Православни мисионар: 354

Реч уредника: Угаона конструкција православља

Један Господ, једна вера, једно крштење
(Еф 4, 5)

Постоје одређене ствари у животу о којима најчешће и не размишљамо,
премда су суштинског карактера. Слобода је најбољи пример – схватамо
је као нешто што се подразумева, но тек када је изгубимо осећамо какав
је она дар. У истом смислу можемо говорити о православној вери: Срби
је углавном наслеђују кроз родитељски дом, обично и не схватајући величину дара ког су многи народи још увек лишени. А сваки дар, разуме
се, потребује благодарност. Но да би човек благодарио за нешто, као што рекосмо, прво тог дара треба да је свестан и да га препознаје. У смислу препознавања Православља, формулација која га јасно одређује је Символ вере, који у наше време зна можда сваки стоти Србин... Никео-
цариградски символ вере настао је у четвртом веку као одговор на погрешна учења која су оспоравала да је Бог Један по суштини и Тројичан по лицима. Аријанство (којеје оспоравало божанску
природу Сина), а потом и његова верзија у виду духоборства (које је, као што му само име каже, оспоравало божанску природу Духа Светог), су страшно потресали црквени живот у то време. Ове јереси су, богословски
гледано, поражене, али су се временом слиле у токове ван хришћанства,
о чему најбоље говори ислам као својеврсно арапско аријанство светских
размера. Но као што рекосмо, суштинска победа над тим погрешним учењима је однета већ на Другом васељенском сабору, будући да се тицала богословске борбе унутар Цркве, а не ван ње. Символ вере је
стога Символ победе унутар Тврђаве Истине. Читајући чланове тог Символа ми исповедамо Бога у кога верујемо и истовремено потврђујемо
и свој лични идентитет у односу на Њега. Стога нема молитвеног правила
у животу православног хришћанина у коме не постоји Символ вере. Колико
је важно његово исповедање најбоље сведочи чињеница да Причешћу не можемо приступити без тога. Стога, ако за православне хришћане постоји
формулација коју би неизоставно морали знати у свако доба дана и ноћи,
онда би то био поменути свештени текст. Већ смо, међутим, напоменули
да у Србији ни изблиза није такво стање. Када свештеник чује шта све кумови изговарају када читају Символ вере при чину Крштења одојчади и мале деце запита се шта се то десило са нама. Није реч самоо томе да огроман проценат људи неправилно чита свети текст, делом и због специфичних богословских израза – то је у неку руку ненамеран пропуст
и дâ се исправити од стране присутног свештеника, а временом ће га свакако решити веронаука. Далеко већи проблем је начин на који се Символ вере изговара и који, парадоксално, често говори о неверју онога који то чита. Како просечном номиналном хришћанину данас објаснити важност тог текста и његове искрене потврде унутар (раз)ума? Можда, за почетак, тако што ћемо народу поједностављено рећи да је у питању Химна Православља – то ће ваљда променити макар тон и озбиљност
којим се свештени текст изговара. Има и оних који се питају зашто су се православни богослови уопште тако грчевито борили за готово свако
слово Символа вере? И зашто се данас не би попустило у стварима вере
ради помирења и консензуса међу многима? Разлог је једноставан: ако
се у питањима вере попусти у најмањем, нарушава се највеће: спасење. Искусни зидари ће потврдити да мала непрецизност у темељима угрожава
целу грађевину, а о већим омашкама да и не говоримо. Јер ако Бог није
тројичан по Лицима, како онда може бити Љубав и кога би то од вечности
волео? И ако Исус Христос није Оваплоћени Бог, ко ће онда премостити
провалију између Бога и човека, и како ће се човек уопште спасити? И
ако Дух Свети није Бог, ко ће нас освештати? На сва та и многа друга
питања вековима пре нас одговорили су оци Цркве својим облагодаћеним
умовима. То нису били богослови рационалисти, већ људи који су живели
Предањем Цркве и имали живо искуство сусрета са Богом. Они заправо и нису рекли ништа ново: само су у термине обукли откривењско искуство
Цркве. Неодступно бранећи темеље истините вере, Светитељи нису жалили
ни своје животе ако је то било потребно. Стога наша благодарност треба
да буде макар у томе да се доследно држимо прецизног вероисповедања
које нам је предато. Доследно и трепетно...
С љубављу у Христу Васкрслом
презвитер Оливер Суботић


Преузмите часопис

Садржај:
Реч уредника – Угаона конструкција православља Реч пастира: Вера достојна човека Старечник: „Дошло је време, почетак духовних подвига“ – Савремени старци о Великом посту Материк: Свети мученици Фауста, Евиласеј и Максим У дијалогу са атеизмом : Клопке сазнајних моћи ТЕМА БРОЈА Симбол вере: историјат, значај и наше време Срце правоверности Цркве Символ вере – саставни део Свете Литургије Исповедање вере Димитрија Кантакузина Хришћански брак и породица: Најважнија служба данас је очинство! Вишедетне хришћанске породице: Породица Ковачевић Светиње Свете земље: Капернаум, Галилеја Светиње Свете Горе: Манастир Пантократор Идите и научите све народе: Патријарх московски и све Русије Г. Кирил – Неке смернице за свештеничку проповед у савременом свету Десет питања за православног мисионара: У овом броју одговара јеромонах Симеон Лопез, Колумбија Мисионарско писмо: Једна храмовна слава и њен епилог Путописи: Соколице у гнезду манастира Српска традиција и обичаји: Српско село Храмови у изградњи: Храм Сабора Светог Јована Крститеља на Белим Водама Јубилеј: Десети рођендан хора ученика веронауке „Свети Симеон богопримац“ Мисионарски излог: Одраз Неба у каонском језеру Владика Данило Крстић – Светлосник Божије Лепоте Сведочанство: Чудесан догађај из живота чувеног српског архимандрита Из пера првог уредника Мисионара: О владици Висариону




Почетна
О НАМА
РЕДАКЦИЈА
ПРЕТПЛАТА
АРХИВА
КОНТАКТ
ИНТЕРНЕТ СПЦ

Штампа: Штампарија Српске Православне Цркве CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11) ISSN 0555–0122 Редакција: +381 11 30-25-116 Маркетинг: +381 11 30-25-113 Претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113 e-mail: misionar@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплата