Православни мисионар: 350

Реч уредника: Име изнад сваког имена

И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова
Возглас на Светој Литургији

У епохи опште релативизације повремено се може чути да је свеједно којим именом називамо Бога и да у том погледу треба радити на превазилажењу разлика између религијâ. Да ли је то тачно? Хришћани су на то питање одлучно одговорили још пре два миленијума: нису пристали да ставе знак једнакости између Имена Истинитог Бога и именâ лажних богова римског пантеона. И такав избор су сведочили мучеништвом ако је било потребно. Разлог је једноставан: питање именовања Бога може бити свеједно само људима који Бога не познају или не желе да га упознају, док хришћани тачно знају Коме се клањају (ср. Јн 4, 22). Када именују конкретна Лица Свете Тројице – Оца, Сина и Светога Духа, једнога Бога у три личности равночасно обожаване – хришћани не користе некаква „описна“ одређења која су људи дали апстрактном Богу, већ имена којима се конкретни Бог људском роду открио. Такво Име обавезује онога који за њега зна, као што га обавезује име оца и мајке у односу на које добија свој лични идентитет на рођењу.
Призивати истинитог Бога истинитим именом је немерљив дар, привилегија које хришћани у наше време често ни сами нису у довољној мери свесни. Велики дар, али истовремено и велика одговорност, с обзиром да Име Божије треба призивати са побожношћу, пажњом и посебним поштовањем. То често заборавимо, поготово у молитви, када се Господу Богу треба обраћати макар онако како се то чини са значајним личностима. Најчешће нам приличи да будемо попут оптуженика који се обраћа судији или слуге који говори пред царем, иако је то тек почетни ступањ који траје све док не заволимо Бога свим срцем и потпуно се не препустимо Његовим заповестима (ср. Јн 14, 21). Тада добијамо смелост да Га призивамо као верни синови који према Њему немају само трепет и страхопоштовање, већ првенствено љубав као свезу врлина. Подвиг очишћења од страсти је неопходан за достизање такве љубави, но основа је светотајинског карактера, с обзиром да је благодатно усиновљење дар који се добија Крштењем. На тај дар нас подсећа свака Света Литургија, на којој молимо да смело и неосуђено смемо призивати Небескога Бога Оца. А само онај коме је Црква духовна Мати може Бога називати Оцем, како је то још Свети Кипријан Картагински напоменуо већ у ранохришћанско време. Конкретно именовање Бога, дакле, не говори само о Њему самом, већ и о онима који га именују.
А сада, запитајмо се сасвим отворено и искрено: колико пута смо успутно изговорили Преславно Име Пресвете Тројице? Колико пута смо у крајњој расејаности просто издекламовали Царе Небесни, Трисвето, Оче наш, Символ вере...? Колико пута смо по некаквом аутоматизму и без потребне пажње и осећања изговорили светотројичну формулу? Колико пута смо се немарно (па чак и неправилно) прекрстили када се помене Име Божије? Све то не остаје без последица уколико се човек не каје и не поправља (уп. Јр 48, 10). За велики број Срба, међутим, проблем је далеко озбиљнији јер су постали робови сулуде навике да псују Светињу. Да ли је, између осталог, и то један од разлога због којих наш народ има толико патњи и искушења?
Име Божије се никада не сме призивати узалуд (в. 2Мој 20, 7), али га је неопходно призивати стално (в. Еф 6, 18). Тако нам је предато вековним исихастичким опитом непрестане молитве која треба да сједини ум са срцем. Стално и покајно унутрашње молитвено призивање Имена изнад сваког имена (ср. Фил 2, 9) ће временом разгорети благодат у нашем срцу и потпуно нас препородити. И тада ћемо као истински верни синови клицати: Ава Оче! (Гал 4, 6–7).

С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић



Преузмите часопис

Садржај:
Рeч уредника: Име изнад сваког имена Реч пастира: Безумни богаташ као савремени друштвени и пастирски изазов Материк: Света мученица Недеља Свети Оци тумаче Свето Писмо: Свети Јован Златоуст– Из беседе на први стих Јовановог Јеванђеља Хришћанска етика: Смисао злочина и његова психологија У дијалогу са атеизмом: Вера и терет доказивања (III) Тема броја „Славу коју си ми дао, ја дајем њима“ Преславно Име које нам је откривено свише Протојереј Александар Шаргунов: Неизрецива тајна Пресвете Тројице О имену Божијем у руском богословљу Осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Вишедетне хришћанске породице: Породица Дујковић Светиње Свете Земље: Храм Рођења Христовог Светиње Свете Горе: Манастир Хиландар Идите и научите све народе: Архиепископ белгородски Јован – О мисионарској одговорности мирјана Из историје Српске Православне Цркве: Повест о Светом Јовану Владимиру и Косари Догађај: Величанствен дочек Мајке Ангелине у Угриновцима – Света мајка Ангелина као пример жртве и љубави Мисионарско писмо: Како је компанија Ласта добила крсну славу Представљамо Вам: Црква Светог Трифуна Сведочанства: Свети Нектарије Егински – исцелитељ од рака Мисионарски излог: Охридски пролог на немачком језику Поезија Пресвета Тројица Свети цар Лазар (Видовдан) Бити онај што небо разуме Тројица се трипут јави Небеске двери




Почетна
О ЧАСОПИСУ
УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР
СТАЛНИ АУТОРИ
АРХИВА
КОНТАКТ

Штампа: Штампарија Српске Православне Цркве CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11) ISSN 0555–0122 Редакција: +381 11 30-25-116 Маркетинг: +381 11 30-25-113 Претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113 e-mail: misionar@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплата