саме природе – смрт и не постоји да би се та истина природе видела, потребно је пажњу усмерити не на феномене, какви су гени или јединке живих бића које они „програмирају“, већ на оно што увек и непроменљиво јесте а шта је то што непроменљиво јесте и у чему се огледа та непроменљивост? савремена наука каже – количина материје и енергије су непроменљиви дакле, оно што заиста јесте су материја и енергија њихова постојаност и непроменљивост су у њиховој количини – нити настаје у дијалогу са атеизмом човекова идеја бесмртности, па и идеја ричарда докинса о „бесмртним смотуљцима“ јесу ништа друго него, свесно или несвесно, сведочење истине библијског откривења – да човек јесте на слику оног који јесте идеја бесмртности др александар милојков 24 2 / 2021 нова материја, нити нова енергија, нити пак постојећа материја и енергија ишчезавају а шта ишчезава и одакле нама људима уопште идеја да постоји смрт? ишчезавају управо феномени, пролазне појаве – укључујући и докинсонове „бесмртне смотуљке“, у којима се пројављују непролазне материја и енергија заправо, то ишчезавање феномена и није никакво стварно ишчезавање, век кружење оног што је количински непроменљиво – материје и енергије ово што данас говори савремена наука – кроз закон о одржању материје и енергије, представља одјек древног људског увида, старог колико и сам човек космогонијски митови, античка онтологија, поготово она пресократовска, говоре исто што и савремена наука – хаос, једно, вода, ваздух, ватра, апеирон само су другачија имена за оно што увек јесте – за оно што данас називамо материјом и енергијом отуда делује заиста зачуђујуће да један натуралиста, какав је професор докинс, бесмртност постулира тамо где јој по самој натури, или по самој природи ствари није место – у пролазне форме материје и енергије дефинитивно је изневерио своје натуралистичке оце, древне пресократовце свакако, ја ћу се сложити са професором докинсом у једном: не мирим се ни ја, као ни он, да бесмртност постављам тамо где јој је по природи ствари место – у непроменљиву количину материје и енергије ја ћу чак отићи и корак даље од докинса, постулираћу бесмртност не у гене, већ у саме живе и непоновљиве јединке – у личности али, за мене ово није ништа чудно, јер ја, за разлику од докинса, нисам натуралиста сматрам да је и његов (гени) и мој постулат бесмртности (личности) нешто потпуно неприродно обојица смо се, ја за корак даље, одмакли од поменутог природног места бесмртности – од чињенице да једино опстаје непромењена количина материје и енергије и докинсонови „себични гени“, ма колико успевали да се репликују кроз историју, као и моје личности – умиру, мењају се, нестају додуше, моје личности су још краћег века него докинсонови „себични гени“ његови „бесмртни смотуљци“, иако нису заиста бесмртни, јесу далеко ближи бесмртности од мојих личности ипак, има нечег заједничког у наша два постулата бесмртности – оба бесмртност постулирају на конкретност докинс на конкретан ген, ја на личност, која је по дефиницији конкретна и непоновљива гени јесу поновљиви, али нису конкретни у својој појединачности иако се за ген може рећи да је конкретан, јер се разликује од других гена, ген који је у конкретној јединки не опстаје као такав – опстаје само његова копија, која се налази у потомку јединке коју је „програмирао“ дакле, „бесмртност гена“ није бесмртност конкретне појединачности (гени који су у мом у дијалогу са ате измом фото: стефка борисова април / март 2021 25 телу, свакако ће умрети са мном), већ бесмртност као опстајање копија одређеног гена (у мојим потомцима преживеће не моји гени, већ копије мојих гена) ако бисмо ово превели на поље бесмртне личности, то би било нешто слично клонирању хипотетички, да ли би појединац преживео и након смрти (попут гена, о којем говори докинс), ако би се направио његов клон (копија) и неком техником у мозак тог клона убацила меморија читавог животног искуства покојника? да ли би тај клонирани појединац, на пример да је то мој клон, имао свест да он јесте ја – александар, са свим оним односима који ме чине александром, ако би му био преписан „софтвер“ из мог мозга? питање делује као тема за роман научне фантастике, заиста ко је гледао играни филм аватар, могао је видети управо овакву идеју бесмртности наравно, то јесте научна фантастика али, на тој „фантастици“ су ницале читаве религије и философски системи зар индијска реинкарнација није прича о бесмртности слична овој? платонова философија о метемпсихози (сеоби душа), такође? изгледа да је ова „фантастика“ поново онај архетип усађен у човекову природу докинсонова прича о генима, као „бесмртним смотуљцима“, следи готово идентичну логику као поменути религијскофилософски системи и ова моја илустрација на тему играног филма аватар с тим што смо докинс и ја отишли корак даље од поменутих религијско-философских система ти системи се углавном задржавају на бесмртности која је везана за општост, не за конкретност сеоба душа или реинкарнација је сеоба једне опште душе у различита тела на крају је циљ – нирвана, нестанак сваке појединачности и постојање једног океана општости улазак конкретног човека (душе, атмана) у нирвану, сликовито, био би као улазак капи воде у океан – кап се стапа са океаном и нестаје као појединачна ове религијско-философске системе бисмо могли назвати природном религијом, јер инспирација за њихов настанак није ништа друго до очигледна природа и свет око нас, који су мислећи људи посматрали са друге стране, идеја бесмртности која се поставља на конкретност јесте, како смо на почетку „јунговски“ рекли, архетип утиснут у свест човека тој идеји човек не може одолети – чему је сведок читава историја људског рода идеја бесмртности конкретног бића никада није нестајала из људске цивилизације тој идеји није одолео ни ричард докинс – његова симпатична метафорична прича о генима као „бесмртним смотуљцима“, утемељена је (верујем, несвесно, када је докинс у питању), управо поменутим древним архетипом порекло тог архетипа у човеку – ту базичну жељу да конкретно биће буде бесмртно, расветљава библијско откривење на својим првим страницама књиге постања човек је биће створено на слику бесмртности – на слику оног који јесте (изл 3, 14) – на слику бога (пост 1, 26–27) будући да је слика (икона) оног који јесте у човеку је положена жеља за тим јесте – за трајањем, за бесмртношћу јер, бог није небо и земљу, које је створио на почетку (пост 1, 1), створио по свом лику, па да истинито биће и бесмртност буду у безобличној земљи (пост 1, 2) – или, језиком савремене науке речено, у непроменљивој количини материје и енергије (што заправо и јесте библијска безоблична земља – безоблична материја и енергија, јеврејски: тоху ва-боху) иако то изгледа очигледно, те је на тој очигледности никла и једна велика и славна античка грчка онтологија и природне религије, какве су будизам, хиндуизам и њима сличне, архетип који је положен у човека тежио је и наставља да тежи да ту идеју бесмртности помери са опу дијалогу са ате измом докинс је добро прочитао у генима заиста пише – буди, јествуј! 26 2 / 2021 штег и безобличног на обликовано и конкретно тај архетип у човеку јесте управо његово саздање на слику онога који јесте човекова идеја бесмртности, па и идеја ричарда докинса о „бесмртним смотуљцима“ јесу ништа друго него, свесно или несвесно, сведочење истине библијског откривења – да човек јесте на слику оног који јесте та иконичност са оним који јесте, наводи и самог докинса, који је такође, као људско биће (иако атеиста), икона оног који јесте, да гене представи као „програм“ чији је задатак да се обезбеди бесмртност „бесмртни смотуљци“ – какав дивна синтагма! у њима је „смотана“ информација са самог почетка – да створимо човека по лику нашем – по лику оног који јесте – по лику бесмртности да, докинс је добро прочитао у генима заиста пише – буди, јествуј! фото: стефка борисова у сусрет часном посту: небеско благо праштална недеља (мт 6, 14–21) служење богу у нашем животу може бити изражено у речима трећег дела овог јеванђељског одељка не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше ми служимо ономе чему приања наше срце а оно не треба да се приљубљује земаљским добрима, већ небеским небеска блага су она која са душом човека прелазе и у вечни живот — она која човек једном стекавши, никада не губи ова блага су својства саме душе, којима се она карактерише сходно томе, небеска блага су хришћанске врлине управо и њих треба стицати с обзиром на то, ево управо поуке цркве својим чедима, која стоје код врата великог поста пост је време покајања опростивши ближњима, тражите опроштај од бога у благодатној тајни покајања средство за покајање и исправљање себе може бити пост, уздржање, смиравање тела ради победе духа о посту као неопходном средству јасно говори христос, одвраћајући само од коришћења њиме за сујетне циљеве будан и торжествујући над телом дух подиже човека на горе, а у горњим тежњама је и циљ људског живота * * * животиње наједене и дебеле не могу трчати тако брзо, као витки јелен, тако и чревоугодник не може бити делатан и успешан у подвизима као уздржани (свети филарет московски) из вечног мисионарског календара, изд у с – петербургу 1913 г, а према понов изд евангельские беседы на каждый день года (по церковним зачалам) (москва: правило веры, 2003 г превео са руског небојша ћосовић поуке светих отаца април / март 2021 27 тема броја: свети василије острошки — сведок васкрсења свети василије острошки чудотворац, новија икона (фото: ђакон драган с танасијевић) 28 2 / 2021 тема броја: свети василије острошки — сведок васкрсења данашњи секуларизовани свијет изгубио је прави појам светости то искушење не заобилази ни хришћане те се све више заборавља да је крајњи циљ човјековог постојања управо – светост светост као благодатно обожење у заједништву са јединим светим зато ријеч о светости никада не застаријева, увијек је савремена и упућена сваком човјеку у свакој епохи светост је искључиво божији дар то је нестворена божанска енергија тројичног бога који је свет по природи, а која се дарује човјеку у заједничарењу са христом у заједници цркве као његовог тијела према томе, светост је по природи – својство божије, а по заједничарењу – својство светих божијих људи светитељи откривају и пројављују у времену оно што је вјечно својство божије, откривају љепоту лика божијег у човјеку као такви, они су најдрагоцјенији дар божији једном народу, а и цркви уопште оваплотивши у својој личности оно што је најврједније у народу из којег потичу, светитељи су уједно и потврда божијег благодатног старања о том народу гледано кроз историју, у најтежа времена бог је у народу подизао своје свједоке који су одржали брод цркве и хришћанског етоса у бурама житејског мора и историјских недаћа и они су остали трајни свјетионици и путеводитељи на уском путу спасења учествујући непрестано у животу цркве и народа који их поштује чуда која чине светитељи најблагодатнији су израз њихове светости и оно чиме они залазе у сложено биће народног живота дакле, светост светитеља није субјективна, већ објективна вриједност која се испољава у односу према људима светац је живи примјер еванђелског живота наши српски светитељи су „со“ нашем народном организму и духовна „видјела“ нашој историји, која је бог открио и учинио видним светитељи откривају и пројављују у времену оно што је вјечно својство божије, откривају љепоту лика божијег у човјеку као такви, они су најдрагоцјенији дар божији једном народу, а и цркви уопште свети василије острошки — похвала рода нашега тема броја протојереј слободан лукић манастир острог (извор: shutterstockcom) април / март 2021 29 тема броја као такву свијећу неугасиве свјетлости, поставио је бог светог василија острошког да са висине „града који на гори стоји“ обасјава духовне стазе српском роду и свима који притичу његовим цјелебним и чудотворним моштима за живота је личио на земаљског анђела, његово тијело је и тада било храм духа светога, а по упокојењу његове нетрулежне мошти постале су ризница благодати и исцјелитељске силе божије из црквице ваведења у острошкој пештери, као из бање витезде сијају његове свете мошти које дух свети оживотворава и чини нетрулежним показујући тиме да је веза између светих људи и бога и по смрти нераскидива записани су бројни случајеви исцјељења и благодатне помоћи острошког свеца, а могли би се написати томови књига у којима би се сабрали сви примјери чуда која су заправо наставак чуда господњих описаних у писму: слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују (мт 11, 5) вјера светог василија је била безусловна и несебична он се није повукао у малу острошку пећину да би задобио неки дар од бога већ зато да би се цијелим својим бићем и животом предао на служење богу као и свети сава и многи други његови претходници, свети василије је „побјегао“ из свијета у потрази за пуноћом, а вратио се да би обасјао народ свој свјетлошћу откривене тајне 1 зато бог није оставио такву свјетиљку сакривену него ју је издигао да са врха острошке стијене обасјава цијели народ тако се још за његовог живота образовао култ који се срастао са срцем и душом православног народа, а који се ширио и међу инославним, чак и међу нехришћанима онај ко истински свједочи бога и правду његову не гледа „ко је ко“ већ у сваком човјеку види ближњег свога зато је острошки светитељ небројено пута потврдио да му је ближњи сваки онај који са вјером и љубављу приступа његовом светом кивоту свети василије се уткао 1 амфилохије радовић, „светост-мјера људског достојанства“, у зборнику радова: светост и одговорманастир острог (извор: shutterstockcom) ност, цетиње 2000, стр 72 30 2 / 2021 у народни живот превасходно као светитељ и чудотворац и његов харизматски значај се потврђује већ три и по вијека али, исто тако не треба губити из вида ни његов земаљски живот и рад, као архијереја једне од најважнијих области у тадашњој пећкој патријаршији, у веома сложеним и мучним приликама тога времена повукавши се из епископског двора у малу острошку пештеру, жељан испосничког, анахоретског живота, није престајао да као ревносни пастир брине о свом народу и цркви он је знао да ће се народ очувати у вјери и свештеној традицији не толико физичком борбом колико снажењем народне душе, јачањем морала и његовањем народне културе 2 стога је његовим прегалаштвом и подвизима „острошка пустиња процвјетала као неувели љиљан“,3 мала пештера је прерасла у манастир који је постао расадник вјерског и духовног живота подвижнички живот није га удаљио од народа већ је, напротив, развио још јаче по2 душан љ кашић, „свети василије острошки и његово доба“, у: свети василије острошки чудотворац, београд 1971, стр 27 3 акатист св василију острошком, икос 4 штовање према њему и велики углед међу савременицима поштован је као божији човјек послан ради спасења своме роду након његовог престављења, то поштовање је прерасло у култ, а он као светитељ постаје још присутнији у животу народа чуда, којима је бог прославио мошти светог василија још више су утврдила вјеру да је он послан као дар неба, захваљујући коме се овај народ одржао и опстао у врло немирном периоду историје и остао одан истинским и непролазним вриједностима вијековима свети василије острошки, као непоколебљиви стуб православља, својим доброчинствима чува душу српског народа, опомиње савјест и одржава пламен кандила вјере под олујним вјетром данашњице зато је и у овом нашем времену, бременитом разним искушењима и напастима, потребно управљати поглед срца ка острошким висинама, с молитвом светом василију, богоносном архијереју и великом бранитељу вјере православне, да одбрани све нас који његову свету вјеру држимо и поштујемо његов свети спомен аутор је парох будвански (митрополија црногоргско-приморска) тема броја световасилијевска литија у никшићу, децембар 2019 године (извор: епархија будимљанско-никшићка) април / март 2021 31 манастир острог је вероватно једно од најпознатијих места са кога многи срби желе да имају некакву реликвију попут бројанице, освештаног уља, иконе многи носе своје предмете од куће да би пронели поред моштију св василија управо је поменути светитељ разлог због којег људи долазе, а не толико задивљујући положај манастира у стени, неприступачност и стрмине које га окружују уколико би се неко нашао у конаку предвиђеном за поклонике који се наслања на горњи манастир, могао би чути приче од исцељења од разних болести до готово фантастичних приповести о св василију и његовом појављивању често се ове приче протежу од позиције аутентичне, искрене и дубоке вере па све до сујеверја међутим, не треба их одбацити, јер оне све представљају својеврсни покушај људи да, на себи могућ и доступан начин, искажу свој доживљај светиње, односно светитеља као и да повежу и идентификују живот са једним од најдивнијих и најчудеснијих угодника божијих који је изнедрио наш народ – светим василијем острошким тема броја мошти светог василија, међутим, никако нису једини разлог зашто би га требало повезивати са животом који сведочи васкрсење, премда су најочигледнији заправо читав живот овог угодника божијег говори о томе васкрсење — начин живота светог василија острош
Свеска: 378 | Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења
... Фотографија на насловној страни корице: Манастир Острог Фото: shutterstockcom Фотографија на другој страни корице: Његова Светост Патријарх српски Порфирије Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? Јер тамо заповеди Господ благослов, и живот до века“ (Пс 132, 13) Фото: Епархија захумско-херцеговачка (eparhija-zahumskohercegovackacom) Фотографија на полеђини корице: Манастир Тврдош Фото: shutterstockcom ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 378, МАРТ / АРПИЛ 2021 Реч уредника Мисионар par excellence 3 Сећајте се својих старешина Ка незабораву 4 Сећајте се својих старешина Слобода израза и смелост у разбијању калупа Слово о Епископу Атанасију (1938–2021) 6 Материк Света мученица Агнија 10 Хришћански живот Свете тајне као благодатно дело љубави Божије 12 Историја хришћанства Велики раскол 14 Историја хришћанства О једном веома читаном делу Охридски пролог Владике Николаја 16 Црквена уметност Библијски бестијаријум: пеликан 20 У дијалогу са атеизмом Идеја бесмртности 24 ТЕМА БРОЈА Свети Василије Острошки — похвала рода нашега 29 Васкрсење — начин живота Светог Василија Острошког 32 Замишљени над житијем Светог Василија Острошког 36 Сила Божија 38 Сведок васкрсења 41 Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! 43 Свети Василије Острошки — васељенски мисионар 44 Скромно, синко скромно 48 Пренос моштију Светог Василија Острошког 51 Света Земља Манастир Светог Онуфрија Великог, Акелдама 54 Света Гора Скит Светог Димитрија 56 Хришћанство и медицина Здравље душе као предуслов за здравље тела 58 Савремени изазови О квазихришћанским порукама које примамо преко вајбера 62 Мисионарски излог Збирка поезије Игора Григорјева на српском језику Отаџбина срце милује 64 стране април / март 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Свети Василије Острошки — сведок васкрсења мисионарспцсрб misionarspcrs МАРТ / АРПИЛ 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рачун Уплате не слати поштанском упутницом Рукописи и фотографије се не враћају Текстови и прилози објављени у Православном мисионару представљају ставове аутора Информативна служба: Текући рачун динарски број: 145-4721-71 Expobank Далматинска 22 Београд Текући рачун девизни број: lntermediary Deutsche Bank GmbH, Frankfurt/M (BIC DEUTDEFF) Account with inst: 935-9522-10 Marfin bank AD, Beograd (BIC LIKIRSBG) Beneficiary: RS35145007080000135615 Informativno Izdavacкa Ustanova Srpske Pravoslavne Crkve, Kralja Petra 5, Beograd Charges: For the account of ordering customer Својевремено је западнохришћански апологет Норман Гајслер објавио књигу под провокативним насловом, који је гласио: Немам довољно вере да бих био атеиста Тиме је желео да укаже на чињеницу да атеизам такође почива на вери (иако већина атеистичких писац
... Фотографија на насловној страни корице: Манастир Острог Фото: shutterstockcom Фотографија на другој страни корице: Његова Светост Патријарх српски Порфирије Фото: ђакон Драган С Танасијевић Фотографија на трећој страни корице: „Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? Јер тамо заповеди Господ благослов, и живот до века“ (Пс 132, 13) Фото: Епархија захумско-херцеговачка (eparhija-zahumskohercegovackacom) Фотографија на полеђини корице: Манастир Тврдош Фото: shutterstockcom ГОДИНА LXIV, СВЕСКА 378, МАРТ / АРПИЛ 2021 Реч уредника Мисионар par excellence 3 Сећајте се својих старешина Ка незабораву 4 Сећајте се својих старешина Слобода израза и смелост у разбијању калупа Слово о Епископу Атанасију (1938–2021) 6 Материк Света мученица Агнија 10 Хришћански живот Свете тајне као благодатно дело љубави Божије 12 Историја хришћанства Велики раскол 14 Историја хришћанства О једном веома читаном делу Охридски пролог Владике Николаја 16 Црквена уметност Библијски бестијаријум: пеликан 20 У дијалогу са атеизмом Идеја бесмртности 24 ТЕМА БРОЈА Свети Василије Острошки — похвала рода нашега 29 Васкрсење — начин живота Светог Василија Острошког 32 Замишљени над житијем Светог Василија Острошког 36 Сила Божија 38 Сведок васкрсења 41 Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! 43 Свети Василије Острошки — васељенски мисионар 44 Скромно, синко скромно 48 Пренос моштију Светог Василија Острошког 51 Света Земља Манастир Светог Онуфрија Великог, Акелдама 54 Света Гора Скит Светог Димитрија 56 Хришћанство и медицина Здравље душе као предуслов за здравље тела 58 Савремени изазови О квазихришћанским порукама које примамо преко вајбера 62 Мисионарски излог Збирка поезије Игора Григорјева на српском језику Отаџбина срце милује 64 стране април / март 2021 1 цена 90 динара МИСИОНАРСКО ГЛАСИЛО СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ЗА МЛАДЕ Тема броја: Свети Василије Острошки — сведок васкрсења мисионарспцсрб misionarspcrs МАРТ / АРПИЛ 2021 УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР: Председник Његово Преосвештенство Епископ бачки Г Иринеј Досадашњи уредници Епископ браничевски Хризостом (1958–1983) Епископ бачки др Иринеј (1983–1994) Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије (1994–2007) Главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић Оперативни уредник Срећко Петровић Технички уредник Марко Р Марковић Секретар, лектор и коректор Снежана Крупниковић Уређивачки одбор Мисионара: презвитер Александар Јевтић ђакон Владимир Пекић др Александар Милојков Радмила Грујић Виктор Вицановић Небојша Ћосовић Бранислав Илић Излази двомесечно Годишња претплата за нашу земљу је 500 динара Појединачни примерак 90 динара Претплата за нашу земљу може се уплатити на благајни Српске патријаршије, Краља Петра 5 или на текући рачун Уплате не слати поштанском упутницом Рукописи и фотографије се не враћају Текстови и прилози објављени у Православном мисионару представљају ставове аутора Информативна служба: Текући рачун динарски број: 145-4721-71 Expobank Далматинска 22 Београд Текући рачун девизни број: lntermediary Deutsche Bank GmbH, Frankfurt/M (BIC DEUTDEFF) Account with inst: 935-9522-10 Marfin bank AD, Beograd (BIC LIKIRSBG) Beneficiary: RS35145007080000135615 Informativno Izdavacкa Ustanova Srpske Pravoslavne Crkve, Kralja Petra 5, Beograd Charges: For the account of ordering customer Својевремено је западнохришћански апологет Норман Гајслер објавио књигу под провокативним насловом, који је гласио: Немам довољно вере да бих био атеиста Тиме је желео да укаже на чињеницу да атеизам такође почива на вери (иако већина атеистичких писац
Одреднице:
Архива бројева | Почетна страна
Претрага архиве часописа 'Православни мисионар'
Од 2008. - 2021. године. Претражујете: 7825 страница или 1815643 речи!
Претражите по индексу речи
А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М
Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
O претраживачу | Како најефикасније искористити претраживач
data-sfera.com
Претрага архиве часописа 'Православни мисионар'
Од 2008. - 2021. године. Претражујете: 7825 страница или 1815643 речи!
Претражите по индексу речи
А Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М
Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш
O претраживачу | Како најефикасније искористити претраживач
data-sfera.com