Православни мисионар: 357

Реч уредника: Сведочење хришћанске вере

Наша религија је религија над религијама, богооткривена религија; права,
истинита религија. Друге религије су људске, празне, не познају величину
Тројичнога Бога. Не знају да је циљ и назначење нашег живота да постанемо
богови по благодати.
Свети Порфирије Кавсокаливит

На једном месту, у оквиру свог богатог опуса, отац Александар Шмеман је окарактерисао хришћанство као „религију спасења“. На другом је, међутим,
смело устврдио да је хришћанство „крај сваке религије“. Оба става, иако наизглед противречна, суштински су тачна – први се односи на хришћанство
у ширем смислу, а други на његово најдубље значење. У вези са овим потоњим, о. Александар је исправно приметио да светске религије све време траже начин да премосте зид који раздваја човека и Бога, али да је после Оваплоћења Бога Логоса та потреба нестала – Христос је срушио поменуту преграду својом Личношћу, која је на најприснијији начин сјединила божанску и људску природу без њиховог сливања. Истински сусрет човека и Бога
је, стога, могућ једино кроз Христа (ср. Јн 14, 6). Ономе ко ту тајну не препознаје остаје само да вапије Небу речима праведног и многострадалног Јова, који у својим мукама јадикује што нема никог ко би „ставио руку“ међу њега и Бога (Јов 9, 33). Од свих светских религија
хришћанству је несумњиво најближи старозаветни јудаизам, који је уједно и једина богооткривена религија поред хришћанске вере.Стари Завет, међутим, све време упућује на Христа – без Њега он остаје на нивоу обећања, попут архитектонског плана који чека да буде изведен. Зашто онда највећи број Јудејаца није препознао Исуса из Назарета као Месију, и поред тако очигледних старозаветних пророчанстава (поготово оних из Псалама
и Књиге пророка Исаије)? Пре него ли одговоримо на то питање, приметимо да ни највећи број хришћана све ове векове не успева да препозна Христа
у ближњима и њиховим потребама, и поред очигледних упозорења из Јеванђеља (в. Мт 25, 34–46). Откуда то? И у једном и у другом случају реч је о „покривалу“ које стоји на уму и срцу већине (2Кор 3, 15–16), покривалу које Бог не жели силом да склања већ тражи сараднике који ће Га
осведочити (уп. Дап 1, 8). Најбољи сведоци Истинитог Бога су Светитељи, обожене личности, богови по благодати. Њих можемо наћи једино у Цркви, заједници обожења у Духу Светом. У исламу, хиндуизму, будизму... нећемо срести личности попут Порфирија Кавсокаливита, Тадеја Витовничког, Софронија Сахарова, Пајсија Светогорца, и других нам знаних и незнаних светих савременика. У светским религијама, додуше, можемо пронаћи људе
са високим етичким нормама, изузетне аскете, самопрегорне друштвене делатнике... али, понављамо, не и обожене људе. Због тога питање истините
вере није само питање Истинитог Бога, већ и истинитог човека, у најдубљем могућем смислу. Нема лепше вере од хришћанске!, узвикује Свети ђакон
Авакум пред своју мученичкусмрт. У једну сажету реченицу, потписану сопственом крвљу, стале су на хиљаде страница виспрених апологија. Мучеништво је било и остало највиши вид сведочанства хришћанске вере пред незнабошцима, но то сведочанство се тражи само ако је хришћанин
стављен пред избор да исповеди Христа или да сачува овоземаљски живот. Постоји, међутим, један вид сведочанства вере који смо сви дужни да приносимо, стално и свуда. То је сведочење Христа начином живота (ср. Мт 5, 16). Мисија на делу, а потом и речју – златно је правило хришћанства. Живот по Јеванђељу је необориво сведочанство. „Реч се речју оповргава, но ко ће оповргнути живот?“, бриљантно примећује Свети
Григорије Палама. Са друге стране, сведочанство хришћанске вере је у најмању руку неприкладно од људи који, по речима Апостола Павла, имају
изглед побожности, а силе су се њене одрекли (2Тим 3, 5). Од таквог „сведочанства“ биће само штета. Стога су у наше време, које карактерише
изразита инфлација речи и хроничан недостатак животног примера, речи солунског исихасте прави мисионарски путоказ за сведочење хришћанске вере
припадницима светских религија у 21. веку.

С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић


Преузмите часопис

Садржај:
РЕЧ УРЕДНИКА – Сведочење хришћанске вере Пастир добри: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Господином Иларионом – Темељ мисије Цркве је проповед Благе Вести Јеванђеља Христовог! Пастир добри: Последњи дани Мати Божије Светли ликови историје СПЦ: Слово о Старцу Симеону Добрићевском У дијалогу са атеизмом: Научна теорија и идеологија Какве су ти мисли, такав ти је живот: Молитвени уздах Старцу срцезналцу ТЕМА БРОЈА Велика тајна побожности Вера Истине и светске религије Разговор са Гораном Раденковићем, професором Богословије „Свети Сава“ у Београду: Распеће и Васкрсење Архиепископ Јован Шаховској: Је ли могуће „братство религија“? О понуђеној празнини Вишедетне хришћанске породице: Породица Мишевић Светиње Свете Земље: Маслинска гора и Гетсимански врт Светиње Свете Горе: Манастир Дохијар Хришћански брак и породица: Протојереј Артемијe Владимиров – 5 правила за дете у храму Путопис– Мисионарска разгледница из Неи Порија Десет питања за православног мисионара – Свештеник Филип Гатари, Кенија Из историје Српске Православне Цркве: Филип Вишњић и српски духовници Српска традиција и обичаји – Обичаји пред свадбу у старини Духовне поуке у причама: Богородица се на нашој страни поклонила Путописи: Задужбина захвалности за исцељење: Манастир Гориоч Сведочанства: Живот је лепши него икада Из пера првог уредника Мисионара Епископа Хризостома Војиновића: Не мучи себе




Почетна
О НАМА
РЕДАКЦИЈА
ПРЕТПЛАТА
АРХИВА
КОНТАКТ
ИНТЕРНЕТ СПЦ

Штампа: Штампарија Српске Православне Цркве CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11) ISSN 0555–0122 Редакција: +381 11 30-25-116 Маркетинг: +381 11 30-25-113 Претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113 e-mail: misionar@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплата