Православни мисионар: 352

Реч уредника: Су­је­вер­је као па­ра­зит на те­лу ве­ре

Пазите да вас ко не зароби филозофијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу (Кол 2, 8)

Стална проповед, утврђивање вере парохијана и јачање њихове литургијске свести спадају у примарне мисионарске задатке сваког свештеника. Данас у Србији изазов на тим пољима не представљају само модернизам и секташтво, већ и традиционализам, с обзиром да највећи број Срба православље доживљава као народну веру наслеђену од предака,
практиковану у форми традиције, обичаја и фолклора. У поштовању наведених форми, додуше, нема ништа лоше (напротив!), али једино ако се не схвате као суштинско обележја православног хришћанства – последице које настају када спољашње, културолошко, „кожно рухо“ замени срж вере умеју да буду веома озбиљне. Једна од њих је сујеверје, које је својеврсни паразит на телу вере и које се множи век када се традиционализмом покушава надоместити жив однос са Богом. Разлог је једноставан: када год нема отворене и искрене динамике између човека и Бога, онда се појављују сурогати вере који формирају свест о постојању некаквих безличних стихија које управљају нашим животима и које се умилостивљују ритуалима, амајлијама и томе слично. Због тога сујеверје није тек споредна појава, него отворено одбацивање вере у Бога и као такво мора бити раскринкано до краја. Главни проблем у овом домену је „камуфлирање“ сујеверја иза плашта црквеног живота. Да бисмо тај проблем прецизније описали, направимо неколико поређења
између верујућег и формално верујућег, а заправо сујеверног човека. Верујући човедолази на Свету Литургију јер осећа да је она централна тачка његовог идентитета у којој треба да утоли глад и жеђ за Христом
у заједници верних. Сујеверан човек на ту исту службу такође долази, али из других разлога: да би му „кренуло боље“, зато „што се ваља“, зато што „има нешто“... Уколико после службе верујући човек се узме, свеће за ближње, он истовремено молитвено узноси ум и срце ка Богу, док сујеверан човек палећи свеће окупира свој ум размишљањем о томе који број свећа треба да запали, да ли је погодио њихову боју и величину, и где би уопште требало да их стави да би све било како треба. А када је у својој кући, верујући човек у одређено време практикује личну (и породичну) молитву, у чему су му молитвеник и бројаница помоћна средства, док сујеверан човек молитвеник држи поред кућног иконостаса, али га не отвара, а бројаницу носи, али је не користи. Оваквих и сличних примера је прегршт и сви редом сведоче о томе да се веран и сујеверан човек не разликују толико споља колико унутра, по живом односу према Богу и Његовој владалачкој сили.
Приметимо да је сујеверја у нашем народу било увек, но да је посебно почело да буја за време вишевековног ропства под Турцима, а чини се још више у време вишедеценијског ропства под комунистима. У оба периода Црква није могла слободно да обавља своју просветитељску улогу, због чега су се намножили разни незнабожачки обичаји и
празноверице у народу – као што се разне штеточине намноже у винограду ако се он интензивно не одржава, тако је и са словесним виноградом Божијим. Данас услови за ревностан рад са верним народом итекако постоје и неопходно је да се искористе да би се талог сујеверја што више уклонио. У процесу чишћења словесног винограда у наше време посебно важну улогу игра веронаука која младе нараштаје од самог почетка упознаје са хришћанством у аутентичном облику. Она, међутим, није гарант успеха, већ само значајна помоћ, јер није довољно
само знати Ко је Бог у кога верујемо, већ се том Богу треба и молити. Због тога је у наше време потребна не само проповед вере, већ далеко више пример вере. Душа српског народа вапије да буде запаљена жаром
молитве, а тај задатак могу испунити само људи који су сами постали молитвени – ко молитвеног жара нема за себе, како очекује да га преда другима? Пред нама је задатак да срце народно поново постане молитвено да би пламен молитве сагорео сваку нечистоту сујеверја. У том смислу је псалмски уздах Помагај, Господе, јер неста светих! (Пс 11,1) више него икад актуелан, будући да живимо у времену у коме је речи о вери много, а примера вере мало.

С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић


Преузмите часопис

Садржај:
Рeч уредника: Сујеверје као паразит на телу вере Свети Оци тумаче Свето Писмо: Свети Јован Златоуст: Логос постаде тијело и настани се међу нама (Јн 1, 14) Реч пастира: Смрт као завршетак једног и почeтак другог живота О питању изношења хране и пића на гробља Хришћански живот: Божићни пост – у сусрет Богомладенцу Старечник: „Да, помиловаћу те, одговара Бог“ Материк: Света Пулхерија благочестива Августа Византије У дијалогу са атеизмом: Квазинаука и квазивера Хришћанска етика: Смисао злочина и његова психологија Тeма броја Семе Аврамово Чистота вере, а не сујеверје Вера и проблем сујеверја Свештеник Тимотеј Алферов: О правој и „природној“ вери Хришћански брак и породица: Протојереј Димитрије Смирнов – Ми не умемо да живимо у породици– јер нас нису томе научили Вишедетне хришћанске породице: Породица Велимировић Светиње Свете Земље: Јордан и манастир Светог Јована Крститеља . Светиње Свете Горе: Манастир Кутлумуш Идите и научите све народе: Свети Василије Кинешемски – „Нада на Христа и Његову Божанску помоћ је апсолутно неопходна у хришћанској делатности!“ Десет питања за православног мисионара: У овом броју одговара Јоханес Волф, православни мисионар у Немачкој Мисионарско писмо: У спомен Светој Петки Сведочанства: Свети Прохор Пчињски спасава од струјног удара




Почетна
О ЧАСОПИСУ
УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР
СТАЛНИ АУТОРИ
АРХИВА
КОНТАКТ

Штампа: Штампарија Српске Православне Цркве CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11) ISSN 0555–0122 Редакција: +381 11 30-25-116 Маркетинг: +381 11 30-25-113 Претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113 e-mail: misionar@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплата