Православни мисионар: 355

Реч уредника: Милостиве слуге Милостивог Бога

Истинском хришћанину ништа није тако
својствено као милост или милосрђе
према ближњем. Зашто? Зато што нам
хришћанска вера и Црква непрестано
благовесте о бескрајном милосрђу Господа
Бога према људима.

Свети Јован Кронштатски

Милосрђе је основни знамен хришћанствa када га поредимо са светским
религијама у домену етике. Оно је хришћанима својствено како према својима по вери, тако и према свима осталима, што најбоље илуструје јеванђелска прича о милостивом Самарјанину (в. Лк 10, 29–37). Милосрђе се подразумева чак и према непријатељима. Тако нам је завештано
речју и примером Господа нашег Исуса Христа, који је после неизбројних случајева милосрђа којима је обасипао народ око себе, на крају са Крста тражио милост за оне који га распињу, речима: Оче, опрости
им, јер не знају шта чине (Лк 23, 34). Ми, нажалост, често заборављамо на дубине милосрђа Божијег и чињеницу да смо „купљени скупо“ (1Кор 6, 20), сâмом Крвљу Сина Божијег. Ми заборављамо колика нам је милост указана даром праштања наших грехова, уколико приносимо достојно
покајање. За то смо дужни да узвратимо милошћу према ближњима тако што ћемо им опростити њихова сагрешења према нама. Супротан пут је пут немилосрдног слуге коме је опроштен велики дуг, а који је од својих
дужника грубо и сурово тражио неке ситне новце (ср. Мт 18, 23–35). Судбина тог слуге из јеванђелске приче нам је опомена, да нам се
„што горе“ не деси (уп. Јн 5, 14). Хришћанска логика је, дакле, сасвим једноставна и јасна:ако нама самима Бог указује свакодневну милост, тако што нам кроз Свету тајнуПокајања и Исповести отпушта грехе, онда
смо и ми дужни опраштати другима. Ако то не чинимо, онда смо у најмању руку лицемери јер свакога дана молимо: ...И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт 6, 12). Исто важи и за овоземаљске дарове којима нас Бог свакодневно дарује – ако нам Господ даје да смо здрави, сити, напојени, одевени, да имамо кров над
главом... онда треба за то да благодаримо не само речима, него и делима, тако што ћемо и ми сами показати самилост према онима који су
болесни, гладни, жедни, боси, бескућници... Ако у тренутку немамо шта да им пружимо од материјалних добара, макар можемо да саслушамо њихову муку и да им уделимо благу реч. Бог је премудро уредио да постоје и богати и сиромаси – први да Царство Небеско стичу милостињом од срца, а други трпљењем без роптања. Но постоји вид милостиње који сиромаси могу уделити богаташима. Како? Тако што ће се молити за њих. Молитвом
сви за свакога можемо уделити милостињу. Поготово је велики чин милосрђа молитва за оне који су се преставили Богу – неки оци Цркве сведоче да је усрдна молитва за умрле равна проливању крви. А када
се таква молитва удружи са класичном милостињом, онда је то крстолики огањ који продире све до неба. Тако Свети владика Николај Велимировић пише писмо мајци која не може да нађе гроб погинулог сина-војника и поручује јој да престане са плачем, а да надгробни крст свом сину направи од две дашчице: молитве и милосрђа. Јер, како каже Свети владика, „молитва се диже у висину, а милостиња шири у ширину“.
И у милосрђу постоје границе које одређује расуђивање. Примера ради, није милосрђе дати наркоману новац – он ће га сасвим сигурно потрошити на наркотике. Свети Јован Кронштатски је био један од најмилосрднијих свештеника које је историја Цркве познавала и кроз његове руке је пролазило на десетине хиљада рубаља дневно. Он би тај новац одмах
раздавао потребитима, али ни он није свакоме давао милостињу – сам је сведочио да новац није давао двема врстама људи: ноторним
лкохоличарима и онима којима је претходно нашао посао, а они нису
хтели да раде, већ само да просе. Ту је расуђивање сасвим јасно и применљиво и за наше време. Милосрђе, дакле, није тек нека опција
за хришћанина. Оно је императив јер је хришћанин по природи ствари
милостиви слуга Милостивог Бога. Ако тако будемо поставили ствари, можемо имати наду на помиловање у дан Суда (ср. Мт 25, 31–40) јер Сâм Христос нам поручује: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“
(Мт 5, 7).
С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић


Преузмите часопис

Садржај:
РЕЧ УРЕДНИКА: Милостиве слуге Милостивог Бога Реч пастира: Милостивост у бисерној нисци јеванђелских врлинa Материк: Храброст мироносица и улога жене у Цркви У дијалогу са атеизмом: Разум као кормилар сазнања ТЕМА БРОЈА Милост као боголикост Беседа на Гори Реч о милостињи Милостиња – сејање Човек – оваплоћена Божија милост Милостивост међу осталим Блаженствима Примери милосрђа према Студеничком типику Светога Саве Вишедетне хришћанске породице: Породица Икодиновић Хришћански брак и породица: „Каиш. Боље плетени“ Хришћански брак и породица: Наставни програм за разврат Србије Земља живих: Сведочанство Ивана М. Светиње Свете Земље: Гора Блаженства Светиње Свете Горе: Манастир Ксиропотам Храмови у изградњи: Нови храм манастира Светог Саве код Будве Из историје Српске Православне Цркве: Крст Светог Нестора Дечанског као знак вере Српска традиција и обичаји: Српске вароши и градови у 19. веку Сведочанство: Чудотворним уљем из Свете Земље до исцељења Сећање: Вера Илић, прва жена вероучитељ у Србији Сећање: Мој духовни отац, блаженопочивши архимандрит Гаврило (Вучковић) Одлазак ревносног архимандрита–мисионара Једно сећање на научника и поету Поезија Духовне поуке у причама: Тата, видиш ли? Вредан новчић Из пера првог уредника Мисионара: Епископ браничевски Хризостом Покрет побожних




Почетна
О НАМА
РЕДАКЦИЈА
ПРЕТПЛАТА
АРХИВА
КОНТАКТ
ИНТЕРНЕТ СПЦ

Штампа: Штампарија Српске Православне Цркве CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11) ISSN 0555–0122 Редакција: +381 11 30-25-116 Маркетинг: +381 11 30-25-113 Претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113 e-mail: misionar@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплата