Православни мисионар: 348

Реч уредника: Ширина Заповести Божијих

Свему савршеноме видех крај; али је заповијест Твоја веома широка... (Пс 118, 96)

Разговор Христов са богатим младићем који се налази у сва три синоптичка јеванђеља (ср. Мт 19, 16–22; Мк 10, 17–22; Лк 18, 18–23) открива нам важну разлику између спољашњег и унутрашњег испуњавања Заповести Божијих. Богати младић (код апостола Луке: кнез), на позив Христов да испуни Заповести, без тренутка двоумљења одговара да то чини још „од младости своје“. Сасвим је могуће да је младић био искрен у свом одговору и да је био врлинаст у неку руку (у верзији повести коју даје апостол Марко стоји да је Христу „омилио“ после тог одговора). Постојао је, међутим, један озбиљан проблем, а то је привезаност ка богатству која га је спречавала да даље напредује. Ту страст је открило младићево тужно лице када га је Христос позвао да буде савршен тако што ће све раздати сиромасима и поћи за Њим.
Сушта супротност богатом младићу је богати старац – патријарх Авраам, праотац јеврејског народа. У његовим недрима је куцало срце слободно од страсне привезаности за било какво материјално богатство и овоземаљски статус: за Авраама је Господ био једино истинско богатство. Због тога је на позив Божији увек одговарао потврдно, чак и у случају када је на испит требало ставити родитељску љубав (в. 1Мојс 22, 2–3) са којом се никакво овоземаљско благо не може упоредити. Авраамова верност Заповестима Божијим је, дакле, била значајно другачија од оне коју је поседовао богати младић који је, додуше, био у спољашњим делима веран Сионском законодавству, али унутар себе није био спреман да без милости сруши „жртвеник“ идолу богатства.
Ово поређење нам открива да је спољашње држање Заповести потребно, али не и довољно ако га не прати унутрашње стање. Сетимо се, с тим у вези, како Господ своје апостоле упозорава да је сваки који погледа на жену са жељом већ учинио прељубу у срцу, иако то није урадио на самом делу (в. Мт 5, 28). Ту јасно видимо позив за суштинским држањем Заповести Божијих: у духу, а не само у слову. У супротном, ако се човек држи само слова Декалога, временом може постати сличан фарисеју (в. Мт 7, 10–13), па чак доспети и у секташке воде (адвентисти су очигледан пример). Потребно је стога да осетимо ширину Десет Божијих заповести и да се тек тада темељно „промеримо“. Тако, када се, примера ради, Трећом Заповешћу заповеда да не узимамо узалуд Име Господње, то се не односи само на поштапалице, узречице, или не дао Бог, псовке Његовог Имена, већ и на то да у молитви призивамо Име Господње са пажњом и страхопоштовањем, а не немарно и расејано. Или, рецимо, када Господ заповеда Петом Заповешћу да поштујемо родитеље – ту није у питању само лепо опхођење и материјална помоћ, већ и неговање умног мира са онима који су нас родили („да не ратујемо мислено против родитеља“, како је то наглашавао старац Тадеј Витовнички). Посебно је важно имати овакав приступ према Заповестима на исповести да бисмо правим именом назвали такозване „мале грехе“. Примера ради, свештеник често од верника има прилике да чује како чине само „свакодневне“ грехе, а поготово оговарање као нешто сасвим успутно и уобичајено у савременом свету у коме влада инфлација речи. Но у светлу истинског поштовања Декалога оговарање није никакав „стандардни“ и „уобичајени“ грех, већ директно нарушавање Девете Заповести која захтева да не сведочимо лажно на ближњег свога – не само на суду, већ и у свакој прилици. Овде је, уосталом, најбољи учитељ благодат Божија, која се брзо повлачи када се човек преда оговарању ближњег, дајући тиме до знања колико јој је мрско такво делање.
Истинска верност Декалогу, дакле, подразумева труд да ум и срце очистимо од страсти, тако што ћемо унутрашњег човека „утврдити на камену Заповести“. Од ревности на том пољу зависи да ли ћемо, по угледу на српског богатог младића Растка-Саву, бити свагда спремни да радосно пођемо за Христом када нас позове или ћемо по угледу на јеванђелског богатог младића тужно окренути главу на другу страну...

С љубављу у Христу Господу
презвитер Оливер Суботић



Преузмите часопис

Садржај:
Рeч уредника: Ширина Заповести Божијих Реч пастира: Надање као сизифовски посао? Старечник: „Да, помиловаћу те, одговара Бог“ Материк: Света Синклитикија Отачник: Климент Александријски о украшавању Хришћанска књижевност: Тајна човјекове личности – Његошев прилог хришћанској персонологији (2. део) У дијалогу са атеизмом: Вера и терет доказивања Teма броја Десет речи Синајско законодавство и сионска благодат Не кради Синај − гора Божијег Савеза Тежња за добрим законодавством код Срба Вишедетне хришћанске породице: Породица Ристановић Светиње Свете Земље: Храм Светог Гроба и Христовог Васкрсења Светиње Свете Горе: Манастир Ватопед Идите и научите све народе: Питања са којима се сусреће дежурни хришћани у храму Православље широм света: Интервју са Јоханесом Волфом – Православни Немац о Православљу у Немачкој Путопис: Велика Хоча – центар метохијског виногорја Веронаука: Читање и школска катихизација Вјечнаја памјат: Прота Дејан Дејановић (1930–2016) Поезија: Десет Божијих заповести У Синају, на Хориву




Почетна
О ЧАСОПИСУ
УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР
СТАЛНИ АУТОРИ
АРХИВА
КОНТАКТ

Штампа: Штампарија Српске Православне Цркве CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11) ISSN 0555–0122 Редакција: +381 11 30-25-116 Маркетинг: +381 11 30-25-113 Претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113 e-mail: misionar@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплата