Православни мисионар: 347

Реч уредника: Царство нестворене Светлости

Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт 13, 44)

Често коришћен „алиби“ који се може чути од хришћана који ретко (или никада) не посећују богослужења гласи отприлике овако: „У цркву идем када осетим духовну потребу, а Бога носим у свом срцу“. Не улазећи у суштину идеје повременог задовољавања „духовних потреба“ (која није ништа друго до потрошачки менталитет примењен на живот Цркве), веома је занимљив други део реченице, у коме се говори о ношењу Бога у срцу. Одакле долази такав осећај и да ли је тачан?
Човек је биће створено по лику Божијем (в. 1Мој 1, 26–27): слобода, словесност, умна природа, личносни начин постојања, стваралачки дар... и много тога другог откривају боголикост код сваког човека. Првородни грех Адама и Еве је помрачио (али не и уништио) лик Божији у човеку, после чега је била потребна његова обнова. Њу је остварио Христос, који је „обновио људску природу иструлелу грехом“, а нама кроз крштење даровао очишћење од прљавштине греха и духовни препород. Тај крштењски препород, између осталог, је везан и за дар благодати Божије која се усељава у дубине духовног срца. Рекло би се, на први поглед, да су можда у праву они хришћани који говоре да нема потребе да одлазе на богослужења у храмове јер већ носе Бога у срцу, будући да су крштени. Тако је само док не поставимо себи једно важно питање: колико смо Богу у свом срцу дали места? Какав је „третман“ дат крштењској благодати? Да ли јој је омогућено да „разгори“ цело наше биће? И да ли смо Христу-Цару у срцу приправили почасно место или тек неку пећину „где би главу склонио“ (уп. Мт 8, 20)? Искрен одговор на та питања најчешће је поражавајући...
Наиме, тиме што је икона обновљена и благодат Божија населила дубине срца, изагнавши одатле „сваког злог и нечистог духа“, задатак није ни издалека завршен. У супротном би крштењем човек аутоматски био и спасен, а то није тако – за спасење је потребно икону узвести до подобија. Тај процес захтева лични, подвижнички труд у литургијским „недрима“ наше духовне Мати (Цркве) која нас је родила и уз чије „млеко“ (Причешће) духовно узрастамо. Закључак је јасан: примање крштењске благодати само нас још више обавезује да живимо врлински и да будемо литургијски активни чланови Цркве. Стога бисмо могли рећи да је наш основни задатак после Крштења да „откријемо“ даровану благодат која је попут каквог блага скривена у дубинама нашег бића и која се не види јасно од магле страсти. Та благодат је ништа друго до Царство Божије унутар нас које чека да му се слободно отворимо (уп. Лк 17, 21; Мт 13, 14).
Атеисти често тврде како Црква учи да Царство Небеско почиње тек после смрти, те да тиме манипулише тежином људског живота зарад добијања верника. Та интерпретација је и погрешна и малициозна. Истина је да човек прво треба да умре да би задобио Царство Небеско, али то није смрт у смислу који наводи атеистичка пропаганда – потребно је добровољно умрети греху. Почетак умирања царству таме и рађања за Царство Светлости јесте управо крштење, а наставак је у сталном покајању и животу по заповестима Господњим. Тек када потпуно оставимо грех и „умремо старом човеку“ који живи у страстима (уп. Еф 4, 22), тада васкрсава нови, врлински човек, обасјан изнутра и споља Царством Нестворене Светлости (уп. Еф 4, 22–32; Кол 3, 9–13). Царство Божије је, дакле, присутно већ овде и сада, иако не у пуноћи – о томе најбоље сведочи опит Светитеља Цркве који су током овоземаљског живота уведени у Светлост Царства Божијег јер су свецело припадали Цару-Христу.
Благодат Крштења стрпљиво чека у дубинама нашег срца да јој допустимо да нас загреје и обасја нествореним огњем. Свете тајне Цркве су у том погледу „темељ“ на коме благодаћу Духа Светог, којом се подстичу и оснажују наши трудови, „зидамо“ грађевину новог човека. Крајњи циљ тог духовног подухвата је достизање мере раста пуноће Христове (уп. Еф 4, 13), када се Царство Небеско открива у сили и слави (уп. Мт 16, 28) и када ћемо заиста моћи да кажемо да долично носимо Бога у свом срцу.

С љубављу у Христу Господу,
презвитер Оливер Суботић



Преузмите часопис

Садржај:
Рeч уредника: Царство нестворене Светлости Реч пастира: Неблагодарност као грех свакодневнице Старечник: Бројаница је духовно оружје Материк: Преподобна Исидора Хришћанска књижевност: Тајна човјекове личности – Његошев прилог хришћанској персонологији У дијалогу са атеизмом: Антитеизам Тема броја: Царство Божије у нама Најдубље истине скривене у нама Свети Теофан Затворник: Зацаривање Господа у нама Раз го вор са протојерејем-ставрофором др Милошем Весином: О тајни Царства Божијег Степенице врлина ка Царству Небеском Вишедетне хришћанске породице: Породица Карановић Идите и научите све народе: Две мисије – нађи 10 разлика Православље широм света: Чувари Православља на Тајланду Светиње Свете Земље: Храм Светог Гроба и Христовог Васкрсења Светиње Свете Горе: Велика Лавра – Лавра Светог Атанасија Атонског Представљамо Вам: Манастир Савина главица Путопис: Света недра Метохије Светињама Грчке у походе Вјечнаја памјат: О Сава Копорински (1926–2015) Сведочанства: Дар прозорљивости оца Лазара Острошког Поезија: Дубока Косовска победа Царство Божије




Почетна
О ЧАСОПИСУ
УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР
СТАЛНИ АУТОРИ
АРХИВА
КОНТАКТ

Штампа: Штампарија Српске Православне Цркве CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.222(497.11) ISSN 0555–0122 Редакција: +381 11 30-25-116 Маркетинг: +381 11 30-25-113 Претплата: +381 11 30-25-103, 30-25-113 e-mail: misionar@spc.rs – редакција pretplata@spc.rs – претплата