Православни мисионар: 356

Реч уредника: Ја сам хлеб живота: Који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети (Јн 6, 35)

Једна од најпознатијих књига православног подвижништва, Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу, почиње причом о хришћанину чије је главно дело молитва и чија је целокупна имовина Свето Писмо под пазухом и торба на леђима у којој је суви хлеб, а сав накнадно стечени иметак једно старо издање Добротољубља. Тај непознати хришћански подвижник је ишао од места до места и записивао своје духовне доживљаје, који су нам остали као непроцењиво благо исихастичке духовности. Описана је не само духовна глад за Богом, већи начин на који се она задовољава – тако што се ум и срце непрестано хране Исусовом молитвом и напајају Светим Писмом и учењем Светих отаца.
Код нас, савремених хришћана, ситуација је углавном обрнута: не само што што су наше „животне торбе“ пуне разноразних ђаконија које нам отежавају духовни пут, него нам „под пазухом“ углавном вире овосветске књиге, мобилни телефони и козна шта још. Последица тога јесте хронична расејаност ума и неисцељене страсти срца. Није суштина нашег проблема у томе што не можемо живети конкретним начином живота поменутог подвижника (с обзиром да највећи број нас има породицу, послове, обавезе...), већ у томе што не напајамо своју духовну глад на начин на који је он то чинио. И није решење да ограничимо своје телесне потребе на хлеб и воду, већ да стекнемо умни осећај да смо у овом свету молитвене луталице које стреме Небеском Јерусалиму (ср. Јевр 12, 22).

Када у човеку постоји глад за Богом, то је показатељ духовног здравља. Као што телесне болести обично међу симптоми ма имају и губитак апетита, тако и у духовном смислу губитак „апетита“ за Богом значи да је душа болесна или да се затровала нечим лошим по духовно здравље. Здрава душа стално жели да се нахрани Христом, и то не само у смислу редовног причешћивања на Светој Литургији (које је основа и темељ хришћанског живота), већ и у смислу редовног, свакодневног причешћивања речју Светог Писма и што чешћим, по могућству сталним, умним призивањем Имена Господњег (ср. 1 Сол 5, 18). Одатле произилази да речи „хлеб наш насушни“ (ср. Мт 6, 9–13) не требада доживљавамо искључиво у материјалном, физичком смислу обичног хлеба који нам је потребан за биолошки, овоземаљски живот. Материјални хлеб нам је несумњиво неопходан, али он није довољан нити се само о њему говори у Молитви Господњој. То се најбоље види из ста рогрчког оригинала новозаветног текста у коме придев „насушни“ заправо значи надсуштни (буквално: изнад суштине). А само је један такав Хлеб – Онај који са неба силази (ср. Јн 6, 35–41).

Пребогата је Трпеза коју нам Црква нуди и није разумно остати гладан поредње, макар се ситили и мрвама (уп. Мт 15,27). Највише су се Хлеба са Неба наситили Светитељи. Они су земаљски хлеб узимали у мери неопходној за одржање живота или, другим речима, јели су да би живели, а нису живели да би јели – док су истовремено свим својим бићем тежили да се насите Христом. Ти људи су истински параметар и референца здравља душе. Код њих нема места формализму, ритуализму, академизму... и било ком другом скретању. Зашто? Зато што човек који се пажљиво и непрестано храни Небеским хлебом нема ни времена ни интереса за површне и сујетне ствари. Живот Светитељâ показује само једну поруку Богу: „Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога...“ (из молитве после причешћивања). А оно што нам је потребно од овоземаљских добара ће нам се ионако додати (ср. Лк 12, 31). У српском народу постоји обичај да се за време јела не говори. „Кад се једе, не прича се“, чули сте макар једном у животу. У духовном смислу важи исто – када човек тежи да насити своју душу Хлебом живота, онда се труди да не „прича“ са помислима и нити да упражњава било шта што би му одвлачило молитвену пажњу ума. У том смислу, очи душе треба да су свагда усмерене на Име Господње, као што су очи слушкињине усмерене на руке госпође њене (ср. Пс 122, 2). Када се таква умна молитвена пажња споји са покајањем и смиреноумљем, онда човек постаје сведок испуњавања обећања Господњег које каже: Ниште његове наситићу хлеба... (Пс 131, 15).
С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић


Преузмите часопис

Садржај:
Хлеб живота Живи подсетник на Хлеб наш насушни Старац Мојсије Светогорац о сусрету са Светим Старцем Пајсијем Нико није дошао до Бога без труда и муке Преподобна Касијана песникиња Оклоп („лорика“) Светог Патрика Значење речи вера и њена повезаност са Символом вере Испитајмо своју веру У дијалогу са атеизмом - Творац и методолошки натурализам природних наука ТЕМА БРОЈА Надсуштаствени хлеб Хлеб као евхаристијски принос Хлеб наш потребни Св. Максим Исповедник Кратко тумачење молитве Оче наш Разговор са протојерејем Димитријем Смирновим о томе како правилно разумети речи: „Све најбоље деци“ Најбоље за децу су њихови родитељи Породица Стаменковић Игуман Василије Домановић Гора Сион Манастир Зограф Побожни кесар Војихна отац монахиње Јефимије Изглед српских села у 19. веку „Симбол ношења Крста, Голготе и Васкрсења“ - Манастир Бањска на Косову и Метохији Духовне поуке у причама Духовни разговори 1–3. Трибине Цркве Светог Трифуна Из пера првог уредника Мисионара - Ако и мајка заборави своје дете, Ја те заборавити нећу!




Почетна
О НАМА
РЕДАКЦИЈА
ПРЕТПЛАТА
АРХИВА
КОНТАКТ
ИНТЕРНЕТ СПЦ

Штампа: Штампарија Српске Православне Цркве CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11) ISSN 0555–0122 Редакција: +381 11 30-25-116 Маркетинг: +381 11 30-25-113 Претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113 e-mail: misionar@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплата