Претрага садржаја

Свеска: 364 | Света Тајна Свештенства
... богом као јединим извором истинског мира теологија болести: савремено читање исихазма и хришћанског аскетизма јана крстић теологија и медицина 8 6/ 2018 човек данашњице се у потпуности ослања на овакав медицински третман, те је заборавио постојање било какве алтернативе овом третману може се приметити да они који се данас окрећу алтернативним начинима лечења и различитим видовима алтернативне медицине, то скоро увек раде онда, када медицина практикована у званичним институцијама нема решење за њихов проблем ипак, неки наши савременици сматрају да овакав приступ није добар већ смо навели фукоа и ларшеа, а строгу критику оваквом приступу лечења износи и руски теолог и психолог (практический психолог) сергеј лазарев (сергей николаевич лазарев) ларше и лазарев овом проблему не приступају само теоријски (поготово лазарев), већ нуде начине за спровођење једног вида алтернативне медицине: лечење хришћанством лечење хришћанством иако смо овај вид лечења овде назвали „алтернативним“, тешко је рећи да он то стварно јесте, с обзиром на то да је далеко старије од савременог начина корене овог начина лечења проналазимо још код средњовековних филозофа, а најјасније се овакви ставови формирају кроз исихазам дослован превод речи „исихија“ је „мир“, „мировање“, „тишина“, али за православне подвижнике ова реч од давнина представља нешто више од тога оно што карактерише човека и свет који га окружује је немир, па човек стално тежи спокојству митрополит амфилохије (радовић) у лоцирању овог мира прави одличну аналогију: „и као што нам искуство свједочи да се мирно море не налази на морској површини него у дубини мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир твари и човјека треба тражити у дубинама човјека и твари, и ‘с оне стране „тих дубина“’ исихиа представља баш то: тражење тог и таквог унутрашњег мира у човеку, а преко њега сједињење са богом као јединим извором истинског мира најбољи превод за овај појам је онај који нуди јустин поповић: молитвено тиховање у овом тексту истражићемо начине лечења које нуде свети григорије палама и јован лествичник, као и њихово уклапање у живот савременог човека на самом крају, даћемо суд о потребности овог начина лечења савременог човека молитвеним тиховањем до светлости учење светог григорија паламе може се посматрати кроз теолошки спор са варламом калабријским његово дело тријаде истовремено представља и полемику између ове двојице, и главно сведочанство садржаја и смисла паламине мисли тријаде се састоје од три дела прва тријада говори о многобожачкој филозофији и њеним опасностима, методама исихастичке молитве и о питањима спознавања бога у другој тријади, палама јавно побија варламове ставове, а нарочито тезу да спознавање филозофије човеку може донети спасење трећа тријада се такође односи теологија и медицина jean-claude larchet (извор: orthodoxwikiorg) новембар / децембар 2018 9 теологија и медицина на варлама, представља одговор на његове антиисихастичке трактате и ту палама систематски излаже своје учење о обожењу и о таворској светлости као нествореној божијој енергији трећа тријада такође садржи учења о разликама између божанских енергија и божанске суштине прва фаза полемике између паламе и варлама је везана за разлику између филозофије и теологије, као и за питање богопознања по варламу, грчки филозофи су били уздигнути на исти ниво спознаје као мојсије и пророци он не прави разлику између филозофије и теологије у смислу богопознања, јер и једна и друга, по његовом мишљењу, имају за циљ спознавање бога и обе то подједнако омогућују палама одбацује варламову представу о јединству знања и повлачи оштру разлику између филозофије и теологије постоје две врсте знања, или мудрости, а то су светска и божанска мудрост филозофија почиње чулним опажањем, а завршава се спознајом створених реалности изнад тога почиње божија мудрост и она представља мистичко и неизрециво созерцање вечне светлости филозофи не могу да објасне оно што је невидљиво и непролазно јер немају ово искуство просветљења оно што највише карактерише учење светог григорија паламе и исихаста, јесте учење о овом другом начину спознаје бог је савршено неизрецив, неспознатљив и недоступан по суштини, али он постаје доступан и спознатљив човеку преко својих енергија ту је и разлика између божанске суштине (ουσία) и енергије (ενέργεια) бог је у својој суштини неспознатљив, али јесте спознатљив кроз своје енергије које су човеку доступне преко молитвеног тиховања молитвеним тиховањем човек је способан не само да спозна, него и да види бога који му се открива као светлост „то је светлост која се јавља кроз тајанствено просветљење, а познају је само они који је се удостоје она је уипостазирана, не зато што има своју ипостас, већ зато што је дух шаље у другу ипостас, где се заправо созерцава тада се исправно назива уипостазирано, јер се не созерцава сама у себи, нити у суштини, већ у ипостаси“ о врлинама и пороцима свети јован лествичник своје учење о хришћанском аскетизму најексплицитније износи у делу лествица идеју за назив за ово дело, лествичник је узео из старозаветне приче о јакову који је у сну видео лествицу по којој се пењу и силазе анђели, а чије је подножје стајало на земљи и врх додиривао небо овде лествица такође представља и ступњевит пут који почиње одрицањем од свега световног, а завршава се постизањем душевног спокојства лествица је подељена на тридесет глава које садрже поуке где свака глава одговара одређеној врлини или пороку у средишту учења светог јована лествичника је човек који је изложен опасним дејствима страсти страст 10 6/ 2018 свети григорије палама, архиепископ солунски је болест душе која је последица дејства демонске силе и греха страст у свом развоју пролази кроз четири фазе прва фаза је проста помисао у којој не учествује воља и у којој још нема греха друга фаза је спајање са овим помислима и ту је присутан вољни моменат трећа фаза огледа се у пристанку на оно што се појавило, тј у сједињењу вољног момента са уживањем четврта и последња фаза јесте поробљавање душе и трајно присуство њој саблажњиве мисли лествичник прави и класификацију страсти где је на првом месту стомакоугађање, а на последњем месту је гордост и сујета стомакоугађање је капија страсти и са њиме све почиње, док се гордост манифестује као наметање себе сваком другом бићу, па чак и богу сергеј лазарев се слаже са лествичником по питању озбиљности греха гордости аргумент који наводи јесте само прапочело зла: један од анђела се супротставио богу баш због осећања веће важности у односу на друге и у односу на човека гордост је окренула сатанаила против бога, и зато заслужује посебно место међу људским гресима и треба је се највише пазити као супротност гордости, на врху лествице, лествичник је поставио љубав као покретачку силу љубав је живот анђела, извор чудеса, вечито напредовање и љубав не мисли о злу кроз своје дело лествичник придаје посебну пажњу сећању на смрт као једном од главних аскетских делања овај аспект хришћанског аскетизма овде нам је посебно важан јер је у многоме везан за теологију болести о узроцима болести своју књигу теологија болести ларше започиње потрагом за узроцима болести по хришћанском предању, узрок људске болести је једнак узроку људске грешности и смртности – адамов и евин грех због овог греха први људи су прогоњени из еденског врта, због њега постају смртни, а човекова смртност је извор његове патње и његових болести о првобитном пореклу болести ларше цитира паламу: „одакле долазе слабости, болести и остала зла због којих наступа смрт? одакле потиче сама смрт? од нашег непокоравања божанској заповести, кршења правила које нам је одредио бог, нашег првобитног греха у божијем рају тако болести и немоћи сваке врсте проистичу из греха“ ову мисао не треба погрешно схватати узрок људске болешљивости јесте првобитни грех прародитеља, али ово не значи и да је узрок болести сваког појединца његов лични грех ако се, рецимо, ја разболим, један од узрока моје болести свакако јесте потенција и склоност људског бића ка болестима, која је ту због адамовог и евиног греха ипак, један од узрока моје болести свакако не мора бити неки од мојих грехова односно кршење неке од божијих заповести као аргумент ларше наводи болешљивост неких монаха чији живот можемо сматрати готово безгрешним, док постоје многобројни грешници чије је тело у изванредном здравственом стању ипак, из овога закључујемо да је смрт повезана са болешћу, не само због тога што болест често завршава смрћу, већ и зато што је на један други начин смрт, тј смртност, узрок болести како нам у овоме помаже сећање на смрт које помиње јован лествичник? сећања на смрт страх од смрти је, како каже лествичник, својство природе ипак, од њега не треба бежати и смрт не треба заборављати, већ је потребно присећати је се што је чешће могуће „као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига сећање на смрт подстиче монахе који живе у заједници на труд и дубоко размишљање, па штавише и на радосно подношење увреда а код оних који живе у безмолвију, оно доводи до престанка бриге о било чему земаљском, до непрекидне молитве и чувања ума те врлине су и мати и кћи сећања на смрт“ касније лествичник каже: „онај који хоће стално да у себи држи помисао на смрт и на суд божији, а предаје се бригама и пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива, а да не покреће руке“ можемо приметити два фактора сећања на смрт који чине ову делатност исцељујућом теологија и медицина новембар / децембар 2018 11 први фактор је извежбавање стрпљења у болести сведочанства о значају стрпљења су многобројна – појам трпљења у хришћанству не представља врлину само због окрепљења које пружа духу, већ и зато што подсећа на христа стрпљење такође указује и на помирљивост човека са ситуацијом у којој се налази, а то свакако јесте један од важних аспеката сећања на смрт други фактор сећања на смрт је одвајање овог од вечног живота смрт је само телесна, и што смо свеснији тога, то ћемо мирнији бити и у болести и у смрти мир и спокојност у болести се показала делотворном и у телесним, а поготово у психичким сметњама рецимо, скоро свака неуроза у психологији представља одсуство мира у човековом духу овај други фактор сећања на смрт, фактор одвајања овог од вечног живота, јасније је изложен кроз учење григорија паламе јаз између душе и тела као што смо већ помињали раније, када смо разматрали учење светог григорија паламе, два су начина спознаје, а само један од та два води до бога први, филозофски приступ, везан је за чулни свет и ван њега не може да трансцендира други, теолошки приступ, спознаје бога кроз његове енергије, а пут спознаје везан је за молитвено тиховање како ово спознавање бога може бити делотворно за људе који се сукобљавају са различитим телесним болестима? молитвено тиховање као такво нас само нагони на дистанцираност од телесних осећаја, пријатних или непријатних то се дешава услед фокусирања читавог бића на нешто вансветовно – на божанске енергије спознавањем истих, наша душа је ближа надчулном свету, а даља је од чулног света самим тим, телесне непогоде које су нас снашле постају мање важне, јер бивамо усмерени на своју душу и постајемо свесни пролазности телесних патњи због њиховог обитавања у овосветовној реалности ово је важно за преживљавање различитих болести, јер што се мање поистовећујемо са сопственим телом, то ћемо мање осећати патње којим је оно подвргнуто својатање тела и поистовећивање са њим наводи нас на приврженост телесним осећајима, како пријатним, тако и непријатним молитвеним тиховањем можемо своју душу довести у стање делимичног или потпуног занемаривања телесног бола у корист фокусираности на много важније ствари – на спознају бога и нас самих кроз божанске енергије као што смо на самом почетку поменули, савремени човек се готово у потпуности удаљио од ових начина лечења ипак, ови начини лечења, а и превенције болести, потребне су савременом човеку приметно је, да је због тога, у последњих неколико деценија оријентална култура практиковања јоге, пилатеса и осталих медитативних делатности, јако популарна у западном свету хтели то данас да признамо или не, научно-технолошки развој, тежња ка практичности и објективизација многих аспеката нашег живота нагони нас на занемаривање душе и духовних осећаја мира, спокојства и равнотеже јаз између душе и тела никада није био већи, с обзиром на то да смо тело подвргли различитим видовима механизовања, а душу одгурнули у неки превише апстрактни и далеки свет, као да она није у нама читање древних православних теолога-аскета, са макар оквирним освртом на позадину њихове мисли, може нам помоћи у превазилажењу овог јаза  теологија и медицина онај који хоће стално да у себи држи помисао на смрт и на суд божији, а предаје се бригама и пословима земаљским, личи на човека који би хтео да плива, а да не покреће руке 12 6/ 2018 тема последњих времена у нашој црквеној, али и широј јавности, изазива опречне реакције и коментаре у једном броју електронских и штампаних медија, као и у разговорима неких верника, преовлађују драматични и апокалиптични тонови који изазивају зебњу, страх и забринутост за себе и своје најближе у тим круговима се непрестано говори о владавини антихриста и времену највеће тираније у историји човечанства, потирању свих хришћанских вредности и, коначно, прогону хришћана са друге стране, академско богословље отворено заобилази ову тему, вероватно због њеног пророчког садржаја и далеког, неодређеног времена када треба да се одиграју ови драматични догађаји оба приступа потенцијално могу водити у крајност апокалиптичност и драматичност говора о овој теми може код једног броја верника да изазове смутњу која ће на крају довести до опсесивног страха и губитка вере преовладаће негативне емоције и доживљаји, што се може одразити на снагу и квалитет вере, као и на укупно психичко стање неких верника игнорисање ове теме, насупрот томе, води ка неразумевању времена у коме живимо, пасивизацији и неспремности да се уоче знаци „тајне безакоња“ ово безакоње, иако је тајно, не значи да није присутно напротив познати стих из друге посланице солуњанима светог апостола павла који каже да „тајна безакоња већ дејствује, само док се не уклони онај који сад задржава“ (2 сол 2, 7), свети јустин ћелијски тумачи на следећи начин: „шта је то што спречава, што задржава – τὸ κατέχον – антихриста да се јави сада, или сутра, или прексутра, или ма када сем ’у своје време’? црква христова: благодатна делатност цркве христове у свету, благодатна сила и власт њена: власт над нечистим дусима (мт 10, 1); власт да изгони ђаволе из људи, из света (мк 3, 15); власт и сила да сузбија свако зло и разраста свако добро; власт да спасава људе од греха, смрти и ђавола; власт над паклом“ (ср мт 16, 18) светитељ додаје: „вера људи у христа такође је сила која задржава и спречава да се јави антихрист али, када се у роду људском буде нагло почела гасити вера у господа христа; када се већина људи у својој слободи буду драговољно опредељивали за зло, и чинили зло, и волели зло; и када их бог, по жељама срца њиховог буде пустио да потону у нечистоту, у срамне сласти, у покварен ум, и они буду чинили сваку неправду, сваки грех, са свесним богоборством и злољубљем (ср рим 1, 24–31); и када кроз сва та добровољна људска зла ђаволи овладају већином људи који су се одрекли вере у јединог спаситеља света господа христа; – тада ће господ допустити да се јави и њихов врховни вођ христоборства антихрист, коме они хрле и јуре кроз, своја добровољна зла“ са тим у вези треба имати у виду и пророчко тумачење светог теофана затворника у коме он истиче и улогу власти: „пошто ће хришћанска етика шта је то што спречава, што задржава – τὸ κατέχον – антихриста да се јави сада, или сутра, или прексутра, или ма када сем ’у своје време’? црква христова: благодатна делатност цркве христове у свету ко (не)задржава? виктор вицановић новембар / децембар 2018 13 главно дело антихриста бити да све одврати од христа, то се он неће ни јавити док буде силна царска власт она му неће дати да се шири, спречиће га да дела у свом духу то јесте оно што задржава када свуда буду заведени такви пореци који погодују раскривењу антихристових стремљења тада ће се појавити и антихрист до тога доба ће сачекати, биће задржан“ дакле, црква и господ као глава цркве, задржавају долазак антихриста, али не безусловно, већ у оној мери којом људи верују у бога и живе богоугодним, хришћанским животом власт или друштвени поредак, из хришћанског угла гледано, има обавезу да својим законима обезбеди очување хришћанских вредности и стварање таквог друштвеног амбијента који ће омогућити верницима и честитим људима да живе у складу са законом божијим ради се заправо о небоземној вертикали: закон божији => морални закон => правда => друштвени (државни) закон ако власт себе види и препознаје у овој духовној вертикали, онда ће она задржавати продор „антихристових стремљења“(св теофан затворник) данас, нажалост, законски и правосудни системи скоро свих западних држава (којима србија жели да се прикључи), не само да себе не виде у наведеној вертикали, већ незаустављиво иду у правцу „инклузије греха“, легализујући неке велике грехове као друштвено прихватљиву норму понашања и живота легализују се хомосексуални бракови са могућношћу усвајање деце, легализује се еутаназија, употреба марихуане (канада), говори се о легализацији проституције, у школске системе уводи се сексуално образовање са учењем о разврату као саставним делом људске сексуалности, а о абортусу и неким аспектима вантелесне оплодње (пресађује се само једна од више оплођених јајних ћелија), не треба посебно говорити на тај начин етаблира се грех као инклузивни садржај система вредности, што се није дешавало од времена паганских држава и уређења чак ни тоталитарни (у суштини безбожнички), системи 20 века нису ишли толико далеко за хришћане нема дилеме у погледу релативизације греха: сваки који чини грех и безакоње чини, а грех јесте безакоње (1 јн 3, 4) другим речима, грехом се крши закон божији, удаљава се од бога и отвара се пут антихристовим стремљењима онај ко је саучесник у томе, не задржава његов долазак  хришћанска етика црква христова и њени непријатељи (извор: хризмарф) 14 6/ 2018 библија није писана да би нам пружила научне истине не само због тога што библија обухвата другачију сферу питања од оних научних, те нема преклапања једних и других, већ и зато што би било каква текстуална канонизација научних истина била немогућа заправо, синтагма „научна истина“ представља оксиморон јер, истина представља нешто стално и непроменљиво, док је својство научног поимања и исказа покрет и променљивост наука зато пре представља ход, померање ка некој претпостављено постојећој истини, него ли истину саму истина је по себи неупитна, догматична, несумњива, док су, са друге стране својства науке упитаност, недогматичност и сумња наука је сфера људског духа где човек себе пројављује као homo logicus и homo rationalis (логично и разумно биће), али и као homo ludens (биће које се игра) трагајући да ли и у којој мери оно како би могло бити (научна хипотеза) кореспондира са стварношћу (научни експеримент), идеја са емпиријом, научник је неко ко креативно гради (научну теорију стварности), имајући увек неодољиву жељу и спремност да све што сагради поруши, како би зидао ново науку на тај креативни покрет покреће сумња али, не сумња у истину већ сумња у знање сумња у знање као сумња да је истина досегнута отуда, никакав коначни текст, чија је непроменљивост постала канон, не може садржати научне истине бивајући покретне и променљиве, научне тврдње не могу постати текст са канонском непроменљивошћу зато, библију не треба читати као уџбеник науке, нити је библија ту да на било који начин буде пандан науци али, са друге стране, ни наука не може да буде пандан библији и уопште теологији ову позицију односа теологије (вере) и науке, лепо илуструје алистер мекграт, наводећи анегдоту са строгом учитељицом творца noma (non-overlapping megisteria) концепта односа вере и науке, стефана џ гулда гулдова учитељица, госпођа мекинери је имала обичај да децу удара по зглавцима уколико кажу или ураде нешто лоше и погрешно мекграт потом цитира гулда: „рећи ћу свим мојим колегама по ко зна који пут (од наших расправа на колеџу до писања научних трактата): наука једноставно не може (својим легитимним методама) дати суд о могућности божијег управљања природом ми то не потврђујемо, али и не поричемо; једноставно, ми као научници не можемо коментарисати такву ствар ако су неки међу нама нетачно тврдили да дарвинизам оспорава бога, онда ћу пронаћи госпођу мекинерни и замолити је да их изудара по зглавцима (али, само ако једу дијалогу са атеизмом јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним а кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени (рим 7, 15; 20) теолошки поглед на либетове експерименте хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (i) александар милојков новембар / децембар 2018 15 нако казни и оне међу нама који тврде да дарвинизам описује методе божијег деловања)“ библија и уопште теологија, дакле, не могу долазити у такав дијалог са науком где би се тежило неком конкордизму библије и науке, или пак где би ове две сфере приступа стварности биле пандан једна другој и међусобно се искључивале међутим, библија и теологија не само да могу, већ би и морале да уђу у један други вид дискусије са науком теологија би у тој дискусији требало да буде метафизичко окриље оном појавном, физичком, које наука види и описује када кажемо метафизичко, ту не мислимо само на бога који је иза појавног физичког света, већ и на сва она питања порекла и смисла самих физичких појава, чији се одговори налазе са оне стране физичког, а самим тим и са оне стране научно појмљивог и дескриптивног теологија, дакле, треба да пружи одговоре о пореклу и смислу физичке стварности коју наука испитује и описује научна истраживања и експерименти могу бити веома важни за сферу теологије оно у науци физичко може бити извесна манифестација онога што је у теологији живо као метафизичка теорија другим речима, теологија може дати тумачење појавног физичког света тј може да понуди ону смислену дескрипцију која методолошки измиче науци на овакав један начин, покушаћемо да уђемо у дијалог са науком, конкретно овде са неурофизиологијом, у редовима који следе довешћемо у дијалог библијску, хришћанску антропологију, појам слободе и првородног греха са неурофизиолошким испитивањима која су позната као либетови експерименти бенџамин либет (1916–2007), био је неуролог, који је осамдесетих година xx века спровео неурофизиолошко испитивање односа електричних сигнала у мозгу и садржаја свести испитивање је извршено на добровољцима којима је дат задатак да помере зглоб руке или у дијалогу са ате измом „рећи ћу свим мојим колегама по ко зна који пут: наука једноставно не може дати суд о могућности божијег управљања природом“ 16 6/ 2018 прст када то желе, те да једном посебном методом означе тачно време доношења своје одлуке циљ је био да се то време доношења одлуке (када је човек свестан да је одлучио), упореди са променама у електричним активностима мозга које су са свесним одлучивањем у вези резултати који су добијени у експерименту показују да електрична активност у мозгу временски претходи свесној одлуци да се начини задати покрет графички резултати изгледају као на слици: на хоризонталној скали дијаграма налази се време активирања појединих сегмената одлуке о покрету, као и време самог покрета на вертикалној скали налазе се вредности мерења електричних промена у мозгу или како су је либет и његови сарадници назвали, потенцијал спремности (rp: readiness potential) на временској скали видљива су три кључна момента у експерименту: 1) активација потенцијала спремности (on set of rp); свесна одлука о покрету 2) (w: time of awareness of urge to move) и 3) покрет (movement onset) дијаграм, дакле показује да покрету најпре претходи електрична активност у мозгу, тзв потенцијал спремности (rp), који се у мозгу региструје 0,5 sec пре покрета након потенцијала спремности следи свесност субјекта да се покрет вољно учини (w) та свесна одлука наступа 025 sec након што је започела електрична активност у мозгу (rp) закључак је да електрична активност мозга (оно несвесно) претходи свесности одлуке резултати либетовог експеримента, ако се узме у обзир да је још шездесетих година xx века откривено да сваком свесном покрету претходи пораст електричног потенцијала у мозгу, довели су до питања о онтолошком статусу слободе човекове одлуке и питања о постојању детерминизма овде се поново отвара егзегетско поље у којем копља поново укршта�

-АЛТЕРНАТИВНИМ-